Ознака: Прича

Велибор Петковић: КАКО СЕ ИСПОЉАВА ХЕГЕЛОВ АПСОЛУТНИ ДУХ?

gledista.drustvoknjizevnika.com

            „Како се испољава Хегелов апсолутни дух?” – пита професор филозофије студента који тек што се вратио из војске и закорачио у амфитеатар, уверен да је у царству слободе. Бруцош оклева, градиво га замара јер је сувопарније него што је могао да замисли и тренутак пре него што одустане од овог испита, чује самог себе како изговара:

          „У форми духовитости.”

Продоран професорски поглед кроз наочаре и стиснуте усне недвосмислено му потврђују да је прекорачио дозвољене границе. Одсуство смеха у просторији наговештава буру. Али професор превладава гнев и без речи узима индекс, уписује петицу, а онда то понавља и у записнику. Јадни „бруле” постиђено пружа руку ка студентском документу, на који је поноснији него на исто тако црвени пасош. Добио их је готово истовремено, чим је одужио дуг домовини, вратили су му га у полицији.

Франц Куглер – Литографија: Хегел са својим ученицима

          Уследило је још неколико испитних неуспеха и несуђени филозоф одлучује да се усмери ка нечем мање апстрактном. Наредне године уписује психологију, подржан од родитеља, који су имали много муке да објасне родбини и пријатељима шта то студира њихов син. Показало се да је то пун погодак, јер студије завршава у рекордном року, а као најбољи у генерацији добија понуду да постдипломске настави у Америци. Професор са чувеног Универзитета Калифорнија Лос Анђелес успева да га убеди да заборави на развојну и посвети се зоо психологији.

          Док се он усавршавао, проучавајући начине на који уче пацови, голубови и мајмуни, да би постепено прелазио на мање испитана подручја и посветио се најпре делфинима, a онда дефинитивно птицама, стара домовина се распала. Патио је због тога, али из даљине, тако да је мање болело него што је био спреман да призна. Родитељи су били на сигурном, далеко од ратних дејстава, а и НАТО бомбардовање није их посебно погодило иако су одбијали да напусте град. Отац је био уверен да непријатељ неће бомбардовати нови део града, који су чинили све сами солитери, без иједног војног објекта. Мајка га је, као и увек послушала, а од „томахавка” и касетних бомби више су је узнемиравала запиткивања комшилука о сину у Америци. Доживљавала их је као прозивање, замерке што се скућио под скутом нашег највећег душманина.

          Све тече и пролази, па и ратови. Угледни зоопсихолог успоставља контакте са колегама у отаџбини приликом долазака кући, да види родитеље и старо друштво. Некима помаже да дођу у Калифорнију и на друге универзитете широм Сједињених Држава, баш као што је крајем осамдесетих двадесетог века он имао среће. И онда, како то само „његово величанство случај” уме да режира, зову га са београдског Шумарског факултета и моле да помогне саветом старом филозофу Хегелу.

          „Молим? Извините, дуго сам ван Србије, на кога мислите кад кажете Хегел?”

          „То је наш најчувенији филозоф, председник Хегеловог друштва. Вероватно сте га упознали кад сте студирали психологију”, објашњава експерт за дрвеће и изговара име и презиме затрпано годинама.

Наш Американац не оклева, одмах пристаје да се сретне са човеком чије га је одсуство смисла за хумор усмерило ка психологији животиња и животу у „врлом новом свету”.

Преко посредника договарају сусрет у најпознатијем ресторану у центру престонице. Зоопсихолог не жели да поново буде у подређеном положају тако што ће отићи на ноге старом филозофу у његов кабинет, као у време покушаја студирања „науке о мудрости”. Ни не слути да је Хегел пензионисан и да заправо не би ни имао где да га прими. Зато се и обрадовао кад је чуо предлог да поразговарају ван институција, мада се кафана не може сасвим изузети из значајних српских установа.

Било је дирљиво гледати забринуто лице Хегела, који се руковао с бившим студентом, не препознавши га. А и како би, он је и онако напустио филозофију, тако давно да ни сам више није сигуран да се све то заиста и догодило. Наручили су две кафе и одмах прешли на ствар, јер се филозофу журило да разреши приватни Гордијев чвор:

„Имам кућу на југу, између Лебана и Медвеђе, брвнару. Тамо сам и рођен, познајете ли тај крај?”

„Како да не, моји родитељи су из Вучја, то је близу!” – зачудио се психолог.

„Е, онда Вам неће бити чудно ако Вам кажем да су детлићи окупирали моје имање. Привукло их је дрвеће, имам шест храстова у дворишту. Најстарији је почео да се савија, морали смо да га везујемо и подупиремо, али широким кожним упртачима, као војника, да га не повредимо.”

„Претпостављам да се бринете да ће га детлићи докусурити?”

„Ма не, знам да су они шумски лекари. Не буше дрво без разлога, интервенишу само тамо где је потребно.”

„У чему је онда проблем?”

„Моја кућа је од дрвета, брвнара. Окомили су се на њу, избушили су је као сир. Нарочито их привлаче прозори, ваљда су њихови рамови пуни оних сипаца, чега ли већ не. Углавном, мој брат Шелинг живи у близини и не успева да их отера, ни буком, ни димом, ни страшилима, ничим што би их уплашило, а не би им угрозило животе.”

Зоопсихолог је ћутао, оклевајући да ли да спомене како је некада давно полагао и пао први испит код садашњег саговорника. Збунило га је спомињање Шелинга и упитно је погледао професора, пре него што му је дао савет. Филозоф је схватио и објаснио:

„Имам три брата, моји су се развели, тако да имам браћу из нових бракова оца и мајке. Они нису сви међусобно браћа, али ја сам најстарији и мени јесу. Немају везе са филозофијом, баве се неким обичним стварима. Али по њиховим темпераментима и погледима на свет ја их зовем Кант, Фихте и Шелинг.”

„Када сте им дали те надимке, пре него што сте Ви постали… Хегел или касније?”

„Право питање! Тако сам их прозвао још док сам студирао филозофију. Није ми уопште пало на памет да ћу постати Хегел. У то време био сам марксиста. Него, шта да радим, помозите ми ако можете?”

„Детлићи нису исти, има их преко двеста врста, живе по целој планети осим у екстремним поларним условима и на Мадагаскару.”

„И шта сад, треба да дођете код мене на имање да установите ком роду припадају? Или да се иселим на Мадагаскар?”

„Нема потребе. Рећи ћу Вам нешто што има везе са психологијом птица, али и астрологијом у коју Ви, претпостављам, нимало не верујете?”

„Не, осим што од како сам у пензији, проучавам стара српска веровања из претхришћанског доба.”

„Добро, ово је слично, само што је реч о индијанској митологији. По њиховом хороскопу, ја сам рођен у знаку детлића и верујем да није случајно што сте се баш мени обратили. Дужан сам да Вам помогнем.”

„Не знам какве то везе има, али слушам Вас и урадићу како кажете. Мој брат Шелинг је текстилац, покушавао је да их отера пуцањем у ваздух из ловачке пушке, али каже да их је сутрадан било трипут више.”

„Природно, детлићи су као крв, незаустављиви. Црвено је њихова боја, али их из непознатог разлога одбија плаво. Обојите у плаво прозоре и врата или их облепите нечим плавим и они ће отићи. То је сигурно, потврдили су експерименти, а ја сам ипак доктор зоопсихологије. Шумске птице су моја ужа специјалност.”

„Ох, не сумњам! Хвала Вам докторе, идем одмах да позовем брата да набави нешто плаво за прозоре. Не бих да га малтретирам да фарба целу брвнару.”

Растали су се пријатељски, иако много тога није изречено. Филозофу се чинило да осмех исувише лебди на лицу зоопсихолога, а овоме другом да некаква сенка прекрива Хегела.

          Неколико година касније срели су се на научном скупу у Нишу. У свечаној сали Универзитета, психолог је пришао филозофу и не околишајући, питао:

          „Јесу ли детлићи отишли?”

Филозоф га можда и не би препознао, јер је амерички научник у међувремену пустио браду. Али причу о најезди детлића знало је мало људи на овом свету, а већина је била „с ону страну добра и зла”.

