Igor Ril: NEVESTIN PROZOR (Odlomak iz rukopisa romana)

13. oktobar 202413. oktobar 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Pre početka, na četiri strane
(Ante initium, quatuor)

Ostali su vetrovi. I male vode.

Ribe, školjke i rakovi Panonskog mora i celo more, iščezli su. Neke vode, bolje sreće, našle su svoj put ka opstanku. Pomešane s vodama velike reke i ćudljivim vetrovima, male vode su se otrgle, rasle su i padale, i rodile četrnaest ostrva. A vetrovi su nekad učestvovali, nekad posmatrali, nekada nadmeno s visine dodavali ponešto oblicima ostrva. Bezvremeni svedoci vekovima su negovali svoje zemljane potomke, donoseći im život i prihvatajući ljude koji su se pojavljivali i iščezavali.

Prihvatili su i utvrđenje, čije je zabijeno kolje palisada ostrvo trpelo, i težinu jedne, pa još jedne i još jedne građevine; i bat ljudskih stopala, konjskih kopita nimalo nežnih i ožiljke volovskih zaprega, nimalo plitke, i urlanje radnika i vojnika, nimalo pristojno.

Ravnodušno su svedočili rastu utvrđenja i spajanju ostrvaca. Vode su stvarale maglu da neprijatelja pometu i zbune, da sakriju utvrđenje, a vetrovi su maglu sklanjali da bi utvrđenje u svojoj snazi zlikovce uplašilo i oteralo.

Utvrđenje je raslo, primalo i pratilo nove i stare vojske, srodilo se ostrvima, vetrovima i malim vodama i čuvalo jezike i sećanja ljudi među svojim palisadama. Utvrđenje se uobličilo, promenilo, opcrtalo nepravilan kvadrat na sve četiri strane sveta; ušančilo se i još više raslo, omeđeno malim vodama koje su ispunile šanac oko utvrđenja, hraneći se rekom Mostongom, tečnom rođakom Dunava.

Ostrva su se zbijala jedno do drugog da bi mogla da nose nove građevine, ljude i njihove jezike i sva oružja; vetrovi su pomagali i poravnali svih četrnaest ostrva da bi se lakše kretali među zgradama i ljudima, grleći utvrđenje oko šanca i unutar njega.

Ostrvca su se još bliže zbila, vode su se povlačile s druma da bi kola sa slobodom teškom 150.000 rajnskih forinti, spakovanom u sanduk, bezbedno stigla do carske blagajne. Vetrovi su pratili povorku i branili slobodu od prašine i jezike ljudi koji su žamorili pod težinom dukata.

Utvrđenje je čekalo povorku brkatih i ozbiljnih muškaraca, gizdave konjanike, ponosne kao u junaštvu krvave bitke, da kroče unutar šanca, dok su vetrovi već čupkali reči različitih jezika iz griva njihovih konja noseći ih preko šanca, novog doma namreškanih malih voda. Ostrvca, zbijena, nabijena, upijala su topot kopita, drugačiji od svih do tog trenutka. Utvrđenje je postalo grad.

Vode su se umirile u šancu, one manje vredne grada razlile su na okolne njive, bare, močvare i trščare, ostrvca su se sasvim sjedinila.

Ostali su vetrovi.

I
Kurve ne mirišu na grad
(Meretrices non olfacies in urbe)

Škripa pera po gruboj hartiji postajala mu je neprijatna. Vasilije Damjanović završavao je predgovor za svoju „Aritmetiku”, naviknut na trpljenje škripe pera, ali ometen pomalo bukom sa ulice, a pomalo nekim mirisima koje nije raspoznavao.

Osluškivao je, čkiljeći, kao da bi smanjeno vidno polje moglo da mu pojača sluh. Bez uspeha. Razaznao je neke mađarske reči, sa ponekom nemačkom i srpskom, ali nije mogao da dokuči smisao. Pomislio je da utiša svetlost na svojim lampama, možda bi to pomoglo.

Ipak, ostao je nagnut nad svojim hartijama, ne mrdajući, dok se crno mastilo polako slivalo sa pera na moćan, masivan pisaći sto od hrastovine.

Čitav taj dan, neobično toplo vreme kao da je uznemiravalo Vasilijeve sugrađane. Pa, ni noć nije bila mnogo drugačija. Topla noć, prokleto topla, pomislio je Vasilije Damjanović, za neke je već jun, za neke je još uvek maj, preslišavajući se, skoro celog života, da li je dobro razumeo razliku između staroga i novoga kalendara; otkopčao je još jedno dugme na košulji.

„A kurváknak nincs itt a helyük!”, uzviknula je neka žena. Odmah zatim i neki piskav, ali muški glas uzviknu „Komm nicht zurück!”. Tačno, pomisli Vasilije Damjanović, kurvama nije mesto u našoj varoši i ne treba da se vraćaju. Srećan što je barem nešto razaznao iz uličnog žamora, ta ga misao ispuni nekakvom vrstom neodređenog ponosa. Svakako, ne bez razloga; birov je Slobodnog i kraljevskog grada Sombora.

I smatrao je da mu taj položaj pripada. Zbog porodičnog nasleđa, zbog bogatstva, zbog ugleda porodice, zbog oca Jovana, komandanta somborske pešadije, člana senata i prvog sudije. Otac je bio taj koji je elibertirao grad. I s njim još neki, ljuti i brkati muškarci.

Žamor sa ulice se nije utišavao, a Vasilijeve misli letele su poput vrabaca i čvoraka, kojih je bilo mnogo, mnogo, tamo izvan šanca. Munjevito, kao letnja oluja, sećanje na elibertacionu povelju iz 1749. godine i očevo lice.

I lica mnogih drugih muškaraca koja su ostala zamagljena pominjanjem ogromnih količina zlata koje tada četrnaestogodišnji Vasilije nije mogao ni da zamisli. I tada, kao i ove večeri, pomešani jezici, njegovi i tuđi, carica Marija Terezija, Venac, nekadašnji šanac vojnog utvrđenja… i vrućina, uprkos vetrovima koji su donosili nove mirise, ali ne i osveženje.

Pogled mu odluta na pismo iz Venecije, datirano na 6. avgust (novoga kalendara) 1764. godine, kojim se odobrava štampanje njegove knjige „Novaja serbskaja aritmetika ili prostoje nastavlenije k hesapu”. Izvadio je damastnu maramicu, obrisao čelo i tek malo pojačao svetlost stone lampe. Nasmejao se sebi, blago izvijenih usana i zapisao:

Pročitao je predgovor svoje „Aritmetike” ponovo, osušio mastilo, otkopčao još jedno dugme na košulji i posegao za starom nagorelom lulom koja je stajala u raskošnoj zastakljenoj vitrini. Gledao je u inicijal, nevešto urezan u izlizani metalni obruč koji je spajao dršku i telo tog an voluptas destinare, Ein Objekt zum Vergnügen, kako je lulu nazivao njegov prijatelj Stefan Nađ, apostolski sindik somborskih franjevaca.

Predmet za zadovoljstvo. Svaka izdahnuta dimna staza vodila je dalje i dalje u nešto što je za Vasilija bila mešavina spokoja i ushićenja, neodređeno stanje koje je tražilo da se ponavlja, da se zasluži, da se proslavi. I tako iz dima u dim.

Slovo urezano na obruču lule bilo je slovo M; lula je pripadala Vasilijevom pretku Mitru, pradedi tačnije. Kako je vrteo lulu po šakama, naopako slovo M zaličilo mu je na pojednostavljeni prikaz glave kravlje lobanje. Nomen est omen, kako god okreneš, veselo pomisli Vasilije na svog pretka, trgovca marvom koji se bogatio još u vreme turske uprave u Somboru. I otac je pored vojničke karijere proslavljen trgovinom stokom, a nisam ni ja drugačiji…

Iznenada, ophrvan mislima o porodičnoj istoriji, seti se svog starijeg brata Josifa, pokojnog već trinaest godina. Slika bledog tridesetogodišnjaka na samrti nije ga nikad ni napustila. Kao ni ona upečatljivija, kada je mrtvozornik došao u kuću, a dva gruba, prosta čoveka su spustili sanduk pored kreveta, u tišini, lako, rutinski, kao da nije reč o smrti već o nekoj igri u kojoj je cilj da se predmeti po kući postavljaju na neočekivana mesta. Još neobičnije bilo je podizanje Josifovog tela s kreveta.

U sobi punoj ljudi, ta dvojica grobara podigla su Josifovo telo s kreveta i premestili u sanduk. Lako i uvežbano. Josifove šake neprirodno su visile, kao mala krila dodata hladnim nepokretnim udovima, dok ga je jedan grobar držao za nadlaktice. Ničeg dostojanstvenog nema u smrti. Pa sve i da nas spasitelj čeka u svojoj svetlosti, zemaljska smrt je samo poniženje, ništa drugo, pomislio je tada šesnaestogodišnji Vasilije.

I Vasilijevo sećanje na poslednji pogled na brata tu prestaje. Seća se dalje prote Beljanskog, visokog i ozbiljnog, koji ocu govori nešto tiho, majke koja kroz suze upravlja poslugom, nekih brkatih muškaraca, koji kao da su rođeni ljuti i tužni.

Seća se pomešanih jezika i kako mu je porodična kuća pre ličila na novi Vavilon; možda više na pijacu, nego na dom. Seća se da je tada kroz isti ovaj prozor gledao u pravoslavnu crkvu Svetog Đorđa, malo dijagonalno u odnosu na porodičnu kuću.

No, i sećanja na neke druge smrti, koje nisu njegove, porodične i intimne, kolale su mu mozgom; neki nemir je pokrenuo vremeplov iza njegovih očiju i slike su se same nizale. Slika dečaka, i još jednog dečaka, koji sa čuđenjem gledaju u povorku svojih sugrađana i iz mase čuju „gubilište, vešala, dželat, kazna, plata…”. Masa je išla u koloni, neko peške, neko kočijama, ili zapregom, kao izbeglička reka – ali, bili su to sve stanovnici Sombora koji će se vratiti svojim kućama, neko u unutrašnjoj, neko u spoljnoj varoši.

Bio je to važan događaj za grad koji je tek gradom počeo da biva; grad je dobio ius gladi (pravo mača), čuo je kako otac to izgovara u razgovoru sa senatorima, članovima Magistrata. Među njima bio je i čuveni Parčetić kome se Vasilije nikada nije čestito ni približio. Iz detinjeg straha, jer gde god da je čuo njegovo ime, ono je izgovarano sa strahopoštovanjem. Martin Parčetić je tada, uz muziku, predvodio veselu povorku ka gubilištu, a malo iza njega, na konju, pratio ga je Johan Karl Tišler, gradski dželat, minister iusticiæ vidicativæ, kako je pisalo u ugovoru koji je grad sklopio s činovnikom-ubicom.

Kasnije, pričalo se da je Tišler dobijao pedeset forinti godišnje plate, ali i posebne nagrade za mučenje. Kada se već zamomčio, Vaslije je čuo i detalje ugovora koji je grad sklopio sa izvršiocem pravde koji je ravnodušnim oduzimanjem osuđeničkih života obezbeđivao sopstveni život.

Za bičevanje, žigosanje i spaljivanje gradski dželat je dobijao šest forinti, ali su odsecanje ruke i čerečenje bili upola manje plaćeni, kao i raspinjanje. U dane pogubljenja dobijao je i dodatnu dnevnicu od 1,30 forinti i jednu jedinu forintu za pokop pogubljenih. Tišler je bio u obavezi da poseduje sopstveni pribor dok je grad obezbedio vešala, lance, konja i kola za prevoz na gubilište.

A prvog pravednog somborskog ubistva sećao se Vasilije ovako: skoro neprimetni, buduće Tišlerove mušterije bile su malo iza njega, u kolima kojima je upravljao jednooki Mihalj, čovek neodredivih godina, spreman da za koru hleba i fićok palinke radi sve što se od njega traži, a za veliku opkladu čak izvadi i sopstveno oko.

Jedan kradljivac i jedan silovatelj deteta stajali su vezani lancima gledajući uglavnom u ono malo slame pod njihovim nogama. Tek povremeno pogledali su u tišini u leđa jednookog Mihalja koji je sve vreme nešto sebi mrmljao u bradu. Kradljivac je obešen na novopodignutim vešalima, a onaj koji je oskrnavio dete vešto je obezglavljen i telo mu je spaljeno na lomači.

Bio je to svečani dolazak neke drugačije smrti u Sombor – različite od do tada poznatih, pravedna i zaslužena, jedina smrt koja je kod Somboraca izazivala ponos, zadovoljstvo i sreću. Jugoistočni i istočni vetar smenjivali su svoju jesenju pesmu preko izmešanih jezika, šubara, marama i kapa šarene povorke koja je s pesmom zlikovce pratila u smrt.

Dvojica je tada trebalo da umru da bi se somborsko mnoštvo radovalo. Uticajni somborski sledbenici Franje Asiškog mislili su da je smrt jednog Jevrejina na krstu dovoljna da iskupi grehe celog čovečanstva.

Vasilije je odložio nepopušenu lulu u stranu svog stola. Okrenuo ju je tako da inicijal M bude na dole. Više nije bio samo ugledni gospodin Damjanovič, kako su ga najčešće oslovljavali i oni koji su znali da izgovore Ć; veliki sudija, birov slobodnog grada sad je u službi svojih sugrađana.

„A kurva nem tér vissza”, čuo je odnekud s ulice. Blagi, sada zapadni vetar i dalje je nosio nepoznate mirise. Preko šanca, preko kreketa žaba, da bi se dalje migoljio usnulim gradom.

II
Kad greši stariji naraštaj, mlađi se uči zlu
(Ubu peccat aetas maior, male discit minor)

Po odlasku Turaka iz vojne varoši, stari vetrovi pokrenuli su nove događaje, uzburkali ustajalu vodu u odbrambnenim šančevima koji su omeđili neveliko područje koje će postati grad. Komarci, žabe, čvorci i vrapci ispisivali su nemušto svedočanstvo ponovne hristijanizacije.

Skromni fratri franjevačkog reda u svom su siromaštvu pokušavali da obogate verski život katolika Bačke županije, još u vreme dok su minareti džamija krasili pogled na unutrašnjost somborskog šanca.

Oko godinu pre Damjanovićevog predgovora Artimetici, apostolski sindik franjevačkog samostana, uvaženi Stefan Nađ, detinje ponosno je stiskao pismo u znojavim dlanovima. Odani katolik, pomalo surevnjiv prema papskoj nepogrešivosti, ushićeno se obratio svom prijatelju.

„Dragi Damjanoviču, poštovani prijatelju, dobio sam ga, dobio sam ga, stiglo je! Evo, vidi, dragi moj, nadbiskup kaločki, Baćanji, kaže mi Vaše gospodstvo! Ponizno sam molio, evo ovde vidi, i Magistrat mi je otpisao:

g. Stefan Nađ, stanovnik somborski, podneo molbu Njegovoj Ekselenciji nadbiskupu kaločkom, sa željom da od solidnog materijala podigne pored grada, kod bezdanske ćuprije, na uspomenu i poštovanje Spasitelja, jednu kalvariju sa stacijama i kapelicom ispod kalvarije.

Naravno, ja ću dokle sam gospodu mio u životu da snosim sve troškove, a ako dobri bog da, kada budem uz spasitelja, Magistrat će preuzeti brigu, ali ne boj se, neće grad zbog toga patiti, iz blagajne katoličke zajednice će se to plaćati, da bi našoj braći istočne vere ostalo isto”.

Zatim se, i dalje užarenih očiju, pogladio po desnom uhu, posmatrajući Damjanovića kao da iščekuje još jednu potvrdu. Vetrovi su ulazili i izlazili iz grada nanoseći finu prašinu na obuću dvojice gospode koji su jedan drugog držali za podlaktice, u, kako je delovalo radoznalim prolaznicima, neponovljivom trenutku zajedničke sreće.

Tu gde su se sreli, započeta je bila gradnja gradske kuće, podjednako udaljena i od pravoslavne i od katoličke crkve, osnove latiničnog slova L (ili nedovršenog krsta, rekli bi Franjevci), gde je pažljivi posmatrač na ponekoj cigli mogao videti žig CJB (Comes Joannes Brankovich).

Prva zgrada Magistrata varoši somborske nikla je na temeljima kuće čuvenog kapetana ovdašnjih graničara Jovana Janka Brankovića. Sećanje na zapovednika još je bilo živo trideset godina kasnije, jer su preživeli soldati i njihovi potomci prilježno čuvali uspomenu i sa dubokim poštovanjem prolazili pored zdanja koji su zvali Brankovićev kaštel iako je udovica kapetanova, Marija Branković to porodično zdanje prodala Magistratu tek proglašenog slobodnog kraljevskog grada, u maju 1749. godine, za 500 forinti.

