Postoje trenuci u pisanju kad rečenica ne ide dalje, ne zato što nema šta da kaže, već zato što ponekad mora da zastane. Da se stavi tačka i duboko udahne. Da se napravi prostor za tišinu. Tako i ova priča nastaje: kao predah. Ne za kraj, nego kao letnja zapeta. Kao otvoren prozor u praznoj sobi dok cvrčci cvrče na jarkom suncu.
Čitate kolumnu Esej iz senke u nastavku koji najavljuje letnju pauzu
PRE LETNJE TIŠINE
Pre ove pauze, presabiram gde smo sve rečima putovali. Sa senkama smo hodali: bojama Pol Gogena, glasom Volta Vitmena, bolom Fride Kalo, molitvom Dostojevskog, vodom Virdžinije Vulf, i zidovima Franca Kafke. Svaki od tih glasova nije bio samo tema, nego i svojevrsno ogledalo. Svaki od tih eseja je nastao iz potrebe da se ponešto razume, ne u njima koliko u meni. U nama.
Gogen mi je pokazao da boja nije ukrašavanje, nego pobuna. Vitmen – da pesma nije stil, nego drhtaj tela. Dostojevski – da se istina ne nalazi u pobedi, nego u ispovesti. Virdžinija Vulf – da pisanje teče kao vreme, i da se ono što boli ne mora reći, nego osetiti. Kafka – da svet ima zidove, ali da mi imamo senku. Frida Kalo mi je pokazala da otvorena rana ne predstavlja nužan kraj, nego može da razveže jezik. Šest glasova. Šest putokaza. Šest oblika tišine.
A sad, na pragu letnje pauze, osećam potrebu da ne dodam ništa novo. Već da se osvrnem. Da pitam: zašto sam ja sve ovo pisao?
Jer svako lice koje sam gledao u tim esejima nije bilo tuđa biografija. Bila je to maska koja mi je pomogla da progovorim. Da sklopim sebe iz tuđih lomova. Da se zaštitim. Ili otkrijem. Ponekad je bilo lakše da pišem kao da sam neko drugi. Ali sada, na kraju jednog kruga, znam: sva ta pisma iz senke bila su ispovest, samo pod drugim imenima. Ja sam se krio iza njih da bih mogao da kažem nešto što bih teško rekao u svoje ime.
Postoji jedna rečenica koju sam zapisao u prvom eseju, a koja me i sada prati: „Boja nije beg, već svedočenje.” Danas bih rekao: senka nije beg, nego je odraz. I u tom odrazu, kroz ovih šest lica, pokušao sam da pronađem jedan odgovor – šta ostaje kad se reč izgovori?
Neću ga dati. Neka ostane bez odgovora, ali znam da ostaje nešto. Ostaje sasvim sigurno, makar bila to bol koja više ne traži ime. Ostaje dah koji nije ni rečenica. Ostaje prazna stolica za čitaoca koji će jednog dana možda u njoj videti sebe.
Esej koji sada pišem nije novi. On je samo skup svih prethodnih, kao što je senka najčešće snop svih svetlosti koje su prošle. U njima sam naučio da se piše ne da bi se govorilo, nego da bi se slušalo. Jer najdublja istina ne nastaje kad nešto kažeš, već kad nešto ne možeš da izgovoriš, ali ipak pokušavaš uprkos svemu samo ne iz očaja.
Zato ovaj tekst nije tačka. Nije čak ni tri tačke. On je kao što sam već rekao predah između. Između onoga što sam već rekao, i onoga što ćemo tek zajedno naučiti da izgovorimo.
***
Neka ovaj letnji odmor bude vreme tišine koja leči. Pogledajte, izgleda kao da je čitavom svetu potreban lekar. Zato, neka ova senka u kojoj ispijam hladan čaj bude prostor u kojem će se nove misli sabirati. I neka čitalac zna: vratiću se i ćemo i ćete. I senka će opet progovoriti. Do tada – neću više ništa reći. Ali sve će već biti rečeno.
Pre nekoliko dana, predstavio sam svoju poslednju knjigu u Vrnjačkoj Banji. Tamo sam se družio sa nekolicinom dobrih ljudi. Neki od njih su moji dragi prijatelji, a neke sam imao sreću da upoznam te večeri. U povratku, gledao sam kroz prozor autobusa mesta, gradove i predele oko sebe.
Video sam ono što je, kako mi čini, jedinstveno u svojoj lepoti i to me je setilo Crnjanskovog avio-putopisa „Nadzemaljska lepota Srbije”. Video sam, međutim, i ono što je bilo propalo i zapušteno, a što se sa neba ne može sagledati.
Nisam osećao mržnju prema svojoj zemlji, niti sam joj se rugao. Setio sam se mlađeg od braće Šlegela, upokojenog skoro već dvesta godina, koji je rekao da neko malo, beznačajno protivrečje ne može da ukine ljubav, u čijoj se osnovi nalazi jedna beskonačna ideja. Ono, naprotiv, ljubavi služi kao potvrda i pojačanje. Pošto u mom slučaju, tih protivrečja nije bilo baš malo, pojačanje je bilo melanholično, ali je i dalje ostalo pojačanje.
Tako će biti i ubuduće.
SAVRŠENSTVO KAO PRETNJA ČOVEKU
Na svojim putovanjima, posetio sam i one gradove u kojima postoji neka opsesivna želja da sve izgleda ne samo uređeno, već i savršeno. Kako su ti gradovi ne samo bogati, već prebogati, stepen njihove izvrsnosti je takav, da je oku zaista potrebno vreme da pronađe neku nesavršenost ili protivrečje u toj izvrsnosti. Međutim, umesto da me ushiti ili zadivi, izvrsnost me je ispunjavala zebnjom: setio bih se nesavršene prirode čoveka i pomislio bih, kako će se ti gradovi, koji toliko teže savršenosti, uskoro početi oslobađati svakoga ko je „nesavršen” ili će zabranjivati ulaz takvim, „nesavršenim” ljudima. Okruženi humanoidnim robotima i naprednom veštačkom inteligencijom, možda će, na kraju, u tim pametnim gradovima, živeti samo nekolicina ljudi, koja će za sebe misliti da su bogovi.
Da li će to biti konačna pobeda razuma nad silama „mraka i bezumlja”, koju čovek sanja od epohe Prosvećenosti? Da li je to pejsaž sveta u kome je „dobro” pobedilo „zlo”?
A ŠTA JE STVARNO DOBRO ZA SRBIJU?!
Dok sam, tako, kroz prozor autobusa gledao Srbiju, pitao sam se šta je dobro za moju zemlju? Uskoro sam shvatio da je naša kriza toliko duboka, upravo zato što mi više ne znamo šta je dobro za nas.
Znamo šta je loše: partokratija.
To izaziva očajanje, ali isto tako i gnev. (Ukoliko ova vlast ima sposobnost autokorekcije, ona bi morala da privuče kompetentne i časne ljude, ali ne tako što će od njih tražiti da potpišu pristupnicu, već tako što će im omogućiti da zauzmu pozicije koje zaslužuju na osnovu svojih kompetencija i radnog iskustva, a onda će im dati slobodu da svoj posao rade profesionalno, na opštu polzu)
Mnogo je teže, međutim, utvrditi šta je dobro (za Srbiju).
PERVERZIJA POJMA „DOBRO” U SAVREMENOM DISKURSU
U istom nakaradnom kontekstu, koji jednom broju ljudi i medija u ovoj zemlji uopšte ne izgleda nakaradno, neko bi mogao da kaže da bi i nestanak Republike Srpske, bilo neko „dobro”, jer bi doprinelo „stabilnosti na Balkanu” i lakšem inkorporiranju Srbije u EU, odnosno poetičnije rečeno, u „evropsku porodicu” (niko se do sada, što je simptomatično, nije setio sintagme „porodičnog nasilja” u ovom kontekstu).
Čak i ako se od sadašnje Srbija, u budućnosti, odvojili Sandžak i Vojvodina, ili ako bi se Srbija, preko promene Ustava, pretvorila u neku nefunkcionalnu konfederaciju njenih preostalih oblasti, neko bi opet mogao da kaže da je to dobro, jer je to dokaz „decentralizovane, moderno uređenje države, čiji su delovi okrenuti intenzivnoj prekograničnoj saradnji.” (A ko može da se buni protiv saradnje)
Ukoliko bi neko spomenuo demografsku katastrofu, sa idejom da će nas za nekoliko decenija ostati toliko malo da nećemo moći da kontrolišemo ni teritoriju koja je sada u sastavu Srbije, biće ljudi koji će da kažu da ta katastrofa nije katastrofa, jer „sreća pojedinca ne zavisi od veličine države, već od individualnih odluka” (sledi mantra o tome kako treba slediti svoje snove: u prevodu, biti bogat i slavan, sa što manje rada i truda).
DA LI JE ČAST POSTALA SMEŠNA?
Ili da postavimo stvari obrnuto.
Da li je ono što je nekada izazivalo divljenje, sada postalo smešno? Da li u ovoj zemlji, poštovanje i dalje može da zasluži gest Vladimira Ćorovića (1885–1941) velikog srpskog istoričara, rođenog u Mostaru, koji je u junu 1908. godine, u Beču, nakon što je doktorirao, odbio prsten cara Franje Josifa, dar najboljim studentima, uz obrazloženje da je u Beču samo stranac?
Ako je uvećanje standarda jedini smisao naših akcija ili jedina stvar koju ova ili svaka buduća vlast, može da omogući građanima Srbije, onda je zbilja svejedno, da li se to postiže na pošten ili nepošten način. Posledice već sada vidimo: osećamo kako se pridev „pošten”, tragično približio, po značenju, pridevima „glup”, i „naivan”. (Imenica „čast” još uvek pomalo odoleva zahvaljujući činjenici da se više ne izgovara glasno, i u društvu, već samo u sebi)
DESPOT STEFAN – PRIMER POSLE PORAZA
Razume se, u vremenu u kome živimo – u vremenu posle jednog velikog nacionalnog poraza, koji svi osećamo, a ne znamo kada se dogodio – boljim srpskim intelektualcima na um pada figura despota Stefana Lazarevića. Sudbina je Despotu namenila nesreću da živi u vreme nakon poraza na Kosovu polju u kome je stradao i njegov otac, knez Lazar. Da bi preživeo nacionalnu katastrofu, despot Stefan je, kao što je poznato, poslao svoju sestru u harem turskog sultana, a sam je postao njegov vazal. Politikanti bi se danas to nazvali “hrabrim” potezima, dok bi ozbiljni intelektualci mogli posegnuti za argumentom kulturnog, ekonomskog, pa i prostornog napredovanja despotovine.
To napredovanje izgleda kao da započinje upravo mirenjem sa porazom & poniženjem.
