U okviru programa 29. Internacionalnih horskih svečanosti u Nišu predstavljen je specijalni broj GRADINE sa tematskim blokom Snežana Spasić – Bela vila, objavljenom u broju 104/2023. Povod za predstavljanje broja u okviru ove najznačajnije horske manifestacije u ovom delu sveta jeste to da će od ove godine nagrada za najboljeg solistu na Internacionalnim horskim svečanostima nositi ime Snežane Spasić.
Snežana Spasić (1969-2020) foto Dušan Mitić Car
O broju su govorili Aleksandar Kostadinović, Ivan Blagojević i Velibor Petković. Tematski blok sadrži opsežnu etnomuzikološku studiju dr Jelene Jovanović „Snežana Spasić i njen album Bela Vila: Živi glas i autentično srpsko pevačko nasleđe”, kratke poetske tekstove Dragana Jovanovića Danilova i Saše Hadži Tančića, zatim „Priče sa koncerata“ same Snežane Spasić, kratke, jezgrovite komentare i najave svojih pesama na koncertima i u medijima, kao i biografije Snežane i članova njene grupe Naissa i izabrane fotografije sa njihovih koncerata.
Sastavni deo ovog broja GRADINE čini DVD na kojem je snimak koncerta koji su Snežana Spasić i grupa Naissa održali 15. avgusta 2007. godina na Letnjoj pozornici u Nišu, na otvaranju Nissvile Jazz festivala te godine. Prenosimo izlaganje Aleksandra Kostadinovića, urednika časopisa GRADINA.
Aleksandar Kostadinović: MUZIČKI PORTRET SNEŽANE SPASIĆ
Želeo bih najpre da se zahvalim organizatoru Internacionalnih horskih svečanosti na ustupljenom terminu i prostoru da široj kulturnoj javnosti predstavimo 104. broj Gradine, niškog časopisa za književnost, umetnost i kulturu. Ova, na prvi pogled neobična okolnost da se literarni časopis promoviše tokom muzičke kulturne manifestacije iziskuje izvesno obrazloženje, pa ću u svojstvu urednika ovog časopsa nastojati najpre da pomenutu okolnost obrazložim.
Naime, ova sveska Gradine, svojim vrednosno najznačajnijim segmentom posvećena je muzici, odnosno životu i radu Snežane Spasić (1969-2020), izvođačice tradicionalne muzike, koja nas je, nažalost, prerano napustila pre bezmalo četiri godine. U pitanju je rubrika „Bela vila – Snežana Spasić“, koja iako predstavlja neku vrstu kurioziteta u dosadašnjoj koncepciji našeg časopisa, ipak ima uporište i oslonac u temeljenim načelima njegove uređivačke politike.
Dugogodišnji urednik i pokretač nove serije Gradine Zoran Pešić Sigma smatrao je da je jedan od prioritetnih zadataka u okviru kulturne misije književnih časopisa i to da budu svojevrsni čuvari vremena, ne samo aktuelnog književnog trenutka, već i dublet kulturnog pamćenja. U stvari, on je smatrao da je estetska, pa i kulturna dimenzija čovekovog postojanja svojevrstan obračun s vremenom, odnosno sa njegovim negativnim učincima: prolaznošću, propadljivošću i zaboravom, pa je tako i za tradiciju smatrao da predstavlja ono malo prošlosti koje uspemo da sačuvamo od demona vremena.
Upravo iz pomenutih razloga, a sa ciljem čuvanja tradicije i naročito u obavezi prema kulturi pamćenja, bila je pokrenuta periodična rubrika Muzej književnosti, posvećena počivšim niškim pesnicima Branku Miljkoviću, Gordani Todorović, Ljiljani Bibović, Milivoju Pejčiću, za čije je uređivanje uglavnom bio zadužen Jovan Mladenović, viši muzejski kustos Narodnog muzeja u Nišu.
Ova rubrika je suštinski bila „spomeničarske” prirode, jer „spomenica” jeste tradicionalni literarni okvir kojim se čuva sećanja na značajne ličnosti i događaje iz prošlosti, a po svom sklopu i sadržini bila je najbliži srodnik rubrici „Književni portret” jer je predstavljala mozaik napisa i priloga različitih kakvoća i boja: pored teorijsko-kritičkih napisa, najčešće je tu bilo dosta memoarskih tekstova i svečanih dedikcija.
Na sličan način je koncipiran i temat posvećen Snežani Spasić: otvara ce jednim teorijsko-analitičkim napisom Jelene Jovanović, muzikološkinje iz Instituta SANU, čija je osnovna stručna preokupacija etnomuzikolške prirode: elementi seoske vokalne i instrumentalne tradicije Šumadije i centralne Srbije, nakon čega sledi proza pesnika Dragana Jovanovića Danilova „Ja sam bela, balkanska ruža” koja je eksplicitno posvećena Snežani Spasić, a zatim i dva mikroeseja Saše Hadži Tančića, podstaknutih solističkim, a capella koncertima koje je Spasićeva tokom dvehiljaditih održala u Nišu.
Pored obaveznog, standarnog dela takvih rubrika koje predstavljaju kratke biografije, u ovom slučaju Spasićeve, ali i članova grupe Naissa, koji su sa njom učestvovali na koncertu kojim je otvoren Nišvil džez festival 2007. godine u Nišu (u pitanju su biografije Vladimira Kovačevića, Slobodan Jevtića, Marjana Radevskog, Aleksandra Vasova, Dragana Tomića, Gorana Đorđevića i Akaša Bata), želeo bih naročito da istaknem dva priloga.
Najpre, tu su kratki napisi same Snežane Spasić, čiju je žanrovsku prirodu teško precizno odrediti: njihova osnovna odlika je autoreferencijalnost, koja se manifestuje kroz neobičan i nesvakidašnji preplet autobiografskih, autopoetičkih i ispovednih činilaca. I, napokon prateći deo sveske Gradine, a ja bih voleo da kažem sastavni, pa meni i najznačajniji deo predstavlja DVD, kojim se prezentuje već pominjani nastup Snežane Spasić i grupe Naissa na Nišvilu 2007. godine (disk sadrži izvođenje sedam numera koje su analitički razmatrane u pomenutom tekstu Jelene Jovanović), disk je publikovan uz dozvolu Nišvil festivala, a urednik ovog video izdanja je član naše redakcije Goran Stanković.
Zoran Pešić Sigma je voleo da kaže da pesma predstavlja zamrznuti dah pesnika, kao vid kristalizacije duše koje prkosi demonu vremena. U skladu sa tim, ali i sa ličnim uverenjima Snežan Spasić, koja je smatrala da pirotski ćilim svojim tradicionalnim, a opet neponovljivim šarama predstavlja materijalni duplikat nečije duše, voleo bih da ovaj disk, pa i čitav temat, predstavlja tkanicu koja će jasno predstaviti sasvim osobenu, ličnu i neponovljivu, umetničku pojavu Snežane Spasić.
U Nišu je održan dugo očekivani književni razgovor sa Vladanom Matijevićem o romanu Pakrac, a ovo čitano i nagrađivano književno delo našlo se pred Nišlijama u inspirativnom razgovoru tokom kojeg su pored gosta iz Čačka govorile doc. dr Mirjana Bojanić Ćirković i Milena Mišić Filipović.
Književni put prozaiste Vladana Matijevića započeo je u Nišu početkom devedesetih godina prošlog veka. Podsećamo da je tada književni list Gradina objavio i nagradio deo iz kasnijeg debitantskog Matijevićevog proznog dela Van kontrole, u tom trenutku još uvek samo rukopisa.
Zvučni zapis sa književnog razgovora možete čuti ovde, a u nastavku donosimo odlomak iz romana Pakrac.
NA BULEVARU NEŠTO NE ŠTIMA! – Odlomak iz romana Pakrac
Pokušao sam sebi da dočaram unutrašnjost podzemne garaže u Ulici Žorža Bataja. Smatrao sam da prostor nije veliki i da se predstava odigrava u kavezu oko kojeg stoji publika.
Žrtva se uvodi u kavez u koji se kasnije puštaju psi. Ili je psi već čekaju u kavezu, ali im je radi dužeg trajanja predstave ograničen radijus kretanja dužinom lanca. A onda sam zaključio da previše gledam američke filmove i da nikakvog kaveza nema unutra.
Prisetio sam se kako izgledaju tipične garaže kod nas i shvatio da se psi nalaze u kanalu i da golog mladića ubacuju dole. Ili ga polako spuštaju hidrauličnom dizalicom, eventualno lancem preko čekrka, a psi skaču uvis dok ga ne dohvate.
Ima tu mnogo mogućnosti za dobru režiju, pogotovo kada se bolesnoj mašti pusti na volju. Sve je u garaži obično, nema u njoj nikakvog luksuza. Po zidovima je okačen alat, ukrug smotan produžni kabl sa sijalicom i stari kalendar na kojem je gola žena, na podu je presečena kanta sa korišćenim uljem, prljavo pucvalo, kutija sa šrafovima…
Bilo bi dobro da ima i česma sa crevom da posle može da se spere krv. Kada sam poželeo da pobegnem od tih slika, uključio sam televizor.
Pepi, mi imamo evropski standard. Mi imamo sigurne poslove sa dobrom zaradom, od kojih naše porodice mogu pristojno da žive. Mi imamo kvalitetno obrazovanje, naša deca svakog jutra odlaze u čiste i sigurne škole.
U toku su značajne investicije, a obezbeđen je i novac za pomoć poplavljenima. Samo, ako je stvarno tako, onda na Bulevaru nešto ne štima.
Tamo se govori da našu decu ispred škole sačekuju dileri droge. Tamo se govori da firme iz Azije i Afrike na našoj zemlji grade svoje auto-puteve, tunele i mostove. To će sve, istina, za sto godina biti naše, ako nas za sto godina bude.
