Oznaka: Priča

Vukosav Delibašić: „STARA KLUPA, NOVA HLADNOĆA”

gledista.drustvoknjizevnika.com

Anđa se danas zaputila pješice put roda da posjeti bratovu porodicu. Dok je u ovom zabitom planinskom selu prolazila pored škole sjetila se Ljubice. Njih dvije su sjedjele od prvog do osmog razreda u istoj klupi. Poslije završene osmogodišnje škole, iako bolja učenica, Anđa nije nastavila školovanje. Sa osamnaest se udala u dotičnom selu.

Idući putem, polako pješice, nije se mogla odbraniti od misli, koje su je nehotiimično, više nego ikada ranije, počele vući da se prisjeća druženja sa Ljubicom.

Ilutracija za: Vukosav Delibašić, odlomak iz knjige priča Ukus kamena
Čitate odlomak iz knjige priča Ukus kamena – Vukosava Delibašića

Razmišljala je kako je prošlo toliko vremena, a da im se nije ukazala prilika da se ponovo sretnu. Tek što je mislima prešla na druga dešavanja i počela oživljavati uspomene iz djetinjstva i rane mladosti, iza sebe je čula zvuk motora.

Dolazila su neka kola. Podigla je ruku, ali crveni automobil je projurio. „Neka gospođa… Nešće, vala, ni pogledat… Bolje što mi ne stade, morala bih sjesti uz onoga psa pozadi, ili pored nje, pa da mi njuši iza vrata.”

Zaokupljena kojekakvim bitnim i nebitnim mislima za čas stiže do rodske kuće, koja više nije ni spolja ni unutar onakava kakvu je ostavila kada se udala. Brat je spolja uredio kao da je nova, a unutar je snaha i pored svih poljskih radova uredno održava, pa u njoj sve blista.

Anđa se obraduje tome napretku, a negdje u dubini duše otvori se rupa iz koje proviri žal što kuća nije baš onakva kakvu je ostavila. I ovaj put, kao i svaki prethodni, kada se ispozdravlja sa ukućanima, osvrnu se nekakvim praznim pogledom po prostoriji.

U uglu skoro sakrivena iza trosjeda i fotelje, prazna stolovača na kojoj je sjedio otac. U ovoj prostoriji nema više baš ništa što bi je potsjetilo na majku. Kada je prošli put dolazila vidjela je njenu skrinju, tamo u onoj maloj šupi, gdje se ostavlja poljoprivredni alat i neke starudije, za ono „može valjati”.

Vidjela je tada na njoj sitne rupice, a pod njom drvenu prašinu umotanu paučinom. Glođe je sipac.

„Sve je ovo lijepo. Ide se naprijed. Život je lakši i ugodniji, a meni nekako hladno bez ognjišta, veriga i kotla u kojem se krčka ručak. Kako je lijepo znala zamirisati kuća od vruće majčine pogače, kad je otkrije ispod sača.

Nema okrugle sinije ni na njoj tepsije iz koje je mamila pita savijuša, a nas šestoro uz smijeh oko nje se naguravali da svako dobije svoje parče, koje je majka unaprijed izdijelila. Sve joj se to za tren premotalo u glavi, prije nego je sjela.

Pošto su ručali uz uobičajena uzajamna pitanja iz svakodnevnog života i evociranja uspomena, Anđa se sjeti i žene sa crvenim autom:

– Prošla me kolima, neka žena na krivini kod Prodanova krša.

– Crveni auto? – pita je brat.

– Jes!

– To je Ljubica Božidarova.

– Uu! Baš sam danas na nju mislila. Stala bi ona no me nije poznala.

– Vjerovatno da bi!

– Gledate li se s njom, kad dođe tu?

– Rijetko dolazi vako ljeti i ostane po nekolika dana. Vidim joj auto tu i psa. Šta ću pričati s njom? Jednom je pitah đe živi, a ona me i ne pogleda, no mi pro zle volje veli „u velegrad”. Od tada nazovem pomaga Bog i prođem.

– U velegrad? Onda je u inostranstvu.

– Ne znam, na kolima joj stoji PG.

– Ma šališ se!

– Ne šalim obraza mi.

– Bila mi je dobra drugarica, a sirotinja. Vazda je bila slabo obučena. Nije ni čudo, dok joj se udalo pet starijih sestara svakoj je trebalo svadbu otrsit. Ona je nosila ono što one prerastu, ili što im ostane poslije udaje.

– Sad ti ođe ne dolazi veće gospođe od nje.

– Ja bih se rado viđela s njom. Znam da bi i ona mene rado viđela.

– Eto, znaš đe joj je kuća, pa ako ti je toliko do gledanja otidi, pa se site nagledajte i ispričajte.

– Moram uzet nekakav dar u prodavnicu, pa idem sjutra po podne.

Kad se sjutradan, poslije podne pomolila nadomak Ljubičine kuće, vidje da nema auta. „Otišla je, ali kad sam već ođe idem do kuće. Sve mi je poznato. Dolazila sam ođe sto puta, dok smo se družile”.

Taman što je krenula, za svaki slučaj da pokuca na vrata, iza krivine se pojavi onaj auto. Dolazi Ljubica. Anđi se od radosti razli osmjeh na licu, srećna što će poslije pedeset godina, vidjeti drugricu iz djetinjstva.

Ljubica je parkirala automobil, pa je nešto prebirala i tražila u njemu, dok je Anđa čekala da izađe, pitajući se: „Da li me poznaje? Zašto ne izađe da se pozdravimo, pa ima kad sređivati stvari u kolima”. Napokon, izašao je ogromni crni pas, pa ona:

– Anđo, kako si ostarala, jedva te poznah?

– Možda i ja tebe ne bih poznala da smo se đe drugo viđele.

Naizgled obje su se obradovale susretu, ali sami zagrljaj i poljubac ih je odavao i govorio da njihova osjećanja u tom susretu nijesu ni približo ista. Anđa je čvrsto prigrlila Ljubicu i poljubila je u obraz.

Krenula je da je po običaju, poljubi još dva puta, ali Ljubica se nije ni jednom poljubila sa njom kako treba, nego je tamo negdje iza njenog uha sisa vazduh, vjerovatno da ne pokvari ruž, a onda su obje na trenutak zastale.

Anđa je s čuđenjem gledala Ljubičino voštano lice. Poželjela je da joj vidi oči, ali su bile skrivene krupnim tamnim naočarima. Jedino na vratu pored široke ogrlice, koja ga je prekrivala primijeti mlitavu i naboranu kožu.

Taman je u sebi pomislila: „Vidi ovo čudo. Baba ka i ja, obukla kotulu ped iznad koljena, na svaki prs’, po prsten na obje ruke zlatne narukvice. No ko je meni kriv što sam ostala seljanka, Ljubica je završila školu, a meni ne dadoše. Jeste gospođa, a vala je prećerala”. Taj bljesak misli prekide joj drugarica:

– Uh, kako si posijeđela? – hladno ponovi Ljubica, bez bilo kakve mimike na licu. Anđa bi zatečena, ne zato što misli da nije posijeđela, nego se zapita, zašto baš toliko potencira starost, kao da je to najvažnije pitanje u susretu poslije niza decenija.

Prozre da je u ovom susretu izostala toplina, koju je očekivala sa Ljubičine strane, ali se uzdrža da joj ne skreše u lice sve ono o čemu je maločas razmišljala, pa joj umjesto toga sa širokim osmjehom odgovori:

– Ja sam došla s namjero da se vidimo oćeš li me zvati u kuću da pijemo kavu, pa ćemo pričati?

– Hoću! Hajde, izvoli. Otključavajući vrata skoro zapovjednički, Ljubica reče: „Skini tu obuću!”

Dok je skidala obuću, pas uiđe prije nje. A ona se već pitala, dok je skidala priproste opanke, koji i nisu bili njeni, nego je uzela snahine da ne upropasti cipele dok pređe preko krša: „Šta je sa ovom ženom? Nije ovo ona Ljubica sa kojom sam dijelila klupu osam godina”.

Kad uiđe u kuću, krenu da sjedne u fotelju, koja je zauzimala središnji dio dnevnog boravka:

– Ne, ne!… Tu ja sjedim.

– U redu! – uzvrati Anđa, primjećujući da je na dvosjedu već legao pas, pa se pomjeri i sjede na trosjed.

Ljubica se uvali u fotelju, pa čim sjede:

– Jadna što si tako ostarala?… Posijeđela si!

– Jadan ti dušmanin. Ljubice, o čemu ti pričaš? Ja ostarala, a ti mlada. Meni se čini da imamo jednako godina, odgovori Anđa, smireno i pomalo ironično.

– Imamo!

– Pa?

– Ja se ne dam godinama!

– Ljubice sve mi je jasno no mi reci, čula sam da si završila neke velike škole, đe si radila?

– Završila sam frizersku.

– O, pa i nije ti to neka škola. A đe si radila?

‒ Radila sam malo u nekom salonu, pa sam otišla u Holandiju, tamo sam zaradila penziju. Vidjela sam kako se u svijetu živi, vratila sam se ovamo i osnovala nevladinu organizaciju. Borim se za prava žena.

Žene imaju svoja prava i ne smiju više biti robovi muškaracima. I ti si mogla biti gospodar svoga života, a onako si živjela po muževom diktatu. Pogledaj kako si posijeđela ‒ nastavi Ljubica vadeći iz obilate torbe poveliko ogledalo.

Anđa, iako nije završila školovanje, kad god joj se ukazivala prilika, nikad nije prestala da pročita sve što joj dopre do ruka, a prirodno visprena umjela je Ljubici na prvu odgovoriti, ali se uzdržala vjerujući da nije baš tako zla, iako je poslije ovakvog dočeka posumnjala u njenu dobronamjernost:

– Ljubice, ne treba meni tvoje ogledalo. Viđela sam ja tebe u njemu prije nego što si ga izvadila iz torbe. Može se u njemu viđeti moja sijeda kosa, a premaleno je da bi se u njemu mogla oglednuti moja čista duša.

Mogu se viđeti i bore na licu, koje su zapis moje duše i mog života. Na mom licu se vidi duh vremena. Vidi se ono što priroda daje svakome živom insanu. U svakoj mojoj bori se vide otisci, zrelosti, mudrosti i sreće.

Pogledaj ti u tom ogledalu svoje zamrznuto lice, bez krvi, bez života, bez osmjeha. Ljubice, Ljubice! Godine se ne mogu zaustaviti. Gospod radi svoje, a mi svoje. No ako misliš pristavljat tu kavu, stavi je.

Dok je to govorila, osjetila je žal što je došla. Nije joj se pila Ljubičina kafa. Mislila je da se što prije završi ta banalna formalnost. Iako blagorodna duša i uvijek smirena žena, u njoj je počela ključati ljutnja. Rado bi što prije napuštila kuću bivše drugarice, pa pokuša da skrene priču u drugom pravcu i da je pita o stvarnom životu:

– Ljubice pušti sad tu priču, no reci mi o porodici?

– Imam ćerku i sina.

– Sin oženjen?

– Sin živi u Holandiji sa dečkom, a ćerka je trenutno slobodna i vratila se sa mnom ovamo.

– Znači već imaš unuka od sina?

– Nemam unuka!

– Pa reče mi da sin ima dečka?

– Ima partnera, a ne sina.

Anđi nije bilo baš sve jasno, ali je prećutala da ne ispadne glupa, pa je priupitala za ćerku:

– Je li šćer udata ?

– Udata?… Nije luda da žuri sa udajom!

– Radi li?

– Nije joj potreba da radi. Živi i provodi se. Ja sam joj sve priuštila. Otac joj ima firmu i on daje kapom i šakom.

– Koliko ima godina?

– Tridest četiri.

– Znači vršnjakinja moje srednje. Ona već ima đecu od deset i sedam godina. A čojek ti?

– Nemam muža.

– Rano si ostala udovica.

– Razvedena sam. Ćerka je od prvog muža, sin od drugog, a sa trećim nisam imala djece.

– Nemaš muža, pa imaš prvog, drugog i trećeg. Ništa mi nije jasno… Toliko puta razvedena?

– Ne trpim ja nikoga. Imam svoj život, a ne ka ti. Privezala si se za jednog i trpiš ga

– Ne trpim nikog, a sve da trpim, bolje je trpjet jednog nego tri. Što se tiče života, živim ovaj jedan, ovozemaljski koji imam. Živim svoj život i život svoje porodice. Živim za svoju đecu.

– Koliko ih imaš?

– Petoro. Dva sina i tri šćeri.

– Pa šta radiš s toliko djece?

– Nijesu to đeca Ljubice, no svi porodični ljudi. Imam i osmoro unučadi.

– I svi žive na selu, da ih jadi biju kao tebe.

– Moja đeca su završila visoke škole i rade odgovorne poslove u Crnoj Gori i Srbiji, a dvoje mi je u inostranstvu.

– Izvoli, reče Ljubica stavljajući kafu pred Anđom, pa dodade – A muž?

– Čojek ka i drugi ljudi.

– Znam da je kao i drugi, no vidim da si ostarala, pa te pitam pije li, bije li te?

– Pije vodu. A što bi me bio? Nijesam razmišljala ka ti da tražim drugoga i trećega, pa da me bije, no smo radili zajedno i podizali đecu.

– Tako su mislile naše prababe. Svijet se osavremenjava, ide se naprijed. Danas su žene gospodari svoga života, rade na tome da i u starosti izgledaju privlačno.

– Kome privlačno? Mi smo, samo, babe, Ljubice.

– Ti jesi zato što tako hoćeš, a ja nisam.

– Zdravija sam i brža sto puta od tebe. Evo ako ćeš da se potrčimo ka ono nekad u školi, pa da vidiš koliko sam brža od tebe, a možemo se i pojakati. Ja vidim da u tebe nema živa damara. – Ljubica kao da je nije čula nastavi svoju priču:

– Držiš životinje, je li?

– Držim u štali, a ne u kolima i u kući.

– Uh, tu je puno balege. Kako živiš sa muvama? Mene jedna uišla u kuću. Napala me, jedva sam se branila. Sleti mi čas na ruku, čas na lice. Čini mi se da sam izašla iz kuće ona bi zamnom.

– Mene napadaju čele i ose, a muve ne… Nikad!

– A što pčele i ose?

– Čele i ose idu na med i na cvijeće, a ti i sama reče muve na balegu, zato si se jedva odbranila.

‒ Doviđenja Ljubice! – reče Anđa, brzo izlazeći iz kuće. Kafa ostade, neomirisana.

Idući prema bratovoj kući misli su joj se premotavale: „Mora joj koža biti zategnuta kad je puna bezobrazluka, ne može joj više pod njom stajati. Crnoga dobra o kojem ona priča. Slušah je i ne mogah razumjeti šta je starost, a šta mladost, niti ko se s kim ženi, a ko za koga udaje.

Hvala ti Gospode, što si mi bio naklonjen da živim u ovoj slobodi. Samo mi daj snage da sačuvam pamet i čuvaj mi đecu da ne izlude po gradova ka što je poluđela ova Ljubica.

Otkrijte još uzbudljivih odlomaka iz književnih dela Vukosava Delibašića – kliknite na knjigu i zaronite u njegov svet na zvaničnoj internet stranici!

Uh, Bože mi oprosti, o čemu ja pričam, kao da u gradu nema normalna svijeta, a ima. Đe god insan živi sam sebe i svoj krst nosi. Kad se rodi zapisano mu je kakav će biti, možda i prije uprav u krvi, njegovih predaka.

Ovo zlo je ista majka. Vazda je prešlicu nosila. Više je na kuđelju sjeđela no što je prela, a cio svijet je oblajavala.

Na moj život se nadovezivala sreća i radost, kroz rađanje, podizanje i školovanje đece. Sad hvala Bogu i kroz unučad. Podigli smo ih, Jovan s blanje i sjekire, ja s natre i prešlice i doveli ih do visokih škola.

Nije bilo lako, ali je to davalo pravac i smisao životu. Ovoj Ljubici je i život zategnut ka ona maska na licu, zato se onako ponaša. Ništa joj te pare i bogatstvo o kojem priča ne znače.