Stariji su pamtili, kako se u Somboru već pamti, da je tu nekada tekao rukavac rečice Mostonge preko koje je mali most vodio na polje, ka zapadu, sve do šanca, gde je bio „zverinjak” kapetana Brankovića, konjušnice i divljač kapetanova, koju je čuvao neki veseli Čeh.

„Proslavimo ovu vest, ljubljeni, idemo!” ushićeno je odgovorio Vasilije Damjanović. „Biraj, hoćemo li piti pivo kod Fetera, Špilauera ili Pirkingera?”

Tren kasnije, Damjanović nije mogao da se seti da li je poziv uputio na srpskom, mađarskom ili nemačkom jeziku. Tu pored njega, vetrići, potomci velikih vetrova Panonske nizije, pleli su svoje zdanje oko uglova glavne kuće u gradu i mešali pravce rasipajući se potom ka šancu i provirijući dalje tamo gde im je to bilo dozvoljeno.

Jedan čovek, kratke sede kose i mladalačkog lica, s čizmama u kojima su se ogledali oblaci, uljudno se javio dvojici prijatelja, oslovivši ih po prezimenima. Odgovorili su, ali nisu znali ko je ljubazni čovek.

Držanja gospodskog, a neodredivog statusa i bogatstva, privukao je poglede i grčkih trgovaca koji su vukljali svoje ogromne torbe iz kojih su prodavali raznu robu, kad ih to nije mrzelo. Damjanović je, u nameri da svrši svoju Aritmetiku, kod grčkih trgovaca kupio pera, a mastilo i hartija stizali su iz Pešte. Sedi čovek pazario je duvan, platio i okrenuo se ka Stefanu Nađu.
Johanes Obervelder – reče, pružajući šaku Nađu, pa brzo i Damjanoviću.

U velikoj Pirkingerovoj pivnici atmosfera je bila slavljenička. Tri jezika su letela preko teških krigli prepričavajući prošlogodišnju posetu grofa Adama Baćanjija, upravnika državne blagajne kraljevine Ugarske koji je sa svojim sinom posetio grad i odseo u franjevačkom samostanu. Razdragane pivopije znale su čak i to da je darovao 100 forinti za izgradnju crkve. I nisu mu zavideli.

Grof Baćanji otkupio je somborske elibertacione dugove od barona Teofila de Palme, znali su i da je iznos 61.000 forinti i da, pošto novac nije bio vraćen na vreme, županijska komisija je odlučila da prislino naplati dug prihodima sa okolnih pustara.

I još su znali, sad već veseliji i raspričaniji, da je to nije uspelo te su vlasti naredile zaplenu pustara, a oni su kroz smeh prepričavali da su pustare i dalje koristili ne mareći za opomene i kazne. Goveda su besplatno pasla carsku travu; ha (srpski), ha (mađarski), ha (nemački).

Sa svakom novom turom piva stizala je i nova tura anegdota i gradskih priča, među njima i ona da su ozlojeđeni županijski izaslanici još 1753. godine posetili Sombor i strogo opomenuli gradske velikaše i proširili zabranu na sve prvake grada. I da je, besan kao gladan pas, grof Baćanji smestio u Sombor svog poverenika i pandure da bi osigurao ubiranje vlastelinskih davanja, sve dok mu grad ne isplati dugove.

Neko se setio i da je Baćanji, jeb’o ga svetac njegov, pokrenuo iscrpljujuću dvanaestogodišnju parnicu koja je nedavno završena, a dugovi, uz novu pozajmicu, isplaćeni i panduri veselo ispraćeni iz grada.

Potomcima vojnika i ponekim još uvek živim soldatima dug je bio predmet zabave. Ratnom bratstvu, izgrađenom od tri jezika, novac, dugovi i carska administracija bili su bezazlena pretnja.

Lule, vruće i hladne, proste i raskošne, ugašene i upaljene, krasile su grube šake mahom brkatih muškaraca koji su se nadvikivali i zadirkivali. Tek retki među njima s oba dlana grlili su kriglu, bogobojažljivo i zaljubljeno, kao da je sveti putir.

Kada su Vasilije Damjanović i Stefan Nađ zakoračili u pivnicu, Johanes Obervelder već je sedeo za grubo tesanim stolom, punim uspomena na vlažne krigle.

Veseljaci su zauzeli skoro sva mesta, pa dvojica prijatelja nisu imali drugog izbora no da upitaju Oberveldera da mu se pridruže, što je ovaj ljubazno prihvatio, s obe šake pokazujući na dve slobodne stolice. Novi poznanik, i dalje neznanac, ćutke je posmatrao pridošlice.

I taman dok je vadio kesicu sa duvanom, pripremajući se da za razliku od lulaša, sebi napravi cigaretu, začuđeni pogledi zaledili su pripremljena pitanja.

Tek ponekad, kada bi neko, ko je video sveta, zabasao u nepreglednu ravnicu i odahnuo u Gradu, mogao se videti čovek s cigaretom. Ovoga puta to ponekad postaće stalno, jer Johanes Obervelder je tiho saopštio da je došao da se nastani i ostane. I još je rekao da se iskrcao u Apatinu, ploveći Dunavom od Ulma, tragom nekadašnjih doseljenika koji su odande nosili svoje živote u plovnim kućama, da bi ih sklapali u ravnici, gurajući sećanja i nade pod krov i ostavljajući otiske i dušu u močvarama.

Rodio se, tvrdio je, u vreme Velike komete, koja je 1744. godine bila vidljiva u celoj Evropi; zabeleženo je i da je otresita pruska devojka Sofija fon Anhalt-Zerbst posmatrala kometu iz svoje kočije, putujući na sopstveno venčanje koje će je učiniti Katarinom Velikom.

I utvrđenje je bilo svedok Velike komete i njegovi stanovnici su nebesku pojavu tumačili kao zlu slutnju; te i naredne godine mnogi su somborski graničari izginuli na evropskim ratištima, ostavivši u utvrđenju više od 300 udovica, a nezahvalna Marija Terezija razvojačila je Sombor i oduzela mu privilegije. Pet godina kasnije, preživeli vojnici i povratnici iz zarobljeništva, od utvrđenja stvorili su grad.

Polako i tiho, pričao je dalje Johanes Obervelder, kako je rano osedeo jer su ga valkire u šumama Tiringije grlile i štitile od sjaja komete. I sećao se svojih majki, tako ih je zvao, lepih i ružnih, visokih i zdepastih, koje su ga dojile i uvijale svojom kosom dok su mahnito plesale, šapućući moćnim stablima. Kasnije, kao dečak, pomagao im je da lože velike vatre, kojima su čuvale šumu, i šuma je volela tu vatru.

Izvadio je kresivo, trud i kremen, vešto namičući kresivo-prsten na kažiprst i srednji prst. Kresivo je bilo sjajno, iskovano vešto od mačeva palih, u drevna vremena, kako su mu majke objasnile, na krajevima uvijeno u volute poput kapitela jonskog stuba, da bi uvek čuvalo vatru u sebi. Kada su ga majke-valkire pratile u život daleko od tiringijskih šuma, suzama i svojim vrelim dahom utisnule su na kresivo znak:

za GLEDIŠTA piše: Igor RIL

PROČITAJ JOŠ

**Radoman Kanjevac**: GREŠNE MISLI NA SVETIM MESTIMA

ODABERI JOŠ

· književnost

· umetnost

· društvena pitanja

Goran Stanković: „SNIO SAM STRAŠAN SAN” – ZAŠTO NISAM GLASAO (Prvi deo)

6. oktobar 20246. oktobar 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Kada bih se nekome, nekada, zbog nečega pravdao, mogao bih da kažem: zbog literarnih motiva. A, opet, ne bih bio iskren.

Na dverima ovog sumračnog uvida stoji prskanje nevidljivim sprejom. Time se onemogućava da isti čovek više puta glasa, kažu. Još nekako mogu i zamisliti horde zakrvavljenih očiju i niskog čela kako jure od jednog do drugog glasačkog mesta i glasaju više puta. Ali, kako oni to uspevaju?

Čitate prvi od ukupno tri nastavka eseja **Gorana Stankovića – Zašto nisam glasao**

Pa postoje glasački spiskovi, obučeni i principijelni ljudi u glasačkim odborima koji primenjuju izborni zakon. I čak, ako poneko i uspe da se udvori, obgrlati i proždere poštenje neke glasačke kontole, verovatno bi takvih bilo vrlo malo, po nekim zabitima, zaboravljenim selima daleko od poštenog demokratskog grada.

Zbog čega bi onda zbog te apsolutne manjine ponižavali i prskali nečim, čime god to bilo, apsolutnu većinu?

Neki drugi odnos ne treba ni očekivati od ljudskog društva. Najdemokratskija društva na Zapadu, kao i afričke glasačke nedođije, postupaju isto sa tim prokletim sprejovima. Čovečanstvo nema toliko prstiju koliko bi ih države želele da poprskaju. Ali, evo već i dubljih nivoa ove ozbiljne metafore.

Već sam čin obeležavanja je odvratan. Sledeći Rolana Barta, mogu da definišem odnos označenog, označitelja i znaka u nekoj političkoj TV slagalici. Ako je označitelj nevidljivi sprej, a označeni sam glasač, pitao sam se šta je znak?

U ovoj depresivnoj, naivnoj semiotičkoj igri, znak bi bilo nesposobno društvo. Ono koje nije u stanju da organizuje glasanje. A upravo to se događa, da država na taj način priznaje svoju nesposobnost da ispunjava svoje osnovne funkcije, da omogući elementarnu ispravnost u ključnom načelu demokratije, jednakosti glasanja, jednakosti svih ljudi, kako viče na sav glas doktrina.

A lepo Domanović, taj savremeni srpski politički analitičar, u „Dangi” piše o onim žigovima na čelima ponositih žitelja zemlje „strašnog sna” (prva Radojeva rečenica iz ove priče). „Da bi se raspoznavao svaki naš građanin od ostalih, kmet je juče izdao naredbu da svi ovdašnji građani idu pred opštinski sud, gde će se svakom udariti žig na čelo.”

Ali slabo se ovih godina Domanović čita. A lepo je napisao i ovo: „Činovnik u belom odelu prinese mom čelu žig, i ja se trgoh… Probudim se iz sna.” Kakvog sna? Pa, strašnog sna.

Poneki intelektualni doušnici bi ovde rekli, uz puno ponosa i podsmeha, da je to priča onih koji su načuli da taj sprej pogubno utiče na erekciju. Meni ta primedba deluje smešno i podlo, ali polako, tek ćemo je razotkriti!

Koračam dalje u sumračnu zemlju. Dobro znam da je moja odvratnost prema denuncijaciji, prokazivanju, žigosanju samo vrh ledenog brega, da je obeležavanje i prozivanje tek simptom jedne strašne društvene bolesti.

Aksiom demokratije, čini mi se i jedini, aksiom svih demokratija je da su svi ljudi jednaki. Istovremeno, opšti iskaz svih nivoa u jednom društvu, od najobičnijeg čoveka do najznačajnijih odličnika, makar posredno izrečen, taj je da se ljudi razlikuju.

Kada je tako nešto izgovorio jedan srpski bivši predsednik, i to pred delegacijom pobunjenih studenata na poklonjenju, glas protesta intelektualne javnosti naše državice, svih iole relevantnih ljudi, do neba se podigao.

Kada su vlasnici glasa različitosti stigli na vlast, nastavili su stari posao, proklamujući nove oblike jednakosti.

A svi smo potpuno svesni da svet nije jednak, da ljudi nisu jednaki, da sudbine nisu jednake. Ma pustimo sada metafizičke doktrine, svi priznajemo da se razlikujemo. Muško od ženskog, stari od mladih, bogati od siromašnih, pametni od glupih, pošteni od lopova, talentovani od ubogih duhom.

Ta implicitna istina je u osnovi celokupnog društvenog života, potka svekolikog vrednovanja i društvene stratifikacije, pokretač i etike i estetike. Ustrojitelj vrednosti.

Sećam se vojničkog terena oko Prokuplja pre petnaestak godina (pre nego što sam sklopio „separatni mir” i državni rituali prestali da postoje za mene), dugih hladnih rezervističkih dana, kada se mešalo pivo i rakija, zajebancija porodičnih ljudi i poslušnost vežbana celog života, patriotizam i nadrealizam.

Bio sam desetar jednom odeljenju protivtenkovskih topova, malenih čudovišta koja baš dobro znaju da protresu kosti u zemlji. Neki je rov trebalo iskopati, ko bi ga znao zbog čega, naredio nekakav rezervni grebaroš sa zvezdicama.

Počela vojska na smenu da kopaju, cugajući neku rakištinu kupljenu od seljaka po čijoj smo njivi riškali. U jednom trenutku, proradilo mi demokratsko obrazovanje iz OŠ, ustao sam i zatražio od jednog rezerviste (a i dan danas bih voleo da mogu barem da ga se setim) ašov ili pijuk, opet se ne sećam dobro. „Dajte malo ja da kopam”, rekao sam mu.

„A, ne dolazi u obzir, ti si intelektualac”, odgovorili su ostali, na takav način da je više glasova slilo tu rečenicu u muzički kanon.

Tu društvenu šizofreniju do nežnih dubina čudesnog doveo je Borhes u priči „Lutrija u Vavilonu”. Društvene uloge se dele kockom. „Kao svi Vavilonjani, bio sam prokonzul; kao svi oni, rob; poznao sam isto tako svemoć, sramotu, tamnice.”

Svako može postati bilo ko određeno vreme, pa Jovo nanovo. Genetska vrteška ili princip lotoa podignut na društveni pijedestal. „Saznao sam ono što nisu znali Grci: neizvesnost. ”

Uređenje koje se uvek iznova stvara, ali gde memorija polaže pravo na konačnu reč, na društvenu formativnost. Memorija je osnov etike, užas i nada, strah i ljubav određuju ponašanje jedinke. Borhes veruje u antropološki optimizam, ljudi su u biti dobri, jedno društvo može da funcioniše samo na osnovu memorije, biblioteke unutar mozga, čiji najveći broj naslova govori o etici.

Borhesovo društvo je eshatološko i religiozno, njegov proklamovani ateizam se prepliće sa prirodnom religijom svetla i tame, direktno zasnovanim na fenomenima zasluge i greha.

Neka mi sada bude dozvoljeno da se vratim na mnogo prozaičnije pitanje koje se tiče odluke jednog glasača da više ne glasa. Na početku priče naveo sam zašto više ne želim da glasam, ali površno tek. Zatim sam naveo pravi razlog. Neku vrstu idiosinkrazije, preosetljivosti, resantimana.

Ali, ako bih želeo da budem društveni reformator, politički vođa, vlastotvorac, morao bih smisliti ubedljivi sistem koji bi mogao da bude zamena ovom koji postoji. Čovek uvek mora da živi u nekakvom društvu, kakvo god ono bilo. A sve što je potrebno duhu koji traga za suštinom i istinom je da se osvrne. Negde u prošlosti već postoje svi odgovori.

A sve je tako jednostavno, lako i prirodno, na taj način da nas zaboli glava kada shvatimo koliko je odgovor bio tu, na dohvat ruke, pred samim nosom. Pa ljudi nisu jednaki i ne mogu da budu jednaki, te prema tome i ne treba da budu jednaki.

Svodeći taj aksiom na trivijalnost glasanja, glasači u liku stvari koje dolaze imaju različiti broj glasova. I kada bolje razmislimo o svemu, sve je tako lako i izvodljivo, ili barem isto toliko komplikovano kao danas.

Da bi jedan čovek imao veći broj glasova, mora to najpre da želi. Svi koji ne žele imaju samo jedan. A uzvišeni stiču svoje glasove u zavisnosti od mnogih uslova. Svi ti uslovi se dokazuju, pa možemo sa uživanjem zamišljati vrevu i strku dobronamernih i zainteresovanih ljudi koji brinu brigu o svom i tuđem životu.

A kako bi oni dobijali vlastite glasove, i po kojim kriterijumima? Eto pravog pitanja!

Ništa jednostavnije od toga. Glasove čovek dobija u zavisnosti od samog sebe. U njemu odjekuju preci, tako da geneologija, porodično stablo, tradicija donosi određeni broj glasova.

Pa onda obrazovanje i inteligencija, lako merljivi kvaliteti koji su i danas na visokoj ceni. Pa lično bogatstvo, koji je i danas osnova za najskrivenije i najpodlije uticaje na tobožnju jednakost.

Moralnost, poštenje, dobrota. Pristojnost i solidarnost. Pa lični afiniteti, porodično stanje, broj dece i starih na staranju, i još po nešto, sve bi to služilo za sticanje dodatnih glasova. Čovek iz dobre, tradicionalne porodice, sa više dece i starim roditeljima o kojima mora da brine, bogat, a što bi hteo i da sačuva, obrazovan i inteligentan, takav bi morao imati mnogo, mnogo više glasova od onog koji sve to nije.

A kako dokazivati sva ta čojstva?