Sa neba je sijao pun mesec. Kao i svaki put, takav je na mene delovao uznemiravajuće. Posmatrao sam ga stojeći na raskrsnici Ulice Milana Rakića i Kordunaške. Menjao sam mesta. Čas bih sedeo na gelenderu stepeništa koje se spuštalo do Ulice Tihomira Višnjevca, čas bih se naslonio na visoku plavu ogradu sa oštrim zupcima koja je ograđivala zemljište sa velikom, divljom travom u vlasništvu Beogradskog vodovoda, onda bih stajao naslonjen na jedan od dva bagrema koji su donekle rasli spojeni, pa se na visini od metar i po blago udaljavali.
Bagremovi su istina bili sa druge strane olabavljene žičane ograde, ali toliko blizu da se sa ulice moglo o njih nasloniti. Na parkingu restorana, koji se nalazio na samoj raskrsnici, bila su parkirana troja kola, na prostoru gde je zabranjeno parkiranje još dvoja, kao i nekoliko kola duž Kordunaške ulice.
Uz zid restorana su bila tri prepuna kontejnera. Iz restorana se čula preglasna muzika. Svake večeri se, Pepi, iz naših restorana, kafana, kafića, iz kuća i dvorišta, iz stanova sa otvorenim prozorima, sa terasa čula odvratna muzika sa neartikulisanim pevanjem razularenih ljudi. Na sve strane su trajala veselja, po nebu su praštali vatrometi.
Možda se restoran ispred mene i dalje zvao Rifat Burdžević, kao u vreme dok sam bio mlad, kako se i dalje zove obližnji studenski dom, mada je na reklami iznad njegovog ulaza, da li zato da se ne bi provocirali nacionalisti, stajalo RB.
Vladan Matijević – Odlomak iz romana Pakrac
Bio sam svestan da nisam sposoban da upotrebim oružje, ali sam i dalje sa sobom nosio pištolj. Te večeri sam na njegovu cev montirao prigušivač. Iskreno, potajno s nadao da, kao ni prethodnih noći, mladić sa dobermanom neće naići ni te, i da ću se u ranim jutarnjim satima pokupiti sa ulice i otići u stan da malo odspavam.
Najradije bih, Pepi, od svega digao ruke i već sutra zauzeo svoje mesto na Bulevaru, međutim, osećao sam obavezu da čekam sumnjivog mladića i pratim ga.
Srećom, i za mene, koji sam samo povremeno jako hramajući prošetao ulicom, vreme je odmicalo sigurnim hodom. Pred zoru sam zbog umora seo na ivičnjak ulice, ispod bagremova drhtureći sve više. Gledao sam netremice uz vlažnu, prljavu i klizavu Kordunašku ulicu. Muzika iz restorana je već odavno utihnula, svi parkirani automobili, osim jednog belog, odvezeni su.
Mladić sa dobermanom iznenada je naišao, a sekund kasnije stvorio si se ti ispred njega. Pas je počeo potmulo da reži. Izgledao je zastrašujuće, ogrlica sa bodljama mu je priličila bolje nego ikad. Mladić je iz ušiju naglo iščupao slušalice, osetio je nešto sudbonosno u tvom izgledu. Čuo se klik, u njegovoj ruci se nalazio rasklopljen skakavac.
Pepi, video sam kada si ispružio ruku ka njemu, u njoj si držao pištolj. Pucao si prvo u psa, jedan metak, pa mladiću u grudi, takođe jedan metak. Ništa se nije čulo, upitao sam se da li sanjam. Pun mesec mi je davao za pravo da je sve moguće.
Prvo je pao mladić, tek kasnije pas. Pre nego što su ih izdale noge, oko njih je bilo krvi kao u nekom Tarantinovom filmu. Zbog poze koju je zauzimao leš mladića izgledao je kao da se penje uz merdevine. Ali to je bila varka, nije on mogao uvis. Ležao je na stomaku. Na mestu gde je iz njega izašao metak bila je vrtača iz koje je izvirala krv.
Sagnuo si se i sa mladićevog vrata skinuo njegov debeli lančić. Iz nekog razloga hramajući isto kao i ja, došao si do kontejnera i u jedan od njih ubacio pištolj.
Okrenuo sam glavu od tebe, nisam želeo da znam gde ćeš zamaći. Najbolje bi bilo da kažem inspektoru Vasoviću, ako budem primoran, da si otišao u nepoznatom pravcu. Tek sam na Bulevaru, ni sam ne znam koliko minuta ili sati kasnije, spoznao da mi u džepu nema pištolja.
Zaključio sam da si mi ga ti neopaženo izvukao i njime počinio ubistvo. Zbog toga ti nisam zamerio, čak mi je ta činjenica i imponovala. Nisam se upitao kako si to izveo, ali jesam se začudio kada sam u džepu, u kojem sam ranije držao pištolj, prvo napipao, pa izvukao mladićev zlatni lančić. Nije mi bilo jasno kako si uspeo da ga staviš u moj džep, kada mi nakon ubistva uopšte nisi prilazio.
Gledao sam televiziju. Naša zemlja je, Pepi, uređena, napredna i radna. U njoj je za tri meseca iskovano četiri hiljade odlikovanja. Mi odlikujemo uspešne, popularne, zaslužne…
Međunarodni ugled naše zemlje je sve bolji, naša zemlja je postala ključni faktor stabilnosti u regionu i uživa poštovanje na istoku, na zapadu, na severu i jugu.
Samo, ako je stvarno tako, onda na Bulevaru nešto ne štima. Tamo tvrde da odlikujemo i optužene za genocid, za aparthejd, za terorizam i da je malo ko sposoban na karti sveta da nađe našu zemlju, ako rodom nije sa Balkana.
Tog toplog junskog dana 1963. godine, tačno u podne, avanturista Miodrag Kačar je izašao iz voza i stupio na peron stanice Paris-Gare-de-Lyon, pošto je doputovao iz Marseja, gde su ga sa portirnice Legije stranaca vratili, ne razmotrivši njegovu usmenu molbu izrečenu lošim francuskim. Razočaran, odlučio je da okuša sreću u Parizu.
Sava Šumanović (1896–1942) – Pijana lađa
Tog istog dana, dva minuta posle podneva, oblak na nebu je formirao profilni lik Šarla de Gola, pa je ovaj dan kasnije među svim Parižanima bio poznat kao le Jour du nuage de grandeur. Dan oblaka veličanstvenosti.
Istog dana, pet minuta nakon podneva, u restoranu Le Train Bleu koji se nalazio na železničkoj stanici, konobar je ispustio punu čašu pastisa, koja je u dodiru sa podnim pločicama eksplodirala kao da je bila pod pritiskom, a delovi stakla, pića i leda su poleteli na sve strane. Komadić stakla ili leda – nikada nećemo saznati, okrznuo je ruku gospodina Žan Mišel Binoša, neuspešnog glumca i vajara, baš onu ruku kojom je ostavljao bakšiš nespretnom konobaru dok se spremao da napusti stanični restoran.
Pošto je osetio iznenadnu bol, shvatio je to kao znak sa neba, pa je tih nekoliko novčića uredno vratio u mali džep svojih pantalona, rukom koja je krvarila.
Kada je napustio restoran, a onda i stanicu, primetio je da svi ljudi gledaju ka nebu. Posmatrali su pufnasti, prljavobeli oblak. Nije u tom obliku oblaka prepoznao ništa značajno pa je produžio širokim pločnikom i dalje pomno gledajući ka nebu, ni sam neznajući zašto.
Mnogo godina kasnije tvrdiće da je ne samo svedok Šarl de Gol oblaka, već da je, ako ga pamćenje dobro služi, prvi primetio taj znak na nebu i da je glasno uzviknuo, dajući mu kasnije poznato ime: Gle, oblak veličanstvenosti!
Šest minuta nakon podneva, tog istog dana, Žan Mišel Binoš gledajući u vis, rukom je zakačio umornog i dezorijentisanog Miodraga Kačara i nekako je propustio da mu se izvini, a Miodrag je to shvatio kao lošu sreću te je nesrećnog Žan Mišela čvrsto uhvatio za rame, okrenuo ga ka sebi i odalamio ga pesnicom po sred čela.
Žan Mišel se pružio po zemlji koliko je dug i nikada nećemo znati šta je konačno video na nebu posle udarca, tim svojim jedinim otvorenim okom. Niko od prisutnih nije video trenutak udarca pošto su svi bili zabavljeni oblakom koji je sve manje ličio na profil Šarl de Gola, a Žan Mišel nikada posle toga nije rekao ni reč o tom neprijatnom događaju, iako je to bio čudni trenutak početka jednog neobičnog prijateljstva.
O modrici na licu je govorio kao o belegu čuda i o nekoj vrsti stigme, te bolne senzacije odabranih.
Petnaest minuta nakon podneva, Žan Mišel Binoš se pridigao, otresao je prašinu sa svog kaputa i uputio se stanu svoje devojke Monik Stalens u ulicu Rue de Bercy. Pošto se s mukom popeo na drugi sprat i zakucao na vrata, Monik mu je otvorila zaprepašćena njegovim izgledom.
Znala je da Žan Mišel ni u kom slučaju nije nasilan i želela je da zna zašto tako izgleda. Žan Mišel nije mogao da joj objašnjava, već je grubo odigao sa poda, preneo je do kreveta gde je nežno spustio, svukao joj pantalone i gaćice, oslobodio je svoj ud i bez razmišljanja ga posadio u Monik. Ona se stresla, iznenađena, a potom ga je prigrlila najjače što je mogla.
Manje od pedeset sekundi nakon toga, Žan Mišel je nevoljno ejakulirao u Monik.
Monik je samo izgovorila:
„Svršio si, jel da?”
Zastenjao je misleći o glupim pitanjima na koje nikada ne odgovara, izvadio je svoj smežurani ud iz Monik, pomno posmatrajući vlažne bičeve od njenih stidnih dlaka koje su se lelujale ka njemu kao morske trave.
Čak i posle izvesnog iskustva koje je imao sa ženama i dalje nije bio siguran šta treba raditi posle seksa sa ljubavnicom: da li je treba ljubiti i obećavati joj svetlu budućnost, ili se od njega očekivalo da je samo posmatra sa prezrenjem i sa osećajem nadmoći; tek, posramljen konačnim izgledom svog mlohavog uda, ustao je i čvrsto je zažmurio, kao dete, da sve to nekim čudom nestane.