Ona je nezadovoljna sobom i duboko u sebi nesrećna, sa onim nadmenim držanjem krije neku veliku muku. Čuješ, pita me za balege i za muve umjesto da priča o normalnom životu. Brzo će je kotrljani valjati kao loptu napravljenu od balege”.

Izbor i oprema Redakcija GLEDIŠTA © 2025

Piše Vukosav DELIBAŠIĆ

PROČITAJ JOŠ

Milorad Durutović: UKUS KAMENA – PRASLIKE U PRIČAMA VUKOSAVA DELIBAŠIĆA

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

Milan Dulin Bovan: „STO LITARA PO METRU KVADRATNOM”

gledista.drustvoknjizevnika.com

Gledali su se dugo. Da su slučajni prolaznici ili pak prijatelji koji se dobro poznaju, već bi počeli sklanjati poglede osjećajući nelagodu. Ali, ne i oni. Gledali su se dok su pored njih prolazili tramvaji, kola, biciklisti i tmurni pješaci koji žure, ni sami ne znajući kuda niti zašto. Ovdje je jednostavno običaj da se žuri.

Čitate samo jedan od mnogobrojnih vrednih zapisa iz knjige Milana Dulin Bovana - Priče u kojima ćeš pronaći ono što nisi ni znao da si zaboravio
Čitate samo jedan od mnogobrojnih vrednih zapisa iz knjige Milana Dulin Bovana – Priče u kojima ćeš pronaći ono što nisi ni znao da si zaboravio

Nervoza je dio svakog stanovnika ovog sivog mjesta i komad njegove duše, ako ovo sivilo i bezbojna bivša čeljad uopšte imaju dušu. Pored njih je prolazilo i vrijeme, a oni su netremice gledali jedno u drugo, kao da ih ni vrijeme ni tmurni i nervozni velegrad ponedeljkom ujutro, niti bilo šta drugo ne interesuje i ne dotiče.

Kao da ne postoji ništa zbog čega bi trebali biti bilo gdje drugdje ili makar na trenutak razmisliti, prekinuti taj pogled kao čeličnom sajlom vezan i otići zbog nečeg. Samo se okrenuti i otići kuda su i pošli!

Ne, oni nisu znali ni gdje su pošli ni da su uopšte pošli. Oni više nemaju pojma ni kako su tu dospjeli niti zbog čega, a najmanje kada i koliko već su ovdje. Dama u crvenom kaputiću, maločas prispjela iz unutrašnjosti i zarasli čovjek iz daleka, do juče dječak, i danas, samo što više tako ne izgleda, obučen po posljednjoj modi klošara iz okoline obližnjeg stadiona.

– Ako je ovo ona igra „Ko će prvi trepnuti“ predaću se, pobijedila si, a ako je ona „Ko će se prvi nasmijati“ onda je remi – kesimo se mi ko dva domanca otkako smo se sreli! Najzad progovori on, već žaleći za istupanjem iz vječnosti u koju su bili upali i neizvjesnosti koju ona nosi uza se.

– Ja, ja, ovaj… Pokuša i ona da sastavi nešto nalik rečenici, ali kao naglo probuđena, ne stiže da se sabere.

– Sad treba da kažeš kako ti je ime i kad ja uzvratim svojim imenom, onda kurtoazno kažeš: „Drago mi je“, mada i ne mora da ti bude, to je onako, što bi se u nas reklo – red. Izvali on i dalje se smijući kao lud na brašno, pa nastavi:

– Ja sam recimo Milan i baš mi je drago što me tako lijepo gledaš, a još draže bi mi bilo da hoćeš progovoriti, reći ime i sve po redu, kao i šta ćeš u ovom sivilu, Bog s tobom!?

– Jelena, drago mi je Milane, ma tu sam, treba da upišem fakultet i evo upravo sam stigla, malo me je strah svega ovoga! Okrenu se oko sebe i kao da pokuša da sagleda i shvati te tone armiranog betona i milione duša, pa zadrhti osjećajući kako joj se taj grad i sve u njemu u vidu jeze provuče kroz kosti.

Oblak je upravo bio iznad njih dajući sivilu još tamniju notu koja je bacala onu tužnu, optimisti možda i zamalo romantičnu sjenu na cio prizor.

– Ovdje ti je skoro nemoguće razaznati kad je oblačno, a kad nije. Nebo je vazda sivo, ali ja kao iskusni poznavalac meteoroloških prilika mogu ti reći da je jedan oblak marke kumulus upravo više nas i ako se ne pomaknemo u roku od dvadeset sekundi odavde, istovariće direktno na nas sto litara vode po metru kvadratnom, a opet ja sasvim slučajno znam dobro mjesto za popiti kavu dok oluja u trajanju od sat i po ne prođe – napriča on.

– Iskreno, nemam pojma šta si ispričao sada, ali sam shvatila da si spomenuo kafu i može, vodi me! Čime se ti inače baviš?

– A svačim, ja ti se uglavnom dešavam! Evo recimo, sad ćemo mi popiti kavu i ja ću nekome to ispričati i možda će taj neko za dvadeset godina o tome napisati priču. Priča ko i svaka druga, samo što ova neće imati kraj, pa će svako sebi morati smišljati šta bi mu najbolje pasalo. Mora se u književnost uvesti makar malo interakcije. Znam, nekima će biti i krivo, a opet još bi im krivlje bilo da im završenu priču servira kako im ne leži. Ko će, bona, narodu ugoditi!?

Kiša poče da rosi. On već natovaren njenim torbama i ona koja pritrčava za njim već ga zapitkujući ponešto, odoše prema nekud. Nisam ih pratio niti znam kuda niti šta je dalje bilo s njima, moraćete smisliti sami.

Jedino što znam je da je onoga dana palo sto litara kiše po metru kvadratnom, skoro potpuno opralo ulice prljavog velegrada, da se osjećao prijatan miris kiše i da sam u jednom trenutku vidio nebo, plavo i čisto kao iznad tisove šume na Prenju.

Napisao sam ovo jer danas sretoh par sa dva klinca. Podsjetiše me na ono dvoje, iako daleko od velegrada, a prošlo je već vjerujem mnogo, skoro dvadeset godina, ako ne i više.

Ona baš kao junakinja prvog dijela priče – visoka i vitka sa velikim smeđim očima, a on, kad bi to zaista bio on, i dalje obučen kao klošar i nakon toliko godina pokušava da joj zaokupi pažnju glupirajući se i glumeći sveznalicu. Dječaci, to su neke nove, a stare priče.

Za GLEDIŠTA piše Milan DULIN BOVAN

PROČITAJ JOŠ

Dimitrije Milenković: PISAC TOPLE LJUDSKE DUŠE – BRANKO ĆOPIĆ

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

Velibor Petković: „DRNDANJE STAKLENE VUNE”

gledista.drustvoknjizevnika.com

          Ne umem sa ženama, iako imam erotski pogled. To je zato što sam glup kao kurac. Mnogo bi vremena trebalo da ispripovedam sve moje ljubavne neuspehe. Da nabrojim seksualne avanture prsti jedne ruke su previše. A za emotivne veze malo su svi prsti koje imam, uključujući i onaj ekstremni ekstremitet, koji me i baca u očaj.

Čitate priču Velibora Petkovića: „DRNDANJE STAKLENE VUNE”

Verovatno je za sve kriva moja stidljivost. I smotanost. I što nemam materijalna dobra u vidu kuće, stana, automobila. Da sam barem neki sportista, ali ja se zadišem dok se popnem uz stepenice na drugi sprat. Mogao sam da budem muzičar, ali nemam sluha, pa gitaru sviram mehanički, kao one lutke na navijanje. Buljim u papir sa ispisanim akordima i drndam, a kad zapevam glasom kao iz bureta, svi se povaljaju od smeha.

Kad bih bar umeo da crtam i slikam! Olovku držim u ruci kao analfabeta, mora da je to neki neobičan defekt, i potpisujem se dečjim rukopisom. Takvi su mi i crteži, nevešti i jadni, niko ne veruje da su nastali pre pet minuta – misle da sam ih iskopao iz arhive nižih razreda osnovne škole. Video sam da su neki Španci na tome izgradili svoje celokupno delo, ali drugo je to kad znaš da crtaš, pa izvlačiš dečje elemente. Kod mene svaki lik ima glavu ko Cocin bubanj!

Ipak idem na izložbe, ne samo zbog koktela koje neki umetnici priređuju. Volim i književne večeri, više one koje se organizuju po klubovima gde se toči piće, nego klasične gde pisci cevče kisele vode i žute sokove, a publika na suvo guta reči kritičara i odlomke autora. Mislim, ono što on čita, šta će nam slomljeni literata!

Umetnost me privlači jer nemam talenat ni za šta drugo. Majstorisanje mi uopšte ne ide od ruke, ponekad me namuči i zamena pregorele sijalice. Koliko sam glup za te stvari potvrđuje događaj iz detinjstva: želeo sam da proverim kako radi praćka, pa sam stavio kamenčić, zategao gumu, a onda je okrenuo prema sebi. Utvrdio sam da kamen neverovatnom brzinom leti pravo u moje čelo, okrvavljen sam shvatio zašto u crtanim filmovima samo budale vire u puščanu cev s pogrešne strane. Onda iz epizode izlaze osmuđeni i ismejani, što nije lep doživljaj ni za koga.

A onda, kao u bajkama koje smo čitali u ranom uzrastu do punoletstva, dogodilo se pravo pravcato čudo! Zalutao sam u „Muzički klub” na nekakav performans, jer sam pomešao datume i krenuo na koncert „Električnog orgazma”. Ono što sam tamo gledao bilo je još bolje: nekakav tip s umetničkim imenom Gandalf postavio je stari gvozdeni krevet na pozornicu i ležao na njemu. Ulaz je bio besplatan, pa se okupilo dosta radoznalaca.

Pošto je to ležanje potrajalo, a ništa se nije dešavalo, pogledom sam kružio po publici i gledao lepa lica. Ugledao sam jednu prijateljicu na drugoj strani, mahnuo joj i ona meni, a onda sam se sjurio preko bine do nje. Uopšte nisam primetio, u onom polumraku, da se po podu kotrljaju kokošja jaja. Nekim čudom nisam nagazio ni jedno, ali se umetnik uspravio i sa uzglavlja zavapio: „Čoveče, jesi li normalan, zgazićeš mi jaja!” 

Njegov očajni uzvik je izazvao buru smeha, a ja sam zbunjen zastao, a onda ipak nastavio do prijateljice. Njoj se lice iskrivilo od smeha, shvatila je da nisam baš upućen u tajne postmoderne. Pružio sam joj ruku, a onda uvređen krenuo nazad na svoje staro mesto. To je Gandalfa već toliko raspametilo da je skočio sa kreveta i jurnuo za mnom. Usput je izgazio nekoliko jaja, a ja nijedno, pojma nemam kako to da sam imao ugrađen radar za minsko polje u nogama. Dok sam se vraćao na sedište, dobio sam frenetičan aplauz.

Performer je video da mu nepoznati krade slavu, pa je rešio da stupi u drastičnu akciju: počeo je da se svlači i vitla odećom po bini. Devojke su vrištale, a momci dobacivali nepristojnosti, padale su i psovke. Tako go golcijat, umetnik je bosim nogama izgazio sva jaja, a publika ga je nagradila uzvicima „bravo” i gromkim aplauzom. Zatim je čučnuo, izvukao ispod kreveta nekakvu teglu, otvorio je i gurnuo prste unutra.

Olizao ih je, valjda da nam pokaže da je reč o jestivom materijalu, a onda počeo da se posipa po glavi i maže po telu tom žitkom masom. Način na koji se slivala potvrdio nam je da se radi o medu, jer samo taj čarobni nektar ima neobičnu osobinu da se prosipa u cik-cak. Čitao sam da ni moderna nauka ne ume da objasni zašto je to tako. Ne znam zašto ne pitaju pčele? Možda je naša Matica srpska u svađi s njihovom? „Brate, mnogo si mi meden, ali mi te srce neće!” – dobacio je neki frajer iz publike.  

Opet smo se smejali, svi u publici, ali Gandalf, mada je rastom više ličio na Hobita, nastavio je svoju umetničku radnu akciju. Izvukao je nož ispod jastuka i počeo da udara po njemu kao sumanut. Malo smo se prepali, nikad ne znaš ko je psihopata i hoće li jurnuti prema prvim redovima. Veštim pokretom rasporio je jastuk „od učkura do bijela grla” i  bacio nož na krevet. Zgrabio je ranjeni jastuk i posipao se perjem, koje se lepilo na njega kao u stripovima. Jedina razlika bila je što su tamo koristili katran kao jeftiniji materijal.  

Ulepljen u perje više nije izgledao jadan i go, već više kao nekakva pernata živina. Penis mu se nije preterano isticao ni pre toga, a sada ga je sasvim pokrio guščjim perima i devojke nisu mogle da uživaju u besplatnoj golotinji. Onda je skočio na krevet i zgrčio se kao fetus.  

 „Umaza posteljinu, čoveče, mogo si bar da se okupaš!” – opet je neko dobacivao foru.

Performer je malo poležao, a kad su neki već počeli da ustaju i spremaju se da odu, naglo je skočio, stao na metalnu ivicu kreveta i pokušavao da što duže održi ravnotežu. Ličio je na ptića koji pokušava da poleti, a plaši se visine, tako da smo zagrajali i pokušali da ga ohrabrimo:

„Poleti sokole, šta ćeš sam u gnezdu!” – uzviknuo sam.    

Ne znam otkud mi ta rečenica, psihijatri bi verovatno nešto iščačkali o tome da sam jedinac i da nemam devojku. Svejedno, umetnik je skočio s kreveta i u trenutku kad se čuo udarac nogama o pod, svetlo je sasvim utrnulo. Muk je potrajao nekoliko sekundi, a onda su upućeni u te stvari počeli da aplaudiraju. Pridružili smo se i mi ostali i svetlo se upalilo. Samo umetnika nigde nije bilo, iskoristio je mrak da se izgubi iza scene. Već sam pomislio da je to štos i da se neće vraćati, kada ga je sujeta nadvladala. Na uzvike „Bravo, majstore!” nije odoleo, što me razočaralo. Dok se klanjao, kao balerina, osetio sam plimu besa u sebi:

„Sve je pokvario ovim povratkom, ja bih se izgubio u mraku, to je bilo mnogo efektnije!”

Te iste večeri sam sedeo u kafiću s onom prijateljicom iz publike i njenim društvom. Razgovarali smo o viđenom performansu i neko je primetio:

„Čoveče, kad si pretrčavao binu, a okolo jaja, nisam mogla da verujem da nećeš da nagaziš nijedno. A uopšte ih nisi gledao, nego pravo u Maju!”

Smejali smo se, a ja sam u trenu odlučio: 

„Praviću i ja performanse, imam neke ideje.”

„Kakve, ispričaj nam?” – zapela je Maja, a ja nisam imao kud, morao sam da izmišljam. Posle sam sve to stvarno i realizovao.   

U galeriji „Srbija” u centru Niša priredio sam performans „Testerisanje zime” koji je bio veoma posećen, a kritike u umetničkim časopisima i emisijama pravi hvalospevi. Pozajmio sam od kuma razne vrste testera za drva, obezbedio honorar i za njega, pa smo zajedno sa posetiocima danima pilili nekoliko metara bukovine. Za uspomenu, posetioci su se fotografisali dok režu, nekima je to bio prvi susret s fizičkim radom, a drugi su bili veštiji i od mog kumašina. Nismo naplaćivali, pa su mnogi nosili po neko drvce kući, tražeći da im se potpisujemo, a bilo je i molbi da im piljevinom napunimo pivske flaše, koje su ležale okolo. To nije bilo u planu, ali smo od duga vremena počeli da cevčimo i da ih prazne kotrljamo po galeriji.  

Ohrabren, upustio sam se i u rizične poduhvate. Odbačenu staklenu vunu doneo sam u jednu fabričku halu i ponudio hrabrima da se prošetaju po njoj i da je dodiruju. Napisao sam da je štetna, što se nekada nije znalo i korišćena je kao izolator i zaštita od požara, tako da se ne preporučuje duži boravak u izložbenom prostoru.