Međutim, u oba slučaja se previđa činjenica da je u baš u to ponižavajuće vreme, počeo da nastaje i Kosovski zavet, oličen u rečima koje je patrijarh Danilo III (Mlađi, ili Banjski) 1391. ili 1392. godine, pripisao knez Lazaru, pre bitke na Kosovu polju: „Bolje je nama smrt u podvigu, nego život u stidu.” (odnosno život u poniženju)
ZAVET KAO PUTKAZ BUDUĆNOSTI
U tome i jeste veličina despota Stefana i zato je on veliki državnik. Danas bi u ovoj Srbiji bilo razumljivo da je Despot počeo da Osmanlije predstavlja kao prijatelje, da Kosovsku bitku prikazuje kao, „nepromišljeni rizik vođen iracionalnim razlozima”, kako bi njegova poniženja prestala da izgledaju kao ono što jesu – kao poniženja – da bi putem crne lingvističke magije, postala „nacionalno odgovorna politika lišena avanturizma njegovog oca koji nas je koštao golemih žrtava”. Da je despot Stefan to učinio, naš poraz bi bio potpun, jer bi se preživljavanje po svaku cenu pretvorilo u kredo života, čime bi se Srbi razbili na mnoštvo atoma od kojih bi svaki za sebe želeo samo da preživi na bilo koji način: tada više ne bi bilo stida, a samim tim ni podviga, pa ni opstanka naroda, a sebičnost, kukavičluk i gramzivost bi postale glavne vrline.Međutim, Despot to nije uradio, zato što je bio na visini istorijskog zadatka.
ŽRTVA DESPOTA STEFANA ZA BUDUĆNOST
Ako je njegov otac stavio na kocku svoj život u sadašnjosti, na Kosovom polju, despot Stefan je žrtvovao svoje ime u budućnosti, time što je pomoću Kosovskog zaveta uspostavio jasnu razliku šta je dobro (podvig), a šta je loše (ono čega treba da se stidimo) i tako usmerio srpsku budućnost prema podvigu. Ukratko, preko Zaveta nam despot Stefan poručuje otprilike ovo: ja sam morao da živim život u stidu, da bi ste vi, u budućnosti, imali mogućnost da izaberete podvig.
To je stvar koja, po mom mišljenju, izaziva divljenje kod Despota: to što nije želeo da sebe opere pred potomcima, kako bi svoje stidno ponižavanje pretvorio u „podvig”, već je, upravo suprotno, sugerisao da stid srpskog preživljavanja nakon poraza na Kosovu polju, ima smisla jedino ako oni, kojima je tim stidom kupljenja budućnosti, izaberu u budućnosti podvig (osvetu za Kosovo).
IZGUBLJENA ZNAČENJA PODVIGA I STIDA
Kosovski zavet nam je i pored poraza, jasno davao odgovor na pitanje šta izaziva poštovanje, (šta je dobro), a šta osećanje stida, odnosno transfer blama. To što danas ne znamo šta je dobro za Srbiju, znači da reči „podvig” i „stid” više nemaju jasna značenja: autentični podvig može da bude shvaćen i kao glupost ili budalaština, a ono što izaziva osećanje stida može da se razume i kao podvig, kao hrabrost, kao nešto „dobro”.
Pošto jezik deluje kao sistem, a ne tek kao hrpa nabacanih reči, onda postaje jasno da i ostale reči postaju samo simulakrumi, odnosno skup glasova koji ništa više ne označavaju: primera radi, čovek koji radi za neku stranu obaveštajnu službu, može da kaže da to radi iz “patriotizma” odnosno ljubavi prema Srbiji, jer pokušava da uništi sve one koji ometaju njen put prema Evropi. To je krajnja konsekvenca one rečenice koja se u jednom trenutku pričala kao vic, iako je sasvim ozbiljno plasirana, a to je da u Prvom svetskom ratu nismo imali sreće, jer nas je srpska vojska oslobodila, umesto da nas je ostavila u Austriji – u tom slučaju bismo već bili deo EU.
JEZIČKI SUVERENITET I NADA U BUDUĆNOST
Jedan od razloga postojanja države jeste da sačuva lingvistički suverenitet: to ne znači samo da obezbedi službenu upotrebu svog jezika na svojoj teritoriji, već i moć da sačuva značenje reči na kojima je utemeljena. To da li će u tome uspeti ili ne, nema veze sa filozofijom jezika, ili recimo, sa poststrukturalizmom, već samo sa političkom snagom ili slabošću. Narod koji tu snagu nema, završiće u tamnici od jezika, koji je nekada bio njegov, a koji to više nije, iako mu reči zvuče poznato.
Šta reći za kraj ovog teksta? Da li se treba predati tom ropstvu? Svakako da ne. Do god postoje enklave jezičke slobode sastavljene od onih koji pišu tekstove ili knjige na slobodnom jeziku i onih koji ih čitaju i o njima razgovaraju, postoji nada da ćemo enklave jednom pretvoriti u državu. Posle Kosovskog boja, te enklave su bili manastiri, a danas su to sva ona mesta u kojima se reči smenjuju sa periodima tišine, koji podsećaju na lingvistički karantin u kome se proverava zdravlje izgovorenih reči, pre nego što se izgovore sledeće.
Onaj kome ta tišina nije potrebna, najverovatnije je već mrtav.
Roman Ognjena Avlijaša Vinograd Mehmed-bega nije samo pripovedanje o jednoj parceli obradive zemlje na prostoru posleratne Bosne – nego je i mučni, bolni odjek sećanja, griže savesti i neprekidne potrage za istinom. Stavimo li pripovedača u položaj povratnika sa istrgnutim korenom, koji kupuje parče brda ne bi li ponovo pronašao sebe, Avlijaš pred nas iznosi duboko ličnu ispovest. Na mestima ćutanja javljaju se glasovi pokojnika, senke rata, izgubljena ljubav – i jedan Beg: utvara, savest i vodič kroz ovu priču.
Ognjen Avlijaš – Vinograd Mehmed-bega; Likovni urednik knjige Miljan Nedeljković
Jezik knjige nije običan – on krvari. U njemu ima i novinarske i ratničke grubosti, i biblijske težine poput novog Jevanđelja. Tamo gde savremena književnost beži u cinizam ili u ironiju, Avlijaš, iako savremeni srpski pisac, odlučno ide u religioznost ili u sukob, koračajući ka istini kakvu je čovek doživi, a ne kakvom je svet meri. Pripovedanje nije linearano, već predstavlja unutrašnje osluškivanje – onim Selimovićevim: „pisanjem kao molitvom”, ali u tonu balkanske zemlje, u kojoj i grob i čokot imaju istu težinu.
Opisi samospoznaje bivšeg novinara su potresni. Naročito kad nakon rata uoči svoju „ubilačku reč”, i napušta pero zbog lopate. Ali, ni zemlja mu ne da mira: ona progovara, i u njoj zatiče tragove davno iščezle kulture, zaostavštine, duha Mehmed-bega, koji nije samo orijentalni ostatak – nego njegov poetski dvojnik, možda čak, a što je vrlo verovatno, i alter ego pripovedača. Njihova razmena liči na liturgiju duhova – gde jedan ispašta, a drugi sluša da bi možda (još) jednom progovorio.
Ako je Selimovićev Derviš bio figura sudbine, Avlijašev Beg je poslednja senka kulture koja možda više i ne postoji – i upravo zato zahteva, ali i vapi za svedočenjem. Na kraju, ostaje pitanje: da li je pripovedač „odabran” da čuva grob, ili da iz njega iskopa istinu?
Vinograd Mehmed-bega je antipod tržišne proze: ne nudi rešenja, ne „pada lako”, ali zato ostaje, kao šapat duhova u tišini jednog rastrgnutog mesta i vremena. I kao rana koja se ne zatvara, ali ostaje zanavek tu da nas podseća da smo živi.
Kao takav, ovaj roman neguje duboku simboličku i duhovnu dimenziju, u kojoj zemlja postaje više od puke scenografije – ona je živa metafora, ispovednik i svedok bola, sećanja i sopstva. Upravo u toj vaseljeni, gde zemlju kao večiti svedok prožima simbolika sudbine, od trajanja žilavog korena loze do tihog spokoja pokojnika, najbolje se oslikava otvaranje romana koji kao da izranja iz samog prapočetka postojanja.
U nastavku donosimo upravo takav odlomak iz knjige Vinograd Mehmed-bega, u kojem reč „zemlja” dobija biblijsku težinu i postaje platno za ispisivanje sudbine jednog naroda.
MATI ZEMIA
A zemlja bješe bez obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom.
Post. 1,2
Nema zemlje do Bosne. I nema Bosne do zemlje. Malo parče, otkinuto od raja, koje đavo redovno zalijeva krvlju. I baš je ne štedi. Ni krv, ni Bosnu. Ni ona mu ne ostaje dužna. Daje mu njegove omiljene plodove. Nema ćoška ove nesrećnice koji ne pamti klanja, ubistva, silovanja, izdaju. Bože me prosti, ovdje su i grijesi toliko uznapredovali da su manje ili više smrtni.
U jednom razdoblju tih niski grijeha, životna bujica me dovela do mjesta gdje sam sad. Periodi u Bosni imaju isto ime već vijekovima: ratovi.
O zavičaju mi se ne priča. I ne piše. Možda mi se koja riječ o tome otkine od srca. Možda u nekoj drugoj priči.
Ni o imenu mi se ne govori. Ime kô ime, tek pusti zbir glasova na koje se okrećeš. I oznaka na grobu kad skončaš. Tek da bi lokalni pijanci znali s kim nazdravljaju, dok još ima ko da ti obilazi grob i ostavlja litar rakije. Za pokoj tvoje nesrećne i grešne duše. Kad više niko ne ostane da ti dođe i za Zadušnice ostavi darove, prestanu te obilaziti i alkoholičari. I oni od tebe dignu ruke, kao što je društvo diglo ruke od njih. Nekada. Davno.
Srbin sam. Od onih Srba koji se Bogu mole okrenuti istoku. Zovu nas pravoslavni. Valjda zato što smo rekli ostalima da jedino mi slavimo Gospoda kako treba.
Naviknut na brdo, satjeran tuđom voljom u ravnicu, ljut i na sebe i na one koje sam u starom kraju ostavio, a sa kojima sam odrastao; tražio sam parče zemlje da mi bude privremeno boravište do groba. Nisam imao ni želje ni volje za životom. Tako je to valjda kod svih onih koji su u jednom momentu imali velike životne lomove.
Dok sam gledao i obilazio oranice i zakrčene bagremike na kojima je trebalo da smjestim svoj dom, imao sam samo jedan zahtjev: da zemlja koju ću pazariti od ostataka nekadašnjeg malog bogatstva bude na brdu. Kada se ujutro probudim, i srčem prvu jutarnju kafu presječenu hladnom mučenicom, ne želim da gledam u nepregledne redove tek uzorane zemlje. Gušilo bi me to. Mi brđani volimo da vidimo kraj svoje njive. Da je zaokružimo pogledom kao svoju djevojku na igranci. Da mračan pogled ispod obrva jasno dā do znanja da je zemlja naša. Kao da se ta ista zemlja može podići na leđa i odnijeti. Rat iz kog sam nedavno izašao pokazao je da zemlja ostaje. I ne miče se. Mračili mi pogledom oko nje ili ne. Ostaje. A mi nestajemo.
Kad su me ujesen, pored svih silnih imanja i tuđih kuća koje sam zagledao, odveli do ove parcele, odmah sam znao da će biti moja. Bila je sama i jadna. Zapuštena. Sa svih strana ogrezla u čemer i korov. Pokazali su mi je tek usput, uz podsmijeh. Uz riječi: „Evo, i ovo se prodaje!” Kao izraubovanu mazgu, koja je na leđima prenijela tereta za dva života. Bio je već polumrak. Magla se skupljala na krajevima šume. Bilo je i sablasno i prelijepo u isti mah.
