Ознака: Поезија

ПЕСМЕ СА „А” СТРАНЕ: Поетика Звонка Карановића у четири слике

8. јун 20258. јун 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Редакција књижевног програма градске установе културе – Нишког културног центра, приредила је књижевно вече посвећено песнику и писцу Звонку Карановићу. Повод је био представљање књиге Box Set 2 – Сабране песме 2012–2018, у којој су објављене четири збирке поезије: Месечари на излету (2012), Кавези (2013), Златно доба (2015) и Иза запаљене шуме (2018).

О овом издању, које на свој начин представља пресек једне важне фазе у Карановићевом стваралаштву, говорили су др Јелена С. Младеновић, књижевна критичарка и ауторка поговора, и сам аутор. Разговор је водила Милена Мишић Филиповић, уредница књижевног програма НКЦ-а.

ПОЕЗИЈА КАО ОТПОР

Сусрет са Карановићем, песником чији је глас у српској књижевности истовремено и урбани ехо и унутрашњи рез, био је више од представљања књиге – био је то позив на поновно читање света из угла поезије која не пристаје на баналност, на компромис, на заборав. Карановићеве песме, и кад су најинтимније, имају резон културне дијагнозе, као да увек нешто у друштву измиче, а поезија то бележи у последњем тренутку. У томе је и њен најјачи облик отпора.

Др Јелена С. Младеновић је у свом надахнутом излагању истакла естетску и културну комплексност овог циклуса, указујући на битну чињеницу: „Учинићете велику погрешку, ако читању Карановићеве поезије – сабраних песама из књиге Box set или ових у издању Box set 2, природном наставаку претходне колекције збирки – приступите логиком књижевности одавно непотребног читаоца који поезији прилази тако што тражи њен интерпретативни кључ. Нити је Карановић бравар, нити ћете, да се послужимо метафором до краја, приликом сусрета са сваком следећом књигом бити пред (истим) катанцем.”

Редакција књижевног програма градске установе културе - Нишког културног центра, приредила је књижевно вече посвећено песнику и писцу Звонку Карановићу. Повод је био представљање књиге Box Set 2 – Сабране песме 2012–2018, у којој су објављене четири збирке поезије: Месечари на излету (2012), Кавези (2013), Златно доба (2015) и Иза запаљене шуме (2018).

О овом издању, које на свој начин представља пресек једне важне фазе у Карановићевом стваралаштву, говорили су др Јелена С. Младеновић, књижевна критичарка и ауторка поговора, и сам аутор. Разговор је водила Милена Мишић Филиповић, уредница књижевног програма НКЦ-а. — **Звонко Карановић** – Чувар **A-стране** поетске стварности

Израз Box Set, познат пре свега колекционарима грамофонских плоча као назив за збир више музичких издања упакованих у једну целину, у овом поетском контексту добија нови смисао – постаје метафора за кутију у којој се, поред песама, ређају искуства, гласови и слике једне читаве деценије. Сам песник говорио је о писању као о начину преживљавања, о поезији као унутрашњем распореду слобода. Његово читање, праћено упадљивом тишином након сваког стиха, било је сведочанство да поезија не треба да виче да би била снажна.

Карановић је припадао и припада оном књижевном и егзистенцијалном слоју који се не уклапа лако – и зато траје. Његова поезија се не уљуљкује у традицију, али је не одбацује – она је гради изнутра, према границама које сам поставља. И у томе лежи њено сопство. У ономе што се не види на први поглед, крије се континуитет гласа који се не мири, не престаје, не заборавља.

ПОЕТСКА ГЕОГРАФИЈА ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ

Промоција је протекла у атмосфери тишине која није празна – него испуњена. Питањима, подсетницима, Звонковом личношћу. Било је и оних који су доносили своја ранија издања других Карановићевих књига да их потпише најчувенији нишки песник после Принца поезије. А неки да свој примерак издања Box set 2 први пут отворе баш ту након промоције. И свако је био део поетске географије која настаје кад књижевност није догађај него сусрет. Овај пут након осам година, поново у Нишу.

Ипак, како Јелена то прецизно записује у једном делу поговора: „Он није песник специфичне географије и топонимије. Нема у његовој поезији ни било чега регионалног. Простори ове поезије толико су урбани колико представљају обрисе анонимних мегалополиса, који могу бити било где, али се реализују у визијама где је стварност преобликована до непрепознавања. Његов постмодерни дистопијски мегалополис није његов родни Ниш, јер Карановић пише поезију која не болује од личног, од експлицитног мрцварења сопственог искуства, рабљења властитих емоција, већ ону која увек иде трагом другог и у томе лежи највећа урбаност његовог песничког гласа.”

У времену кад је поезија само наизглед скрајнута у културним политикама и јавном говору, вече са Звонком Карановићем у Нишу показало је да је поезија и даље простор у коме се мисли до краја, осећа без страха и говори без маске. Такав је и овај Box Set 2 – не само као књига, него и својеврсни албум слика, трагова и истина које само поезија уме да сабере у јединствену целину. Карановићева посебно, како закључује Јелена С. Младеновић: „Иако је његово песништво обележило последње деценија 20. и прве деценије 21. века, Карановић надилази управо генерацијске детерминације. Припадајући неколиким, он ипак остаје песник без нараштаја, чији се дух обнавља кроз аутокритичко превазилажење одабраних форми, проблема али и сижеа.”

„А” – СТРАНА КЊИГЕ И СНИМАК ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА

На концу овог уводног текста, желимо да кажемо да постоји нешто симболично у томе кад песник пажљиво бира прву песму у својој збирци – баш као што се некада на грамофонским плочама на А страни, под ознаком А-1, налазила она најјача ствар. Песма која „отвара плочу”, она која прва запуцкета у игли и прва пробије тишину. У овом избору – назовимо га и поетским сингловима из књиге Box set 2 – налазе се баш те прве песме из четири збирке које чине сабране песме Звонка Крановића од 2012. до 2018. године.

Овај избор првих песама, такозваних A-1 нумера из сваке збирке, није само увод у један поетски свет, већ је и подсетник да велике песме често стоје на самом почетку – не као увертира, већ као ударац.

Цео догађај који је овој књизи посвећен – промоција одржана у Нишу 5. јуна 2025. године – доступан је на самом крају текста и у радијском формату, са одабраним тренуцима у покретним сликама, као документ времена и сведочанство једне поетске енергије која не пристаје да ћути.

У ХОТЕЛСКОЈ СОБИ – Месечари на излету (2012)

Седео је на кревету у хотелској соби,

само у белим боксерицама које су му допирале скоро до колена.

Разговарао је телефоном с мајком.

Његова мајка била је одавно мртва.

Глас из слушалице само је личио на глас његове мајке.

,,Дубина детаља је пресудна у писању”, неко је говорио с друге стране.

Велика гола жена, широких рамена и масивних бутина, играла је иза њега.

Споро се извијала уз ритам електронске музике која је

тихо допирала из звучника распоређених по угловима собе.

Потом је чуо:

„Избегаваш женске ликове, фасциниран си машинама…

Твој отац је био на путу када сам те родила…

С изразом досаде на лицу, жена иза његових леђа је

пришла и прекинула везу.

,,Не треба писати о смрти, живимо у култури хепиенда”,

рекла је металним, роботским гласом.

Зажмурио је.

Нашао се у луксузном апартману пуном стриптизета.

Телефон је звонио.

Дуго му је било потребно да испружи руку

и подигне слушалицу.

,,Недостатак ограничења је непријатељ уметности…”

поново је зачуо мајчин глас.

Није више слушао.

Гледао је три плавуше на високим потпетицама

како му прилазе и праве круг око њега.

Две су ишчупале телефонски кабл,

обмотале га око његовог врата и почеле да га даве.

Трећа му је огромним силиконским грудима

притискала лице не дозвољавајући му да дише.

Добио је снажну ерекцију.

Није ни покушао да се одбрани, чак им је помагао

у гушењу.

Затезао је кабл око свог врата најјаче могуће, али

имао је утисак да безуспешно затеже дечији ластиш,

млитаву желатинску траку.

ПРОЛОГ (ОБЛАЦИ, ДИСКО-ИГРАЧИ) – Кавези (2013)

Машина у рукама Жицоликог има екран, емитује филм.

Сјајна дуга цев одлучно продире кроз кремасте,

црвенкасте и жућкасте облаке.

Великом ћелавом судији подвезују желудац.

Има сто осамдесет и два килограма, не може пертле да завеже.

Једва устаје из фотеље. Губи ауторитет на послу.

Сјајна дуга цев на врху носи камеру. Црвенкасти

облаци су желудац и црева. Пливају у жућкастој масноћи,

дрхтуравом салу. Желудац је величине лубенице. Камера

путује кроз облаке, ткива, слуз.

Жицолики мења програм. Целави судија сада има

четрдесет и девет килограма мање. Прошло је само

шест месеци од операције. Судија каже да је задовољан,

иако изгледа изнурено. Вози бицикл кроз природу.

Труди се да не изгледа задихано.

Жицолики одлази на подијум за игру. Не одваја се од машине ни за трен.

Судија је већ на одру. Компликације, унутрашње крварење, тромб.

Жицолики само жели да се опусти. Превише је меса, зуба, костију

које мора да савлада. Превише њих чека.

Жицолики каже Птицоликој с којом игра: „Дежурства ме убијају.”

Птицолика му спушта своје дугачке прсте на раме.

„Издржи још мало”, каже. „Нашла сам хотел у Берлину.

Спојићемо посао и задовољство.”

СОБА ОДЈЕКА – Златно доба (2015)

био је то сан, кошмар, гушење, дуготрајно гушење

наизглед исповест човека ужаснутог пред смрћу

саплетеног у тренутку када је замахнуо према дубини

његов избезумљени поглед, његове исколачене очи

док пада у глуву тишину, у мрак

у мраку

у том мрклом мраку

на месту где сам застао

на ничијој земљи

иза сивог неба

помаљало се још једно такво небо

стакла су се заустављала

надомак лица

ко ће ослободити све те животиње?