          „Отишли су после неколико дана, чим је Шелинг облепио тракама прозоре и врата. Кад сам дошао да проверим, није било ниједнога.”

          „Плаво их је отерало. Не кљуцају боју неба.”

Хегел се засмејао, што је било јако необично. Чак су му кренуле и сузе, а онда је објаснио:

          „Мој луди брат није нашао плаву, па је купио некакву зелену пластику. Исекао је траке и излепио по свим прозорима, вратима, а за сваки случај је ударио и неколико дијагонала по брвнари. Кућа је личила на циркуску шатру. Али детлићи су отишли.”

          „Чудно, мораћу да то експериментално проверим. Зелено их не одбија.”

          „Не знам, можда нису могли да од пластике кљуцају дрво, а можда их је отерао мој  разговор с Вама. У последње време почињем да верујем у такве ствари.”

          „У какве ствари? У повезаност речи и догађаја?”

          „Тако некако. Када је умро Фихте, један од моје браће, Шелинг је кренуо да ми јави и умро успут, од узбуђења. А прошле године је умро и Кант. Само сам ја остао, али осећам да сам ја крив за њихову смрт.”

          „Не разумем! Објасните, ја сам психолог само за птице.”

          „Можда се не сећате, али споменуо сам Вам пре неколико година да проучавам стару словенску митологију, од дуга времена у пензији.”

          „Да, сећам се тога. Али не видим како то може да буде узрок?”

Филозоф је пребледео, осврнуо се по сали, а онда, уверивши се да их нико други не слуша, прошапутао:

          „У страху од старости и смрти, почео сам превише да се занимам за демонологију и такве ствари. Мислио сам да сам се зауставио на време, али то је и Фауст мислио.”

Зоопсихолог је ћутао. Био је забринут за душевно здравље старог професора, али то није могао да му каже. Уместо тога изговорио је нешто сасвим другачије:

          „Знате ли за Конрада Лоренца, проучавао је птице много пре мене?”

          „Наравно, писао је о агресивности, запамтио сам оно његово да се људи не боре зато што припадају различитим групама, него стварају такве групе да би могли да се боре. И да, добио је Нобелову награду, чини ми се седамдесетих година.”

          „Тако је, професоре! Е, ја сам као студент био фасциниран његовим проучавањем учења утискивањем код гусака. Знате оно, из цртаног филма, кад гушче излази из јајета, угледа мачка Тома и мисли да му је то мама.”

          „Сећам се, мада сам и читао о томе. Зашто ми то говорите?”

          „На факултету сам стално о томе причао и прозвали су ме Лоренц. Нисам ни слутио да ћу се тиме бавити, и то још у Америци! Планирао сам да наставим постдипломске у Скопљу, тамо је предавала једна сјајна жена развојну психологију. Била је у јеврејским кибуцима, проучавала децу у таквим заједницама, а ја сам се тиме одушевљавао.”

          „А завршио са детлићима, као и ја!” – уздахнуо је професор филозофије.

Психолог је коначно скупио храброст да изговори оно што га је деценијама мучило:

          „Професоре, како се испољава Хегелов апсолутни дух?”

Хегел – Јулиус Лудвиг

Лице старца се најпре помрачило, као да га прекрива нека снaжна олуја, а онда је лагано почело да се разведрава и чак помало светли. Светлост је допирала из очију, које су биле плаве. То је тек сада приметио млади српски Лоренц, гледајући како се из дубина појављује препознавање. Одговор је био очекиван:

          „Не у духовитости, драги колега! Апсолутно не!”

На тренутак је пожелео да загрли тог старог човека који је некада био строги професор са вером у свемоћ Духа и филозофских конструкција. Онда је помислио да је руковање сасвим довољно, али се са говорнице зачуо глас ректора, који је поздрављао учесника скупа. Зато су се само још једном погледали у очи и Хегелу је на памет пало нешто сасвим ненаучно:

          „Има кестењасте очи. Шта ако од боје очију зависи наш поглед на свет?”

То заиста није било духовито. Зато је одлучио да прећути. Баш као и зоопсихолог, који је климнуо главом и кренуо ка свом месту у сали. Успут је помислио на Вертера, који му се јавио изненада и без повода. Запитао се како би изгледали његови каснији јади, да се није убио, и промрљао себи у бркове:

          „Не може се све рећи. Није људски да се све изговори. Ни да се пита.”

За ГЛЕДИШТА пише Велибор ПЕТКОВИЋ

Милица Тркља: НИЈЕ ТОЛКО ВРУЋЕ КОЛКО ЈЕ НЕКА СПАРИНА

gledista.drustvoknjizevnika.com

Четврти спрат – људи који гласно жваћу, лопови, насилници, студенткиње социологије.

Пети спрат – ратни злочинци, макрои, активисткиње НВО, људи којима јагњетина смрди.

Шести спрат – новинари, силоватељи, убице.

Седми спрат – дно дна. Изволите!

Од тренутка када је крочио на врели асфалт Пакла, Божидар се осећао као код куће. При сваком удаху осећао је како му се плућа пуне познатим мирисом Панчева. При сваком кораку осећао је чврсто тло под ногама.

Ботичелијев приказ пакла (1490), инспирисан Дантеовом Божанственом комедијом

Божидар никада није волео траву. Иако је себе сматрао веома проницљивим, да није било натписа при улазу у лифт на коме пише INFERNO, Божидар не би ни приметио да је у Паклу. Inferno, наравно, на латинском значи пакао, што свако ко је гледао онај филм с Томом Хенксом зна. Није га овако замишљао.

Вечни пламен немилосрдног огња који кажњава и жеже грешнике, сталактити и сталагмити премазани крвљу осуђених, казан врелог катрана чији клобуци вечно топе, али никад не истопе месо превртљивих и грлати крици накнадно напаћених душа били су замењени једним дугачким, прилично светлим и, пре свега, тихим ходником.

Асфалт који се простирао до краја краја јесте био врео и зрак јесте био загушљив, али није било сасвим неподношљиво. „Није тол᾽ко вруће кол᾽ко је нека спарина”, помисли Божидар за себе. Пристојан какав јесте и какав је увек био, Божидар није желео никога да узнемирава својим присуством, па је уместо куцања на било која од стотину врата с обе стране ходника одлучио да настави право, док не дође до краја.

У почетку је ходао полако, избегавајући, из чисте увиђавности, да обзнани некоме своје присуство звуком корака који су одзвањали по асфалту. Међутим, после осамсто сати ходања постао је врло нестрпљив, те је одлучио да стане и одмори се.

Није био сигуран зашто је стао када уопште није био уморан, нити одакле му дигитални сат на руци када поуздано зна да га није понео са собом у пандемонијум, али увидео је да до краја краја неће у скорије време стићи и да би можда ипак било паметније да покуца. „Слободно“, предухитрио га је баршунасти глас иза њега.

Божидар није био сасвим сигуран шта је баршун нити какво је то нешто што је баршунасто, али, из неког разлога, тај придев су сви користили када би описивали мушке гласове у књигама, па га је тако и Божидар себи представио.

Окренувши се, угледао је спортски одевеног и наочитог човека. Божидара је било срамота да у себи изговори згодног,па је прибегао овом неутралном и врло згодном опису. Носио је беле рибок патике, сиву тренерку и белу мајицу кратких рукава.

Помислио је у себи: „Каква сељачина, па ја овакав ни по хлеб не бих отишао”, али ових мисли га већ није било срамота. С поносом их је помислио. Лежерно одевени згодни човек такође је одмерио свог саговорника. Призор Божидара у црном сакоу, црним панталонама испегланим на црту и новим, још неразгаженим ципелама измамили су му осмех. Пружио је руку.

„Божидаре, добро дошли у Пакао.”

„Хвала”, Божидар је самоуверено прихватио поздрав. „Рекли су ми тек јуче да ћу данас доћи овде, па се и нисам нешто припремио”, рече он, гушећи се у лажној скромности. „А ко си ти?”, упита Божидар, више реда ради него из радозналости.