Pružih ruku posredniku. Izvadih papirnu prevaru usavršenu u dvadesetom vijeku. Dadoh mu novac na ime kapare.
Zbog mraka koji je padao, neiskrčenog šiblja i magle, ne vidjeh kuda se pružao pogled sa moje zemlje. Ne vidjeh groblje.
Prve dvije godine nakon rata (oni mudriji od nas ga nazivaju tragičnim sukobom u regionu, jer su oni te i takve sukobe odavno završili), provedoh potucajući se po tuđim kućama. Bavio sam se svim i svačim, osim onim za šta sam se školovao i od čega sam hljeb jeo do početka rata. Nisam moralista. Prestao sam da se bavim novinarstvom kad je zapucalo isključivo iz straha. Mislio sam da jednim metkom i puškom koju sam zadužio mogu ubiti samo jednog čovjeka. To mi je bilo prihvatljivo sa aspekta savjesti. Ako ja ne ubijem njega – on će mene. Čuvena ratna logika. S druge strane, računao sam, a mislim da mi je račun bio dobar, jednim novinarskim tekstom, napisanim u trenucima bijesa, nehotice – ako je to ikakvo opravdanje za savjest – mogu ubiti najmanje hiljadu ljudi. Hiljadu ljudi, što svojih, što njihovih.
Kada je pucanj iz pištolja okrvario bijelu svadbarsku košulju starog svata na Baščaršiji, sa svakom kapi krvi iz tijela nesrećnog čovjeka, čiji sanduk prekriše zastavom koju je kao barjak nosio na svadbi, presuši, kap po kap, mastilo iz mog pera.
I prije te nesrećne svadbe, vidio sam sav besmisao pisanja, ali sam ga zbog svog ličnog komoditeta prikrivao od sebe. Znao sam da moje kolege i ja odvrćemo česmu u taj ibrik krvi. Potpaljujemo stare neugašene vatre. Duvamo u iskrice ne bismo li je ponovo razgorjeli. Možda bi se sve desilo i bez nas kao saučesnika, a možda smo mi, kao savjest društva, mogli biti onaj šmrk kojim se utišava požar. Ne znam odgovor na to i vjerovatno ga nikad neću saznati. Naravno, olako držeći da nisam kriv, neozbiljno shvatajući svoju ulogu u društvu, lakše mi je bilo da navlačim mrenu preko očiju. Mrenom sam plaćao svoj narasli ego. Mrenom sam, da ne nazebu, pokrivao gospođe iz čijih kreveta nisam izbivao u danima kad su zadrigli i nezainteresovani muževi bili na službenim putevima sa ljubavnicama, braneći socijalistički moral. Mrenom sam plaćao i sve one ture vinjaka i vlahova koje su okretali obožavaoci mog lika i djela, shvatajući tek sad da slučajni poznanici vjerovatno nisu pročitali više od bombastičnog naslova u omladinskim novinama za koje sam pisao i koje su bile popularne tih dana. U nekom drugom svijetu to bi bila pravična razmjena; oni su novinaru polualkosu plaćali ture. Zauzvrat, novinar bi im poklanjao svoje društvo, pa bi tako zabalavljeni odlazili u noć sa osjećajem da su i jedni i drugi napravili dobru trampu.
Bilo mi je lijepo. Kada su u Sarajevo pristizale prve izbjeglice iz Hrvatske, okretao sam glavu; mislio sam proći će; vratiće se oni svojim kućama, a ja ću koliko već ovog ljeta usoliti guzicu u moru oko Zaostroga. Sunčao sam svoju kožu po šarenim baštama kibicijući brucoškinje; uvaljivao se u diskoteke; dovikivao se sa žestokim momcima; izbjegavao svaku pomisao na ženidbu i djecu, podsmjevajući se tom najvišem stepenu malograđanštine.
Imao sam i nju. Imao sam je godinama. A godinama je i ona imala mene. Fino, pristojno, odgojeno dijete iz begovske porodice.
Elem, kada se zapucalo, i kada su već razni zidari, moleri i šverceri voća i predratni dileri deviza počeli da savjetuju političare, a pomalo i da se bave novinarstvom, sjetili su se i mene odnekud. Kad su me pozvali u komandu da mi predlože angažman i da me izvuku iz rova – poslao sam ih u pičku materinu. Vratio sam se ikaru, brlji smandrljanoj od medicinskog alkohola, pacovima koji su izvirivali i pretrčavali iznad naših glava; vratio sam se onima sa druge strane rova sa kojima smo se dopisivali mecima i dovikivali; zbijali šale istim jezikom u pauzama između međusobnog ubijanja. Vratio sam se i svojim saborcima.
Nakon rata, zidari, moleri, šverceri voća i predratni dileri deviza već su bili politički establišment. Neko je morao raditi njihov posao, pa sam se uhvatio mistrije i lopate – za šverc nikad nisam imao dara. I ta mistrija i lopata bile su mi lakše od pera.
„Nikada ne slikam snove. Slikam sopstvenu stvarnost.” Frida Kalo
Gledam Fridin autoportret – onaj sa trnovom ogrlicom, gde krv curi, a oči gore. To zaista nije samo slika – to je doslovno ispovest bez reči. Kad gledam njene oči na platnu, one ne traže sažaljenje, već priznanje: „Vidi me. Ovo sam ja.” Njena umetnost nije bila beg od stvarnosti, kao kod mnogih prethodnika, nego njeno prožimanje do kostiju. Svaki potez četkice bio je gest otpora: „Ako moje telo mora da bude rana, ja ću tu ranu pretvoriti u umetnost.”
Frida Kalo (1907–1954) – Autoportret sa ogrlicom od trnja
UVOD: TELO KAO POEZIJA O KRHKOSTI
Naše krhko telo nije samo biološko, već je duhovno, pa moglo bi se reći i poetsko. Telo nije samo (do)nosilac bola, nego i njegov svedok; nije samo ljuska ili oklop u kojoj smo zarobljeni, već i pergament po kojem pišemo. Ponekad, umesto da nestane, telo uprkos svemu postane metafora postojanja, sećanja, otpora, našeg glasa. Takvo je bilo telo Fride Kalo: ranjeno, prkosno, prenaglašeno, simbolično. Telo koje je istovremeno i platno i poruka, i pozornica i politička platforma. Ono nije bilo utočište – bilo je bojno polje.
Frida nije tražila saosećanje. Ona ga je drobila u pigment, demistifikovala i rašivala pred pogledima sveta. Svoju bol nije zatvorila u intimu spavaće sobe, već je raznela pod reflektorima umetnosti. Svako koga susretne njena slika nije više posmatrač, nego saučesnik – prinuđen da se ogleda u njenoj ranjenosti. Jer ona je znala to što je Virdžinija Vulf intuitivno pisala, a Franc Kafka sanjao: telo nije samo nešto što nosimo kroz život, nego ono što nas izdaje i, upravo time, otkriva.
PROLOG: OGLEDALO KOJE NIJE MOGLO DA LAŽE
Frida Kalo (1907–1954) rođena je i odrastala je južnoj četvrti Kojoakana, kad se u Meksiku, iscrpljenim revolucijom, tražio novi glas. Sa osamnaest godina, sudar tramvaja polaže je na bolnički krevet kao na žrtvenik. Šipka iz vozila joj probija karlicu kao nekakvo antičko koplje, a vrisak postaje preki zvuk na početku života. U mesecima njene nepomičnosti ogromne freske njenog muža Dijega zasijaće tek kasnije; za sada, postoji samo staklo ogledala na plafonu i kutija boja koja će zameniti venu. Iz tog kreveta, bol dobija glas.
Jednom je zapisala reči: „Doktorima dugujem ožiljke, a sebi oživljavanje tih ožiljaka.” Njeno lice, strogo, bez šminke, obrva koje se dodiruju kao dvostruka granica, postaje ikona prkosa. Metalne šipke, gvozdene stege, napukla kičma i otvoreni toraks na slikama poput „Slomljeni trup” (1944) i „Bez nade” (1945) nisu samo svedočanstvo jednog tela u agoniji – to je rečnik otpora. Ne samo žene, već ljudskog bića koje ne pristaje na poraz, čak ni kada ga bol ucenjuje svaki dan.
SLOMLJENI STUB KAO ANTI‑IKONA: SVETLOSTUTELU, ANEUBEGU
U odnosu na prethodne eseje ovog ciklusa – o Kafki, Dostojevskom i Virdžiniji Vulf – Frida donosi novu dimenziju: fizičku dramu kao izvor simboličkog jezika. Dok je kod Kafke telo nestabilno, birokratski redukovano, a kod Vulfove u magli talasa svesti, kod Fride telo postaje centralna tačka iskustva. Njeno „ja” nije ideja, nego rana; nije metafora, ono je bol.
I tu leži paradoks: što je više stradala, to je više sijala svetlošću. Njene slike nisu mračne – u njima ima boje, crveno‑karminske, zemljano‑meksičke, smaragdno‑ludačke. Ona slika bol, ali ne kao kukanje, već kao čin samosvesti. Njena umetnost nas ne raznežuje, ona nas budi: „Evome. Ovakoizgledapreživljavanje.”
SLIKA KAO ISPOVEST: TELO KAO HRAM I RATIŠTE
Fridin prkos nije bio samo ličan – bio je i političan. U vreme kada se Evropejci klanjaju „etnografskoj egzotici”, ona svoj Meksiko nosi u haljinama Tehuana, u lobanjama Dia de Murtos, u trešnja‑crveno usnama i zelenim kaktusima u pozadini. Njeno telo postaje demokratski mural, ali i krik protiv patrijarhalnih klišea. Freska njenog muža Dijega na zidovima Palate pravde napokon ima grandioznu veličinu; Fridin autoportret ima istinu.
Ona slika fetuse, krv, kičmu, alate, oluje, usamljenost, ali i ljubav. Strast. Erotiku. Međutim, ne pruža zavodljivost; telo nije predmet, ono je svedok. Njen pogled ne poziva gledaoca da joj sudi, nego da se prvo sam sa sobom preispita. Umetnost nije ogledalo – ona je rendgen.
FRIDA U NAŠEM VREMENU: INSTAGRAM VS. ISTINITA RANA
U svetu filtera, algoritama i simulirane „savršene kože”, Frida Kalo pojavljuje se kao anti‑influenser, kao kvar u matrici. Na Instagramu „rane” postoje samo kao pastelni haštag #selfcare; krv je retuširana ružičastim gradijentom. Frida, međutim, ne daje filter – ona daje suzu krupnog plana. Ako danas objavite njene slike, algoritam će ih možda čak zabraniti zbog „uznemirujućeg sadržaja”. Ali upravo je ta uznemirenost lek protiv anestezirane stvarnosti.
Kada gledam njen „Autoportret sa ogrlicom od trnja” na ekranu mobilnog, pikseli bola prekriveni su obaveštenjima o popustima, lajkovima, kućnim biljkama koje halapljivo rastu u storijima. Frida se tu pojavljuje kao podsetnik da je telo mesto gde se istina ubada u kožu, a ne u ikonografiju profila.