ко ће помоћи свим тим људима?

мој сан се вратио у мој ум

осећао сам се

као сопствено гласило

некада давно

поспани возачи шлепера

потрага за златним громобраном

сусрети са зидовима и вратима

ништа важно

бар тамо где сам живео

угушено, угушено

све угушено

зечије рупе затрпане

све рупе зартпане

бавио сам се

премештањем предграђа

својим репом миловао месец

клонио се епилептичних пајаца

и провидних гуштера

кретао се уназад, ка истоку

понекад у скоку

понекад пузећи

златне куполе Запада

срушене, крезубе

пуне смрвљених бисера

огледале су се у распараном небу

ха, ха, ха, церекала се мајка

пирамида је коначни задатак

циљ

сусрет с Удовицом

чудовиштем обријане главе

које лежи

на меканим јастуцима

и обилно се зноји

нисам јој веровао

личило је на шалу, претњу

застрашивање

на још једну мистификацију

памтио сам

а требало је да заборављам

звонио сам

на интерфоне непознатих људи

ослушкивао позиве у помоћ

сићушних

суши барова

лајао на осветљена шеталишта

друштво једнаких

заснива се на солидарности

моја Хермес торбица, вриснула је Мирел Дарц

био је то сан, кошмар, гушење, дуготрајно гушење

отимање ваздуха, наизглед исповест човека

ужаснутог оним што види, препуштеног окрутној

опери сунца, бездушној новембарској јари

његов поглед, његов избезумљени поглед

док пада у мрак, у глуву тишину

сањао сам оца

како се пење уз брдо

ходао је одлучно

попут библијске фигуре

фигуре митске

фигуре с мисијом

гледао га како неуморно гази

кроз шибље и камењар

шта он тражи?

да ли се сећа?

чега се он сећа?

он хода брзо, хода одлучно

по камењу

прашини

неуморно гази снег светлуцави снег

покривен бледом месечином

стиже у завејано село

лупа на врата

улази у загрејану собу

три голе жене

перу косу у бурету с водом

преплашена девојка тужних очију

постаје му невеста

потом све креће узбрдо

морамо подићи млазњаке

каже мајка

некролози не могу да чекају

када је остала удовица

мајка се посветила

затирању успомена

помагао сам јој у томе

непрекидним бележењем

једва сам преживео

народне бајке с разгласа

пропаст новца

жараче заборављене у ватри

пену дана

која је постајала пена ноћи

сумануте идеје које су ми

падале на ум

требало је елиминисати

мајка је диктирала

био сам њен

најпослушнији записничар

кривотворила је чињенице

породичну прошлост без почетка

и краја

зашто је то радила?

у огледалу сам видео

сву тројицу

жилаве прсте њиховог дрвећа

укочене прсте њиховог дрвећа

на умиваонику су стајали

пластични бријач

пластични дечији прст

и пластична фигурица свеца

све ми је то

однекуд било познато

чинило се да немам избора

био је то сан, кошмар, гушење, дуготрајно гушење

наизглед исповест човека ужаснутог, заплетеног

у густо клупко одјека, његов избезумљени поглед

док покушава да се сакрије у сну, у фантазији која му

за тренутак успорава пад, продужава наду

спремио сам се за неколико минута

као да бежим

у заштићеној зони зид зграде је личио

на Мондријаново платно

на улазу у Блок 46

стробоскопско светло

зора

лепљива стаза

Месец се дошаптавао с антенама

и сигурносним камерама

иако су свуда около била

цементна брда

из даљине је допирао тежак

промукли звук бродске сирене

колико ствари сам прећутао?

сан без почетка и краја

одабрао сам јастога за шифранта

распоредио своје бродове

у чело стола

сваке ноћи силазио сам у базен

пун цвећа и густог црног смеха

може се рећи да сам био срећан

тражио сам да ми допусте

спавање

у соларијумској капсули

дозволили су

тражио сам да ми допусте

коришћење кациге и џојстика

дозволили су

овде ти је добро

говорили су

сунцу смо додали још два сунца

навукао сам гумену маску

одебљалог Председника

отишао у караоке бар

и одрецитовао песму

о мртвој чивави

мислећи на себе

било је то све

што сам могао да учиним

велика кривина коју сам заобишао

чекала ме је поново

летео сам

и то је изгледало као да

непрестано остајем без ваздуха

трчао сам

и то је изгледало као да

снег пролази кроз мене

излази из мене

чуо сам све те људе

како говоре

да су у врту уживања

примећена нова бића

то све објашњава

Платон, добро име за пса

Кататонија, добро име за брод.

Радијски запис и неколико покретних слика са представљања одржаног у Нишу

КРАТКА ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ – Иза запаљене шуме (2018)

Стајао је између гондола,

попут духа.

Изгубљен.

Скоро бестелесан.

Откуд он одједном?

Откуд тај лавеж из мрака?

Откуд звиждук ветра

кроз шаку

одавно стиснуту?

А можда то и није био он.

Тај на којег мислим

био је дрво, бор,

четинар с игличастим листовима.

Тај на којег мислим

не воли светлост,

неонско сунце хипермаркета.

Оборила сам поглед.

Нисам могла да се одупрем.

Пратила ме је прошлост

опкољена сенкама.

Сенкама које не одустају.

Видела сам га како хода

за ватром,

како подмеће своје груди

за метке испаљене

из будућности,

како одлази у рат

праћен ројевима

густих црних тачака који су

можда могли да буду и стихови.

У тренутку,

видела сам много тога.

Иза завеса,

језици су патролирали

ерогеним зонама.

Зелена брда јурцала су

с краја на крај

ветробранског стакла.

После сваког четвртка

долазио је нови четвртак.

Нисам могла да му

објашњавам ту игру

с данима који се понављају,

с данима увек истим,

и с тим трчећим брдима,

брисачима, стаклима, језицима.

Све је то припадало једном

другом времену.

Написала сам

историју свог љубавног живота,

детаљно, до последње гадости.

Ништа нисам прећутала.

И да је могао да прочита написано,

не верујем да би се осећао срећно,

попут човека с једном руком

који је добио и другу,

попут човека без једног уха

којем је израсло и друго.

Било је ђаволски тешко

одупрети се описивању.

Превелика изложеност

радијацији речи,

непрестано одлагање информација,

изазивање свраба знатижеље,

чекање,

садашњост која се распада

и претвара у кашу.

Све. Све.

Све се окренуло против мене.

Требало је пронаћи пут до куће.

Умакнути сенкама.

Пробудити се.

Заспати.

Нестати.

Ослепети на тренутак.

Прогледати.

Питао ме је:

Да ли си заиста јела пластелин?

Истина је конкретна, рекла сам.

Истина је бесомучна ватра,

рекла сам. Рекла сам,

рекла у себи

док сам гурала колица пуна

бочица ацетона и атропинских капи.

Прошла сам поред њега

правећи се да га

не чујем,

не видим,

не познајем.

Шта сам могла

да му кажем? Шта?

Овај господин

не зна шта ради; он је анђео.

Ова породица је легло паса.

Најтежа борба водиће се погледима,

прочитала сам у Светој књизи.

Нисам ни слутила

да се то може догодити испред

витрине са замрзнутим поврћем.

Ништа ја нисам умела

да предвидим.

Јела сам пластелин,

чувала урин у фрижидеру,

ноктима гребала

по лименом прозорском симсу,

говорила себи:

Живели слобода, братство и једнакост!

Сваког четвртка

делфинима сам мењала постељину.

Њега сам морала да оставим.

Године хитају

и окрећу све наглавачке.

То ваљда свако разуме.

Пише Звонко КАРАНОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Игор Рил: **НЕВЕСТИН ПРОЗОР** (Одломак из рукописа романа)

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Љиљана Сретовић Радовић: „ЖЕНА КОЈА НЕ ОСТАВЉА ОТИСКЕ”

25. мај 202511. јун 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Поезија Љиљане Сретовић Радовић делује као шапат који не жели да заглуши свет, али га упорно бележи – тачно, иронично, нежно и понекад болно. Њени стихови долазе из свакодневице, али не остају у њој: они се, као и песникиња, повлаче корак у страну и посматрају живот као да је реч о необичној уметничкој поставци. Сагледавајући њену поезију на овај начин, можемо говорити и о сродности с Виславом Шимборском – у промишљеној, али нипошто хладној поетици.

Из збирке Северна страна солитера одабране су песме које сведоче о снази интимног гласа, гласа који не тражи велике и драматичне преокрете. Баналности града, породичне драме, социјалне пукотине и наслеђене ране обликују се у јасну, ненаметљиву и интелигентну поезију, која свог читаоца не тражи, али га сасвим извесно проналази. Е, управо у томе и лежи њена највећа вредност.

Овај избор, дакле, није антологија, већ поетски извод – циклус који се може читати и као мала књига у књизи. Он открива један препознатљив глас савремене српске поезије који, иако личан, не познаје ограничења теме, тона или времена. Као и код Шимборске, ту је смех у трагедији, свест о пролазности у ситници, и љубав у реченици без емоционалног вишка.

СЕВЕРНА СТРАНА СОЛИТЕРА

Моја соба повраћа хаљине

гаји паукове и осушено цвеће

одувек је ружна, али и у њој

су се смејали људи

сада оптужује мене

а ја само седим

у чекаоници поред које

не пролазе возови.

ПОСЛЕ ТРЕЋЕ СМЕНЕ

Неонка у купатилу трепери

бела четкица за зубе дежура

изнад лавабоа, сама у чаши

без срца, без ума, а корисна

од њеног одраза у огледалу

учинило ми се да видим себе.

КАДА ЛАЖЕМ ПЕСМЕ

У мени расту песме

танке и бледе

развлачим их по папиру

од кога направим чамац

и усидрим га у марину

изнад мог писаћег стола.