Opet, promenom direkcije, kako bi rekli psiholozi. Imovno stanje se lako utvrđuje, ono i danas služi za različitije društvene presije. Porodično stablo je već sadržano u matičnim podacima svake države o svakom građaninu, a sada služi samo za oblike kontrole i ni za kakva prava pojedinca.

Testovi mere inteligenciju, škole obrazovanje. Etičke osobine čoveka se iskazuju kroz nekonfliktnost, dobrotvorne napore, nesebičnost. Zar davaoci krvi ne bi trebali da imaju bar još po jedan glas?

Pa spasli su ga. A onaj koji je ubio, neće imati ni svoj glas. Sama želja da se utiče na društvo, da se dokaže dobra namera lako se dokazuje, broj ljudi o kojima čovek brine još lakše. Ne bih sada govorio o mogućnostima da se zloupotrebe merni instrumenti u svim ovim kategorijama, oni i sada postoje, i podložniji su kvarenju nego da služe dobronamernom pojedincu.

Čak, mnogi podaci bi bili vidljiviji, te poštenije iskazani. Bogati ljudi i sada utiču na opredeljivanje glasača, plaćajući reklamne kampanje svojim političkih štićenika, na primer. Ali takve zmije kriju noge. Da je ovako kako predlažem, mogli bi uticati, a da se ne kriju, da ne troše previše i da se ne izlažu neprijatnostima.

I tako dobronamerni čovek malo po malo prikuplja činjenice svog života, pretvara ih u dokaze i skuplja glasove kojima utiče na svoj život u onolikoj meri u kolikoj je zainteresovan za njega.

Reći će neko da su velike i mogućnosti da zločinci i zlonamerni presuđuju o društvu. To je onaj isti akademac sa banalnim vicevima o impotenciji, samo je sada već uvideo svoju glupost i prešao u moralizatorski atak.

Odgovaram naizgled naivno: a zar oni i sada to ne rade, ali van očiju ostalih?

Onako bi barem bili svima na vidiku. Istina o čovekovom pravom biću na videlo, eto parole! Jer ako u čoveku ima više dobrog, pokazaće se. Ako nema do zla, pokazaće se. Istinu će svi govoriti, a vladaće samo oni koji brinu o sebi i drugima. Ostali imaju i dalje svoj ubogi glasić, čvrsto stisnut u drhturavoj ruci.

Zar Bil Gejts i sada nema milione glasova, a kakav tuts ili hut ni svoj jedan jedini. Zar naše društvo nije dvolično i zar mu ne dolazi sumrak, slom i pad zbog te dvoličnosti?

Možda nisam u pravu, ali sigurno je da niste ni vi, optimisti i zakleti ljubitelji jednakosti. Jer, ako smo svi isti, odakle toliko zla, posvuda oko nas?

Štampao: Književni magazin 37-38

Piše: Goran STANKOVIĆ

PROČITAJ JOŠ

**Aleksandar Stanković**: „SVET JOŠ UVEK FUNKCIONIŠE, MADA OTEŽANO”

ODABERI JOŠ

· književnost

· umetnost

· društvena pitanja

Uroš Dimitrijević: DA SAD MORAM U SIMSU DA NAPRAVIM SOPSTVENU VERZIJU MINI-RAJA, OVAKO BI IZGLEDAO

29. septembar 202429. septembar 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Iz busa izlazimo kod zgrade TV5. Već je pao mrak i nikome nije posebno do vožnje, naročito ne meni, koji više i nemam funkcionalan skejt. Ovo je i dobro mesto za rastanak jer je otprilike na pola puta svima. Bojana je na Bulevaru, Kaća je kod Voždove škole, a Mitar i ja kod Tasine.

– E, je l neko gladan možda? – pitam.

– Mogla bih nešto da jedem – kaže Kaća.

– I ja – dodaje Bojana.

– Ja sam uvek gladan – kaže Mitar.

– Ajmo na pljesku – predlažem – Znaš, Bojana, kao hamburger, samo domaća, istovremeno socijalna, ali i bolja verzija, s pravim mesom, a ne sa sojom.

– Ammm, znam šta je pljeskavica. Nisam otišla pre sto godina, niti su mi izbrisali pamćenje – malo uvređeno kaže Bojana.

– Znam, znam, zajebavam se. Ajmo u Pikant.

Posle svih mesta za vožnju skejta, Mekdonaldsa i sobe u kojoj mi je komp, Pikant je moje omiljeno mesto u gradu. To je stara ćevabdžinica, prekoputa TV5 zgrade, u koju me je baba vodila posle parka. Da, i baba me je vodila u Čair, ne samo deda. Kada bih se toliko istrčao i iskakako da više ne bih mogao da stojim na nogama, baba bi me odvela u Pikant na pljeskavicu, da mi doda dovoljno energije da mogu na nogama da se vratim kući. Oduvek sam obožavao da jedem pljeskavice, ali do otprilike jedanaeste godine nisam mogao da pojedem celu, već sam uvek jeo bez gornjeg dela lepinje. I uvek praznu. Tek sam nedavno počeo da stavljam urnebes i kisele krastavce.

– Nemojte da vadite još – kažem kad izađemo iz Pikanta.

– Brate, bukvalno umirem od gladi – kaže Kaća.

– Mitre, je l radi Boki večeras? – pitam.

– Otkud znam, što? – odgovara Mitar.

– Pa, pitaj ga, pusti mu poruku.

– A zašto?

– Ako je tu sad, možda može da nas pusti na krov.

Boki je lik koji radi na TV5. Zgradu zovemo TV5 zato što se televizija nalazi na poslednjem spratu i ima ogromni svetleći signal, koji se vidi s bilo koje tačke u gradu. TV5 zgrada je jedna od najviših zgrada u Nišu i – ako verujemo Ivani iz moje osnovne, koja živi u njoj, i koja se u drugom razredu hvalila brojem spratova – ima 22 sprata. Mitar zna tog lika, Bokija, koji nas je nekoliko puta pustio gore. Pogled s krova je neverovatan.

– Aj, sad ću da ga cimam – kaže Mitar.

– Ja neću da jedem hladno meso – kaže Kaća.

– Kaćo, aj ne smaraj. Boki je zalepljen za mobilni, verovatno mu već odgovara.

– Tu je, kaže da se popnemo, ali da donesemo i njemu pljeskavicu – javlja Mitar.

Boki uglavnom radi noćne smene i zadužen je za reklame. Tip je opsednut TV reklamama i često se ljudima predstavlja kao reklamofil ili reklamožder. Mitar i ja ga zovemo EPP-men, ali on i nije nešto oduševljan tim nadimkom. Hvali se da kod kuće ima više od 300 VHS kaseta isključivo s reklamama s niških, regionalnih i nacionalnih TV kanala. Ima i nekog kuma u Nemačkoj, navodno jednako opsednutog, koji mu nasnimava i šalje kasete s tamošnjim reklamama. Kaže da mu je cilj da jednog dana otvori muzej reklama – prostor ispunjen gomilom televizora na kojima bi se non-stop vrtele samo reklame. Svaki TV bi imao po dva para slušalica, tako da možete s devojkom da uživate u reklamama, koje inače izbegavate kada gledate TV kod kuće. Da, Boki je čovek s ubedljivo najopskurnijim hobijem na svetu.

– Ima sve? – pita Boki i pruža ruku kroz, jedva odškrinuta, metalna vrata.

– Sve što si tražio. Urnebes, kupus, senf i ljutenica – odgovaram.

– A tucana? Ne puštam ako nema i tucana.

– Ima i tucana, ajde otvaraj – kažem mu.

– Pa, fala na dostavi, izvolte – kaže i pušta nas na terasu na krovu.

– Kaću znaš, a ovo je Bojana, naša drugarica iz Čikaga , i ne, ne može da ti snima reklame tamo – kaže Mitar.

– Čikago? Opa Miki. Let za Čikago. Lepo. Trebalo je da tražim gurmansku onda.

Kaća i Bojana odlaze do visoke ograde i odmah vade pljeskavice. Krećemo za njima, ali nas Boki zaustavlja.

– Ček, ček, de ćete be? – pita.

– Pa da jedemo – kaže Mitar.

– Polako, pa neće se istopi.

– Ali će da se ohladi – kažem.

– Će je zagrejemo na reflektor, ne brini, hehe.

Boki nam deset minuta priča o tome kako traži način da prebaci sve kasete na DVD diskove. Ne zna koliko bi to moglo da ga košta, samo zna da je potrebno puno vremena. Fora s njim je što je relativno zanimljiv, što znači da je zanimljiv samo dok imate strpljenja za njegove budalaštine, a kad vam se pljeskavica hladi, a devojka koja vam se sviđa više vremena provodi s vašom bivšom devojkom, malo i nemate živaca za razgovor o različitim video formatima.

– Ajde, nemoj mi cupkate više tu – konačno kaže Boki – Će crknete gladni. A će vam pobegnu i cure.

Kad im priđemo, Kaća i Bojana su pojele već po pola pljeskavice.

– Šta kažeš? – pitam Bojanu.

– Vau, stvarno pravo meso, ne mogu da verujem – odgovara ironično i punih usta.

– Ma jebi se, bre – kažem, ali ne mislim to istinski, već više onako, na sladak način, kao, kažete to i zamišljate da vas ona potom udari u rame, pa vas juri, pa se zagrlite, pa zagrizete njenu pljeskavicu, pa se malo ljuti, ali zapravo joj se to sviđa, pa se poljubite, sve to u službi čiste romantike.

S krova se vidi skoro ceo grad. Fudbalski stadion Radničkog, zapravo i čitav Čair, kad bolje razmislim, Bulevar prema Banji, odakle smo došli, Crveni pevac, pa dalje Voždovom ulicom prema centru grada. Noću, ovako osvetljen, Niš izgleda kao one makete kojima se simulira centralni nervni sistem ili neko kompleksno postrojenje, kad se ne vidi kako zaista izgleda, već je kao neka metropola, kao Njujork. Ok, preterujem, ali izgleda jako dobro, mnogo veći nego što zapravo jeste. I ne znam da li je to zbog nadmorske visine ili čega već, ali nekako je vazduh čistiji ovde i nije ni toliko vruće. Sve je bolje na krovu zgrade TV5.

Iz pravca raskrsnice na Crvenom pevcu čuje se škripa guma, a potom i udarac. Dva automobila su se sudarila. Jedan je skretao levo na semaforu, a drugi se iz suprotnog pravca kretao pravo. Nemam pojma ko je kriv, ali deluje kao dosta glup sudar.

Ne možemo da vidimo koliko su kola oštećena, ali obojica vozača su izašla iz automobila i urlaju jedan na drugog. Ne uspevamo da razaznamo sve reči, ali psovke poprilično jasno odzvanjaju čak do krova dvadesetdvospratnice. Bojana počinje da jauče.

– Šta je bilo? – pitam, strahujući da nije u lepinji slučajno zagrizla parče stakla ili tako nešto.

– Ništa, samo me saobraćajke uvek iseku.

– Šta, imaš traumu neku? – pita Kaća.

– Aha, imali smo saobraćajku pre dve godine. Bilo je poprilično zajebano.

– Sranje… Neko stradao? – pita Mitar.

– Samo auto, srećom. Ja sam završila s potresom mozga, a mama i tata solidno ugruvani. Ali, da, isprevrtali smo se i kola su završila na đubrištu. Jako, jako zajebano.

– Da, ono, near death experience – kažem.

– I ja sam imao jedno near death experience – ubacuje se Mitar.

– Jao, brate, ajde ne seri, molim te – kažem.

– Što? Šta je bilo? – pita Bojana.

– Ma, kreten lupa gluposti, nikad nije bio ni blizu near death experience.

– Ti znaš! – kaže Mitar.

– Naravno da znam, moronu, to se ne računa!

– Sad me još više zanima šta se desilo – kaže Bojana.

– Samo će da ti zgadi pljeskavicu – uveravam je.

– Ne brini, nisam gadljiva uopšte.

– Si sigurna? Ova priča uključuje mrtvu babu i gradski autobus.

– Ajde, pusti ga da ispriča, aman – kaže Kaća.

– Spavao sam kod babe na Panteleju tad jer smo krečili, pa sam išao busom u školu – počinje priču Mitar.

– Ne mogu ovo po stoti put da slušam – kažem i sklanjam se na drugi kraj terase, da na miru završim večeru.

Naravno da Mitar nikada nije bio ni blizu smrti, barem ne sopstvene. Sedeo je u tom busu i prolazio kroz formule jer smo tog dana imali pismeni iz matematike, kada je neka baba sela na sedište pored njegovog. Nije prošlo puno vremena, a baba se navalila na njega i naslonila mu glavu na rame. Mitar, tupson kakav jeste, nije se uopšte pobunio, već je samo nastavio da bulji u formule. Sedeo je tako zgrčen čitav put, štrebajući, a babina glava ga je sve više i više pritiskala. Tek kad je morao da siđe na stanici kod škole, zamolio je babu da se pomeri. Ali ona nije reagovala. Delovalo je kao da čvrsto spava, a Mitar se uplašio da će se vrata zatvoriti, bus nastaviti, a on zakasniti na pismeni. Izdrao se babi u uvo i prodrmao je, ali ona i dalje nije reagovala. Nije ni mogla da reaguje jer je bila mrtva, verovatno već neko vreme.

Kasnio je sat vremena na pismeni. Kada je ušao u učionicu, izgledao je kao, pa, kao lik na kome je pre sat vremena umrla baba. Beo kao kreč, znojav i izgubljenog pogleda. Kada ga je videla u tom stanju, profesorka mu je rekla da ide kući, da ne brine i da će raditi pismeni sledeće nedelje, kad uspe da se vrati na fabrička podešavanja. Svi smo mu čestitali kako je uspeo to da izvede.

Generalno, volim ovu priču, dosta je jaka, ali me nervira to što Mitar sebe predstavlja kao neku žrtvu. Pored cele mrtve babe, nekako je on žrtva. I priča tu usranu priču svaki put kad upozna neku novu devojku. Svaki. Jebeni. Put. Ne znam da li pokušava da smuva Bojanu, jer do sada uopšte nije izgledao zainteresovano, i ne znam da li bi bio toliki izdajnik, toliki Juda, Jago i Vuk Branković u jednoj osobi, pa da mi tako zabode nož u leđa i počne da muva devojku koja mi se sviđa.

Ali kreten je to, a ovo mu je oprobana taktika za muvanje riba. Misli da će, ako ispriča priču koja više priliči jeftinom italijanskom hororu, devojke pomisliti kako je osećajan i smuvati se s njim iz sažaljenja. Mada, ne brinem previše, jer mu zapravo nikada nije uspelo da tako smuva devojku.

Jednom je, doduše, prvo smuvao devojku, a kada je ova provalila da je Mitar budaletina i polako počela da radi na planu evakuacije, posegao je za tajnim oružjem – pričom o mrtvoj babi. Ne samo da devojka nije pala na tu foru, nego ga je pitala na koje rame mu se baba navalila, da ona ne bi napravila istu grešku. Zapravo, na kraju su raskinuli zbog njenog sujeverja, jer je počela da se tripuje da je Mitar nekakav vesnik smrti. Predlagao sam mu više puta da, ako već ide s tom pričom, proba malo da je obogati jer, očigledno, nije dovoljno efektna. Mogla bi babi da krene pena na usta, da joj krvare oči ili, možda najbolje od svega, da uopšte ni nema oči.

Čujem Bojanu kako umire od smeha i udaram još jednu recku na listu Mitrovih potpunih promašaja. On jeste moj najbolji prijatelj, ali je potpuni idiot. Često se pitam da li mi je najbolji prijatelj zato što je potpuni idiot ili je potpuni idiot zato što mi je najbolji prijatelj.

*Čitate odlomak iz izdanja Doma kulture Studentski grad, roman Uroša Dimitrijevića DASKE, ovenčan književnom nagradom Politikinog zabavnika*.

*Do knjige samo nekoliko klika, nakon prvog, gore, klikom na knjigu, do onlajn knjižare Delfi*.

– Reci, kakav heroj – kažem kad se vratim.

– Oduševljena sam – kaže Bojana.

– E, jebite se oboje. Ne dao vam Bog da ikada doživite nešto slično – kaže Mitar.

– Šta? Da nam neko umre od dosade pored nas? – kaže Kaća.

– Jebi se i ti Katarina, znaš!

Boki iznosi kasetofon na terasu i uključuje radio. TV5 ima i radio stanicu. Ne mogu da se pohvale jednako kvalitetnim sadržajem kao na TV-u, ali uveče često ide bolja muzika nego preko dana, verovatno zato što je slušanost manja, otkud znam.

– El imaju dame neku muzičku želju? – pita.

U Mitrovu čast, Bojana naručuje Elderly Woman Behind the Counter in a Small Town od Pearl Jam, ali nemaju tu pesmu, pa se odlučuje za nešto malo komercijalnije, I Heard It Through The Grapevine od Creedence Clearwater Revival. Boki ulazi unutra i sledeća na repertoaru je Bojanina muzička želja. Sve četvoro igramo, podrigujući na pljeskavice, koje se nisu slegle. Dobar deo imam snimljen kamerom.