„Ја ћу бити Ваш домаћин”, рече саговорник, накрививши усне у благи осмех. Није могао а да не примети неприпремљено опеглане панталоне, неприпремљено скраћене нокте и, вероватно једино за шта се Божидар заиста није припремио, грчење прстију у новим, тесним ципелама. „Обично радим на горњих шест спратова, али понекад свратим и на седми. Шта год Вам није јасно, само питајте. Ја сам Далибор.”

„Занима ме”, снебивао се мало Боле, „колико још има до краја овог ходника и шта је у овим собама.”

„Не занима Вас зашто сте овде?”, упита га Далибор, искрено зачуђено.

„Не, не, само сам дошао накратко. Ја ти нисам од ових овде”, рече он нешто тишим гласом, да га случајно ко не чује. „Ја сам овде грешком.” Далибор се опет осмехну.

„Уђите слободно. Можете ући у сваку од ових просторија“, рече он Божидару, ширећи руке и показујући иза себе.

Божидар је, без куцања, ушао у најближу просторију. У њој је, савијен до земље, клечао мршави човек средњих година, старог изгледа и младалачки одабране гардеробе. Прстом је по земљи цртао круг. Ово је први пут за осамсто и један сат да је Божидар видео нешто што није асфалт.

„Овај круг сам смислио, овај круг сам створио”, понављао је непрекидно и неуморно старац у старкама. „Ово је Божидар”, рече Далибор старцу. „Реци му зашто си овде.”

Не дижући поглед с круга у којем је клечао, старац рече: „У моје време тога није било… неукус… шунд… кич… шунд… неукус… Трст… фармерке… пеглица.”

„Волео је да оставља глупе коментаре на Јутјубу о томе како нове генерације нису ни за курац”, рече Далибор. „Једног дана је ушао у месару и када је на радију чуо песму која му се није свиђала, купио је цео свињски бут само да би њиме ударио касирку у главу. Истог дана је умро од срчаног удара.”

Божидар није много марио за музику, али је веровао да је овај човек пригодно кажњен. Зацоктао је пар пута, окренуо се и напустио просторију.

Пар хиљада квака и сати касније дошли су пред врата иза којих је избијао несносан смрад. Унутра је клечала млада девојка с гуменим рукавицама навученим до лактова. Држала је клозетску четку у руци и, нагнута над клозетском шољом, замишљено посматрала млазове воде који су запљускивали ивице даске.

„То је Славица. Отишла је пре пет година у Франкфурт због посла. Никада није довољно добро научила немачки, али то је није спречавало да свако мало објави статус на Фејсбуку о томе како је Србија ᾽црна рупа᾽ и ᾽смрдљива жабокречина᾽ из које је ᾽све што ваља побегло᾽. Умела је често да каже и ᾽ко задњи изађе нек угаси светло᾽, али то последње није знала шта тачно значи, па јој се не узима за зло. Добила је упалу плућа, а није имала здравствено осигурање.”

Божидар је опет остао без речи. Само је презриво цокнуо двапут и одмахнуо главом, пожуривши ка крају краја.

Наставили су даље ка ничему. Божидар је већ негде око деветстохиљадитог часа изгарао да пита свог домаћина има ли краја том ходнику. Ипак, није желео да испадне глуп и необразован, па су наставили да шетају. Одједном се зачуо лавеж. Божидар се махинално латио кваке. Унутра је затекао повећу њиву, везаног пса који лаје и огромну недовршену кућу из које су допирали дубоки гласови.

Далибор није сачекао питање: „Ово је резиденција Влада Кутлаче.” Божидар се намршти. „Владо и његов рођени брат Момо подигли су сами ову кућу. Владово је приземље, Момов први спрат, Владов син је на другом, а трећи изнајмљују.” „Па добро”, рече Божидар, „ни ја овде не бих живео, али шта су згрешили?”

„Нису они, него Станислав”, одговори Далибор. „На крају Станислављеве улице становала је породица, која се, силом прилика, ту доселила средином последње деценије ХХ века. Станислав ниједном није пропустио прилику да им се не јави кад прође поред, да окрене главу од њих кад они пролазе, или, његово омиљено, да у самопослузи гласно коментарише нешто о дођошима и отимању посла.”

У том моменту пројурила је испред њих колона ситне деце, вриштећи и јурећи једно друго у игри. „Живео је сам, тако да су га, када га је стрефила кап, мачке појеле.”

„Али шта је тачно његова казна?”, збуњено приупита Божидар.

„Још је Хераклиту било јасно шта значи пакао”, изјави зналачки Далибор, додајући и „а оно што је он тврдио, у својим тврдњама је Волтер само учврстио.” Далибор се поигравао с њим. Знао је да Божидар не зна шта је ко тврдио, а још мање шта је ко утврђивао, али је исто тако знао и да је основ паметовања цитирање Волтера.

Ако се ту још нађе и неки пригодан антички цитат, ето отелотворења врховне мудрости и зенита ерудиције. „Све тече, драги мој, све се мења. Без константне промене човек луди. У једну реку се, под нормалним околностима, не може двапут ући. Ипак, Станислав из дана у дан проживљава исто. Владо сваки дан пече прасе, његова жена Зорица сваки дан шири веш, деца сваки дан вриште, а Момо сваки дан ојка. Да парафразирам филозофа – живот се састоји или из досадне обамрлости или из немирних трзаја.”

Далибор је једва чекао да Божидару парафразира филозофа. „Станислав живи на трећем спрату Владове куће, као подстанар, и бар једном недељно се, наглавачке, баца преко терасе. То се увек заврши на исти начин – Момо га заобиђе уз речи ᾽е вид᾽ будале᾽, након чега га, неповређеног, носи опет на трећи спрат.”

У том тренутку Божидар се први пут забринуо за себе.

„Је л᾽ могу нешто лично да те питам?”, упита Божидар док су корачали даље. Далибор је каскао за Божидаром, који је малтене почео да трчи.

„Наравно.”

„Зашто си тако обучен?”, упита Божидар.

„Како?”

„Па тако. Тренерка и бела мајица.”

„А како си па ти обучен код куће?!”, одбруси му Далибор.

Божидар ућута. Осетио се посрамљено, али то свакако није намеравао да покаже свом домаћину. Није више желео да обилази собе и једва је чекао да се објасни с газдом како он, заправо, не припада овом људском шодеру.

„А и бело одбија топлоту”, дода Далибор тихо после пар секунди и, иако су се већ налазили у најдубљем понору свих понора, тиме укопа Божидара још мало.

Замишљен у сопственом паклу понижења и беса Божидар није ни приметио када су ушли у нову собу. У њој су за једним столом седела два човека, један насупрот другог. „Овај леви тврди да је верник, а редовно је псовао бога, цркву, сунце, све свеце и архангеле.

Отишао би једном годишње у цркву да му поп пресече колач. Сина је тукао кломпама.” „Ц, ц, ц, ц”, зачуо се Божидар. „Овај десни је редовно писао колумне у једним дневним новинама о томе како су верници затуцани и назадни, називајући их најпогрднијим именима.

Неретко је цртао и врло неукусне и недуховите карикатуре свештеника. Не зна шта је Свето тројство, али сматра да је довољно компетентан да води теолошке расправе с учењацима.” „Шта све људи себи дозвољавају”, надовеза се Боле цоктаво.

Није више обраћао пажњу на то шта му се говори, јер је припремао у себи говор којим је требало да објасни свој случај и читаву ову забуну надлежним органима. Далибор је отворио уста да изговори још нешто, али Божидар је већ био напољу.

„Хтео бих с неким да попричам. Где је крај?”, упитао је коначно свог водича. „Тамо где ти желиш да буде”, одговори Далибор. Божидар га је збуњено гледао. „Ма шалим се, ево одма᾽ ту иза ћошка, дођи.” И стварно, дугачки, наизглед бескрајни ходних имао је крај. Заправо, не само да је имао крај, имао је и ћошак.

Далибор је свечаним гестом руке пропустио Божидара ка великој просторији. Срамежљиво, али из неког разлога и почаствовано, Божидар је ушао у ту пространу собу. На средини се налазио велики дрвени трон, на коме су стајале златом и драгим камењем опточена круна, као и златни скиптар с дијамантом на врху. „Господару”, рече Далибор, поново му персирајући, „изволите.”