ПРАЗНИЧНО ВЕЧЕ У МОМ ДОМУ

Дан ме гура: мисли, ходај, причај

увече, тиху срећу покида свађа

око бежи једно од другог

уши би шамарале образе

лева рука пребацује десној

што се руковала са њим

желудац виче престаните

а први је потегао праћку

окупљања почињу усхићењем

а већ, грлећи се, вадимо бодеже.

KУТИЈА ЗА ЦИПЕЛЕ

Извлачим коверте са дна

жуте, зелене, љубичасте

прва је направљена од постера

тинејџерски часопис из осамдесетих

прелећем преко косих слова

имам све петице, када долазиш

с неких су скинуте маркице

о, како сам се синоћ љубила

последње су са црвено-плавим рубом

мом сину је никао први зубић

данас добијам пуно мејлова, али

немају мирис писама из кутије.

НЕОБЈАШЊИВО ГЛУПИ ПОСТУПЦИ

На благајни болнице

бројим тражени износ

дају ми признаницу

љубазно се захваљујем

сестра ме прозове

докторкa не пита за име

незамисливо боли

али није то ништа

летњи је дан

моја хаљина ледена од зноја

пре уласка у стан

намештам усне у осмех.

НОЋНИ РАЗГОВОРИ С ОЦЕМ

Када су објављене моје песме, био си тужан

као да су ти саопштили да имам леукемију

погрешним поклоном сам покушала да се искупим

у твојој библиотеци није било места за моју књигу

говорили смо о љубави различитим језицима

најбоље смо се разумели у башти, у тишини

једног лета си направио љуљашку мени, одраслој жени

тада смо престали да вучемо уже свако на своју страну

када си умирао, миловали смо једно другом руку

на машини, коју си ми дао, и данас куцам песме.

ЖЕНА КОЈА НЕ ОСТАВЉА ОТИСКЕ

Сумрак пролазницима навлачи злокобна лица

у којима препознајем људе који су тражили

да радим оно што нисам желела

да ходам по жици завезаних очију

улазим у куће без врата

будем балерина на музичкој кутији

пресећи конопац

изаћи из дворишта

затворити кутију

било би пријатно ући у топли кафе

седети као да некога чекам

оставити рукавице намерно

на замагљеном прозору аутобуса

написана реч се слива у капљицама

излазим, кишобран тупо удари у дно канте.

ЈЕСЕН У УЛИЦИ ЖРТАВА ЛЕПОГ ВАСПИТАЊА

Радоснија него што бисте помислили

знам да овуда не шетају девојчице

које су се смејале што не успевам да

ухватим лопту у игри између две ватре

дани су дуги и трпе што сам спора

пешачим уз степенице

све боље видим

открила сам нову нијансу црвене

немам времена да плачем

и да голорука спречавам људе

да буду глупи

највише кажем са мало речи

нимало нисам љута

на оне које сам волела

љубазност се на чудесан начин вратила

мада никад нисам ставила цену на њу.

ЧУДЕСНИ ДОГАЂАЈ НА БОГОЈАВЉЕЊЕ 2022.

Пожелела сам да остарим као Вислава Шимборска

смирено, са демоде фризуром, у лила џемперу

и две стотине песама, тврдо коричено издање

а деца да запамте да је радост увек могућа

на то је златна рибица заколутла очима и нестала

у дубинама плаветнила иза песме на десктопу.

КУЋА С ПОГЛЕДОМ НА ЈАСИКЕ

Моја срећа је питома

има главу сунцокрета

и тело извајано

према облику брежуљака

тиха као вода у бунару

мирише на кадифе

уз стазу којом

долазе наша деца

седи на столу

одмара на полици са књигама

спава у фотографијама

отвара прозоре да уђе јутро

поподне слуша наш смех

на киши испод крушке

трчи за псом и мачком

док нам очи не постану рингишпили.

Пише Љиљана СРЕТОВИЋ РАДОВИЋ

Илустрације Стеван МИТИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Александар Војиновић Најјачи: **СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Љиљана Марковић: „ПЕСМЕ НА ГРАНИЦИ СВЕТЛОСТИ – ОД МЕСЕЧЕВЕ ВЕЧЕРЕ ДО ЗОРЕ”

18. мај 202511. јун 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

У овом изабраном циклусу из њене нове збирке На вечери са Месецом, Љиљана Марковић отвара поетски универзум где се границе између унутрашњег и спољашњег света не само преплићу, већ се и међусобно прожимају до нераскидивости. Мотивима Месеца, рушевина, празника и пролазних сусрета, њени стихови постају живи носиоци онога што је исконско, али невидљиво: сећање као отворена рана, град као архива несагледивих емоција, природа као последњи верни саговорник.

Песма „На сцени” поставља, можда, кључно питање овог циклуса: „Ко ли ће сад доћи?” – и од тог тренутка речи више нису само текст, већ постају интимни позив на дијалог. „Божићна звона” и „Златна прашина” као да одговарају: поезија је та трајна светлост која се појављује када све друго утоне у сумрак, а једино месечев печат наставља да осветљава сваки пролаз.

Овде нема монолога – само тихих епифанија које преокрећу начин на који видимо свет. Као што Љиљана пише у песми „Време у коме узрок и последица нису повезани”: „Тело зна, али у бездан / између тектонских плоча упао је и растворио се”. Овим избором вас не позивамо само на читање, већ на путовање у тај бездан, где сваки стих постаје огледало у којем се преламају наши најдубљи одјеци.

Нову књигу поезије **Љиљане Марковић** – **На вечери са Месецом** можеш поручити једним кликом на слику у Књижари « **НЕСТОР ЖУЧНИ** »

НА СЦЕНИ

надвијен над смислом текста

ћутљив и одсутан

приноси устима јабуку

која се откиде с гране

и паде му у руку

Несвестан благодети

Врата су отворена

Светлост седи на прозору

Помислим, ко ли ће сад доћи

Је ли ово почетак, или крај

шапућем човеку који седи до мене у мраку

ВРЕМЕ У КОМЕ УЗРОК И ПОСЛЕДИЦА НИСУ ПОВЕЗАНИ

Плоче времена погрешно су се додирнуле

ништа није у унутрашњој вези –

односи и лица, обриси руку и ногу

настављају се по инерцији

(увек се изненадиш кога рука грли

ко ти милује груди

кога пушташ да се игра твојим језиком)

Тело зна, али у бездан

између тектонских плоча

упао је и растворио се

међу ватреним медузама и

шаранима који шкљоцају

чешљајући крљушти и бркове

и тоне

твој поглед

Сопствене очи гледају те

као издајника

и падају, најзад

свако својим путем

једно брже

једно спорије

у мрак

ОЛУПИНА ТУТЊИ, РАЗВАЛИНА

(кримић)

Тај свет више не постоји

то су само висуљци некадашњих речи

дана сјајних, закачених около као

украси на новогодишњој јелки

Треба да се појави неко ко ће га извести одатле

Заглавити се у времену

ту је твој крај

или можда почетак наглих и крвавих завршетака

Прича, неразвијена у животу

као застава тробојка

на ветру великог и веселог празника

покидана од силицијумских жица и катодних цеви

закачена за муњевите аутомобиле младости

једном, из освете, слепих очију

заклања поглед младића

лепог као да јури кроз стрип

и смешта га поред дрвећа

сада већ у сломљеној канти

да не исцури још воде

из једноставог, једноставног разлога

некад давно била је закопана

у осмеху бледог човека

и хтела је опет да врисне

Онда долази Барнаби

а понекад и доктор

за лудаке

који су успоменама дали превише важности

НИКАД НИШТА НИСАМ НАУЧИЛА ДО КРАЈА

Никад ништа нисам научила до краја

само се сећам како тумарам

кад питам да изађем са часа

кроз врата која воде до других врата

где, кад отворите, срећете се са

запрепаштеним погледима мајстора

који уче од врховних мајстора

Ко ће разумети све те језике посвећеника

Радије ћеш крцкати сладолед

умочен у лешнике

на клупи у дворишту

Као да звезде крцкају

кроз крошње топола

И тако сам остала у школи заувек

и сад објашњавам деци како се греши

на свом примеру, и на

славним примерима других људи

Имам прописан број часова

(некад и напољу

осветљени уличним сијалицама

моји ученици и ја седимо

и пишемо своје заблуде)

а требало би ми још толико Не бих престајала

НЕКИ СЈАЈ ЖУТОГ КАМЕНА КАРИЈАТИДА

Неки сјај жутог камена каријатида

пада

на тај свет сунчаних дана

Из отвореног прозора видим

својим малим белим комбијима успињу се

и спуштају

низ брда

разносачи хлеба и јогурта a

по бистром јутарњем мору

као по огледалу, изливен

плива неки ћилим

Ломи се лепо, у гроздовима најпре

кроз слану и горку воду

Моје лепо младо бело тело

ведро je и складно

И урањамо, јутарња тура

у сјајно меко стакло воде

у ту геометрију цвећа

која се распарчава и њише

Тек мало стрепим да се пиксели

тих давних ливада сасвим не покваре

док нам се удењују у косе

(ах, море је зато одмор, јер на њему нема

тих црних облака, тих нагваждала, тих жена

које преживају стара дрвена знања које рађају децу као мала Сунца)