Korporativni „badi‑pozitiviti” pokret ponekad neprimetno zahteva novu normu savršene „samoprihvaćenosti”: fotografiju koja izgleda kao da je snimljena bez šminke, ali pod uglom koji laska. Frida nudi nešto radikalnije – diskomfor. Njeni ožiljci nisu potpisani svetlucavim slovima, već su otvoreni i pulsiraju. Ona nas poziva da prihvatimo ne‑savršenost ne kao estetski trend, nego kao etičku obavezu – srpskim rečeno: da se ne lažemo.
Šta bi Frida uradila da ima smart telefon? Možda bi, poput svojih drugova nadrealista, ispisala kameru krvlju i rekla: „Sad zumiraj!” Njena svetlost bi verovatno blesnula u IG Live‑u bez filtera, gde bi bol konačno dobio story sa trajanjem dužim od 24 časa – trajanje koje ne nestaje, već grize.
EPILOG: KAD SVETLOST SIJA KROZ RANE
Frida ostaje u senci, kao i većina likova ovog ciklusa – ali to nije senka zaborava, to je senka dubine. Iz nje izvire svetlost, ne takva koja baca sjaj, nego ona koja osvetljava rane. Ta svetlost nije spoljašnja: kao kod Dostojevskog, ona je unutra; kao kod Virdžinije Vulf, ispod talasa; kao kod Kafke, u apsurdu; eto je kod Fride – u telu.
I kad kažemo „svetlost”, priznajemo bol kapilaru smisla. Reče mi jednom pravoslavni monah: „Čovek je svetac ukoliko svetli kroz svoja oštećenja.” Fridino telo, ispisano linijama metala i tragova šava, postaje freska preživljavanja.
Zato, kad kreneš da zatvoriš ovaj tab, da ugasiš ekran, a bol u tvom vratu te podseti da si od krvi, kosti i sumnje – seti se Fride. Ona nam ostavlja jednu jednostavnu poruku, možda najkonkretniju umetničku zapovest 20. veka: „Ne okreći glavu.” Jer svetlost, ponekad, zaista najjače isijava – iz rana.
Šesti nastavak kolumne Esej iz senke
Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Miloš Đ. Vidaković: „SENKA BEZ NADE – KAFKA IZMEĐU BIROKRATIJE I APSURDA”
U romanu Depjesaž, koji nosi podnaslov „Dnevnik anonimnog policijskog činovnika”, Branislav Miltojević uspeva da istovremeno oživi duh jedne epohe i da žanrovskim sredstvima sagradi napeti kriminalistički roman u duhu srpskog modernog realizma. Radnja se razvija oko „niškog slučaja” – leša bez glave, tačnije trupa bez ruku, nogu i bez glave pronađenog na Železničkoj stanici u Nišu, na Vaskrs 1930. godine.
Železnička stanica Niš, pre nego što je tokom Drugog svetskog rata potpuno porušena bombama američke i engleske avijacije
KRV U HODNICIMA „NACIONALA”: OTKINUTA GLAVA, RUSKI DOKUMENTI
Stil je arhetipski i bogat: pun arhaizama, autentične sintakse, čak i folklornih i administrativnih fragmenata inspirisanih izveštajima, ali sa maštovitom interpretacijom stvarnosti. Time ovo neobično književno delo dobija i dokumentarističku vrednost, ali ostaje živ i u žanrovskom smislu uzbudljiv – kao što su, na primer, rani radovi Stenlija Kjubrika zasnovani na izveštajima iz policijskih arhiva.
Miltojević koristi uvodnu priču u hotelu kao najpogodniji ulaz u pripovedanje: ta epizoda, izmeštena iz Beograda, sa dubokim simboličkim i političkim slojevima, gradi se kao vrsta unutrašnjeg trilera. Prisustvo ruskih imigranata, bugarskih atentatora, srpskih funkcionera i fatalnih pevaljki pravi kolaž lude planete u malom – zbrke, krvi i paranoje između dva rata.
Depjesaž je omaž žanru, ali i moguća slika jedne istorijske stvarnosti. Otud, budemo li roman čitali kao scenario, rekli bismo da je pred nama nešto što je trebalo da postane film u duhu Bertolučija, ali da je književnost ipak pobedila – jer u rečenicama, opisima i iskosa izrečenim pripovedačkim zaokretima, ima više ritma nego što bi ga mogao podneti i najuspešniji filmski zaplet.
IZ ROMANA „DEPJESAŽ”: PRVI SUSRET SA MISTERIJOM
U okviru edicije Slaviša Nikolin Živković, koja neguje sećanje na kultnog niškog pisca, po kojem nosi ime, do sada je objavljeno više proznih rukopisa čiji su autori pokazali osećaj za žanr i jezičku samosvojnost, roman Branislava Miltojevića Depjesaž donosi izuzetan literarni prikaz jednog fiktivnog, a duboko utemeljenog u javi „policijskog dnevnika” iz prve polovine 20. veka.
Pisan u formi svedočenja činovnika Uprave grada Beograda, gradi uzbudljivu priču na fonu stvarnih političkih i socijalnih prilika jednog perioda u Kraljevini Jugoslaviji. Izabrani odlomak, koji donosimo u nastavku, uvodi nas u napetu atmosferu hotelske noći, pucnjeva, sumnjivih dokumenata i prvog leša – u neku vrstu noar-fikcije na tlu Srbije.
Ovo je samo jedan od mnogih fragmenata koji pokazuju zašto je Depjesaž posebna knjiga, i zašto ovoj ediciji pripada zapaženo mesto u istoriji srpske književnosti.
Donosimo prvu celovitu epizodu unutar fiktivnog dnevnika, sa napetim opisom ubistva u hotelu „Nacional” i premijernim pojavljivanjem tetoviranog leša sa ruskim dokumentima i vizit-kartama. Odlomak ima dovoljno dramatičnosti, istorijskog kolorita i stilističke osobenosti, ali vam neće otkriti glavnu radnju, već će vas efektno uvesti u nju da pohitate, čim pre, po svoj primerak ove izuzetne knjige.
Železnička stanica Niš – nekada
ZAKLADNOЙ BILETЫ – Poglavlje iz romana „DEPJESAŽ”
Okrećem se i preturam po postelji. Ne mogu da zaspim. Pusti sanak nikako da me uzme pod okrilje svoje. Ne, ne, za mene nema ništa strašnije nego, tako, biti sam samcit u mračnoj, pa još hladnoj hotelskoj sobi pod pokrivačem, s punom glavom raznih misli i osećanja. Razmišljam o svemu. Sutrašnjem povratku u Beograd, jutrošnjem atentatu, današnjoj konferenciji, silnim obavezama koje me čekaju.
Pokušavam da zaspim. Al’ zalud. Ne mogu, nikako.
Šetam u hotelskoj sobi baksuznog broja 3, tamo-amo, od ogledala do prozora. Vraćam se, ponovo, krevetu. Taman kad sam pao u stanje polusna, odjedared se trgoh. Neko je snažno zakucao, pa prstima zagrebao o vrata. Ustao sam, seo na krevet. Čekam, nestrpljivo!
Mrklu tišinu razbi bat kratkih, odsečenih koraka: – Ko je?! – viknuo sam, uplašeno. Prilazim bliže vratima. Osluškujem. Zalud! Sve je ponovo utihnulo. Svud okolo, u hodniku i sobama, vladala je savršena praznina. Možda je kakav pijani gost, slučajno, zakucao na moja vrata, pa shvatio da je pogrešio, i udaljio se. Uprkos svemu, hteo sam da izađem u hodnik i da sam osmotrim… Navlačim novi „reglan” kaput.
Čekam. Uz škripu, otvoriše se susedna vrata. U tom trenu, odjeknu, kao iz topa, revolverski hitac.
Ondak, još jedan…
Tišinu prekinu strahoviti jecaj, pa mukli tresak o pod.
Potom, opet, zavlada potmula, grobna tišina. Dograbio sam službeni „nagan”, s revolverom u džepu istrčao iz sobe.
U hodniku skupila se poveća grupa ljudi – gosti, kelneri i sobarice. Zbunjeni, većina u negližeima. Dominirala je, u prvom redu, starija dama u crnom „pelc” mantlovu. Svi su nemo posmatrali krvavi prizor. Između njih, u sredini, na podu, ležao je nepoznati mladić.
– Molim vas, prolaz! – promrmljao sam odsečeno, objašnjavajući prisutnima da sam fizikus.
Radoznali gosti povukoše se u stranu. Ustreljeni čovek, obliven krvlju, ležao je na podu. Dva revolverska metka probila su mu prsa. Imao je, otprilike, oko četrdeset godina.
– Pozovite policiju, odmah! – zamolio sam najbližeg kelnera.
Stavio sam čisti peškir na ranu i naredio da ga prenesu u moju sobu. Nastupio je zgodan trenutak da zamenim lekarsku za pravu, istražiteljsku ulogu. Morao sam to da činim. Najprvo, konstatovao da nesrećnik u ruci, na kojoj je bio vidljivo tetoviran beleg tetra-gamadiona, drži ruski dokument.
Kad su ga uneli u sobu i spustili na krevet, izvrnuo sam mu džepove i našao, pored ostalih sitnica, priznanice „Petrogradske Založne Banke” ili bolje rečeno t. zv. „zakladnoй biletы”, kartu Evrope, neiskorišćeni vozni biletы „Orijent ekspresa” do Beča, vizit karte i plakate, nevešto sročene, sledećeg sadržaja:
Koristite priliku!
Samo dva dana – danas i sutra KUPUJEM veštačke, nove, stare, pokvarene ZUBE i čeljusti. Plaćam vrlo dobro. Samo posle podne od 2 do 6 časa ispred Hotela «Nacional»!
Na vizit karti uočio sam carigradsku adresu nekog Agarjanina, Kerima Beja, doktora. Strpao sam biletы u džep i obratio se prisutnima:
– Da li ste primetili nešto sumnjivo što bi pomoglo istrazi?
Nisu znali da sam državni službenik, da u hotelu odsedam kao policijsko lice u pratnji visokih državnih činovnika. Činjenica što su poverovali da sam fizikus, pribavila mi je izvesno poštovanje. Jer ubrzo u sobu uđe gospodin, u lepom odelu, ogrnut novim „reglan” kaputom i fino odnegovanim crnim brkovima. Kazao bih, izraziti tip pariskog noćnog kicoša.
– Ja sam prvi došao na lice mesta – obratio se, i bez pitanja dodao: – Baš sam se penjao na sprat, kad su odjeknuli hici. Potrčao sam uz stepenice i ugledao na podu ovog nesrećnog gospodina. U hodniku nije bilo nikoga.
Ostali gosti su potvrdili njegove reči, dok je kicoš podizao s poda sobe crveni fes poluloptastog oblika, jer ubijenom nesrećniku više nije bio potreban! U tom trenutku pojavio se Sreski Poglavar g. Dragan Džunić, koji je trebalo da započne istragu.
Tek kad sam se vratio u sobu, počeo sam ozbiljno da razmišljam o nemilom događaju.
Jedna stvar mi nije bila jasna. Ubica se možda prevario, jer činilo se da je imao nameru da ubije mene ili nekog od državnih čelnika naše, srpske delegacije koji su, na sreću, u poslednjem trenutku, zbog čestih terorističkih upada bugarskih komitskih bandi, tajno odseli u porti manastira Sukovo. Soba nesrećnika nalazila se kraj moje i pošto je i on čuo kucanje, verovao je, možda, da njega neko traži. Ubica, koji je čekao u zasedi, mislio je da se nalazim iza vrata i opalio. Moja sumnja ili nije bila tačna ili je ubica bio veoma neiskusan čovek. Diletant.