Creedence Clearwater Revival – I Heard It Through The Grapevine

Boki je, po svemu sudeći, šampion romantike. Da sad moram u Simsu da napravim sopstvenu verziju mini-raja, ovako bi izgledao. Soliter, noć, osvetljen grad, pljeskavice iz Pikanta i plesanje s najlepšom devojkom na svetu uz Creedence Clearwater Revival. Kaću i Mitra bih izbrisao ili bi ih poslao da obiđu ćaletovog miljenika Novicu.

Piše: Uroš DIMITRIJEVIĆ

Odlomak iz romana DASKE

PROČITAJ JOŠ

**Aleksandar Vojinović Najjači**: DRUGO SUNCE ZA NIRVANU ZAUVEK!

ODABERI JOŠ

· književnost

· umetnost

· društvena pitanja

Danijela Kostadinović: O PESNIKU DEČJE DUŠE, LJUBAVI, ŽENE I SNOVIDNIH VIZIJA

22. septembar 202422. septembar 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Žiri Književne kolonije Sićevo, u sastavu: Zoran Živković, prošlogodišnji laureat Nagrade, Danijela Kostadinović, predsednik, Aleksandar Kostadinović, član, na sednici održanoj 5. septembra 2024. godine, doneo je jednoglasnu odluku da nagradu „Ramonda serbika” za 2024. godinu za celokupno književno delo i doprinos srpskoj književnosti i kulturi dodeli pesniku, proznom i dramskom piscu, scenaristi, novinaru, književnom i likovnom kritičaru, antologičaru, prevodiocu, javnom i kulturnom radniku, Peru Zupcu.

Pero Zubac, pesnik dečje duše, zavičaja, ljubavi, žene i snovidnih vizija, lucidni istraživač u neprekidnoj potrazi za stanjima duha koja se kristališu u kreativni čin, već nekoliko decenija jednako je prisutan u književnosti i kulturi jednim posebnim i autentičnim glasom izraženim u raznovidnom i bogatom opusu, sačinjenom od poetskih i proznih ostvarenja, kritike i esejistike, lirskih studija, parodija, velikog broja antologija i scenarija za filmove i televizijske emisije, knjiga za decu, kolumni u dnevnim listovima i novinama, libreta za balet i operu, prevoda i prepeva sa ruskog, nemačkog, mađarskog, turskog, holandskog, slovenačkog i makedonskog na srpski jezik.

Svoj umetnički put započeo je pesmom Tuga kao sedamnaestogodišnji širokobreški gimnazijalac, objavljenoj u studentskom sarajevskom listu Naši dani, da bi se već 1965. godine, poemom Mostarske kiše, publikovanoj u zagrebačkom Telegramu pod uredništvom Zvonimira Goloba, upisao u red vrhunskih liričara. Gotovo da i ne postoji čitalac koji ne zna naizust stihove u Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni, / jao kad bih znao sa kim sada spava, / ne bi joj glava, ne bi joj glava, / jao kad bih znao ko je sada ljubi, ne bi joj zubi, ne bi joj zubi, / jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije / još nedozrele.

Od prvih pesničkih radova i prve knjige Nevermore iz 1967. godine, štampane u prestižnom izdanju „Prva knjiga” Matice srpske, pa do danas, bibliografija Pera Zupca beleži više od 120 naslova. Ovako impozantan stvaralački opus svedoči o velikoj posvećenosti pisanju i o visoko izgrađenoj svesti o značaju i značenju uloge pisca u vremenu u kome živi. Treba biti zagledan u juče da bi se moglo videti daleko, da bi se u tišini mogla osetiti krv koja se iz pesnika u čitaoca uliva dok se, nemirna, u more ne razlije ‒ svojevrstan je pesnički kredo Pera Zupca.

Tehnika njegovog pisanja skoro uvek uključuje metafiziku smrti, stvarne slike i zamišljene snove i niz nijansi stvaralačke sumnje i straha u blistavoj evokaciji prometejske pobune ili očajanja: Zapevao bih ali se / plašim / da će se u mom glasu / nazreti jesenilo, glase stihovi pesme Podne se glaska zrikom. I kao što naslov ove pesme pokazuje, poezija Pera Zupca teži dovođenju slika i zvuka u konstelaciju sinestetike, spajanju sa prirodom i prevođenju celog sveta u melanholičnu melodiju vetra, oblaka, kiše kojom se sluti lapis budućeg doba.

Zupčeva poetika je u isto vreme i čulna i samosvesna, zasnovana na ontologiji uzleta ka biću, umiranju i egzistencijalnoj zebnji.

Ima u tim stihovima nečeg mističnog, duboko sakrivenog u dubinama mita, i onda kada peva o vidrama u telu voljene devojke u Trpanjskim elegijama, i onda kada ga nose talasi orfičke egzaltacije, i onda kada sa spokojnim zrenjem i blagošću posmatra starenje, i onda kada razgovara sa svojom književnom sabraćom, Duškom Trifunovićem, Miroslavom Mikom Antićem i drugima ili, u drugom slučaju, onda kada Matija Bećković, loveći na ruke med zlatnih meridijana, umesto svoje poeme Vera Pavladoljska, kazuje Mostarske kiše ne bi li afirmisao tada mladog književnika Pera Zupca u kojem je prepoznao nesvakidašnji dar.

Konkretni smisao tog pesničkog putovanja od neegzistencije do postojanja u svim oblicima i u sveukupnosti, nagovešten je poetskim rečnikom toplog i jednostavnog izraza sa gustim emocionalnim valerima tame i svetlosti, tuge i radosti, smrti i života.

S druge strane, linija Zupčevog umetničkog sveta i izraza okrenuta je i zemlji, istoriji, društvu, književnosti pa čitamo i knjige eseja Ti dani, O vremenu i nevremenu, Zapisi iz tihog vremena, lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, parodije na jugoslovensko pesništvo Smejuljci, Perodije, Pantologya Nuova, poetske zbirke Tito je naš drug, San im čuva istorija, Postoji vatra, Vukovarski uspomenar, antologije pripovedača, antologije pesnika Vojvodine, izbore iz svetske i domaće ljubavne lirike, priređena izdanja Desanke Maksimović, Miroslava Mike Antića, izbore književnog stvaralaštva za decu, koji nam daju pravo da ga nazovemo i angažovanim piscem sa snažnim osećajem da književnost treba biti estetska, ali i moralna i duhovna vertikala jednog doba.

U tom kontekstu, mogao bi se sagledati i njegov novinarski i urednički rad, kao i angažovanje u izdavačkim kućama i na televiziji. Pomenimo da je tri decenije bio zaposlen na Televiziji Novi Sad, da je bio glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu Radio televizije Srbije, pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa Radio televizije Srbije, prvi direktor umetničke manifestacije Brankovo kolo, urednik popularnih serijala za decu Muzički tobogan i Fazoni i fore, urednik popularne serije klasične muzike Harmonija sfera, glavni i odgovorni urednik časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za decu Vitez iz Beograda, kao i autor i koautor multimedijalnih spektakala poput Dana mladosti, olimpijskih takmičenja i slično.

Bavljenje novinarstvom i rad na televiziji, omogućili su mu širu društvenu i umetničku integraciju sa scenom i publikom i posredovanje između literarnog teksta i njegovog daljeg širenja u čemu je pokazao i posebno umeće.

No, i pre rada na uređivanju serijala za decu i pisanja scenarija za celovečernji film o Jovanu Jovanoviću Zmaju, rodonačelniku srpske književnosti za decu, Pero Zubac je bio već oformljeni i priznati pisac za decu i mlade mada je teško razlučiti da li su to knjige samo za decu i/ili za decu i odrasle čitaoce. Prvu knjigu za decu Hoću neću objavio je 1972. godine.

Danas ima status školskog pisca čija se dela nalaze u lektiri i u čitankama. Poeziju za decu kao i poeziju za odrasle on piše lirski jednostavno, nenametljivo unoseći autobiografske momente i fragmente iz svog zavičaja i detinjstva. Stalno oživljavanje dečaštva kao da je uslovilo harmoničnu fakturu stihova i impresiju da su pesme nastale u prvom nadahnuću.

Pero Zubac, u našoj konačnoj spoznaji, pesnik je SEBE, pesnik u kojem su lična, intimna, doživljena iskustva sjedinjena sa stradanjem, uzaludnošću, lepotom i radošću postojanja svih bića i tvari u univerzumu.

Neka ova dodela nagrade „Ramonda serbika” bude jedna u veku koji ćemo izmeniti ljubavlju!

U Sićevu, 17. 9. 2024. godine

Izvor: Obrazloženje Žirija za dodelu nagrade „Ramonda serbika” 2024

Piše: Danijela KOSTADINOVIĆ

PROČITAJ JOŠ

Aleksandar Kostadinović: MUZIČKI PORTRET SNEŽANE SPASIĆ

Aleksandar Stanković: „SVET JOŠ UVEK FUNKCIONIŠE, MADA OTEŽANO”

15. septembar 202415. septembar 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Odavno je jasno da međunarodni poredak funkcioniše na leđima retkih entuzijasta koji shvataju transmisijsku važnost države i marljivo rade na njenom očuvanju i unapređenju. Imena većine njih se nikada neće čuti. To su prolaznici na ulici, ljudi sa sedišta ispred, ili iza, u gradskom prevozu, mladići nalakćeni na ogradu bašte kafića, žene koje se sreću u liftovima, u zgradi ili na poslu.

Ima ih svuda i karakteriše ih neupadljivost, nevidljivost i činjenica da ih niko nikada neće čuti da izgovaraju da su zaslužni za nešto. Oh, a kako samo jesu.

**Aleksandar Stanković:** GDE SU FIKSERI U SVETSKOJ POLITICI?

Oni ipak, nisu tema ovog teksta. Nisu, zapravo, ni jednog. Niti bi njima to odgovaralo. U suprotnom ne bi zaronili u to duboko plavetnilo iz koga se pokreće suština države. To su heroji kalibra Stanislava Petrova koji je sprečio potencijalni nuklearni rat ličnim činom. Malo skretanje na putu koje je on učinio, omogućilo je da sistem nastavi da radi. Iznad takvih stoje ljudi koji su daleko ekstrovertniji, a istovremeno su spremni da snose posledice ukoliko njihovu poziciju to zadesi.

Baš to jeste definicija fiksera, onoga ko ide i čisti otpatke koji ostaju za politikom. Da bi se bilo fikserom, neophodno je pronalaziti mir u nemiru, red u haosu i živeti samo u pauzi između eskapada. Ti kasakaderi države spremni su da budu stigmatizovani i stoje prvi na braniku onoga što niko drugi osim šačice odabranih neće shvatiti, na prvim linijama u odbrani države.

Njihove pozicije su često pretočene iz života na filmsko platno. Uz obaveznu maštovitost, ekranizovani su Majkl Klejton, Rej Donovan, te Elizabet Sloun i mnogi drugi. Lice života fiksera izgleda glamurozno i poželjno. Gledajući te filmove sigurno su mnogi sebe zamišljali kako ulaze na mesta gde ne može niko, pričaju sa atraktivnim muškarcima i ženama, kriju misteriju u sebi koja ih čini nadljudski privlačnim. Ipak, samo retki u sebi imaju iskru, spremnost i konačnu hrabrost za potencijalne fatalne ishode.

Pomenuti likovi čija su imena istovremeno i naslovi filmova, iza onog prvog sloja luksuza, nosili su teret svog posla, koji se ni u jednom trenutku ne može porediti sa onim državnim. Biti fikser u politici znači rizikovati svakodnevno, sa realnim mogućnostima da se završi u zatvoru ili čak završi potpuno. Države su surove i retko praštaju svojim protivnicima, a svi fikseri su, konačno, potrošna roba, ako je potrebno toliku cenu platiti.

Ohrabruje činjenica da svet još uvek funkcioniše, mada otežano. Fiksera ima, ali ih je sve manje. A i ovo malo što ih je ostalo, kao da ne obučava svoje naslednike, ili se oni makar vešto kriju.

O kakvim se prirodama tu radi?

Teškim, čeličnim, odlučnim. Neko bi ih možda pomešao sa onima koji kasno cvetaju, ali pre se radi o ljudima koji su spremni da služe pozivu, državi i da za buduće generacije ostave ono što je njima dato na čuvanje. Njima nije važno na kojoj se poziciji nađu, jedini zadatak je popravka.

Koji god da je razlog, mora se konstatovati masovnost njihovog odsustva. Ranije je svaka država u pojedinim trenucima mogla da se pohvali njihovim prisustvom. Izranjali su kada je bilo teško, kada su bili potrebni, a toliko su toga prošli.

Jedan od najboljih u tom majstorskom zanatu bio je Deng Sjaoping. Bez njegovog mirnog i mudrog navigiranja, pitanje je kako bi Kina uspela da se uključi u globalnu trku i postane sila kakva danas jeste. Ako je uopšte upitno kako je Deng fikser, treba se setiti šta su oni. Od početka je bio uključen u funkcionisanje NR Kine, ali trenutak koji bi mnoge odvratio i otuđio od države, Dengu je, izgleda, služio kao još snažniji lepak.

Kako je Deng Sjaoping zauvek promenio Kinu

U Kulturnoj revoluciji on je satanizovan i izopšten iz elite i Maovog okruženja. Taj progon je trajao desetak godina tokom kojih je uništena čitava Maova opozicija, koja je bila prilično ideološki raznorodna. Izabrani naslednik Lju Šaoći, jedan od Dengovih saveznika, preminuo je, a Lin Biao je stradao u avionskoj nesreći, pod sumnjivim okolnostima. Deng je imao sreću da ostane živ, ali taj deo njegovog života bio je prepun patnje.

Osim stalnog progona od strane režima i konstantne demonizacije, Crvena garda je Dengovog sina zverski mučila i bacila kroz prozor. Zvanična verzija je da je on sam skočio, ali to neće promeniti činjenicu da je tokom tog perioda ispaštao i Deng i njegova porodica.

Na kraju, Deng je morao da odstupi od svojih ideala i da Mau uputi dva pisma u kojima priznaje da je mnogo naučio iz incidenta sa generalnom Biaom, izvinjava se zbog svojih stavova, ali i izražava spremnost da, ako mu bude dopušteno, nastavkom rada za partiju potraži svoje iskupljenje.

Sve to je posmatrao iz prikrajka jedan drugi, mnogo mudriji fikser. Džou Enlaji, o kome je u jednom članku Forin afersa zapisano da je on Mau omogućio da bude Mao, razumeo je trenutak i bio strpljiv. Možda je tačan ovaj zapis u Forin afersu, ali Enlaji je razumeo da je bilo nemoguće boriti se protiv Maove, gotovo božanske, harizme.

Uz to, svakako je bio previše moćan da bi mu se bilo ko usprotivio. Svrstavanje na stranu disidenata i reformatora, ne bi mnogo toga donelo ni Enlajiju, ni zagovornicima promena. Mao Cedung jeste bio ličnost zavedena sopstvenim zabludama koje je silom sopstvene aure želeo da primeni, a razumevajući to Džou Enlaji je čekao pravi trenutak da otpočne sa reformama.

Znajući da kod Maoa postoje simpatije prema Dengu, Džou je svoju simultanku otpočeo čim je Mao pomenuo mogućnost rehabilitacije kadrova. Među njima bio je i Sjaoping oko koga je Enlaji bio najoprezniji. Kako je Dengova rehabilitacija dovršena na Maovo veliko zadovoljstvo, jer se ovaj taktički distancirao od Džoua taman toliko da Cedung bude zadovoljan, ali da savez sa Enlajijom opstane. Džou je, ipak, u tom momentu bio izložen rafalima onih koji su se trudili da oslabe njegove pozicije jer je smatran za nasledinika Cedunga posle njegove smrti.

Slučaj kao glavni cinični skretničar istorije udesio je da Džou umre pre Maoa, ali to više nije moglo da spreči reformističke snage koje su stvorene na čelu sa Dengom. Redovi su zbijeni, a po Maovoj smrti, ekspresno je rešen problem sa četvoročlanom bandom koja je poslata u zatvor i Kina je mogla da počne da bude obnavljana nakon decenija epifanijskog impulsivnog upravljanja zemljom koje je umalo bilo fatalno.

Naravno, sam Sjaoping, nakon svega što je prošao, nije bio antidržavni čovek, niti čovek revolucije, nastavio je sa stvaranjem jače Kine.

Da je među živima Bata Stojković bi sigurno prokomentarisao: „Ala je opravio, svaka mu čast”. Gledajući godine koje su usledile i ostale države iz sistema mogu se složiti sa glumačkim bardom. Deng Sjaoping je uneo prekopotrebne korekcije kako bi Kinu pripremio za novo doba.

Kao faktička mrlja ostaje intervencija na Tjenmenu, ali i to je bila Dengova poruka. Nikada se nije okrenuo protiv države i sistema, ali ga je i te kako unapredio.