Божидар га је избезумљено гледао. Срце му је поскочило на трен, али не од страха. „Слободно”, уверавао га је домаћин. Корак по корак, приближавао се центру собе. „Дрво дише”, рече му Далибор, показујући на трон. „Боље је због топлоте.” Божидар је приметио своје име урезано на узглављу гломазне столице.

Читава соба била је окружена и испуњена сатовима – ручним, зидним, пешчаним, дигиталним. „Зашто их има толико?”, промрмљао је у правцу свог домаћина, готово не померајући уста. „Овде не постоји време”, објасни Далибор.

„Они сви раде, али време не пролази. Ту су да Вас подсете да сте овде заувек.” Боле је само климнуо главом. „Зашто ја?”, питао је више себе него свог колегу. „Зато што сте Ви, господару, крунисани, миропомазани, благословени и декларисани краљ подземља!”, Далибор је малтене запевао.

„Ја управљам горњим спратовима, убицама, лажовима, криминалцима, злочинцима и свим осталим грешницима, али, Ви, господару”, кликну Даба, „Ви сте поглавар најгорих од најгорих. Ви сте управитељ и налогодавац најгорем и најгнуснијем шљаму, оним слинама које се, цурећи ка земљи, развлаче низ прсте! Ви сте задужени за њих.

Од данас па занавек сваки малодушник и малограђанин који прође кроз моје капије биће упућен на Вас. Није никаква грешка у питању и слободно можете престати да гледате на сат. Од сада па до краја, Ви сте управник седмог спрата.”

Божидар није баш најбоље схватао. „Чак ни ја не желим да се бавим овим шкартом.” Готово плешући ка вратима, Ђаво добаци свом слуги, овај пут опет без персирања: „И скини тај сако, неко ће помислити да си ја”, након чега је залупио врата за собом.

Музичка илустрација поводом Пада Бастиље

Божидар је немо посматрао затворена врата. Тачније, бленуо је у њих као теле у шарена врата, али врата су заправо била бела, а Божидар свакако није желео за себе да каже да је теле.

Одједном је постао свестан сваког зрнца песка које је капало и сваке казаљке која је шкљоцала. Да је могао да умре, тада би то учинио. Довукао се до трона и подигао тешку круну.

На њој је врло ситним, али истина и врло уредно обликованим словима писало: Божидар, господар малограђана. Цоктач, главоодмахивач, моралиста и, пре свега, пристојан човек.

Прича овенчана 2020. првом наградом за најбоље СТУДЕНТСКЕ ПРИЧЕ

Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрила: Милица ТРКЉА

Марина Адамовић: ТО ШТО ВИ НАЗИВЕТЕ ЛУДИЛОМ

gledista.drustvoknjizevnika.com

Све што је било

Прошлошћу не зови,

А што ће бити –

Већ у теби живи

Имала је једанаест година када је наставника биологије питала:

– Чему служи обнављање живих бића, људи, пре свега? Зашто се рађа и умире?

Он се насмејао, љубазно је погледао, али није одговорио.

Више се није сећала зашто је то питала. Ипак, тај тренутак није заборавила. Ма шта касније учила, радила, често је наилазила на исти проблем: како схватити разлог постојања?

Почела је изнова, широм отворених очију, посматрати људе, догађаје, стања и најчешће би зажмурила, до бола потресена тиме што види. Говорила би: Сви ћемо завршити на исти начин, зашто онда толико истицати разлике, суровости? Ето, имам већ сто година. Можда не изгледам тако, али имам их.

– O, I am tired of waiting, I will cry suddenly.

Едвард Мунк – Крик

Знала је: он не може и не жели да је разуме, а њој је било доста разумљивих речи. Очекивала је од њега да може после толико година да се насмеје и каже:

– То је моја чудесна особа, запушићу једно уво, а другим ћу имитирати верног слушаоца. Нека ужива. Речи не значе ништа. Битна су дела која смо чинили једно другоме.

Али не. Он је намрштио лице и повређено добацио: 

– Докле ћеш више тако, зашто се претвараш у нешто непознато? Досадна си!

Језик којим је говорио био је добро изграђена заштита од распознавања. Одједном, сузе су јој затрепериле у угловима очију, као удари грома зачули су се давни разговори у којима је заборављала на себе и препуштала се његовим ставовима. Све је тумачила као чудесну судбину, као Божји утицај. Није била свесна да је изгубила снагу да му се на било који начин супротстави. Заривши главу у јастук, покушала је да смири мисли и објасни себи шта је то, заправо живот.

Често је причао дуго и неповезано, објашњавајући ,,суштину” свега, тако досадно и нејасно, да је она једино писмом могла пронаћи прави одговор. И сада је, по навици, узела папир и оловку, али глава је издиктирала само ово:

Моје мисли од истине

лудило само чува.

Ни рођена нисам,

ни умрети нећу,

ја имена немам,

глас ми је тишина.

Осетиш ли кишу –

мој дах је у теби.

Уздрхталом граном

дотичем ти руку.

А кад падне ноћ

засуће те туга

мојих мисли тајновитих,

скривених од свега.

You must forget him! Go away!

Када га је упознала, на први поглед осетила је да се ту неће радити о љубави, него о нечем „вишем”, као што је одлично разумевање или пријатељство.

Месеци су пролазили са изненадним променама: од блаженства до губитка воље за било чиме. Своје дотадашње другарице је, као по наредби, полако запостављала: он није желео ничије друштво. Претварао се да не може упамтити њихова имена, а сада је била сигурна да је намерно ставио брану која ће их заклонити од других људи.

Свакога дана су се виђали. Сваки је минут био везан за његово расположење: ако би био уморан (од чега?) бесциљно би ходали улицама не изговарајући ниједну реч. Она би то некада тумачила као надмоћ пара који у свему ужива, а некада би јасно уочила да ничим није задовољан. Када би га ухватила за руку, за њега то не би био одраз интиме, него непријатност коју ће, ето ипак, издржати. Сетила се његове дефиниције љубави: нема ту ничег посебног, све је то хемијски процес.

Тужно је учила принципе тог хемијског процеса, јер је још увек лебдела у духовном, а не овоземаљском свету. Обрадовала се када је први пут успела из себе извући заносне уздахе задовољства. Мислила је, обрадоваће се, значиће му још више. Изгледа да му је стварно значило, али његове реакције личиле су на страх од погубљења.

Када би изненада отворила очи и угледала његово лице у грчу, очи претворене у вијугаве траке, уста силом стиснута да не продре ни дах, била је згрожена. Није допуштао да ико открије та јасна дубока осећања.

Често, ако не и увек, одговорност је приписивала себи. Он је чист, обузет дубоким, умним тумачењем сваке ситнице – реалне или не. У чему је грешила – није схватала. У књигама које је даноноћно читала није налазила одговор.

Осим у једној зен-будистичкој; она је смирено указивала да сви имамо право на грех, али да то не значи како за њега не морамо да одговарамо. Дакле, чиним нешто лоше, све што ми се после тога деси, само је опомена и могућност да се исправи.

Судбина само једног човека била је у њеним рукама. Остале је нису дотицале. Чак ни сопствена, која је лагано постајала исто што и његова.

– Није крив он, ти си – говорила је себи.

Свет се очигледно мења када се ми сами променимо. То је то! Требаће ми пуно времена да стигнем до његовог нивоа. Мислила је да га боли што ништа не може решити и да је зато тако исцеђен. Покушавала је да му предложи неки нови стил живота, који би значио помирење са том немоћи, али и одлуку да се са њом мора живети.

Није јој полазило за руком. Зато је таквих разговора било све мање.

Препричавала је делове њихових „омиљених“ романа, јер више није имала свој став ни о чему. Ако би почела некоме да објашњава нешто, вадила би из главе његове речи, убеђена да су то њене мисли. Глумци бар знају да се поклоне и врате свом стилу размишљања, кад заврше представу. Она би се само поклонила својој памети и тражила инспирацију за следећу.

