Nagrada „Branko Miljković”, jedna od najprestižnijih književnih nagrada u Srbiji, dodeljena je pesnikinji Radmili Lazić za zbirku Život posle života, u izdanju Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva.
Ovu odluku jednoglasno je doneo žiri u sastavu: Goran Stanković (predsednik), prof. dr Milan Aleksić i Vladimir Arsenić, na završnoj sednici održanoj 20. maja 2025. godine.
POEZIJA KAO LITANIJA ŽIVOTA
U obrazloženju žirija ističe se da je reč o knjizi u kojoj Radmila Lazić produžava svoj prepoznatljivi pesnički glas, ali i ulazi u nove dubine – i lične i kolektivne. Život posle života je zbirka u dva dela: „Gnezda na vetru”, u kojem poezija postaje tragični modus življenja, i „Litanije”, gde pesnikinja ispisuje kratke, gorke, mudre i melanholične zapise kao svoje intimne molitve i svedočanstva o svetu.
„Knjiga krajnje redukovanog jezičkog materijala i bogate semantike ispisuje i tragične i trajne istine”, navodi se u saopštenju žirija.
Poetski ton Radmile Lazić beskompromisan je i duboko iskren. Između traume, svedočenja i samoispitivanja, njen lirski subjekat opstaje kao svedok jednog vremena i jedne ženske poetike koja nije odustajala od pitanja smisla, straha, ljubavi i trajanja.
Radmila Lazić (1949, Kruševac) jedna je od najznačajnijih savremenih srpskih pesnikinja. Autorka je brojnih zbirki poezije, eseja i proze, kao i pokretač feminističke književne scene u Srbiji. Njena poezija prevođena je na više svetskih jezika i nagrađivana najuglednijim domaćim priznanjima – od nagrada „Milan Rakić” i „Vladislav Petković Dis” do „Desanke Maksimović” i „Vaska Pope”.
Bila je osnivač i urednica prvog domaćeg feminističkog časopisa ProFemina i antologija ženske i urbane poezije.
PESNIČKI GLAS U VREMENU TIŠINE
U zbirci Život posle života posebno se izdvajaju pesme koje u sebi nose glas tihe i otvorene predaje postojanju. U poeziji kao što su „Isposnička pesma”, „Kraj”, „Pojam strepnje” i „Epilog”, čita se celokupna poetska pozicija ove zbirke: između smrti i nade, melanholije i žudnje za nevinošću.
„Sada drugi neko neka peva / o blagu odricanja, o blagu bola, / moje bisage su prazne”, piše Radmila Lazić u pesmi Kraj – izgovoru ličnog zaveštanja koji odjekuje kao glas svih koji više ne mogu, ali znaju da je pesma ipak moguća.
NAGRADA KOJA NASTAVLJA DA TRAJE
Nagrada „Branko Miljković” dodeljuje se od 1971. godine za najbolju pesničku knjigu objavljenu na srpskom jeziku u prethodnoj godini. Nagradu dodeljuje Grad Niš, a pokrovitelj nagrade je Ministarstvo kulture Srbije. Organizator konkursa i svečane dodele nagrade je Niški kulturni centar, gradska ustanova kulture.
Nagrada se sastoji od povelje, statuete i novčanog iznosa. Svečana ceremonija uručenja nagrade biće upriličena u Gradskoj kući u Nišu u toku 2025. godine.
IZMEĐU TIŠINE I SVEDOČENJA: PESME IZ ZBIRKE „ŽIVOT POSLE ŽIVOTA”
U vremenu kad reči često postaju i suvišne i nečujne, poezija Radmile Lazić progovara kao nužnost – tiha, ali postojana. Pesme koje slede nisu samo umetnički iskaz, već oblik ličnog i kolektivnog pamćenja: svedočanstva koja se ne nameću, već traju. Njihov ritam je tiši od uzvika, ali jači od zaborava. To je poezija koja ostaje i onda kad sve drugo utihne.
ISPOSNIČKA PESMA
Vreme teško. Grla suva*.
Noć stražari,
Žmure slova.
Krezubi meseče,
Saspi u moj bokal
Ruj sjajni
Ovlaži mi usne,
Da ne moram
Sa dalekih mora
Lizati so umesto purpura.
I kruniti reči
U začeplene uši veka.
____________
*Samjuel Tejlor Kolridž
KRAJ
Došao je kraj tebi i meni poezijo.
Ne umem više da te sa usne iscedim,
Ne mogu da se iscelim.
Crna sam tastatura bez zvuka
Bez azbučnog otkucaja srca
Nemušta.
Ona što jezik mi dade
U nepojamnu zemlju
Sa sobom ga odnese.
Nevidljivim srpom
Prerezanog grla
Pala sam u bunar samoće
Kao kamen.
Sada drugi neko neka peva
O blagu odricanja
O blagu bola,
Moje bisage su prazne.
Neko drugi neka svedoči
O gorkim vodama
Što potapaju svet.
I mene i mene.
POJAM STREPNJE
strah me lepote strah dobrote uzimanja davanja
ushićujućih dana opojnog mirisa čiste radosti
strah me od ćutanja od dugih rečenica i puteva
od nejasnih poriva i da ne zagrcnem se od smeha
strah me je da zapevam i zaigram strah da odlutam
strah me je gordosti i gneva iznenadnog vriska
strah me od pevca i miša hrabrosti i kukavičluka
od slasti i ekstaze od obilja strah me je velikog neba
Sedim u zamračenoj sobi, sa Gospođom Dalovej na stolu, i osećam da me njene misli čitaju – prstima sa mirisom crnog čaja i treptajima sveće koja se bliži kraju, a ona je treptala baš kao Klarisina svest kad je videla Septimusa kako pada kroz prozor – jedan trenutak večnosti zarobljen u staklu. Polako sviće novi dan.
Čitate četvrti nastavak kolumne Esej iz senke – Miloša Đ. Vidakovića
Virdžinija Vulf mi je uvek prilazila kao morski talas. Neočekivano, ali duboko. Meko, ali razorno. Njene reči ne pucaju kao gromovi, već šapuću kao morske struje koje miluju obalu i ostavljaju tragove koji ne nestaju sa prvim suncem. Kako pisati o Virdžiniji Vulf, a ne osetiti da njen stream of consciousness, ili srpskim rečeno – tok svesti, prodire u moje sopstvene senke dok mi ruke mirišu na domaći hleb? Kako je razumeti, a ne pitati se: gde je moja svetlost, gde je moj glas u svetu koji bezobrazno ućutkuje sve one smisleno glasnije?
Ovaj esej je moj pokušaj da zaronim u unutrašnje svetove Virdžinije Vulf, da istražim vreme i svest kroz njene stvaralačke vizije, i da se ponegde zapitam: kako je ona, kao žena, pronašla svetlost u suverenom svetu muške književnosti?!
Poput Gogena, koji je tragao za misterijom svetlosti na Tahitiju, Vitmena, koji je okretao lice ka suncu, i Dostojevskog, koji je video božansku iskru u najmračnijim umovima, Virdžinija Vulf je tražila svoju svetlost – ne u dalekim zemljama ili teološkim visinama, već u običnim trenucima, u mislima koje teku kao velika reka.
SVETLOST U TALASIMA: KAD MISLI PLOVE KAO LIŠĆE NA VODI
Zastao sam čitajući Gospođu Dalovej. Čitam stranicu gde Klarisa bira cveće na londonskoj pijaci, a njene misli se razlivaju kao sunce kroz lišće. Baš kao što je moja baka uzimala bosiljak sa trema, pre nego bi me zvala: „Dođi, večera je gotova!” – a ja sam znao da će u njenom posuđu uvek biti mesta makar za još jedno pitanje. Zvuk Big Bena, miris ulice – otvara kapije prošlosti, mladosti, čežnje. Ovo je njen tok svesti, tok svesti koji nije samo tehnika, već svetionik.
Tok svesti Virdžinije Vulf nije dakle samo književna tehnika; to je način da se svetlost uhvati u letu, dok prolazi kroz prste. Kao kad sam prvi put video majku kako plače čitajući, a da li je to bio miris stare kože ili jeftinog papira što mi se urezao? – krila je lice u knjizi, ali suze su padale na nabore njene suknje. Likovi – Klarisa, Septimus, gospođa Remzi – nisu samo izmaštani likovi iz knjiga; oni su pejzaži, gde svetlost misli osvetljava senke straha, tuge, prolaznosti.
Pitao sam se, pišući svojevremeno o Gogenu: „Šta čini svetlost tako posebnom?” Odgovor je bio u njenoj dvostrukoj prirodi – prisutna, a neuhvatljiva. Virdžinija to razume. Njen tok svesti je pokušaj da uhvati tu svetlost, da zaustavi misli koje teku kao voda.
U Talasima, likovi govore u monolozima, a njihove reči se podižu i padaju, osvetljavaju trenutke radosti i bola. Kao da Virdžinija kaže: ne možeš zadržati svetlost, ali možeš je doživeti. Ova ideja odjekuje sa Vitmenovim pozivom da se „naviknemo na nju – blistavu, svakog časa!”
Ali dok je Vitmen slavio telo i prirodu, Virdžinija Vulf slavi um – posebno ženski um, koji je izgleda dugo bio u senci muškosti.
Bilo je večeri kad sam, poput Klarise stajao na nekakvom raskršću. Ne onom bukvalnom, kao Raskoljnikov, već unutrašnjim dilemama. Sećam se jedne zime u Beogradu, kad sam lutao Kalemegdanom, a sneg je padao malo, po malo kao da neprimetno pokriva moje misli.
U tom trenutku sam živo čuo glas Virdžinije Vulf: „Pogledaj. Oseti. Sve je tu, u ovom času.” A pala mi je na pamet baš negde kod mesta na Kalemegdanu gde je snimljena jedna od scena iz kultnog filma Mi nismo anđeli. Njen tok svesti mi je pokazao da ne bežim od haosa u glavi, već da ga prihvatim, da u njemu potražim svoju svetlost. Kao što je Dostojevski video božansku iskru u Sonji, Virdžinija vidi iskru u svakoj misli, čak i onoj običnoj, prolaznoj.
VREME KOJE PUZI KAO MEMLA: SA ZIDOVA DO DNEVNIKA
Slušam kako sat na kućnom zidu otkucava sekunde – tik-tak, tik-tak – kao da me moli da ga oslobodim njegove dosadne dužnosti i obaveze. Virdžinija Vulf je opsednuta vremenom, ali ne ovim sa sata. Njeno vreme je unutrašnje, kao talasi koji se razbijaju o hridi i vraćaju na široku pučinu.
Ona je znala da vreme nije prava linija. Ono je spora, beskrajna spirala. U Ka svetioniku, vreme puzi po zidovima kuće na Hebridima kao memla koji ostavlja tragove svoje vlage – nevidljive, ali uvek prisutne. Sećam se da je tako u našoj staroj kući, na Fruškoj gori kod bake, vlaga stvarala obrasce na tapetama, likove koje sam kao dete tumačio kao tajne poruke.
Gospođa Remzi meša čorbu u kuhinji, a sat u hodniku odbrojava trenutke koji će se izgubiti u moru sećanja. Kao što je moja baka držala kocke šećera u džepu od suknje za „ono kasnije” – a to kasnije nikada nije stizalo.
Vreme Virdžinije Vulf je tečno, ali tu nekako nije kao reka – više je poput čaja koji se polako hladi u šolji, dok tragovi pare nastaju i nestaju tik uz površinu. Kao da ostaviš šolju da se ohladi, a ona ti u međuvremenu ispriča celu priču o prolaznosti, o ljudima i vekovima.
Ono što je genijalno kod njenog prikaza vremena je upravo to – pokazuje nam da svaki trenutak sadrži čitav svet, ali da ga mi, u svom užurbom životu, često propuštamo da vidimo. Kao što sam propustio da primetim kad je majka prvi put sela na kauč bez uzdaha, bez onog „ah” koje je pratilo njeno sedanje čitav moj život.
Drugi deo, „Vreme prolazi”, preskače deceniju u nekoliko stranica – smrt, rat, propadanje kuće. A u trećem delu, „Svetionik”, Lili dovršava svoju sliku, pronalazeći ravnotežu između trenutka i večnosti. Ovo me podseća na Dostojevskovog Zosimu, koji pokazuje Aljoši da je svaki trenutak prilika za ljubav, za svetlost.
Svetionik, kao simbol, stoji usred haosa, poput Sonjine vere ili Vitmenovog sunca, nudeći orijentir. Dakle, nije svetlo nešto što se hvata – već ono što se postaje.
Pitao sam se, pišući o Dostojevskom: „Kako čitati velikana, a ne osetiti da ti čita misli?” Virdžinija Vulf meni postavlja to isto pitanje. Njeno vreme nije linearno; ono je krug, spirala, talas.
U Gospođi Dalovej, Klarisina šetnja Londonom je niz trenutaka – zvuk zvona, osmeh prolaznika, miris cveća – koji se spajaju u mozaik. Kao da je čula Vitmenov poziv: „Dovoljno je da si živ.”
Ali Virdžinija Vulf dodaje žensku perspektivu: Klarisini trenuci su obojeni svešću o starenju, o ulozi domaćice, o senkama koje društvo baca na nju. Njena svetlost je krhka, nalik onoj koju je Gogen video u tropskim zorama – lepa, ali prolazna.
Jedna od mojih dilema, dok pišem, slična je toj iz eseja o Gogenu: „Kako zadržati svetlost, kad je ona tako neuhvatljiva?” Vulf odgovara umetnošću. Njena Lili Brisko slika da bi uhvatila trenutak, kao što sam ja, u svojim trenucima na planinama ili gradovima, pokušavao da zapišem osećaj i da ga tako uhvatim.
Njen tok svesti je način da se vreme zaustavi, da se svetlost misli sačuva. Kao pravoslavni hrišćanin, vidim u tome nešto srodno verovanju Dostojevskog u božansku svetlost: čak i kad tama pritiska, svetlost je tu, čeka da je prihvatimo.
Dok pišem ove redove, sat u mojoj sobi zastaje na pet minuta do dvanaest. Podne. Možda pokušava da mi kaže nešto. Ili možda samo, kao i svi mi, želi malo odmora od stalnog odbrojavanja.