Uostalom, zašto bi neko hteo da me likvidira u ovom času?!
Soba je ponovo utonula u polumraku. Kao da se ništa nije desilo. Neka hladna jeza poče da struji mojim preplašenim telom. A napolju pljušti kiša, bije snažno o prozorska okna, šiba po krovu, u mlazevima se hučno sliva kroz oluke u zatamnelo dvorište.
Ustao sam rano. Od sinoćnjeg stresa, izgubio sam apetit. Nisam doručkovao. Izašao sam brže nego što sam mogao ispred Hotela. Čekao kočiju da me preveze na stanicu. Pažnju mi je privukao suvonjav, ćosav dečačić srednjeg rasta, kestenjaste kose i očiju. Bunovan, sedeo i dremao na stepenicima pored rasklimane hoklice s tri olinjale četke za malanje obuće. Upao mi je u oči zbog poderane odeće koja se retko sretala u ovom delu zemlje. Nosio je „pumphozne” i smeđi kaput s dragonerom, rvačku šubaru i teške turističke cokule.
Čudnovato. Al’ u poslednje vreme ništa me nije moglo da iznenadi, jer su se i u ovoj pograničnoj varoši ukrštali putnici prolaznici raznih vera i nacija.
S tom slikom u glavi nisam ni primetio kada je kočijaš zaustavio višljasto kljuse ispred pirotske železničke postaje.
Udržavnom vagonu prve klase „Orijenta” zaboravio sam na sinoćno ubistvo u Hotelu „Nacional”. Pažnju mi je okupirala jutarnja štampa i gužva u vozu, dok je ustajali vazduh parao piskavi glas konduktera. Glasno se objašnjavao s nekim strancem, Bugarinom valjda. Iz kupea je izbijala teška zapara. Pritisak je bio nesnošljiv, jer je uvećavao toplotu, izazivao znojenje, sprečavao disanje, ojačavao gušenje…
Lokomotiva pisnu još jedared, zatresoše se vagoni, zaškripaše točkovi i voz, konačno, krenu ka Nišu.
Utihnuo je jedan klavir. I to kakav klavir – od onih modela koje je teško i zamisliti. Otišao je u večnost pijanista koji je muziku svirao kao što se izgovara molitva – tiho i duboko iskreno. Kompozitor Matija Dedić iznenada je preminuo 8. juna u Zagrebu u 53. godini.
Za nešto više od pola veka života ostvario je nimalo lak zadatak da ostavi zaista dubok trag u muzici. Ali sada se čini da je najveći trag možda upravo u tišini posle – u onome što ostaje kada zvuka više nema. U praznini između tonova, u uzdahu koji sledi nakon poslednjeg akorda, u duši slušalaca koje je svojim majstorstvom dotakao.
Matija Dedić bio je jedan od onih muzičara koji nisu svirali radi publike, već radi istine. Svirao je kao da traži nešto izgubljeno, nešto što se ne može izgovoriti, ali se može naslutiti kroz boju tona, kroz vibraciju klavira, kroz pauzu koja boli više od zvuka.
Ta muzika je dolazila kao uteha, kao poziv na unutrašnje slušanje, kao svetlost. Iako je rođen u porodici muzičara, kao sin velikana Arsena Dedića i Gabi Novak, Matija je svoj put utiskivao pažljivo, ponosno i samosvojno. Izgradio je zvuk koji se pamti, koji ostaje.
Ostavio je za sobom albume, koncerte, saradnje, svetske scene, festivale, nagrade. Ali sada, u trenutku kad ga više nema među nama, dok putuje večnosti, vlada samo njegova tišina, minutima ćutanja posle iznenadne vesti. Ta i strašna i blagoslovena tišina u kojoj se javljaju sećanja: jedan akord trenutaka, jedna prašnjava ploča Kita Džereta, jedna molitva, i od svile i suza.
Njegovo muzičko stvaralaštvo bilo je prožeto dubokim emocijama, erudicijom i poštenjem. Kombinujući sviranje klasične muzike, džez i improvizaciju, Matija je uspeo da stvori prepoznatljiv zvuk koji nije imitirao – već svedočio. Upamtićemo ga po interpretacijama koje nisu bile puka izvođenja, već umetničke ispovesti. Njegovi albumi, posebno „Matija svira Arsena“, predstavljaju ne samo omaž ocu, već i hrabru umetničku samospoznaju.
U vremenu površnosti, on je bio dubina. U vremenu buke, bio je tišina. U vremenu brzine, on je bio predah – i to onaj nužni, koji nas vraća sebi. Smirenost njegove scenske pojave, odmerenost u komunikaciji sa publikom i koncentracija u izvođenju svedočili su o vrhunskom umetniku koji je znao da je tišina sastavni deo muzike. Kao da je svaku notu postavljao sa svešću da je poslednja.
Ovo je tišina koju će osetiti svi koji su ga ikada slušali.
Hvala, Matija, za sve što si ostavio iza sebe. I za ono što će tek stizati – iz sećanja, sa zapisa, i iz dubine duše: „Svaka prava muzika je oproštaj.“
Redakcija književnog programa gradske ustanove kulture – Niškog kulturnog centra, priredila je književno veče posvećeno pesniku i piscu Zvonku Karanoviću. Povod je bio predstavljanje knjige Box Set 2 – Sabrane pesme 2012–2018, u kojoj su objavljene četiri zbirke poezije: Mesečari na izletu (2012), Kavezi (2013), Zlatno doba (2015) i Iza zapaljene šume (2018).
O ovom izdanju, koje na svoj način predstavlja presek jedne važne faze u Karanovićevom stvaralaštvu, govorili su dr Jelena S. Mladenović, književna kritičarka i autorka pogovora, i sam autor. Razgovor je vodila Milena Mišić Filipović, urednica književnog programa NKC-a.
Predstavljanje knjige: Box Set 2 – Sabrane pesme 2012–2018 – Foto: Gledišta
POEZIJA KAO OTPOR
Susret sa Karanovićem, pesnikom čiji je glas u srpskoj književnosti istovremeno i urbani eho i unutrašnji rez, bio je više od predstavljanja knjige – bio je to poziv na ponovno čitanje sveta iz ugla poezije koja ne pristaje na banalnost, na kompromis, na zaborav. Karanovićeve pesme, i kad su najintimnije, imaju rezon kulturne dijagnoze, kao da uvek nešto u društvu izmiče, a poezija to beleži u poslednjem trenutku. U tome je i njen najjači oblik otpora.
Dr Jelena S. Mladenović je u svom nadahnutom izlaganju istakla estetsku i kulturnu kompleksnost ovog ciklusa, ukazujući na bitnu činjenicu: „Učinićete veliku pogrešku, ako čitanju Karanovićeve poezije – sabranih pesama iz knjige Box set ili ovih u izdanju Box set 2, prirodnom nastavaku prethodne kolekcije zbirki – pristupite logikom književnosti odavno nepotrebnog čitaoca koji poeziji prilazi tako što traži njen interpretativni ključ. Niti je Karanović bravar, niti ćete, da se poslužimo metaforom do kraja, prilikom susreta sa svakom sledećom knjigom biti pred (istim) katancem.”
Izraz Box Set, poznat pre svega kolekcionarima gramofonskih ploča kao naziv za zbir više muzičkih izdanja upakovanih u jednu celinu, u ovom poetskom kontekstu dobija novi smisao – postaje metafora za kutiju u kojoj se, pored pesama, ređaju iskustva, glasovi i slike jedne čitave decenije. Sam pesnik govorio je o pisanju kao o načinu preživljavanja, o poeziji kao unutrašnjem rasporedu sloboda. Njegovo čitanje, praćeno upadljivom tišinom nakon svakog stiha, bilo je svedočanstvo da poezija ne treba da viče da bi bila snažna.
Karanović je pripadao i pripada onom književnom i egzistencijalnom sloju koji se ne uklapa lako – i zato traje. Njegova poezija se ne uljuljkuje u tradiciju, ali je ne odbacuje – ona je gradi iznutra, prema granicama koje sam postavlja. I u tome leži njeno sopstvo. U onome što se ne vidi na prvi pogled, krije se kontinuitet glasa koji se ne miri, ne prestaje, ne zaboravlja.
POETSKA GEOGRAFIJA JEDNE VEČERI
Promocija je protekla u atmosferi tišine koja nije prazna – nego ispunjena. Pitanjima, podsetnicima, Zvonkovom ličnošću. Bilo je i onih koji su donosili svoja ranija izdanja drugih Karanovićevih knjiga da ih potpiše najčuveniji niški pesnik posle Princa poezije. A neki da svoj primerak izdanja Box set 2 prvi put otvore baš tu nakon promocije. I svako je bio deo poetske geografije koja nastaje kad književnost nije događaj nego susret. Ovaj put nakon osam godina, ponovo u Nišu.
Ipak, kako Jelena to precizno zapisuje u jednom delu pogovora: „On nije pesnik specifične geografije i toponimije. Nema u njegovoj poeziji ni bilo čega regionalnog. Prostori ove poezije toliko su urbani koliko predstavljaju obrise anonimnih megalopolisa, koji mogu biti bilo gde, ali se realizuju u vizijama gde je stvarnost preoblikovana do neprepoznavanja. Njegov postmoderni distopijski megalopolis nije njegov rodni Niš, jer Karanović piše poeziju koja ne boluje od ličnog, od eksplicitnog mrcvarenja sopstvenog iskustva, rabljenja vlastitih emocija, već onu koja uvek ide tragom drugog i u tome leži najveća urbanost njegovog pesničkog glasa.”
U vremenu kad je poezija samo naizgled skrajnuta u kulturnim politikama i javnom govoru, veče sa Zvonkom Karanovićem u Nišu pokazalo je da je poezija i dalje prostor u kome se misli do kraja, oseća bez straha i govori bez maske. Takav je i ovaj Box Set 2 – ne samo kao knjiga, nego i svojevrsni album slika, tragova i istina koje samo poezija ume da sabere u jedinstvenu celinu. Karanovićeva posebno, kako zaključuje Jelena S. Mladenović: „Iako je njegovo pesništvo obeležilo poslednje decenija 20. i prve decenije 21. veka, Karanović nadilazi upravo generacijske determinacije. Pripadajući nekolikim, on ipak ostaje pesnik bez naraštaja, čiji se duh obnavlja kroz autokritičko prevazilaženje odabranih formi, problema ali i sižea.”
„A” – STRANA KNJIGE I SNIMAK JEDNOG VREMENA
Na koncu ovog uvodnog teksta, želimo da kažemo da postoji nešto simbolično u tome kad pesnik pažljivo bira prvu pesmu u svojoj zbirci – baš kao što se nekada na gramofonskim pločama na A strani, pod oznakom A-1, nalazila ona najjača stvar. Pesma koja „otvara ploču”, ona koja prva zapucketa u igli i prva probije tišinu. U ovom izboru – nazovimo ga i poetskim singlovima iz knjige Box set 2 – nalaze se baš te prve pesme iz četiri zbirke koje čine sabrane pesme Zvonka Kranovića od 2012. do 2018. godine.