Kada je konačno otvorio oči, Monik nije nestala, naprotiv, bila je razlivena po krevetu kao džinovski tamnocrveni želatin, nikada veća. Pokušao je da dobije na vremenu pa je bacio pogled kroz prozor. Iznenadio se ugledavši čoveka koji ga je lupio pesnicom dok je Oblak veličianstvenosti plovio po nebu. Bio je ubeđen da to ne može biti loš znak.
Učinilo mu se da je taj tamnoputi stranac stajao na trotoaru kao tek otkriveni spomenik, blistav i sjajan, pomalo mističan i delovalo je kao da bi mogao čekati nekog.
Ideje se rađaju brže od mogućnosti da racionalne misli zavladaju umom.
„Monik, da li bi ti prijalo društvo?”
Monik je razočarano sklonila pogled sa te smešne prikaze pred sobom. Mrzela je muškarce koji nisu mogli da se kontrolišu. Svršio je u nju! Pih! Kakva nespretna budala! Osetila je miris joda, čula je zvuk instrumenata za kiretažu i samo je, kao uzdah, izašlo iz nje:
„Da. Svakako. Za promenu, prijalo bi mi društvo muškarca koji može da se kontroliše. Znaš, pravog muškarca, koji može da me jebe kao čovek.”
Žan Mišel nije hteo da čuje opasku, nije mogao da sluša kako ga vređa i pomislio je samo na to da želi da joj dá tu neotesanu bitangu da je ubije od batina i seksa.
Taj bi joj svršio po kosi. Da, svršavao bi joj po licu i kosi. I mackao bi svoju kobasicu po njenim sisama. Da, takvi su ti divljaci!
Nakon toga, ona bi kao krmača grgoljila: “Hoću još, oh, tako želim još!” Žene nisu emotivna bića.
„Hoćeš još?”
„Šta još? Misliš na jebanje? Tja, pa ovo je bilo kao ubod ošamućenog komarca! Dva takta, la i la i kraj! Oh, Bože!”
„Važi, mala. Samo mi daj minut! Može?”
Sredio je svoje pantalone, a onda je bez pozdrava istrčao iz stana.
Kada je sišao ispred zgrade, grubijan je još stajao tamo.
Sav drhtav i nesiguran, prišao mu je, držeći rastojanje. Pogledao je ka nebu. Nije bilo oblaka, samo modro nebo bez oblačka.
„Zdravo.”
Miodrag Kačar ga je podozrivo pogledao.
„Opet ti? Odakle sada ti?”
„Izvini, nadam se da ćeš me razumeti, stranče…”
Zalupao je dlanom o svoju stegnutu pesnicu, a potom je pokazivao ka zgradi. Čoveče, jebanje!
Miodrag je majmunsko lupanje ruke o ruku ovog smešnog Francuza shvatio kao provokaciju, pa ga je, ne razmišljajući puno, razvalio pesnicom u bradu, tako gromko i jako, da ga je odbacio pola metra od sebe.
Monik je sa prozora posmatrala scenu, poklopila je usta pokušavajući da se utiša. Ipak, vrisnula je glasno, sklonivši dlan sa natečenih usana.
Miodrag Kačar je podigao pogled i ugledao je raskošnu kosu neke nepoznate devojke. Pokazao je prstom ka njoj, a ona je potvrdno klimnula glavom.
Miodrag je brzo, prepun želje, uspeo da savlada sve te stepenice i već se bio našao pred otvorenim vratima gde ga je čekala Monik u kućnoj haljini koja se na njoj raspukla kao prezrela dinja.
Bez objašnjenja grubo je odigao sa poda, preneo je do kreveta gde je nežno spustio, dok je ona znatiželjno coktala. Pošto joj je rascvetao kućnu haljinu, oslobodio je svoj ud, a onda ga je bez razmišljanja posadio u nju. Ona se stresla, iznenađena, a potom ga je prigrlila najjače što je mogla.
Uzdahnula je: „Moja mala bubice…”
Minut nakon toga, Miodrag Kačar je nevoljno ejakulirao u Monik.
Monik je razočarano izgovorila:
„I ti si svršio, jel da?”
Miodrag je posramljeno ćutao.
Monik je urlala:
„Majmune prljavi! Šta ti hoćeš od mene? Šta ti misliš da sam ja? Nisam ja tvoja kurva, ciganine!”
Ustala je, malo se protresla, kao da joj je hladno, a onda ga je vrhovima prstiju uhvatila za kosu, posmatrajući ga zgroženo.
„Napolje, napolje, ti prljavi bedniče!”
Miodrag je brzo, bez protivljenja, ustao i za tren oka je nestao iz stana.
Ošamućeni Žan Mišel, pošto ga je sreo na stepeništu, usporeno je eskivirao zamišljeni udarac, pomerajući se ka zidu. Miodrag je odmahnuo svojom natečenom desnicom i hitro je nestao.
Žan Mišel je zastao, zbunjen. Onda se uhvatio za stomak, grčeći se od smeha.
Hahahahahahahahaha
„Oh, sranje, pa i ti prerano ejakuliraš! Hahaha”
Pošto je izašao iz haustora, Miodrag je pogledao levo, a onda i desno. Brzo se odlučio za levu stranu. Prvo je krenuo dugačkim koracima, a potom je trčao i trčao duž ulice Rue de Bercy, sudarajući se sa retkim prolaznicima.
Trčao je dalje, sve brže. Osećao je bol duboko u grudima. Neko je pokazao prstom na njega. Muškarac, možda i žena. Nije bio siguran. Njegov pogled je razmazivao sve jasne oblike i pretvarao ih u kašu. Kada je stigao do kafea Chambertin, naglo je stao i pogledao ka nebu.
Ljudi koji su sedeli u bašti kafea, smejali su se, gledajući ka njemu. Fasade su se svlačile ka trotoaru ludo se smejući.
Zapušenih ušiju, Miodrag Kačar se okretao oko svoje ose, čvrsto žmureći, željan tišine i samoće. Samo je tiho brundao: Kontrola. Kontrola. Moraš da imaš kontrolu, ti bedna seljačino!
Ja sam majstor na crno i zato me telefonski pozivi u sitne sate više ne iznenađuju. Ali ovaj poziv bio je zaista neobičan: – Halo, majstore, dobro veče! (Usledio je plač.) Molim Vas, hitno dođite! Uginula mi je mačka!
Usamljeno drvo – Kaspar David Fridrih (1774-1840)
Nisam ja bezosećajan, ali nisam ni grobar, već radio-TV mehaničar, koji po potrebi čisti bojlere, popravlja šporete i veš-mašine. Zato sam i pokušao da se odbranim:
– Gospođo, ja nemam ništa s tim. Snađite se!
Plač starije gospođe nije prestajao, ali je jecajući ipak uspela da izgovori:
– Kumim Vas, dođite! Moj sin neće ni da čuje da je on sahranjuje, kaže da predsedniku opštine to ne priliči. Ili mi barem nađite nekoga ko će to da uradi, platiću!
Tek tada sam prepoznao glas staramajke prvog čoveka našeg grada i prelomio da joj pomognem. Ne zbog toga što sam ulizica, gde bih ja, nego što živimo u komšiluku, par neparnih ulica nas razdvaja.
Bilo je već blizu ponoći kad sam utrčao u kuću stare gospođe, u kojoj se francuski jezik govori barabar sa srpskim. Nesrećna žena je stajala iznad mačkinog odra i plakala.
– Gospođo, dajte da vidim šta mogu da uradim! Gde biste hteli da je odnesem? – pitao sam.
– Volela bih da je sahranite u dvorištu, ispod oraha. U letnje dane volela je da tu leži, jadnica. Neka tu i počiva. – zajecala je baba.
Mačka je brzo bila upakovana u kesu, kao na televiziji, pa u nekakvu kutiju, obloženu iznutra novinama. Primetio sam da su to uglavnom bili dnevni listovi koji slede politiku naše vlade.
– Dajte mi tu kutiju, ašovčić i ništa ne brinite. Nemojte da izlazite, već je poprilično zahladilo.
– Šta bih ja bez Vas, majstore! Ne bih mogla oka da sklopim pored mrtve mačke u kući!
– Dobro, de, nije ona više opasna. Zakopaću je tačno gde ste rekli.
Zaista sam nameravao da to uradim, ali kad sam izašao u dvorište sa kutijom pod miškom i portabl ašovom, u lice mi je pljusnula kiša. – Jebiga! – opsovao sam, potpuno neprimereno tužnom trenutku. Došao sam do oraha i spustio kutiju na zemlju, a onda počeo da kopam. Bilo je prilično tvrdo, pa sam još jednom opsovao, ovaj put žešće.
Probao sam ponovo da zarijem oštricu ašova u dubinu, ali je zemlja bila tako utabana, da nisam uspeo ništa više od običnog grebanja po površini. Tada mi je sinulo! Izgrebao sam zemlju ispod oraha, malo je čak i udubio, a onda tu naređao neke cigle, koje sam spazio pored kuće. Ličilo je na pravi grob, lepo popločan.
Zatim sam se išunjao iz dvorišta do kontejnera i dostojanstveno spustio kutiju. Nikakav horog ili zakucavanje, to bi bilo moguće jedino da je crknuta mačka bila samo u kesi.
U tom trenutku sam se setio da mi je sin jednom spomenuo nekog Selindžera, koji je napisao nešto u stilu „da ne bi želeo da se razlikuje od mrtve mačke, jer ništa nije vrednije od nje, zato što joj se vrednost ne može utvrditi“! Kakva glupost, pomislio sam, i tada i sada. Čist zen-budalizam! A meni su ruke bile prljave od kopanja i nisam imao ni volje ni vremena za mistiku Istoka. Vratio sam se u kuću ucveljene staramajke. Na trpezarijskom stolu stajalo je posluženje.
– Izvolite majstore, jedan viski za pokojnu mačku. Uzmite, molim Vas!
– Neka joj je prosto, – rekao sam i otpio, ne spominjući više sile, da ne bogohulim. Nisam ni prosipao piće na patos, ipak je to viski.
Bakica je iz frižidera izvadila sir i nasekla na kriške, a onda ga vratila u frižider. Bila je zaista potresena, a možda i uplašena od mačkinog duha.