ŽENSKI GLAS KOJI PROBIJA ZID
Kad piše: „Ženi je potrebna soba i pet stotina funta”, ja čujem svoju majku kako šapće: „Imala sam samo trošan orman za odeću, ali tamo sam krila knjige – između zimskih kaputa i starih čaršava.” Sećam se kako je jednom, dok je prala sudove, recitovala Crnjanskog – njeni prsti su bili punim sapuna, ali glas joj je bio čist kao staklo na kojem je ostavljala tragove prstiju.
Virdžinija Vulf je, kao i Vitmen, slavila pojedinca, ali njen fokus je na ženama, čiji su glasovi vekovima bili gušeni. U Sopstvenoj sobi, ona piše: „Ženi je potrebna soba i pet stotina funti godišnje da bi pisala.” Ove reči su mi odzvanjale dok sam pisao o Vitmenu: „Kako se okrenuti ka svetlosti u doba senki?”
Vulf odgovara stvaranjem prostora gde žene mogu da sijaju. Njeni likovi – Klarisa, gospođa Remzi, Lili – nisu heroine u nekavom epskom smislu, kao pojedini od junaka Dostojevskog. One su žene koje tragaju za svetlošću u svakodnevici, u svetu koji ih svodi na majke, supruge, senke.
Kao Raskoljnikov na raskršću, Vulf stoji pred izborom: da li da piše u okvirima muške tradicije ili da stvori novi jezik? Ona bira ovo drugo. Njen tok svesti je pobuna, način da prikaže složenost ženskog uma. U Ka svetioniku, gospođa Remzi je umetnica života, spaja porodicu svojom toplinom; Lili je slikarka koja odbija brak da bi sledila svoju viziju. Obe podsećaju na Sonju Marmeladovu, čija svetlost sija uprkos patnji. Ali dok je Sonjina svetlost u veri, ova kod Virdžinije Vulf je u umetnosti, u hrabrosti da se bude samo svoj.
Sećam se trenutaka kad sam, čitajući Sopstvenu sobu, pomislio na majku. Radila je, podizala nas, ali uvek je imala knjigu na stolu – često poeziju. Nikad nije imala „sopstvenu sobu”, ali je ipak nalazila svoju svetlost u tim stranicama.
Vulf piše za nju, za sve žene čiji je glas možda ućutkan. Njena borba je slična onoj koji je vodio Dostojevski: kao što je on verovao u slobodu izbora, Virdžinija Vulf veruje u slobodu stvaranja. Njen tok svesti je njen način da kaže: „Imam pravo da pevam, kao što je Vitmen pevao.”
SENKE I SVETLOST: LIČNA BORBA
Pisao sam o Gogenu i pitao se: „Kako rasti kroz bol, kroz tamu?” Virdžinija Vulf mi daje odgovor: u običnim trenucima. U Gospođi Dalovej, Klarisa stoji na zabavi, okružena gomilom, i oseća radost što je živa. Ta radost je krhka, jer je prati Septimusov očaj, veterana koji bira smrt.
Virdžinija, kao ni Dostojevski, ne beži od tame. Njeni dnevnici govore o depresiji, o borbi sa senkama uma. Ali njena dela su svedočanstvo da svetlost postoji, čak i u mraku.
Kao u eseju o Vitmenu, kad sam video devojku koja fotografiše lišće umesto da ga gleda, Virdžinija me opet pita: „Da li je tvoj tok svesti senka ili svetlost?” Odgovaram: oboje.
Njene reči su pokušaj da se uhvati lepota, ali i priznanje da je lepota prolazna. U Ka svetioniku, Lili dovršava sliku, ali se pita da li je vredna. Ova dilema je i moja, čini mi se večita, kao što je bila u eseju o Dostojevskom: „Možda on nije pisao da nas prosvetli, već da pokaže koliko duboko možemo da padnemo tražeći svetlost?” Gospođa Vulf pokazuje da je pad deo puta, ali da je svetlost – u umetnosti, u ljubavi, u trenutku – uvek tu.
Bilo je noći kad sam, poput Virdžinijine Klarise, osećao da mi vreme klizi kroz prste. Sedeo sam zaključan, sa gomilom knjiga i nepročitanih poruka, i pitao se: gde je moja svetlost? Tada sam uzeo Talase i čitao Džinine reči: „Živim, dišem, postojim.” Kao da mi je Virdžinija šapnula: „Dovoljno je.” Ova jednostavna istina, koju sam našao kod Vitmena, kod Dostojevskog, kod Gogena, sija i kod Virdžinije Vulf: život je čudo, čak i kad ga senke pritiskaju.
VIRDŽINIJA VULF U NAŠEM VREMENU: SVETLOST U DIGITALNOJ TAMI
Kao što sam pisao o Dostojevskom, u svetu „anksioznosti, otuđenja i gubitka smisla”, Virdžinijina poruka je lek. Živimo u doba ekrana, gde svetlost nije Gogenova tropska zora, već plavi sjaj telefona. Pitao sam se, kod Vitmena: „Da li je fotografija lišća senka?” Vulf bi rekla: zavisi od toga šta vidiš. Njen tok svesti je suprotnost površnosti društvenih mreža. On traži tišinu, dubinu, spremnost da zaroniš u sebe. Kao pravoslavni hrišćanin, vidim u tome nešto srodno molitvi – trenutak kad se suočavaš sa sobom, sa Bogom, sa svetlošću.
Virdžinijina borba za ženski glas je i dalje živa. Žene pišu, stvaraju, ali pritisak da se uklope u „prihvatljive” priče ostaje. Vulf nam dokazuje da je svetlost u autentičnosti. Njen poziv za „sopstvenu sobu” je poziv za mentalni prostor gde svako može da peva svoju pesmu, kao što je Vitmen opevao vlati trave, kao što je Dostojevski pisao spev o pokajanju. U svetu algoritama, Vulf nas podseća: tvoja priča je dovoljna.
UMESTO EPILOGA: SVETLOST KOJA NE GASNE
Dok zaokružujem misli, vetar lupa u prozor kao da je sama Virdžinija došla da proveri da li sam shvatio. Čujem je kako šapuće: „Pogledaj malo bolje. Vidiš li ono zrnce prašine na stolu? To je tvoja duša – nedodirljiva, ali uvek prisutna.”
Virdžinija Vulf je tražila svetlost. Njen tok svesti – stream of consciousness je most ka unutrašnjim svetovima, gde vreme teče kao talasi, a svest sija kao voštanica. Kao žena u muškom svetu, probila je tok svesti iz senki, stvarajući prostor za ženski glas. Njena poruka je stih Jovanov Bogoslova: Svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze!
Dok pišem, opet se dosećam noći na Kalemegdanu, kad je sneg padao, a ja tražio smisao. Vulf mi je tada bila saputnik, kao što bi bili Gogen, Vitmen, Dostojevski. Njene reči su svetionik: ne moraš baš uvek uhvatiti svetlost, samo je doživi.
U svakom trenutku – u šetnji, u misli, u reči – postoji iskra. Kao pravoslavni hrišćanin, verujem da je ta iskra božanska. Kao čitalac Vordžinoje Vulf, znam da je i umetnička. A dok koračam kroz sopstvene senke, čujem njen glas: „Pogledaj. Oseti. Sve je tu, u ovom času.” Potraži svetlost, jer ona je u tebi. Ili njenim rečima rečeno – Ako ne pričaš istinu o sebi, ne možeš je pričati ni o drugim ljudima.
Dakle, Virdžinija je tražila svetlost u trenucima, a ja sam je pronašao u majčinom naboru na čelu dok je čitala ove redove – onaj trenutak kad je pogledom tražila moje odobrenje, a ja sam ga dao ćutanjem.
Četvrti nastavak kolumne Esej iz senke
Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Miloš Đ. Vidaković: „SVETLOSTI I SENKE NAŠEG UMA – DOSTOJEVSKI I TRIJUMF BOŽANSKE SVETLOSTI”
Anđa se danas zaputila pješice put roda da posjeti bratovu porodicu. Dok je u ovom zabitom planinskom selu prolazila pored škole sjetila se Ljubice. Njih dvije su sjedjele od prvog do osmog razreda u istoj klupi. Poslije završene osmogodišnje škole, iako bolja učenica, Anđa nije nastavila školovanje. Sa osamnaest se udala u dotičnom selu.
Idući putem, polako pješice, nije se mogla odbraniti od misli, koje su je nehotiimično, više nego ikada ranije, počele vući da se prisjeća druženja sa Ljubicom.
Čitate odlomak iz knjige priča Ukus kamena – Vukosava Delibašića
Razmišljala je kako je prošlo toliko vremena, a da im se nije ukazala prilika da se ponovo sretnu. Tek što je mislima prešla na druga dešavanja i počela oživljavati uspomene iz djetinjstva i rane mladosti, iza sebe je čula zvuk motora.
Dolazila su neka kola. Podigla je ruku, ali crveni automobil je projurio. „Neka gospođa… Nešće, vala, ni pogledat… Bolje što mi ne stade, morala bih sjesti uz onoga psa pozadi, ili pored nje, pa da mi njuši iza vrata.”
Zaokupljena kojekakvim bitnim i nebitnim mislima za čas stiže do rodske kuće, koja više nije ni spolja ni unutar onakava kakvu je ostavila kada se udala. Brat je spolja uredio kao da je nova, a unutar je snaha i pored svih poljskih radova uredno održava, pa u njoj sve blista.
Anđa se obraduje tome napretku, a negdje u dubini duše otvori se rupa iz koje proviri žal što kuća nije baš onakva kakvu je ostavila. I ovaj put, kao i svaki prethodni, kada se ispozdravlja sa ukućanima, osvrnu se nekakvim praznim pogledom po prostoriji.
U uglu skoro sakrivena iza trosjeda i fotelje, prazna stolovača na kojoj je sjedio otac. U ovoj prostoriji nema više baš ništa što bi je potsjetilo na majku. Kada je prošli put dolazila vidjela je njenu skrinju, tamo u onoj maloj šupi, gdje se ostavlja poljoprivredni alat i neke starudije, za ono „može valjati”.
Vidjela je tada na njoj sitne rupice, a pod njom drvenu prašinu umotanu paučinom. Glođe je sipac.
„Sve je ovo lijepo. Ide se naprijed. Život je lakši i ugodniji, a meni nekako hladno bez ognjišta, veriga i kotla u kojem se krčka ručak. Kako je lijepo znala zamirisati kuća od vruće majčine pogače, kad je otkrije ispod sača.
Nema okrugle sinije ni na njoj tepsije iz koje je mamila pita savijuša, a nas šestoro uz smijeh oko nje se naguravali da svako dobije svoje parče, koje je majka unaprijed izdijelila. Sve joj se to za tren premotalo u glavi, prije nego je sjela.
Pošto su ručali uz uobičajena uzajamna pitanja iz svakodnevnog života i evociranja uspomena, Anđa se sjeti i žene sa crvenim autom:
– Prošla me kolima, neka žena na krivini kod Prodanova krša.
– Crveni auto? – pita je brat.
– Jes!
– To je Ljubica Božidarova.
– Uu! Baš sam danas na nju mislila. Stala bi ona no me nije poznala.
– Vjerovatno da bi!
– Gledate li se s njom, kad dođe tu?
– Rijetko dolazi vako ljeti i ostane po nekolika dana. Vidim joj auto tu i psa. Šta ću pričati s njom? Jednom je pitah đe živi, a ona me i ne pogleda, no mi pro zle volje veli „u velegrad”. Od tada nazovem pomaga Bog i prođem.
– U velegrad? Onda je u inostranstvu.
– Ne znam, na kolima joj stoji PG.
– Ma šališ se!
– Ne šalim obraza mi.
– Bila mi je dobra drugarica, a sirotinja. Vazda je bila slabo obučena. Nije ni čudo, dok joj se udalo pet starijih sestara svakoj je trebalo svadbu otrsit. Ona je nosila ono što one prerastu, ili što im ostane poslije udaje.
– Sad ti ođe ne dolazi veće gospođe od nje.
– Ja bih se rado viđela s njom. Znam da bi i ona mene rado viđela.
– Eto, znaš đe joj je kuća, pa ako ti je toliko do gledanja otidi, pa se site nagledajte i ispričajte.
– Moram uzet nekakav dar u prodavnicu, pa idem sjutra po podne.
Kad se sjutradan, poslije podne pomolila nadomak Ljubičine kuće, vidje da nema auta. „Otišla je, ali kad sam već ođe idem do kuće. Sve mi je poznato. Dolazila sam ođe sto puta, dok smo se družile”.
Taman što je krenula, za svaki slučaj da pokuca na vrata, iza krivine se pojavi onaj auto. Dolazi Ljubica. Anđi se od radosti razli osmjeh na licu, srećna što će poslije pedeset godina, vidjeti drugricu iz djetinjstva.
Ljubica je parkirala automobil, pa je nešto prebirala i tražila u njemu, dok je Anđa čekala da izađe, pitajući se: „Da li me poznaje? Zašto ne izađe da se pozdravimo, pa ima kad sređivati stvari u kolima”. Napokon, izašao je ogromni crni pas, pa ona:
– Anđo, kako si ostarala, jedva te poznah?
– Možda i ja tebe ne bih poznala da smo se đe drugo viđele.
Naizgled obje su se obradovale susretu, ali sami zagrljaj i poljubac ih je odavao i govorio da njihova osjećanja u tom susretu nijesu ni približo ista. Anđa je čvrsto prigrlila Ljubicu i poljubila je u obraz.
Krenula je da je po običaju, poljubi još dva puta, ali Ljubica se nije ni jednom poljubila sa njom kako treba, nego je tamo negdje iza njenog uha sisa vazduh, vjerovatno da ne pokvari ruž, a onda su obje na trenutak zastale.
Anđa je s čuđenjem gledala Ljubičino voštano lice. Poželjela je da joj vidi oči, ali su bile skrivene krupnim tamnim naočarima. Jedino na vratu pored široke ogrlice, koja ga je prekrivala primijeti mlitavu i naboranu kožu.