Ovaj izbor prvih pesama, takozvanih A-1 numera iz svake zbirke, nije samo uvod u jedan poetski svet, već je i podsetnik da velike pesme često stoje na samom početku – ne kao uvertira, već kao udarac.
Ceo događaj koji je ovoj knjizi posvećen – promocija održana u Nišu 5. juna 2025. godine – dostupan je na samom kraju teksta i u radijskom formatu, sa odabranim trenucima u pokretnim slikama, kao dokument vremena i svedočanstvo jedne poetske energije koja ne pristaje da ćuti.
U HOTELSKOJ SOBI – Mesečari na izletu (2012)
Sedeo je na krevetu u hotelskoj sobi,
samo u belim boksericama koje su mu dopirale skoro do kolena.
Razgovarao je telefonom s majkom.
Njegova majka bila je odavno mrtva.
Glas iz slušalice samo je ličio na glas njegove majke.
,,Dubina detalja je presudna u pisanju”, neko je govorio s druge strane.
Velika gola žena, širokih ramena i masivnih butina, igrala je iza njega.
Sporo se izvijala uz ritam elektronske muzike koja je
tiho dopirala iz zvučnika raspoređenih po uglovima sobe.
Potom je čuo:
„Izbegavaš ženske likove, fasciniran si mašinama…
Tvoj otac je bio na putu kada sam te rodila…
S izrazom dosade na licu, žena iza njegovih leđa je
prišla i prekinula vezu.
,,Ne treba pisati o smrti, živimo u kulturi hepienda”,
rekla je metalnim, robotskim glasom.
Zažmurio je.
Našao se u luksuznom apartmanu punom striptizeta.
Telefon je zvonio.
Dugo mu je bilo potrebno da ispruži ruku
i podigne slušalicu.
,,Nedostatak ograničenja je neprijatelj umetnosti…”
ponovo je začuo majčin glas.
Nije više slušao.
Gledao je tri plavuše na visokim potpeticama
kako mu prilaze i prave krug oko njega.
Dve su iščupale telefonski kabl,
obmotale ga oko njegovog vrata i počele da ga dave.
Treća mu je ogromnim silikonskim grudima
pritiskala lice ne dozvoljavajući mu da diše.
Dobio je snažnu erekciju.
Nije ni pokušao da se odbrani, čak im je pomagao
u gušenju.
Zatezao je kabl oko svog vrata najjače moguće, ali
imao je utisak da bezuspešno zateže dečiji lastiš,
mlitavu želatinsku traku.
PROLOG (OBLACI, DISKO-IGRAČI) – Kavezi (2013)
Mašina u rukama Žicolikog ima ekran, emituje film.
Sjajna duga cev odlučno prodire kroz kremaste,
crvenkaste i žućkaste oblake.
Velikom ćelavom sudiji podvezuju želudac.
Ima sto osamdeset i dva kilograma, ne može pertle da zaveže.
Jedva ustaje iz fotelje. Gubi autoritet na poslu.
Sjajna duga cev na vrhu nosi kameru. Crvenkasti
oblaci su želudac i creva. Plivaju u žućkastoj masnoći,
drhturavom salu. Želudac je veličine lubenice. Kamera
putuje kroz oblake, tkiva, sluz.
Žicoliki menja program. Celavi sudija sada ima
četrdeset i devet kilograma manje. Prošlo je samo
šest meseci od operacije. Sudija kaže da je zadovoljan,
iako izgleda iznureno. Vozi bicikl kroz prirodu.
Trudi se da ne izgleda zadihano.
Žicoliki odlazi na podijum za igru. Ne odvaja se od mašine ni za tren.
Sudija je već na odru. Komplikacije, unutrašnje krvarenje, tromb.
Žicoliki samo želi da se opusti. Previše je mesa, zuba, kostiju
koje mora da savlada. Previše njih čeka.
Žicoliki kaže Pticolikoj s kojom igra: „Dežurstva me ubijaju.”
Pticolika mu spušta svoje dugačke prste na rame.
„Izdrži još malo”, kaže. „Našla sam hotel u Berlinu.
Spojićemo posao i zadovoljstvo.”
SOBA ODJEKA – Zlatno doba (2015)
bio je to san, košmar, gušenje, dugotrajno gušenje
naizgled ispovest čoveka užasnutog pred smrću
sapletenog u trenutku kada je zamahnuo prema dubini
njegov izbezumljeni pogled, njegove iskolačene oči
dok pada u gluvu tišinu, u mrak
u mraku
u tom mrklom mraku
na mestu gde sam zastao
na ničijoj zemlji
iza sivog neba
pomaljalo se još jedno takvo nebo
stakla su se zaustavljala
nadomak lica
ko će osloboditi sve te životinje?
ko će pomoći svim tim ljudima?
moj san se vratio u moj um
osećao sam se
kao sopstveno glasilo
nekada davno
pospani vozači šlepera
potraga za zlatnim gromobranom
susreti sa zidovima i vratima
ništa važno
bar tamo gde sam živeo
ugušeno, ugušeno
sve ugušeno
zečije rupe zatrpane
sve rupe zartpane
bavio sam se
premeštanjem predgrađa
svojim repom milovao mesec
klonio se epileptičnih pajaca
i providnih guštera
kretao se unazad, ka istoku
ponekad u skoku
ponekad puzeći
zlatne kupole Zapada
srušene, krezube
pune smrvljenih bisera
ogledale su se u rasparanom nebu
ha, ha, ha, cerekala se majka
piramida je konačni zadatak
cilj
susret s Udovicom
čudovištem obrijane glave
koje leži
na mekanim jastucima
i obilno se znoji
nisam joj verovao
ličilo je na šalu, pretnju
zastrašivanje
na još jednu mistifikaciju
pamtio sam
a trebalo je da zaboravljam
zvonio sam
na interfone nepoznatih ljudi
osluškivao pozive u pomoć
sićušnih
suši barova
lajao na osvetljena šetališta
društvo jednakih
zasniva se na solidarnosti
moja Hermes torbica, vrisnula je Mirel Darc
bio je to san, košmar, gušenje, dugotrajno gušenje
otimanje vazduha, naizgled ispovest čoveka
užasnutog onim što vidi, prepuštenog okrutnoj
operi sunca, bezdušnoj novembarskoj jari
njegov pogled, njegov izbezumljeni pogled
dok pada u mrak, u gluvu tišinu
sanjao sam oca
kako se penje uz brdo
hodao je odlučno
poput biblijske figure
figure mitske
figure s misijom
gledao ga kako neumorno gazi
kroz šiblje i kamenjar
šta on traži?
da li se seća?
čega se on seća?
on hoda brzo, hoda odlučno
po kamenju
prašini
neumorno gazi sneg svetlucavi sneg
pokriven bledom mesečinom
stiže u zavejano selo
lupa na vrata
ulazi u zagrejanu sobu
tri gole žene
peru kosu u buretu s vodom
preplašena devojka tužnih očiju
postaje mu nevesta
potom sve kreće uzbrdo
moramo podići mlaznjake
kaže majka
nekrolozi ne mogu da čekaju
kada je ostala udovica
majka se posvetila
zatiranju uspomena
pomagao sam joj u tome
neprekidnim beleženjem
jedva sam preživeo
narodne bajke s razglasa
propast novca
žarače zaboravljene u vatri
penu dana
koja je postajala pena noći
sumanute ideje koje su mi
padale na um
trebalo je eliminisati
majka je diktirala
bio sam njen
najposlušniji zapisničar
krivotvorila je činjenice
porodičnu prošlost bez početka
i kraja
zašto je to radila?
u ogledalu sam video
svu trojicu
žilave prste njihovog drveća
ukočene prste njihovog drveća
na umivaoniku su stajali
plastični brijač
plastični dečiji prst
i plastična figurica sveca
sve mi je to
odnekud bilo poznato
činilo se da nemam izbora
bio je to san, košmar, gušenje, dugotrajno gušenje
naizgled ispovest čoveka užasnutog, zapletenog
u gusto klupko odjeka, njegov izbezumljeni pogled
dok pokušava da se sakrije u snu, u fantaziji koja mu
za trenutak usporava pad, produžava nadu
spremio sam se za nekoliko minuta
kao da bežim
u zaštićenoj zoni zid zgrade je ličio
na Mondrijanovo platno
na ulazu u Blok 46
stroboskopsko svetlo
zora
lepljiva staza
Mesec se došaptavao s antenama
i sigurnosnim kamerama
iako su svuda okolo bila
cementna brda
iz daljine je dopirao težak
promukli zvuk brodske sirene
koliko stvari sam prećutao?
san bez početka i kraja
odabrao sam jastoga za šifranta
rasporedio svoje brodove
u čelo stola
svake noći silazio sam u bazen
pun cveća i gustog crnog smeha
može se reći da sam bio srećan
tražio sam da mi dopuste
spavanje
u solarijumskoj kapsuli
dozvolili su
tražio sam da mi dopuste
korišćenje kacige i džojstika
dozvolili su
ovde ti je dobro
govorili su
govorili su
suncu smo dodali još dva sunca
navukao sam gumenu masku
odebljalog Predsednika
otišao u karaoke bar
i odrecitovao pesmu
o mrtvoj čivavi
misleći na sebe
bilo je to sve
što sam mogao da učinim
velika krivina koju sam zaobišao
čekala me je ponovo
leteo sam
i to je izgledalo kao da
neprestano ostajem bez vazduha
trčao sam
i to je izgledalo kao da
sneg prolazi kroz mene
izlazi iz mene
čuo sam sve te ljude
kako govore
da su u vrtu uživanja
primećena nova bića
to sve objašnjava
Platon, dobro ime za psa
Katatonija, dobro ime za brod.
Radijski zapis i nekoliko pokretnih slika sa predstavljanja održanog u Nišu
KRATKA ISTORIJA JEDNE IZDAJE – Iza zapaljene šume (2018)
Dok sam sedeo na Kalemegdanu, pod čudnim starim borom čija je kora ličila na ispisani antički svitak, osetio sam kako se preda mnom iz senke pojavljuje lik. Ne čovek, ne duh, ne misao, već senka – gusta, neimenovana, ali nedvosmisleno prisutna. Bila je to senka koja ne pripada istoriji, već onome što u istoriji vreba. Šaputala mi je na nemačkom – ne rečima, nego tonom, vibracijom koja je dopirala do samog dna kostiju. U toj hladnoći osetio sam: to je Kafka.
Danas, kad su stranice njegovih romana gotovo postale stvarnost koja nas okružuje, nimalo me nije začudilo to što se upravo on pojavio, ali zašto baš meni i da li je to uopšte važno, ako ja sve ovo sanjam i dok ne spavam?! Ne znam, zaista više ništa ne znam. Prsti sami koračaju dok ređaju slovo za slovom.
Čitate peti nastavak kolumne Esej iz senke – Miloša Đ. Vidakovića
KAFKA U SENCI: PROROK BEZ OBEĆANJA
Ako zaronim u Kafkin mrak, možda uspem da istražim njegovu borbu između birokratije i apsurda, gde senka izgleda bez nade, a ipak, negde duboko, traži iskru. Dok drugi pisci grade svetove, on kopa rupe u zidovima postojanja.
Franc Kafka nije pisac koji nudi utehu. On je prorok senke. Njegove priče ne žele da te oslobode – one žele da te probude. Njegov jezik nije tek obična estetski uređena književnost, već bol koja ne može da ćuti.