Naravno da nije on jedini. Kroz istoriju su se gotovo bez izuzetaka uzdizali fikseri koji su sređivali stvari u državi i poretku, sve kako bi procesi nastavili da se odvijaju nesmetano. Poput sajdžija, oni su štelovali i podmazivali zupčanike kako svetsko vreme nikada ne bi odstupilo od onog realnog.

U poslovično zavađenom svetu, fikseri su uvek bili ono što spaja. Nije se samo Kina mogla pohvaliti njima. Jednako su postojali u Americi, Rusiji, Francuskoj, Nemačkoj… Pa i pojedine srpske diplomate su bile prepoznate kao čuvari sistema, a i Srbiju su popravljali mnogi.

Među najvećima od svih u svetu bio je Henri Kisindžer koji je modus operandi poretka shvatao do najsitnijih kvačica. Kao takav, on je među poslednjima ostavio jasna uputstva kako očuvati sistem, ali i ozbiljan istorijski pogled na njegovu genezu.

Zato se ovaj majstor može parafrazirati u pitanju: „Koga pozvati danas ako se ima popraviti sistem”, a odgovor ne bi bio nimalo lak.

Mnogi su sa padom Berlinskog zida poverovali u neograničenost svojih ovlašćenja, iako su pravi fikseri, oni koji su nežno demontirali Hladni rat ciglu po ciglu, ostavili vrlo jasne upute kako čuvati poredak.

Među njima bio je Džejms Bejker koji je na čelu majstorskog tima uspeo da izbegne Tukdidovu klopku i nije dozvolio državi u opadanju da načini trzaj koji je mogao da bude stravičan po sistem. Da li bi došlo do ovakve sadašnjice da je NATO stao sa svojim širenjem na istok, a što je Bejker implicitno ili eksplicitno, zavisi od interpretacija, sugerisao?

Još konkretnije, da li bi došlo do ovakvih potresa u poretku da je NATO stao na zapadnoj granici Ukrajine? Fikseri su zatajili i zbog toga sada ima toliko posla za njih. Izneverene su nade svih onih koji su se uzdali u trajnu stabilnost i datu reč, ali i razum s neke strane.

Čini se da pravila više nema, a igra je još uvek ista, dok su ulozi sve veći. Na horizontu se naziru samo retki koji su spremni da pravila prilagode vremenu i uvedu VAR u međunarodne odnose, većina želi da napravi neku novu igru. Zato ne iznenađuje što je sve manje poštovanja među igračima, pa i među onima koji sebe smatraju fikserima.

Pominjani Henri Kisindžer je znao kako odati poštovanje ruskom diplomatskom velemajstoru Andreju Gromiku.

On je Rusu priznavao da je u pregovorima držao do časti, da se nije koristio iznenađenjima i da nikada nije Amerikance doveo u ekstremno ponižavajući položaj, a i onda kada je morao da promeni svoje pozicije po naređenju, primećivalo se da mu nije baš prijatno što to čini.

Kakva suštinska suprotnost sadašnjice stoji na drugoj strani. Kao da danas pregovori ne postoje, ako se druga strana javno ne stavi u poziciju koja je neprihvatljiva.

Da li tu ima mesta popravci, dogovoru?

Teško, nekada i nemoguće.

Kisindžer je još rekao da Gromiko nije tretiran sa poštovanjem koje mu je Gorbačov dugovao jer je i decenijski ministar spoljnih poslova učestvovao u Gorbačovljevom usponu. Ako se kao istiniti uzmu svi liberalni navodi o poslednjem predsedniku SSSR-a, očigledno je otkud Gromikova vera u njega.

Zato se može reći da je, nakon svega, Gromiko razumeo sistem i težio da ga popravi i prilagodi vremenu, kao što to pravi fikseri rade.

**Gromiko** i **Džon F. Kenedi**, oktobra 1961. godine

Njihov današnji dramatičan nedostatak može se pronaći na istom mestu. Moše Levin je o Gromiku zabeležio razočaranje Egona Bara kada je ovaj izjavio da je znameniti Rus u svojim memoarima ostavio jako malo, a da je ogroman deo svog znanja o međunarodnoj povezanosti i uticaju velikih ličnosti prećutao.

Ipak, Bar u kritici iznosi ono što odlikuje sve fiksere: „Kao odani sluga svoje države, verovao je da sebe treba da ograniči na trezveno i koncizno predstavljanje najnužnijih stvari”. Ovde ne sme biti zabune, u Gromikovom činu nema ničeg lošeg. On je bio državni službenik, čovek države i to je ostao, ali greška jeste na onom mestu u kome izgleda da nije dovoljno uložio u pravljenje svog naslednika.

To je uopšteno zajednička greška svih svetskih fiksera. Ili nisu pokušavali ili su malo pažnje posvećivali tome. Pored prevelikog egoizma Amerike i zloupotrebe apsolutno dominantne pozicije, znanje fiksera moralo je da bude preneto makar na nekoliko proverenih osoba, koje bi kao njihovi naslednici nastavili da krpe svaku pukotinu, a po potrebi i da renoviraju određene delove.

Jako je malo u modernom svetu ljudi koji se mogu pohvaliti mentorstvom onih najvećih koji su pomerali planine. Ovo je zbog toga poslednji alarm da ovo malo današnjih fiksera trebaju hitno da počnu sa obukom svojih naslednika u što većem broju, kako se poredak ponovo ne bi urušio. Samo što ovaj put to može biti fatalno.

Konačno, verovatno najznačajnija stvar kod svakog majstora za međunarodni sistem jeste čast i poštovanje tuđih krajnjih pozicija.

Ta uloga nije nova i seže mnogo dalje od Kisindžera, Gromika, Sjaopinga. Fikseri su bili istorijske ličnosti poput Rišeljea, Meterniha, pa i Taljerana, Gorčakova, Kastlroa, ali i Vilijama Oranskog, možda i neko poput Jakoba Fugera…

Fikseri su bili i Čerčil i De Gol i Ruzvelt, ali i desetine drugih čija se imena nikada neće saznati jer su radili iz dubine. Svima je zajednička bila želja da se pronađe način po kome svet može nastaviti da funkcioniše.

Vraćajući sećanja na Gromika, Kisindžer je još rekao da kada pomisli na njega seti se velikog i predusretljivog profesionalca, snažno posvećenog stvaranju mira između Amerikanaca i Sovjeta.

Fikseri baš to i rade, nalaze načine da prevaziđu razlike i ograničenja i time stvore periode mira. Poput svih ostalih majstora, bez fiksera u politici, sistem je prepušten sam sebi i ludoj sreći kojom kolaps može da se izbegne.

piše: Aleksandar STANKOVIĆ

prenosimo: Forum za strateške studije
Gde su danas fikseri u politici? – FORST.RS

PROČITAJ JOŠ

**Atanasije Jevtić**: O UZROCIMA RATA I KRITIKA SVOGA NARODA!

Radoman Kanjevac: GREŠNE MISLI NA SVETIM MESTIMA

8. septembar 20248. septembar 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Jubilarni, peti „Teatar na raskršću” doneo je niškoj publici književno veče Radomana Kanjevca, poznatog srpskog pesnika, koji je govorio svoje stihove u okviru pratećeg programa festivala u Narodnom pozorištu u Nišu. Zahvaljujući velikom srpskom pesniku, sada su njegovi novi stihovi po prvi put i pred čitaocima. Portal GLEDIŠTA sa ponosom predstavlja tri pesme iz njegovog neobjavljenog rukopisa knjige poezije: „Grešne misli na svetim mestima”.

**Radoman Kanjevac** – Foto: Miroslav Lavrečnić

TAJNA

To je grad o kome se ništa ne zna

Brodski bi rekao: dve ribe koje se prže u tiganju

Ujutru osećaj divnih propuštenih prilika

Danju miris nekadašnjih, ustajalih vekova

Noću tišina kao u tuđem grobu

Talasi koji udaraju o imena i datume

Vlaga memljivih zidova koji ne odaju tajne

Kurve na svakom ćošku

Prazni saloni u kojima odzvanjaju nekadašnji osmesi

Magla u kojoj se ne vidi ništa osim istine

Muzičari koji pevaju kad govore

Čas u kome se čovek može sresti sa sobom

Lepota koja ne prolazi

MAGNETI

Ponekad, u gluvo doba noći

Kad je pun mesec i kad je prazna kuća

Čujem kako razgovaraju magneti na mom frižideru

Tiho, da ne probude ukućane.

Šapat njihovih zubatih, zaraznih jezika

Meša se sa mirisima predgrađa u gradovima

Kroz koja sam prolazio mlad i neukrotiv

I teškom tišinom praznih hotelskih hodnika

U kojima sam ostavio sećanje na budućnost.

Dok razgovaraju, magneti se pomeraju

Pale se i gase u mrklom kuhinjskom mraku

Pretvarajući glatku površinu hladnjaka

U moju malu, virtuelnu Vavilonsku kulu

Četvrti dan, petog festivala TEATAR NA RASKRŠĆU

KAMENOLOM

Na ovom svetom mestu

Na kome je neko odgrizao komad zemlje

Kao parče velike zelene jabuke

Gradi se vavilonska kula, pravi se neprohodan put

Ovde je svakome živome stvoru

Komad kamena dobra zamena za večnost

Ovde se rađaju simboli beskonačnosti

Kule motrilje, sa kojih dobri vojnici

Krišom gledaju raspomamljene kupačice

Ovde je glava nekog budućeg Cezara

Boja za freske, za novi hram u Hori

Kamen za kupus, koji će prehraniti sirotinju

Berlinski zid, koji razdvaja navike

Ovo je rodno mesto materije

Na kome čovek može sačuvati duh

Tupi udarac hladnog oružja u samo srce planete

Koji proizvodi samo klasičnu muziku

Za onoga ko ima apsolutni sluh

Ovde se večnost drobi u sitne komade

I onda ponovo spaja u slike i mozaike

Ovo je mesto na kome je stvaran svet

Raj za pesnike, pakao za prozaike

Za GLEDIŠTA piše: Radoman KANJEVAC

Milica Špadijer: BOG SVE UREDI!

1. septembar 20241. septembar 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Treba pisati svaki dan, ali ja sam ispala iz prakse, tako da evo sažetka. Danilo je stigao u Gračanicu u ponedeljak, ja sam krenula u utorak popodne sa Živojinom. Usput saznajem da idemo prvo do Zvečana, na „Sokolicu” i da su i mene ubacili u program – festival ima likovnu koloniju i pesnički deo. Prelazimo na Kosovo na Jarinju, relativno brzo i bez problema.

*Nadežda Petrović – Kosovski božuri i Gračanica 1913. godine*

Sever je okupiran poslednji, pa je okupacija i najvidljivija – patroliraju oklopnim vozilima, a kod Srbovca nas jedno i zaustavlja. Njih petoro, jedna žena i četvorica muškaraca pod punom ratnom opremom – redovna kontrola.

Tablice iz Srbije više ne moraju da se prelepljuju, a na Severu uglavnom nema KS tablica: kad su Srbi morali da menjaju svoje mahom su uzimali nove srbijanske, pa su tako kola BG, VR, KŠ. Mi smo u VR kolima.

Ja ne dižem glavu, Živojin je ekstremno ljubazan, ali odgovara „Dobar dan” na „Mirdita”, traže mu ličnu, vozačku, Kosova ličnu…pre godinu i po su njega i Žarka zaustavili i maltretirali, što je kratko bio skandal za koji – niko na kraju nije odgovarao.

I kad prihvatiš da iza administrativne linije mogu da ti urade šta hoće i da će te Bog sačuvati ili neće, onda se više ne plašiš.

Na kraju jedan od muškaraca govori ženi da nas pusti.

U Zvečanu je osim okupatorskih vozila sve kao u Srbiji, ali su ljudi uplašeni. Dugo su bili graničari, ali granica je sad probijena i narod zbunjen. Organizatorka je sve vreme ispred Doma kulture za slučaj da dođe policija.

Pričaće nam posle Srećko iz Novog Brda, koji radi u staračkom domu: „Ne branim Šiptare, ali i oni se plaše, ne znaju tamo šta ih čeka, pa su takvi. Nas su skoro zaustavili, pitaju imate li oružje, kažemo nemamo ali nas opet izvode iz kola.

Mene su zaista normalno pretresli, ali ostale su naslanjali na kola i tukli po nogama. Znači – kao da si kriminalac…”

Krećemo dalje ka Gračanici. Albanski delovi šljašte. Gomila je praznih zgrada izgrađenih uz put, naročito u Vučitrnu, a benzinskih pumpi je mali milion. Pitam Živojina zašto – objašnjava mi da je zapadni plan za Kosovo podrazumevao da OVK zauzme pumpe da bi gorivo koje se uvozilo iz Makedonije moglo da se prodaje bez ikakvih nameta, sa čistim, ogromnim profitom. Jedina mesta koja stoje kao crna ostrva u moru neona su srpska groblja. U Vučitrnu više nema živih Srba – „sve su nas počistili”.

Stižemo u Gračanicu oko jedan po noći. Sutra ujutru je Velika Gospojina i liturgija u manastiru. Manastir je i centar mesta kroz koje prolazi magistrala – nema trga, nema pešačke zone. Sve je stalno u pokretu. Postoji ideja da se napravi zaobilaznica, ali za sada nema ni pasarele.

Puno je naroda na liturgiji, upoznajemo i staru monahinju Teklu, iz Crne Gore, dok sedi na travi. Vesela je, šali se – radila je nekad davno u fabrici, u manastiru je već 28 godina.

Vidim opet freske Milutina i Simonide, opet sam na tom mestu i pričešćujem se gde se pričestio i kralj Milutin, i Sveti kralj Stefan Dečanski i car Dušan i car Lazar.

Uveče se spremamo za Novo Brdo, u Bostane kod naših oca Steva i Sonje. Njima je 10. godišnjica kako su došli tu. Crkva se oslikava, mesto živi.

Kažem Sonji kako im je lepo, odgovara „Joj Milice, nije bilo. Kad smo došli, imanje je bilo u jako lošem stanju, nisam znala hoćemo li uspeti sve to. Ali Bog sve uredi.” Tu ću rečenicu čuti još dosta puta na Kosovu.

Za GLEDIŠTA piše: Milica ŠPADIJER

Milorad Durutović: UKUS KAMENA – PRASLIKE U PRIČAMA VUKOSAVA DELIBAŠIĆA

28. jul 202427. jul 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Susret s književnim djelom Vukosava Delibašića donosi žal: zašto se ovaj pisac nije oglasio ranije, nego se pisanja latio tek u sedmoj deceniji života – jer sudeći po njegovom dosadašnjem književnom učinku, nesumnjivo je riječ o rijetko autentičnom piscu. No možda se takav stvaralački nivo jedino i mogao dostići zahvaljujući zrelošću života i temljenog promišljanja o njegovom smislu.

*Rodna kuća **Vukosava Delibašića** u Trepčima*

Nije manje neobično ili neočekivano što se autor oglašava starinskim narativnim manirom, kakav je bio svojstven piscima epohe realizma. Ali i takva pomisao gubi relevantnost kada se ima u vidu savremena eksperimentisanje s narativnim formama u kojima se pisci češće izgube nego što pronađu originalan stvaralački put.

Vukosav Delibašić takav estetski luksuz sebi ne dopušta. On hita da ispiše povijest sopstvenog životnog, porodičnog i zavičajnog iskustva, ali sa jasnom sviješću da umjetnički kvalitet počiva na univerzalnim principima. Otuda se čitalac lako identifikuje s njegovim junacima, kao što se lako može prepoznati u egzistencijalnim situacijama koje autor profiliše kroz tri tematska ciklusa („Putnik u kolijevci”, „Istina je u vremenu”, „Satire”), obuhvatajući vrijeme od pedesetih godina prošlog vijeka pa sve do ovog najmodernijeg doba.

Zbirka priča Ukus kamena nije samo narativ o čovjeku koji svjedoči sopstveni životni put, već funkcioniše i kao svojevrsni arhetip čovjeka koji teži da prekorači granice sopstvenog iskustva, da (svoj) život promišlja očima (a bogme i dušom) svojih roditelja ili svojih potomaka.

U takvom naumu Vukosavu Delibašiću na raspolaganju stoji sjećanje, te vlasitata sposobnost estetskog interpretiranja „Sjećanja su dio moje ličnosti i ma koliko se trudio ne mogu ih se osloboditi. Ona naviru kao zarobljeni prosjaji iz uspomena i bude se u mislima” ‒ kaže se u priči „Damar vremena”.

Navedeno zapažanje, premda ima status elementarnog zaključka, posjeduje visok potencijal za teorijska razmatranja. Ako bismo u takvom ključu tražili razradu Delibašićevog koncepta sjećanja, mogli bismo je naći u riječima Miodraga Pavlovića: „Sećanjem čovek ostvaruje celinu sagledanja svog života, osmišljava svoja dela, dublje razume opšta zbivanja čiji je on deo, rukavac, protok. Sećanje za pojedince, grupe i narode je čuvanje i obnavljanje sopstvene forme, putokaz i podsticaj u daljem delanju, u preduzimljivosti, pronalaženju novih postupaka, oblika”.