Taman je u sebi pomislila: „Vidi ovo čudo. Baba ka i ja, obukla kotulu ped iznad koljena, na svaki prs’, po prsten na obje ruke zlatne narukvice. No ko je meni kriv što sam ostala seljanka, Ljubica je završila školu, a meni ne dadoše. Jeste gospođa, a vala je prećerala”. Taj bljesak misli prekide joj drugarica:
– Uh, kako si posijeđela? – hladno ponovi Ljubica, bez bilo kakve mimike na licu. Anđa bi zatečena, ne zato što misli da nije posijeđela, nego se zapita, zašto baš toliko potencira starost, kao da je to najvažnije pitanje u susretu poslije niza decenija.
Prozre da je u ovom susretu izostala toplina, koju je očekivala sa Ljubičine strane, ali se uzdrža da joj ne skreše u lice sve ono o čemu je maločas razmišljala, pa joj umjesto toga sa širokim osmjehom odgovori:
– Ja sam došla s namjero da se vidimo oćeš li me zvati u kuću da pijemo kavu, pa ćemo pričati?
– Hoću! Hajde, izvoli. Otključavajući vrata skoro zapovjednički, Ljubica reče: „Skini tu obuću!”
Dok je skidala obuću, pas uiđe prije nje. A ona se već pitala, dok je skidala priproste opanke, koji i nisu bili njeni, nego je uzela snahine da ne upropasti cipele dok pređe preko krša: „Šta je sa ovom ženom? Nije ovo ona Ljubica sa kojom sam dijelila klupu osam godina”.
Kad uiđe u kuću, krenu da sjedne u fotelju, koja je zauzimala središnji dio dnevnog boravka:
– Ne, ne!… Tu ja sjedim.
– U redu! – uzvrati Anđa, primjećujući da je na dvosjedu već legao pas, pa se pomjeri i sjede na trosjed.
Ljubica se uvali u fotelju, pa čim sjede:
– Jadna što si tako ostarala?… Posijeđela si!
– Jadan ti dušmanin. Ljubice, o čemu ti pričaš? Ja ostarala, a ti mlada. Meni se čini da imamo jednako godina, odgovori Anđa, smireno i pomalo ironično.
– Imamo!
– Pa?
– Ja se ne dam godinama!
– Ljubice sve mi je jasno no mi reci, čula sam da si završila neke velike škole, đe si radila?
– Završila sam frizersku.
– O, pa i nije ti to neka škola. A đe si radila?
‒ Radila sam malo u nekom salonu, pa sam otišla u Holandiju, tamo sam zaradila penziju. Vidjela sam kako se u svijetu živi, vratila sam se ovamo i osnovala nevladinu organizaciju. Borim se za prava žena.
Žene imaju svoja prava i ne smiju više biti robovi muškaracima. I ti si mogla biti gospodar svoga života, a onako si živjela po muževom diktatu. Pogledaj kako si posijeđela ‒ nastavi Ljubica vadeći iz obilate torbe poveliko ogledalo.
Anđa, iako nije završila školovanje, kad god joj se ukazivala prilika, nikad nije prestala da pročita sve što joj dopre do ruka, a prirodno visprena umjela je Ljubici na prvu odgovoriti, ali se uzdržala vjerujući da nije baš tako zla, iako je poslije ovakvog dočeka posumnjala u njenu dobronamjernost:
– Ljubice, ne treba meni tvoje ogledalo. Viđela sam ja tebe u njemu prije nego što si ga izvadila iz torbe. Može se u njemu viđeti moja sijeda kosa, a premaleno je da bi se u njemu mogla oglednuti moja čista duša.
Mogu se viđeti i bore na licu, koje su zapis moje duše i mog života. Na mom licu se vidi duh vremena. Vidi se ono što priroda daje svakome živom insanu. U svakoj mojoj bori se vide otisci, zrelosti, mudrosti i sreće.
Pogledaj ti u tom ogledalu svoje zamrznuto lice, bez krvi, bez života, bez osmjeha. Ljubice, Ljubice! Godine se ne mogu zaustaviti. Gospod radi svoje, a mi svoje. No ako misliš pristavljat tu kavu, stavi je.
Dok je to govorila, osjetila je žal što je došla. Nije joj se pila Ljubičina kafa. Mislila je da se što prije završi ta banalna formalnost. Iako blagorodna duša i uvijek smirena žena, u njoj je počela ključati ljutnja. Rado bi što prije napuštila kuću bivše drugarice, pa pokuša da skrene priču u drugom pravcu i da je pita o stvarnom životu:
– Ljubice pušti sad tu priču, no reci mi o porodici?
– Imam ćerku i sina.
– Sin oženjen?
– Sin živi u Holandiji sa dečkom, a ćerka je trenutno slobodna i vratila se sa mnom ovamo.
– Znači već imaš unuka od sina?
– Nemam unuka!
– Pa reče mi da sin ima dečka?
– Ima partnera, a ne sina.
Anđi nije bilo baš sve jasno, ali je prećutala da ne ispadne glupa, pa je priupitala za ćerku:
– Je li šćer udata ?
– Udata?… Nije luda da žuri sa udajom!
– Radi li?
– Nije joj potreba da radi. Živi i provodi se. Ja sam joj sve priuštila. Otac joj ima firmu i on daje kapom i šakom.
– Koliko ima godina?
– Tridest četiri.
– Znači vršnjakinja moje srednje. Ona već ima đecu od deset i sedam godina. A čojek ti?
– Nemam muža.
– Rano si ostala udovica.
– Razvedena sam. Ćerka je od prvog muža, sin od drugog, a sa trećim nisam imala djece.
– Nemaš muža, pa imaš prvog, drugog i trećeg. Ništa mi nije jasno… Toliko puta razvedena?
– Ne trpim ja nikoga. Imam svoj život, a ne ka ti. Privezala si se za jednog i trpiš ga
– Ne trpim nikog, a sve da trpim, bolje je trpjet jednog nego tri. Što se tiče života, živim ovaj jedan, ovozemaljski koji imam. Živim svoj život i život svoje porodice. Živim za svoju đecu.
– Koliko ih imaš?
– Petoro. Dva sina i tri šćeri.
– Pa šta radiš s toliko djece?
– Nijesu to đeca Ljubice, no svi porodični ljudi. Imam i osmoro unučadi.
– I svi žive na selu, da ih jadi biju kao tebe.
– Moja đeca su završila visoke škole i rade odgovorne poslove u Crnoj Gori i Srbiji, a dvoje mi je u inostranstvu.
– Izvoli, reče Ljubica stavljajući kafu pred Anđom, pa dodade – A muž?
– Čojek ka i drugi ljudi.
– Znam da je kao i drugi, no vidim da si ostarala, pa te pitam pije li, bije li te?
– Pije vodu. A što bi me bio? Nijesam razmišljala ka ti da tražim drugoga i trećega, pa da me bije, no smo radili zajedno i podizali đecu.
– Tako su mislile naše prababe. Svijet se osavremenjava, ide se naprijed. Danas su žene gospodari svoga života, rade na tome da i u starosti izgledaju privlačno.
– Kome privlačno? Mi smo, samo, babe, Ljubice.
– Ti jesi zato što tako hoćeš, a ja nisam.
– Zdravija sam i brža sto puta od tebe. Evo ako ćeš da se potrčimo ka ono nekad u školi, pa da vidiš koliko sam brža od tebe, a možemo se i pojakati. Ja vidim da u tebe nema živa damara. – Ljubica kao da je nije čula nastavi svoju priču:
– Držiš životinje, je li?
– Držim u štali, a ne u kolima i u kući.
– Uh, tu je puno balege. Kako živiš sa muvama? Mene jedna uišla u kuću. Napala me, jedva sam se branila. Sleti mi čas na ruku, čas na lice. Čini mi se da sam izašla iz kuće ona bi zamnom.
– Mene napadaju čele i ose, a muve ne… Nikad!
– A što pčele i ose?
– Čele i ose idu na med i na cvijeće, a ti i sama reče muve na balegu, zato si se jedva odbranila.
‒ Doviđenja Ljubice! – reče Anđa, brzo izlazeći iz kuće. Kafa ostade, neomirisana.
Idući prema bratovoj kući misli su joj se premotavale: „Mora joj koža biti zategnuta kad je puna bezobrazluka, ne može joj više pod njom stajati. Crnoga dobra o kojem ona priča. Slušah je i ne mogah razumjeti šta je starost, a šta mladost, niti ko se s kim ženi, a ko za koga udaje.
Hvala ti Gospode, što si mi bio naklonjen da živim u ovoj slobodi. Samo mi daj snage da sačuvam pamet i čuvaj mi đecu da ne izlude po gradova ka što je poluđela ova Ljubica.
Otkrijte još uzbudljivih odlomaka iz književnih dela Vukosava Delibašića – kliknite na knjigu i zaronite u njegov svet na zvaničnoj internet stranici!
Uh, Bože mi oprosti, o čemu ja pričam, kao da u gradu nema normalna svijeta, a ima. Đe god insan živi sam sebe i svoj krst nosi. Kad se rodi zapisano mu je kakav će biti, možda i prije uprav u krvi, njegovih predaka.
Ovo zlo je ista majka. Vazda je prešlicu nosila. Više je na kuđelju sjeđela no što je prela, a cio svijet je oblajavala.
Na moj život se nadovezivala sreća i radost, kroz rađanje, podizanje i školovanje đece. Sad hvala Bogu i kroz unučad. Podigli smo ih, Jovan s blanje i sjekire, ja s natre i prešlice i doveli ih do visokih škola.
Nije bilo lako, ali je to davalo pravac i smisao životu. Ovoj Ljubici je i život zategnut ka ona maska na licu, zato se onako ponaša. Ništa joj te pare i bogatstvo o kojem priča ne znače.
Ona je nezadovoljna sobom i duboko u sebi nesrećna, sa onim nadmenim držanjem krije neku veliku muku. Čuješ, pita me za balege i za muve umjesto da priča o normalnom životu. Brzo će je kotrljani valjati kao loptu napravljenu od balege”.
U roku od svega dva dana, do mene su, na različite načine, doprle dve informacije između kojih na prvi pogled nema nikakve veze.
Prva se tiče sadržine imejla koji je jedna kompanija, koja posluje i u Srbiji, poslala svojim korisnicama, a druga je vest da istoričar Dubravka Stojanović osniva svoj privatni „Muzej devedesetih”, a da pritom nije konsultovala Istorijski muzej Srbije, koji bi, po Zakonu o muzejskoj delatnosti, trebalo da dostavi mišljenje resornom ministru koji zatim odlučuje o uslovima za početak rada i obavljanje delatnosti muzeja.
Made in Serbia – Serijska proizvodnja krivice
Krenimo redom. Sadržina imejla glasi ovako: „Sigurno ti je poznatno da postoje onlajn zajednice u kojima muškarci dele uverenja da su žene manje vredne. Ove zajednice okupljaju mizogine muškarce, koji se ponekad ne slažu međusobno, ali ih ujedinjuje prezir, nepoverenje i otvorena mržnja prema ženama. Oni često dele ‘muške savete’, ali zapravo šalju poruke koje: 1) Okrivljuju žene za lične i društvene probleme; 2) Promovišu ideju muške nadmoći i ženske potčinjenosti; 3) Romantizuju nasilje i veličaju napadače iz stvarnog života”.
Čovek stvarno ne mora da bude vrhunski retoričar, pa da provali kako funkcioniše ova poruka i šta je njen cilj: najpre se jedna vrlo problematična i neproverena informacija o postojanju muških onlajn zajednica koje spaja otvorena mizoginija, predstavlja kao nešto što je navodno „opšte poznato” („Sigurno ti je poznato…”) čime se čitateljka stavlja u situaciju da, ukoliko prizna da nema pojma da ovakve grupe postoje, sebe predstavlja kao neupućenu osobu, koja živi „van sveta”. Pošto većina ljudi instinktivno ne želi da bude tretirana kao da su neupućeni, onda se ova vrlo paušalna i ničim potvrđena izjava prihvata kao istina.
A tada ona ima i svoje posledice: prvo, „činjenica” da se radi o grupama u množini, koje su „opšte poznate”, sugeriše da se ovde ne radi o nekim marginalcima, već o nekoj vrsti uobičajenog ponašanja koje je karakteristično za Srbiju. Dakle, odjednom smo došli do toga da su svi muškarci u Srbiji unapred osumnjičeni da su deo ovih mizoginih struktura, što znači da u svakom trenutku moraju da dokazuju da nisu mizogini, ukoliko žele da skinu sumnju sa sebe.
Druga posledica: ako je otvorena mizoginija u Srba toliko raširena, onda to znači da je i država sama po sebi mizogina, jer to ne sprečava. Na taj način, iako u svom životu nije videla nijednu od tih fantomskih grupa muških mizogina, korisnica je vrlo blizu da prihvati set od sledećih pet „činjenica”: prvo, da su joj muškarci u Srbiji neprijatelji, jer su uglavnom mizogini; drugo, da joj je država neprijatelj, jer to dopušta; treće, da je ona sama „moralno superiorna žrtva nasilja” a da su muškarci i Srbija krivci; četvrto, da su žene saveznici u toj borbi protiv muškog i državnog nasilja i peto, da im pomoć u toj borbi protiv Srba i Srbije pruža jedino… strana korporacija.
Prema tome, strane korporacije nakon ove operacija postaju moralno superiorne, a sunarodnici žena i njihova država postaju moralno inferiorne, pa je stoga ispravno biti na strani strane korporacija, a protiv sopstvene države. (Ne sumnjam da se u procesu „dokaznog postupka” mogu zaposliti trolovi & botovi da glume „onlajn zajednice mizoginih muškarca”, sve sa srpskim zastavama, grbovima, Kosovom i znamenjima SPC kao „dekoracijom”, kako bi retorički efekat bio spektakularniji: teorija rata takve operacije naziva „delovanjem pod lažnom zastavom” i one se lako prepoznaju, osim ako mozak žrtava tih operacija nije već potpuno prepariran).
Opisani primer predstavlja nametanje krivice muškarcima i Srbiji u sadašnjosti. Slučaj privatnog Muzeja devedesetih predstavlja proizvodnju & nametanje krivice na istorijskoj ravni.