У животу је најбитније од младости рећи себи: „желим ТО!“; тада је лакше остварити сан. Она је своју жељу заменила са „ШТА МИ С НЕБА ПАДНЕ“ и предавала се томе као једино зацртаном циљу. Сетила се како је одувек, у тешким тренуцима, била сама. Усамљеност младих је неизлечива – они сазревају у апстрактне, другачије одрасле особе.

И кад таква личност помисли да је упознала сродну и поуздану, веже се за њу верујући да ће јој пружити све што јој недостаје. Међутим, тога нема. Никада се не споје људи који се погледом, наизглед, препознају. И даље је била сама. „Никада ме, стварно, упознати нећеш.”

Није знала шта жели да буде и зашто би о томе више причала. Изгубила је веру, осећала се као семе бачено ни од куда које неће опстати незасађено. Дуго је живела у глави. Свесно. Од толиког анализирања свега, постала је стара, заборављена и исцепана књига. Додуше, никада није волела реалност. Она јој је будила само страхове због којих јој се губила моћ говора или хода. Нажалост, блиски то никада нису приметили. Једино јој је једном неки рођак добацио:

– Тако не можеш променити свет!

Тада му је пркосила и упорно покушавала да докаже да се сталним критикама може променити свет. Затим је дошла до фазе када јој није било јасно зашто сви у њој виде „недозрелу” личност. Најзад је саму себе почела да тумачи као такву.

Написала му је скривено писмо: „Никада нећу бити оно што јесам. Оптуживала сам тебе за то, али признајем, делом сам и сама одговорна. Урођени мазохизам ме је наводио да бежим од слатких изазова. А они су ми били на длану, као поклоњени. Расула бих их без жаљења, као моћница која не жели једном већ виђено.

У ствари, плашила сам се њих, лаког остваривања свега, и заривала бих нож у своје срце – са пуно задовољства. Никада нећу разјаснити себи свој однос према теби. Могуће да је у питању дуготрајно таложење непријатних доживљаја, не знам више. Понекад ми осорно пребациш видљиви безобразлук и тада ме, још дубље, гурнеш у понор мржње.

Ако бих лагано размотала филм, не би било ствари која ме не би довела до вриска! Твоја неразумљива тумачења људи и појава, твој наслеђени једносмерни поглед, све је пријало мојој знатижељној души, али само имагинарно, никако стварно!

Сада се чудиш што бежим без поздрава!? Сада ме питаш: „Чему такав гнев?”

Ех, ја тебе тада нисам питала:

„Зашто бити тако усамљен удвоје?” Молим те, бежи! Иди било где. То што је „наше”, заправо је МОЈЕ. ТО сам желела ЈА, а ти си само равнодушно прихватио. Немам више снаге да ти погледом кажем: „не, немој ми прићи.”  Такав је јаз – непремостив.

Ма шта ти објашњавала, делује ми као сулуда трка мачке и вука. Не, ја нисам рационална (зато сам једном давно и потпала под твој утицај), бежим и даље у пределе ирационалног.

ТО, што си ти прихватио, део је твоје одговорности која некога може спасити физички, али и убити психички. Твоја малодушна одговорност је одговорност за ствар, за живот, за „бити”, а не за душевни мир. Жао ми је, али никада се ништа не може рећи до краја. Живот је кратак, а мисли бескрајне. Изговориш ли само како сам ја неодговорна – описаћу хиљаду твојих, филозофирањем закамуфлираних, неодговорних поступака.

Да би остала „поштена”, морала је већини признати: Што се неке врсте памети тиче, скидам му капу. Могао је да постане врхунски лекар. Извео би на живом човеку обдукцију да би био сигуран да га је детаљно испитао. И када би, на крају, установио да пацијент пати од алергије на купус, отпустио би самог себе и пао у неизлечиву депресију.

Свашта јој се врзмало по глави, али све се сводило на неизмерну жељу да све окрене „наопачке“ и заспи. Брзим, исцрпљујућим покретима дохватила је најјачи маркер у соби и, на интересантној подлози, исписала: „ПРОДАЈЕМ НАМЕШТАЈ“

Када су први суседи видели шта је залепила на зид куће, зачуђено су је запитали:

– Еј, а шта је то?

– Ништа. Одлазим за Аустралију. Једва сам добила дозволу за усељење. Другарица ми је тамо нашла посао.

– Ма није могуће!

– Да, да. Причаћемо о томе други пут. Уморна сам.

Они су се погледали збуњено, али ништа више нису добацивали.

Не може се рећи да малчице није уживала у својој глуми. Да, и то сам ЈА.

Пошто је било пуно заинтересованих, кућу је испразнила за пет-шест дана. Остли су само рачунар, телевизор, бојлер и шпорет. Испративши и задњег купца, одахнула је:

– Сада ћемо живети по својим правилима. Готово је.

За неколико минута заспала је у врећи.

У ствари, нигде није она путовала. Покушавала је само да оствари свој дугогодишњи, несвесно прикривени сан, да живи у празној кући са само неколико неопходних ствари. У животу је изгубила много: љубав, посао, поштовање. Помислила је: „Ако ми се нешто деси, на овај или онај начин, нека то буде у свету који сам сама себи створила и у коме се осећам као у мајчиној утроби.“

Отрчала је у прву фарбару, купила неколико боја и кренула са изазовним послом. За два дана, собе су личиле на осунчане борове шуме које надлећу чудесне птице.

Лепо је! Дивно! Вероватно је исту ову потребу имао пећински човек!

Мирно је заспала. Сањала је да се налази у свемиру и да посматра невероватне хемијске процесе на Сунцу. Одједном, одјекнуло је звоно. Учинило јој се да је то онај монструм са друге планете! Протрљала је очи да још једном погледа кроз стакло свог космичког брода.

– Да, напали су ме! Вриснула је.

Добри стари комшија је брзо обио врата, позвао Хитну помоћ и ињекцијом умирени космонаут, завршио је у лудници. Задња мисао која јој се јавила пре дубоког сна, била је:  „Ех, чини ми се да ни ово, ипак, није моја постојбина.’’

После буђења, једва да је схватила где се налази. Пришао јој је неки доктор и почео лагану причу прекривену благим осмехом; она није реаговала. Погледала је листу на којој је била исписана њена терапија и духовито је прокоментарисала:

Човече, па они стварно не знају о чему се ради!

„Др Monkey, ја још увек не знам ко сам, али најзад сам схватила да нисам ОН. Када сам упознала ЊЕГА – постала сам безлични створ са стопроцентним губитком жеље да истрајем у својим изучавањима. ОН постоји само када јадно живи, без похвала. Ја сам то преузела, не видећи како падам у клопку звану – губитак идентитета. Сада, ХОЋУ СЕБЕ, МА КАКВА БИЛА! То, чиме желите да ме лечите – не прихватам; и да јесам депресивна, лакше ми је испољити себе, макар и тако, него уништити се сасвим. Др Monkey, зар не схватате да најзад показујем себе праву? Данас сам клонула, исцрпљена дудогодишњим гажењем свога „ЈА“, сутра сам хиперактивни васпитач, креатор, писац, наратор.

Сунце се пробијало попут сазнања да је свет тако широк да у њему има места и за њу.

Човек је стао поред ње и погледом је упитао како је данас. Без увода је почела да избацује бујицу мисли које су целе ноћи капале из мозга.

– Тачно је да су само неинформисана деца и чисти уметници права бића. Остали се формирају као поштени, паметни, иницијатори, али, свесно или несвесно, они су зли, похотни, егоисти, грамзиви. Како је формирао прву заједницу, човек је иступио из тока еволуције. Творац се поиграо на крају свог дела. Смешкали сте се и третирали ме као забавну док Вам је за то било плаћано. А сада, дижете руке, шаљете ми којекакве фолиранте, а не схватате да је Ваша дијагноза свима читљива! И не знам зашто не заменимо улоге?

Лекар, очигледно бескрајно изнервиран, побеже на други крај собе и једва изговори:

– Па, остајете ли овде или хоћете у дневну?

– Ништа ја нећу, али морам. Желим да Вам докажем колико грешите! Мој проблем није болесна психа, већ болесна посвећеност заосталим створовима који су искористили моју доброчинитељску памет.