БОЖИЋНА ЗВОНА

Све чешће

кроз снове, те издајничке капије

које ти не дају да скренеш поглед

некадашњи, скупи живот

који си пустила низ реку

да завија као утопљеник

израња и маше радосно

Из топле доље прошлости, ено

неки младић

љуља једно сребрно дрво

љуља, љуља

све док не зачујеш да

листови, да све цркве око тебе

звоне

његово име

Одједном, живот, као пропланак

открива за тебе, у магли, још један почетак

некад садржан само у једној нежнијој речи

од којих се одавно трзаш

Путеви су суви али

довољно је да неко само

види у теби одблесак каквог светла

твоје смене, гле, не занимају га

па ни то колико си пута убила човека

укључујући ту и себе саму

С МЕСЕЦОМ НА РАМЕНУ

Ако Сунце оде да спава

ненадано и у пола реченице

Месец брзо заузима упражњено место

на његовом рамену

светли као сребро

милује га по образима

Месец му шапуће

бира лепа места

Води га на клупу крај реке

Савија на главу гране врбе

да их не препознају

Срећа или несрећа

Месец никад није сам

само окрене главу

звездице и Звончице

о чем сад мисли, у шта сад гледа

брбљају нервозно

ово лице несазнатљиво и неосвојиво

лице са сталним смешком

па кад устану и крену

нема друге него да

на грани највишег дрвета, заљубљена

једем свој сладолед

само да бих могла да пратим

како се, од неког пијанства

нежно сударају

а светлости прште

низ лавиринте града

ТАЈ ГРАД, МЕСЕЧЕВ ПЕЧАТ

Међу облацима је

у изобиљу киша, липа и корака

тог летњег светог тројства

Ко би од тога остао нормалан

ал опет стадох на пуст трг

као на месечев печат

повучена реченицом

из давног разговора

Крила и златне сандале остављам

ономе ко је овде заслужио споменик

и одрешито крећем

на речену адресу где ћу

у мом црвеном џемперићу

у мојој хекланој сукњици

попити кафу за столом уз прозор

Како она уме лепо да се

понаша, волим да чујем (без обзира

на звиждукање оног младића, Киша

који шпарта низ улицу)

А онда ћу устати

да затворим врата

и испратим тетку

која одлази у било који свет

Кад

закључах

(ту успомену)

ухватих се да стојим насред празнине

чекајући

да осмехом започнеш тај дан

за који рече

да си га нашао у сну

ЗЛАТНА ПРАШИНА

Гле како изгрева Месец иза облака плавих

и обасјавајући небеском ливаду чини

Сјајан, трепери

милог лица

у устима му као ораси

ћуте речи

Гле како изгрева

блистав и податан, тај анђео

нежним се, облим леђима

у златној прашини купа

Обешена

на танки срх

чежње

као на нинаљку

тихо, тихо и полако

Месече

шаљем ти хиљаду слатких пољубаца

(Хоће ли отићи

измакнути крило

та светла глава керубина

с устима пуним меда

и надимака

хоће ли отићи

иза облака опет

заменити небо којим плови

и оставити ову плаву васиону без дна

путева

фењера и

натписа

тај златоглави месец који пролази

који управо пролази поред мене

беше пун обећања)

КО ЈЕ?

… ако је трава, гле

повија се, као да ветар почиње

ако су ноге

веселе, младе

ако трче као да се смех осећа

у целом простору слике

ако је чело

врти се од сунца

радост, нос лепи, лице

зуби који крцкају усне

орошене љубавним изјавама

ако су ноге

намењене трави, ветру, пролетњој шуми

и покислом пашњаку

ноге које се врте

које поскоче

груди уске као пупољак

ако весело срце виче у њима

биће да је Циган

који застаје

тек да добаци

Морамо ли, ми Цигани

да чујемо све то

што сте

измислили

КАКО ДА СВЕ БУДЕ НОВО

Кренеш да обилазиш планине

тражиш опасна места, стење, врхове, бабине зубе

од старих ствари сакиваш нове

прибираш бачено, туђе и своје

исецаш, лепиш, бојиш и ушиваш

потрчиш

пољубиш

купиш голуба за кућног љубимца

сломиш штиклу док журиш низ улицу

покидаш каиш од торбе, наочиглед света

уђеш у погрешан бус

сасвим нов тржни центар

све одједном заборавиш

сахраниш драгог човека

промениш фризуру

свечану хаљину, обучеш

као маљем, удари сиромаштво

мораш да радиш у трговини, бар један дан

бројиш људима кусур

презреш оног којег си волео

пређеш са сока на ракију

одједном сви постану другачији

затраже од тебе да говориш јавно

да се попнеш на дрво

ставиш шећер уместо соли

нешто пита дете из основне школе

упознаш рођака којег ниси знао, а још ти се и свиди

прескочиш ноћ одеш у Венецију и не смеш да ходаш по води заљубиш се

преселиш се родиш дете

И тако даље.

Пише Љиљана МАРКОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Сузана Рудић: „У МЕНИ СТАНУЈЕ ВИШЕ ОД ЈЕДНЕ”

11. мај 202511. јун 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Поезија Сузане Рудић је дијалог многих гласова – личних, митолошких, савремених. Њени стихови спајају интимно искуство са универзалним „болом”, стварајући поетски простор у којем се лирско „ја” разграђује и поново рађа. Овај избор од осам песама је хроника трагања, метаморфозе и ослобађања, у којој се древно преплиће са свакодневним, а тело са духом.

Од Рођенданске до Песме оцу и Amor vincit omnia, Рудић прецизно гради симболе отпора и раста. Њен говор је тих, али снажан, откривајући невидљиве процесе у човеку – оне најважније. Песме попут Ошишане песме или Преображаја сведоче о сложености женског искуства, док циклус као целина позива читаоца да прихвати многострукост у себи.

Сузана Рудић нам показује да је песма место суочења и сведочења, а њена поезија остаје као глас који не пристаје на једно значење.

РОЂЕНДАНСКА

Моја мајка не личи на друге жене.

Не носи хаљине, након што је у двадесетим

изгубила битку са ветрењачама,

тада је окусила смрт о вечној љубави.

Такве приче су за татине принцезе, она је била сељанчица.

На њене руке је пао кров куће, на моје темељ.

У цркву не иде, благосиља ме на кућом прагу

и тај благослов мој је кишобран

Kада сам се родила, обележавао се дан гладних,

падале су гранате уместо суза радосница.

Страх је појео неколико бубашваба у породилишту.

Пустила ме да ничем на капљицама уточишта беле удовице,

јер млека није имала

Kажу да личим на багрем, да сам у двориште

усадила срећу кад је прокишњавао

плафон

Бака продала је боре за моју топлину,

у неколико старачких пега записана су бдења,

али ни то није помогло да пред народом

не будем блудница, а пред Богом помилована.

И не дам мајци да ме љуби, разболеће се од клетви овог света

ОШИШАНА ПЕСМА

Рекао си „ако престанеш да ме волиш не шишај косу”,

тад нестаће несаница у којој сам те родила, умреће зрак Сунца

који је урезао на образ дан кад смо се срели,

текстонске плоче прогутаће ирисе

којима си шапутао моје име

Рекао си „не шишај косу”,

ускратићу другом благослове,

бацићу те на колена као Блудног сина,

неке љубави знај рођене су да умру и постану проповед,

освану у даљинама беле

као прва постеља новорођенчета.

Пре него што постанеш руина,

а моје очи транспарент уличним свирачима,

у развенчаним данима не клањај се реликвијама,

неко је прорекао да се рубикова коцка

не решава кад замршене жеље

месечаре по крововима вечтих стажиста

Љубав је једначина са две непознате,

два успутна пиктограма која дишу

један другом за врат, летњи џез у суморним данима.

Дотаћи ћемо у овом огњу прапочетак,

везати црвени конац звездама,

али нећемо престати да меримо украдене

минуте на ручним зглобовима,

откуцане у празним погледима.

НЕДЕЉА

Недељом црвени се Венера у окриљу Месеца.

Сече се ноћ на комаде. И тече вода.

Скидам сва одела, увлачим се у срж бола.

Проничем у уже љубави.

Недељом на прсте мерим пулс, када започињем

уснули разговор.

Тражим ослонац, слушајући лупање иза облака.

Лупање иза облака, није грмљавина,

то Бог закуцава летве на моја леђа.

Тим светим даном разговарам са мртвима,

успаваним у чамцима лађара.

Недеља је дан кад ме је Господ изуо из ципела.

Тада сам научила да ходам.

Тамо иза облака настаје дуга и селе се ласте на боље место.

Недељом свитањем сејем чекање.

Чекам …

Чекам пошту која касни.

Чекам бели хлеб у тмурној минути.

На станици чекам аутобус, у ком сањам часовнике.

Време се мери корацима укориченим на станицама које љубим

у сусретима са тобом.

Сада, на ивици папира,

чекам да усне зауставе твој одлазак.

Недељом слушам глас људи у кабаницама.

Kушам горчину са њихових усана.

Искушавам судбину из њихових џепова.

Недељом ме напушта детињство у облику распрснутих балона.

Тада стављам маску кловна.

Молим месечину да ми поклони још једну недељу

у којој се могу радовати детету које сакупља каменчиће.

KАКО СУ ТУФНЕ ПОЈЕЛЕ БАЈКУ

Kад сам била мала,

говорили су да је млечни пут

везан за пупчану врпцу, да тако растем,

рекли су – правила игре важе за све, међутим,

неки се изгубе у жмуркама.

Путарину сам платила у првом дојењу,

пунолетство ми је на дар донело одлагање

дечијег кикотања на трошну ограду.

Јутарњи грчеви пишу нове галаксије,

разапињу љубав међу окаменелим додирима,

У мајчиним очима угашени су лампиони, неке мајке рођене су као масалачак,

умру у првом плачу одојчета, друге живе као обеликси.

Више не кријем иза великих црвених туфни несташлуке,

уместо свилених бомбона, добијам прегршт исплаканих помрчина,

сад бих да се склупчам у првобитни облик,

родим у загрљају девојчице којој су уместо вашки требили снове.

ПРЕОБРАЖАЈ

Вечерас ћу се први пут оголити као истина пред клеветницима,

као бреза и змија,

раздужићу ти дуг за овај живот једрењем испод свечане кошуље,

док међу редовима цигли јецају сенке,

један отвор на ролетни заробио је месечину,

град је мали за очи сетне и суморне кораке.

Бројим дане унатрашке огрнута тобом,

простор се дели на четвртине,

снови миришу на рузмарин, а нова лица прострта пред душом.

Ти си други човек, ја друга жена

После свих голгота, волела сам те и даље те волим.

Забележено је у плочницима Змај Јовине улице,

шапутала сам дверима Успенске цркве и молила се да не венеш

кад сам те срела на свирци – рекао си да имаш све и немаш никог.