– Pa gde je sir? – uzviknula je. – To je njen omiljeni!
– Vratili ste ga u frižider. – obavestio sam je sasvim neemotivno.
– Jao, ja sam se potpuno izgubila. Sad ću da ga izvadim.
Sir je bio na stolu, a ja sam pogledao prljave ruke i morao da ih operem.
– Izvolite u kupatilo, daću Vam čist peškir. – rekla je jadna bakica.
– Nema potrebe, samo da skinem prašinu. – rekao sam i kao onaj Pilat oprao ruke lažljivca. Vratio sam se i zaključio da je pokojna mačka imala ukusa kad je reč o siru.
Bakica me najviše osramotila na kraju, kad mi je pružila dvesta dinara. Nadežda Petrović me gledala sa novčanice, a ja sam pomislio kako sam i ja večeras postao neka vrsta umetnika, a ne više samo običnog majstora. Majci predsednika opštine prodao sam čaroliju. I utehu, na neki način. Likovna kolonija Sićevo zapljuskivala je te noći naše ulice u centru Niša.
– Nemojte, molim Vas, novac nije potreban, ja sam to iz poštovanja prema Vama. I mački! – dodao sam sasvim neprilično. Baka je zajecala.
Uzeo sam novčanicu iz pružene ruke, strpao u džep košulje, iskapio još jedan viski da sperem ukus mačkinog omiljenog sira i rekao „laku noć“.
Staramajka je ostala uplakana, ali smirena. Oue es ma chate? – odjednom mi je sinula rečenica na francuskom koju sam pročitao na nalepnici na kojoj je Diznijev junak Pluton unezvereno vrteo glavom tražeći svoju mačku.
Ta sličica bila je zalepljena na stonoj lampi mog sina i ne znam iz kojih dubina podsvesti je izronila jedna od retkih rečenica koju sam znao na tom jeziku. Druga je bila o odlasku na bazen, a treća se odnosila na spavanje u onom drugom smislu.
Izašao sam na ulicu. Dok sam prolazio pored kontejnera, na putu kući, stresao sam se, kao pas koji otresa vodu. Čak sam ispustio i neki zvuk, koji me podsetio na frktanje mačke. Uplašio sam se, ali čim sam zamakao iz te sablasne ulice, bilo mi je lakše. Stigao sam kući i dok sam tonuo u san pravednika, pomislio: – Valjda đubretari neće baš sutra da udare u štrajk!
Dragi g. Bukovski, zašto nikada ne pišete o politici ili dešavanjima u svetu?
„Dragi M. K. zašto bih, da li se događa nešto novo pod kapom nebeskom?
– svi znaju da je đavo odneo šalu.“
Čarls Bukovski (1920-1994)
Naše divljanje tinja kao tihi požar, dok posmatramo dlake na tepihu – pitajući se šta je, dođavola, pošlo po zlu kad su digli u vazduh tramvaj pun žele bombona sa posterom mornara Popaja.
To je jedino bitno: dobar san je nestao, a kada on nestane, sve nestaje. Ostalo su besmislene igre za generale i biznismene, a kad smo već kod toga – vidim da je još jedan američki bombarder pun hidrogenskih bombi ponovo pao sa neba – OVOG puta u more dok je NAVODNO štitio moj život.
Stejt department kaže da su hidrogenske bombe bile „nenaoružane“ šta god to značilo. Dalje čitamo kako je jedna od hidrogenskih bombi (izgubljena) pukla i širila radioaktivno sranje svuda dok je navodno štitila mene, IAKO ja nisam ni tražio zaštitu. Razlika između demokratije i diktature je u tome što u diktaturi ne moraš da gubiš vreme na glasanje.
Vratimo se na slučaj hidrogenske bombe – pre izvesnog vremena isto se dogodilo kod obala ŠPANIJE. (oni me svuda štite.) bombe su opet nestale – živahne male igračke. trebalo im je tri meseca – ako se dobro sećam – da pronađu i izvade tu poslednju bombu. Možda je to trajalo tri nedelje, ali ljudima u tom primorskom gradu sigurno se činilo kao večnost. Ta poslednja bomba – prokleta stvar se zaglavila na ivici peščane dine duboko dole u moru.
I svaki put kada su pokušali da je izvuku, tako nežno i pažljivo, ona bi se otkačila i otišla još dalje niz dinu.
U međuvremenu, svi siromašni ljudi u tom primorskom gradu prevrtali su se u svojim krevetima noću, pitajući se da li će ih dignuti u vazduh, zahvaljujući zvezdama i prugama. Naravno, američki Stejt department je izdao saopštenje da hidrogenska bomba nema detonacioni fitilj, ali u međuvremenu su bogati zapalili u druge krajeve, a američke mornare i meštane izjedala je nervoza.
(Na kraju krajeva, ako te stvari ne mogu da eksplodiraju, zašto su ih uopšte vozali unaokolo? mogli su da voze i salamu tešku dve tone. fitilj znači „varnica“ ili „okidač“, a „varnica“ može doći odasvud, a „okidač“ predstavlja „potres“ ili bilo koju sličnu akciju koja će aktivirati mehanizam za paljenje. SADA je terminologija „nenaoružana“ što zvuči bezbednije, ali svodi se na istu stvar.)
U svakom slučaju, pokušali su da pokupe bombu, ali stvar kao da je imala svoj vlastiti um. Onda je došlo nekoliko podvodnih oluja i naša dražesna mala bomba je bežala sve dalje i dalje niz dinu.
More je veoma duboko, mnogo dublje od našeg rukovodstva.
Na kraju, specijalna oprema je konstruisana samo da izvuče bombu i stvar je izvučena iz mora. Palomares. Da, tu se dogodilo: Palomares. I znate šta su uradili sledeće? Američka mornarica je održala KONCERT U PARKU u tom gradu u čast pronalaska bombe – ako stvar nije bila opasna, baš su se razveselili. Da, i mornari su svirali muziku i svi su se okupili u velikom seksualnom i duhovnom oslobađanju.
Šta se dogodilo sa bombom koju su izvukli iz mora, ne znam, niko (osim nekolicine) ne zna, a bend je nastavio da svira dok je hiljadu tona radioaktivnog španskog površinskog sloja tla poslato u Ejken, Južnu Karolinu, u zapečaćenim kontejnerima.
Kladim se da je kirija jeftina u Ejkenu, Južnoj Karolini. Tako da sada naše bombe plivaju i tonu, hladne i „nenaoružane“ oko Islanda.
A šta da radite kada su ljudi okupirani lošom vešću? Lako, usmerite njihove misli na nešto drugo. Mogu da razmišljaju samo o jednoj stvari. Na primer, naslov od 23. januara 1968: B-52 PADA KOD GRENLANDA SA HIDROGENSKIM BOMBAMA; DANCI NERVOZNI. Danci nervozni? Oh, brate mili!
Bilo kako bilo, odjednom, 24. januara, naslov: SEVERNA KOREJA ZAPLENILA BROD AMERIČKE RATNE MORNARICE.
Oh, brate mili, patriotizam se vratio! Ta prljava đubrad! Mislio sam da je TAJ rat završen! ah ha, vidim – CRVENI! Korejske marionete!
Ispod fotografije piše nešto ovako – američki obaveštajni brod Pueblo – nekadašnji vojni teretni brod, a sada jedan od tajnih špijunskih brodova ratne mornarice opremljen elektronskom opremom za nadzor i okeanografskom opremom, primoran je da uđe u luku Vonsan kod obala Severne Koreje. Ti prokleti crvendaći, uvek prave neka sranja!
Ali JESAM primetio da se priča o izgubljenoj hidrogenskoj bombi polako gura pod tepih: „Otkrivena radijacija na mestu pada B-52; Veruje se da se bomba raspukla.“
Rečeno nam je da su predsednika probudili između dva i dva i trideset ujutru i obavestili o zapleni Puebla. Pretpostavljam da je ponovo zaspao.
SAD kažu da je Pueblo bio u međunarodnim vodama; Korejci kažu da je brod bio u teritorijalnim vodama. Jedna zemlja laže, druga ne. Onda se čovek zapita, čemu služi špijunski brod u međunarodnim vodama?
To je kao da nosite kišni mantil dok sunce sija. Što bliže priđete, to vaši instrumenti bolje snimaju.
Naslov: 26. januar 1968: SAD POZIVA 14,700 REZERVISTA VAZDUHOPLOVSTVA. Izgubljene hidrogenske bombe kod Islanda su potpuno nestale iz štampe kao da se nikad nisu ni dogodile.
U međuvremenu: Senator Džon K. Stenis rekao je da je odluka gospodina Džonsona (poziv vazduhoplovnim rezervistima) „neophodna i opravdana“ i dodao sledeće: „Nadam se da neće oklevati da mobilizuje i kopnene rezervne komponente.“
Senator Ričard B. Rasel: „Na kraju krajeva, ova zemlja mora vratiti brod i zarobljenu posadu. Naposletku, veliki ratovi su počeli i zbog mnogo manjih incidenata nego što je ovaj.“
Predsednik Predstavničkog doma Džon V. Makormak: „Američki narod mora da shvati da komunizam još uvek teži svetskoj dominaciji. Premalo se pažnje posvećuje tome.“
Da je Adolf Hitler živ, uživao bi u današnjoj slici sveta. Šta ima da se kaže o politici i svetskim stvarima? Kriza u Berlinu, kubanska kriza, špijunski avioni, špijunski brodovi, Vijetnam, Koreja, izgubljene hidrogenske bombe, neredi u američkim gradovima, glad u Indiji, čistke u Kini? Ima li dobrih i loših?
Nekih koji uvek lažu, nekih koji nikad ne lažu? Ima li dobrih vlada i loših vlada?
Ne, postoje samo loše vlade i još grđe vlade.
Da li ćemo ugledati bljesak i i osetiti vrelinu koja će nas razneti jedne noći dok se budemo tucali ili srali ili čitali neki strip ili lepili sličice u album?