Doista bi zapažanje znamenitog pjesnika i esejističara moglo stajati kao moto knjige Ukus kamena, sažimajući, dakle, njenu osnovnu ideju. Međutim, ima još jedan zanimljiv pristup. Riječima Alaide Asman „ono što nazivamo zaboravom po pravilu je latentno pamćenje za koje smo izgubili šifru”.

Junaci knjige Ukus kamena, ili upravo pisac sâm, taman tragaju za šiframa pamćenja. Pobjeđujući tako strah od prolaznosti života nalaze istovremeno da osim čovjeka, i stablo („Na izvorištu života”) ili fotografija („Stara fotografija”) mogu služiti kao memorijsko skladište.

Dabome, dijelom je to funkcija i smisao fotografije, dok se stablo, „prastari drijen”, u narativnoj imaginaciji Vukosava Delibašića profiliše kao kosmičko drvo, arbor vitae, u kojem su pohranjene pradavne, arhetipske slike. Lako bi brzoplet čitalac mogao da previdi ovakav simbolički nivo priče o drijenu te je primi kao zavičajnu ili porodičnu reportažu.

Ali priča „Na izvorištu života” ima svoj život iza ogledala. S jedne strane, drijen, kao „živi spomenik”, nije samo junak-svjedok ove priče, već i junak pričanja piščevih predaka, a, s druge strane, iako u jednom implicitnom smislu, drijen jeste i sâm pripovjedač, jer priča o njemu jeste i priča o sebi samom, o upitanosti nad sopstvenim životom.

Ovdje se izdvojila samo jedna priča, ali skoro svaka, pogotovo iz uvodnog ciklusa zbirke, raspolaže sličnim nivoima simboličkih i arhetipskih konotacija.

Vrline ovog pisca mogu se tražiti i u ravni onoga što Viktor Šklovski naziva postupkom oneobičavanja („ostranenie”), što izrazito potvrđuje priča „Vučji pir”. No ne samo zato što se pripovijeda iz perspektive djeteta, već što pripovjedač zaista umije da se „uzdigne na nivo deteta”, da se poslužimo riječima Aleksandra Vuča, te svijet sagleda ne infantilnim već začudnim pogledima.

Moglo bi se razmišljati i u smjeru izvjesnih prigovora; recimo, da Delibašić katkad klizi niz samu oštricu patetike ili melodramatike, ali tada bismo uputili prigovor, najprije, na račun najbolje priče u knjizi koja nosi naziv „Putnik u kolijevci”. No bio bi to nedopustiv grijeh, jer pisati o majci, a lišiti se sentimentalnosti, vjerovatno bi moglo voditi samo u smjeru desekralizovanja roditeljice, a na to skoro niko nema pravo.

Unikatnost spomenute priče počiva i na drugim narativnim mehanizmima. Već sam naslov jeste jedan biser, što najavljuje jedno tako neobično putovanje: u kolijevci. A kada se shvati da je glavni junak izvan kolijevke, onda se pred čitaocem otkrije prava ogrlica od bisera. „Krenula je s kolijevkom na plećima i torbom u rukama na daleki put. Zna da će pješačiti od zvijezda do zvijezda. Teško je to breme i za kraći, a ne za tako dug put. Zora se samo nazirala, a ona je grabila, puteljcima i krčanicima kroz klance.”

U slučaju ove priče univerzalnost se ne postiže lakoćom identifikovanja s junakom, već autentičnošću junaka i egzistencijalne situacije. Možda je u vremenu na koje pisac referiše majčinski podvig, što se opisuje u „Putniku u kolijevci”, bio uobičajen, ali iz perspektive savremenog čovjeka prije djeluje kao epizoda iz nekog davnog, mitskog vremena.

Nije se promijenio samo način života, već i odnos prema životu. Stoga je i Delibašić pisac-hroničar jedne životne filosofije kakva će se možda sve više otkrivati kao žal ili čežnja za nekim boljim, ali izgubljenim vremenom.

Povjerenje i divljenje prema predačkom iskustvu tema je, ali iz nešto drugačije perspektive i u ciklusu „Istina je u vremenu”. Glavni junak je đed Mato, oblikovan skoro kao nekakav legendarni junak, što pripada redu narodnih mudraca kakav je bio znameniti Sula Radov. Doduše, sudeći po priči „Filosofija đeda Mata” u njemu po nečemu možemo pronalaziti i odjek Edipa.

Kao što ovaj antički junak sebe kažnjava zbog sopstvenih prestupa i naivnosti, tako i đed Mato uskraćuje sebi pravo na neka životna zadovoljstva zbog ubistva koje je počinio, pa iako „u nesvakidašnjoj, neplaniranoj okolnosti”.

Ma koliko tvrdio Jan Kot da nema tragičkih karaktera, već samo tragičkih situacija, đed Mato je razvio svoju „filosofiju” kojom je odgovarao na usud situacije u kojoj se našao, makar to bio i tragizam^[1] koji je sam sebi dodijelio: „Bio mi je život ugrožen. Iako se ne predajem, nijesam imao namjeru, pa toliko puta pomislim, bolje bi bilo da je on mene ubio. Žao mi je što su mu đeca ostala siročad. Ubio sam ja sebe više nego njega.”

No, i u ovoj priči Vukosava Delibašića nalazimo jedan etos kakav je na samoj granici nestajanja. Posebno toga postajemo svjesni kada iz sfere sjećanja narator stupi u prostor savremenog života, koji izgleda jedino može biti antipod vremenu i ljudima koje Delibašić spašava od zaborava.

Zaoštravanje odnosa između prošlog i sadašnjeg katkad skrene u moralisanje i pedagoško rasuđivanje, što se prije može tretirati kao jedan plemeniti nemir koji, ipak, podriva narativni kvalitet knjige. No u katalog vrlina Vukosava Delibašića može se ubrojati i osjećaj za dobru mjeru.

Završni dio zbirke, „Satire”, otkriva još jedan stvaralački impuls ovog autora. Maločas spomenuta tenzija između prošlog i sadašnjeg vremena u ovom ciklusu djeluje veoma produktivno, pošto se u susretu reprezenata ta dva pola, ne samo dva vremena već i dva sistema vrijednosti, proizvodi komički konflikt par excellence.

Humor je češće gorak i ciničan, ali time se ne remeti njegovo ljekovito svojstvo. Možda se to najuspjelije vidi u priči pod nazivom „Drugarice”. U prvi mah se može pomisliti da je to susret tradicionalnog i modernog, što u svom kontrastiranju aktivira mehaniku komičnog konflikta, dok pažljivije čitanje potvrđuje da autor i u komičkom modusu uspješno dostiže nivo univerzalnih principa. Naime, mogla bi ova priča veoma lako poslužiti kao prologomena za neku komediju naravi, neku savremenu pokondirenu tikvu.

Zbirka priča Ukus kamena sadrži tri ciklusa, što se tematski i formalno-žanrovski prilično razlikuju. Međutim, kako se djelimično pokazalo, valja ih tretirati kao jedinstvenu smisaonu cjelinu.

U sva tri ciklusa junaci pripadaju istom prostorno-vremenskom ambijentu; promovišu isti sistem vrijednosti; apeluju da se tradicionalnim vrijednostima, kakve su, recimo, porodica, ljubav prema zavičaju, požrtvovanje, zajedništvo, samokritičnost, moral, čojstvo i junaštvo, uvijek može vraćati ne samo kao ličnim uspomenama, već kao univerzalnim mogućnostima izbavljenja iz egzistencijalnih i duhovnih sunovarata.

[1] Matov tragizam ima, takođe, svoje antičko usmjerenje, jer za razliku od današnjeg poimanja, a antičkom svijetu tragično je ono što je uzvišeno. Stoga i Aristotel kaže da je tragedija podražavanje uzvišene radnje, ugledanje na ljude koji su bolji od nas samih.

Za GLEDIŠTA piše: Milorad DURUTOVIĆ

Milica Trklja: NIJE TOLKO VRUĆE KOLKO JE NEKA SPARINA

14. jul 202414. jul 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Četvrti sprat – ljudi koji glasno žvaću, lopovi, nasilnici, studentkinje sociologije.

Peti sprat – ratni zločinci, makroi, aktivistkinje NVO, ljudi kojima jagnjetina smrdi.

Šesti sprat – novinari, silovatelji, ubice.

Sedmi sprat – dno dna. Izvolite!

Od trenutka kada je kročio na vreli asfalt Pakla, Božidar se osećao kao kod kuće. Pri svakom udahu osećao je kako mu se pluća pune poznatim mirisom Pančeva. Pri svakom koraku osećao je čvrsto tlo pod nogama.

*Botičelijev prikaz pakla (1490), inspirisan Danteovom Božanstvenom komedijom*

Božidar nikada nije voleo travu. Iako je sebe smatrao veoma pronicljivim, da nije bilo natpisa pri ulazu u lift na kome piše INFERNO, Božidar ne bi ni primetio da je u Paklu. Inferno, naravno, na latinskom znači pakao, što svako ko je gledao onaj film s Tomom Henksom zna. Nije ga ovako zamišljao.

Večni plamen nemilosrdnog ognja koji kažnjava i žeže grešnike, stalaktiti i stalagmiti premazani krvlju osuđenih, kazan vrelog katrana čiji klobuci večno tope, ali nikad ne istope meso prevrtljivih i grlati krici naknadno napaćenih duša bili su zamenjeni jednim dugačkim, prilično svetlim i, pre svega, tihim hodnikom.

Asfalt koji se prostirao do kraja kraja jeste bio vreo i zrak jeste bio zagušljiv, ali nije bilo sasvim nepodnošljivo. „Nije tol᾽ko vruće kol᾽ko je neka sparina”, pomisli Božidar za sebe. Pristojan kakav jeste i kakav je uvek bio, Božidar nije želeo nikoga da uznemirava svojim prisustvom, pa je umesto kucanja na bilo koja od stotinu vrata s obe strane hodnika odlučio da nastavi pravo, dok ne dođe do kraja.

U početku je hodao polako, izbegavajući, iz čiste uviđavnosti, da obznani nekome svoje prisustvo zvukom koraka koji su odzvanjali po asfaltu. Međutim, posle osamsto sati hodanja postao je vrlo nestrpljiv, te je odlučio da stane i odmori se.

Nije bio siguran zašto je stao kada uopšte nije bio umoran, niti odakle mu digitalni sat na ruci kada pouzdano zna da ga nije poneo sa sobom u pandemonijum, ali uvideo je da do kraja kraja neće u skorije vreme stići i da bi možda ipak bilo pametnije da pokuca. „Slobodno“, preduhitrio ga je baršunasti glas iza njega.

Božidar nije bio sasvim siguran šta je baršun niti kakvo je to nešto što je baršunasto, ali, iz nekog razloga, taj pridev su svi koristili kada bi opisivali muške glasove u knjigama, pa ga je tako i Božidar sebi predstavio.

Okrenuvši se, ugledao je sportski odevenog i naočitog čoveka. Božidara je bilo sramota da u sebi izgovori zgodnog,pa je pribegao ovom neutralnom i vrlo zgodnom opisu. Nosio je bele ribok patike, sivu trenerku i belu majicu kratkih rukava.

Pomislio je u sebi: „Kakva seljačina, pa ja ovakav ni po hleb ne bih otišao”, ali ovih misli ga već nije bilo sramota. S ponosom ih je pomislio. Ležerno odeveni zgodni čovek takođe je odmerio svog sagovornika. Prizor Božidara u crnom sakou, crnim pantalonama ispeglanim na crtu i novim, još nerazgaženim cipelama izmamili su mu osmeh. Pružio je ruku.

„Božidare, dobro došli u Pakao.”

„Hvala”, Božidar je samouvereno prihvatio pozdrav. „Rekli su mi tek juče da ću danas doći ovde, pa se i nisam nešto pripremio”, reče on, gušeći se u lažnoj skromnosti. „A ko si ti?”, upita Božidar, više reda radi nego iz radoznalosti.

„Ja ću biti Vaš domaćin”, reče sagovornik, nakrivivši usne u blagi osmeh. Nije mogao a da ne primeti nepripremljeno opeglane pantalone, nepripremljeno skraćene nokte i, verovatno jedino za šta se Božidar zaista nije pripremio, grčenje prstiju u novim, tesnim cipelama. „Obično radim na gornjih šest spratova, ali ponekad svratim i na sedmi. Šta god Vam nije jasno, samo pitajte. Ja sam Dalibor.”

„Zanima me”, snebivao se malo Bole, „koliko još ima do kraja ovog hodnika i šta je u ovim sobama.”

„Ne zanima Vas zašto ste ovde?”, upita ga Dalibor, iskreno začuđeno.

„Ne, ne, samo sam došao nakratko. Ja ti nisam od ovih ovde”, reče on nešto tišim glasom, da ga slučajno ko ne čuje. „Ja sam ovde greškom.” Dalibor se opet osmehnu.

„Uđite slobodno. Možete ući u svaku od ovih prostorija“, reče on Božidaru, šireći ruke i pokazujući iza sebe.

Božidar je, bez kucanja, ušao u najbližu prostoriju. U njoj je, savijen do zemlje, klečao mršavi čovek srednjih godina, starog izgleda i mladalački odabrane garderobe. Prstom je po zemlji crtao krug. Ovo je prvi put za osamsto i jedan sat da je Božidar video nešto što nije asfalt.

„Ovaj krug sam smislio, ovaj krug sam stvorio”, ponavljao je neprekidno i neumorno starac u starkama. „Ovo je Božidar”, reče Dalibor starcu. „Reci mu zašto si ovde.”

Ne dižući pogled s kruga u kojem je klečao, starac reče: „U moje vreme toga nije bilo… neukus… šund… kič… šund… neukus… Trst… farmerke… peglica.”

„Voleo je da ostavlja glupe komentare na Jutjubu o tome kako nove generacije nisu ni za kurac”, reče Dalibor. „Jednog dana je ušao u mesaru i kada je na radiju čuo pesmu koja mu se nije sviđala, kupio je ceo svinjski but samo da bi njime udario kasirku u glavu. Istog dana je umro od srčanog udara.”

Božidar nije mnogo mario za muziku, ali je verovao da je ovaj čovek prigodno kažnjen. Zacoktao je par puta, okrenuo se i napustio prostoriju.

Par hiljada kvaka i sati kasnije došli su pred vrata iza kojih je izbijao nesnosan smrad. Unutra je klečala mlada devojka s gumenim rukavicama navučenim do laktova. Držala je klozetsku četku u ruci i, nagnuta nad klozetskom šoljom, zamišljeno posmatrala mlazove vode koji su zapljuskivali ivice daske.

„To je Slavica. Otišla je pre pet godina u Frankfurt zbog posla. Nikada nije dovoljno dobro naučila nemački, ali to je nije sprečavalo da svako malo objavi status na Fejsbuku o tome kako je Srbija ᾽crna rupa᾽ i ᾽smrdljiva žabokrečina᾽ iz koje je ᾽sve što valja pobeglo᾽. Umela je često da kaže i ᾽ko zadnji izađe nek ugasi svetlo᾽, ali to poslednje nije znala šta tačno znači, pa joj se ne uzima za zlo. Dobila je upalu pluća, a nije imala zdravstveno osiguranje.”

Božidar je opet ostao bez reči. Samo je prezrivo coknuo dvaput i odmahnuo glavom, požurivši ka kraju kraja.

Nastavili su dalje ka ničemu. Božidar je već negde oko devetstohiljaditog časa izgarao da pita svog domaćina ima li kraja tom hodniku. Ipak, nije želeo da ispadne glup i neobrazovan, pa su nastavili da šetaju. Odjednom se začuo lavež. Božidar se mahinalno latio kvake. Unutra je zatekao poveću njivu, vezanog psa koji laje i ogromnu nedovršenu kuću iz koje su dopirali duboki glasovi.

Dalibor nije sačekao pitanje: „Ovo je rezidencija Vlada Kutlače.” Božidar se namršti. „Vlado i njegov rođeni brat Momo podigli su sami ovu kuću. Vladovo je prizemlje, Momov prvi sprat, Vladov sin je na drugom, a treći iznajmljuju.” „Pa dobro”, reče Božidar, „ni ja ovde ne bih živeo, ali šta su zgrešili?”

„Nisu oni, nego Stanislav”, odgovori Dalibor. „Na kraju Stanislavljeve ulice stanovala je porodica, koja se, silom prilika, tu doselila sredinom poslednje decenije HH veka. Stanislav nijednom nije propustio priliku da im se ne javi kad prođe pored, da okrene glavu od njih kad oni prolaze, ili, njegovo omiljeno, da u samoposluzi glasno komentariše nešto o dođošima i otimanju posla.”