Razume se, mi još ne znamo kakvu će postavku imati pomenuti muzej u izgradnji, ali stavovi njenog osnivača ipak nam pružaju dovoljno razloga da verujemo kako će muzej etnička čišćenja Srba iz Hrvatske i sa Kosova i Metohije, sve sa bombardovanjem NATO pakta iz 1999. godine, prikazati kao pravednu borbu protiv srpskog nacionalizma, koji će dobiti status jedinog krivca za sva nepočinstva iz devedesetih godina. Kada se taj muzej bude pokrenuo biće organizovane i posete dece osnovaca i srednjoškolaca, kao i programi koji će aktivno proizvoditi krivicu Srba i Srbije za sve što se dogodilo devedesetih godina.
Muzej devedesetih je zapravo nastavak priče koja počinje odustajanjem Srbije od Jasenovca, koji se desio krajem decembra 2021. godine, kada 133 poslanika Skupštine Srbije nisu želeli da učestvuju u glasanju o predloženoj Rezoluciji o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH, te proglašenju 28. aprila za Dan genocida nad Srbima. Tako se ta skupina (mala, ali odabrana) sastavljena od 133 primerka ničega zajedno sa logistikom, simbolički pridružila koljačima u Jasenovcu i na drugim mestima na kojima su radile kame.
Da je to zaista tako, pokazuje i činjenica da se nakon neuspeha izglasavanja Rezolucije, i Muzej genocida u Beogradu aktivno uključio u smanjivanje broja žrtava u Jasenovcu čime je istorijsku istinu zamenio manje-više hrvatskom naracijom o Jasenovcu, kao što je s pravom primetio Bojan Jovanović u tekstu „Fenomenologija najvećeg zločina”.
Odustajanje od Jasenovca, koji će se u perspektivi hrvatskog „istoričara” Stjepana Loze preobraziti u velikosrpski genocid nad Hrvatima, logično prati i odustajanje od „devedesetih”, što u prevodu znači da je kompleksna istina poslednje decenije dvadesetog veka, zamenjena hrvatskom, muslimanskom, albanskom, NATO naracijom/propagandom, u kojoj su Srbi jedini krivci, a svi zločini nad Srbima nisu zločini, nego zaslužena kazna za njihove zločine.
(Kako je moguće da sve te susedne zemlje, koje su izvršile etničko čišćenje nad Srbima ili su ga aktivno potpomagale, postaju primeri zemalja koje slede ili ispunjavaju „evropske vrednosti”, dok Srbija, koja je, nasuprot njima, sačuvala multikulturalnu prirodu svog stanovništa, još uvek ne poštuje te „vrednosti”, može se shvatiti samo ako je čovek u stanju da hrabro prizna da su pomenute „vrednosti” samo puke opsene i bajke za malu i odraslu decu, u kojima je u svakom trenutku sve moguće zato što, kao i druge bajke, nemaju bilo kakve veze sa istinom).
Oba ova primera – korporativno nametanje krivice u sadašnjosti i spoljašnje nametanje krivice u prošlosti kroz lokalne agente uticaja, odnosno političke aktiviste – treba razumeti u kontekstu četvrte generacije ratovanja, o kojoj su se izjašnjavali razni ljudi: od Džozefa Naja, tvorca pojma meke moći, do oficira Pentagona. Ukratko rečeno, četvrta generacija ratovanja ne razlikuje vojnike i civile, niti vreme rata i vreme mira; umesto na telo neprijatelja onda se usmerava na njegovu svest preko svih mogućih kanala uticaja, kako bi u toj svesti uništila svaku političku volju, odnosno osećanje zajednice i političku moć utvrđivanja neprijatelja.
Dva primera koja sam naveo predstavljaju dve operacije u okviru tog rata, koje ne sprovode vojne jedinice, već agenti uticaja. Ljudi koji bi autoru ovih redova prigovorili da su pomenuti primeri „sitnice” i „marginalije” koje ne mogu da promene svest ljudi, zaboravljaju da moderna propaganda deluje kroz mrežu sitnih ali umreženih uticaja na svest, tako da svest na kraju biva promenjena takoreći „prirodno”, „sama od sebe”, a da sama nije svesna niti kada se, niti kako promenila.
Država bi bila dužna da na ove dve ofanzivne akcije odgovori prikladno: da stranim kompanijama zabrani da odašilju poruke koje imaju političku sadržinu, odnosno da u skladu sa zakonskim normama, dakle, „vladavinom prava”, sačuva istinu prošlosti od neprijateljskih revizionističkih naracija. Ako država to nije u stanju da uradi, onda to znači da je kapitulirala i da, strogo uzevši, više ne postoji: umesto nje, postoji samo radni logor, u kome se logoraši, lišeni prošlosti, ali i budućnosti, bave trenutnim preživljavanjem ili međusobnom borbom za moć, koja se odvija strogo u granicama logora, što znači da nikada nije usmerena protiv njegovih pravih gospodara.
A gospodari su spoljašnji entiteti koji oblikuju stanje svesti logoraša, tako da na kraju tog procesa, osim beskrajne orvelovske ljubavi prema ovim entitetima, logoraši poseduju i osećanje apsolutne lične & kolektivne krivice, te potpune moralne i civilizacijske inferiornosti, što ubija svaku volju za otporom ili slobodom. I to je ono što ih čini savršenim robovima, made in Serbia.
Poezija Ljiljane Sretović Radović deluje kao šapat koji ne želi da zagluši svet, ali ga uporno beleži – tačno, ironično, nežno i ponekad bolno. Njeni stihovi dolaze iz svakodnevice, ali ne ostaju u njoj: oni se, kao i pesnikinja, povlače korak u stranu i posmatraju život kao da je reč o neobičnoj umetničkoj postavci. Sagledavajući njenu poeziju na ovaj način, možemo govoriti i o srodnosti s Vislavom Šimborskom – u promišljenoj, ali nipošto hladnoj poetici.
Iz zbirke Severna strana solitera odabrane su pesme koje svedoče o snazi intimnog glasa, glasa koji ne traži velike i dramatične preokrete. Banalnosti grada, porodične drame, socijalne pukotine i nasleđene rane oblikuju se u jasnu, nenametljivu i inteligentnu poeziju, koja svog čitaoca ne traži, ali ga sasvim izvesno pronalazi. E, upravo u tome i leži njena najveća vrednost.
Ovaj izbor, dakle, nije antologija, već poetski izvod – ciklus koji se može čitati i kao mala knjiga u knjizi. On otkriva jedan prepoznatljiv glas savremene srpske poezije koji, iako ličan, ne poznaje ograničenja teme, tona ili vremena. Kao i kod Šimborske, tu je smeh u tragediji, svest o prolaznosti u sitnici, i ljubav u rečenici bez emocionalnog viška.
Novu knjigu poezije Ljiljane Sretović Radović – Severna strana solitera možeš poručiti u Knjižari « NESTOR ŽUČNI »jednim klikom na ovu sliku
SEVERNA STRANA SOLITERA
Moja soba povraća haljine
gaji paukove i osušeno cveće
oduvek je ružna, ali i u njoj
su se smejali ljudi
sada optužuje mene
a ja samo sedim
u čekaonici pored koje
ne prolaze vozovi.
POSLE TREĆE SMENE
Neonka u kupatilu treperi
bela četkica za zube dežura
iznad lavaboa, sama u čaši
bez srca, bez uma, a korisna
od njenog odraza u ogledalu
učinilo mi se da vidim sebe.
KADA LAŽEM PESME
U meni rastu pesme
tanke i blede
razvlačim ih po papiru
od koga napravim čamac
i usidrim ga u marinu
iznad mog pisaćeg stola.
PRAZNIČNO VEČE U MOM DOMU
Dan me gura: misli, hodaj, pričaj
uveče, tihu sreću pokida svađa
oko beži jedno od drugog
uši bi šamarale obraze
leva ruka prebacuje desnoj
što se rukovala sa njim
želudac viče prestanite
a prvi je potegao praćku
okupljanja počinju ushićenjem
a već, grleći se, vadimo bodeže.
KUTIJA ZA CIPELE
Izvlačim koverte sa dna
žute, zelene, ljubičaste
prva je napravljena od postera
tinejdžerski časopis iz osamdesetih
prelećem preko kosih slova
imam sve petice, kada dolaziš
s nekih su skinute markice
o, kako sam se sinoć ljubila
poslednje su sa crveno-plavim rubom
mom sinu je nikao prvi zubić
danas dobijam puno mejlova, ali
nemaju miris pisama iz kutije.
NEOBJAŠNJIVO GLUPI POSTUPCI
Na blagajni bolnice
brojim traženi iznos
daju mi priznanicu
ljubazno se zahvaljujem
sestra me prozove
doktorka ne pita za ime
nezamislivo boli
ali nije to ništa
letnji je dan
moja haljina ledena od znoja
pre ulaska u stan
nameštam usne u osmeh.
NOĆNI RAZGOVORI S OCEM
Kada su objavljene moje pesme, bio si tužan
kao da su ti saopštili da imam leukemiju
pogrešnim poklonom sam pokušala da se iskupim
u tvojoj biblioteci nije bilo mesta za moju knjigu
govorili smo o ljubavi različitim jezicima
najbolje smo se razumeli u bašti, u tišini
jednog leta si napravio ljuljašku meni, odrasloj ženi
tada smo prestali da vučemo uže svako na svoju stranu
Postoje dani tokom kojih je Dostojevski jedini svedok mog postojanja, a ovo je baš takav. Sedim u tišini, čitam Zapise iz podzemlja, i shvatam da sam zaglibio baš, baš duboko. Onda mi ne preostaje ništa drugo, nego da ustanem i zasednem ispred hartije. Tek da zagrebem po površini, pokušavajući da sagledam Dostojevskog iz dubine ličnog dna. A kako u svemu tome biti nov, kako ponovo i drugačije čitati takvog velikana?! Krenuću od početka.
Čitate treći nastavak kolumne Esej iz senke – Miloša Đ. Vidakovića
SVETLOST KOJA PROBIJA TAMU
I bi reč: „I Svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze” (Jovan 1:5). Ove reči iz Jovanovog jevanđelja, kao zvezda Danica, osvetljavaju put kroz duhovne i psihološke lavirinte ljudske duše. Za Fjodora Dostojevskog, mogu slobodno reći pravoslavnog pisca čija su dela ogledalo ljudske borbe, ovaj biblijski stih nije samo teološka istina, već i umetnička misija.
U njegovim romanima, svetlost i tama nisu puki simboli, već živi akteri u drami ljudskog postojanja – svetlost kao božanska blagodat, nada i pokajanje; tama kao greh, sumnja i otuđenje. Dostojevski, kao vešt ikonopisac, živopiše umove svojih likova, otkriva kako svetlost može da zasija čak i u najcrnjoj noći.
Ovim pisanijem kroz esej, istražujem simboliku svetlosti i senki u delu Dostojevskog iz ugla pravoslavaca, ispitujem nevešto kako i koliko njegovi likovi, u borbi između uma i duše, pronalaze svoj put ka istini.
PRAVOSLAVNA IKONA SVETLOSTI: OD JOVANA DO DOSTOJEVSKOG
U pravoslavnom hrišćanstvu, svetlost je jedan od najmoćnijih simvola. Apostol i Jevanđelista Jovan govori o Hristosu kao „Svetlosti sveta”, čija božanska priroda probija tamu i greha i smrti. U pravoslavnom bogosluženju, svetlost sveća i kandila može da simbolizuje i samo prisustvo Boga, dok je tama povezana sa duhovnom slepoćom ili odvajanjem od božije blagodati.
Ova dijalektika je duboko usađena u stvaralaštvo Dostojevskog. Kao pravoslavni hrišćanin koji je prošao kroz progon, sibirsku tamnicu, ispinjući se na ličnu Golgotu, Dostojevski je razumeo da je tama stvarna – ali da je svetlost, kao božanska iskra, uvek prisutna, čak i kad je ne vidimo. Dakle, samim tim stvarnija od tame.
Za Dostojevskog, svetlost nije apstraktna ideja, već živa sila koja se otelotvoruje kroz ljubav, saosećanje i pokajanje. Njegovi likovi često stoje na raskršću između ove dve krajnosti, suočeni sa slobodom izbora – temeljnim pravoslavnim konceptom razmevanja sveta. U tom smislu, Dostojevski je ne samo pisac, već i duhovnik, čija dela pozivaju čitaoca da se suoči sa sopstvenim senkama i potraži svetlost u sebi.
LIKOVI KAO SVETIONICI: KO JE U(Z)DAHNUO BOŽJU ISKRU?
Više ga i ne čitam često. Ponekad odlažem knjigu jer mi je previše bliska, kao da mi čita misli koje nisam hteo da čujem ili je to moj strah od preispitivanja pojedinih odluka. U ovom delu eseja ću se sadržajnije pozabaviti i sa nekoliko, čini mi se dobrih, primera iz njegovih romana.
Dostojevski često koristi svetlost da prikaže božansku milost i mogućnost spasenja. U romanu Zločin i kazna, Sonja Marmeladova je oličenje ovakve svetlosti. Iako biva prinuđena na prostituciju, ona nosi u sebi čistotu i veru, čitajući Raskoljnikovu priču o Lazarevom vaskrsenju. Njena krotka, ali nepokolebljiva vera postaje svetionik za Raskoljnikova, vodeći ga ka pokajanju. Sonjina svetlost nije u spoljašnjoj lepoti ili moći, koliko u njenoj sposobnosti da voli i veruje uprkos patnji – slika pravoslavnog ideala smirenja.
Sonja otvori Jevanđelje… „O Lazaru”, prošaptala ona… Čitala je slabo, jedva izgovarajući reči, ali sa rastućim žarom…
„‘Ja sam vaskrsenje i život‘, reče Gospod. ‘Ko veruje u mene, i ako umre, oživeće. I ko god živi i veruje u mene, neće umreti za večnost‘…”
Raskoljnikov se trgnu… Sonja gurnu knjigu i brzo, tiho, ali naređujući, reče:
„Ustaj! (Ona ga dohvati za rame; on se podiže, gledajući je u čudu.) Hajde odmah, u ovaj čas, stani na raskršće, pokloni se, poljubi zemlju koju si oskrnavio, pa se onda pokloni celom svetu, na sve četiri strane, i reci svima, naglas: ‘JA SAM UBICA!‘ Tada će ti Bog opet darovati život.”