Iznenadna smrt nije ništa novo, a nije ni masovna iznenadna smrt. Ali mi smo unapredili proizvod; imali smo vekove znanja, kulture i otkrića od kojih smo napravili nešto; biblioteke su zatrpane knjigama; velika slika se prodaje za stotine hiljada dolara; medicina presađuje ljudsko srce; ne možete razaznati ludaka od zdravog na ulici, i odjednom ponovo otkrivamo da su naši životi u rukama idiota.
Bombe možda neće nikada da padnu; bombe bi možda ipak mogle da padnu. Eci, peci, pec.
A sada, oprostićete mi, dragi čitaoci, vraćam se kurvama, konjima i piću, dok još ima vremena. Ako ove stvari izazivaju smrt, onda je daleko manje uvredljivo biti odgovoran za svoju sopstvenu smrt, nego za drugu vrstu koja dolazi ukrašena frazama o slobodi i demokratiji i ljudskosti i/ili svim tim sranjima.
Prva objava, 12:30. prvo piće, sad. A kurve će uvek biti tu negde. Klara, Peni, Alis, Džo – eci, peci, pec.
Opšte mesto pisanja o putovanju započinje prvim korakom nakon kojeg slede, u zavisnosti od upornosti i kapaciteta, još taman onoliko koraka koliko treba. Da stignemo. Do kraja. Ili je to novi početak, pokazaće se.
Gde smo sada, kuda smo pošli, ili je ipak bolje da sve ovo napišem u jednini?!
Ove godine navršava se peta godina zaredom kako sam preuzeo odgovornost da budem predsednik Društva književnika i književnih prevodilaca Niša. Ne tako slavan jubilej, ali prema svecu i tropar, rekao bih uvek nedovoljno zadovoljan i nimalo lažno skroman.
Pet godina smo bez Sigme, navršava se prva godina bez Gage Mašović, a o dvojici bardova našeg Društva stižu mi potresne vesti i neću da ih imenujem, iako sam mislima sa njima.
Gde smo sada?
Imao sam pravu sreću da ovaj mandat padne u vreme obeležavanja nekoliko važnih jubileja. Sedamdeset godina Društva i isto toliko od izlaska prvog broja Gledišta. Obeležili smo pre par godina i jubilej Književne kolonije Sićevo i krajem prošle, ali i početkom ove – devedeset godina od rođenja Branka Miljkovića, jednog od naših najistaknutijih članova.
Tokom 2023. godine navršila se i sedamdeseta godišnjica od rođenja Slaviše Živkovića Šake, a naše Društvo ove godine raspisuje osmi konkurs i upravo radi na sređivanju rukopisa sedmog laureata. Nagrada je nakon plovidbe od Niša, preko Nikšića i Beograda opet doplovila na obalu Nišave gde suvereno vlada sa epitetom gradska.
Govoreći još malo u brojkama, od osnivanja portala našeg Društva do danas, društvoknjiževnika.srb posetilo je više od pedeset hiljada čitalaca. U proseku za pet godina postojanja desetak hiljada godišnje. Lepo za portal koji neguje isključivo lepe reči. Otud, držaću se u nastavku ove ispovesti uglavnom samo slova.
Roman Ognjena Avlijaša „Vinograd Mehmed-bega“ postao je naše prvo bestseler izdanje, a usledilo je zatim ono u šta je malo ko verovao – dva hit izdanja poezije: Aleksandar Vojinović „Svrake, vrane, gavrani“ i Jovana Bajagić „Muve“.
Iz naše izdavačke kuće pojavilo se i jedno bibliofilsko izdanje. O ovoj knjizi profesor Goran Maksimović između ostalog zapisuje: „Knjiga koja se nalazi pred čitaocima predstavlja presjek savremenog trenutka u jednom dijelu književnog života u Nišu, vezanog prevashodno za rad „Društva književnika i književnih prevodilaca Niša“, a drugim svojim dijelom u odjeljku „Sećanja“, predočava leksikon imena i dominantni ljetopis književnog života u gradu Nišu u posljednjih sedamdesetak godina, pa i u čitavom prethodnom stoljeću. Kao takva svakako će biti izazov za raznolika čitanja i analizu bio-bibliografskih činjenica kako pojedinačnih stvaralačkih opusa, tako i sagledavanja cjelovite slike književnog života, a samim tim i inicijalni podsticaj za nova čitanja i vrednovanja književne prošlosti i sadašnjosti u gradu Nišu i na prostoru jugoistočne Srbije.“
Pored biblioteke „Slaviša Nikolin Živković“, pod našim krovom raste još nekoliko njih: Društvo uglednih stvaralaca, Sigma, Naš put i najmlađa među njima – bibliteka Kod u kojoj je objavljeno, po prvi put u prevodu, testamentarno delo Aca Šopova „Drvo na bregu“, klasika makedonske književnosti u prepevu naše Danijele Kostadinović.
Kuda smo pošli?
Iznoseći svoj „ekspoze“ na izbornoj Skupštini, rekao sam 2019. godine da će naše Društvo izboriti reprezentativni status kod Ministarstva kulture. Još uvek nije, ali borba traje i ove godine smo prešli ne malo važan stepenik – deset godina administrativnog postojanja u kontinuitetu, nakon poslednje obavezne preregistracije.
Još jedno od važnih pitanja je postavljeno tamo gde treba, a to je rešavanje decenijskog problema da naše Društvo još uvek nema reprezentativne prostorije. Obezbeđivanje prostora bez naknade, makar na jedan grejs period, gde bi započeli sa prikupljanjem muzeološke građe, predstavljanjem značajnih književnih imena u kulturnoj istoriji, ali i za prostor naše sada samo onlajn knjižare „Nestor Žučni“, kao i za buduće programe i okupljanja.
Svojevrsni Književni muzej bio bi partnerski postojećim institucijama, a s obzirom na to da su u toku razgovori sa našim najstarijim članovima oko poklona i budućih legata za stalnu muzejsku postavku, u ovom trenutku već imamo radne tematske celine:
Niš 1879 – 1945 / GRAĐANSKI PERIOD
Niš 1945 – 2000 / PERIOD SOCIJALIZMA
Niš 2000- 2024 / PERIOD TRANZICIJE
Konkretan primer i prva ličnost za muzeološku obradu jeste Slaviša Nikolin Živković, iako u ovom trenutku postoji gradska književna nagrada Niša sa njegovim imenom, o njemu malo ko zna više od toga sem da je kultni pisac.
Počeli smo sa pripremom programa za obeležavanje 170. godišnjice od rođenja Stevana Sremca, a nakon spomen ploče Slobodanu Stojadinoviću Čudeu, koju smo otkrili na osnovnoj školi u Kamenici, ove godine pripremamo i za Ljubu Stanojevića, koji je sa temom poezije Branka Miljkovića bio prvi doktorant književnosti posle drugog svetskog rata u Nišu. Ovu spomen tablu, oblikom istovetnu onoj iz Kamenice, otkrićemo na jesen u Miljkovcu na osnovnoj školi.
Ličnu kartu Društva od osnivanja krase imena: Masuka, Branko Miljković, Ljuba Stanojević. Veljko Vidaković, Vidosav Vice Petrović, Luka Prošić preko Dimitrija Milenkovića, Dobrivoja Jeftića, Miroljuba Todorovića, Nedeljka Bogdanovića, Tihomira Nešića, Nadežde Lainović, Ivanke Kosanić, Minje Ilijeve do generacije stvaralaca poput Stane Dinić Skočajić, Irine Antanasijević, Gorana Stankovića, Zvonka Karanovića, Branislava Jankovića, Željka Mitića pa sve do onih najmlađih.
A ono po čemu se naše Društvo posebno ističe jesu i vrsni prevodioci i brojni teoretičari književnosti – širok obuhvat društva kreativnih ljudi od afirmisanih pojedinaca iz oblasti društvenih i humanističkih nauka, lingvistike, sociologije, muzelologije, teatra i drugog. Pogledajte samo pobrojano ovde imena svih nas. Meni je zaista ukazana ogromna čast.
Zašto bih sve ovo da napišem u jednini?
Igra slučaja je htela da nakon prve godine uđemo u naredne dve koje su doslovno preskočene usled proglašenja pandemije. Naizgled u stalnom kontaktu mobilnim telefonima i sa bezbroj internet aplikacija i društvenih mreža, otuđili smo se, ne pamtim kad nas je na jednom mestu bilo kao u godinama pre korone. Od osnivanja do danas bilo nas je sto četrdeset sedam ukupno, a u Društvu je trenutno osamdesetoro nas.
Sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa niškog Gospodina Arsenija, pre dve godine naše Društvo počelo je sa proslavljanjem Svetog Dositeja Ispovednika Niškog, svoje Krsne slave. Želim da verujem da će sa prostorijama doći i taj trenutak da nas makar za slavu vidim sve na okupu.
U prošlonedeljnom tekstu na portalu Gledišta, Branislav Nušić u svojoj priči zapisuje reči: „U samoj redakciji podela rada bila je ovakva: uvodne članke pisao sam ja; telegrame pisao sam ja; podlistak pisao sam opet ja; „malo šale“ pisao sam takođe ja; „pogled po svetu“ kao i „trgovinu i obrt“ pisao sam ja, i najposle „oglase“ pisao sam opet ja. Jednom reči, ja sam bio svoj najglavniji saradnik.”
Ne znam zašto sam se prepoznao u njima, ako ne iz razloga što svedoče istinu, nego kad ste već sa čitanjem dovde došli, osnovano pretpostavljam da i sami pišete, pošaljite nam na imejl: gledista@drustvoknjizevnika.com jedan od svojih zapisa, hajde da diskutujemo u javnosti, a Redakcija predlaže tri tačke dnevnog reda – sveobuhvatne teme za slobodno pisanje: Književnost, umetnost i društvena pitanja. Izvolite i hvala!