Nabavio sam polovne gas-maske i vreteno, pa sam na licu mesta pokušavao da od staklene vune nešto ispredem. Ta moja fotografija objavljena je u svim važnijim svetskim časopisima, a postavka je bila omaž mom omiljenom piscu iz mladosti Hermanu Heseu. Zato sam je i naslovio kao „Drndanje staklene vune”. Usledili su žestoki napadi književnih kritičara, ali su me ovi likovni branili i tako je moja slava rasla brzinom većom od svetlosti. Proizvodio sam je bez Velikog hadronskog kolajdera, Božja čestica nije samo u Cernu, ali to budale ne znaju.

Kad mi je sve dosadilo, počeo sam da koristim mikrofone i kamere. Uz pojačala i zvučnike umetnost smo proizvodili na licu mesta. Publika je baljezgala, a u tonama jalovine našlo bi se i neko zrnce zlata. Praktično, sve što bi palo na pamet meni ili bilo kome, odmah smo realizovali. Sukobio sam se sa kolegama umetnicima koji su tvrdili da je teza o demokratizaciji umetnosti pogrešna, ali sam ih javno oterao u majčinu kao elitiste. Time su mi dali ideju za još jedan performans: „Otadžbina je ovo materina!”

Da čudo bude veće, prihvatili su me čak i najžešći fudbalski navijači koji pre toga nisu ni čuli za performanse. Kupio sam ih projektom koji je iskoristio njihovo divljanje na stadionima, moj je bio samo naslov: „Imamo nešto da vam poručimo!”  

Čak su mi iz Vlade Srbije slali emisare da me pitaju da li mi nešto treba, jer sam svojom blesavom umetnošću uspeo da kanališem nezadovoljstvo u prihvatljive okvire. Vrhunac je bila odluka da predstavljam našu zemlju na Bijenalu u Veneciji, a pobrao sam i simpatije tradicionalno neugodnih suseda.

Dopalo im se što sam osmislio performans „Mi-rišemo”, u kome iz složene aparature puštam mirise po izložbenom prostoru, od najprijatnijih do najogavnijih, a po belim zidovima svako može da crta, slika ili ostavlja otiske ruku, nogu, nosa, dupeta, čega god. Hrvati koriste tu reč „risanje” za „crtanje”, tako da sam čuo da mi dva predsednika spremaju nekakva odlikovanja „viteza kulture”, kako li se to već zove, u saradnji sa Francuzima.  

A žene? Naravno da nisam više „vitez propuštene prilike” kao u Džonijevoj pesmi,  gde „lijepe žene dođu, vide i odlaze”. Sve se promenilo, ali pomalo mi je dosadilo da spavam sa koleginicama iz umetničke branše i novinarkama koje me jure za intervju. Sve su one pomalo lujke, čim ih zanimaju ovakvi kao ja. Zato sam čvrsto odlučio da se oženim. Bio bih glup kada i od toga ne bih napravio performans koji će mi uterati u džep neku desetinu hiljadarki zajedničke evropske valute. Nema veze što se evro klima, ako propadne, napraviću performans sa nevažećim novčanicama za neku novu devizu. Ali, sad se ženim i tačka!

Osmislio sam ovakav kulturni događaj, koji proizvodi promenu mog bračnog statusa, a dozvoliću i drugima da pokušaju na isti način. Nazvao sam ga „Kićenje neveste” u čast Paje Jovanovića i njegove čuvene slike. Prilagodio sam ga najmodernijim tendencijama koje prevazilaze postmodernu za koplje-dva: u galeriji su monitori na kojima se vrte svi moji dosadašnji performansi, a dok publika to gleda i šeta okolo, ja se skidam i na vrh penisa pričvršćujem malu kameru.

Onda tako nag lutam prostorom i snimam najpre pod, a kad mi se neka devojka dopadne, kamera snima iz drugog rakursa. Posle mesec dana, sve one koje sam zumirao dolaze u uži izbor, a ja se ženim kandidatkinjom koja je slobodna i koja želi da se uda za mene. Tako sam rijalitiju dao neophodnu dozu umetnosti, jer „lepota će spasiti svet”, hteo on to ili ne. Mislim da Dostojevski ne bi imao ništa protiv! I teniseri to tetoviraju po mišicama, sad je red na mačkice.

Naravno, bilo je primedbi na moj račun da propagiram seksistički odnos prema ženama, tako da sam morao da izađem u javnost i poručim da ukoliko iz nekog razloga moj instinkt bude usmeren prema muškom polu, pristajem da uđem u takvu vrstu zajednice. Za sada je sve u redu, nisam „usnimio” ništa što se kosi sa mojom privrženošću ženama. Da bih zapušio usta kritičarima, smislio sam i novi „izam” i bacio im ga, kao kosku, da glođu dok sve ovo traje: (n)everpostmoderna, (n)everpostmodernizam.

Ne pitajte me šta to znači! Otkud bih ja to znao. Ja samo prodajem „muda za bubrege” i uživam u svemu tome. Ako mi dosadi, javno ću da se pokajem i o tome napišem knjigu. Već imam naslov, ukrao sam ga od Miroslava Krleže i prilagodio onome što radim, tako što sam izbacio Fricovu negaciju: „Umetnost je otisak ptičje noge u blatu”. Ali, do tada, ja kao stari učenik „Alana Forda” uživam u svemu i sam si sebi velim: “Bolje je sto godina živjeti u bogatstvu, nego tjedan u bijedi!”

A sad molim za malo mesta, da prođe moj „kitolovac”.  

Za GLEDIŠTA piše Velibor PETKOVIĆ

POGLEDAJ JOŠ

Srđan Stojiljković: KONTROLA, KONTROLA, MORAŠ DA IMAŠ KONTROLU!

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

Stanislav Krakov: „ČEŽNJA DALEKIH LETOVA I PESMA ARLEKINA U ZRAKU”

gledista.drustvoknjizevnika.com

Padali su aeroplani na Flandrijskim ravnicama, nevidljivi u magli, dok se u vazduhu lepršao šum njinih polomljenih krila kao bekstva jata preplašenih tica, i dok su dole kanalima umorno tekle crvene raskaljane vode. Preplašeno su klepetali mitraljezi.

Padali su aeroplani kroz rumene oblake u plamenima nad Izoncom, i za njima su stajale u zraku duga prava povesma dima kao nad žrtvenicima pravednika. Polomljeni kosturi su lomili žute trske u Pinskim baruštinama, uz praskavi šobot voda na koje se vraćalo izbačeno blato, i uz plašljive krike divljih patki sa crvenim kljunovima.

Čitate odlomak iz romana Krila – Ove godine navršava se 130. godišnjica od rođenja Stanislava Krakova (1985-1968)

A svuda se vukli kaljavi rovovi sa umornom, pokidanom mrežom žica, vrištali su mitraljezi i urlala čudovišta. Mali, kaljavi pešaci umirali su neznani, zatrpavani blatom, koje je skakalo u crvenim stubovima. Na zemlji su ljudi kopali nove jame: rovove i groblja.

U zraku su padali aeroplani. Obrtale se elise i zujali motori. I opet se sjajne elise vrtoglavo prevrtale.

Noć je bila hladna, te je po sasušenoj travi bilo još inja. Tamo negde gde je istok, nebo je trebalo da se rumeni, ali je svuda još bilo magle. Jedan se pilot sanjivo protezao.

Otegnuta, nerazumljiva pesma probijala je odnekuda. Možda se njome kravio smrznuti stražar. Malgaš iz Ambonga ili tugovao žuti kuvar sa Mekonga.

Dugi prašnjavi hangari i male kolibe budile se. Na kolibama prozori su bili od hartije, a po zidovima su izlepljene slike nagih žena. Pomaljale se nove čupave glave. Škripala su krila aparata koje su pomerali.

Dva nova i sjajna stajala su spremna u zvrci motora i čarobnim obrtima elisa. Kapetan Vosel je namicao kožni šlem na glavu. Pod kombinezonom se gužvalo novo odelo i ježile medalje. Govorio je da treba biti koketan u smrti.

— Pa mi svi zbog koketerije i umiremo.

Izgleda da je to Bora rekao.

Neko je vikao:

— Pavloviću, Pavloviću, jesi li pisma napisao?

— Bora se okrenuo. Neko razdrljenih, maljavih grudi smejao se sa vrata kolibe.

— Ne boji se on, nosi svoj fetiš na srcu, dovikivao je Sergije, koji je tek uskakao u široki kombinezon. Ipak nije bio veseo i licem mu se razlilo žutilo.

Okolo se magla dizala i otkrivala svu dosadu polja bitoljske ravnice, na kojoj se gdegde dizala minara, i pušili repovi prašine nad uranilim povorkama kamiona. Vukli su na front hleb i sleđeno meso u džakovima.

Bora je pogledao bombe okačene o žici pod aparatom, i nasmešio se. Zakoračio je, spustio se na sedište, i prikopčao široki pojas oko struka. Nije video bledo Sergijevo lice, mada se ovaj jednako okretao. Bora se smešio.

Tamo je u stanicu ulazio voz umorno stenjući, a putevima su jednako jurili kamioni. U selu se junačili pevci i posilni iz eskadrile dirao rumeno, boso devojče.

Sergije je radio na aparatu. Huka se motora udvojila, avioni se zatresli, i jedan za drugim poleteli preko smrznute zemlje. Uskoro točkići nisu više ništa dodirivali, i dve velike tice lebdele su u zraku.

Sve se dole smanjivalo pod njima. Topili se hangari i logor. Videlo se još samo kako se treći aparat, njin mali zaštitinik podigao uvis.

Ključala je pod njima i bežala smrznuta ravnica i žuta sela puna štabova i stvarišta. Po ravnici su tekli putevi kao reke. Ravnica se talasala, i lagano se kao gomile crnih kornjača dizale planine. Neprestano se peli uvis. Barometar je sve više padao.

Vetar je udarao sve jače u lice zaštićeno naočarima i podbratkom šlema, i Bora se sećao da ga je neko nekada ljubio. Vlažni mali poljupci ostajali su kao trag sladostrasnog puža po njemu… ustavljali se na usnama, koje su pile…

Okolo je sve bilo plavo i hladno. Bora je slušao nerazumljivu priču vetra i zujanje elise. Dole po vrhovima planina je bilo snega, preko koga je trčalo jutarnje sunce.

Bora se sećao žutoga platana pod kojim je umiralo mršavo pretučeno mače, i nevidljivih leptira koje su samo samrtnici mogli da vide.

Bele pruge po grebenima bili su rovovi, a prašina je dimila kraj topova u dejstvu. Bele brazde se množile, dužile, ukrštale.

Zemlja je bila puna belih mravinjaka.

To su bili naši. Šume su bile zbijene i crnile se. Bele stene mešale se sa belim rovovima. Sve je izgledalo kao neka ogromna razastrta karta. Izgubili se već rovovi, i pušile se nove baterije. Sada, ove su bile tuđe.

Aeroplan je pravio spirale. Na nebu su bili svetlosni lukovi. a dole je zjapio ponor provalija i šuma.

Na aparatu su tiho krckale spojnice i veze.

— Krc, krc… — to je bilo tiho nagoveštenje, skoro pretnja.

Pilot se umno sagibao, radio i avion je kružio nad belim i žutim pegama na zemlji. Videli se sitni ljudi kako beže.

Bora je povukao za ručicu. Nešto se otkinulo. Aparat se zatresao. Opet. Četiri puta se velika tica plašljivo zatresla.

Dole su već letele pevajući bombe, izbijao dim i plamenovi, bežali i umirali ljudi. Dim se lepršao i smešio nad srušenim kolibama.

Sa svih strana iz gnezda pokrivenih suvim granjem dizale se uvis mitraljeske cevi. Nišandžije izdužene na leđima uzimale su odstojanje i sipale vatru iz dugih redenika. Klokotali su mitraljezi. Oni gore u zraku nisu čuli jauk zrna koja se rasipala i lutala, da se docnije umorna u zavijenom luku povrate na zemlju. Grmele su i cevi topovske.

U zraku se aparati rastavili. Već se Vosel okićen šrapnelskim dimovima vraćao natrag. Njegova velika tica je drhtala ranjena. I mali Njepor je bežao za njime, jer nije voleo miris sumpora.

Sve je češće grmelo u zraku, avijatičari grmljavu su jedva i čuli, ali su sa užasom gledali bele i crvene dimove ispod i kraj sebe.

Piloti su radili sve brže, a jeza je trčala ispod kožom postavljenoga odela.

Izgubila se čežnja dalekih letova i pesma arlekina u zraku. Vazduh više nije ljubio poljupcima već šibao kandžijama. Osećala se samo dole bezdan zemlje, videli plameni šrapnela i počela da čuje grmljava. Aparat je bila slaba igračka u beskraju. Neko se na njega penjao, ulazno ogroman težak i strašan.

Dva gavrana se pojavila daleko na vidiku. Rasli su. Dolaze. Veliki stari „fermani” su bežali preplašeno od dimova i ovih pretećih tica.

Bora se okretao. Tice su imale crne krstove na krilima, n neprestano rasle. Što već Sergije ne leti brže?

Odjednom nešto svetlo stade promicati. U zraku se splelo bezbroj pravih svetlosnih konaca.

Aparat se nemoćno tresao i sporo bežao. Vosel je već bio izmakao, a „Njepora” nije više nigde bilo.

Dva tuđinska aviona, kao dva viteza krstonosca ustremila se na zaostalog. Sigurno su pucali iz mitraljeza, jer su nafosforisana zrna neprestano crtala svetle pruge po vazduhu.

Udar u rame gurnuo je Boru u ivicu aparata. Olovni bol se nalio u ruku… nešto puče i ogromni plameni vodoskok šiknu pred pilotom i zali aparat. Metak je zapalio motor. Sergija nestade u plamenima.

Zapaljeni aparat se zatrese kao smrtno pogođena tica, zanija, i polete pravo ka zemlji ostavljajući dugu zastavu plamena i crnog dima za sobom.

Gore se smejali krstonosni aeroplani.

Lice mu je natopila zapaljena tečnost koja je spržila oči, i zapalila celo telo. Ogromni plameni zubi raskidali su ga strahovito… još jedan trenut osetio je sem bola da pada u bezdan… potom je bol kao užas zgrčio celo telo koje je cvrčalo u plamenu.

Aparat se rušio. Odjednom poslednjim pokretom zapaljene ruke Bora raskida već pregoreli kajiš oko sebe, i u strmoglavom letu, kao zapaljeni meteor polete sam ka zemlji, dok je aparat u plamenima lagano tonuo, teturajući ka zemlji.

Sa svih strana su iskakali iz rovova i kamenih zaklona vojnici, I gledali crvenu smrt u zraku.

Zapaljeno telo je uz tupi udar tresnulo o zemlju.

U vazduhu se još lepršala zapaljenja krila, potom se prelomila i sve se uz huku srušilo u reku. Vojnici se čuvali dugo da priđu usijanim metalnim komadima. Pred rovovima, kraj drveta sveg izrešetana kuršumima dugo se pušilo crno razmrskano telo.

Duboko u noć patrola se krenula iz plitkih rovova i vukući se lagano došla do već ugašenog ljudskog ognjišta. Telo je bilo gomila ugljena. Skupili su ugljene ostatke u šator — tada je pri pomeranju izbio smrad spečenog mesa — i doneli ga pred bataljonski zaklon.

Dok je novi komandant, major, koji je sudeći po licu voleo isuviše konjak, naređivao da se telefonira u puk, Kazimir je izašao ispod stene i zagledao se u crne ostatke. Odblesak od vatre pao je na ugljenisane kosti, i izgledalo je da se jedna razlomljena vilica osmeva.

Kazimir je drhtao u groznici i grozno kašljao. Na žutom licu izbila su dva rumena pečata, i između vojničkih šlemova i bajoneta njegove su oči divlje svetlucale. Grcao je kroz kašalj…

… Ludilo zločinaca gomila svoje žrtve… žrtve ujedinite se… ne ubijajte male, one koje u smrt, kao i vas, gone drugi… bacajte oružje… jedina je istinita velika, večna ljubav nad nama… bacajte…

Tada je zagrmeo strašni glas majora, i na svetlosti vatre zatresli se njegovi uspravni brkovi. Vojnici se uzmuvali. Nešto se desilo.

Uskoro, dok su četiri vojnika kopali u noći jamu za ugljenisane kosti, i pogrebno zvonili ašovima, Kazimira su spuštali vezanog pod stražom dole ka jaruzi.