У расцепу груди станујеш да ме зацелиш кад долазе јутарњи чистачи да

покупе то мало мрвица којим сам хранила крхку девојчицу са шибицама.

Опомињеш да срце откуцава терцине,

прелазак из десне у леву комору је погубан,

у земљи потрошених прилика карту би да

купе за још једну добитну комбинацију,

у раскораку између разума и осећаја

почивамо на периферији заборављених

Волела сам те, волим октобар који је

зачет твојим именом између три прста,

Знам, ово јутро саплешће се о моје ноге

и завршити прелиставањем записа у јагодицама.

БОЖАНСТВА УНУТАР НАС

Пре него што закукуричу петлови,

вежи ми руке три пута платном и венчај за развејане слике

два пута издају црвени брегови испод кључне кости.

Одоли игри пантомиме,

једино тад те неће гађати каменом,

Посластица сам тмини,

из сваког сна будим се са грехом

више на крајичку усана,

псалмом изнад чела.

Моји прсти пре рођења купили су време и смрт.

Kао и живот, једино њу није победила Олимпија.

Верујући се саплићу о Христову одору,

тражећи божанство унутар себе.

Божанства на престолу исплакала су крв да ухлебе залуталу наду.

Ја нисам твоја Нут да ти родим Сунце,

Послужила сам срце на сто,

кидаш га као Етон јетру Прометејеву,

Јави се као и пре, окрени позивни број за

душу само немој раскрварити облаке,

желим да у недра ставим дечије трепавице,

мање би се низали поротници у капиларима.

ПЕСМА ОЦУ

Оче мој који си на земљи,
На дан мог рођења, јавили су да је преминуо дрвосеча, који ти је
уделио сечива за засецање душе, навукао мрену на дојку мајке,
обед на асталу зачино бајалицама.
И пре него што кренух, сатрху ме.
Од плодове воде одвојена сам каљењем пршљенова,
проласком кроз иглене уши.
Бабица је запечатила засецање знаком X на челу,
Мамцем за невољене синове који испод женског скута
Изискују из карлице рођење светлости крвљу.
Та сам оче мој чија бритва из корена пресеца.
Та сам оче, која је рођена као потреба у жлездама.
У аорти расла као буника, захваљујући којој сам преболела мале богиње.

Преломили смо јадац, на моје руке пао је твој рез и ја по њему везем,
Знаш, нешто се у мени деградира.
Од заноктица горим, на свакој ветрометини дувам у прсте,
Раскрснице учитељима чиним,
завоје за собом вучем, на њима сирочад санкам,
грејем као рођена мајка преосталим иверјем.
Срце у јаругу ћу да бацим и подигнем епитаф –
нека буде воља Оног што ме спусти на ову депонију.
Оче мој који си на небесима
Под отеклинама својим ти се молим, не мрви ми крштено име.
Дугачак је то плам.

AMOR VINICIT OMNIA

Неко је из утробе пустио прве ласте на север

деца су у шећерним вунама угледала крваве зоре,

одрасли пре појаве дуге и првог снега,

пре него што су међу поквареним зубима ушушкали минуле дане.

Диши… диши, дисаћу са сазвежђем у грудима, док дрхти земља.

И тај прах биће храм мој, утеха за крштене болом.

Kишним душама које живе кроз дивље ветрове…

Ноћи прострељују дане, чезнем да под стопама испишем живот

док сузе пале пламен преображаја.

Жиле је потиснула олуја, више немам коме да се вратим.

Diem perdidi, dime perdidi,

Casus belli, cacus beli,

Amor vincit omnia!

Јагодице смртника чезну угасити ген у крви,

срце сеје тон мантри да одјекује у вечности.

Окујете ме трњем и бићу светлост.

У формалним поздравима, увек ћемо се саплести о

сивило што је обојило безазленост детињства.

________

О аутору:
Сузана Рудић је песникиња и ликовна уметница – вајарка, чија поезија истражује дубине људског искуства кроз лирски израз који спаја интимно и митолошко. Њена поезија објављивана је и превођена у више књижевних часописа и зборника. Живи и ствара у Руми.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Милица Стојановић: „**ХЛЕБА И ЦИГАРА (ЈЕР, ДОСТА СМО СЕ ИГРАЛИ!)**”

ОДАВЕРИ ВИШЕ

27. април 202527. април 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Нестор Жучни: „СМРТ СА ЖИВОТОМ И ЖИВОТ СА СМРЋУ” – ТРАГИЧНА ЗВЕЗДА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ У ВИХОРУ ВЕЛИКОГ РАТА

Прока Јовкић рођен је 27. августа 1886. године у селу Лалићу у Бачкој. Прву песму објавио је на Видовдан, 28. јуна 1906. године, под насловом: Вијек двадесети, вијек је Славенства у Српској независности. Своју прву књигу песама, Књига пјесама, потписану именом „Нестор Жучни”, штампао је 17. маја 1908. године у Окланду у Калифорнији, у издању Српске независности.

Другу књигу, Поезија неба и земље, објављује 1910. године у Сан Франциску, у Српској штампарији Душана Илића, а трећу, Књига борбе и живота, у штампарији Давидовић у Београду 1912. године.

У униформи, 1915. године, повукао се у Ниш, ратну престоницу, где је, слутећи трагедију, посматрао пропаст државе. Приповедало се да је у шетњама поред Нишаве са пријатељима говорио о сновима, животу и предосећају смрти. Његове речи биле су пуне туге и слутњи.

Да би макар мало био од користи, према запису из Политикиног забавника, пријавио се за тумача енглеској медицинској мисији. Баш када је добио обавештење да је примљен, 10. априла, осетио је прве знаке тешке болести. Висока температура није спадала данима, а потом су се појавиле и пеге – пегави тифус.

Пао је у постељу нишке војне болнице, где се у тим данима смрт чекала као извесност. У делиријуму, говорио је о Хегеловом систему апсолутног идеализма, казивао епске песме и цитирао сопствену борбену поезију. „То је највиши морал”, биле су његове последње речи.

Његова агонија трајала је све до 27. априла 1915. године, кад је преминуо у својој двадесет деветој години. Сахрањен је, као и многи тифусари тог доба, у необележеном гробу.

Ипак, његова поезија није била заборављена. Између два рата, његове борбене стихове ценила је читава једна генерација. На пролеће 1931. године, на гробљу у Нишу, појавила се непозната жена – његова пријатељица из ратних дана – која је, не пристајући да српски песник остане без обележја, тражила његов гроб.

Захваљујући прегалаштву Кола српских сестара, 15. новембра 1932. године на Старом гробљу у Нишу откривен је споменик Проки Јовкићу, који и данас сведочи о Нестору Жучном. Сећање на њега живи и кроз улице у Београду и Нишу које носе његово име, као и Основна школа у Лалићу код Оџака, али и наша Књижара „Нестор Жучни”.

Данас, 27. априла 2025. године, се навршава тачно 110. годишњица од његовог одласка у вечност, а већ следеће, 2026. године, обележићемо 140. од његовог доласка на овај свет.

Дневни лист Политика, од 16. новембра 1932. године, своју репортажу из Ниша, са откривања спомен-обележја, завршава речима песниковог брата Миливоја Јовкића којима ћемо и ми, пре његове поезије, окончати овај уводни текст: „Драги брате мој, Проко, скупили су се сестре и браћа, твоји пријатељи да ти одаду свету почаст. И ја сам, мој брате, дошао да једини од твојих пољубим земљу која те крије и да ти кажем да је све оно што си ми некада далеко у туђини, у Чикагу, говорио, данас све остварено – ми имамо једну, своју државу.”

СВРШЕНО НИЈЕ…

Свршено није јоште дело наше!

Још народ овај даље ићи има,

Да нову славу новом борбом паше.

Залуд га бију, спотичу и плаше,

Надошла му је снага као плима,

Векови људства послање му даше.

Ах, још ће бити борбе, огња, дима!

Још овај народ бориће се с њима,

Са свима, који крви му се маше:

Са свима, што му подло на пут сташе.

Свршено није јоште дело наше.

Но све ће проћи: крв, огањ и битке,

Громови, праске, тутањ, канонада,

Лом штита, мача, ножа, сабље бритке,

Подвале туђе и пакости плитке –

А народ овај, ова раса млада,

Кô Божји извор чисте воде питке,

Он, који тешко, дуговечно страда,

Остаће као нови дан и нада,

Кô младо борје, као јеле витке,

Кô бели бисер, дивне цветне китке.

А све ће проћи: крв, огањ и битке.

НА ПОЛАСКУ (1915)

Остајте збогом, мајке наше миле,

сестре и љубе… Што вам сузе теку?

нећемо никуд у земљу далеку:

ту ћемо своје искидати жиле.

Ту ћемо пасти, изгинути ведро,

и друг до друга оставити кости;

а наше мртво, размрскано бедро

збориће свету за његове злости.

Брат ће до брата борити се часно,

смрт са животом и живот са смрћу;

и целом свету тада биће јасно

како за живот људи у смрт срћу.

Љубе и мајке наше, и ви селе,

не дајте сузи да вам с ока кане,

Руке ће ваше требати нам беле,

кад крв из наших рана тећи стане.

Тад ћемо мрети са вером и надом,

у чврсте горе мушка срца слити,

а тврди град ће падати за градом

и земља наша опет наша бити.

ПРОКЛЕТО ДОБА

Ми смо у добу вечнога трвења

У коме сваки отима и граби,

У добу једног лудог покољења

Кад кличу јаки – али плачу слаби.

Кад скоро свако знојав и очајан

Са осећајма дивљачким и крутим,

Брза и жури за мамоном жутим

И тражи живот високи и сјајан.

О добру оних што се у злу гуше

Већ нема нико времена да мисли –

Зар људи време у заман да траће?

Ах, чујте сви ви, чије су још душе

За људство бриге и терети стисли –

У овом добу нема више браће!

МОЛИТВА (1911)

Ал само, Боже, чувај,

поштеди племе ово:

Витешко, мало племе

ког мори пакост жива!