To je bilo u doba, kad se kod nas, školovanih ljudi, začela plemenita težnja, da siđemo u narod i da ga razbudimo. Tada sam ja u varošici S… krenuo jedan list, koji je bio znamenit po tome, što je bio prvi, a ujedno i poslednji u toj varošici. On i sad stoji i stajaće vekovima kao usamljena kulturna pojava u S…
Vek kasnije – Branislav Nušić na crtežu Pjera Križanića
I da znate samo kakav je to list bio! Podeljen u rubrike, sa natpisima i podnatpisima. U njemu je bilo književnih vesti, senzacija, telegrama, i svega drugog što jednom ozbiljnom listu dolikuje. U samoj redakciji podela rada bila je ovakva: uvodne članke pisao sam ja; telegrame pisao sam ja; podlistak pisao sam opet ja; „malo šale“ pisao sam takođe ja; „pogled po svetu“ kao i „trgovinu i obrt“ pisao sam ja, i najposle „oglase“ pisao sam opet ja. Jednom reči, ja sam bio svoj najglavniji saradnik.
Uvodne članke počinjao sam obično vrlo visoko, na primer rečenicama: „Sine ira et studio“ ili „Alea iacta est“ ili „Vitam impendere vero“ i tako dalje, pa sam onda pisao nadugačko i naširoko o varoškoj prašini, o opštinskim fenjerima ni o mnogim drugim stvarima, i obično sam te članke svršavao rečenicama: „Tvrd je orah voćka čudnovata!“, ili „Ni po babu ni po stričevima“, ili najzad „Stani malo, od Doboja Mujo, i mi konja za trku imamo!“
Sa pregledom strane politike bilo mi je dosta lako. Pomenem dve tri političke ličnosti, dve tri banje, gde se sastaju državnici, i dve tri strane reči, pa eto ti gotov politički pregled. Iz toga rečnika najviše sam upotrebljavao reči: Bismark, Girs, Gledston, pa onda Išl, Gastajn i Baden-Baden, i najzad „iniciativa“, „kompromis“ i „solidarnost“.
U dnevne vesti beležio sam stvari lokalne prirode, na primer: „Danas su stigla u našu varoš četiri putnika, iz čega se može mnogo štošta po napredak naše varoši zaključiti“. Ili; „Osvetljavanje naše varoši naglo napreduje. Juče je opština rešila, da o svom trošku podigne još jedan fenjer. To je već deveti fenjer za poslednje dvadeset i četiri godine, i ako opština ne malakše u svojoj revnosti naša će varoš bita jedna od najbolje osvetljenih varoši u unutrašnjosti“
Političke telegrame preštampavao sam iz jednih starih novina, koje sam imao povezane. „Bismark je krenuo u Gastajn..“, „Veliki vojvoda se bavi u Išlu…“ i svršena stvar. Uostalom to su telegrami, koji se mogu preštampavati svake godine.
Za podlistak sam kupio jednu knjigu. U njoj je bila neka vrlo zanimljiva ljubavna priča. Sećam se, da se ticalo dvoga, koji su se zavoleli, a roditelji, koji su bili zavađeni, nisu hteli ni da čuju za njihovu ljubav. Kako se nisu mogli uzeti, to se na kraju priče jedno od njih dvoje ubilo. I ta se dugačka priča lepo preštampavala i ispunjavala podlistak.
Za malo šale, ako baš i nisam imao uvek materijal, a ja sam pisao „mudre izreke“, što sam ih sam sastavljao, upravo vadio sam ih iz Svetoga Pisma, iz Katihizisa, i još nekih lepih knjiga.
Trgovinu i obrt, đavo bi me i sad znao, kako sam ispetljavao. Ta mi je rubrika zadavala najviše muke, i kod nje sam najviše grizao pero. Ono, jednog dana napišem: „Peštanska pijaca opada cenama, kao da malaksavaju kupci“; a drugog dana: „Peštanska pijaca malaksava cenama, kao da opadaju kuci“… Ali ded, kako ćeš trećeg dana?
Oglase, ako je ko doneo – dobro, a ako nije, ja onda oglašujem, Bože, kako imam na prodaju „stare amove“, pa „200 lit. crnog vina“ pa „čamova i rastova japija“ i tako dalje, pa „1000 komada ćeramida“, pa opet „stare, ali glazirane amove“, i, ti Bože znaj, šta ti još nisam oglašavao.
I tako, kao što vidite, ja sam svoj list od pete do glave sam oblačio.
Redakcija mi je bila u glavnoj čaršiji, istina malo niska, ali ja baš nisam ni gledao na visoko. U kutu, kraj prozorčića, bio je jedan veliki sanduk, na njemu jedan polić pun mastila i jedno pero kojim sam pisao i uvodne članke, i oglase, i mudre izreke. Danas čovek čisto ne bi verovao, da se to sve moglo jednim jedinim perom pisati.
Na sanduku su stajale uvek spremne one duge hartije za uvodne članke i na njima već za mesec dana unapred ispisani natpisi. O zidu su visile dve tri novine, tuđim jezikom pisane, kad bi ko došao, da vidi, a kraj njih su visile moje praznične pantalone.
Takva je od prilike bila moja redakcija.
Najbliži mi je komšija bio Joca Bočarski, berberin; pitom i učtiv čovek i poznat u varoši, što je već sedam puta bio osuđivan zbog tuče, kojom prilikom on uvek upotrebljava svoju tamburu, i to tako, da su dva „veštaka“ na sudu izjavila, da njegovu tamburu smatraju kao smrtonosno oružje. Njemu sam besplatno davao list, jer mi se uvek nalazio na nevolji, kad god bi koji od pretplatnika ušao da me tuče, što mu se ne šalje list, iako je pretplatu položio.
Raznosač mi nije bio baš tako vredan, ali veoma pošten čovek. Imao je običaj da se sam na sebe naljuti, pa da se ne bi mnogo kidao – a on legne da spava. Dešavalo se i to: taman izađe broj, a on se naljuti, izgrdi dobro sam sebe, pa se onda uvuče u onaj sanduk, što služi meni kao sto za pisanje, podmetne stare brojeve pod glavu i mirno zahrče. Ja mu srdačno progovorim: „Jakove, hajdete, ustanite, da raznesete broj!“ A on me krvnički pogleda iz sanduka, kao da bi hteo reći: „Kako me plaćaš, tako ti i raznosim“, i okrene se na drugu stranu, pa nastavi spavanje. Razume se, u takvim prilikama, ja metnem brojeve pod kaput, pa ih sam raznesem, i kad se vratim, javim mu da sam svršio posao.
Jedanput čak, bio vašar, pa mu trebalo para, a ja slučajno nisam imao da mu dam. On se najpre naljuti na sebe pa onda na mene, i dohvati me za gušu, te me u objašnjenju pritera uza zid. Tu mi je takođe priskočio u pomoć komšija Bočarski, razvadio nas i uticao na nas, te smo jedan drugom oprostili i izmirili se.
Eto tako. Pokoji put sam imao para da ručam i u kafani, i onda sam obično razgovarao o važnim stvarima sa ljudima, koji su smatrali da sam ja vrlo pametan čovek, a s onima, koji su smatrali da su ravni meni po pameti, nisam obično ni razgovarao.
A bivalo je, tako, pogdekad, da mi uvodni članak pođe lepo za rukom. U takvim prilikama natučem obično šešir na oči, pa prođem kroz sve ulice, gde ima mojih pretplatnika; nalazim se po vazdan tamo, gde vidim gomilicu ljudi; stojim po sat i dva na pijaci, pa sve ispod oka posmatram: kako li me smatra taj svet: da li mi se divi; da li ko pruža prst na mene?…
Nisam se mešao u politiku, ali jednoga dana zapadnem u zle prilike. Trebalo je da pišem uvodni članak i ja metnem ovaj natpis: „Quisque suorum verborum optimus interpres“ I đavo će me znati, šta mi je bilo, tek sam uvrteo u glavu da se pod takvim natpisom ne može pisati ni o čemu drugom, nego samo o kmetu varoškom. Pokušao sam da odvratim od sebe te pogibaone misli i počinjao sam da pišem o potrebi da naša varošica ima dve pijace, kao i prestonica… aja! Zar „Quisque suorum“ za pijace? Ovaj natpis pristaje samo za kmeta.
Ono, o kmetu se može mnogo štošta pisati, ali se meni činilo, ne znam ni sam zašto, da se pod takvim natpisom kmet može samo izgrditi i ništa više. To u toliko pre, što sam bio uvrteo u glavu, da taj članak završim uzvikom: „Mač ti je, mač mi je, sablja ti je, sablja mi je!“
I tako, nikako od svoje volje, već prosto pokrenut nekom unutrašnjom silom, izgrdim ja kmeta, ni kriva ni dužna, samo zbog latinskog natpisa i zbog onog krvoločnog svršetka.
Jest, ali taj događaj počini čitava čuda u varoši. Ljudi se, prosto, nisu mogli da uzdrže, već su mi suznih očiju čestitali na hrabrosti, i kud sam god prošao, pružali su prst na mene.
Toga sam dana tri puna sata odstajao na pijaci, a prošao sam i onim ulicama gde nisam imao pretplatnika. Obišao sam nekoliko kafana, išao sam i na večernje u crkvu. Gde sam god video da se skupilo dvoje troje, prošao sam kraj njih i svud su me s divljenjem gledali.
Razume se, bilo ih je, naročito opštinskih činovnika, koji su me i prezrivo pogledali, i ja sam osećao u duši da sam uz privrženike stekao i veliki broj opštinskih protivnika.
I doista, posle toga članka, nije išlo sve tako glatko, kao što beše počelo.
Na dva tri dana posle toga, sedim ja tako, jedno prepodne, u redakciji i stenjem sastavljajući trgovinu i obrt. Jakov se tog dana rano probudio, obukao moje praznične pantalone i otišao nekuda, a ja ostao sam. Stenjem ja tako, stenjem, dok će tek ući u redakciju jedan nepoznat čovek, čudna izgleda, korača krupno, a čelo mu namršteno, i nešto mu se nagučilo pod pazuhom.
Ama čim je kročio u redakciju, a meni se u pameti predstaviše neke batine i neka čuda. Uvuče mi se namah u dušu sumnja, da je to neko od mojih političkih protivnika, kojega je možda poslao sam kmet i koji će mi sada potražiti računa o onome mome pisanju. Okrenuh se levo i desno, i, sem onog polića koji je služio za divit, ne spazih bliže nikakvo oružje, kojim bi se mogao braniti.