Borove šume se crnele na mesečini. Na rovovima su klepetali mitraljezi, i njina zrna su tužno jaukala u svetloj noći.

Iz trezora GLEDIŠTA piše Stanislav KRAKOV

POGLEDAJ JOŠ

Jovan Mladenović: „SIMBOLIČKO POKAJANJE – DRAMSKA TRILOGIJA SPOMENIKA KRALJU ALEKSANDRU PRVOM KARAĐORĐEVIĆU: PODIZANJE 1939, UKLANJANJE 1946, OBNOVA 2004. GODINE”

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

Slaviša Nikolin Živković: „STVARNO ME ZANIMA KO JE TAKVE LJUDE VASPITAVAO DOK SU BILI DECA?!”

gledista.drustvoknjizevnika.com

„U stvari sećam se sada da sam ponekad poželeo da imam manje slobode.” Jan Mekjuen

Ovde bi moglo biti dobro, ali nije. Takođe slutim, ovde bi moglo biti i užasno, pa pored svega nije. Tu sam, sa pravilno raspoređenim dobrim i lošim trenucima koji su mi dosuđeni. Muči me što ne dozvoljavaju da bilo šta beležim. Često sanjam svesku i olovku. To je mučan san, posle njega osećam se slomljenim.

gledišta.srb © 2025

Ovi zapisi načinjeni su noktom kažiprsta koji sam tako odnegovao da mogu njime grebati slova u malteru. Tu su i sve pesme što sam ih spevao u ljubavnoj patnji. Kada završim upisivanje reči, osetim spokoj gledajući urezane reči. Nakon toga legnem u krevet i čeznem za kućom i tetka-Polom.

Možda bi vojska pomogla, predložila je mama bez mržnje, u ono vreme kada je sve počelo. Odgovorio sam joj kako vojni rok nikome nije pomogao da zaboravi ženski miris. Ona je zatim nadugačko govorila o vremenu koje je proživela povezujući ga s vremenom koje ću ja proživeti.

To je bila moja tema, mislim vreme, ćutao sam, puštajući je da se zavarava. Bile su to zaista diletantske ideje o pojmu vremena. Sećam se da je tom prilikom rekla i nešto kao, koliko je malo vremena potrebno da se jedna žena sroza. Bilo mi je jasno da ona ne govori o mom vremenu, da ga sagledava kao sapun i izašao sam.

Vevericu i Sesiliju sam čuvao zajedno. U radnoj sobi pokojnog ujka Zvonimira. Veverica je bila njegova; prema maminim rečima, ulovio je krajem 1944. godine u parku pred Kraljevim kupatilom. Zanimljivo, i ja sam Sesiliju pronašao u neposrednoj blizini kupatila. Na parkiralištu.

Bilo je to vreme kada sam se posvetio šinterstvu. Celokupna porodica robovala je nekakvim hobijima. Sestre su sakupljale potpise glumaca, mama se bavila tarotom, otvarala ga je na šezdeset i šest načina, izuzimajući XIII kartu iz svih špilova koje je posedovala.

Tetke su čuvale pse i spravljale afrička jela prema receptima iz Bazara. Samo smo Gavrilo i ja imali problema s vremenom. Iznenada je on, o bednog li hobija, počeo da sakuplja bodeže i mačeve. Svi su redom ubeđeni kako se ubio samo zbog toga što mu je oružje bilo pored ruku. Nisam mu zamerao, jedino me izjeda ogorčenje zbog zaslepljenosti porodice koja ga neumorno hvali kao pravog samoubicu.

Nekako u to vreme počeo sam to s kučićima. Cela Banja je za to znala. Zvali su me Aša šinter. Ja ne mogu da izgovorim slovo s, imam utisak da je ljudima veoma drago zbog toga, kao da uživaju u greškama kojima je priroda žigosala našu familiju. Dok su mi misli bile okrenute psima, čak sam se i oblačio u skladu s interesovanjem.

Neprekidno sam bio u dubokim oficirskim čizmama, na telu kožna, komesarska jakna. Od nekog džambasa sam kupio veliki bič. Na Svetog Jovana sam u nadahnuću žiletima išarao jagodice. Pokušao sam da urežem siluetu doge. Nije ispalo bogzna kako. No, bez obzira, ožiljci su upotpunili sliku beskompromisnog utamanjivača džukaca. Policajci su blagonaklono posmatrali kako mučim životinje.

Štaviše, svi su mi pomagali da ih pohvatam; perači ulica, pijanci, utrkivali su se da ih opkole. Čini mi se da su živeli u uverenju kako će mama za to saznati. Rekoh, tako sam pronašao Sesiliju. Na trenutak sam pomislio da je kuče. Odmotao sam žilu i zamahnuo. Tada je zaplakala i ja shvatih da je u pitanju devojka. Jedna veoma ružna devojčura.

– Šta radiš – pitao sam – zbog čega si sama u tom mraku?

Nije se potrudila da mi odgovori. Samo je blenula u mene. Vešto sam zamahivao bićem pored njenog lica i valjda je moja sposobnost podstakla da progovori. Nešto je bulaznila o spasenju, hladnoći i prženim jajima. Smotao sam bič. Tražila je od mene da joj dam ruku, da joj pipnem srce kako bih se uverio koliko je hladno. Šta sam mogao. Odveo sam je u radnu sobu ujaka Zvonimira.

Ta je soba zvrjala prazna još od 1955. kada se prešao s trotilom i odlepršao toliko visoko da nisu morali da prave sahranu. U nju je ponekad zalazio tetka-Polin povremeni švaler da bi krao marke, ali je uglavnom zvrjala prazna. Sesilija je slepica.

Mama se u početku protivila da je držim u kući, no kada sam pomenuo trotil prema kojem su svi muškarci naše porodice gajili nerazumnu naklonost, popustila je, pod uslovom da se sam brinem o njoj. Tako je to počelo. Tetke tada nisu bile prisutne, nalazile su se na Bijenalu u Veneciji. Sesilija je prošla skoro nezapaženo.

Pomama je vladala zbog mojih sestara, komšiluk ih je bezočno ogovarao zbog lascivnosti, ali su one zaštićene maminom masivnom figurom bezbrižno šetkale guzice u minićima koji su upravo ulazili u modu. Lokalni zakon žmurio je na oba oka sećajući se tatinog prokletstva, koje su na javnim skupovima nazivali besprimernim junaštvom.

Iznenada, pri kraju leta napustio sam šinteraj. Sesilija se udebljala poput krmače, toliko, da nigde nije mogla iz kreveta. Mama je pronašla nov metod komunikacije sa duhovima. Po ceo dan držala je bočicu acetona pod nosom. Kada bi neko navratio, ona bi ga davila pričama kako joj je aceton izlečio migrenu i omogućio joj da stupi u vezu s pokojnim Dragišom Cvetkovićem.

Kuća u kojoj smo stanovali pripadala je nekada njemu. U podrumu sam pronašao štampariju gde su njegovi saradnici štampali Novi poredak. U našoj dečijoj sobi je čak dugo vremena stajala uveličana fotografija na kojoj su Cvetković i Hitler u fingiranoj igri bilijara. Mami je zaista polazilo za rukom da prizove njegov duh, jer zašto bi gosti izlazili bledi poput kreča iz njene odaje.

Onda se pojavio jedan mladi lekar i ostao kraj nje punih sedam meseci. Mama više nije pominjala Cvetkovića i verujem da bi se doktor održao znatno duže da iznenada njemu nije počeo da se priviđa – glavom Kralj Petar. Moram da naglasim kako se sve to dešavalo dok tetke još nisu bile tu. Došla je jesen, došle su i one. Aveti nekada važnih ljudi izvetrile su baš kao aceton.

Prvo je crkla veverica. Ništa nisam posumnjao znajući za njene godine. Položio sam je zajedno s poljskim cvećem u kaljavu peć. Dok je sagorevala, plakao sam od bljutavog dima. Mesec dana kasnije skončala je Sesilija. Više nije bilo sumnje: nije u pitanju slučajnost. Znao sam, na delu su bili prljavi prsti tetka-Pole. Sve do tog trenutka imao sam nejasnu predstavu o njenoj prirodi. Od kada znam za sebe, izbegavao sam je. Sve je to zbog njene kraće noge, znam. Ne verujem da postoji iko da ga njen hod ne bi izbezumio.

Mama je poodavno osetila da mislim na Polu. Izokola mi je ponudila puno toga. Kada sam sve odbio, shvatila je da je kasno. Da ona ne igra. Na pozornici nas je bio troje. Bez obzira što je tetka-Maša uglavnom posmatrala iz svoje fotelje. Ne želim poreći njen udeo.

Na delu je bila šema koje smo se bespogovorno pridržavali, ali koju nismo shvatali. Kada je počelo, kada sam prestao da se plašim teka-Pole, kada sam počeo da ulazim u njihovu sobu, prvo smo prizivali duhove – da nas zabave. Kad nam je to dosadio – danima smo pisali sonete jedni drugima. Potom smo crtali. Prvo na papirima iz ujakovog stola, a docnije po koži naši tela. Tako je to bilo.

Od‌jednom su me zgrabili nerazumni osećaji. Nisam se više micao od nje. Na svakom koraku bio sam njezina senka. Tetka-Pola se ponašala kao da ne oseća moja pipkanja. Moram li kazati da je to najlepši period moga života. Nalazio sam se u oblacima i tamo je bilo kao u raju. I onda, iznenada, izniknuo je u našem domu onaj njen Isak što je krao marke.

To je čovek koji je razorio moj raj. Prva stvar koju je počinio u svojoj pakosti nije ga proslavila. Optužio me je za Sesilijino ubistvo. Gonio je policajce da nedelju dana riju po parku sve dok nisu pronašli njen leš. Vlasti su se smirile, ali ne i on. Eksperti su dokazali da je kostur plastičan, da nikakvog ubistva nije bilo. Javno je ismejan, pa ipak sve je išlo naopako.

Sada se on nije odvaja od teke. Pratio sam svaki njihov pokret. Nekoliko šinterskih zamki uspešno je izbegao i onda mi je nenadno priredio narednu svinjariju. Navodno je želeo da me zaštiti, kurvinski podgovarajući familiju, tvrdeći da ja s tolikom agresivnošću, koja me je krasila, moram na psihoanalitički tretman. Ne želim da skrivam, oni su to prihvatili s neskrivenim oduševljenjem. Navukli su mi dušebrižnike na vrat.

Ti su me dokusurili, časna reč. Zavrtali bi me na svakom koraku ka nekoj ideji, pretvarajući moju maštu u zobenu kašu idiotski unormalene prosečnosti. Mami je i te kako odgovaralo da mi utucaju dušu. Neprestano se smeškala i čašćavala doktore. Kakvi su to manijaci, ljudi moji, ne dao Bog da ih upoznate. Nosili su, svi od reda, farmerice kao i ja, ali ono što ih je karakterisalo, što ih je odvajalo od sveta bio je način govora. Nisu, poput ostalog sveta komunicirali s distance, što se, uostalom nauči u detinjstvu.

Oni su se čoveku unosili u lice kroz nos, usta, oči. Stvarno me zanima ko je takve ljude vaspitavao dok su bili deca. Ti se tipovi lepe uz čoveka, imaju nekakve dugačke pipke od gnjile erudicije, majke mi.

Za sve što bih smislio odmah su pronalazili definiciju. Jebo ih nečastivi, bili su to pravi rečnici stranih reči. Doveli su me dotle da sam molio banjske siledžije da me spašavaju. Kada su čuli da treba da makljaju psihoze, kidnuli su svi do jednog. Toj napasti niko nije želeo da se suprotstavlja. Oblačili su moje džempere, prepisivali stihove iz svaštare pod jastukom, dopisivali latinske izraze u dnevnik koji sam skrivao u kanti za đubre. Trajalo je neko vreme i ja sam morao da popustim. Otkačio sam istinski. Zatim sam zbrisao.

Stvarno ne znam kako sam došao ovde. Bio sam na putu oporavka, a onda zaglavio. Pao sam i tome sam jedini krivac. Opet kažem, u zatvoru nije toliko loše. Patnja za tetka-Polom ne umanjuje uživanje u onome što sam počinio. To je tako moralo da bude. Možda sam stvarno bolestan, ali ja to ne mogu znati. Ne osećam teret bolova.

Simetrija, red, čistoća, to je ono što je mučilo moj duh. Zatvorili su me, nema šta, no ja sam se davno pomirio s tim, pronašao sam unutrašnji mir. Gadno je jedino to što su i ovde počeli da dozvoljavaju psihosima da ulaze u moju ćeliju. Izgledaju užasno s jezicima koji neprekidno melju gluposti.

Ponavljaju poput papagaja jedno isto pitanje. Šta si osećao dok si skulpturama lomio noge? Da li si svestan da si uništavao remek-dela? Šta mogu da odgovorim? Njihov um je sličan sa zlatnim presekom. Čime mogu da se odbranim od njih. Ne želim da shvatim kako uspevaju da žive, a da ništa ne okrnje. Imam osećaj, kada bih to prihvatio, postao bih ono što su oni. Hodajući mrtvac.

Iz trezora GLEDIŠTA piše Slaviša NIKOLIN ŽIVKOVIĆ

POGLEDAJ JOŠ

Slaviša Nikolin Živković: UKRAJINCI IZ REDA TEMPLARA

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

Dalibor Popović Pop: „REČ TEŽA OD TIŠINE”

gledista.drustvoknjizevnika.com


Postoje dani kad vetar šapuće istine, a mi ih slušamo u tišini, kao da nam je usta zapečatila nevidljiva ruka vremena. Ali onda dođe trenutak – onaj duboki, teški trenutak – kad ćutanje postane teret, a reči, te iskre iz duše, moraju da progovore.

Govorim sebi da bih govorio tebi. Dakle:

Ako govoriš, Pope, neka tvoje reči budu važnije od tvog ćutanja, jer svet neće sačekati da se odlučiš između šapata i groma.

Vinograd noću, nepoznati autor

Reči su mostovi, i krhki i čvrsti u isto vreme. Preko njih prelaziš reke zaborava, noseći na ramenima ono što si sakupljao u srcu. Ali pazi – ne bacaj ih kao kamenje u bunar, da čuješ samo odjek sopstvene sujete.

Neka budu kao hleb, tople i pune, da nahrane one koji slušaju. Ili, ako baš moraš, Pope, baci ih kao seme – možda iz njih nešto iznikne, makar i korov, da podseti svet da si bio tu.

Ponekad pomislim: da li je ćutanje samo lenjost reči? Ili je možda mudrost, prerušena u odsustvo zvuka? Ali onda se setim onih koji su ćutali pred olujom i onih koji su je razbili jednom jedinom rečju. Koja ih je ubila.

I pitam se: šta je teže – nositi tišinu kao krst ili je skinuti kao plašt i stati go pred svetom sa rečima kao mačem? Znam odgovor, jer moje ime nosi odjek onih koji su govorili kad je trebalo, a ćutali kad se moralo.

Ipak, ne može ni da me zavara ozbiljnost ovih misli. Život je, na kraju, i komedija – tragična, ali smešna. Zamisli: stojiš ispred večnosti, spreman da izgovoriš poslednju reč, a ona ti isklizne iz usta kao „ops!”.

I Bog se nasmeje, jer i On zna da je humor samo istina koja se spotakla. Zato govori, ali neka tvoje reči imaju težinu – ne onu koja davi, već onu koja podiže, kao vetar što nosi pticu kad joj krila klonu.

Na kraju, kad se sve sabere, neka tvoje reči ostanu kao trag u pesku – da ih talasi pamte duže od tvog koraka. Ako govoriš, neka bude tako da tvoje ćutanje poželi da progovori umesto tebe. Ako govoriš, neka tvoje reči budu glasnije od tvog ćutanja!

Stojim u vinogradu, gledam čokote koji se pružaju ka suncu, i slušam tišinu. Ali to nije prazna tišina – to je ona što peva o zemlji, o korenu, o rukama koje su sadile pre mene. I onda, kad vetar prošapuće kroz tek napupelo lišće, dođe mi da progovorim sa sobom sam. Ne zato što se mora, već zato što znam: kad tako govoriš, tvoje reči jedino tada budu glasnije od tvog ćutanja. U se i u kljuse.