Удахнула је као дављеник. Одавно није изговорила толико речи за два минута. У глави јој се мутио бес према њему и лекару који ју је дочекао речима: Овде се не ради о релапсу МС-а, али никада лошије ниси изгледала.

– MONKEY!

Опет је упала у дубоки сан. Није смела свесно да мисли на оно што је подсећало на њену опседнутост „другим ја”. У сну је постојало лакше објашњење: „ово је плод моје прозне надарености, тумачићу себе као писца психо-драма!“

И почела је лагано да се присећа његовог лика, сатканог од депресије и свог широкогрудог и стварног. Тако уздигнута, дубоко инспирисана, смишљала је непрекидне низове речи којима је покушавала да га врати у свакодневне радости. Био је то једини, кратки период у њиховој вези, када је он без речи признао:

– Заиста не знам шта ћу са собом. Готово је.

Преживљавала је све тада речено. Он је први пут био тотално нем, али је, видљиво, вапио за њеном помоћи. Владала је самопоуздано његовим животом. Да га је одбацила, њега више не би било. Унела се свим срцем, да би најзад креирала човека каквим га је у почетку замишљала: отвореног за њене нетипичне игре са досадним, традиционалним стилом живота, дубоко заинтересованим за другачији став према свему, али не у тамном, недореченом и нејасном бежању од стварности, већ у живом, идиличном и авангардном сликању живота.

Међутим, не. Људски порок има своје порекло у незнању, рекао је Сократ. Његово незнање је у агресивној глупости! Никада није упознао себе. Када би дошло до неког проблема, остао би збуњен, не знајући да ли да предузме оно што му блиски саветују или да седи скрштених руку.

Најтрагичније би схватио ту недоумицу, живци би му титрали, али понос одбачене памети довео би га до закључка како ни у чему нема промене, како је сваки дан исти, како је тешко, али нужно живети с том истином.

– Једино што желим да Вас замолим је – никада му не реците где сам.

– Добро, хајдете, полако.

– Докторе, немам више времена, позвала сам Вас да Вам откријем тајну разложног живота, а Ви ме ућуткујете!

– Не уморно је одговорио, шкргућући у себи зубима од изненадне промене професије – до пре неколико дана био је неуролог, а сада – психијатар.

– Да. Ништа Ви не схватате. – неколико суза клизнуло јој је низ образ.

– Чула сам шта сте причали о Титу. Имате ли нешто против Питагоре?

– Хммм. Па, не. Откуд Вам је он на памети?

– Е, па отуд што је оснивач масонерије којој је и Тито припадао! Па?!

– Молим те, да ли причамо о Питагори, Титу или Њему?

– Прешли смо на ТИ? У реду, причамо о ЊЕМУ, али доказујем ти да је врло тешко разумети човека. Теби је довољно да видиш како сам уплакана и да ме прогласиш депресивном. А мени је требало двадесет година не бих ли схватила да депресиван човек може бити луд, дубокоуман, садиста, мазохиста или доброчинитељ. Научи нешто, човече! Положио си Хипократову заклетву, а не знаш ни којој је вери или секти он припадао. Нећеш ни знати јер је далеко од тебе. Ипак, користиш га као потврду своје оданости човеку. Од тога нема ништа. Изађи, молим те, треба да се пресвучем.

Намргођен, изнервиран, изашао је из собе, дошао до своје, ухватио колач са стола и гласно мљацкао. Она је, делимично смирена, полако дошла до његове просторије. Закуцала је и набацила пријатељски, покајнички израз. Лекар само што није урликнуо и зарио јој остатак своје ужине у душник. Ипак, успео је да се савлада и само погледом упита:

– Шта је сад?

 – Докторе, ја више не умем да се смејем!

Он је погледао полузбуњено – полуозбиљно. Осетила је како смишља шта да одговори.

 – Докторе, гледам људе како причају, смеју се, ја то не разумем! Ти, очигледно, не схваташ колико то боли.

Његове очи су постале непомичне. Знала је да му није на памети она, већ само поступак. Била је сломљена, туђа, нестварна, изгубљена. Да је очекивала своју смрт, захвално би погледала у Бога.

Али она је погледала у прозор, дрвеће. Сетила се неуропсихијатра кога је напустила. Када су разговарали, муке јој нису изгледале тако тешке. Није знала ко је, куда би, али, осећала је живот око себе и чезнула за њим. И тај господин је тада могао да јој пропише антидепресиве и каже:

– Знате, морате да нађете циљ, морате нечему да се надате, не дозволите да Вас премештају као ствар с једног места на друго.

Не, он је рекао:

– Душо, ти си психички здрава, оставићемо лекове, причаћемо.

И, причали су. Годину дана ју је човек дочекивао као да је позвана у госте, ћутао је, смешио се, слушао је; из очију му је избијала непосредност. Људи који су паметни, који познају живот, немају проблема с опхођењем. Кад јој је било најтеже, говорио је:

– Ма, погледај природу, дрвеће, небо.

Петнаест година је она посматрала природу тражећи у томе спас од гомиле нејасних осећања.

– Докторе, не желим антидепресиве!

Зачуђено ју је погледао: 

– Па, морамо од нечега да кренемо.

Одмах је склонио поглед у крило. Није му било важно шта ће она рећи, већ само како ће је поднети.

Ранији лекар би изнео хрпу аргумената; ако се у нечему не би сложили, она би праснула у смех или испољила љутњу. Овог је лекара, сасвим јасно, мрзела. Само јој је још то осећање према мушком роду средњих година остало. Очајнички је замишљала старијег господина!

Почела је, опет, неку бескрајну причу, непрекидно зурећи у прозор, као Мали Принц у заласке Сунца. Господине, тако сам ти захвална што постојиш. Годинама памтим сваку твоју реч, мишљење и постављам те за јединог саговорника.

Тело јој се тресло. Није могла да мрдне. Зажмурила је, али су јој сузе саме залиле лице. Требало је да крене, али није могла. Човече, немам више снаге. Ноге ме боле, не осећам кад пишким, тешко читам, нервозна сам и бескрајно незадовољна. Нигде не припадам. Откад сам упознала твој начин размишљања и препознала га у својој души, успевала сам да се „мушки“ борим. Али сада, шта је сада?

Устала је нагло:

– Извините, није требало да Вас малтретирам (мајмуне).

Више је нико није видео. ОН ју је често позивао телефоном, „пријатељице“ су висиле пред улазним вратима, и ништа. Падало им је на памет како је опет, онако тотално измењена, дошла на на неку сулуду идеју и да ће, за дан-два, отворити и рећи: „успела сам, најзад, да вас такнем, а?“

Међутим, ништа од свег. Четвртог дана од одлуке да се никоме не јави, комшија им је помогао да насилно отворе. ОН ју је први позвао. Еј, где си, шта више изводиш? Тајац. Без одговора. Бацио је поглед на кревет – на јастуку је лежао само пресавијени папир и оловка. Расклопио је полако, први пут се уплашивши да није ОН узрок свему.

На папиру је била исписана њена песма:

ПОНАВЉАМ РЕЧИ И

ОСМЕХ,

ПОНАВЉАМ И

СВОЈЕ ИМЕ.

НЕШТО ТЕК НАЗИРЕМ ТИХО

КÔ „КРЕНИ, ДОЂИ..ПА ТУ СМО..

ЈЕДНА, ОХ, СУЗА МИ КЛИЗНУ

ШАЉУЋИ ПОЗДРАВ ТИШИНИ…

ОСЕЋАМ –

НИСАМ ЈОШ БУДНА…

ОДГОВОР ШАЉЕМ

ПРАЗНИНИ..