U tom momentu projurila je ispred njih kolona sitne dece, vrišteći i jureći jedno drugo u igri. „Živeo je sam, tako da su ga, kada ga je strefila kap, mačke pojele.”

„Ali šta je tačno njegova kazna?”, zbunjeno priupita Božidar.

„Još je Heraklitu bilo jasno šta znači pakao”, izjavi znalački Dalibor, dodajući i „a ono što je on tvrdio, u svojim tvrdnjama je Volter samo učvrstio.” Dalibor se poigravao s njim. Znao je da Božidar ne zna šta je ko tvrdio, a još manje šta je ko utvrđivao, ali je isto tako znao i da je osnov pametovanja citiranje Voltera.

Ako se tu još nađe i neki prigodan antički citat, eto otelotvorenja vrhovne mudrosti i zenita erudicije. „Sve teče, dragi moj, sve se menja. Bez konstantne promene čovek ludi. U jednu reku se, pod normalnim okolnostima, ne može dvaput ući. Ipak, Stanislav iz dana u dan proživljava isto. Vlado svaki dan peče prase, njegova žena Zorica svaki dan širi veš, deca svaki dan vrište, a Momo svaki dan ojka. Da parafraziram filozofa – život se sastoji ili iz dosadne obamrlosti ili iz nemirnih trzaja.”

Dalibor je jedva čekao da Božidaru parafrazira filozofa. „Stanislav živi na trećem spratu Vladove kuće, kao podstanar, i bar jednom nedeljno se, naglavačke, baca preko terase. To se uvek završi na isti način – Momo ga zaobiđe uz reči ᾽e vid᾽ budale᾽, nakon čega ga, nepovređenog, nosi opet na treći sprat.”

U tom trenutku Božidar se prvi put zabrinuo za sebe.

„Je l᾽ mogu nešto lično da te pitam?”, upita Božidar dok su koračali dalje. Dalibor je kaskao za Božidarom, koji je maltene počeo da trči.

„Naravno.”

„Zašto si tako obučen?”, upita Božidar.

„Kako?”

„Pa tako. Trenerka i bela majica.”

„A kako si pa ti obučen kod kuće?!”, odbrusi mu Dalibor.

Božidar ućuta. Osetio se posramljeno, ali to svakako nije nameravao da pokaže svom domaćinu. Nije više želeo da obilazi sobe i jedva je čekao da se objasni s gazdom kako on, zapravo, ne pripada ovom ljudskom šoderu.

„A i belo odbija toplotu”, doda Dalibor tiho posle par sekundi i, iako su se već nalazili u najdubljem ponoru svih ponora, time ukopa Božidara još malo.

Zamišljen u sopstvenom paklu poniženja i besa Božidar nije ni primetio kada su ušli u novu sobu. U njoj su za jednim stolom sedela dva čoveka, jedan nasuprot drugog. „Ovaj levi tvrdi da je vernik, a redovno je psovao boga, crkvu, sunce, sve svece i arhangele.

Otišao bi jednom godišnje u crkvu da mu pop preseče kolač. Sina je tukao klompama.” „C, c, c, c”, začuo se Božidar. „Ovaj desni je redovno pisao kolumne u jednim dnevnim novinama o tome kako su vernici zatucani i nazadni, nazivajući ih najpogrdnijim imenima.

Neretko je crtao i vrlo neukusne i neduhovite karikature sveštenika. Ne zna šta je Sveto trojstvo, ali smatra da je dovoljno kompetentan da vodi teološke rasprave s učenjacima.” „Šta sve ljudi sebi dozvoljavaju”, nadoveza se Bole coktavo.

Nije više obraćao pažnju na to šta mu se govori, jer je pripremao u sebi govor kojim je trebalo da objasni svoj slučaj i čitavu ovu zabunu nadležnim organima. Dalibor je otvorio usta da izgovori još nešto, ali Božidar je već bio napolju.

„Hteo bih s nekim da popričam. Gde je kraj?”, upitao je konačno svog vodiča. „Tamo gde ti želiš da bude”, odgovori Dalibor. Božidar ga je zbunjeno gledao. „Ma šalim se, evo odma᾽ tu iza ćoška, dođi.” I stvarno, dugački, naizgled beskrajni hodnih imao je kraj. Zapravo, ne samo da je imao kraj, imao je i ćošak.

Dalibor je svečanim gestom ruke propustio Božidara ka velikoj prostoriji. Sramežljivo, ali iz nekog razloga i počastvovano, Božidar je ušao u tu prostranu sobu. Na sredini se nalazio veliki drveni tron, na kome su stajale zlatom i dragim kamenjem optočena kruna, kao i zlatni skiptar s dijamantom na vrhu. „Gospodaru”, reče Dalibor, ponovo mu persirajući, „izvolite.”

Božidar ga je izbezumljeno gledao. Srce mu je poskočilo na tren, ali ne od straha. „Slobodno”, uveravao ga je domaćin. Korak po korak, približavao se centru sobe. „Drvo diše”, reče mu Dalibor, pokazujući na tron. „Bolje je zbog toplote.” Božidar je primetio svoje ime urezano na uzglavlju glomazne stolice.

Čitava soba bila je okružena i ispunjena satovima – ručnim, zidnim, peščanim, digitalnim. „Zašto ih ima toliko?”, promrmljao je u pravcu svog domaćina, gotovo ne pomerajući usta. „Ovde ne postoji vreme”, objasni Dalibor.

„Oni svi rade, ali vreme ne prolazi. Tu su da Vas podsete da ste ovde zauvek.” Bole je samo klimnuo glavom. „Zašto ja?”, pitao je više sebe nego svog kolegu. „Zato što ste Vi, gospodaru, krunisani, miropomazani, blagosloveni i deklarisani kralj podzemlja!”, Dalibor je maltene zapevao.

„Ja upravljam gornjim spratovima, ubicama, lažovima, kriminalcima, zločincima i svim ostalim grešnicima, ali, Vi, gospodaru”, kliknu Daba, „Vi ste poglavar najgorih od najgorih. Vi ste upravitelj i nalogodavac najgorem i najgnusnijem šljamu, onim slinama koje se, cureći ka zemlji, razvlače niz prste! Vi ste zaduženi za njih.

Od danas pa zanavek svaki malodušnik i malograđanin koji prođe kroz moje kapije biće upućen na Vas. Nije nikakva greška u pitanju i slobodno možete prestati da gledate na sat. Od sada pa do kraja, Vi ste upravnik sedmog sprata.”

Božidar nije baš najbolje shvatao. „Čak ni ja ne želim da se bavim ovim škartom.” Gotovo plešući ka vratima, Đavo dobaci svom slugi, ovaj put opet bez persiranja: „I skini taj sako, neko će pomisliti da si ja”, nakon čega je zalupio vrata za sobom.

Muzička ilustracija povodom Pada Bastilje

Božidar je nemo posmatrao zatvorena vrata. Tačnije, blenuo je u njih kao tele u šarena vrata, ali vrata su zapravo bila bela, a Božidar svakako nije želeo za sebe da kaže da je tele.

Odjednom je postao svestan svakog zrnca peska koje je kapalo i svake kazaljke koja je škljocala. Da je mogao da umre, tada bi to učinio. Dovukao se do trona i podigao tešku krunu.

Na njoj je vrlo sitnim, ali istina i vrlo uredno oblikovanim slovima pisalo: Božidar, gospodar malograđana. Coktač, glavoodmahivač, moralista i, pre svega, pristojan čovek.

Priča ovenčana 2020. prvom nagradom za najbolje STUDENTSKE PRIČE

Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrila: Milica TRKLJA

Marina Adamović: TO ŠTO VI NAZIVETE LUDILOM

7. jul 20247. jul 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Sve što je bilo

Prošlošću ne zovi,

A što će biti –

Već u tebi živi

Imala je jedanaest godina kada je nastavnika biologije pitala:

– Čemu služi obnavljanje živih bića, ljudi, pre svega? Zašto se rađa i umire?

On se nasmejao, ljubazno je pogledao, ali nije odgovorio.

Više se nije sećala zašto je to pitala. Ipak, taj trenutak nije zaboravila. Ma šta kasnije učila, radila, često je nailazila na isti problem: kako shvatiti razlog postojanja?

Počela je iznova, širom otvorenih očiju, posmatrati ljude, događaje, stanja i najčešće bi zažmurila, do bola potresena time što vidi. Govorila bi: Svi ćemo završiti na isti način, zašto onda toliko isticati razlike, surovosti? Eto, imam već sto godina. Možda ne izgledam tako, ali imam ih.

– O, I am tired of waiting, I will cry suddenly.

Znala je: on ne može i ne želi da je razume, a njoj je bilo dosta razumljivih reči. Očekivala je od njega da može posle toliko godina da se nasmeje i kaže:

– To je moja čudesna osoba, zapušiću jedno uvo, a drugim ću imitirati vernog slušaoca. Neka uživa. Reči ne znače ništa. Bitna su dela koja smo činili jedno drugome.

Ali ne. On je namrštio lice i povređeno dobacio:

– Dokle ćeš više tako, zašto se pretvaraš u nešto nepoznato? Dosadna si!

Jezik kojim je govorio bio je dobro izgrađena zaštita od raspoznavanja. Odjednom, suze su joj zatreperile u uglovima očiju, kao udari groma začuli su se davni razgovori u kojima je zaboravljala na sebe i prepuštala se njegovim stavovima. Sve je tumačila kao čudesnu sudbinu, kao Božji uticaj. Nije bila svesna da je izgubila snagu da mu se na bilo koji način suprotstavi. Zarivši glavu u jastuk, pokušala je da smiri misli i objasni sebi šta je to, zapravo život.

Često je pričao dugo i nepovezano, objašnjavajući ,,suštinu” svega, tako dosadno i nejasno, da je ona jedino pismom mogla pronaći pravi odgovor. I sada je, po navici, uzela papir i olovku, ali glava je izdiktirala samo ovo:

Moje misli od istine

ludilo samo čuva.

Ni rođena nisam,

ni umreti neću,

ja imena nemam,

glas mi je tišina.

Osetiš li kišu –

moj dah je u tebi.

Uzdrhtalom granom

dotičem ti ruku.

A kad padne noć

zasuće te tuga

mojih misli tajnovitih,

skrivenih od svega.

You must forget him! Go away!

Kada ga je upoznala, na prvi pogled osetila je da se tu neće raditi o ljubavi, nego o nečem „višem”, kao što je odlično razumevanje ili prijateljstvo.

Meseci su prolazili sa iznenadnim promenama: od blaženstva do gubitka volje za bilo čime. Svoje dotadašnje drugarice je, kao po naredbi, polako zapostavljala: on nije želeo ničije društvo. Pretvarao se da ne može upamtiti njihova imena, a sada je bila sigurna da je namerno stavio branu koja će ih zakloniti od drugih ljudi.

Svakoga dana su se viđali. Svaki je minut bio vezan za njegovo raspoloženje: ako bi bio umoran (od čega?) besciljno bi hodali ulicama ne izgovarajući nijednu reč. Ona bi to nekada tumačila kao nadmoć para koji u svemu uživa, a nekada bi jasno uočila da ničim nije zadovoljan. Kada bi ga uhvatila za ruku, za njega to ne bi bio odraz intime, nego neprijatnost koju će, eto ipak, izdržati. Setila se njegove definicije ljubavi: nema tu ničeg posebnog, sve je to hemijski proces.

Tužno je učila principe tog hemijskog procesa, jer je još uvek lebdela u duhovnom, a ne ovozemaljskom svetu. Obradovala se kada je prvi put uspela iz sebe izvući zanosne uzdahe zadovoljstva. Mislila je, obradovaće se, značiće mu još više. Izgleda da mu je stvarno značilo, ali njegove reakcije ličile su na strah od pogubljenja.

Kada bi iznenada otvorila oči i ugledala njegovo lice u grču, oči pretvorene u vijugave trake, usta silom stisnuta da ne prodre ni dah, bila je zgrožena. Nije dopuštao da iko otkrije ta jasna duboka osećanja.

Često, ako ne i uvek, odgovornost je pripisivala sebi. On je čist, obuzet dubokim, umnim tumačenjem svake sitnice – realne ili ne. U čemu je grešila – nije shvatala. U knjigama koje je danonoćno čitala nije nalazila odgovor.

Osim u jednoj zen-budističkoj; ona je smireno ukazivala da svi imamo pravo na greh, ali da to ne znači kako za njega ne moramo da odgovaramo. Dakle, činim nešto loše, sve što mi se posle toga desi, samo je opomena i mogućnost da se ispravi.

Sudbina samo jednog čoveka bila je u njenim rukama. Ostale je nisu doticale. Čak ni sopstvena, koja je lagano postajala isto što i njegova.

– Nije kriv on, ti si – govorila je sebi.

Svet se očigledno menja kada se mi sami promenimo. To je to! Trebaće mi puno vremena da stignem do njegovog nivoa. Mislila je da ga boli što ništa ne može rešiti i da je zato tako isceđen. Pokušavala je da mu predloži neki novi stil života, koji bi značio pomirenje sa tom nemoći, ali i odluku da se sa njom mora živeti.

Nije joj polazilo za rukom. Zato je takvih razgovora bilo sve manje.

Prepričavala je delove njihovih „omiljenih“ romana, jer više nije imala svoj stav ni o čemu. Ako bi počela nekome da objašnjava nešto, vadila bi iz glave njegove reči, ubeđena da su to njene misli. Glumci bar znaju da se poklone i vrate svom stilu razmišljanja, kad završe predstavu. Ona bi se samo poklonila svojoj pameti i tražila inspiraciju za sledeću.

U životu je najbitnije od mladosti reći sebi: „želim TO!“; tada je lakše ostvariti san. Ona je svoju želju zamenila sa „ŠTA MI S NEBA PADNE“ i predavala se tome kao jedino zacrtanom cilju. Setila se kako je oduvek, u teškim trenucima, bila sama. Usamljenost mladih je neizlečiva – oni sazrevaju u apstraktne, drugačije odrasle osobe.

I kad takva ličnost pomisli da je upoznala srodnu i pouzdanu, veže se za nju verujući da će joj pružiti sve što joj nedostaje. Međutim, toga nema. Nikada se ne spoje ljudi koji se pogledom, naizgled, prepoznaju. I dalje je bila sama. „Nikada me, stvarno, upoznati nećeš.”

Nije znala šta želi da bude i zašto bi o tome više pričala. Izgubila je veru, osećala se kao seme bačeno ni od kuda koje neće opstati nezasađeno. Dugo je živela u glavi. Svesno. Od tolikog analiziranja svega, postala je stara, zaboravljena i iscepana knjiga. Doduše, nikada nije volela realnost. Ona joj je budila samo strahove zbog kojih joj se gubila moć govora ili hoda. Nažalost, bliski to nikada nisu primetili. Jedino joj je jednom neki rođak dobacio:

– Tako ne možeš promeniti svet!

Tada mu je prkosila i uporno pokušavala da dokaže da se stalnim kritikama može promeniti svet. Zatim je došla do faze kada joj nije bilo jasno zašto svi u njoj vide „nedozrelu” ličnost. Najzad je samu sebe počela da tumači kao takvu.

Napisala mu je skriveno pismo: „Nikada neću biti ono što jesam. Optuživala sam tebe za to, ali priznajem, delom sam i sama odgovorna. Urođeni mazohizam me je navodio da bežim od slatkih izazova. A oni su mi bili na dlanu, kao poklonjeni. Rasula bih ih bez žaljenja, kao moćnica koja ne želi jednom već viđeno.

U stvari, plašila sam se njih, lakog ostvarivanja svega, i zarivala bih nož u svoje srce – sa puno zadovoljstva. Nikada neću razjasniti sebi svoj odnos prema tebi. Moguće da je u pitanju dugotrajno taloženje neprijatnih doživljaja, ne znam više. Ponekad mi osorno prebaciš vidljivi bezobrazluk i tada me, još dublje, gurneš u ponor mržnje.

Ako bih lagano razmotala film, ne bi bilo stvari koja me ne bi dovela do vriska! Tvoja nerazumljiva tumačenja ljudi i pojava, tvoj nasleđeni jednosmerni pogled, sve je prijalo mojoj znatiželjnoj duši, ali samo imaginarno, nikako stvarno!

Sada se čudiš što bežim bez pozdrava!? Sada me pitaš: „Čemu takav gnev?”

Eh, ja tebe tada nisam pitala:

„Zašto biti tako usamljen udvoje?” Molim te, beži! Idi bilo gde. To što je „naše”, zapravo je MOJE. TO sam želela JA, a ti si samo ravnodušno prihvatio. Nemam više snage da ti pogledom kažem: „ne, nemoj mi prići.” Takav je jaz – nepremostiv.

Ma šta ti objašnjavala, deluje mi kao suluda trka mačke i vuka. Ne, ja nisam racionalna (zato sam jednom davno i potpala pod tvoj uticaj), bežim i dalje u predele iracionalnog.