Kad čudnovati čovek dokorača do moga stola, ja skupih noge pod stolicu i očajno pogledah na vrata, koja mi se u tome trenutku učiniše strašno daleko.
– Dobar dan! – reče nepoznati i sede na jedan svežanj novina.
– Dobar dan! – pisnuh ja, gutajući pljuvačku.
– Jeste li vi urednik ovih novina? – upita me on, ama nekako nabusito.
Meni se steglo grlo, promukoh, pa ono, „ja sam“ što ga izgovorih, ispade tako tanko i nejasno, kao da sam ga izgovorio kroz kakvu cevčicu od trske.
U isti mah opazih, kako on izvuče ruku ispod pazuha, gde mu se ono nagučilo, i na meni poče svako parče mesa da drhće.
I – o, užasa! – izvuče ti, brate, on otud – ogroman revolver!… Ja ispustih pero, što sam ga držao u ruci.
– Vidite li ovaj revolver? – odlučno zapita on.
Ja, nesrećno uredničko stvorenje, htedoh nešto da mu kažem, ali mi u taj mah ispade iz gornje vilice jedan zub, koji se već godinu dana ljuljao.
– Kako vam se dopada ovaj revolver? – grmnu nesrećnik i prinese mi revolver do nosa.
Ja dreknuh promuklim glasom, i, kakva se snaga stvori u meni toga trenutka, ne znam, tek skočih preko sanduka, probih prozor, isekoh se sav o staklo, pa gologlav, nagoh niz ulicu, šapćući, ne znam ni sam zašto, svršetak svoga pretprošlog članka: „Stani malo, od Doboja Mujo, i mi konja za trku imamo!“
U tom očajnom trenutku ja spazih firmu svoga komšije Joce Bočarskog i padne mi na pamet njegova smrtonosna tambura te banuh u njegov dućan, derući se kao preklano jare:
– Ubistvo!… Politički protivnik!… Jaoj, kuku i lele!
Joca Bočarski se trže, te poseče brijačem jednoga mirnoga građanina, koga je brijao i koji se nije mešao u politiku, te mi je još i sad žao što je taj čovek stradao na pravdi Boga.
– Gde je? Ko je? Šta je? – razvika se iz svega glasa Joca i otrča, te skide sa zida tamburu, a onaj mirni građanin, zaprepašćen, pobeže i naže niz čaršiju, onako ubrađen peškirom oko vrata i još nasapunjen.
– Idi, idi, drži vrata od redakcije da ne pobegne, dok ja ne dovedem pandure! – rekoh mu te istrčah napolje i počeh da jurim onako gologlav i sav krvav, isečen od stakladi.
Kad sam se vratio s pandurima i s hiljadu dečurlije i sveta, Joca je stajao na vratima redakcije i podupr’o ih leđima, a njegov kalfa, Steva Danin, uzeo široku dasku, što se na njoj mesi, pa njom zatvorio razvaljen prozor i podupro ga čvrsto leđima.
Panduri zastadoše za jedan trenutak, kao ne bi li malo pribrali hrabrosti; zatim se pogledaše značajno među sobom i najzad Vuča pandur, sa raščešljanim brkovima, koji se uvek hvalio da je bio hajduk i da je opljačkao dva državna deližansa, te radi toga uživao naročito poštovanje u građanstvu, diže svoju golemu batinu i viknu značajno: „Pst!“ a zatim komandova:
– Puštaj!
Joca Bočarski skoči od vrata i panduri, nutkajući se iz učtivosti ko će prvi ući, uđoše polako unutra, a za njima nagrnu svet.
Politički protivnik sedeo je mirno za stolom, a na stolu je ležao onaj zlokobni revolver.
Trajalo je vrlo dugo, dok smo se objasnili. Stvar je, međutim, bila neobično prosta.
Taj čovek nije bio nikakav politički protivnik, nego trgovački agent, koji je prodavao revolvere, pa došao k meni da ih oglasi, i hteo da me zapita, kako mi se dopadaju. Što sam ja pogrešno razumeo, greh mi na dušu!
Kako tako, ali tek od tog doba ja nikad više nisam upotrebio natpis: „Quisque suorum verborum“ i omrznuo sam, uopšte, latinski jezik.
Navršava se 170. godišnjica od rođenja Mihajla Idvorskog Pupina i 150. od njegovog dolaskana tlo Severne Amerike, ali i ravno 100 godina od kako je postao prvi Srbin ovenčan Pulicerovom nagradom. Ovu značajnu nagradu dodelio mu je Univerzitet Kolumbija za delo „Sa pašnjaka do naučenjaka“. Povodom ovih značajnih jubileja prenosimo odlomak knjige iz prvog poglavlja: „Šta sam ja doneo Americi?“.
Svoje autobiografsko delo Pupin posvećuje majci, a pišući predgovor knjizi zapisuje: „Podvući ću ovde samo tu okolnost, da izvesni psihološki razlozi potkrepljuju moje mišljenje: da ima prilika koje padaju u oči useljeniku, dok umiču pogledu sinova neke zemlje. Ko vidi, taj i veruje. Neka govori onaj koji ima vere, samo ako ima neku isporuku.“
Englesko izdalje knjige izašlo je u Nju Jorku 1924. pod naslovom „From immigrant to inventor“. Sa engleskog je preveo i štampao M. Jevtić u Velikom Bečkereku 1929. godine u izdanju Matice srpske.
Mihajlo Idvorski Pupin (1854-1935)
Kada sam se, pre četrdeset i osam godina, iskrcao u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. Moj udes u novoj, meni potpuno stranoj zemlji, ne bi bio ništa drukči da sam, mesto pet centi, sobom doneo i pet stotina dolara. Mladi useljenik, kao što sam tada bio ja, nije ni u stanju da nađe svoj pravi put u ovoj zemlji dok ne potroši sav novac koji je doneo.
Ja sam doneo pet centi i to sam odmah potrošio na jedan komad pite od šljiva, što u stvari nije ni bila prava pita od šljiva: u njoj su bile same koštice, a ni traga od šljiva. A da sam doneo pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, ali, možda, opet na take podvale, dok bi borba koja me je očekivala ostala ista.
Iskrcati se u Kasl Gardenu bez pare u špagu, nije baš tako velika nesreća za mladog useljenika. Uopšte, za momka koji se odlučio da sam sebi krči put ka samostalnom životu, nije nikakva nesreća biti bez novaca, samo ako on ima u sebi dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima bi se sukobio.
Useljenik, koji je vičan i potpuno upućen u raznim veštinama i zanatima, i telesno sposoban da izdrži sve teškoće napornog rada, s pravom zaslužuje naročitu pažnju. A što može dati onaj mladi useljenik, koji nema ni pare, koji nije vičan niti kakvoj veštini, niti ima kakav zanat, niti pak poznaje jezik zemlje u koju je došao? Svakako ništa.
I ja bih bio vraćen natrag da su i tada, pre četrdeset i osam godina, postojali ovi sadašnji zakonski propisi o useljivanju. Međutim, ima izvesnih stvari koje mlad useljenik može doneti ovoj zemlji, a koje su mnogo dragocenije nego sve one stvari koje danas propisuje zakon o useljivanju.
Da li sam ja, kada sam se 1874. iskrcao na Kasl Gardenu, doneo koju od ovih drugih stvari? Pokušaću da na to pitanje odgovorim kratkom pričom o mom životu pre moga dolaska u ovu zemlju.
Moje rodno mesto je Idvor. Ali tim nije bog zna koliko rečeno jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je jedno malo selo koje se nalazi no strani glavnog puta u pokrajini Banatu, koji je pre pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je znatniji deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Na Mirovnoj Konferenciji u Parizu 1919. godine, tu pokrajinu su tražili Rumuni. Ni oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju Banata u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i gospodin Lansing poznavali su me lično, pa kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam ja rodom Banaćanin, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.
U Idvoru niko nikad nije živeo osim Srba. A stanovnici Idvora bili su od uvek zemljoradnici. U vreme moga detinjstva, većina je bila nepismena. Pa i otac moj i majka moja nisu znali ni čitati ni pisati. Tu se nameće pitanje: što je mogao dečko od petnaest godina, rođen i odgojen pod takvim okolnostima, bez para u džepu, doneti Americi, ako bi se našlo zakonsko mogućnosti da se on u nju useli?
Ali ja sam tada verovao da ja nosim Americi toliko blago da će mi se dozvoliti iskrcavanje, pa sam se ne malo iznenadio kad primetih da niko na mene ni glave ne osvrte, kada sam ovde stigao.
Idvorski Srbi, od nezapamćenih vremena, smatrali su se za braću Srbima u Srbiji, koji se nalaze samo na nekoliko puškometa dalje od Idvora, na južnoj strani Dunava. Vedrih dana jasno se može iz Idvora videti i Avala, brdo više Beograda u Srbiji. Ovo plavo brdo, koje je za mene u to doba imalo na sebi nečeg volšebnog, izgledalo je kao da uvek podseća banatske Srbe: kako Srbi iz Srbije na njih stalno motre okom punim nežne pažnje.
U vreme moga detinjstva, Idvor je spadao u takozvanu Vojnu Granicu u Austriji. A ta Vojna Granica ima svoju zanimljivu istoriju. Sve do početka osamnaestog stoleća osmanlijske najezde su stalno uznemiravale Austrijsku Carevinu. S vremena na vreme, osmanlijska vojska bi prelazila južnu granicu, koju su činili Dunav i Sava, i upadala duboko u austrijske pokrajine.
Koncem šesnaestoga veka, one su doprle čak i do samog Beča, i pretile su da postanu ozbiljna opasnost i po celu Evropu, da nije poljski kralj Sobijeski pritekao u pomoć i spasao Beč. Tada je austrijski car Leopold Prvi pozvao Čarnojevića, srpskog pećskog Patrijarha, iz Stare Srbije, da se sa trideset i pet hiljada odabranih srpskih porodica iz Stare Srbije preseli u austrijske zemlje severno od Dunava i Save, da čuvaju te granice.