„Зачудо, чула су чиста и невина кад их ја не оптерећујем насиљем мисли, или жеља, ослобађала су и мене и враћала ме у мир, у неко далеко вријеме које можда није ни постојало, толико је лепо и чисто да не вјерујем у његово бивше постојање, иако га сјећање носи. Најљепше би било оно што је немогуће, вратити се у тај сан, у несазнано дјетињство…“ Меша Селимовић

„Да, нико је више није срео… Осим што је она саму себе нашла. Стегла је себи руку и рекла: да ли ће икада схватити колико је живот леп и како су прљава њихова настојања да им душа буде недодирљива?! Добро јутро, срећо!“

За ГЛЕДИШТА пише: Марина АДАМОВИЋ

Срђан Стојиљковић: КОНТРОЛА, КОНТРОЛА, МОРАШ ДА ИМАШ КОНТРОЛУ!

gledista.drustvoknjizevnika.com

Тог топлог јунског дана 1963. године, тачно у подне, авантуриста Миодраг Качар је изашао из воза и ступио на перон станице Paris-Gare-de-Lyon, пошто је допутовао из Марсеја, где су га са портирнице Легије странаца вратили, не размотривши његову усмену молбу изречену лошим француским. Разочаран, одлучио је да окуша срећу у Паризу.

Сава Шумановић (1896–1942) – Пијана лађа

Тог истог дана, два минута после поднева, облак на небу је формирао профилни лик Шарла де Гола, па је овај дан касније међу свим Парижанима био познат као le Jour du nuage de grandeur. Дан облака величанствености.

Истог дана, пет минута након поднева, у ресторану Le Train Bleu који се налазио на железничкој станици, конобар је испустио пуну чашу пастиса, која је у додиру са подним плочицама експлодирала као да је била под притиском, а делови стакла, пића и леда су полетели на све стране. Комадић стакла или леда – никада нећемо сазнати, окрзнуо је руку господина Жан Мишел Биноша, неуспешног глумца и вајара, баш ону руку којом је остављао бакшиш неспретном конобару док се спремао да напусти станични ресторан.

Пошто је осетио изненадну бол, схватио је то као знак са неба, па је тих неколико новчића уредно вратио у мали џеп својих панталона, руком која је крварила.

Када је напустио ресторан, а онда и станицу, приметио је да сви људи гледају ка небу. Посматрали су пуфнасти, прљавобели облак. Није у том облику облака препознао ништа значајно па је продужио широким плочником и даље помно гледајући ка небу, ни сам незнајући зашто.

Много година касније тврдиће да је не само сведок Шарл де Гол облака, већ да је, ако га памћење добро служи, први приметио тај знак на небу и да је гласно узвикнуо, дајући му касније познато име: Гле, облак величанствености!

Шест минута након поднева, тог истог дана, Жан Мишел Бинош гледајући у вис, руком је закачио уморног и дезоријентисаног Миодрага Качара и некако је пропустио да му се извини, а Миодраг је то схватио као лошу срећу те је несрећног Жан Мишела чврсто ухватио за раме, окренуо га ка себи и одаламио га песницом по сред чела.

Жан Мишел се пружио по земљи колико је дуг и никада нећемо знати шта је коначно видео на небу после ударца, тим својим јединим отвореним оком. Нико од присутних није видео тренутак ударца пошто су сви били забављени облаком који је све мање личио на профил Шарл де Гола, а Жан Мишел никада после тога није рекао ни реч о том непријатном догађају, иако је то био чудни тренутак почетка једног необичног пријатељства.

О модрици на лицу је говорио као о белегу чуда и о некој врсти стигме, те болне сензације одабраних.

Петнаест минута након поднева, Жан Мишел Бинош се придигао, отресао је прашину са свог капута и упутио се стану своје девојке Моник Сталенс у улицу Rue de Bercy. Пошто се с муком попео на други спрат и закуцао на врата, Моник му је отворила запрепашћена његовим изгледом.

Знала је да Жан Мишел ни у ком случају није насилан и желела је да зна зашто тако изгледа. Жан Мишел није могао да јој објашњава, већ је грубо одигао са пода, пренео је до кревета где је нежно спустио, свукао јој панталоне и гаћице, ослободио је свој уд и без размишљања га посадио у Моник. Она се стресла, изненађена, а потом га је пригрлила најјаче што је могла.

Мање од педесет секунди након тога, Жан Мишел је невољно ејакулирао у Моник.

Моник је само изговорила:

„Свршио си, јел да?”

Застењао је мислећи о глупим питањима на које никада не одговара, извадио је свој смежурани уд из Моник, помно посматрајући влажне бичеве од њених стидних длака које су се лелујале ка њему као морске траве.

Чак и после извесног искуства које је имао са женама и даље није био сигуран шта треба радити после секса са љубавницом: да ли је треба љубити и обећавати јој светлу будућност, или се од њега очекивало да је само посматра са презрењем и са осећајем надмоћи; тек, посрамљен коначним изгледом свог млохавог уда, устао је и чврсто је зажмурио, као дете, да све то неким чудом нестане.

Када је коначно отворио очи, Моник није нестала, напротив, била је разливена по кревету као џиновски тамноцрвени желатин, никада већа. Покушао је да добије на времену па је бацио поглед кроз прозор. Изненадио се угледавши човека који га је лупио песницом док је Облак величианствености пловио по небу. Био је убеђен да то не може бити лош знак.

Учинило му се да је тај тамнопути странац стајао на тротоару као тек откривени споменик, блистав и сјајан, помало мистичан и деловало је као да би могао чекати неког.

Идеје се рађају брже од могућности да рационалне мисли завладају умом.

„Моник, да ли би ти пријало друштво?”

Моник је разочарано склонила поглед са те смешне приказе пред собом. Мрзела је мушкарце који нису могли да се контролишу. Свршио је у њу! Пих! Каква неспретна будала! Осетила је мирис јода, чула је звук инструмената за киретажу и само је, као уздах, изашло из ње:

„Да. Свакако. За промену, пријало би ми друштво мушкарца који може да се контролише. Знаш, правог мушкарца, који може да ме јебе као човек.”

Жан Мишел није хтео да чује опаску, није могао да слуша како га вређа и помислио је само на то да жели да јој дá ту неотесану битангу да је убије од батина и секса.

Тај би јој свршио по коси. Да, свршавао би јој по лицу и коси. И мацкао би своју кобасицу по њеним сисама. Да, такви су ти дивљаци!

Након тога, она би као крмача гргољила: “Хоћу још, ох, тако желим још!” Жене нису емотивна бића.

„Хоћеш још?”

„Шта још? Мислиш на јебање? Тја, па ово је било као убод ошамућеног комарца! Два такта, ла и ла и крај! Ох, Боже!”

„Важи, мала. Само ми дај минут! Може?”

Средио је своје панталоне, а онда је без поздрава истрчао из стана.

Када је сишао испред зграде, грубијан је још стајао тамо.

Сав дрхтав и несигуран, пришао му је, држећи растојање. Погледао је ка небу. Није било облака, само модро небо без облачка.

„Здраво.”

Миодраг Качар га је подозриво погледао.

„Опет ти? Одакле сада ти?”

„Извини, надам се да ћеш ме разумети, странче…”

Залупао је дланом о своју стегнуту песницу, а потом је показивао ка згради. Човече, јебање!

Миодраг је мајмунско лупање руке о руку овог смешног Француза схватио као провокацију, па га је, не размишљајући пуно, развалио песницом у браду, тако громко и јако, да га је одбацио пола метра од себе.

Моник је са прозора посматрала сцену, поклопила је уста покушавајући да се утиша. Ипак, вриснула је гласно, склонивши длан са натечених усана.

Миодраг Качар је подигао поглед и угледао је раскошну косу неке непознате девојке. Показао је прстом ка њој, а она је потврдно климнула главом.

Миодраг је брзо, препун жеље, успео да савлада све те степенице и већ се био нашао пред отвореним вратима где га је чекала Моник у кућној хаљини која се на њој распукла као презрела диња.

Без објашњења грубо је одигао са пода, пренео је до кревета где је нежно спустио, док је она знатижељно цоктала. Пошто јој је расцветао кућну хаљину, ослободио је свој уд, а онда га је без размишљања посадио у њу. Она се стресла, изненађена, а потом га је пригрлила најјаче што је могла.

Уздахнула је: „Моја мала бубице…”

Минут након тога, Миодраг Качар је невољно ејакулирао у Моник.

Моник је разочарано изговорила:

„И ти си свршио, јел да?”

Миодраг је посрамљено ћутао.