TO, što si ti prihvatio, deo je tvoje odgovornosti koja nekoga može spasiti fizički, ali i ubiti psihički. Tvoja malodušna odgovornost je odgovornost za stvar, za život, za „biti”, a ne za duševni mir. Žao mi je, ali nikada se ništa ne može reći do kraja. Život je kratak, a misli beskrajne. Izgovoriš li samo kako sam ja neodgovorna – opisaću hiljadu tvojih, filozofiranjem zakamufliranih, neodgovornih postupaka.

Da bi ostala „poštena”, morala je većini priznati: Što se neke vrste pameti tiče, skidam mu kapu. Mogao je da postane vrhunski lekar. Izveo bi na živom čoveku obdukciju da bi bio siguran da ga je detaljno ispitao. I kada bi, na kraju, ustanovio da pacijent pati od alergije na kupus, otpustio bi samog sebe i pao u neizlečivu depresiju.

Svašta joj se vrzmalo po glavi, ali sve se svodilo na neizmernu želju da sve okrene „naopačke“ i zaspi. Brzim, iscrpljujućim pokretima dohvatila je najjači marker u sobi i, na interesantnoj podlozi, ispisala: „PRODAJEM NAMEŠTAJ“

Kada su prvi susedi videli šta je zalepila na zid kuće, začuđeno su je zapitali:

– Ej, a šta je to?

– Ništa. Odlazim za Australiju. Jedva sam dobila dozvolu za useljenje. Drugarica mi je tamo našla posao.

– Ma nije moguće!

– Da, da. Pričaćemo o tome drugi put. Umorna sam.

Oni su se pogledali zbunjeno, ali ništa više nisu dobacivali.

Ne može se reći da malčice nije uživala u svojoj glumi. Da, i to sam JA.

Pošto je bilo puno zainteresovanih, kuću je ispraznila za pet-šest dana. Ostli su samo računar, televizor, bojler i šporet. Isprativši i zadnjeg kupca, odahnula je:

– Sada ćemo živeti po svojim pravilima. Gotovo je.

Za nekoliko minuta zaspala je u vreći.

U stvari, nigde nije ona putovala. Pokušavala je samo da ostvari svoj dugogodišnji, nesvesno prikriveni san, da živi u praznoj kući sa samo nekoliko neophodnih stvari. U životu je izgubila mnogo: ljubav, posao, poštovanje. Pomislila je: „Ako mi se nešto desi, na ovaj ili onaj način, neka to bude u svetu koji sam sama sebi stvorila i u kome se osećam kao u majčinoj utrobi.“

Otrčala je u prvu farbaru, kupila nekoliko boja i krenula sa izazovnim poslom. Za dva dana, sobe su ličile na osunčane borove šume koje nadleću čudesne ptice.

Lepo je! Divno! Verovatno je istu ovu potrebu imao pećinski čovek!

Mirno je zaspala. Sanjala je da se nalazi u svemiru i da posmatra neverovatne hemijske procese na Suncu. Odjednom, odjeknulo je zvono. Učinilo joj se da je to onaj monstrum sa druge planete! Protrljala je oči da još jednom pogleda kroz staklo svog kosmičkog broda.

– Da, napali su me! Vrisnula je.

Dobri stari komšija je brzo obio vrata, pozvao Hitnu pomoć i injekcijom umireni kosmonaut, završio je u ludnici. Zadnja misao koja joj se javila pre dubokog sna, bila je: „Eh, čini mi se da ni ovo, ipak, nije moja postojbina.’’

Posle buđenja, jedva da je shvatila gde se nalazi. Prišao joj je neki doktor i počeo laganu priču prekrivenu blagim osmehom; ona nije reagovala. Pogledala je listu na kojoj je bila ispisana njena terapija i duhovito je prokomentarisala:

Čoveče, pa oni stvarno ne znaju o čemu se radi!

„Dr Monkey, ja još uvek ne znam ko sam, ali najzad sam shvatila da nisam ON. Kada sam upoznala NJEGA – postala sam bezlični stvor sa stoprocentnim gubitkom želje da istrajem u svojim izučavanjima. ON postoji samo kada jadno živi, bez pohvala. Ja sam to preuzela, ne videći kako padam u klopku zvanu – gubitak identiteta. Sada, HOĆU SEBE, MA KAKVA BILA! To, čime želite da me lečite – ne prihvatam; i da jesam depresivna, lakše mi je ispoljiti sebe, makar i tako, nego uništiti se sasvim. Dr Monkey, zar ne shvatate da najzad pokazujem sebe pravu? Danas sam klonula, iscrpljena dudogodišnjim gaženjem svoga „JA“, sutra sam hiperaktivni vaspitač, kreator, pisac, narator.

Sunce se probijalo poput saznanja da je svet tako širok da u njemu ima mesta i za nju.

Čovek je stao pored nje i pogledom je upitao kako je danas. Bez uvoda je počela da izbacuje bujicu misli koje su cele noći kapale iz mozga.

– Tačno je da su samo neinformisana deca i čisti umetnici prava bića. Ostali se formiraju kao pošteni, pametni, inicijatori, ali, svesno ili nesvesno, oni su zli, pohotni, egoisti, gramzivi. Kako je formirao prvu zajednicu, čovek je istupio iz toka evolucije. Tvorac se poigrao na kraju svog dela. Smeškali ste se i tretirali me kao zabavnu dok Vam je za to bilo plaćano. A sada, dižete ruke, šaljete mi kojekakve folirante, a ne shvatate da je Vaša dijagnoza svima čitljiva! I ne znam zašto ne zamenimo uloge?

Lekar, očigledno beskrajno iznerviran, pobeže na drugi kraj sobe i jedva izgovori:

– Pa, ostajete li ovde ili hoćete u dnevnu?

– Ništa ja neću, ali moram. Želim da Vam dokažem koliko grešite! Moj problem nije bolesna psiha, već bolesna posvećenost zaostalim stvorovima koji su iskoristili moju dobročiniteljsku pamet.

Udahnula je kao davljenik. Odavno nije izgovorila toliko reči za dva minuta. U glavi joj se mutio bes prema njemu i lekaru koji ju je dočekao rečima: Ovde se ne radi o relapsu MS-a, ali nikada lošije nisi izgledala.

– MONKEY!

Opet je upala u duboki san. Nije smela svesno da misli na ono što je podsećalo na njenu opsednutost „drugim ja”. U snu je postojalo lakše objašnjenje: „ovo je plod moje prozne nadarenosti, tumačiću sebe kao pisca psiho-drama!“

I počela je lagano da se priseća njegovog lika, satkanog od depresije i svog širokogrudog i stvarnog. Tako uzdignuta, duboko inspirisana, smišljala je neprekidne nizove reči kojima je pokušavala da ga vrati u svakodnevne radosti. Bio je to jedini, kratki period u njihovoj vezi, kada je on bez reči priznao:

– Zaista ne znam šta ću sa sobom. Gotovo je.

Preživljavala je sve tada rečeno. On je prvi put bio totalno nem, ali je, vidljivo, vapio za njenom pomoći. Vladala je samopouzdano njegovim životom. Da ga je odbacila, njega više ne bi bilo. Unela se svim srcem, da bi najzad kreirala čoveka kakvim ga je u početku zamišljala: otvorenog za njene netipične igre sa dosadnim, tradicionalnim stilom života, duboko zainteresovanim za drugačiji stav prema svemu, ali ne u tamnom, nedorečenom i nejasnom bežanju od stvarnosti, već u živom, idiličnom i avangardnom slikanju života.

Međutim, ne. Ljudski porok ima svoje poreklo u neznanju, rekao je Sokrat. Njegovo neznanje je u agresivnoj gluposti! Nikada nije upoznao sebe. Kada bi došlo do nekog problema, ostao bi zbunjen, ne znajući da li da preduzme ono što mu bliski savetuju ili da sedi skrštenih ruku.

Najtragičnije bi shvatio tu nedoumicu, živci bi mu titrali, ali ponos odbačene pameti doveo bi ga do zaključka kako ni u čemu nema promene, kako je svaki dan isti, kako je teško, ali nužno živeti s tom istinom.

– Jedino što želim da Vas zamolim je – nikada mu ne recite gde sam.

– Dobro, hajdete, polako.

– Doktore, nemam više vremena, pozvala sam Vas da Vam otkrijem tajnu razložnog života, a Vi me ućutkujete!

– Ne umorno je odgovorio, škrgućući u sebi zubima od iznenadne promene profesije – do pre nekoliko dana bio je neurolog, a sada – psihijatar.

– Da. Ništa Vi ne shvatate. – nekoliko suza kliznulo joj je niz obraz.

– Čula sam šta ste pričali o Titu. Imate li nešto protiv Pitagore?

– Hmmm. Pa, ne. Otkud Vam je on na pameti?

– E, pa otud što je osnivač masonerije kojoj je i Tito pripadao! Pa?!

– Molim te, da li pričamo o Pitagori, Titu ili Njemu?

– Prešli smo na TI? U redu, pričamo o NJEMU, ali dokazujem ti da je vrlo teško razumeti čoveka. Tebi je dovoljno da vidiš kako sam uplakana i da me proglasiš depresivnom. A meni je trebalo dvadeset godina ne bih li shvatila da depresivan čovek može biti lud, dubokouman, sadista, mazohista ili dobročinitelj. Nauči nešto, čoveče! Položio si Hipokratovu zakletvu, a ne znaš ni kojoj je veri ili sekti on pripadao. Nećeš ni znati jer je daleko od tebe. Ipak, koristiš ga kao potvrdu svoje odanosti čoveku. Od toga nema ništa. Izađi, molim te, treba da se presvučem.

Namrgođen, iznerviran, izašao je iz sobe, došao do svoje, uhvatio kolač sa stola i glasno mljackao. Ona je, delimično smirena, polako došla do njegove prostorije. Zakucala je i nabacila prijateljski, pokajnički izraz. Lekar samo što nije urliknuo i zario joj ostatak svoje užine u dušnik. Ipak, uspeo je da se savlada i samo pogledom upita:

– Šta je sad?

– Doktore, ja više ne umem da se smejem!

On je pogledao poluzbunjeno – poluozbiljno. Osetila je kako smišlja šta da odgovori.

– Doktore, gledam ljude kako pričaju, smeju se, ja to ne razumem! Ti, očigledno, ne shvataš koliko to boli.

Njegove oči su postale nepomične. Znala je da mu nije na pameti ona, već samo postupak. Bila je slomljena, tuđa, nestvarna, izgubljena. Da je očekivala svoju smrt, zahvalno bi pogledala u Boga.

Ali ona je pogledala u prozor, drveće. Setila se neuropsihijatra koga je napustila. Kada su razgovarali, muke joj nisu izgledale tako teške. Nije znala ko je, kuda bi, ali, osećala je život oko sebe i čeznula za njim. I taj gospodin je tada mogao da joj propiše antidepresive i kaže:

– Znate, morate da nađete cilj, morate nečemu da se nadate, ne dozvolite da Vas premeštaju kao stvar s jednog mesta na drugo.

Ne, on je rekao:

– Dušo, ti si psihički zdrava, ostavićemo lekove, pričaćemo.

I, pričali su. Godinu dana ju je čovek dočekivao kao da je pozvana u goste, ćutao je, smešio se, slušao je; iz očiju mu je izbijala neposrednost. Ljudi koji su pametni, koji poznaju život, nemaju problema s ophođenjem. Kad joj je bilo najteže, govorio je:

– Ma, pogledaj prirodu, drveće, nebo.

Petnaest godina je ona posmatrala prirodu tražeći u tome spas od gomile nejasnih osećanja.

– Doktore, ne želim antidepresive!

Začuđeno ju je pogledao:

– Pa, moramo od nečega da krenemo.

Odmah je sklonio pogled u krilo. Nije mu bilo važno šta će ona reći, već samo kako će je podneti.

Raniji lekar bi izneo hrpu argumenata; ako se u nečemu ne bi složili, ona bi prasnula u smeh ili ispoljila ljutnju. Ovog je lekara, sasvim jasno, mrzela. Samo joj je još to osećanje prema muškom rodu srednjih godina ostalo. Očajnički je zamišljala starijeg gospodina!

Počela je, opet, neku beskrajnu priču, neprekidno zureći u prozor, kao Mali Princ u zalaske Sunca. Gospodine, tako sam ti zahvalna što postojiš. Godinama pamtim svaku tvoju reč, mišljenje i postavljam te za jedinog sagovornika.

Telo joj se treslo. Nije mogla da mrdne. Zažmurila je, ali su joj suze same zalile lice. Trebalo je da krene, ali nije mogla. Čoveče, nemam više snage. Noge me bole, ne osećam kad piškim, teško čitam, nervozna sam i beskrajno nezadovoljna. Nigde ne pripadam. Otkad sam upoznala tvoj način razmišljanja i prepoznala ga u svojoj duši, uspevala sam da se „muški“ borim. Ali sada, šta je sada?

Ustala je naglo:

– Izvinite, nije trebalo da Vas maltretiram (majmune).

Više je niko nije video. ON ju je često pozivao telefonom, „prijateljice“ su visile pred ulaznim vratima, i ništa. Padalo im je na pamet kako je opet, onako totalno izmenjena, došla na na neku suludu ideju i da će, za dan-dva, otvoriti i reći: „uspela sam, najzad, da vas taknem, a?“

Međutim, ništa od sveg. Četvrtog dana od odluke da se nikome ne javi, komšija im je pomogao da nasilno otvore. ON ju je prvi pozvao. Ej, gde si, šta više izvodiš? Tajac. Bez odgovora. Bacio je pogled na krevet – na jastuku je ležao samo presavijeni papir i olovka. Rasklopio je polako, prvi put se uplašivši da nije ON uzrok svemu.

Na papiru je bila ispisana njena pesma:

PONAVLJAM REČI I

OSMEH,

PONAVLJAM I

SVOJE IME.

NEŠTO TEK NAZIREM TIHO

KÔ „KRENI, DOĐI..PA TU SMO..

JEDNA, OH, SUZA MI KLIZNU

ŠALJUĆI POZDRAV TIŠINI…

OSEĆAM –

NISAM JOŠ BUDNA…

ODGOVOR ŠALJEM

PRAZNINI..

„Začudo, čula su čista i nevina kad ih ja ne opterećujem nasiljem misli, ili želja, oslobađala su i mene i vraćala me u mir, u neko daleko vrijeme koje možda nije ni postojalo, toliko je lepo i čisto da ne vjerujem u njegovo bivše postojanje, iako ga sjećanje nosi. Najljepše bi bilo ono što je nemoguće, vratiti se u taj san, u nesaznano djetinjstvo…“ Meša Selimović

„Da, niko je više nije sreo… Osim što je ona samu sebe našla. Stegla je sebi ruku i rekla: da li će ikada shvatiti koliko je život lep i kako su prljava njihova nastojanja da im duša bude nedodirljiva?! Dobro jutro, srećo!“

Za GLEDIŠTA piše: Marina ADAMOVIĆ

TRI TAČKE · GLEDIŠTA

KNJIŽEVNOST · UMETNOST · DRUŠTVENA PITANJA

Kategorija: VESTI

Igor Ril: NEVESTIN PROZOR (Odlomak iz rukopisa romana)

Pre početka, na četiri strane
(Ante initium, quatuor)

I
Kurve ne mirišu na grad
(Meretrices non olfacies in urbe)

II
Kad greši stariji naraštaj, mlađi se uči zlu
(Ubu peccat aetas maior, male discit minor)

Goran Stanković: „SNIO SAM STRAŠAN SAN” – ZAŠTO NISAM GLASAO (Prvi deo)

Uroš Dimitrijević: DA SAD MORAM U SIMSU DA NAPRAVIM SOPSTVENU VERZIJU MINI-RAJA, OVAKO BI IZGLEDAO

Danijela Kostadinović: O PESNIKU DEČJE DUŠE, LJUBAVI, ŽENE I SNOVIDNIH VIZIJA

Aleksandar Stanković: „SVET JOŠ UVEK FUNKCIONIŠE, MADA OTEŽANO”

Radoman Kanjevac: GREŠNE MISLI NA SVETIM MESTIMA

Milica Špadijer: BOG SVE UREDI!

Milorad Durutović: UKUS KAMENA – PRASLIKE U PRIČAMA VUKOSAVA DELIBAŠIĆA

Milica Trklja: NIJE TOLKO VRUĆE KOLKO JE NEKA SPARINA

Marina Adamović: TO ŠTO VI NAZIVETE LUDILOM

Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.

Pre početka, na četiri strane(Ante initium, quatuor)

IKurve ne mirišu na grad(Meretrices non olfacies in urbe)

IIKad greši stariji naraštaj, mlađi se uči zlu(Ubu peccat aetas maior, male discit minor)

Pre početka, na četiri strane
(Ante initium, quatuor)

I
Kurve ne mirišu na grad
(Meretrices non olfacies in urbe)

II
Kad greši stariji naraštaj, mlađi se uči zlu
(Ubu peccat aetas maior, male discit minor)