Dostojevski i Srbi – kako nas je razumeo slovenski genije
Slično tome, u romanu Idiot, knez Miškin predstavlja „svetlog čoveka”, čija dobrota i čistota odražavaju Hristovu prirodu. Miškin, iako naivan i često ismejan, nosi u sebi svetlost saosećanja, dok pokušava da spasi druge, poput Nastasje Filipovne, od njihovih unutrašnjih demona. Njegova tragična sudbina pokazuje da svetlost, iako moćna, može biti krhka u svetu punom sebičnosti i strasti.
„Je l te, kneže, da li ste vi jednom govorili da će svet spasti ’lepota’? Gospodo – viknu on glasno svima – knez tvrdi da će lepota spasti svet! A ja, opet, tvrdim da su njegove misli otud tako nestašne što je on zaljubljen. Gospodo, knez je zaljubljen; ja sam se u to ubedio večeras, čim je ušao. Ne crvenite, kneže, biće mi vas žao. Koja će lepota spasti svet? Meni je to Kolja ispričao… Jeste li vi revnostan hrišćanin? Kolja kaže da vi sebe nazivate hrišćaninom.”
Knez se pažljivo zagleda u njega, ali mu ništa ne odgovori.
U romanu Braća Karamazovi, starac Zosima je možda najjasniji simvol svetlosti. Njegovi spisi i pouke, ispunjeni pravoslavnom mudrošću, naglašavaju da je „svako odgovoran za sve”. Zosimina svetlost je u njegovom smirenju i veri da ljubav može preobraziti svet. Da je ljubav sam Bog. Čak i nakon njegove smrti, njegov uticaj nastavlja da osvetljava put Aljoše Karamazova, podsećajući čitaoce na reči Jovana Bogoslova iz uvoda ovog eseja – tama ne može obuzeti svetlost.
„Braćo, nemojte se plašiti greha čak ni kada ga sami uviđate, samo pod uslovom da ste pokajnički raspoloženi… Jer velika je tajna u tome što ništa nije skriveno pred Bogom. Ljubav će sve otkupiti. Ako i vi sami to shvatite sa punim srcem, već ste spašeni.”
Zatim se starac osvrte ka prozoru, gde su se grane breze dodirivale sa staklom, i nastavio je tihim, proročkim glasom: „Ljubite sve stvorenje Božije, i celo, i svako zrnce peska. Svaki listić, svaki zrak Božiji ljubite. Ljubite životinje, ljubite biljke, ljubite svaku stvar. Ako budeš ljubio svaku stvar, u stvarima će ti se otkriti tajna Božija. Jednom kad je shvatiš, neprestano ćeš je shvatati sve više i više svakog dana. I na kraju ćeš ceo svet ljubiti sveobuhvatnom, univerzalnom ljubavlju.”
Aljoša, koji je do tada ćutao, pade na kolena pred starcem. „Šta radiš, dragi?” osmehnu se Zosima. „Ustani, još nisam umro. Još imamo vremena da razgovaramo… Ovo što sam rekao – to je samo uvod u radost koja dolazi.”
TAMA KAO LAVIRINT: GDE SE GUBE JUNACI DOSTOJEVSKOG?
Moja prva Dostojevskolika noć dogodila se jedne kasne jeseni, u jednom podstanarskom stanu, dok sam čitao Idiotapod bledom sijalicom. Rečenice su me pekle po čelu.
Da, nasuprot svetla, sa druge strane, Dostojevski majstorski prikazuje tamu ljudskog uma – senke gordosti, nihilizma i očaja. Raskoljnikov u romanu Zločin i kazna postaje paradigma ove borbe. Njegova teorija o „izuzetnim ljudima” koji mogu prekršiti moralne zakone ga vodi u tamu zločina. Njegov um, ispunjen racionalizmom i samoopravdanjima, postaje tamnica, a Peterburg, sa svojim klaustrofobičnim ulicama, simbolizuje ovu unutrašnju tamu. Ipak, Dostojevski pokazuje da čak i u takvom mraku postoji mogućnost svetlosti, postoji nada za jutro – Raskoljnikovovo pokajanje je trenutak kad božanska iskra probija njegovu unutrašnju maglu.
U romanu Besi, Stavrogin je još mračniji primer. Njegova harizma i intelekt maskiraju duhovnu prazninu, a njegovi postupci – od razvrata do ravnodušnosti – simbolizuju tamu nihilizma. Za razliku od Raskoljnikova, Stavrogin ne pronalazi put ka svetlosti, što ga čini tragičnom figurom. Njegova sudbina podseća na unapred spomenuto pravoslavno učenje o slobodi: čovek može izabrati tamu, ali to vodi ka samouništenju.
Ivan Karamazov, u romanu Braća Karamazovi, predstavlja intelektualnu tamu. Njegova poema „Veliki inkvizitor” i odbijanje da prihvati Božji svet zbog patnje dece pokazuju um koji se bori sa maloverjem. Ivanova tama je u njegovom racionalnom buntu protiv Boga, ali Dostojevski ga ne osuđuje – umesto toga, pokazuje da je čak i u takvoj sumnji moguće opet pronaći svetlost, kao što Aljoša pokušava da mu ukaže.
„I SVETLOST SVETLI U TAMI”: DIJALEKTIKA KOJA SPASAVA
Dostojevski ipak ne nudi jednostavne odgovore. Njegovi likovi nisu podeljeni na „dobre” i „zle”, već su složene duše u kojima se svetlost i tama bore za prevlast. Ova dijalektika odražava pravoslavno shvatanje podviga – duhovnu borbu koja je suština ljudskog života. Aljoša, u romanu Braća Karamazovi, pod uticajem Zosime, uči da prihvati svet sa svim njegovim pritivurečnostima, verujući da je božanska svetlost jača od svake tame. Ova vera je u skladu sa rečima Jovana Bogoslova – tama može da pritiska, ali ne može da ugasi svetlo.
Dostojevski takođe iznova i iznova naglašava slobodu izbora. U romanu Zapisi iz podzemlja, besednik, „podzemni čovek”, bira tamu svoje mizantropije i samoizolacije, odbacujući mogućnost svetlosti koju mu nudi Liza. Njegova priča je pravo upozorenje o opasnosti odbijanja blagodati, ali i podsećanje da je svetlost uvek pred nosom onima koji je traže. Možda mi se baš ona ukazala u trenutku kad sam doneo odluku da zapišem sve ove reči.
Razmišljam sad možda čak Dostojevski i nije voleo svetlost, ali je svetlost sasvim izvesno tražio. U ćeliji, u podrumu, na licu ubice. U očima bludnice. U molitvi koju niko ne čuje.
PSIHOLOGIJA ILI PODVIG? KAKO DUŠA PROBIJA SVOJE DNO
Dostojevski je često u zapadnjačkoj književnoj kritici nazivan „psihologom duše”, jer je njegovo istraživanje unutrašnjih svetlosti i senki bez premca. A zapadnjaci radije ne ispovedaju svoje nedoumice ili grehove kod mudrih staraca u manastirima, nego kod psihijatara.
Njegovi likovi nisu samo književne figure, već ogledala ljudskih borbi. Pravoslavni kontekst je neizbežan jer u njemu je um najveće bojište gde se odvija podvig – borba između gordosti i smirenja, sumnje i vere.
Dostojevski pokazuje da je tama u umu često samonametnuta: Raskoljnikov se muči sopstvenim idejama, Ivan svojim intelektualnim buntom, Stavrogin ravnodušnošću. Ipak, on veruje da je svetlost – kao božanska blagodat – uvek prisutna, čekajući da je prihvatimo.
Ovaj psihološki uvid je posebno važan u pravoslavlju, gde se pokajanje, odnosno – metanoja, vidi kao promena uma i srca – na bolje. Raskoljnikovovo priznanje zločina, Aljošina odluka da sledi Zosimin put, pa čak i kratkotrajni trenuci slabosti kod Miškina, pokazuju da je svetlost moguća čak i u najmračnijim umovima. Dostojevski nas podseća da je put ka svetlosti najčešće bolan, ali da je to put ka slobodi i vaskrsenju duše.
ZAŠTO NAM DOSTOJEVSKI JOŠ UVEK SVETLI?
Ideje Fjodora Mihaloviča Dostojevskog su i danas aktuelne. Možda više, nego ikad ranije. U svetu žigosanom anksioznošću, otuđenjem i gubitkom smisla – odnosno maloverjem, mnogi od nas nose unutrašnje senke – strah od neuspeha, osećaj praznine, imaginarni pritisak sa društvenih mreža.
Dostojevski bi nas pozvao da se suočimo sa svim ovim senkama, ne da ih ignorišemo, već da ih prevaziđemo kroz veru, kroz ljubav i kroz ljudsku zajednicu. Njegova poruka o svetlosti je univerzalna: čak i u doba algoritama i digitalne buke, božanska iskra postoji u nama.
Savremeni čitalac može u Dostojevskom pronaći utehu. Kao što je Sonja pomogla Raskoljnikovu da vidi svetlost, tako i ti možeš potražiti svetlost u malim gestovima – u molitvi i u trenu tišine. Dostojevski nas svojim delom podučava da je tama stvarna, ali da je svetlost, kao što Jovan Bogoslov obećava u Jevanđelju – nepobediva.
ZAKLJUČAK: TAMA NIKADA NEĆE OBUZETI SVETLOST
Fjodor Mihajlovič Dostojevski, da utvrdimo, kroz svoja dela, slika portret ljudske duše u kojoj se svetlost i tama neprestano bore. Njegovi likovi – od Sonje i Zosime do Raskoljnikova i Ivana – podsećaju nas da je život neprekidan podvig, da je sloboda izbora naša najveća moć i najteži teret. Promatrajući iz ugla pravoslavlja, Dostojevski nas uči da je svetlost, kao Hristova blagodat, uvek prisutna, čak i u najgušćoj tmini.
Citat – „I Svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze” je duša njegove vizije: bez obzira na senke koje nosimo u umu, božanska svetlost ostaje nepobediva. Dostojevski nas poziva da se okrenemo toj svetlosti – ne kao pasivni posmatrači, već kao aktivni učesnici u sopstvenom spasenju. U svetu prepunom buke i sumnje, njegova poruka je jednostavna, ali duboka: potraži svetlost, jer ona je u tebi.
Možda je sve ovo pogrešno izneto, možda Dostojevski i nije pisao da nas prosvetli, već da pokaže koliko duboko možemo da padnemo tražeći svetlost. A možda baš tamo, dole na dnu, ona bude najčistija jer dok koračaš kroz sopstvene senke i Dostojevski ti je saputnik – veruj: Tama nikada neće obuzeti svetlost!
Treći nastavak kolumne Esej iz senke
Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Miloš Đ. Vidaković: „OKRENUT KA SUNCU – VITMENOV POZIV SVETLOSTI U DOBA SENKI”
Gledali su se dugo. Da su slučajni prolaznici ili pak prijatelji koji se dobro poznaju, već bi počeli sklanjati poglede osjećajući nelagodu. Ali, ne i oni. Gledali su se dok su pored njih prolazili tramvaji, kola, biciklisti i tmurni pješaci koji žure, ni sami ne znajući kuda niti zašto. Ovdje je jednostavno običaj da se žuri.
Čitate samo jedan od mnogobrojnih vrednih zapisa iz knjige Milana Dulin Bovana – Priče u kojima ćeš pronaći ono što nisi ni znao da si zaboravio
Nervoza je dio svakog stanovnika ovog sivog mjesta i komad njegove duše, ako ovo sivilo i bezbojna bivša čeljad uopšte imaju dušu. Pored njih je prolazilo i vrijeme, a oni su netremice gledali jedno u drugo, kao da ih ni vrijeme ni tmurni i nervozni velegrad ponedeljkom ujutro, niti bilo šta drugo ne interesuje i ne dotiče.
Kao da ne postoji ništa zbog čega bi trebali biti bilo gdje drugdje ili makar na trenutak razmisliti, prekinuti taj pogled kao čeličnom sajlom vezan i otići zbog nečeg. Samo se okrenuti i otići kuda su i pošli!
Ne, oni nisu znali ni gdje su pošli ni da su uopšte pošli. Oni više nemaju pojma ni kako su tu dospjeli niti zbog čega, a najmanje kada i koliko već su ovdje. Dama u crvenom kaputiću, maločas prispjela iz unutrašnjosti i zarasli čovjek iz daleka, do juče dječak, i danas, samo što više tako ne izgleda, obučen po posljednjoj modi klošara iz okoline obližnjeg stadiona.
– Ako je ovo ona igra „Ko će prvi trepnuti“ predaću se, pobijedila si, a ako je ona „Ko će se prvi nasmijati“ onda je remi – kesimo se mi ko dva domanca otkako smo se sreli! Najzad progovori on, već žaleći za istupanjem iz vječnosti u koju su bili upali i neizvjesnosti koju ona nosi uza se.
– Ja, ja, ovaj… Pokuša i ona da sastavi nešto nalik rečenici, ali kao naglo probuđena, ne stiže da se sabere.
– Sad treba da kažeš kako ti je ime i kad ja uzvratim svojim imenom, onda kurtoazno kažeš: „Drago mi je“, mada i ne mora da ti bude, to je onako, što bi se u nas reklo – red. Izvali on i dalje se smijući kao lud na brašno, pa nastavi:
– Ja sam recimo Milan i baš mi je drago što me tako lijepo gledaš, a još draže bi mi bilo da hoćeš progovoriti, reći ime i sve po redu, kao i šta ćeš u ovom sivilu, Bog s tobom!?
– Jelena, drago mi je Milane, ma tu sam, treba da upišem fakultet i evo upravo sam stigla, malo me je strah svega ovoga! Okrenu se oko sebe i kao da pokuša da sagleda i shvati te tone armiranog betona i milione duša, pa zadrhti osjećajući kako joj se taj grad i sve u njemu u vidu jeze provuče kroz kosti.