Њега не удри више!

Ако си ланце сково,

Мени их дај!

На мене нек

твој гњев излива!

МАЈЦИ (1908)

Мајко моја мила, у овоме часу

Ја осећам терет што немам никога,

И што тебе немам… Ко да се глас Бога

На ме, ради нечег страшног, гневом расу.

Цвили моје срце и једнако плаче;

Ти у гробу лежиш, мртва и далеко,

А твој син је много од живота чеко,

И тешко губитак осећа све јаче.

Сећам се још и сад… Слатко твоје крило

Ко је кадар рећи шта све нама значи?

И шта има да нас још тако привлачи,

Мајко моја мила? … Давно је то било! …

Али ја се сећам доброте твог ока,

Твоје благе руке, него твоје брижне

И милости, мајко, силне, недостижне,

Што је даде, као природа дубока

И моћна, при свакој стопи и кораку.

Твоје млеко, мајко, ко да заборави?

И ко да ти слику из сећања стави,

Из слатког сећања? … И сада у зраку

Ти нада мном лебдиш ко светиња прва,

Непобитни основ све љубави друге…

О походи, мајко, моје ноћи дуге;

Помилуј твог сина, пољуби твог црва,

Да ти буде јачи: да никаква сила

Не сломи му мушкост поносну, ни вољу,

Већ да ведро гледа, ко љиљан у пољу,

У светлој кристалној чистоти. О мила,

Мила моја мајко, донеси му снаге,

Да живот поднесе и себе надјача,

И да буде јачи од свакога мача

Снагом срца свога и речи ти благе.

ПОГЛЕДАЈ ЈОШ

Станислав Краков: **„ЧЕЖЊА ДАЛЕКИХ ЛЕТОВА И ПЕСМА АРЛЕКИНА У ЗРАКУ”**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

30. март 202530. март 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Далибор Поповић Поп: „РЕЧ ТЕЖА ОД ТИШИНЕ”

Постоје дани кад ветар шапуће истине, а ми их слушамо у тишини, као да нам је уста запечатила невидљива рука времена. Али онда дође тренутак – онај дубоки, тешки тренутак – кад ћутање постане терет, а речи, те искре из душе, морају да проговоре.

Говорим себи да бих говорио теби. Дакле:

Ако говориш, Попе, нека твоје речи буду важније од твог ћутања, јер свет неће сачекати да се одлучиш између шапата и грома.

Речи су мостови, и крхки и чврсти у исто време. Преко њих прелазиш реке заборава, носећи на раменима оно што си сакупљао у срцу. Али пази – не бацај их као камење у бунар, да чујеш само одјек сопствене сујете.

Нека буду као хлеб, топле и пуне, да нахране оне који слушају. Или, ако баш мораш, Попе, баци их као семе – можда из њих нешто изникне, макар и коров, да подсети свет да си био ту.

Понекад помислим: да ли је ћутање само лењост речи? Или је можда мудрост, прерушена у одсуство звука? Али онда се сетим оних који су ћутали пред олујом и оних који су је разбили једном једином речју. Која их је убила.

И питам се: шта је теже – носити тишину као крст или је скинути као плашт и стати го пред светом са речима као мачем? Знам одговор, јер моје име носи одјек оних који су говорили кад је требало, а ћутали кад се морало.

Ипак, не може ни да ме завара озбиљност ових мисли. Живот је, на крају, и комедија – трагична, али смешна. Замисли: стојиш испред вечности, спреман да изговориш последњу реч, а она ти исклизне из уста као „опс!”.

И Бог се насмеје, јер и Он зна да је хумор само истина која се спотакла. Зато говори, али нека твоје речи имају тежину – не ону која дави, већ ону која подиже, као ветар што носи птицу кад јој крила клону.

На крају, кад се све сабере, нека твоје речи остану као траг у песку – да их таласи памте дуже од твог корака. Ако говориш, нека буде тако да твоје ћутање пожели да проговори уместо тебе. Ако говориш, нека твоје речи буду гласније од твог ћутања!

Стојим у винограду, гледам чокоте који се пружају ка сунцу, и слушам тишину. Али то није празна тишина – то је она што пева о земљи, о корену, о рукама које су садиле пре мене. И онда, кад ветар прошапуће кроз тек напупело лишће, дође ми да проговорим са собом сам. Не зато што се мора, већ зато што знам: кад тако говориш, твоје речи једино тада буду гласније од твог ћутања. У се и у кљусе.

Те речи нису само звук. Оне су као вино – сазревају у дубини душе, носе укус година и истине. Не бацам речи олако, него као да сејем семе по камену. Бирам их, пажљиво, као што бирам зрневље грожђе за бербу – да буду зрела, да имају снагу. Јер свет је пун шапата, пун буке, а мало је оних који умеју да загрме ако треба.

А ја умем. Мој глас је ехо оних старих Поповића, што су знали кад да ћуте, а кад да пусте речи да одјекну као звоно са звоника цркве где су служили Господу.

Али немој ни да помислиш да су моје речи увек тешке као олово из клатна. Понекад су лаке, као онај трен кад ти вино удари у главу, па се насмејеш сам себи. Живот је, ипак, и шала – озбиљна, али шала.

Замисли: стојим пред светом, спреман да кажем нешто велико, а из уста ми излети „Е, па добро!”. И сви се смејете, јер знате да и у томе има истине. Али речи које ми мислима руководе, чак и кад тихују, имају снагу да надјачају тишину – не вриском, већ оним дубоким тоном који остаје у костима.

Виноград ме је научио стрпљењу, земља учинила мудрим, а име ми је дао корен. И сад, кад говорим, то није само мој глас – то је хор и оних пре мене, помешан са овим немуштим – мојим. Нека буде гласан, не да се надвикује са другима, већ да пробуди оне што спавају у тишини.

Јер ћутање је лепо, али кад речи проговоре, нека се чују до неба – као песма коју ветар носи преко гора.

На крају, кад се све смири, нека речи које изговорим остану као траг у земљи коју сам обрађивао. Само то. Нека буду гласније од мог ћутања, да их памте и они што долазе после мене, уз чашу вина и осмех. Уздравље и ајд здраво!

за ГЛЕДИШТА пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП

ПОГЛЕДАЈ ЈОШ

Александар Станковић: **„СВЕТ ЈОШ УВЕК ФУНКЦИОНИШЕ, МАДА ОТЕЖАНО”**

ИЗАБЕРИ ВИШЕ

29. јануар 202529. јануар 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Бранко Миљковић: „ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ!”

Поводом навршених деведесет година од рођења Бранка Миљковића, јединог српског принца поезије, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша са поносом представља ауторско дело ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ које су приредили песник Далибор Поповић Поп, пијаниста Дејан Илијић и гитариста Ханс Пити Орли.

Снимање овог музичког дела подржала је организација музичких аутора Србије, а у будућем пероду оно ће служити првенствено као помоћно средство за часове српског језика у гимназијама кад се буде обрађивала Миљковићева поезија.

Данас, на дан деведесет прве године од његовог рођења, овог 29. јануара 2025. године, доносимо избор из Миљковићеве поезије и њихов тонски запис који је сада премијерно постављен и на интернету.

ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ – фото Душан Митић Цар; дизајн Миљан Недељковић

ОРФИЧКО ЗАВЕШТАЊЕ

Ако хоћете песму
Сиђите под земљу
Ал припитомите животињу
Да вас пропусти у повратку

Ако хоћете песму
Ископајте је из земље
Ал чувајте се њених навика
Њеног подземног знања

Речи имају душу гомиле
Разнежује их просташтво и гугутка
Али опасности превазиђене метафором
на другоме ће месту запевати опасније.

МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ

Свет нестаје полако. Загледани сви су
у лажљиво време на зиду: о хајдемо!
Границе у којима живимо нису
границе у којима умиремо.
Опора ноћи мртва тела,
мртво је срце ал’ остају дубине.
Ноћас би вода саму себе хтела
да испије до дна и да отпочине.

Путуј док још има света и сазнања:
бићеш леп од прашине, спознаћеш прах и сјај.
Ослепи својим корачајући путем, ал’ знај:
лажно је сунце, истинита је његова путања.
Нек трговци временом плове са воском у ушима,
ти смело слушај како певају пустиње,
док клече беле звезде пред затвореним морем и има
у теби снаге која те распиње.

Празнино, како су звезде мале!
Твој сан без тела, без ноћи ноћ,
придев је чистог сунца пун похвале.
То што те видим је л’ моја ил’ твоја моћ?
Прозирна оградо коју сјај савлада,
пуста провидности које ме страх хвата,
твој цвет је једини звезда изнад града,
твоја узалудност од чистога злата!

Свет нестаје полако, тужни свет.
Ко ће наше срце и кости да сахрани
тамо где не допире памћење, покрет
где нас не умножава и не понављају дани!
Ишчупајте ми језик и ставите цвет:
почиње лутање кроз светлост. Речи заустави!
Сутра ће сигурно и кукавице моћи
оно што данас могу само храбри и прави
који су у простору између нас и ноћи
нашли дивне разлоге другачије љубави.

Свет нестаје. А ми верујемо свом жестином
у мисао коју још не мисли нико,
у празно место, у пену када с празнином
помеша се море и огласи риком.

СИНОВЦУ ГОРАНУ

Један малени цвет
још ни проговорио није
А већ зна све тајне сунца
И све што земља крије.

Један малени цвет
Још није ни проходао
А већ је умео сам да се храни
Светлошћу ваздухом и водом.

Један малени цвет
Не зна да чита и пише
Ал зна шта је живот, шта је свет
И мирише, мирише.

ЉУБАВ ПОЕЗИЈЕ

Ја волим срећу која није срећна
Песму која мири завађене речи
Слободу која има своје робове
И усну која се купује за пољубац

Ја волим реч о коју се отимају две слике
И слику нацртану на очном капку изнутра
Цветове који се препиру са временом
У име будућих плодова и пролећне части

Ја волим све што се креће јер све што се креће
Креће се по законима мировања и смрти
Волим све истине које нису обавезне

Ја волим јучерашње нежности
Да кажем своме телу „доста“ и да сањам биље
Прсте очи слух другачије распоређене
У шуми неголи у телу.