Te reči nisu samo zvuk. One su kao vino – sazrevaju u dubini duše, nose ukus godina i istine. Ne bacam reči olako, nego kao da sejem seme po kamenu. Biram ih, pažljivo, kao što biram zrnevlje grožđe za berbu – da budu zrela, da imaju snagu. Jer svet je pun šapata, pun buke, a malo je onih koji umeju da zagrme ako treba.

A ja umem. Moj glas je eho onih starih Popovića, što su znali kad da ćute, a kad da puste reči da odjeknu kao zvono sa zvonika crkve gde su služili Gospodu.

Ali nemoj ni da pomisliš da su moje reči uvek teške kao olovo iz klatna. Ponekad su lake, kao onaj tren kad ti vino udari u glavu, pa se nasmeješ sam sebi. Život je, ipak, i šala – ozbiljna, ali šala.

Zamisli: stojim pred svetom, spreman da kažem nešto veliko, a iz usta mi izleti „E, pa dobro!”. I svi se smejete, jer znate da i u tome ima istine. Ali reči koje mi mislima rukovode, čak i kad tihuju, imaju snagu da nadjačaju tišinu – ne vriskom, već onim dubokim tonom koji ostaje u kostima.

Vinograd me je naučio strpljenju, zemlja učinila mudrim, a ime mi je dao koren. I sad, kad govorim, to nije samo moj glas – to je hor i onih pre mene, pomešan sa ovim nemuštim – mojim. Neka bude glasan, ne da se nadvikuje sa drugima, već da probudi one što spavaju u tišini.

Jer ćutanje je lepo, ali kad reči progovore, neka se čuju do neba – kao pesma koju vetar nosi preko gora.

Na kraju, kad se sve smiri, neka reči koje izgovorim ostanu kao trag u zemlji koju sam obrađivao. Samo to. Neka budu glasnije od mog ćutanja, da ih pamte i oni što dolaze posle mene, uz čašu vina i osmeh. Uzdravlje i ajd zdravo!

za GLEDIŠTA piše Dalibor POPOVIĆ POP

POGLEDAJ JOŠ

Aleksandar Stanković: „SVET JOŠ UVEK FUNKCIONIŠE, MADA OTEŽANO”

IZABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

Dimitrije Milenković: PISAC TOPLE LJUDSKE DUŠE – BRANKO ĆOPIĆ, ROĐEN NA DANAŠNJI DAN PRE 110 GODINA, I DALJE ŽIVI!

gledista.drustvoknjizevnika.com

Sa željom da 2025. godina bude radosna za sve, čitaocima časopisa Gledišta upućujemo iskrene želje za dobro zdravlje. Posebno nas raduje što početkom godine, u kojoj ćemo obeležiti 90. rođendan našeg dragog Dimitrija Milenkovića, prenosimo njegova sećanja na druženja sa jednim od književnih velikana – Brankom Ćopićem.

Na današnji dan, 1. januara 1915. godine, podno Grmeča, kraj reke Une, u Hašanima, rodio se Branko Ćopić – verovatno najvoljeniji srpski pisac za decu i mlade

Godine i decenije izmiču od tragične smrti dragog pisca Branka Ćopića (1915–1984). Samoubistvo na Brankovom mostu u Beogradu ostalo je generacijama duboko urezano u sećanje. Ali njegovo bogato literarno delo ne priznaje smrt.

Bio je pesnik isto toliko drag kao i pripovedač, romanopisac, satiričar, nadahnuti tumač ljudske duše u „Bašti sljezove boje”. Ne smemo ga zaboraviti. I sam je sebi podigao spomenik „Jeretičkom pričom” i brojnim romanima.

Svaki novi susret sa Brankom Ćopićem uvek je donosio nešto od one radosne topline njegovog osobenog humora, jednostavnosti i spontanosti. U Niš su ga putevi, dok je bio dobrog zdravlja, veoma često vodili.

Još od onih poratnih dana, kada su u svakoj školi odjekivali njegovi stihovi pesama „Grob u žitu”, „Herojeva majka”, „Na petrovačkoj cesti” i ona potresna, zapamćena za sva vremena „Pesma mrtvih proletera”. Želeli smo da čujemo kako sam pesnik izgovara stihove koje smo toliko puta govorili u učionicama, na školskim priredbama…

Ćopić je, međutim, najradije čitao svoje humoreske, ili odlomke iz romana. Posle svih susreta shvatili smo da je bio u pravu. Dragocenije je da nam daruje nešto od najnovijih ostvarenja, a očigledno je bio u punom stvaralačkom razmahu, nego da ponavlja ono što mnogi od nas već znaju napamet.

Pisca je i bolest dovela u grad u kome je uvek rado gostovao. Jedan od najpoznatijih i najtiražnijih naših pisaca lečio se u „Radonu” u Niškoj Banji, ali nije propustio priliku da se, na poziv škola i radnih organizacija, nađe među učenicima i radnicima.

Želeo sam da ga odvedem i u školu „Branko Miljković”, gde je upravo u to vreme intenzivno radila literarna družina „Vatra i život”, koja je okupljala talentovane mlade literate iz niških škola i počela da formira jedinstvenu biblioteku od knjiga sa posvetama autora. Prvi je knjigu za tu biblioteku poslao Ivo Andrić.

Dugi razgovori u Niškoj Banji i školi „Branko Miljković” ličili su, ponekad, na ličnu ispovest pisca ogromne popularnosti kome je, od brojnih tomova, popustila ruka!

– Otkazuje mi desna ruka – rekao mi je Ćopić. – Prvi put sam osetio da sa njom nešto nije u redu kada sam pisao roman „Prolom”, a evo sada ponovo, posle dvadeset godina.

Pominjem sećanja na davne književne susrete, našu želju da nam kazuje poeziju i zadovoljstvo što smo, ipak, čuli njegove kratke priče, humoreske.

– Svoj literarni rad počeo sam kratkom pričom i ostao sam njen poklonik punih četrdeset godina. Na to je sigurno uticao list „Politika” preko koga je mogla da me upozna najšira čitalačka publika – pričao je Ćopić na senovitoj terasi „Radona”, uz stalni šum banjskih kaskada.

– Sklon sam da pišem jednostavno razumljivo. Naučio sam to od ljudi iz mog kraja. Struka mi je bila psihologija i logika, pa mi je to omogućilo da proniknem šta deca vole. Njima su strani dugački opisi.

Uvek sebi prebacujem što ne pišem za pozorište. Volim dijalog, radnju, humor, a to je dušu dalo za pozorište. Moje komedije su, međutim, ranije nailazile na otpore, pa me to, valjda, odvraća. Kada sam se sretao sa Ivom Andrićem, mada nije voleo da daje savete, preporučivao mi je da se što više oslanjam na humor. U današnje vreme to je tako retka biljka, a neophodna. Malo humora je lek i duševna hrana u literaturi i životu, govorio je Andrić.

Retki su stvaraoci koji tako spontano, od srca govore o svom literarnom radu i otkrivaju tajne svoje pesničke radionice. Među njima Branko Ćopić sigurno zauzima istaknuto mesto. Tako je bar bilo prilikom brojnih naših susreta.

– Najdraži su mi oni trenuci kada mogu da se prepustim dečjem svetu, da se vratim u detinjstvo, dedu Radu, ujaku i mnogim drugim likovima koji su, na neki način, vezani za moj život. Jednom smo gostovali u Sibiru. Na Bajkalskom jezeru, upravo u vreme kada su tamo bile prevedene moje priče, govorili su mi o mom dedi Radu i ujaku kao da su njihovi Sibirci, naročito kad malo popiju.

Stojim na stanovištu da se sve u literaturi može reći jednostavno i jasno. Najzadovoljniji sam romanima koje pišem za decu. I sam uživam kad ih ponovo čitam. Mnoge od stvari koje sam objavio kao dečje mogli bi rado da čitaju i stariji, ali se teško odlučuju. Zato sam rešio da im podvalim – „Delije na Bihaću” namenio sam deci, trebalo je da nastave trilogiju „Orlovi rano lete”, „Slavno vojevanje” i „Bitka u zlatnoj dolini”.

Knjigu sam već bio spremio za dečju ediciju „Lastavica”. Kad su mi iz Srpske književne zadruge zatražili rukopis, dao sam „Delije na Bihaću”. Posle izlaska iz štampe knjiga je brzo „planula”. Kupovali su je i čitali najviše odrasli.

Uvodeći nas u svoju „pesničku radionicu” Branko Ćopić ne skriva da je učio i najviše naučio od narodnih pripovedača, pre svega kako treba pisati:

– Grabio sam iz života, koristio neposredne kontakte; često mi je bilo potrebno da neke situacije samo prenesem na hartiju. Prosto je naviralo iz mene, tako da sam jedva uspevao da zabeležim misli koje se roje.

Dogodilo mi se, međutim, dok sam pisao „Osmu ofanzivu”, da sve što više osvetljavam, unutrašnjim reflektorima, moga junaka, on se sve više koči, gubi od životnosti. Uvedoh tako novog junaka, čoveka koji izvorno priča, jedva sam stizao da zapišem sve što je iz mene naviralo o Pepu Bandiću. Kao da me je vukao za rukav: „Hajde još nešto o meni!” Dogodi se da pisac, kao glumac, dobije tremu kada mu sa glavnim junakom nešto nije u redu.

Svaki nov susret sa Brankom Ćopićem donosi nešto od lepote, dubokih izvora narodne mudrosti i humora koji bujno natapa veliki deo njegovog literarnog dela. Veliki književnik izdašno se odužio i najmlađima stihom i prozom, pritom je uvek želeo da njegovi literarni radovi budu izvorno jednostavni. Da čovek kroz njih, isticao je, može da doživi i deo svoga detinjstva.

štampa: Politika, Dodatak za kulturu,umetnost, nauku

piše: Dimitrije MILENKOVIĆ

PROČITAJ JOŠ

Miroljub Todorović: 3AVIČAJ I POEZIJA

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

Velibor Petković: KAKO SE ISPOLJAVA HEGELOV APSOLUTNI DUH?

gledista.drustvoknjizevnika.com

            „Kako se ispoljava Hegelov apsolutni duh?” – pita profesor filozofije studenta koji tek što se vratio iz vojske i zakoračio u amfiteatar, uveren da je u carstvu slobode. Brucoš okleva, gradivo ga zamara jer je suvoparnije nego što je mogao da zamisli i trenutak pre nego što odustane od ovog ispita, čuje samog sebe kako izgovara:

          „U formi duhovitosti.”

Prodoran profesorski pogled kroz naočare i stisnute usne nedvosmisleno mu potvrđuju da je prekoračio dozvoljene granice. Odsustvo smeha u prostoriji nagoveštava buru. Ali profesor prevladava gnev i bez reči uzima indeks, upisuje peticu, a onda to ponavlja i u zapisniku. Jadni „brule” postiđeno pruža ruku ka studentskom dokumentu, na koji je ponosniji nego na isto tako crveni pasoš. Dobio ih je gotovo istovremeno, čim je odužio dug domovini, vratili su mu ga u policiji.

Franc Kugler – Litografija: Hegel sa svojim učenicima

          Usledilo je još nekoliko ispitnih neuspeha i nesuđeni filozof odlučuje da se usmeri ka nečem manje apstraktnom. Naredne godine upisuje psihologiju, podržan od roditelja, koji su imali mnogo muke da objasne rodbini i prijateljima šta to studira njihov sin. Pokazalo se da je to pun pogodak, jer studije završava u rekordnom roku, a kao najbolji u generaciji dobija ponudu da postdiplomske nastavi u Americi. Profesor sa čuvenog Univerziteta Kalifornija Los Anđeles uspeva da ga ubedi da zaboravi na razvojnu i posveti se zoo psihologiji.

          Dok se on usavršavao, proučavajući načine na koji uče pacovi, golubovi i majmuni, da bi postepeno prelazio na manje ispitana područja i posvetio se najpre delfinima, a onda definitivno pticama, stara domovina se raspala. Patio je zbog toga, ali iz daljine, tako da je manje bolelo nego što je bio spreman da prizna. Roditelji su bili na sigurnom, daleko od ratnih dejstava, a i NATO bombardovanje nije ih posebno pogodilo iako su odbijali da napuste grad. Otac je bio uveren da neprijatelj neće bombardovati novi deo grada, koji su činili sve sami soliteri, bez ijednog vojnog objekta. Majka ga je, kao i uvek poslušala, a od „tomahavka” i kasetnih bombi više su je uznemiravala zapitkivanja komšiluka o sinu u Americi. Doživljavala ih je kao prozivanje, zamerke što se skućio pod skutom našeg najvećeg dušmanina.

          Sve teče i prolazi, pa i ratovi. Ugledni zoopsiholog uspostavlja kontakte sa kolegama u otadžbini prilikom dolazaka kući, da vidi roditelje i staro društvo. Nekima pomaže da dođu u Kaliforniju i na druge univerzitete širom Sjedinjenih Država, baš kao što je krajem osamdesetih dvadesetog veka on imao sreće. I onda, kako to samo „njegovo veličanstvo slučaj” ume da režira, zovu ga sa beogradskog Šumarskog fakulteta i mole da pomogne savetom starom filozofu Hegelu.

          „Molim? Izvinite, dugo sam van Srbije, na koga mislite kad kažete Hegel?”

          „To je naš najčuveniji filozof, predsednik Hegelovog društva. Verovatno ste ga upoznali kad ste studirali psihologiju”, objašnjava ekspert za drveće i izgovara ime i prezime zatrpano godinama.

Naš Amerikanac ne okleva, odmah pristaje da se sretne sa čovekom čije ga je odsustvo smisla za humor usmerilo ka psihologiji životinja i životu u „vrlom novom svetu”.

Preko posrednika dogovaraju susret u najpoznatijem restoranu u centru prestonice. Zoopsiholog ne želi da ponovo bude u podređenom položaju tako što će otići na noge starom filozofu u njegov kabinet, kao u vreme pokušaja studiranja „nauke o mudrosti”. Ni ne sluti da je Hegel penzionisan i da zapravo ne bi ni imao gde da ga primi. Zato se i obradovao kad je čuo predlog da porazgovaraju van institucija, mada se kafana ne može sasvim izuzeti iz značajnih srpskih ustanova.

Bilo je dirljivo gledati zabrinuto lice Hegela, koji se rukovao s bivšim studentom, ne prepoznavši ga. A i kako bi, on je i onako napustio filozofiju, tako davno da ni sam više nije siguran da se sve to zaista i dogodilo. Naručili su dve kafe i odmah prešli na stvar, jer se filozofu žurilo da razreši privatni Gordijev čvor:

„Imam kuću na jugu, između Lebana i Medveđe, brvnaru. Tamo sam i rođen, poznajete li taj kraj?”

„Kako da ne, moji roditelji su iz Vučja, to je blizu!” – začudio se psiholog.

„E, onda Vam neće biti čudno ako Vam kažem da su detlići okupirali moje imanje. Privuklo ih je drveće, imam šest hrastova u dvorištu. Najstariji je počeo da se savija, morali smo da ga vezujemo i podupiremo, ali širokim kožnim uprtačima, kao vojnika, da ga ne povredimo.”

„Pretpostavljam da se brinete da će ga detlići dokusuriti?”

„Ma ne, znam da su oni šumski lekari. Ne buše drvo bez razloga, intervenišu samo tamo gde je potrebno.”

„U čemu je onda problem?”

„Moja kuća je od drveta, brvnara. Okomili su se na nju, izbušili su je kao sir. Naročito ih privlače prozori, valjda su njihovi ramovi puni onih sipaca, čega li već ne. Uglavnom, moj brat Šeling živi u blizini i ne uspeva da ih otera, ni bukom, ni dimom, ni strašilima, ničim što bi ih uplašilo, a ne bi im ugrozilo živote.”

Zoopsiholog je ćutao, oklevajući da li da spomene kako je nekada davno polagao i pao prvi ispit kod sadašnjeg sagovornika. Zbunilo ga je spominjanje Šelinga i upitno je pogledao profesora, pre nego što mu je dao savet. Filozof je shvatio i objasnio:

„Imam tri brata, moji su se razveli, tako da imam braću iz novih brakova oca i majke. Oni nisu svi međusobno braća, ali ja sam najstariji i meni jesu. Nemaju veze sa filozofijom, bave se nekim običnim stvarima. Ali po njihovim temperamentima i pogledima na svet ja ih zovem Kant, Fihte i Šeling.”