Oblak je upravo bio iznad njih dajući sivilu još tamniju notu koja je bacala onu tužnu, optimisti možda i zamalo romantičnu sjenu na cio prizor.
– Ovdje ti je skoro nemoguće razaznati kad je oblačno, a kad nije. Nebo je vazda sivo, ali ja kao iskusni poznavalac meteoroloških prilika mogu ti reći da je jedan oblak marke kumulus upravo više nas i ako se ne pomaknemo u roku od dvadeset sekundi odavde, istovariće direktno na nas sto litara vode po metru kvadratnom, a opet ja sasvim slučajno znam dobro mjesto za popiti kavu dok oluja u trajanju od sat i po ne prođe – napriča on.
– Iskreno, nemam pojma šta si ispričao sada, ali sam shvatila da si spomenuo kafu i može, vodi me! Čime se ti inače baviš?
– A svačim, ja ti se uglavnom dešavam! Evo recimo, sad ćemo mi popiti kavu i ja ću nekome to ispričati i možda će taj neko za dvadeset godina o tome napisati priču. Priča ko i svaka druga, samo što ova neće imati kraj, pa će svako sebi morati smišljati šta bi mu najbolje pasalo. Mora se u književnost uvesti makar malo interakcije. Znam, nekima će biti i krivo, a opet još bi im krivlje bilo da im završenu priču servira kako im ne leži. Ko će, bona, narodu ugoditi!?
Kiša poče da rosi. On već natovaren njenim torbama i ona koja pritrčava za njim već ga zapitkujući ponešto, odoše prema nekud. Nisam ih pratio niti znam kuda niti šta je dalje bilo s njima, moraćete smisliti sami.
Jedino što znam je da je onoga dana palo sto litara kiše po metru kvadratnom, skoro potpuno opralo ulice prljavog velegrada, da se osjećao prijatan miris kiše i da sam u jednom trenutku vidio nebo, plavo i čisto kao iznad tisove šume na Prenju.
Napisao sam ovo jer danas sretoh par sa dva klinca. Podsjetiše me na ono dvoje, iako daleko od velegrada, a prošlo je već vjerujem mnogo, skoro dvadeset godina, ako ne i više.
Ona baš kao junakinja prvog dijela priče – visoka i vitka sa velikim smeđim očima, a on, kad bi to zaista bio on, i dalje obučen kao klošar i nakon toliko godina pokušava da joj zaokupi pažnju glupirajući se i glumeći sveznalicu. Dječaci, to su neke nove, a stare priče.
Za GLEDIŠTA piše Milan DULIN BOVAN
PROČITAJ JOŠ
Dimitrije Milenković: PISAC TOPLE LJUDSKE DUŠE – BRANKO ĆOPIĆ
U ovom izabranom ciklusu iz njene nove zbirke Na večeri sa Mesecom, Ljiljana Marković otvara poetski univerzum gde se granice između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta ne samo prepliću, već se i međusobno prožimaju do neraskidivosti. Motivima Meseca, ruševina, praznika i prolaznih susreta, njeni stihovi postaju živi nosioci onoga što je iskonsko, ali nevidljivo: sećanje kao otvorena rana, grad kao arhiva nesagledivih emocija, priroda kao poslednji verni sagovornik.
Pesma „Na sceni” postavlja, možda, ključno pitanje ovog ciklusa: „Ko li će sad doći?” – i od tog trenutka reči više nisu samo tekst, već postaju intimni poziv na dijalog. „Božićna zvona” i „Zlatna prašina” kao da odgovaraju: poezija je ta trajna svetlost koja se pojavljuje kada sve drugo utone u sumrak, a jedino mesečev pečat nastavlja da osvetljava svaki prolaz.
Ovde nema monologa – samo tihih epifanija koje preokreću način na koji vidimo svet. Kao što Ljiljana piše u pesmi „Vreme u kome uzrok i posledica nisu povezani”: „Telo zna, ali u bezdan / između tektonskih ploča upao je i rastvorio se”. Ovim izborom vas ne pozivamo samo na čitanje, već na putovanje u taj bezdan, gde svaki stih postaje ogledalo u kojem se prelamaju naši najdublji odjeci.
Novu knjigu poezije Ljiljane Marković – Na večeri sa Mesecom možeš poručiti jednim klikom na sliku u Knjižari « NESTOR ŽUČNI »
NA SCENI
nadvijen nad smislom teksta
ćutljiv i odsutan
prinosi ustima jabuku
koja se otkide s grane
i pade mu u ruku
Nesvestan blagodeti
Vrata su otvorena
Svetlost sedi na prozoru
Pomislim, ko li će sad doći
Je li ovo početak, ili kraj
šapućem čoveku koji sedi do mene u mraku
VREME U KOME UZROK I POSLEDICANISU POVEZANI
Ploče vremena pogrešno su se dodirnule
ništa nije u unutrašnjoj vezi –
odnosi i lica, obrisi ruku i nogu
nastavljaju se po inerciji
(uvek se iznenadiš koga ruka grli
ko ti miluje grudi
koga puštaš da se igra tvojim jezikom)
Telo zna, ali u bezdan
između tektonskih ploča
upao je i rastvorio se
među vatrenim meduzama i
šaranima koji škljocaju
češljajući krljušti i brkove
i tone
tvoj pogled
Sopstvene oči gledaju te
kao izdajnika
i padaju, najzad
svako svojim putem
jedno brže
jedno sporije
u mrak
OLUPINA TUTNJI, RAZVALINA
(krimić)
Taj svet više ne postoji
to su samo visuljci nekadašnjih reči
dana sjajnih, zakačenih okolo kao
ukrasi na novogodišnjoj jelki
Treba da se pojavi neko ko će ga izvesti odatle
Zaglaviti se u vremenu
tu je tvoj kraj
ili možda početak naglih i krvavih završetaka
Priča, nerazvijena u životu
kao zastava trobojka
na vetru velikog i veselog praznika
pokidana od silicijumskih žica i katodnih cevi
zakačena za munjevite automobile mladosti
jednom, iz osvete, slepih očiju
zaklanja pogled mladića
lepog kao da juri kroz strip
i smešta ga pored drveća
sada već u slomljenoj kanti
da ne iscuri još vode
iz jednostavog, jednostavnog razloga
nekad davno bila je zakopana
u osmehu bledog čoveka
i htela je opet da vrisne
Onda dolazi Barnabi
a ponekad i doktor
za ludake
koji su uspomenama dali previše važnosti
NIKAD NIŠTA NISAM NAUČILA DO KRAJA
Nikad ništa nisam naučila do kraja
samo se sećam kako tumaram
kad pitam da izađem sa časa
kroz vrata koja vode do drugih vrata
gde, kad otvorite, srećete se sa
zaprepaštenim pogledima majstora
koji uče od vrhovnih majstora
Ko će razumeti sve te jezike posvećenika
Radije ćeš krckati sladoled
umočen u lešnike
na klupi u dvorištu
Kao da zvezde krckaju
kroz krošnje topola
I tako sam ostala u školi zauvek
i sad objašnjavam deci kako se greši
na svom primeru, i na
slavnim primerima drugih ljudi
Imam propisan broj časova
(nekad i napolju
osvetljeni uličnim sijalicama
moji učenici i ja sedimo
i pišemo svoje zablude)
a trebalo bi mi još toliko Ne bih prestajala
NEKI SJAJ ŽUTOG KAMENA KARIJATIDA
Neki sjaj žutog kamena karijatida
pada
na taj svet sunčanih dana
Iz otvorenog prozora vidim
svojim malim belim kombijima uspinju se
i spuštaju
niz brda
raznosači hleba i jogurta a
po bistrom jutarnjem moru
kao po ogledalu, izliven
pliva neki ćilim
Lomi se lepo, u grozdovima najpre
kroz slanu i gorku vodu
Moje lepo mlado belo telo
vedro je i skladno
I uranjamo, jutarnja tura
u sjajno meko staklo vode
u tu geometriju cveća
koja se rasparčava i njiše
Tek malo strepim da se pikseli
tih davnih livada sasvim ne pokvare
dok nam se udenjuju u kose
(ah, more je zato odmor, jer na njemu nema
tih crnih oblaka, tih nagvaždala, tih žena
koje preživaju stara drvena znanja koje rađaju decu kao mala Sunca)
BOŽIĆNA ZVONA
Sve češće
kroz snove, te izdajničke kapije
koje ti ne daju da skreneš pogled
nekadašnji, skupi život
koji si pustila niz reku
da zavija kao utopljenik
izranja i maše radosno
Iz tople dolje prošlosti, eno
neki mladić
ljulja jedno srebrno drvo
ljulja, ljulja
sve dok ne začuješ da
listovi, da sve crkve oko tebe
zvone
njegovo ime
Odjednom, život, kao proplanak
otkriva za tebe, u magli, još jedan početak
nekad sadržan samo u jednoj nežnijoj reči
od kojih se odavno trzaš
Putevi su suvi ali
dovoljno je da neko samo
vidi u tebi odblesak kakvog svetla
tvoje smene, gle, ne zanimaju ga
pa ni to koliko si puta ubila čoveka
uključujući tu i sebe samu
S MESECOM NA RAMENU
Ako Sunce ode da spava
nenadano i u pola rečenice
Mesec brzo zauzima upražnjeno mesto
na njegovom ramenu
svetli kao srebro
miluje ga po obrazima
Mesec mu šapuće
bira lepa mesta
Vodi ga na klupu kraj reke
Savija na glavu grane vrbe
da ih ne prepoznaju
Sreća ili nesreća
Mesec nikad nije sam
samo okrene glavu
zvezdice i Zvončice
o čem sad misli, u šta sad gleda
brbljaju nervozno
ovo lice nesaznatljivo i neosvojivo
lice sa stalnim smeškom
pa kad ustanu i krenu
nema druge nego da
na grani najvišeg drveta, zaljubljena
jedem svoj sladoled
samo da bih mogla da pratim
kako se, od nekog pijanstva
nežno sudaraju
a svetlosti pršte
niz lavirinte grada
TAJ GRAD, MESEČEV PEČAT
Među oblacima je
u izobilju kiša, lipa i koraka
tog letnjeg svetog trojstva
Ko bi od toga ostao normalan
al opet stadoh na pust trg
kao na mesečev pečat
povučena rečenicom
iz davnog razgovora
Krila i zlatne sandale ostavljam
onome ko je ovde zaslužio spomenik
i odrešito krećem
na rečenu adresu gde ću
u mom crvenom džemperiću
u mojoj heklanoj suknjici
popiti kafu za stolom uz prozor
Kako ona ume lepo da se
ponaša, volim da čujem (bez obzira
na zviždukanje onog mladića, Kiša
koji šparta niz ulicu)
A onda ću ustati
da zatvorim vrata
i ispratim tetku
koja odlazi u bilo koji svet
Kad
zaključah
(tu uspomenu)
uhvatih se da stojim nasred praznine
čekajući
da osmehom započneš taj dan
za koji reče
da si ga našao u snu
ZLATNA PRAŠINA
Gle kako izgreva Mesec iza oblaka plavih
i obasjavajući nebeskom livadu čini
Sjajan, treperi
milog lica
u ustima mu kao orasi
ćute reči
Gle kako izgreva
blistav i podatan, taj anđeo
nežnim se, oblim leđima
u zlatnoj prašini kupa
Obešena
na tanki srh
čežnje
kao na ninaljku
tiho, tiho i polako
Meseče
šaljem ti hiljadu slatkih poljubaca
(Hoće li otići
izmaknuti krilo
ta svetla glava kerubina
s ustima punim meda
i nadimaka
hoće li otići
iza oblaka opet
zameniti nebo kojim plovi
i ostaviti ovu plavu vasionu bez dna
puteva
fenjera i
natpisa
taj zlatoglavi mesec koji prolazi
koji upravo prolazi pored mene
beše pun obećanja)
KO JE?
… ako je trava, gle
povija se, kao da vetar počinje
ako su noge
vesele, mlade
ako trče kao da se smeh oseća
u celom prostoru slike
ako je čelo
vrti se od sunca
radost, nos lepi, lice
zubi koji krckaju usne
orošene ljubavnim izjavama
ako su noge
namenjene travi, vetru, proletnjoj šumi
i pokislom pašnjaku
noge koje se vrte
koje poskoče
grudi uske kao pupoljak
ako veselo srce viče u njima
biće da je Cigan
koji zastaje
tek da dobaci
Moramo li, mi Cigani
da čujemo sve to
što ste
izmislili
KAKO DA SVE BUDE NOVO
Kreneš da obilaziš planine
tražiš opasna mesta, stenje, vrhove, babine zube
od starih stvari sakivaš nove
pribiraš bačeno, tuđe i svoje
isecaš, lepiš, bojiš i ušivaš
potrčiš
poljubiš
kupiš goluba za kućnog ljubimca
slomiš štiklu dok žuriš niz ulicu
pokidaš kaiš od torbe, naočigled sveta
uđeš u pogrešan bus
sasvim nov tržni centar
sve odjednom zaboraviš
sahraniš dragog čoveka
promeniš frizuru
svečanu haljinu, obučeš
kao maljem, udari siromaštvo
moraš da radiš u trgovini, bar jedan dan
brojiš ljudima kusur
prezreš onog kojeg si voleo
pređeš sa soka na rakiju
odjednom svi postanu drugačiji
zatraže od tebe da govoriš javno
da se popneš na drvo
staviš šećer umesto soli
nešto pita dete iz osnovne škole
upoznaš rođaka kojeg nisi znao, a još ti se i svidi
preskočiš noć odeš u Veneciju i ne smeš da hodaš po vodi zaljubiš se
Svetlost nije samo ono što te obasjava – ona je unutrašnji čin, hrabrost da život prihvatiš u svim njegovim bojama, čak i kad su bolne ili neizvesne. Volt Vitmen, pesnik koji je u svakoj vlati trave video odraz beskraja, pevao je o tom svesnom okretanju ka svetlosti. Njegovi stihovi, kao himne slobodi i životu, nisu samo poezija – oni su svojevrsni putokaz da se živi punim plućima, da senke, ma koliko duge, ne definišu tvoj put.