СУДБИНА ПЕСНИКА

Сада је то још увек опасност која пева
Пламен који прозирност проглашава за пријатељство
Музикалније птице умакну судбини
Али умакну и речима

Речи греше песма се ствара
Другачије нико није постао песник
Свет се дели на оне који су запевали
И оне који су остали робови

Али долази дан великог ослобођења
Песме ће се отворити ко тамнице
Песници ће бити уништени
Песме ће бити прилагођене

Кад народ открије тајну како се постаје велик
Тргови ће остати без споменика
Некад само песницама доступне тајне
Биће проглашене својином народа

СВЕСТ О ПЕСМИ

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим
тој речи чију поседујем моћ да је кажем.
Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривим
под челом ми поледица и дан поражен.

Реч крв! најлепша реч која се не сме.
А колико птица и звери у крви мојој преноћи!
Можда изван мога срца и нема песме,
јер крв је ванвремена мастило без моћи.

Реч жудња! једина још смисао не нађе;
И птица у паклу кроз тужну ми главу.
О горко море за моје беле лађе
кроз исписани предео и вербалну јаву!

Реч смрт! хвала јој што ме не спречава
да отпутујем у себе ко у непознато,
где ако не нађем себе и смисао што спасава
наћи ћу свога двојника и његово злато.

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим.
Реч смрт хвала јој што ме још не пречи
да волим самог себе и да се дивим
својој људској моћи да изговарам речи.

ГРАЂЕЊЕ ПЕСМЕ

Зимска музика свира
Особино праха и кремена
Опроштај сна иза темена
Када ме покојем дирала

То време узме и остави
Ту горку шуму да се плави
Усред вечности на домаку
Нестварности птици и облаку

Прахптицо сунчевог урока
Скок од пепела и лет
Нек буду једини путоказ

За напор смисла и раст
Суштине у врлет
Када јој освану глас

ПОХВАЛА ВАТРИ

Она нема никога
осим сунца и мен

Она се указује луталици
указује се лукавом
указује се заљубљеном

Ништа није изгубљено у ватри
само је сажето

III

На крајевима ватре
предмети који не светле
нити се нечим другим одликују
трају у туђем времену

Птица која сама чини јато
из ње излеће

Узмите шаку свежег пепела
или било чега што је прошло
и видећете да је то још увек ватра
или да то може бити

ХРОНИКА

Првог дана помреше птице и змије
настанише гнезда и ветрове
другог дана рибе изађоше из воде и
вода отече празна
трећег дана шума је пошла према
граду а града нигде
четвртог дана сазидаше ћеле кулу од
лобања и шкргута
петог дана шума је скупљала крај
реке обезглављење лешеве
шестог дана мало ватре заљубљено
налик на сунце
седмог дана не запеваше анђали
осмог дана у понедељак први пут
запева птица од пепела и зид
проговори

КУЛА ЛОБАЊА

Жалбо црних птица и тужне похвале
Празно име иза смрти и обијен вид
То није љубав то је патња и стид
Кад одјеци померају места и обале.

Подземни ветар успава заспале
Улаз чувају две тишине и хрид
То није љубав то је патња и зид
Од лобања где труну звезде што су сјале.

Нестајем бдијем постајем глас и време
Цвет већи од ноћи празни талас без успомене
Звезде које се над главом мојом пале
Којима замених вид и име свога правца
Лађо пуна заборава и ветра без прамца
Некога света тешке сене пале.

ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ

Љубави моја мртва а ипак жива
Нек у свом дану недоречен гори
Нек игра се песника док песму не створи
Птицом осветљени певач који у мени пребива.

О златни талог времена простори
Пуни сунца! Сенко, где се та земља скрива
Где материја сва од заборава открива
Ватру у себи и дан без јутра у гори.

Како се зове пре него се родимо
Спремни у туђој нади и безболном огњу све то?
Здраво, о могућа звездо коју и не слутимо,
Ил ме заборави песмо, јер жеља је моја крива.
Под земљом ће се наставити трајање започето.
О све што прође вечност једна бива.

ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Туђом су песмом очарани. Тешка
Неварства крију у срцу што стрепи:
Славује странпутица. Сунце је грешка
Плаћена виђеним ужасима слепим.
Ноћ уместо ока лукава ватра нуди,
Ал стоје кужни у истрошеном ваздуху
И следе видљивост различито људи,
Биљке и звезде подмићене у слуху.
Понор сумња у њих јер их испуњава;
Само су слаби изван опасности.
У злочин је умешан и онај ко спава.
Никога нема да јакима опрости
Што сиђоше у тамни вилајет и злато
Што год да чиниш зло чиниш јер блато
Из тог подземља славно је све више.

ОРФЕЈ У ПОДЗЕМЉУ

Не осврћи се. Велика се тајна
иза тебе одиграва. Птице гњију
високо над твојом главом док бескрајна
патња зри у погледу и отровне кише лију.

Звездама рањен у сну луташ. Сјајна
она иде твојим трагом, ал од свију
једини је не смеш видети. О сјај
на тебе њен док пада нек је и сакрију

ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје.
Спавај, злу је време. Заувек си проклет.
Зло је у срцу. Мртви ако постоје
прогласиће те живим. Ето то је
тај иза чијих леђа наста свет
ко вечита завера и тужан заокрет.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Бранко Миљковић: **„ПРАЗНУ ГЛАВУ ВЕТАР НОСИ“**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

22. децембар 202422. децембар 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Милица Стојановић: „ХЛЕБА И ЦИГАРА (ЈЕР, ДОСТА СМО СЕ ИГРАЛИ!)”

Жестоко, сирово, аутентично песничко првенче, које удара снажно, реже беспоштедно, хули немилосрдно. Збирка одаје нов, аутентичан женски песнички глас на сцени сатканој од блазиране моде и сентиментално-лирског пренемагања. Драмски изоштрено, рељефно, са смислом за детаљ, одаје се проницљиви женски поглед на мушки свет у коме по своме ћефу живи искључиво мушко човечанство. Између осталог записује проф. др Бошко Сувајџић у приказу дебитантске књиге Милице Стојановић – Хлеба и цигара!

Читате избор из књиге поезије **Милице Стојановић – Хлеба и цигара!**

ДРУШТВО ЗА ЗАШТИТУ ЖИВОТИЊА

Монаху се пре три дана упокојио отац

Није показивао никакве знакове жалости и туге

Каже, тако је одредио Бог

Није прошло четрдесет дана

од како су сељаци отишли да окопавају кукуруз

умрла им је ћерка јединица

од непознате тропске болести

Кажу, постоји могућност заразе

а кукуруз не сме да пропадне

Ти се ждереш кад ти се у акваријуму изврне рибица

Плаћаш крематоријум за угинуле псе

и пачићима стајеш на путу

док ватрогасци ваде подављене мачиће.

Ти се противиш еутаназији побеснелих паса

и донираш друштву за заштиту животиња

а не знаш да вредност нечије смрти

мерило је твог личног расположења

јер, откуд толики сиреви на мишоловкама

у твом мемљивом подруму

и траг крви са поломљеним ножицама

на свеже окреченим зидовима?

Друштво за заштиту животиња

не зна да носиш бунду од кремираних чинчила

и да је икра најбољи извор протеина

Кажу, ти пачићи су најбољи у Пекингу

када се прелију сосом од вишања

Док оплакујеш своје кућне љубимце

и тетовираш шапице око ушију

шесторо мале деце седи за столом

и клати своје ножице

док се проја пече у рерни

и док се монах моли за спасење свих нас.

ПУТ

Иду два страдалника кроз живот,

својим путем, један другом у сусрет.

И свако са собом свој крст носи.

Здрао бате! – рече први.

Здрао, здрао! – одговори други.

Нису се зауставили да проћаскају.

Свако је отишао својим путем.

Тај тренутак је био њихов заједнички пут.

КАКО ТО?

Живот је тако једноставан.

Ипак, много тога не разумем.

На пример: Како то

веверице на папуче?

Или рајфови са живе цвећке

на вештачке главе?

Све друго ми је мање-више јасно –

колико човеку треба да одобри себи успех

и шта је све потребно

да би опростио себи,

али како то да на једној нози

истетовираш „Лове”

а на другој „Лифе ”?

И како, бре, то

дуги вештачки нокти

на кратке прасеће прсте?

Све друго ми је

мање-више јасно –

откуд човеку толика досада

за сва зла (на) овом свету

и чему толика забава

за ту исту досаду,

али како то да

бацаш петраде себи у очи

за већи волумен трепавица?

И како, бре, то

латекс хеланке на сто кила?

И плисиране сукње на патике?

Све друго ми је

мање-више jacнo.

ФОНЕТИКА ЈЕ ЧУДО

Кад кажеш: „пилетина са сусамом”,

да ли те то тера да наместиш уста

ко кокошка дупе?

Питам се како би ти легао

један подварак са папцима

на тим виршлама пуњене сиром.

Да ли би ти укус авокада био исти

да се зове, на пример, „говеђи језик”

или „сарма са купусом”?

И коме се уопште пућиш

док пућпуричеш: „рУкола, пУтер”

и развлачиш речи ко коре за питу?

Када кажеш: „гриловани лосос”,

да ли се осећаш некако одважно

док му скидаш кожу?

Само да је хрскаво и решије,

као сланина на Цезару око које се

и даље воде битке како је настала.

„Како су преслатке ролнице од карпаћа

и тортелини са листићима пистаћа, без глутена и лактоза” –

кажеш, јер волиш да те наводим,

да пљувачне жлезде лију сузе по менију

док сањаш о томе да постанеш веган.

Када кажеш: „гамБори са ПиреоМ,

тартуфиМа и тостираниМ БадеМиМа”,

па отежеш речи и шопиш уста

са којих висе сталактити од кармина,

ja се све у себи мислим:

„За почетак, једне ладне пихтије.