„Kada ste im dali te nadimke, pre nego što ste Vi postali… Hegel ili kasnije?”

„Pravo pitanje! Tako sam ih prozvao još dok sam studirao filozofiju. Nije mi uopšte palo na pamet da ću postati Hegel. U to vreme bio sam marksista. Nego, šta da radim, pomozite mi ako možete?”

„Detlići nisu isti, ima ih preko dvesta vrsta, žive po celoj planeti osim u ekstremnim polarnim uslovima i na Madagaskaru.”

„I šta sad, treba da dođete kod mene na imanje da ustanovite kom rodu pripadaju? Ili da se iselim na Madagaskar?”

„Nema potrebe. Reći ću Vam nešto što ima veze sa psihologijom ptica, ali i astrologijom u koju Vi, pretpostavljam, nimalo ne verujete?”

„Ne, osim što od kako sam u penziji, proučavam stara srpska verovanja iz prethrišćanskog doba.”

„Dobro, ovo je slično, samo što je reč o indijanskoj mitologiji. Po njihovom horoskopu, ja sam rođen u znaku detlića i verujem da nije slučajno što ste se baš meni obratili. Dužan sam da Vam pomognem.”

„Ne znam kakve to veze ima, ali slušam Vas i uradiću kako kažete. Moj brat Šeling je tekstilac, pokušavao je da ih otera pucanjem u vazduh iz lovačke puške, ali kaže da ih je sutradan bilo triput više.”

„Prirodno, detlići su kao krv, nezaustavljivi. Crveno je njihova boja, ali ih iz nepoznatog razloga odbija plavo. Obojite u plavo prozore i vrata ili ih oblepite nečim plavim i oni će otići. To je sigurno, potvrdili su eksperimenti, a ja sam ipak doktor zoopsihologije. Šumske ptice su moja uža specijalnost.”

„Oh, ne sumnjam! Hvala Vam doktore, idem odmah da pozovem brata da nabavi nešto plavo za prozore. Ne bih da ga maltretiram da farba celu brvnaru.”

Rastali su se prijateljski, iako mnogo toga nije izrečeno. Filozofu se činilo da osmeh isuviše lebdi na licu zoopsihologa, a ovome drugom da nekakva senka prekriva Hegela.

          Nekoliko godina kasnije sreli su se na naučnom skupu u Nišu. U svečanoj sali Univerziteta, psiholog je prišao filozofu i ne okolišajući, pitao:

          „Jesu li detlići otišli?”

Filozof ga možda i ne bi prepoznao, jer je američki naučnik u međuvremenu pustio bradu. Ali priču o najezdi detlića znalo je malo ljudi na ovom svetu, a većina je bila „s onu stranu dobra i zla”.

          „Otišli su posle nekoliko dana, čim je Šeling oblepio trakama prozore i vrata. Kad sam došao da proverim, nije bilo nijednoga.”

          „Plavo ih je oteralo. Ne kljucaju boju neba.”

Hegel se zasmejao, što je bilo jako neobično. Čak su mu krenule i suze, a onda je objasnio:

          „Moj ludi brat nije našao plavu, pa je kupio nekakvu zelenu plastiku. Isekao je trake i izlepio po svim prozorima, vratima, a za svaki slučaj je udario i nekoliko dijagonala po brvnari. Kuća je ličila na cirkusku šatru. Ali detlići su otišli.”

          „Čudno, moraću da to eksperimentalno proverim. Zeleno ih ne odbija.”

          „Ne znam, možda nisu mogli da od plastike kljucaju drvo, a možda ih je oterao moj  razgovor s Vama. U poslednje vreme počinjem da verujem u takve stvari.”

          „U kakve stvari? U povezanost reči i događaja?”

          „Tako nekako. Kada je umro Fihte, jedan od moje braće, Šeling je krenuo da mi javi i umro usput, od uzbuđenja. A prošle godine je umro i Kant. Samo sam ja ostao, ali osećam da sam ja kriv za njihovu smrt.”

          „Ne razumem! Objasnite, ja sam psiholog samo za ptice.”

          „Možda se ne sećate, ali spomenuo sam Vam pre nekoliko godina da proučavam staru slovensku mitologiju, od duga vremena u penziji.”

          „Da, sećam se toga. Ali ne vidim kako to može da bude uzrok?”

Filozof je prebledeo, osvrnuo se po sali, a onda, uverivši se da ih niko drugi ne sluša, prošaputao:

          „U strahu od starosti i smrti, počeo sam previše da se zanimam za demonologiju i takve stvari. Mislio sam da sam se zaustavio na vreme, ali to je i Faust mislio.”

Zoopsiholog je ćutao. Bio je zabrinut za duševno zdravlje starog profesora, ali to nije mogao da mu kaže. Umesto toga izgovorio je nešto sasvim drugačije:

          „Znate li za Konrada Lorenca, proučavao je ptice mnogo pre mene?”

          „Naravno, pisao je o agresivnosti, zapamtio sam ono njegovo da se ljudi ne bore zato što pripadaju različitim grupama, nego stvaraju takve grupe da bi mogli da se bore. I da, dobio je Nobelovu nagradu, čini mi se sedamdesetih godina.”

          „Tako je, profesore! E, ja sam kao student bio fasciniran njegovim proučavanjem učenja utiskivanjem kod gusaka. Znate ono, iz crtanog filma, kad gušče izlazi iz jajeta, ugleda mačka Toma i misli da mu je to mama.”

          „Sećam se, mada sam i čitao o tome. Zašto mi to govorite?”

          „Na fakultetu sam stalno o tome pričao i prozvali su me Lorenc. Nisam ni slutio da ću se time baviti, i to još u Americi! Planirao sam da nastavim postdiplomske u Skoplju, tamo je predavala jedna sjajna žena razvojnu psihologiju. Bila je u jevrejskim kibucima, proučavala decu u takvim zajednicama, a ja sam se time oduševljavao.”

          „A završio sa detlićima, kao i ja!” – uzdahnuo je profesor filozofije.

Psiholog je konačno skupio hrabrost da izgovori ono što ga je decenijama mučilo:

          „Profesore, kako se ispoljava Hegelov apsolutni duh?”

Hegel – Julius Ludvig

Lice starca se najpre pomračilo, kao da ga prekriva neka snažna oluja, a onda je lagano počelo da se razvedrava i čak pomalo svetli. Svetlost je dopirala iz očiju, koje su bile plave. To je tek sada primetio mladi srpski Lorenc, gledajući kako se iz dubina pojavljuje prepoznavanje. Odgovor je bio očekivan:

          „Ne u duhovitosti, dragi kolega! Apsolutno ne!”

Na trenutak je poželeo da zagrli tog starog čoveka koji je nekada bio strogi profesor sa verom u svemoć Duha i filozofskih konstrukcija. Onda je pomislio da je rukovanje sasvim dovoljno, ali se sa govornice začuo glas rektora, koji je pozdravljao učesnika skupa. Zato su se samo još jednom pogledali u oči i Hegelu je na pamet palo nešto sasvim nenaučno:

          „Ima kestenjaste oči. Šta ako od boje očiju zavisi naš pogled na svet?”

To zaista nije bilo duhovito. Zato je odlučio da prećuti. Baš kao i zoopsiholog, koji je klimnuo glavom i krenuo ka svom mestu u sali. Usput je pomislio na Vertera, koji mu se javio iznenada i bez povoda. Zapitao se kako bi izgledali njegovi kasniji jadi, da se nije ubio, i promrljao sebi u brkove:

          „Ne može se sve reći. Nije ljudski da se sve izgovori. Ni da se pita.”

Za GLEDIŠTA piše Velibor PETKOVIĆ

Milica Trklja: NIJE TOLKO VRUĆE KOLKO JE NEKA SPARINA

gledista.drustvoknjizevnika.com

Četvrti sprat – ljudi koji glasno žvaću, lopovi, nasilnici, studentkinje sociologije.

Peti sprat – ratni zločinci, makroi, aktivistkinje NVO, ljudi kojima jagnjetina smrdi.

Šesti sprat – novinari, silovatelji, ubice.

Sedmi sprat – dno dna. Izvolite!

Od trenutka kada je kročio na vreli asfalt Pakla, Božidar se osećao kao kod kuće. Pri svakom udahu osećao je kako mu se pluća pune poznatim mirisom Pančeva. Pri svakom koraku osećao je čvrsto tlo pod nogama.

Botičelijev prikaz pakla (1490), inspirisan Danteovom Božanstvenom komedijom

Božidar nikada nije voleo travu. Iako je sebe smatrao veoma pronicljivim, da nije bilo natpisa pri ulazu u lift na kome piše INFERNO, Božidar ne bi ni primetio da je u Paklu. Inferno, naravno, na latinskom znači pakao, što svako ko je gledao onaj film s Tomom Henksom zna. Nije ga ovako zamišljao.

Večni plamen nemilosrdnog ognja koji kažnjava i žeže grešnike, stalaktiti i stalagmiti premazani krvlju osuđenih, kazan vrelog katrana čiji klobuci večno tope, ali nikad ne istope meso prevrtljivih i grlati krici naknadno napaćenih duša bili su zamenjeni jednim dugačkim, prilično svetlim i, pre svega, tihim hodnikom.

Asfalt koji se prostirao do kraja kraja jeste bio vreo i zrak jeste bio zagušljiv, ali nije bilo sasvim nepodnošljivo. „Nije tol᾽ko vruće kol᾽ko je neka sparina”, pomisli Božidar za sebe. Pristojan kakav jeste i kakav je uvek bio, Božidar nije želeo nikoga da uznemirava svojim prisustvom, pa je umesto kucanja na bilo koja od stotinu vrata s obe strane hodnika odlučio da nastavi pravo, dok ne dođe do kraja.

U početku je hodao polako, izbegavajući, iz čiste uviđavnosti, da obznani nekome svoje prisustvo zvukom koraka koji su odzvanjali po asfaltu. Međutim, posle osamsto sati hodanja postao je vrlo nestrpljiv, te je odlučio da stane i odmori se.

Nije bio siguran zašto je stao kada uopšte nije bio umoran, niti odakle mu digitalni sat na ruci kada pouzdano zna da ga nije poneo sa sobom u pandemonijum, ali uvideo je da do kraja kraja neće u skorije vreme stići i da bi možda ipak bilo pametnije da pokuca. „Slobodno“, preduhitrio ga je baršunasti glas iza njega.

Božidar nije bio sasvim siguran šta je baršun niti kakvo je to nešto što je baršunasto, ali, iz nekog razloga, taj pridev su svi koristili kada bi opisivali muške glasove u knjigama, pa ga je tako i Božidar sebi predstavio.

Okrenuvši se, ugledao je sportski odevenog i naočitog čoveka. Božidara je bilo sramota da u sebi izgovori zgodnog,pa je pribegao ovom neutralnom i vrlo zgodnom opisu. Nosio je bele ribok patike, sivu trenerku i belu majicu kratkih rukava.

Pomislio je u sebi: „Kakva seljačina, pa ja ovakav ni po hleb ne bih otišao”, ali ovih misli ga već nije bilo sramota. S ponosom ih je pomislio. Ležerno odeveni zgodni čovek takođe je odmerio svog sagovornika. Prizor Božidara u crnom sakou, crnim pantalonama ispeglanim na crtu i novim, još nerazgaženim cipelama izmamili su mu osmeh. Pružio je ruku.

„Božidare, dobro došli u Pakao.”

„Hvala”, Božidar je samouvereno prihvatio pozdrav. „Rekli su mi tek juče da ću danas doći ovde, pa se i nisam nešto pripremio”, reče on, gušeći se u lažnoj skromnosti. „A ko si ti?”, upita Božidar, više reda radi nego iz radoznalosti.

„Ja ću biti Vaš domaćin”, reče sagovornik, nakrivivši usne u blagi osmeh. Nije mogao a da ne primeti nepripremljeno opeglane pantalone, nepripremljeno skraćene nokte i, verovatno jedino za šta se Božidar zaista nije pripremio, grčenje prstiju u novim, tesnim cipelama. „Obično radim na gornjih šest spratova, ali ponekad svratim i na sedmi. Šta god Vam nije jasno, samo pitajte. Ja sam Dalibor.”

„Zanima me”, snebivao se malo Bole, „koliko još ima do kraja ovog hodnika i šta je u ovim sobama.”

„Ne zanima Vas zašto ste ovde?”, upita ga Dalibor, iskreno začuđeno.

„Ne, ne, samo sam došao nakratko. Ja ti nisam od ovih ovde”, reče on nešto tišim glasom, da ga slučajno ko ne čuje. „Ja sam ovde greškom.” Dalibor se opet osmehnu.

„Uđite slobodno. Možete ući u svaku od ovih prostorija“, reče on Božidaru, šireći ruke i pokazujući iza sebe.

Božidar je, bez kucanja, ušao u najbližu prostoriju. U njoj je, savijen do zemlje, klečao mršavi čovek srednjih godina, starog izgleda i mladalački odabrane garderobe. Prstom je po zemlji crtao krug. Ovo je prvi put za osamsto i jedan sat da je Božidar video nešto što nije asfalt.

„Ovaj krug sam smislio, ovaj krug sam stvorio”, ponavljao je neprekidno i neumorno starac u starkama. „Ovo je Božidar”, reče Dalibor starcu. „Reci mu zašto si ovde.”

Ne dižući pogled s kruga u kojem je klečao, starac reče: „U moje vreme toga nije bilo… neukus… šund… kič… šund… neukus… Trst… farmerke… peglica.”

„Voleo je da ostavlja glupe komentare na Jutjubu o tome kako nove generacije nisu ni za kurac”, reče Dalibor. „Jednog dana je ušao u mesaru i kada je na radiju čuo pesmu koja mu se nije sviđala, kupio je ceo svinjski but samo da bi njime udario kasirku u glavu. Istog dana je umro od srčanog udara.”

Božidar nije mnogo mario za muziku, ali je verovao da je ovaj čovek prigodno kažnjen. Zacoktao je par puta, okrenuo se i napustio prostoriju.

Par hiljada kvaka i sati kasnije došli su pred vrata iza kojih je izbijao nesnosan smrad. Unutra je klečala mlada devojka s gumenim rukavicama navučenim do laktova. Držala je klozetsku četku u ruci i, nagnuta nad klozetskom šoljom, zamišljeno posmatrala mlazove vode koji su zapljuskivali ivice daske.

„To je Slavica. Otišla je pre pet godina u Frankfurt zbog posla. Nikada nije dovoljno dobro naučila nemački, ali to je nije sprečavalo da svako malo objavi status na Fejsbuku o tome kako je Srbija ᾽crna rupa᾽ i ᾽smrdljiva žabokrečina᾽ iz koje je ᾽sve što valja pobeglo᾽. Umela je često da kaže i ᾽ko zadnji izađe nek ugasi svetlo᾽, ali to poslednje nije znala šta tačno znači, pa joj se ne uzima za zlo. Dobila je upalu pluća, a nije imala zdravstveno osiguranje.”

Božidar je opet ostao bez reči. Samo je prezrivo coknuo dvaput i odmahnuo glavom, požurivši ka kraju kraja.

Nastavili su dalje ka ničemu. Božidar je već negde oko devetstohiljaditog časa izgarao da pita svog domaćina ima li kraja tom hodniku. Ipak, nije želeo da ispadne glup i neobrazovan, pa su nastavili da šetaju. Odjednom se začuo lavež. Božidar se mahinalno latio kvake. Unutra je zatekao poveću njivu, vezanog psa koji laje i ogromnu nedovršenu kuću iz koje su dopirali duboki glasovi.

Dalibor nije sačekao pitanje: „Ovo je rezidencija Vlada Kutlače.” Božidar se namršti. „Vlado i njegov rođeni brat Momo podigli su sami ovu kuću. Vladovo je prizemlje, Momov prvi sprat, Vladov sin je na drugom, a treći iznajmljuju.” „Pa dobro”, reče Božidar, „ni ja ovde ne bih živeo, ali šta su zgrešili?”