Kako nas poezija Volta Vitmena, američkog pesnika koji je slavio život i ljudski duh, uči da prevaziđemo senke prošlosti i savremenog doba, birajući svetlost kao svestan izbor života?
PESNIK SVETLOSTI
„Moraš da se navikneš na blistava svetla svakog svoga časa.” V. Vitmen, Pesma o otvorenom putu
Vitmen je razumeo da je svetlost izbor, a ne nešto što se samo događa. U njegovoj poeziji, svetlost je metafora za životnu energiju, za pronalaženje smisla u haosu. Danas, kad se suočavamo sa ličnim borbama, društvenim pritiscima ili globalnim neizvesnostima, Vitmenov poziv – „Turn your face to the light…” – zvuči kao podstrek. Ovaj poziv nije naivan optimizam, već filozofija koja zahteva hrabrost i veru u mogućnost da preobrazimo život.
Kako da se okrenemo ka svetlosti u doba senki? Vitmen ne nudi jednostavne odgovore, ali te uči da je svaki trenutak – od prvog udaha do susreta sa nepoznatom osobom – prilika da izabereš svetlost. To je umetnost življenja koju propoveda: navikavanje na blistavost, sa intenzitetom blica svakog časa, na lepotu koja postoji čak i kad je teško videti.
BEZ GROBA U SVOM SRCU: KO JE BIO VOLT VITMEN?
Volt Vitmen (1819–1892), američki pesnik, novinar i bolničar, bio je vizionar koji je promenio poeziju. Njegova knjiga Leaves of Grass (Vlati trave), zbirka slobodnih, ritmičnih stihova, srušila je književne tabue 19. veka, slaveći čoveka, prirodu i kosmičku povezanost. Vitmen je verovao da je svaki pojedinac svetionik, da svako nosi iskru božanskog. Njegova poezija, prevedena na srpski od pesnika poput Tina Ujevića, govori svima nama – o zajedničkom putovanju i sposobnosti da se uzdignemo iznad ograničenja.
U „Pesmi o sebi” piše:
„Ja svetkujem samoga sebe i pevam samoga sebe, A što ja sebi dopuštam, morate i vi sebi dopustiti, Jer svaki atom koji pripada meni, pripada i vama.”
Vitmenov život nije bio lak. Odrastao je u skromnim uslovima, radio kao učitelj i štampar, a tokom Američkog građanskog rata dobrovoljno je brinuo o ranjenim vojnicima. Svedočio je i patnji i smrti, ali je čak i u tim mračnim trenucima nalazio razlog da peva. Njegova sposobnost da pronađe svetlost usred tame čini ga moćnim glasom do našeg doba.
SVETLOST KAO SVESNA ODLUKA
Često se Vitmenu pripisuje: „Keep your face always toward the sunshine – and shadows will fall behind you.” Iako možda nije njegov, ovaj citat sažima njegovu filozofiju: svetlost je odlučan izbor, odluka da se život prihvati uprkos bolu ili neizvesnosti. U pesmi Iz kolevke što se beskonačno ljulja, on vapi: „Sijaj, sijaj, sijaj! Sipaj svoju toplotu, veliko sunce!”
Ovaj vapaj je poziv da život gledamo otvorenih očiju i srca. Vitmen je znao da je život mešavina svetlosti i senke, ali je verovao da je naša moć u tome gde usmeravamo pogled. Kad biramo sunce, senke gube moć nad nama. Ovaj izbor zahteva hrabrost, jer je lakše ostati u poznatom, čak i ako je bolno. Ali Vitmen opet podseća da je život previše dragocen za polu-mrak.
U današnjem svetu, preplavljenom informacijama i pritiscima, lako se izgubiš u senkama – u brizi o budućnosti ili žaljenju za prošlošću. Vitmen te poziva da staneš, udahneš, podigneš pogled. Svetlost je u malim trenucima: osmehu deteta, mirisu trave, sekundi tišine usred gungule.
ODLOMCI IZ SENKI
Vitmenova svetlost je stečena borbom. Kao bolničar u Građanskom ratu, video je smrt i stradanje. Njegova elegija „O, kapetane, moj kapetane”, posvećena Linkolnu na odru, zvuči kao poziv čitaocima: „Ustani, jer za tebe zvone zvona, za tebe trepere zastave, Za tebe gomila na doku, njihove želje – njihova lica – okrenuta tebi.”
Ove reči nas bude. Iako je bol stvarnost, izbor je naša reakcija. Svetlost nije naivnost – ona je odluka da ostaneš živ i uz prisustvo senke. U bolnicama je Vitmen video hrabrost vojnika, ljubav u skromnim gestovima. Pisao je pisma za one koji nisu mogli, slušao njihove priče, držao ih za ruku. Njegovi stihovi nisu odvojeni od stvarnosti – oni su ukorenjeni u njoj, dokaz je da senke nisu kraj priče.
Čitate Esej iz senke – Miloša Đ. Vidakovića: „OKRENUT KA SUNCU – VITMENOV POZIV SVETLOSTI U DOBA SENKI”
SENKE SAVREMENOG DOBA
Savremene senke su drugačije: digitalni ekrani, algoritmi, brzina bez smisla. Lajkovi kao zamena za aplauz, vidljivost kao simulacija značaja. Vitmen bi možda video potencijal u mrežama – demokratski duh gde svako može biti pesnik. Ali opominjao bi da je prava pesma rođena iz tišine, iz pogleda ka nebu, ne ka ekranu.
Gotovo sam siguran dok prelazim prstima po liniji raznoraznih sličica. Pesnik koji slavi znoj, telesne tečnosti i prljavštinu bi danas na Instagramu imao tri pratioca i upozorenje od administratora. Zadeseo sam se u Central parku tokom jedinog boravka u Americi. Gledao sam ljude, sedeo sam i promatrao neupadljivo, prosto želeo sam da upoznam taj svet. Uočio sam neku devojku kako fotografiše lišće. Nije gledala u drvo, već u telefon. I pomislio sam – da li je to senka koja zaklanja svetlost, ili pokušaj da se uhvati lepota? Vitmen bi rekao: oboje. Život je u pokušaju, ne u rezultatu.
Vitmenovo Okreni se suncu zvuči lepo dok ne shvatiš da to zapravo znači – pomeri dupe sa stolice, isključi svih čedrdeset sedam kartica u pretraživaču i odmah zagrli to drvo u koje ne umeš ni da pogledaš. Pomislim da je njegova Pesma o sebi u stvari trening plan: tri serije po petnaest redova dnevno za jačanje samopoštovanja.
Savremene senke su i unutrašnje: anksioznost, osećaj da nisi dovoljno dobar. Moje senke nisu poetske. To su nepročitane knjige koje upravo klimaju glavom sa polica i petnaestak otvorenih kartica gde kupujem gluposti koje ću srećom sasvim sigurno vratiti prodavcu. Vitmen bi rekao da sam previše zauzet čuvanjem senki da bih primetio da su mi prsti već u senci – od ekrana koji ih osvetljava. Pljuni dakle u tanjir sa algoritmima i izdrži pogled na suncu bar koliko na TikTok-u. Kad biraš svetlost, biraš i za one oko sebe, za svet koji delimo.
TI SI DOVOLJNO DOBAR
„Ko god nije u svom kovčegu i mračnom grobu, neka zna – dovoljno mu je dano.” Leaves of Grass, The Sleepers
Ne verujem u optimizam. Verujem u Vitmenovu tvrdoglavost. U parku, dok prolazite pored klupe na kojoj nikog nema, zamislite da je on tu – veliki, prljav, smrdi na znoj, i viče: „Zar ne vidiš? Sve je ovo bilo tvoje. Jesi li zaboravio? Jesi li se zakopao?”
Vitmen podseća da je život već blagoslov. Društveni mediji, reklame, unutrašnji glasovi govore da nisi dovoljan. Ali on poziva da staneš i priznaš: sam život, mogućnost da dišeš, voliš, stvaraš – to je čudo. Neću da te lažem i sam sam često zaglibljen u telefonu, ali jednom nedeljno, dok čekam da se prolije kafa kroz filter, čujem kako nešto šušti u meni. To nije internet connection. To je Vitmenov glas iz trećeg razreda: „Mali, zar ne vidiš? Sunce je besplatno. Dah je besplatan. Tvoja pesma – još uvek nije napisana.”
Vitmen slavi obične stvari – travu, vetar, telo – i u njima vidi božansko. Kad čitaš njegove stihove, podsećaš se da je svetlost svuda, ako naučiš da je vidiš: u smehu prijatelja, toploti sunca, tišini jutra.
POVRATAK OTVORENOM PUTU
U Pesmi o otvorenom putu, Vitmen kaže: You must habit yourself to the dazzle of the light and of every moment of your life. Život nije staza bez prepreka, već izbor da ideš napred. Ova himna slobodi poziva da kreneš na put, ne znajući kuda će te odvesti, verujući da je sam put dovoljan. I tako, sa stidom koji me grize kao stenica, okrećem lice ka prozoru. Senke mojih neispunjenih obaveza i dalje se provlače iza mene, ali bar na tren – sijam.
Da li ste znali da je Vitmenovu poeziju na srpski jezik prevodio i veliki Ivo Andrić?!
Delić iz kultnog filma Društvo mrtvih pesnika
ZAVRŠNA REČ: PEVAJ, JER ŽIVIŠ
Senke ne nestaju, ali možeš da biraš – hoćemo li se za njom okrenuti, ili ćemo, poput Vitmena, lice okrenuti suncu, i nastaviti da pevamo. „Do I contradict myself? Very well then I contradict myself, (I am large, I contain multitudes.)” Leaves of Grass, Song of Myself
Mi smo u množini. Senka i svetlost. Pesma i tišina. U vremenu koje ponekad deluje kao sumrak, Vitmenov poziv ostaje: biraj svetlost. Navikni se na njen bljesak. I koračaj. Ove reči su način života. Ne moraš biti savršen. Dovoljno je da prihvatiš život i pevaš, jer si živ.
U potpunom skladu sa njegovom panteističkom vizijom, na kraju, hiljaditi put čini mi se, Vitmenov poziv je jednostavan, ali dubok: živi. U vremenu kad je lako izgubiti veru – život sam po sebi bude dovoljan razlog za radost. Budući da sam ukorenjen u prostoru gde je pravoslavni pogled na stvari i svet prirodan odabir, usuđujem se da opravoslavim i Volta Vitmana. I dok koračamo kroz naše dane, neka nas njegove reči vode: biraj svetlost, uvek i uvek i iznova, i nikada ne prestaj da pevaš: „I Svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze.” (Jovan 1:5)
Drugi nastavak kolumne Esej iz senke
Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Miloš Đ. Vidaković: „MISTERIJA SVETLOSTI ILI RAST U SJAJU VEČNE LEPOTE”
Četvrte godine svoga vezirovanja posrnu veliki vezir Jusuf i kao žrtva jedne opasne intrige pade iznenada u nemilost. Borba je trajala celu zimu i proleće. Bilo je neko zlo i hladno proleće, koje nije nikako dalo letu da grane. A sa mesecom majem iziđe Jusuf iz zatočenja kao pobednik.
Navršilo se pola veka od odlaska Ive Andrića u večnost, njemu u čast pročitajte pripovetku – Most na Žepi
I život se nastavi, sjajan, miran, jednoličan. Ali od onih zimskih meseci, kad između života i smrti i između slave i propasti nije bilo razmaka ni koliko je oštrica noža, ostade u pobedniku veziru nešto stišano i zamišljeno. Ono neizrecivo, što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reči.
Živeći zatočen, u osami i nemilosti, vezir se setio življe svoga porekla i svoje zemlje. Jer, razočaranje i bol odvode misli u prošlost. Setio se oca i majke. Umrli su oboje još dok je on bio skroman pomoćnik nadzornika carskih štala, i on je dao da im se opervaze grobovi kamenom i podignu beli nadgrobni nišani. Setio se Bosne i sela Žepe, iz kog su ga odveli kad mu je bilo devet godina.
Bilo je prijatno, tako u nesreći, misliti na daleku zemlju i raštrkano selo Žepu, gde u svakoj kući ima priča o njegovoj slavi i uspehu u Carigradu, a gde niko ne poznaje i ne sluti naličje slave ni cenu po koju se uspeh stiče.
Još toga istog leta on je imao prilike da govori s ljudima koji su dolazili iz Bosne. Raspitivao se, i kazivali su mu. Posle buna i ratova bejahu naišli nered, oskuda, glad i svakojake bolesti. On odredi znatnu pomoć svima svojima, koliko god ih još ima u Žepi, i u isto vreme naredi da se vidi šta im je najpotrebnije od građevina.
Javiše mu da ima još četiri kuće Šetkića, da su ponajimućniji u selu, ali da je i selo i sav taj kraj osiromašio, da im je džamija oronula i ogorela, česma presahla; a najgore im je što nemaju mosta na Žepi. Selo je na bregu kraj samog utoka Žepe u Drinu, a jedini put za Višegrad ide preko Žepe, pedesetak koraka poviše ušća.
Kakav god most načine od brvana, voda ga odnese. Jer, ili nabuja Žepa, naglo i iznenada kao i svi gorski potoci, pa podrije i otplavi grede; ili nadođe Drina, pa zajazi i zaustavi Žepu kod ušća, i ona naraste i digne most kao da ga nije ni bilo. A zimi se opet uhvati poledica po brvnima, pa da se polome i stoka i ljudi. Ko bi im tu most podigao, učinio bi im najveće dobro.
Vezir dade šest ćilima za džamiju, i novca koliko treba da se pred džamijom podigne česma sa tri lule. I u isto vreme odluči da im podigne most.
U Carigradu je tada živeo jedan Italijan, neimar, koji je gradio nekoliko mostova u okolini Carigarda i po njima se pročuo. Njega najmi vezirov haznadar i posla sa dvojicom dvorskih ljudi u Bosnu.
Stigli su još za snega u Višegrad. Nekoliko dana uzastopce su gledali začuđeni Višegrađani neimara kako, pognut i sed, a rumen i mladolik u licu, obilazi veliki kameniti most, tucka, među prstima mrvi i na jeziku kuša malter iz sastavaka, i kako premerava koracima okna. Zatim je nekoliko dana odlazio u Banju, gde je bio majdan sedre iz koga je vađen kamen za višegradski most.