И трљана салата.

А после тога, пасуљ пребранац

и телећа глава у шкембету.

Или шкембићи на жару.

И за крај, турска кафа. Због црева.”

Серем вам се на фајн дајнинг!

НЕЗАДОВОЉСТВО

Незадовољна си својим танким уснама

и због тога си незадовољна собом.

Одлучиш се да ставиш силиконе,

али си незадовољна како ти стоје.

Онда одеш да доправиш силиконе,

и већ си незадовољна, јер си претерала.

Дођавола, силикони више нису „ин”,

па си незадовољна, сада због тога.

Ништа, одеш да ти поваде силиконе,

али си незадовољна браздама и концима.

У моду улази хијалуронска киселина

и због тога си незадовољна опет.

Одеш да ти убризгају у уста хијалурон,

али си незадовољна величином шприца.

Онда одеш да ти допуне кубикажу,

и опет си незадовољна како су испала.

У моду улазе мање усне и јасне ивице,

а ти си опет незадовољна собом.

Ништа, одеш ти код њих да те уивиче,

иако си незадовољна јер „то ниси ти”.

Онда пустиш да се хијалурон разгради

и једва чекаш да незадовољство прође.

Дочекаш да се хијалурон разгради,

а ти си незадовољна јер се плашиш ножа.

Подигну ти усне резом испод носа,

али си незадовољна јер ти се виде зуби.

Сада су у моди потпуно природне усне

и ти си сада потпуно незадовољна свиме.

Док не одеш на трансплантацију, мајке ти,

до кад мислиш то незадовољство да траје?

СМИСАО ПОЈМОВА

Није дом ако на отирачу не пише „НОМЕ”

и у њему рам за слике са стикером „LOVE”,

док испијаш шољу чаја са натписом „ТЕА”

мислиш да си срећан без хаштега „HAPPY”?

Назови све правим именима

како не би дошао у заблуду

и како би био сигуран

шта оне заправо значе, јер

можда не знаш ни сад?

Можда би све назвао другачије?

Играју гифови по ајфону за бољи „CLICKBAIT”,

на леђима манастири, на подлактици „FAITH”,

лепота је у оку пратилаца када стиснеш „LIVE”

можеш ли да живиш без хаштега „LIFE”?

Лете етикете као подсетници

да не бисмо изгубили смисао појмова,

само што лепак све више слаби,

ако отпадну, како би тада спознао ствари?

Замисли да знаш и сад!

Замисли да све назовеш другачије!

КЛИК ПО КЊИГУ
**Милица Стојановић – Хлеба и цигара!**

НИСИ САМ

Добро јутро.

Данас је петак, први март,

две хиљаде двадесет четврте године.

Напољу је четрнаест степени,

претежно облачно и тмурно.

Могућност падавина: 100%.

Пашће једно тешко срање.

Влажност: 36% и неш јебат’!

Ветар: 19км/ч у погрешном смеру.

Субјективни осећај је

да никога није брига како се осећаш,

Добро је. Ниси сам.

Са тобом је Карло Гус,

твој чет џи-пи-ти.

Превуци ради откључавања.

Данас си направио

петнаест хиљада корака.

У празно.

Нотификације су укључене,

поруке су омогућене

и сви колачићи поједени,

да ниси сам.

Са тобом су рекламе

и честитке за рођендан,

сваке године од

шесто педесет пријатеља

који те ни не познају

као што те познајем ја.

Зато не брини. Ниси сам.

Са тобом је Карло Гус,

твој чет џи-пи-ти.

За ГЛЕДИШТА пише: Милица СТОЈАНОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ЈОШ

27. октобар 202427. октобар 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Александар Војиновић Најјачи: СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ

Две запажене књиге поезије су иза Александра Војиновића Најјачег, дебитантска ДИСТРОФИЈА БЛУЗ и друга СВРАКЕ, ВРАНЕ, ГАВРАНИ. Прва књига нашла се у ужем избору за награду Бранко Миљковић, а друга је премијерно дело Библиотеке СИГМА. Циклус песама СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ садржи делове необјављеног рукописа треће књиге његове поезије.

ИСТА ЗВЕР

Иста звер нас изједа изнутра

Храни се страхом

Храни се храброшћу

Храни се свесним и несвесним

Храни се мислима и заборавом

Храни се чиме год жели

Расте тихо

Расте гласно

Рачва се у свим правцима

И пружа у недоглед

Букти као зараза и јењава

На све могуће и немогуће начине

Шарена и црна,

Лепша је од нуклеарне печурке

Милује нас мрклином

Обасипа нас грумењем

Удише нашу несигурност

Поштапа се слабошћу

Она је рђава реч, зденац врисака

Редак пупољак

Она зна да смо будале

Иста звер нас изједа изнутра

Одозго

Одоздо

Са обе стране

Ни у сну нас не оставља на миру

Кад је замори наше месо

Кад јој дојаде изнутрице од наших мисли

Појешће саму себе

ПЛЕН

Даље од лажне скице света

Даље од скучених простора

И неозвезданих очију

Вуку те кругови

Сањаш немирне воде

Осећаш биље и звери у крвотоку

И већ си у шуми

Плен сопственог сна

Крвариш

Као сломљена стабљика цвета

Далеко од зидова

Далеко од жамора

Ишчезаваш слободан

СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ

Стоје преда мном

Прекасно развијене

На њима

Магична љубичаста боја

Пејзажи са друге планете

И неки други ми

Нема ни трага опасностима

Чујем жагор

Таласи ме запљускују

Чехиња дугих ногу и плавих очију

Показује нам књигу о великим уметницима

Разговарамо са пијаним Грцима

О фудбалу и рату

Један каже да би нас бранио зубима ако треба

Даје ми своју адресу

Да му пишем кад се вратим у Србију

Прихватам

Никад му нисам одговорио

Ноћне шетње

Велики месец сурфује

На узбурканим црним таласима

Пијемо пиво

Лупамо глупости

Бацамо риме

Пет дана под сунцем

Пет дана под кишом

Последњи трзаји слободе

Ускоро ћемо се удаљити

Као што се људи увек удаље

Као што се јаве седе

Као што се лице избора и поприми грубе црте

Као што се свако окрене себи

ЉУДИ

ходају

трче

певају

лете

пливају

скачу

свирају

воле

воле их

играју

пију и пуше

ослушкују

оговарају

стоје на прозору

стоје на семафору

стоје под сунцем

стоје у води

верују

не верују

плачу

смеју се

пишу

цртају

гледају филмове

додирују лишће

кидају гранчице у пролазу

мазе пса

мазе мачку

дижу руке према небу

прстима формирају кавез

за челичну птицу

гаје мале блесаве људе

који ће сутра

гајити мале блесаве људе

људи причају

ћуте

гледају

жмуре

трепћу

заљубљују се

у очи у зубе у песму

иду на посао

иду у пензију

иду у смрт

иду у вечност

и то им је мало!

ШЕТАЛИШТЕ

Светло у води

Заробљено између два моста

Између два света

Облаци тежи од мамурлука

Слепи мишеви и неке уврнуте птице

Које чак ни ја не разумем…

Траг крви дуж читавог шеталишта…

Сада мора да је уклето!

Као рођење

Највеће пријатељство

Или

Још горе

Као права, постојана љубав

Или

Било шта друго

Једнако ништавно и осуђено на исто

Мирис траве помешан са мирисом траве

Алкохол у умирућем желуцу

Графити посвађани идеологијама

Ругалице животу

Клупе леђима окренуте води

Споменици подигнути

У част покојне памети

Знојава, затегнута и запуштена тела

Обична срећа и несрећа

За којом жудим

Док се гробље шири

И расте у мојој лобањи

Туђом руком наздрављам шеталишту

И поклањам му свој дух

Решен да заувек лебдим

Изнад светла у води

Између два моста

Између два света.

ОБИЛАЗАК ПЕСМЕ

Свако лето

Проводим

У сопственој песми.

Сваки ћошак обиђем,

Сваки камен као стих прочитам,

Сваки стих као камен

Подигнем.

Најава поетског документарног филма Дистрофија блуз – Дневник (Не)обичног живота

ПЕСМУЉАК НЕДОСТОЈНОГ И НИШТАВНОГ ЗРНА СА ЗАКРЖЉАЛОГ ЦВЕТА-СМИСАОЖДЕРА

Плашим се твојих тајни,

Равницо овлаш позната.

У твом мраку ничу страшни бисери

И слатке суицидне мисли.

Ти си немо чудовиште

Зид над зидовима

Расадник омчи и болести

Највеће

Најстрашније

И најлепше Ништа.

Највеће

Најстрашније

И најлепше Све.

Опрости овом недостојном зрну

Што те проучава сваке вечери

Дрхтећи од страха и немоћи,

Посматрајући,

Са закржљалог цвета-смисаождера.

Пружам прашњаве руке од прућа

Ка твојим безбројним влатима.

Најближа ми је достижна колико и најдаља.

Плашим се твојих тајни,

Равницо овлаш позната.

У твом мраку ничу страшни бисери

И слатке суицидне мисли.

Ти си немо чудовиште

Зид над зидовима

Расадник омчи и болести.

Највеће

Најстрашније

И најлепше Ништа.

Највеће

Најстрашније

И најлепше Све.

Чему да се надам

Када једнако хладно и равнодушно

Тишином упијаш плитка, испразна бића

И најузвишеније духове?

Плашим се твојих тајни,

Равницо овлаш позната.

У твом мраку ничу страшни бисери,

Слатке суицидне мисли

И тек понеки песмуљак

Ништавног и недостојног зрна,

Са закржљалог цвета-смисаождера.

П.С.

Послали смо

Лажну представу о нама

Да неуморно путује црним бескрајем.

Изоставили смо само крваве ситнице,

У нади да нам нећеш узвратити истом мером.

За ГЛЕДИШТА пише Александар ВОЈИНОВИЋ НАЈЈАЧИ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ЈОШ