Моник је урлала:

„Мајмуне прљави! Шта ти хоћеш од мене? Шта ти мислиш да сам ја? Нисам ја твоја курва, циганине!”

Устала је, мало се протресла, као да јој је хладно, а онда га је врховима прстију ухватила за косу, посматрајући га згрожено.

„Напоље, напоље, ти прљави бедниче!”

Миодраг је брзо, без противљења, устао и за трен ока је нестао из стана.

Ошамућени Жан Мишел, пошто га је срео на степеништу, успорено је ескивирао замишљени ударац, померајући се ка зиду. Миодраг је одмахнуо својом натеченом десницом и хитро је нестао.

Жан Мишел је застао, збуњен. Онда се ухватио за стомак, грчећи се од смеха.

Хахахахахахахахаха

„Ох, срање, па и ти прерано ејакулираш! Хахаха”

Пошто је изашао из хаустора, Миодраг је погледао лево, а онда и десно. Брзо се одлучио за леву страну. Прво је кренуо дугачким корацима, а потом је трчао и трчао дуж улице Руе де Берцy, сударајући се са ретким пролазницима.

Трчао је даље, све брже. Осећао је бол дубоко у грудима. Неко је показао прстом на њега. Мушкарац, можда и жена. Није био сигуран. Његов поглед је размазивао све јасне облике и претварао их у кашу. Када је стигао до кафеа Chambertin, нагло је стао и погледао ка небу.

Људи који су седели у башти кафеа, смејали су се, гледајући ка њему. Фасаде су се свлачиле ка тротоару лудо се смејући.

Запушених ушију, Миодраг Качар се окретао око своје осе, чврсто жмурећи, жељан тишине и самоће. Само је тихо брундао: Контрола. Контрола. Мораш да имаш контролу, ти бедна сељачино!

А онда је рекао: „Јебем ти живот.”

За ГЛЕДИШТА пише: Срђан СТОЈИЉКОВИЋ

Велибор Петковић: НИШТА НИЈЕ ВРЕДНИЈЕ ОД МРТВЕ МАЧКЕ

gledista.drustvoknjizevnika.com

          Ја сам мајстор на црно и зато ме телефонски позиви у ситне сате више не изненађују. Али овај позив био је заиста необичан: – Хало, мајсторе, добро вече! (Уследио је плач.) Молим Вас, хитно дођите! Угинула ми је мачка!

Усамљено дрво – Каспар Давид Фридрих (1774-1840)

          Нисам ја безосећајан, али нисам ни гробар, већ радио-ТВ механичар, који по потреби чисти бојлере, поправља шпорете и веш-машине. Зато сам и покушао да се одбраним:

– Госпођо, ја немам ништа с тим. Снађите се!

          Плач старије госпође није престајао, али је јецајући ипак успела да изговори:

– Кумим Вас, дођите! Мој син неће ни да чује да је он сахрањује, каже да председнику општине то не приличи. Или ми барем нађите некога ко ће то да уради, платићу!

          Тек тада сам препознао глас старамајке првог човека нашег града и преломио да јој помогнем. Не због тога што сам улизица, где бих ја, него што живимо у комшилуку, пар непарних улица нас раздваја.

          Било је већ близу поноћи кад сам утрчао у кућу старе госпође, у којој се француски језик говори барабар са српским. Несрећна жена је стајала изнад мачкиног одра и плакала.

          – Госпођо, дајте да видим шта могу да урадим! Где бисте хтели да је однесем? – питао сам.

          – Волела бих да је сахраните у дворишту, испод ораха. У летње дане волела је да ту лежи, јадница. Нека ту и почива. – зајецала је баба.

          Мачка је брзо била упакована у кесу, као на телевизији, па у некакву кутију, обложену изнутра новинама. Приметио сам да су то углавном били дневни листови који следе  политику наше владе.

          – Дајте ми ту кутију, ашовчић и ништа не брините. Немојте да излазите, већ је поприлично захладило.

          – Шта бих ја без Вас, мајсторе! Не бих могла ока да склопим поред мртве мачке у кући!

          – Добро, де, није она више опасна. Закопаћу је тачно где сте рекли.

Заиста сам намеравао да то урадим, али кад сам изашао у двориште са кутијом под мишком и портабл ашовом, у лице ми је пљуснула киша. – Јебига! – опсовао сам, потпуно непримерено тужном тренутку. Дошао сам до ораха и спустио кутију на земљу, а онда почео да копам. Било је прилично тврдо, па сам још једном опсовао, овај пут жешће.

Пробао сам поново да заријем оштрицу ашова у дубину, али је земља била тако утабана, да нисам успео ништа више од обичног гребања по површини. Тада ми је синуло! Изгребао сам земљу испод ораха, мало је чак и удубио, а онда ту наређао неке цигле, које сам спазио поред куће. Личило је на прави гроб, лепо поплочан.

Затим сам се ишуњао из дворишта до контејнера и достојанствено спустио кутију. Никакав хорог или закуцавање, то би било могуће једино да је цркнута мачка била само у кеси.

          У том тренутку сам се сетио да ми је син једном споменуо неког Селинџера, који је написао нешто у стилу „да не би желео да се разликује од мртве мачке, јер ништа није вредније од ње, зато што јој се вредност не може утврдити“! Каква глупост, помислио сам, и тада и сада. Чист зен-будализам! А мени су руке биле прљаве од копања и нисам имао ни воље ни времена за мистику Истока. Вратио сам се у кућу уцвељене старамајке. На трпезаријском столу стајало је послужење.

          – Изволите мајсторе, један виски за покојну мачку. Узмите, молим Вас!

          – Нека јој је просто, – рекао сам и отпио, не спомињући више силе, да не богохулим. Нисам ни просипао пиће на патос, ипак је то виски.

          Бакица је из фрижидера извадила сир и насекла на кришке, а онда га вратила у фрижидер. Била је заиста потресена, а можда и уплашена од мачкиног духа.

          – Па где је сир? – узвикнула је. – То је њен омиљени!

          – Вратили сте га у фрижидер. – обавестио сам је сасвим неемотивно.

          – Јао, ја сам се потпуно изгубила. Сад ћу да га извадим.

Сир је био на столу, а ја сам погледао прљаве руке и морао да их оперем.

          – Изволите у купатило, даћу Вам чист пешкир. – рекла је јадна бакица.

          – Нема потребе, само да скинем прашину. – рекао сам и као онај Пилат опрао руке лажљивца. Вратио сам се и закључио да је покојна мачка имала укуса кад је реч о сиру.

          Бакица ме највише осрамотила на крају, кад ми је пружила двеста динара. Надежда Петровић ме гледала са новчанице, а ја сам помислио како сам и ја вечерас постао нека врста уметника, а не више само обичног мајстора. Мајци председника општине продао сам чаролију. И утеху, на неки начин. Ликовна колонија Сићево запљускивала је те ноћи наше улице у центру Ниша.

          – Немојте, молим Вас, новац није потребан, ја сам то из поштовања према Вама. И мачки! – додао сам сасвим неприлично. Бака је зајецала.

          Узео сам новчаницу из пружене руке, стрпао у џеп кошуље, искапио још један виски да сперем укус мачкиног омиљеног сира и рекао „лаку ноћ“.

Старамајка је остала уплакана, али смирена. Oue es ma chate? – одједном ми је синула реченица на француском коју сам прочитао на налепници на којој је Дизнијев јунак Плутон унезверено вртео главом тражећи своју мачку.

Та сличица била је залепљена на стоној лампи мог сина и не знам из којих дубина подсвести је изронила једна од ретких реченица коју сам знао на том језику. Друга је била о одласку на базен,  а трећа се односила на спавање у оном другом смислу.

          Изашао сам на улицу. Док сам пролазио поред контејнера, на путу кући, стресао сам се, као пас који отреса воду. Чак сам испустио и неки звук, који ме подсетио на фрктање мачке. Уплашио сам се, али чим сам замакао из те сабласне улице, било ми је лакше. Стигао сам кући и док сам тонуо у сан праведника, помислио: – Ваљда ђубретари неће баш сутра да ударе у штрајк!

За ГЛЕДИШТА пише: Велибор ПЕТКОВИЋ