Izveo je argate i otkopao majdan, koji je bio posve zasut zemljom i obrastao šipragom i borićima. Kopali su dok nisu našli široku i duboku žilu kamena, koji je bio jedriji i belji od onog kojim je zidan višegradski most. Odatle se spustio niz Drinu, sve do Žepe, i odredio mesto gde će biti skela za prevoz kamena. Tada se jedan od one dvojice vezirovih ljudi vrati u Carigrad s računom i planovima.
Neimar ostade da čeka, ali nije hteo da stanuje ni u Višegradu ni u kojoj od hrišćanskih kuća ponad Žepe. Na uzvisini, u onom uglu što ga čine Drina i Žepa, sagradi brvnaru – onaj vezirov čovek i jedan višegradski kjatib su mu bili tumači – i u njoj je stanovao. Sam je sebi kuvao. Kupovao je od seljaka jaja, kajmak, luk i suvo voće. A mesa, kažu, nije nikad kupovao. Povazdan je nešto tesao, crtao, ispitivao vrste sedre ili osmatrao tok i pravac Žepe.
Uto se iz Carigrada vrati i onaj činovnik sa vezirovim odobrenjem i prvom trećinom potrebnog novca.
Otpoče rad. Svet nije mogao da se načudi neobičnom poslu. Nije ni naličilo na most ono što se radilo. Najpre pobiše ukoso preko Žepe teške borove grede, pa između njih dva reda kolja, prepletoše prućem i nabiše ilovačom, kao šanac. Tako svratiše reku i jedna polovina korita ostade suva.
Upravo kad su dovršili taj rad, prolomi se jednog dana, negde u planini, oblak, i začas se zamuti i nabuja Žepa. Tu istu noć provali već gotov nasip po sredini. A kad sutra osvanu dan, voda je bila već splasla, ali je pleter bio isprovaljivan, kolje počupano, grede iskrivljene. Među radnicima i u narodu pođe šapat da Žepa ne da mosta na se. Ali već treći dan naredi neimar da se pobija novo kolje, još dublje, i da se isprave i poravnaju preostale grede. I opet je iz dubine odjekivalo kamenito rečno korito od maljeva i radničke vike i udaraca u ritmu.
Tek kad sve bi spremljeno i gotovo, i dovučen kamen iz Banje, stigoše klesari i zidari, Hercegovci i Dalmatinci. Podigoše im drvenjare, pred kojima su klesali kamen, beli od kamene prašine kao vodeničari. A neimar je obilazio oko njih, saginjao se nad njima i merio im svaki čas rad žutim limenim trougaonikom i olovnim viskom na zelenom koncu.
Već su bili s jedne i druge strane prosekli kamenitu i strmu obalu, kad ponestade novca. Nasta zlovolja među radnicima i u narodu mrmljanje da od mosta neće biti ništa. Neki koji su dolazili iz Carigrada pričali su kako se govori da se vezir promenio.
Niko ne zna šta mu je, da li je bolest ili su neke brige, tek on biva sve nepristupačniji i zaboravlja i napušta već otpočele radove i u samom Carigradu. Ali posle nekoliko dana stiže vezirov čovek sa zaostalim delom novca, i gradnja se nastavi.
Na petnaest dana pred Mitrovdan, svet koji je prelazio Žepu preko brvna, malo poviše gradnje, primeti prvi put kako se s obe strane reke, iz tamnosiva kamena škriljavca, pomalja beo, gladak zid od tesana kamena, opleten sa svih strana skelama kao paučinom. Od tada je rastao svakog dana.
Ali uto padoše prvi mrazevi i rad se obustavi. Zidari odoše kućama, na zimovanje, a neimar je zimovao u svojoj brvnari, iz koje nije gotovo nikud izlazio, povazdan pognut nad svojim planovima i računima. Samo je radnju prigledao često. Kad, pred proleće, stade led pucati, on je svaki čas, zabrinut, obilazio skele i nasipe. Pokatkad i noću, sa lučem u ruci.
Još pre Đurđevdana vratiše se zidari i rad otpoče ponovo. A tačno u po leta bi posao dovršen. Veselo oboriše radnici skele, i iz toga spleta od greda i dasaka pojavi se most, vitak i beo, sveden na jedan luk od stene do stene.
Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako čudesnu građevinu u rastrganu i pustu kraju. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj svaka po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom.
Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parče modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa. Dugo nisu oči mogle da se priviknu na taj luk smišljenih i tankih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krš, pun kukrikovine i pavite, i da će prvom prilikom nastaviti let i iščeznuti.
Iz okolnih sela povrve svet da vidi most. Iz Višegrada i Rogatice su dolazili varošani i divili mu se, žaleći što je u toj vrleti i divljini, a ne u njihovoj kasabi.
– Valja rodit vezira! – odgovarali su im Žepljani i udarali dlanom po kamenitoj ogradi, koja je bila prava i oštrih bridova kao da je od sira rezana, a ne u kamen sečena.
Još dok su prvi putnici, zastajkujući od čuđenja, prelazili preko mosta, neimar je isplatio radnike, povezao i natovario svoje sanduke sa spravama i hartijama, i zajedno s onim vezirovim ljudima krenuo put Carigrada.
Tek tada pođe po varoši i po selima govor o njemu. Selim, Ciganin, koji mu je na svom konju dogonio stvari iz Višegrada i jedini zalazio u njegovu brvnaru, sedi po dućanima i priča, bogzna po koji put, sve što zna o strancu.
– Asli i nije on čovek ko što su drugi ljudi. Ono zimus dok se nije radilo, pa mu ja ne otiđi po desetak-petnest dana. A kad dođem, a ono sve neraspremljeno ko što sam i ostavio. U studenoj brvnari on sjedi sa kapom od međedine na glavi, umotan do pod pazuha, samo mu ruke vire, pomodrile od studeni, a on jednako struže ono kamenje, pa piše nešto; pa struže, pa piše.
Sve tako. Ja otovarim, a on gleda u mene onim zelenim očima, a obrve mu se nakostriješile, bi reko proždrijeće te. A nit govori nit romori. Ono nikad nisam vidio. I, ljudi moji, koliko se namuči, eto godinu i po, a kad bi gotov, pođu u Stambul i prevezosmo ga na skeli, odljuma na onom konju: ama da se jednom obazrije jal na nas jal na ćupriju! Jok.
A dućandžije ga sve više ispituju o neimaru i njegovom životu, i sve se čude i ne mogu da nazale što ga nisu bolje i pažljivije zagledali dok je još prolazio višegradskim sokacima.
A neimar je dotle putovao i, kad bi, dva konaka do Carigrada, razbole se od kuge. U groznici, jedva se držeći na konju, stiže u grad. Odmah svrati u bolnicu italijanskih franjevaca. A sutradan u isto doba izdahnu na rukama jednog fratra.
Već idućeg dana, ujutro, izvestiše vezira o neimarovoj smrti i predadoše mu preostale račune i nacrte mosta. Neimar je bio primio samo četvrti deo svoje plate. Iza sebe nije ostavio ni duga ni gotovine, ni testamenta ni kakvih naslednika. Posle dužeg razmišljanja, odredi vezir da se od preostala tri dela jedan isplati bolnici, a druga dva daju u zadužbinu za sirotinjski hleb i čorbu.
Upravo kad je to naređivao – bilo je mirno jutro pod kraj leta – donesoše mu molbu jednog mladog, a učenog carigradskog mualima, koji je bio iz Bosne rodom, pisao vrlo glatke stihove, i koga je vezir s vremena na vreme darivao i pomagao. Čuo je, kaže, za most koji je vezir podigao u Bosni, i nada se da će i na tu, kao svaku javnu građevinu, urezati natpis da se zna kad je zidana i ko je podiže.
Kao uvek, on i sad nudi veziru svoje usluge i moli da ga udostoji da primi hronogram koji mu šalje i koji je s velikim trudom sastavio. Na priloženoj tvrđoj hartiji bio je fino ispisan hronogram sa crvenim i zlatnim inicijalom: „Kad Dobra Uprava i Plemenita Veština Pružiše ruku jedna drugoj, Nastade ovaj krasni most, Radost podanika i dika Jusufova Na oba sveta.”
Ispod toga je bio vezirov pečat u ovalu, podeljen na dva nejednaka polja; na većem je pisalo: Jusuf Ibrahim, istinski rob božji, a na manjem vezirova deviza: U ćutanju je sigurnost.
Vezir je sedeo dugo nad tom molbom, raširenih ruku, pritiskujući jednim dlanom natpis u stihovima, a drugim neimarove račune i nacrt mosta. U poslednje vreme on je sve duže razmišljao nad molbama i spisima.
Prošle su, još letos, dve godine od njegova pada i zatočeništva. U prvo vreme, posle povratka na vlast, on nije primećivao kakve promene na sebi. Bio je u najlepšim godinama kad se zna i oseća puna vrednost života; pobedio je sve protivnike i bio moćniji nego ikad pre; dubinom skorašnjeg pada mogao je da meri visinu svoje moći.
Ali što je više odmicalo vreme, njemu se – umesto da zaboravlja – u sećanju sve češće javljala pomisao na tamnicu. Ako je i uspevao ponekad da rastera misli, on nije imao moći da spreči snove. U snu poče da mu se javlja tamnica, a iz noćnih snova je, kao neodređen užas, prelazila u javu, i trovala mu dane.
Postade osetljiviji za stvari oko sebe. Vređali su ga izvesni predmeti koje pre nije ni primećivao. Naredio je da se digne sav somot iz palate i zameni svetlom čohom koja je glatka, meka i ne škripi pod rukom. Zamrznu sedef, jer ga je u mislima vezivao s nekom studenom pustoši i osamom. Od dodira sedefa i od samog pogleda na nj trnuli su mu zubi i prolazila jeza uz kožu. Sve pokućstvo i oružje u kom je bilo sedefa odstranjeno je iz njegovih soba.
Sve poče da prima sa prikrivenim ali dubokim nepoverenjem. Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka reč mogu da donesu zlo. I ta mogućnost poče da veje iz svake stvari koju čuje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah od života. Tako je i ne sluteći ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad čovek počne da s više interesa posmatra senku koju stvari bacaju nego stvari same.
To je zlo rovalo i kidalo u njemu, a nije mogao ni pomisliti da ga kome ispovedi i poveri; pa i kad to zlo dovrši svoj rad i izbije na površinu, niko ga neće poznati; ljudi će kazati prosto: smrt. Jer, ljudi i ne slute koliko ima moćnih i velikih koji tako ćutke i nevidljivo, a brzo, umiru u sebi.
I ovoga jutra je vezir bio umoran i neispavan, ali miran i sabran; očni kapci su mu bili teški, a lice kao sleđeno u svežini jutra. Mislio je na stranca neimara koji je umro, i na sirotinju koja će jesti njegovu zaradu.
Mislio je na daleku brdovitu i mračnu zemlju Bosnu, oduvek mu je u pomisli na Bosnu bilo nečeg mračnog, koju ni sama svetlost Islama nije mogla nego samo delimično da obasja, i u kojoj je život, bez ikakve više uljuđenosti i pitomosti, siromašan, štur, opor. I koliko takvih pokrajina ima na ovom božjem svetu? Koliko divljih reka bez mosta i gaza? Koliko mesta bez pitke vode i džamija bez ukrasa i lepote?
U mislima mu se otvarao svet, pun svakojakih potreba, nužde, i straha pod raznim oblicima.
Sunce je bleštalo po sitnoj zelenoj ćeramidi na kiosku u vrtu. Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima, polako podiže ruku i precrta dvaput ceo natpis. Zastade samo malo, pa onda precrta i prvi deo pečata sa svojim imenom. Ostade samo deviza: U ćutanju je sigurnost. Stajao je neko vreme nad njom, a onda podiže ponovo ruku i jednim snažnim potezom izbrisa i nju.
Tako ostade most bez imena i znaka.
On je, tamo u Bosni, bleštao na suncu i sjao na mesečini, i prebacivao preko sebe ljude i stoku. Malo-pomalo iščeznu posve onaj krug razrovane zemlje i razbacanih predmeta koji okružuje svaku novu gradnju; svet raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parčad skela i preostalu građu, a kiše sapraše tragove klesarskog rada.
Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.
Onaj koji ovo priča, prvi je koji je došao na misao da mu ispita i sazna postanak. To je bilo jednog večera kad se vraćao iz planine i, umoran, seo pored kamenite ograde na mostu. Bili su vreli letnji dani, ali prohladne noći.
Kad se naslonio leđima na kamen, oseti da je još topal od dnevne žege. Čovek je bio znojan, a sa Drine je dolazio hladan vetar; prijatan i čudan je bio dodir toplog klesanog kamena. Odmah se sporazumeše. Tada je odlučio da mu napiše istoriju.
Da bismo vam obezbedili najbolje korisničko iskustvo, ovaj portal koristi takozvane kolačiće (cookies) – tehnologiju za čuvanje i pristup informacijama na uređaju sa kojeg pristupate sadržaju. Vaša saglasnost omogućava sistemu da automatski obrađuje određene podatke. Nedavanje ili povlačenje saglasnosti neće uticati na osnovne funkcionalnosti portala. Međutim, pojedini sadržaji, kao što su slike ili izgled stranice, mogu biti delimično ograničeni, u zavisnosti od vašeg izbora pisma ili postavki pregledača.
Časopis Gledišta zadržava sva autorska prava na svoje sadržaje – tekstualne, vizuelne, zvučne materijale, kao i na baze podataka i programski kod. Svako neovlašćeno kopiranje, umnožavanje, deljenje ili korišćenje bilo kog dela ovog portala bez izričite dozvole vlasnika autorskih prava predstavlja kršenje zakona i podleže odgovarajućim pravnim posledicama.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za kreiranje korisničkih profila radi slanja oglasa, ili za praćenje korisnika na veb-sajtu ili na više veb-sajtova u slične marketinške svrhe. Međutim, ne pokrećemo reklamne kampanje.