Kao kad staneš pred šalterom u nekoj državnoj instituciji – u tom trenutku nisi više građanin, već slučaj. Isto onako kako je Jozef K. bio slučaj, a ne čovek. Nije važno šta ste uradili. Važno je da ste tu. I to je dovoljno da budete označeni.
APARATI BEZ LICA: BIROKRATIJA KAO SAVREMENA LITURGIJA
U svetu u kojem je Kafka živeo, birokratija je već počinjala da preuzima funkciju sudbine. On to nije naslućivao – on je to imenovao. Danas, u 21. veku, čovek više ne postavlja pitanje: „Šta sam zgrešio?” već: „Gde se uzima broj?” Umesto da objašnjava svoj postupak, on objašnjava svoj status. Umesto smisla, dobija obrazac. Umesto lica – pečat. Između jednog potpisa i drugog zaglavlja, gubimo ne samo vreme, već i oblik.
U doba digitalnih sertifikata i e-uprava, Kafkina vizija je potpunija nego ikad. Svaki naš klik, svaki formular, svaki zahtev – to su novi oblici Procesa.
Nedavno sam u karlovačkoj opštini, posle jedne izložbe, pokušao da predam papir oko nasledstva bakine kuće na Fruškoj gori. Službenica mi je mirno saopštila da nedostaje potpis. Objašnjenje da taj potpis nije bilo moguće dobiti jer odgovorna osoba tog dana nije radila, nije promenilo ništa. „Ništa bez potpisa”, rekla je. To „ništa” odjekivalo je u meni ceo dan. Bio je to Kafkin jezik: jezik bez objašnjenja, bez odgovora, ali sa punim pravom na presudu.
Sud u Kafkinim delima više nije institucija pravde – on je forma liturgije bez Boga. Jezik kojim se obraća nije pravni, već paraliturgijski: rečenice zvuče kao molitve bez objekta, bez adrese. U Procesu se čovek ne osuđuje zbog učinjenog, već se pretpostavlja njegova krivica. Nije važno šta ste – važno je da ste. I to je dovoljno da budete pod sumnjom.
PISANJE KAO ČIN POBUNE ILI POSLEDNJI GEST SLOBODE
U svetu gde čoveka sistem pretvara u slučaj, u broj, u formular – pisanje je poslednji čin dostojanstva.
A ipak, u svetu bez smisla, čovek – piše. Kafka je pisao noću, u tišini, u strahu da ga otac ne čuje. Taj otac – kao arhetip autoriteta, kao simbol vlasti, kao lik božanskog u njegovoj najtežoj senci – bio je uvek prisutan u pozadini rečenica kao nekakva patrijarhalna tišina koja guši pojedinca. Ipak, Kafka je nastavio da piše i piše. Kao da je znao: pisanje je poslednji prostor u kojem čovek ne može biti izbrisan. U svetu gde vam mogu oduzeti ime, telo, dostojanstvo – reči ostaju.
Pisanje nije bekstvo. Dakle, ono nije ni oblik egzistencijalnog oslonca. To je poslednja linija odbrane čoveka pred aparatom koji ga pretvara u barkod. U Kafkinoj proznoj viziji, jezik nije ornament, već dokaz života. Dok sud ćuti, dok birokratija govori u krugovima, reč pisanja je prava, linijska, ljudska. Ona ne vodi do pobede – ali svedoči da postoji čovek koji ne pristaje.
APSURD KAO NOVA RELIGIJA I JEDINO BOŽANSTVO
Kafkin svet nema Boga – ima samo Zamak. Nema spasenja – ima samo Proces. Nema iskupljenja – ima samo Metamorfoza. Ali uprkos svemu, u tom svetu postoji nešto što liči na svetlost: svest. Svest da smo zarobljeni. Svest da su pravila apsurdna. Svest da će nam sud, kad god dođe, doći prekasno. To nije uteha. To je istina. I možda je u tome Kafkina najveća poruka: bolje senka koja zna da je senka, nego svetlost koja te laže.
Zamak je verovatno najtačniji opis savremene civilizacije. Sistem u kojem se pravila primenjuju bez objašnjenja. U kojem niko ne zna zašto nešto postoji, ali svi znaju da moraju da ga poštuju. Kao nova religija, bez proroka, bez obećanja, ali sa kaznom. Svi znaju da nešto moraju, niko ne zna zašto. Paranoja više nije bolest – ona je stanje civilizovanog uma.
U tom svetu, čovek ide od šaltera do šaltera, od kancelarije do kancelarije, tražeći – ne pravdu, ne istinu – već prisustvo. Biti primećen postaje oblik postojanja. U takvom svetu, Kafkin junak ne viče. On ćuti. Ali u toj tišini – svaka reč odjekuje kao krik.
I zato je taj svet toliko strašan. Ne zato što je nasilan, već zato što je apsolutno logičan. U njemu više nema slučajnosti. Sve je uređeno. Ali čovek više nije subjekat. On je funkcija. On je slučaj. On je obrazac sa pogrešnim brojem.
EPILOG: DRVO NA KALEMEGDANU I SENKA KAO ZNAK – ČOVEK KOJI NE PRISTAJE
Dok sam se vraćao sa Kalemegdana, gledao sam u staro drvo. Njegova senka se pružala preko puta, kao Kafkina reč preko celog našeg veka. Shvatio sam da Kafka nije pisac. On je dijagnoza. A mi smo svi, na neki način, njegov Jozef K. – tražeći sud, a znajući da smo već osuđeni. Jedino što nam preostaje je da, kao on, nastavimo da pišemo. Makar i u mraku. Makar i bez nade.
Ipak, uprkos svemu, nešto ostaje. Reč. Pisanje. Jezik kao znak otpora. Senka u Kafkinom svetu nije samo mrak. Ona je i nagoveštaj svetlosti. Ako postoji senka, znači da negde postoji izvor svetlosti. I to je možda dovoljno. Ne spasenje, ne projava, već jednostavna činjenica da svetlost nije nestala. Nije pobedila – ali nije nestala.
Dok sam gledao kako se senka starog drveta spušta na zemlju, pomislio sam da je možda Kafka bio u pravu. Da sud već traje. Da svetlost nije za sve. Ali i da čovek, uprkos svemu, može ostati čovek. Ako govori. Ako piše. Ako ne zaboravi.
Zato je Kafka pisac našeg doba. Ne zato što je aktuelan, već zato što je nužan. Njegova rečenica je ogledalo u kojem vidimo ne svet – već sebe u svetu. Vidimo svoje čekanje, svoju tišinu, svoj strah. Vidimo da smo već davno ušli u proces – i da više ne znamo ni kad ni zašto.
A možda je to jedina svetlost koju smo zaslužili: ne obećanje spasenja, već svest – da smo tu, u mraku, budni.
Peti nastavak kolumne Esej iz senke
Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Miloš Đ. Vidaković: „SVETLOST U TALASIMA SVESTI – VIRDŽINIJA VULF I POTRAGA ZA ŽENSKOM DUŠOM”
U organizaciji Niškog kulturnog centra, u četvrtak 29. maja u Spomen-sobi Branka Miljkovića u Nišu, održano je književno veče posvećeno novom delu Radomana Kanjevca – Prodavnica magle. Ovo neobično, esejističko i putopisno delo, u kojem autor promišlja savremeni svet i dušu čoveka u njemu, izazvalo je veliku pažnju književne publike.
Prodavnica magle u Spomen-sobi Branka Miljkovića – Foto: Gledišta
Uz autora, o knjizi je govorio i legendarni muzički novinar i publicista Petar Peca Popović, a razgovor je vodila urednica redakcije književnog programa Milena Mišić Filipović.
Radoman Kanjevac, poznat po svom dugogodišnjem radu u novinarstvu, publicistici i književnosti, u ovoj knjizi sabira prozne zapise, kolumne i osvrte nastale tokom nekoliko decenija, otkrivajući svoj prepoznatljiv stil – ironijski, kritički, a u isto vreme duboko ličan.
U nastavku eksluzivno prenosimo odlomak pod naslovom O čitanju i pisanju, u kojem autor na sebi svojstven način razmatra odnos između reči, knjige i čitaoca. Takođe, pri samom kraju odlomka još jedan ekskluzivitet – možete čuti radijski zapis programa održanog u Nišu, a Prodavnicu magle možete poručiti kod izdavača jednim klikom na sliku ispod.
O ČITANJU I PISANJU
U pismu svom prijatelju Lorensu Darelu od 29. avgusta 1959. godine Henri Miler piše da mu „uopšte nije jasno kako nastaje dobra knjiga”, da to za njega i dalje „ostaje u domenu čuda” i da sada zna o tome manje nego kada je počinjao. „Znam, ako to nešto znači, da je knjiga, kao i život, plod onoga što jesi svakog dana, uključujući i loše dane, lenje dane, jalove dane. Nijedan ugledni kritičar ne može proceniti suptilni kvasac dokolice – za nekog pisca i za jetru života! … Neka sam proklet ako verujem da se u pisanju treba ubijati od posla. (Naročito posle pete knjige.) Teoretski, ako si ti uživao dok si to radio, ima šanse da će uživati i drugi.”
Uživanje u pisanju razlikuje se od uživanja u čitanju, otprilike kao što se uživanje u pevanju razlikuje od uživanja u slušanju. „Neka se drugi hvališu stranicama koje su napisali, ja se ponosim onima koje sam pročitao”, govorio je Horhe Luis Borhes. Pisanje je darivanje, ispunjavanje obaveze prema sopstvenom talentu, čitanje je primanje onoga što će se možda roditi tek u mašti čitaoca. Pisanje je setva, čitanje je žetva. Ono što je posejano u redovima nekog štampanog teksta, na praznoj površini papira, često nikne u mašti čitaoca kao plod ukusniji i zdraviji od onoga kojeg je pisac očekivao.
U vremenu kada svako ima telefon i tastaturu za čitanje je često potrebno više znanja i strpljenja nego za pisanje. Ozbiljan čitalac nije manje retka pojava od dobrog pisca. O tome koliko je jedna knjiga dobra nekad više govore imena ljudi koji su je čitali nego onaj koji ju je napisao. Ima knjiga koje bi imao ko da napiše, ali ne znamo da li bi imao ko da ih pročita.
Ponekad je mesto na kome čitate važno koliko i sadržaj. Ima knjiga koje treba čitati samo u tišini, u sopstvenoj sobi, bez prisustva bilo kakvog spoljašnjeg uticaja. Kao što vino koje pijete kod kuće nikad nije isto kao kada ste ga pili u kafani tako je i knjiga koju čitate u vozu samo po izgledu, imenu autora i naslovu ista kao knjiga koju ste čitali na plaži ili u sopstvenom krevetu. Neke knjige koje ste čitali na odmoru, kao i neke žene koje ste voleli na moru, kasnije umeju da vas razočaraju.
O tome da li ćete jednu knjigu početi da čitate, više od njenog autora, izdavača i književnih kritičara ponekad odlučuje njen naslov. Kao što ima dobrih glumaca u pogrešnim ulogama tako ima dobrih knjiga sa lošim naslovima. Naslov ne služi samo da privuče našu pažnju, on je za knjigu ono što je ime i prezime za njenog autora, po njemu ćemo tu knjigu pamtiti, ona će se po njemu prepoznavati, sa njim će putovati, ulaziti u naše kuće, živeti onoliko koliko ta knjiga bude živela.