„Nisu oni, nego Stanislav”, odgovori Dalibor. „Na kraju Stanislavljeve ulice stanovala je porodica, koja se, silom prilika, tu doselila sredinom poslednje decenije HH veka. Stanislav nijednom nije propustio priliku da im se ne javi kad prođe pored, da okrene glavu od njih kad oni prolaze, ili, njegovo omiljeno, da u samoposluzi glasno komentariše nešto o dođošima i otimanju posla.”

U tom momentu projurila je ispred njih kolona sitne dece, vrišteći i jureći jedno drugo u igri. „Živeo je sam, tako da su ga, kada ga je strefila kap, mačke pojele.”

„Ali šta je tačno njegova kazna?”, zbunjeno priupita Božidar.

„Još je Heraklitu bilo jasno šta znači pakao”, izjavi znalački Dalibor, dodajući i „a ono što je on tvrdio, u svojim tvrdnjama je Volter samo učvrstio.” Dalibor se poigravao s njim. Znao je da Božidar ne zna šta je ko tvrdio, a još manje šta je ko utvrđivao, ali je isto tako znao i da je osnov pametovanja citiranje Voltera.

Ako se tu još nađe i neki prigodan antički citat, eto otelotvorenja vrhovne mudrosti i zenita erudicije. „Sve teče, dragi moj, sve se menja. Bez konstantne promene čovek ludi. U jednu reku se, pod normalnim okolnostima, ne može dvaput ući. Ipak, Stanislav iz dana u dan proživljava isto. Vlado svaki dan peče prase, njegova žena Zorica svaki dan širi veš, deca svaki dan vrište, a Momo svaki dan ojka. Da parafraziram filozofa – život se sastoji ili iz dosadne obamrlosti ili iz nemirnih trzaja.”

Dalibor je jedva čekao da Božidaru parafrazira filozofa. „Stanislav živi na trećem spratu Vladove kuće, kao podstanar, i bar jednom nedeljno se, naglavačke, baca preko terase. To se uvek završi na isti način – Momo ga zaobiđe uz reči ᾽e vid᾽ budale᾽, nakon čega ga, nepovređenog, nosi opet na treći sprat.”

U tom trenutku Božidar se prvi put zabrinuo za sebe.

„Je l᾽ mogu nešto lično da te pitam?”, upita Božidar dok su koračali dalje. Dalibor je kaskao za Božidarom, koji je maltene počeo da trči.

„Naravno.”

„Zašto si tako obučen?”, upita Božidar.

„Kako?”

„Pa tako. Trenerka i bela majica.”

„A kako si pa ti obučen kod kuće?!”, odbrusi mu Dalibor.

Božidar ućuta. Osetio se posramljeno, ali to svakako nije nameravao da pokaže svom domaćinu. Nije više želeo da obilazi sobe i jedva je čekao da se objasni s gazdom kako on, zapravo, ne pripada ovom ljudskom šoderu.

„A i belo odbija toplotu”, doda Dalibor tiho posle par sekundi i, iako su se već nalazili u najdubljem ponoru svih ponora, time ukopa Božidara još malo.

Zamišljen u sopstvenom paklu poniženja i besa Božidar nije ni primetio kada su ušli u novu sobu. U njoj su za jednim stolom sedela dva čoveka, jedan nasuprot drugog. „Ovaj levi tvrdi da je vernik, a redovno je psovao boga, crkvu, sunce, sve svece i arhangele.

Otišao bi jednom godišnje u crkvu da mu pop preseče kolač. Sina je tukao klompama.” „C, c, c, c”, začuo se Božidar. „Ovaj desni je redovno pisao kolumne u jednim dnevnim novinama o tome kako su vernici zatucani i nazadni, nazivajući ih najpogrdnijim imenima.

Neretko je crtao i vrlo neukusne i neduhovite karikature sveštenika. Ne zna šta je Sveto trojstvo, ali smatra da je dovoljno kompetentan da vodi teološke rasprave s učenjacima.” „Šta sve ljudi sebi dozvoljavaju”, nadoveza se Bole coktavo.

Nije više obraćao pažnju na to šta mu se govori, jer je pripremao u sebi govor kojim je trebalo da objasni svoj slučaj i čitavu ovu zabunu nadležnim organima. Dalibor je otvorio usta da izgovori još nešto, ali Božidar je već bio napolju.

„Hteo bih s nekim da popričam. Gde je kraj?”, upitao je konačno svog vodiča. „Tamo gde ti želiš da bude”, odgovori Dalibor. Božidar ga je zbunjeno gledao. „Ma šalim se, evo odma᾽ tu iza ćoška, dođi.” I stvarno, dugački, naizgled beskrajni hodnih imao je kraj. Zapravo, ne samo da je imao kraj, imao je i ćošak.

Dalibor je svečanim gestom ruke propustio Božidara ka velikoj prostoriji. Sramežljivo, ali iz nekog razloga i počastvovano, Božidar je ušao u tu prostranu sobu. Na sredini se nalazio veliki drveni tron, na kome su stajale zlatom i dragim kamenjem optočena kruna, kao i zlatni skiptar s dijamantom na vrhu. „Gospodaru”, reče Dalibor, ponovo mu persirajući, „izvolite.”

Božidar ga je izbezumljeno gledao. Srce mu je poskočilo na tren, ali ne od straha. „Slobodno”, uveravao ga je domaćin. Korak po korak, približavao se centru sobe. „Drvo diše”, reče mu Dalibor, pokazujući na tron. „Bolje je zbog toplote.” Božidar je primetio svoje ime urezano na uzglavlju glomazne stolice.

Čitava soba bila je okružena i ispunjena satovima – ručnim, zidnim, peščanim, digitalnim. „Zašto ih ima toliko?”, promrmljao je u pravcu svog domaćina, gotovo ne pomerajući usta. „Ovde ne postoji vreme”, objasni Dalibor.

„Oni svi rade, ali vreme ne prolazi. Tu su da Vas podsete da ste ovde zauvek.” Bole je samo klimnuo glavom. „Zašto ja?”, pitao je više sebe nego svog kolegu. „Zato što ste Vi, gospodaru, krunisani, miropomazani, blagosloveni i deklarisani kralj podzemlja!”, Dalibor je maltene zapevao.

„Ja upravljam gornjim spratovima, ubicama, lažovima, kriminalcima, zločincima i svim ostalim grešnicima, ali, Vi, gospodaru”, kliknu Daba, „Vi ste poglavar najgorih od najgorih. Vi ste upravitelj i nalogodavac najgorem i najgnusnijem šljamu, onim slinama koje se, cureći ka zemlji, razvlače niz prste! Vi ste zaduženi za njih.

Od danas pa zanavek svaki malodušnik i malograđanin koji prođe kroz moje kapije biće upućen na Vas. Nije nikakva greška u pitanju i slobodno možete prestati da gledate na sat. Od sada pa do kraja, Vi ste upravnik sedmog sprata.”

Božidar nije baš najbolje shvatao. „Čak ni ja ne želim da se bavim ovim škartom.” Gotovo plešući ka vratima, Đavo dobaci svom slugi, ovaj put opet bez persiranja: „I skini taj sako, neko će pomisliti da si ja”, nakon čega je zalupio vrata za sobom.

Muzička ilustracija povodom Pada Bastilje

Božidar je nemo posmatrao zatvorena vrata. Tačnije, blenuo je u njih kao tele u šarena vrata, ali vrata su zapravo bila bela, a Božidar svakako nije želeo za sebe da kaže da je tele.

Odjednom je postao svestan svakog zrnca peska koje je kapalo i svake kazaljke koja je škljocala. Da je mogao da umre, tada bi to učinio. Dovukao se do trona i podigao tešku krunu.

Na njoj je vrlo sitnim, ali istina i vrlo uredno oblikovanim slovima pisalo: Božidar, gospodar malograđana. Coktač, glavoodmahivač, moralista i, pre svega, pristojan čovek.

Priča ovenčana 2020. prvom nagradom za najbolje STUDENTSKE PRIČE

Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrila: Milica TRKLJA

Marina Adamović: TO ŠTO VI NAZIVETE LUDILOM

gledista.drustvoknjizevnika.com

Sve što je bilo

Prošlošću ne zovi,

A što će biti –

Već u tebi živi

Imala je jedanaest godina kada je nastavnika biologije pitala:

– Čemu služi obnavljanje živih bića, ljudi, pre svega? Zašto se rađa i umire?

On se nasmejao, ljubazno je pogledao, ali nije odgovorio.

Više se nije sećala zašto je to pitala. Ipak, taj trenutak nije zaboravila. Ma šta kasnije učila, radila, često je nailazila na isti problem: kako shvatiti razlog postojanja?

Počela je iznova, širom otvorenih očiju, posmatrati ljude, događaje, stanja i najčešće bi zažmurila, do bola potresena time što vidi. Govorila bi: Svi ćemo završiti na isti način, zašto onda toliko isticati razlike, surovosti? Eto, imam već sto godina. Možda ne izgledam tako, ali imam ih.

– O, I am tired of waiting, I will cry suddenly.

Edvard Munk – Krik

Znala je: on ne može i ne želi da je razume, a njoj je bilo dosta razumljivih reči. Očekivala je od njega da može posle toliko godina da se nasmeje i kaže:

– To je moja čudesna osoba, zapušiću jedno uvo, a drugim ću imitirati vernog slušaoca. Neka uživa. Reči ne znače ništa. Bitna su dela koja smo činili jedno drugome.

Ali ne. On je namrštio lice i povređeno dobacio: 

– Dokle ćeš više tako, zašto se pretvaraš u nešto nepoznato? Dosadna si!

Jezik kojim je govorio bio je dobro izgrađena zaštita od raspoznavanja. Odjednom, suze su joj zatreperile u uglovima očiju, kao udari groma začuli su se davni razgovori u kojima je zaboravljala na sebe i prepuštala se njegovim stavovima. Sve je tumačila kao čudesnu sudbinu, kao Božji uticaj. Nije bila svesna da je izgubila snagu da mu se na bilo koji način suprotstavi. Zarivši glavu u jastuk, pokušala je da smiri misli i objasni sebi šta je to, zapravo život.

Često je pričao dugo i nepovezano, objašnjavajući ,,suštinu” svega, tako dosadno i nejasno, da je ona jedino pismom mogla pronaći pravi odgovor. I sada je, po navici, uzela papir i olovku, ali glava je izdiktirala samo ovo:

Moje misli od istine

ludilo samo čuva.

Ni rođena nisam,

ni umreti neću,

ja imena nemam,

glas mi je tišina.

Osetiš li kišu –

moj dah je u tebi.

Uzdrhtalom granom

dotičem ti ruku.

A kad padne noć

zasuće te tuga

mojih misli tajnovitih,

skrivenih od svega.

You must forget him! Go away!

Kada ga je upoznala, na prvi pogled osetila je da se tu neće raditi o ljubavi, nego o nečem „višem”, kao što je odlično razumevanje ili prijateljstvo.

Meseci su prolazili sa iznenadnim promenama: od blaženstva do gubitka volje za bilo čime. Svoje dotadašnje drugarice je, kao po naredbi, polako zapostavljala: on nije želeo ničije društvo. Pretvarao se da ne može upamtiti njihova imena, a sada je bila sigurna da je namerno stavio branu koja će ih zakloniti od drugih ljudi.

Svakoga dana su se viđali. Svaki je minut bio vezan za njegovo raspoloženje: ako bi bio umoran (od čega?) besciljno bi hodali ulicama ne izgovarajući nijednu reč. Ona bi to nekada tumačila kao nadmoć para koji u svemu uživa, a nekada bi jasno uočila da ničim nije zadovoljan. Kada bi ga uhvatila za ruku, za njega to ne bi bio odraz intime, nego neprijatnost koju će, eto ipak, izdržati. Setila se njegove definicije ljubavi: nema tu ničeg posebnog, sve je to hemijski proces.

Tužno je učila principe tog hemijskog procesa, jer je još uvek lebdela u duhovnom, a ne ovozemaljskom svetu. Obradovala se kada je prvi put uspela iz sebe izvući zanosne uzdahe zadovoljstva. Mislila je, obradovaće se, značiće mu još više. Izgleda da mu je stvarno značilo, ali njegove reakcije ličile su na strah od pogubljenja.

Kada bi iznenada otvorila oči i ugledala njegovo lice u grču, oči pretvorene u vijugave trake, usta silom stisnuta da ne prodre ni dah, bila je zgrožena. Nije dopuštao da iko otkrije ta jasna duboka osećanja.

Često, ako ne i uvek, odgovornost je pripisivala sebi. On je čist, obuzet dubokim, umnim tumačenjem svake sitnice – realne ili ne. U čemu je grešila – nije shvatala. U knjigama koje je danonoćno čitala nije nalazila odgovor.

Osim u jednoj zen-budističkoj; ona je smireno ukazivala da svi imamo pravo na greh, ali da to ne znači kako za njega ne moramo da odgovaramo. Dakle, činim nešto loše, sve što mi se posle toga desi, samo je opomena i mogućnost da se ispravi.

Sudbina samo jednog čoveka bila je u njenim rukama. Ostale je nisu doticale. Čak ni sopstvena, koja je lagano postajala isto što i njegova.

– Nije kriv on, ti si – govorila je sebi.

Svet se očigledno menja kada se mi sami promenimo. To je to! Trebaće mi puno vremena da stignem do njegovog nivoa. Mislila je da ga boli što ništa ne može rešiti i da je zato tako isceđen. Pokušavala je da mu predloži neki novi stil života, koji bi značio pomirenje sa tom nemoći, ali i odluku da se sa njom mora živeti.

Nije joj polazilo za rukom. Zato je takvih razgovora bilo sve manje.

Prepričavala je delove njihovih „omiljenih“ romana, jer više nije imala svoj stav ni o čemu. Ako bi počela nekome da objašnjava nešto, vadila bi iz glave njegove reči, ubeđena da su to njene misli. Glumci bar znaju da se poklone i vrate svom stilu razmišljanja, kad završe predstavu. Ona bi se samo poklonila svojoj pameti i tražila inspiraciju za sledeću.

U životu je najbitnije od mladosti reći sebi: „želim TO!“; tada je lakše ostvariti san. Ona je svoju želju zamenila sa „ŠTA MI S NEBA PADNE“ i predavala se tome kao jedino zacrtanom cilju. Setila se kako je oduvek, u teškim trenucima, bila sama. Usamljenost mladih je neizlečiva – oni sazrevaju u apstraktne, drugačije odrasle osobe.

I kad takva ličnost pomisli da je upoznala srodnu i pouzdanu, veže se za nju verujući da će joj pružiti sve što joj nedostaje. Međutim, toga nema. Nikada se ne spoje ljudi koji se pogledom, naizgled, prepoznaju. I dalje je bila sama. „Nikada me, stvarno, upoznati nećeš.”

Nije znala šta želi da bude i zašto bi o tome više pričala. Izgubila je veru, osećala se kao seme bačeno ni od kuda koje neće opstati nezasađeno. Dugo je živela u glavi. Svesno. Od tolikog analiziranja svega, postala je stara, zaboravljena i iscepana knjiga. Doduše, nikada nije volela realnost. Ona joj je budila samo strahove zbog kojih joj se gubila moć govora ili hoda. Nažalost, bliski to nikada nisu primetili. Jedino joj je jednom neki rođak dobacio:

– Tako ne možeš promeniti svet!

Tada mu je prkosila i uporno pokušavala da dokaže da se stalnim kritikama može promeniti svet. Zatim je došla do faze kada joj nije bilo jasno zašto svi u njoj vide „nedozrelu” ličnost. Najzad je samu sebe počela da tumači kao takvu.

Napisala mu je skriveno pismo: „Nikada neću biti ono što jesam. Optuživala sam tebe za to, ali priznajem, delom sam i sama odgovorna. Urođeni mazohizam me je navodio da bežim od slatkih izazova. A oni su mi bili na dlanu, kao poklonjeni. Rasula bih ih bez žaljenja, kao moćnica koja ne želi jednom već viđeno.