Ova knjiga, na primer, trebalo je da ima sasvim drugi naslov. Budući da je ona neka vrsta nastavka knjige Čovek u senci, dugo sam se dvoumio između ovoga koji se nalazi na njenim koricama i naslova „Čovek na suncu”. Taj drugi naslov, koji bi fonetski, po zvučnosti bio dobar nastavak onog prvog, odbacio sam ne samo zbog toga što u njemu nema dovoljno tajnovitosti i ironije do koje mi je ponekad stalo, nego i zbog toga što je moj odnos prema toj zvezdi oko koje kružimo, sa osećanjem da ona kruži oko nas, moguće uporediti sa odnosom prema nekoj osobi koje se, po savetu ozbiljnih ljudi, klonite, uprkos tome što vas ona privlači nekom snagom u kojoj vidite i problem i rešenje, i propast i spasenje. To, međutim, nije razlog da toj zvezdi ne posvetimo nekoliko prvih stranica ove knjige u kojoj ćemo reći nešto i o drugim zvezdama, na samom njenom kraju.
Predanje kaže da je Luj Četrnaesti, šetajući parkom Tiljeri u Parizu, kada je imao pet godina, video Sunce i uzviknuo: „Ja sam Sunce”. Bio je najuspešniji kralj u istoriji galske monarhije, vladao je sedamdeset dve godine, sagradio versajski dvorac i neke od najvažnijih građevina kojima se i danas divimo u Parizu. Sunce, međutim, nije za svakoga bilo simbol života. Za nekoga je ono predstavljalo izvor opasnosti. Poslednjih godina, u vreme klimatskih promena, sve je više znakova koji, umesto lepote, nagoveštavaju nevolje koje nas tek očekuju.
Bog Sunca, vrhovno božanstvo starog Egipta, u kraljevskim grobnicama u Luksoru predstavljan je različito, u zavisnosti od položaja Sunca na nebu. U rano jutro je predstavljan kao dete, u podne kao odrastao čovek, a u sumrak kao starac. Hram Karnak na obali Nila, jedan od najvećih verskih objekata na svetu, posvećen je Bogu Sunca. U centru tog hrama nalazi se čuveni obelisk koji predstavlja stilizovani sunčev zrak. Egipatske piramide, koje svojim oblikom simbolizuju zrak usmeren sa zemlje ka nebu, okrenute su uvek od istoka ka zapadu, u smeru kretanja Sunca.
Jazidi, etnokonfesionalna grupa Kurda koja živi u Siriji, Jermeniji, Gruziji, Turskoj i Iranu, klanjaju tri puta dnevno okrenuti Suncu. Veruju u jednog boga i sedam anđela, od kojih je najvažniji anđeo Paun. Kako hrišćanstvo i islam uče da je Paun pali anđeo ili đavo, ima ljudi koji smatraju da su Jazidi „vernici đavola”. Za pripadnike naroda koji se moli Bogu okrenut Suncu pre bi se moglo reći da su obožavaoci života nego vernici đavola. Štaviše, sa malo mašte, moglo bi se reći da su Jazidi među narodima ono što je suncokret među biljkama, cvet koji se, tokom celog dana, okreće ka zvezdi koja nam donosi život.
U ranom detinjstvu bio sam fasciniran tom užarenom loptom, po kojoj čovek meri svoje vreme i mesto u prostoru. Nekoliko godina imao sam neobičan tik, da svakih minut-dva pogledam u Sunce. Bio je to jedan od onih ranopubertetskih tikova, koji se nekako, sa godinama, izgubio sam od sebe. Ostala je jedino ta fascinacija, skoro opsesija, koju nosim iz detinjstva na Visoravni, gde se, tokom vedrih noći, golim okom mogu videti milioni zvezda, većih i važnijih od Sunca.
Četvrt veka nakon tih mojih neobičnih tikova, prvo što su mi rekli nakon operacije na Neurohirurškoj klinici u Beogradu bilo je upozorenje da nipošto ne izlazim na sunce. Sunčevi zraci deluju na moždano tkivo tako što, na mestu gde je hirurški sečena moždana masa, mogu da izazovu epileptične napade i druge komplikacije. Od te godine moj život se najčešće odvija u hladu. To što je Sunce s vremenom postalo opasnost i za druge ljude, za mene ne predstavlja nikakvu utehu. Kad hodam ulicom, ako je sunčan dan, spontano i nepogrešivo biram stranu koja je u senci. Nakon svih ovih godina moglo bi se reći da sam najveći deo života proveo u hladu.
Rođen sam u Stupu, na poslednjoj sunčanoj padini Golije, u širokoj prostranoj kući sa čijih prozora je pucao nezaboravan pogled na beskrajno prostranstvo Pešterske visoravni. Kad sam imao godinu dana preselili smo se u Štavalj, centar te male oblasti oko koje se širi venac planina, po kojem su i danas raštrkana brojna pešterska sela, koja izdaleka izgledaju kao da nisu planirana i građena ljudskom rukom, nego ih je neko pravo sa neba spustio i rasporedio po obodima visoravni. Osnovnu školu sam učio u Štavlju, gimnaziju u Sjenici, fakultet sam studirao i završio u Beogradu. Gde god sam živeo bio sam neko ko je odnekud došao. Nigde se nisam osećao kao kod kuće. Bio sam neka vrsta živog dokaza tvrdnje Fjodora Dostojevskog da je „čovek bez stana čovek bez psihologije”. Kad sam se konačno u Beogradu uselio u svoj stan bilo je, naravno, kasno da radim na sopstvenom psihološkom usavršavanju. Najzanimljivije od svega je To što se, u dubini duše, ja i dalje osećam kao podstanar.
U detinjstvu sam mislio da sam rođen u najzabačenijem kraju na svetu. Duge i hladne zime, kratka leta, daleko od velikih gradova i najvažnijih puteva, nisu obećavale nikakvu budućnost. Gledajući televizijsku emisiju u kojoj su Dragan Babić i Ljubivoje Ršumović putovali na Severni pol činilo mi se da čak i deca na Grenlandu imaju srećnije detinjstvo. Verovao sam da je moj kraj najzaostaliji i najzabačeniji u toj nesvrstanoj zemlji, koja je i sama bila daleka evropska provincija. Danas, međutim, vidim da se poluostrvo na kome smo rođeni nalazi u samom centru civilizacije, tamo gde se ukrštaju najvažnije svetske religije i kulture, na sat leta od Rima i od Carigrada, od Venecije i od Dubrovnika. Sa malo vremenske distance nije teško zaključiti da je velika sreća roditi se i živeti na mestu sa tako bogatom istorijom, tradicijom, kulturom.
Naučio sam da čitam i pišem kao veoma mali. Tek što sam bio pošao u školu moja nastavnica Ljubisava Mrvić vodila me je u starije razrede kao neko ogledno dete, da stariji đaci čuju kako čitam odlomak iz nekog teksta koji bi ona odabrala i tutnula mi u ruku. Nikad kasnije u životu sa toliko sigurnosti nisam čitao ni svoj ni tuđi tekst. Bio je to, u isto vreme, početak moje fasciniranosti rečima. Za razliku od većine ljudi, koji veruju u egzaktne, lako proverljive stvari, ja i danas verujem da rečima može da se izrazi sve, pre svega ono što ne može da se izrazi brojevima.
Moj otac je bio šef trgovinske radnje u pešterskom poljoprivrednom kombinatu. Svakog četvrtka, kad bi u Sjenici bio pazarni dan, on je nosio u upravu Kombinata celokupan svoj sedmični pazar. Kako je bio savestan i veoma pedantan čovek, voleo je da sav taj novac bude ne samo tačno izbrojan nego i besprekorno složen i spakovan. Tako smo moj brat i ja, svake srede uveče, sedeli u gomili novčanica i brojali te silne banknote, različitih vrednosti, boja i veličina. Možda baš odatle, iz te gomile novca koju sam svake srede morao da propustim kroz svoje male prste, potiče moj otpor prema novcu i trivijalnim materijalnim vrednostima. Tako sam ja, još u ranom detinjstvu, stekao neku vrstu averzije prema onome što većini ljudi celoga života predstavlja neostvariv san. Možda nikada ne bih ni postao pesnik da još tada nisam shvatio koliko gomila novca u nečijim rukama ne predstavlja ništa naročito, sasvim običnu stvar.
Radijski zapis sa video segmentom programa održanog u Nišu
Decenijama sam bio nekako prestar za svoje godine. Družio sam se sa starijim ljudima i pravio se da sam im po svemu ravan. A onda su odjednom svi počeli da mi persiraju i da mi daju do znanja da sam postao stariji nego što mislim. Ono što zovemo srednjim životnim dobom ili takozvanim najboljim godinama, kod mene, jednostavno, nije postojalo. Nečiji život, tako, nema sredinu, ima samo mladost i starost, samo početak i kraj. Što sam stariji sve češće srećem „poznanike” koje ne poznajem. U času kad mi odnekud prilazi čovek sa karakterističnim srdačnim osmehom dobrog poznanika, čijeg imena ne mogu da se setim, ne znam kako da se ponašam. I za njega i za mene uvredljivo je da kažem kako ga se ne sećam, a još je gluplje da se pravim da znam o kome je reč, jer se ta neiskrenost lako vidi i prepozna. Čovek bi u svom kratkom životnom veku trebalo da upozna samo one ljude kojih će uvek moći da se seti.
Nikad se nisam previše uzbuđivao zbog krupnih stvari, uvek su me nervirale, pre svega, sitnice. Krupne stvari podstiču na razmišljanje i traže objašnjenja. Sitnice proizvode frustraciju i nervozu, koju najčešće nije lako objasniti.
Brodski je govorio da je dugačka forma nešto što pesnik po svom temperamentu ne podnosi. Čovek ponekad, međutim, oseti potrebu da napiše i neki duži tekst. U tom tekstu će se, bez obzira na njegovu temu i dužinu, uvek videti da ga je pisao pesnik.
Da bismo vam obezbedili najbolje korisničko iskustvo, ovaj portal koristi takozvane kolačiće (cookies) – tehnologiju za čuvanje i pristup informacijama na uređaju sa kojeg pristupate sadržaju. Vaša saglasnost omogućava sistemu da automatski obrađuje određene podatke. Nedavanje ili povlačenje saglasnosti neće uticati na osnovne funkcionalnosti portala. Međutim, pojedini sadržaji, kao što su slike ili izgled stranice, mogu biti delimično ograničeni, u zavisnosti od vašeg izbora pisma ili postavki pregledača.
Časopis Gledišta zadržava sva autorska prava na svoje sadržaje – tekstualne, vizuelne, zvučne materijale, kao i na baze podataka i programski kod. Svako neovlašćeno kopiranje, umnožavanje, deljenje ili korišćenje bilo kog dela ovog portala bez izričite dozvole vlasnika autorskih prava predstavlja kršenje zakona i podleže odgovarajućim pravnim posledicama.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za kreiranje korisničkih profila radi slanja oglasa, ili za praćenje korisnika na veb-sajtu ili na više veb-sajtova u slične marketinške svrhe. Međutim, ne pokrećemo reklamne kampanje.