U stvari, plašila sam se njih, lakog ostvarivanja svega, i zarivala bih nož u svoje srce – sa puno zadovoljstva. Nikada neću razjasniti sebi svoj odnos prema tebi. Moguće da je u pitanju dugotrajno taloženje neprijatnih doživljaja, ne znam više. Ponekad mi osorno prebaciš vidljivi bezobrazluk i tada me, još dublje, gurneš u ponor mržnje.

Ako bih lagano razmotala film, ne bi bilo stvari koja me ne bi dovela do vriska! Tvoja nerazumljiva tumačenja ljudi i pojava, tvoj nasleđeni jednosmerni pogled, sve je prijalo mojoj znatiželjnoj duši, ali samo imaginarno, nikako stvarno!

Sada se čudiš što bežim bez pozdrava!? Sada me pitaš: „Čemu takav gnev?”

Eh, ja tebe tada nisam pitala:

„Zašto biti tako usamljen udvoje?” Molim te, beži! Idi bilo gde. To što je „naše”, zapravo je MOJE. TO sam želela JA, a ti si samo ravnodušno prihvatio. Nemam više snage da ti pogledom kažem: „ne, nemoj mi prići.”  Takav je jaz – nepremostiv.

Ma šta ti objašnjavala, deluje mi kao suluda trka mačke i vuka. Ne, ja nisam racionalna (zato sam jednom davno i potpala pod tvoj uticaj), bežim i dalje u predele iracionalnog.

TO, što si ti prihvatio, deo je tvoje odgovornosti koja nekoga može spasiti fizički, ali i ubiti psihički. Tvoja malodušna odgovornost je odgovornost za stvar, za život, za „biti”, a ne za duševni mir. Žao mi je, ali nikada se ništa ne može reći do kraja. Život je kratak, a misli beskrajne. Izgovoriš li samo kako sam ja neodgovorna – opisaću hiljadu tvojih, filozofiranjem zakamufliranih, neodgovornih postupaka.

Da bi ostala „poštena”, morala je većini priznati: Što se neke vrste pameti tiče, skidam mu kapu. Mogao je da postane vrhunski lekar. Izveo bi na živom čoveku obdukciju da bi bio siguran da ga je detaljno ispitao. I kada bi, na kraju, ustanovio da pacijent pati od alergije na kupus, otpustio bi samog sebe i pao u neizlečivu depresiju.

Svašta joj se vrzmalo po glavi, ali sve se svodilo na neizmernu želju da sve okrene „naopačke“ i zaspi. Brzim, iscrpljujućim pokretima dohvatila je najjači marker u sobi i, na interesantnoj podlozi, ispisala: „PRODAJEM NAMEŠTAJ“

Kada su prvi susedi videli šta je zalepila na zid kuće, začuđeno su je zapitali:

– Ej, a šta je to?

– Ništa. Odlazim za Australiju. Jedva sam dobila dozvolu za useljenje. Drugarica mi je tamo našla posao.

– Ma nije moguće!

– Da, da. Pričaćemo o tome drugi put. Umorna sam.

Oni su se pogledali zbunjeno, ali ništa više nisu dobacivali.

Ne može se reći da malčice nije uživala u svojoj glumi. Da, i to sam JA.

Pošto je bilo puno zainteresovanih, kuću je ispraznila za pet-šest dana. Ostli su samo računar, televizor, bojler i šporet. Isprativši i zadnjeg kupca, odahnula je:

– Sada ćemo živeti po svojim pravilima. Gotovo je.

Za nekoliko minuta zaspala je u vreći.

U stvari, nigde nije ona putovala. Pokušavala je samo da ostvari svoj dugogodišnji, nesvesno prikriveni san, da živi u praznoj kući sa samo nekoliko neophodnih stvari. U životu je izgubila mnogo: ljubav, posao, poštovanje. Pomislila je: „Ako mi se nešto desi, na ovaj ili onaj način, neka to bude u svetu koji sam sama sebi stvorila i u kome se osećam kao u majčinoj utrobi.“

Otrčala je u prvu farbaru, kupila nekoliko boja i krenula sa izazovnim poslom. Za dva dana, sobe su ličile na osunčane borove šume koje nadleću čudesne ptice.

Lepo je! Divno! Verovatno je istu ovu potrebu imao pećinski čovek!

Mirno je zaspala. Sanjala je da se nalazi u svemiru i da posmatra neverovatne hemijske procese na Suncu. Odjednom, odjeknulo je zvono. Učinilo joj se da je to onaj monstrum sa druge planete! Protrljala je oči da još jednom pogleda kroz staklo svog kosmičkog broda.

– Da, napali su me! Vrisnula je.

Dobri stari komšija je brzo obio vrata, pozvao Hitnu pomoć i injekcijom umireni kosmonaut, završio je u ludnici. Zadnja misao koja joj se javila pre dubokog sna, bila je:  „Eh, čini mi se da ni ovo, ipak, nije moja postojbina.’’

Posle buđenja, jedva da je shvatila gde se nalazi. Prišao joj je neki doktor i počeo laganu priču prekrivenu blagim osmehom; ona nije reagovala. Pogledala je listu na kojoj je bila ispisana njena terapija i duhovito je prokomentarisala:

Čoveče, pa oni stvarno ne znaju o čemu se radi!

„Dr Monkey, ja još uvek ne znam ko sam, ali najzad sam shvatila da nisam ON. Kada sam upoznala NJEGA – postala sam bezlični stvor sa stoprocentnim gubitkom želje da istrajem u svojim izučavanjima. ON postoji samo kada jadno živi, bez pohvala. Ja sam to preuzela, ne videći kako padam u klopku zvanu – gubitak identiteta. Sada, HOĆU SEBE, MA KAKVA BILA! To, čime želite da me lečite – ne prihvatam; i da jesam depresivna, lakše mi je ispoljiti sebe, makar i tako, nego uništiti se sasvim. Dr Monkey, zar ne shvatate da najzad pokazujem sebe pravu? Danas sam klonula, iscrpljena dudogodišnjim gaženjem svoga „JA“, sutra sam hiperaktivni vaspitač, kreator, pisac, narator.

Sunce se probijalo poput saznanja da je svet tako širok da u njemu ima mesta i za nju.

Čovek je stao pored nje i pogledom je upitao kako je danas. Bez uvoda je počela da izbacuje bujicu misli koje su cele noći kapale iz mozga.

– Tačno je da su samo neinformisana deca i čisti umetnici prava bića. Ostali se formiraju kao pošteni, pametni, inicijatori, ali, svesno ili nesvesno, oni su zli, pohotni, egoisti, gramzivi. Kako je formirao prvu zajednicu, čovek je istupio iz toka evolucije. Tvorac se poigrao na kraju svog dela. Smeškali ste se i tretirali me kao zabavnu dok Vam je za to bilo plaćano. A sada, dižete ruke, šaljete mi kojekakve folirante, a ne shvatate da je Vaša dijagnoza svima čitljiva! I ne znam zašto ne zamenimo uloge?

Lekar, očigledno beskrajno iznerviran, pobeže na drugi kraj sobe i jedva izgovori:

– Pa, ostajete li ovde ili hoćete u dnevnu?

– Ništa ja neću, ali moram. Želim da Vam dokažem koliko grešite! Moj problem nije bolesna psiha, već bolesna posvećenost zaostalim stvorovima koji su iskoristili moju dobročiniteljsku pamet.

Udahnula je kao davljenik. Odavno nije izgovorila toliko reči za dva minuta. U glavi joj se mutio bes prema njemu i lekaru koji ju je dočekao rečima: Ovde se ne radi o relapsu MS-a, ali nikada lošije nisi izgledala.

– MONKEY!

Opet je upala u duboki san. Nije smela svesno da misli na ono što je podsećalo na njenu opsednutost „drugim ja”. U snu je postojalo lakše objašnjenje: „ovo je plod moje prozne nadarenosti, tumačiću sebe kao pisca psiho-drama!“

I počela je lagano da se priseća njegovog lika, satkanog od depresije i svog širokogrudog i stvarnog. Tako uzdignuta, duboko inspirisana, smišljala je neprekidne nizove reči kojima je pokušavala da ga vrati u svakodnevne radosti. Bio je to jedini, kratki period u njihovoj vezi, kada je on bez reči priznao:

– Zaista ne znam šta ću sa sobom. Gotovo je.

Preživljavala je sve tada rečeno. On je prvi put bio totalno nem, ali je, vidljivo, vapio za njenom pomoći. Vladala je samopouzdano njegovim životom. Da ga je odbacila, njega više ne bi bilo. Unela se svim srcem, da bi najzad kreirala čoveka kakvim ga je u početku zamišljala: otvorenog za njene netipične igre sa dosadnim, tradicionalnim stilom života, duboko zainteresovanim za drugačiji stav prema svemu, ali ne u tamnom, nedorečenom i nejasnom bežanju od stvarnosti, već u živom, idiličnom i avangardnom slikanju života.

Međutim, ne. Ljudski porok ima svoje poreklo u neznanju, rekao je Sokrat. Njegovo neznanje je u agresivnoj gluposti! Nikada nije upoznao sebe. Kada bi došlo do nekog problema, ostao bi zbunjen, ne znajući da li da preduzme ono što mu bliski savetuju ili da sedi skrštenih ruku.

Najtragičnije bi shvatio tu nedoumicu, živci bi mu titrali, ali ponos odbačene pameti doveo bi ga do zaključka kako ni u čemu nema promene, kako je svaki dan isti, kako je teško, ali nužno živeti s tom istinom.

– Jedino što želim da Vas zamolim je – nikada mu ne recite gde sam.

– Dobro, hajdete, polako.

– Doktore, nemam više vremena, pozvala sam Vas da Vam otkrijem tajnu razložnog života, a Vi me ućutkujete!

– Ne umorno je odgovorio, škrgućući u sebi zubima od iznenadne promene profesije – do pre nekoliko dana bio je neurolog, a sada – psihijatar.

– Da. Ništa Vi ne shvatate. – nekoliko suza kliznulo joj je niz obraz.

– Čula sam šta ste pričali o Titu. Imate li nešto protiv Pitagore?

– Hmmm. Pa, ne. Otkud Vam je on na pameti?

– E, pa otud što je osnivač masonerije kojoj je i Tito pripadao! Pa?!

– Molim te, da li pričamo o Pitagori, Titu ili Njemu?

– Prešli smo na TI? U redu, pričamo o NJEMU, ali dokazujem ti da je vrlo teško razumeti čoveka. Tebi je dovoljno da vidiš kako sam uplakana i da me proglasiš depresivnom. A meni je trebalo dvadeset godina ne bih li shvatila da depresivan čovek može biti lud, dubokouman, sadista, mazohista ili dobročinitelj. Nauči nešto, čoveče! Položio si Hipokratovu zakletvu, a ne znaš ni kojoj je veri ili sekti on pripadao. Nećeš ni znati jer je daleko od tebe. Ipak, koristiš ga kao potvrdu svoje odanosti čoveku. Od toga nema ništa. Izađi, molim te, treba da se presvučem.

Namrgođen, iznerviran, izašao je iz sobe, došao do svoje, uhvatio kolač sa stola i glasno mljackao. Ona je, delimično smirena, polako došla do njegove prostorije. Zakucala je i nabacila prijateljski, pokajnički izraz. Lekar samo što nije urliknuo i zario joj ostatak svoje užine u dušnik. Ipak, uspeo je da se savlada i samo pogledom upita:

– Šta je sad?

 – Doktore, ja više ne umem da se smejem!

On je pogledao poluzbunjeno – poluozbiljno. Osetila je kako smišlja šta da odgovori.

 – Doktore, gledam ljude kako pričaju, smeju se, ja to ne razumem! Ti, očigledno, ne shvataš koliko to boli.

Njegove oči su postale nepomične. Znala je da mu nije na pameti ona, već samo postupak. Bila je slomljena, tuđa, nestvarna, izgubljena. Da je očekivala svoju smrt, zahvalno bi pogledala u Boga.

Ali ona je pogledala u prozor, drveće. Setila se neuropsihijatra koga je napustila. Kada su razgovarali, muke joj nisu izgledale tako teške. Nije znala ko je, kuda bi, ali, osećala je život oko sebe i čeznula za njim. I taj gospodin je tada mogao da joj propiše antidepresive i kaže:

– Znate, morate da nađete cilj, morate nečemu da se nadate, ne dozvolite da Vas premeštaju kao stvar s jednog mesta na drugo.

Ne, on je rekao:

– Dušo, ti si psihički zdrava, ostavićemo lekove, pričaćemo.

I, pričali su. Godinu dana ju je čovek dočekivao kao da je pozvana u goste, ćutao je, smešio se, slušao je; iz očiju mu je izbijala neposrednost. Ljudi koji su pametni, koji poznaju život, nemaju problema s ophođenjem. Kad joj je bilo najteže, govorio je:

– Ma, pogledaj prirodu, drveće, nebo.

Petnaest godina je ona posmatrala prirodu tražeći u tome spas od gomile nejasnih osećanja.

– Doktore, ne želim antidepresive!

Začuđeno ju je pogledao: 

– Pa, moramo od nečega da krenemo.

Odmah je sklonio pogled u krilo. Nije mu bilo važno šta će ona reći, već samo kako će je podneti.

Raniji lekar bi izneo hrpu argumenata; ako se u nečemu ne bi složili, ona bi prasnula u smeh ili ispoljila ljutnju. Ovog je lekara, sasvim jasno, mrzela. Samo joj je još to osećanje prema muškom rodu srednjih godina ostalo. Očajnički je zamišljala starijeg gospodina!

Počela je, opet, neku beskrajnu priču, neprekidno zureći u prozor, kao Mali Princ u zalaske Sunca. Gospodine, tako sam ti zahvalna što postojiš. Godinama pamtim svaku tvoju reč, mišljenje i postavljam te za jedinog sagovornika.

Telo joj se treslo. Nije mogla da mrdne. Zažmurila je, ali su joj suze same zalile lice. Trebalo je da krene, ali nije mogla. Čoveče, nemam više snage. Noge me bole, ne osećam kad piškim, teško čitam, nervozna sam i beskrajno nezadovoljna. Nigde ne pripadam. Otkad sam upoznala tvoj način razmišljanja i prepoznala ga u svojoj duši, uspevala sam da se „muški“ borim. Ali sada, šta je sada?

Ustala je naglo:

– Izvinite, nije trebalo da Vas maltretiram (majmune).

Više je niko nije video. ON ju je često pozivao telefonom, „prijateljice“ su visile pred ulaznim vratima, i ništa. Padalo im je na pamet kako je opet, onako totalno izmenjena, došla na na neku suludu ideju i da će, za dan-dva, otvoriti i reći: „uspela sam, najzad, da vas taknem, a?“

Međutim, ništa od sveg. Četvrtog dana od odluke da se nikome ne javi, komšija im je pomogao da nasilno otvore. ON ju je prvi pozvao. Ej, gde si, šta više izvodiš? Tajac. Bez odgovora. Bacio je pogled na krevet – na jastuku je ležao samo presavijeni papir i olovka. Rasklopio je polako, prvi put se uplašivši da nije ON uzrok svemu.

Na papiru je bila ispisana njena pesma:

PONAVLJAM REČI I

OSMEH,

PONAVLJAM I

SVOJE IME.

NEŠTO TEK NAZIREM TIHO

KÔ „KRENI, DOĐI..PA TU SMO..

JEDNA, OH, SUZA MI KLIZNU

ŠALJUĆI POZDRAV TIŠINI…

OSEĆAM –

NISAM JOŠ BUDNA…

ODGOVOR ŠALJEM

PRAZNINI..

„Začudo, čula su čista i nevina kad ih ja ne opterećujem nasiljem misli, ili želja, oslobađala su i mene i vraćala me u mir, u neko daleko vrijeme koje možda nije ni postojalo, toliko je lepo i čisto da ne vjerujem u njegovo bivše postojanje, iako ga sjećanje nosi. Najljepše bi bilo ono što je nemoguće, vratiti se u taj san, u nesaznano djetinjstvo…“ Meša Selimović

„Da, niko je više nije sreo… Osim što je ona samu sebe našla. Stegla je sebi ruku i rekla: da li će ikada shvatiti koliko je život lep i kako su prljava njihova nastojanja da im duša bude nedodirljiva?! Dobro jutro, srećo!“

Za GLEDIŠTA piše: Marina ADAMOVIĆ