I ti su se Srbi za čitava tri stoleća tukli sa Turcima, i u tim borbama došli do velike veštine u ovom načinu ratovanja. Godine 1690. Patrijarh se preseli sa ovim odabranim porodicama u Austriju i nastani se na uskom pojasu zemlje na severnim obalama ove dve reke. Tu su stvorili organizaciju koja se kasnije prozvala austrijskom Vojnom Granicom.
Po predanju, i moje rodno mesto Idvor 6ilo je osnovano 1690, ali ne na istom mestu na kome se sada nalazi. Prvo naselje bilo je na jednoj uzvišici, koja se nalazi malo severnije od sadašnjeg sela. Banat predstavlja pravu ravnicu, ali je reka Tamiš, blizu Idvora, prokopala jednu majušnu klisuru, i na jednoj od uzvišica kraj te klisure nalazilo se staro naselje Idvora, vezano jednom uskom prevlakom sa novim naseljem.
To prvo mesto za naselje izabrano je zbog toga što je pružalo više povoljnih strategijskih preimućstava za odbranu od neprijateljskih upada. Prvi naseljenici su živeli u podzemnim stanovima, koje neprijatelj nije mogao raspoznati iz daljine. Ostataka tih podzemnih stanova bilo je još u vreme moga detinjstva dok sam, pre pedeset godina, išao u školu u Idvoru.
Gde je prva crkva bila, tu se danas diže stub od cigalja, a na njemu stoji jedan krst. U jednom urezu sa strane bila je ikona Bogorodice sa detetom Isusom, pred kojom je goreo žižak natopljen u zejtinu. Po predanju, taj plamen se nije nikad gasio. Predanje je govorilo i to: da bi se litijom koju bi tu priredio dobri svet u Idvoru pouzdano mogla otkloniti svaka nedaća, koja bi selu pretila, kao suša i kuga.
I ja sam često bio na tim litijama i uvek, kada bih se nalazio u tom napuštenom selištu, dobijao sam utisak kao da se nalazim na svetom zemljištu. Sveto zemljište radi toga što je tu prolivana hrišćanska krv u vreme borba hrišćanskih Srba iz Idvora sa osvajačima. Svaka poseta tom starom selu osvežavala bi priče o junacima, kojim su se moji seljani toliko ponosili.
Ovaj skromni seljački svet u Idvoru bio je oskudan u zemaljskom blagu, ali je obilovao u predanjima o svojoj starini. I danas, kada mi pred oči izađe slika detinjstva u ovom selu Idvoru, vidim da je glavni posao duhovnog života seoskog sveta u tome da održava i neguje stara predanja. Spoznaja o tim predanjima bila je tom svetu potrebna i dovoljna da bi razumeo svoj položaj u svetu i u Austrijskom Carstvu.
Kada se moj narod, pod Patrijarhom Čarnojevićem, preselio u Austriju i nastanio se u Vojnoj Granici, zaključio je tačno određeni ugovor sa carem Leopoldom Prvim. I taj ugovor je ubeležen u jednom austrijskom državnom spisu, koji se zove „Privilegije.“ Po tom starom ugovoru, Srbi u Vojnoj Granici imali su prava na duhovnu, privrednu i političku samoupravu.
Njihova neotuđiva svojina bila je zemlja, koja im je tim ugovorom predata. U našem selu, mi smo sami izdržavali svoju školu i svoju crkvu, i svako selo biralo je svoju upravu. Na čelu sela bio je knez, ili poglavar, obično koji plećat seljak. Moj otac bio je knez nekoliko puta.
Vladike i narod birali su svoje duhovne i svetovne poglavice, Patrijarha i Vojvodu, svetovnog i vojnog poglavara. Mi smo bili slobodni, nezavisni vlasnici zemlje. Za te „privilegije“, narod je preuzeo na sebe obavezu: da brani južne granice od osmanlijske najezde.
Ali kad je naš narod, pod vrhovnim zapovedništvom princa Evgenija Savojskog, u početku osamnaestog stoleća, pomogao da se Turci proteraju preko Dunava, i kada je car otkrio sjajne ratničke sposobnosti Srba iz Vojne Granice, podstakao je da se prvobitne odredbe „Privilegija“ preudese tako kao da su se srpski Graničari obavezali i na to: da brane austrijsko carstvo od svih njegovih neprijatelja.
Tako su Srbi iz Vojne Granice branili caricu Mariju Tereziju od Fridriha Velikog, branili su cara Franju od Napoleona, branili su cara Ferdinanda od pobunjenih Madžara 1848. i 1849; a 1859. i 1866. oni su branili Austriju i od Italije. Junački podvizi Idvoraca u vreme ovih ratova bili su osnova za mnoga predanja u Idvoru, sačuvana u mnogim pričama i zanosnim pesmama.
Čitanje i pisanje slabo je cvetalo tih dana u Idvoru, ali je pesništvo bilo u punom jeku. Veran starim običajima srpske rase, narod u Idvoru, dugih zimskih noći, održavao je svoja sela. Kao dečko, bio sam na mnogim od tih sela u kući moga oca. Stariji ljudi bi posedali oko tople peći na klupi, koja je bila deo peći, napravljena od istog materijala kao i peć, obično od ćerpiča, pa namalterisana i okrečena. Pušilo bi se i pričalo.
Starci su ličili na senatore, koje je neka viša sila odredila da budu čuvari sve mudrosti u Idvoru. Kraj njihovih nogu sedeli su mlađi ljudi, na stoličicama, a pred svakim od njih stojala bi kotarica u koju su krunili žuta zrna sa velikih klipova od kukuruza. To bi im bio posao to celo veče. A uz zidove, na niskim stolicama, sedele bi starije seljanke. Predu vunu, lan i kudelju.
Mlade žene obično šiju i vezu. Kao materinom ljubimcu, meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i prisluškujem mudrolije i bajke, koje bi tekle sa usana staraca, a ponekad i mlađih ljudi, kada bi od staraca došli do reči. S vremena na vreme, zapevale bi mlade žene po neku pesmu o kome od poslednjih događaja.
Kada bi, na primer, koji od staraca završio kaku priču o Kara-Đorđu i njegovim istorijskim borbama sa Turcima, žene bi zapevale pesme u kojoj se slave Kara-Đorđe, hrabri vojvoda Hajduk Veljko, koji je sa jednom šakom Srbijanaca branio Negotin od jedne velike turske vojske pod Mula-pašom. Ova hrabra četa, kako je pesma opisuje, podseća na onu malu četu starih Grka na Termopilima.
Neki od staraca na ovom selu bili su u Napoleonovim ratovima. Sećali su se dobro i priča, koje su slušali od svojih otaca o austrijskim ratovima sa Fridrihom Velikim tokom osamnaestog stoleća. Sredovečni ljudi bili su u borbama za vreme mađarske Bune, a mlađi su tek prošli kroz ratove u Italiji 1859. i 1866.
Jedan starac bio je u bitci kod Asperna, kada je Austrija tukla Napoleona. Imao je jedno veliko carsko odlikovanje, radi koga je bio osobito gord. Išao je i u Rusiju, sa jednom austrijskom divizijom za vreme Napoleonovog pohoda 1812. godine. Zvao se: Baba Batikin, a u selu su držali da je bio vidovit i da je mogao da proriče, jer je imao neobično jako pamćenje i izvanredan pripovedački dar.
A govorio je kao guslar, srpski minstrel. Nije on pričao tako živo samo o onome što se događalo u Austriji i Rusiji za vreme Napoleonskih Ratova, u kojima je i sam bio, nego je očaravao svoje slušaoce i pričama o austrijskim pohodama protiv Fridriha Velikog, o kojima mu je pričao njegov otac po svom povratku sa bojnih polja u Šleziji.
Ja se vrlo dobro sećam njegovih priča o Kara-Đorđu, koga je on lično poznavao. Zvao ga je Velikim Voždom, vođom srbijanskih seljaka, i nikad se ne bi umorio pričajući o njegovim junačkim borbama sa Turcima u početku devetnaestog stoleća. I ove priče o Kara-Đorđu, na ovim poselima, uvek bi izazvale više oduševljenja nego sve njegove druge zanosne priče.
Pred kraj sela, Baba Batikin bi izdeklamovao po koju od starih srpskih junačkih pesama, a mnogo ih je znao na pamet. Kada bi te pesme deklamovao, njegovo suho i naborano lice ozarivala bi neka naročita svetlost. I kako ga se danas sećam, to lice otkrivalo je lice vidovitog čoveka.
I danas još pred očima mi je slika njegove ćelave glave sa divnim čelom, nadstrešenim nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale duboko utonule oči, svetleći kao sjajni mesec kroz četine staroga bora. On je učio svet u Idvoru istoriji srpskoga naroda od bitke na Kosovom Polju, 1389. godine, pa sve do Kara-Đorđa. On je u Idvoru u životu održavao stara srpska predanja. On je bio i moj prvi i najbolji učitelj istorije.
Mlađi ljudi pričali bi priče iz austrijskog pohoda na Italiju, slaveći podvige ljudi iz Idvora u tim borbama. Naročito se mnogo pričalo o bitci kod Kustoce, u kojoj su Graničari skoro satrli italijanske armije, a to zbog toga što su u tim bitkama uzeli učešća ljudi koji su se tek povratili iz Italije.
Ali se sećam vrlo dobro da je svaki od njih sa najvećom hvalom govorio o Garibaldiju, vođi italijanskog naroda u borbi za oslobođenje. Zvali su ga italijanskim Kara-Đorđem. I sećam se da je u kući moga oca, gde su se održavala ova sela, bila jedna Garibaldijeva slika u boji, sa njegovom crvenom košuljom i šeširem okićenim perjem.
Ta je slika visila pored „ikone,“ slike našeg sveca. S druge strane „ikone“, bila je slika ruskog cara, koji je tek nekoliko godina pre toga bio oslobodio ruske robove. U istoj sobi, na jednom naročito istaknutom mestu, sama za sebe, visila je slika Kara-Đorđeva, vođe srpskog ustanka. A posle 1869. tu više nije bilo slike austrijskog cara.
Junačke srpske pesme, koje je pevao Baba Batikin, slavile su velikog narodnog junaka, Kraljevića Marka. Njegovi megdani bili su megdani snažnog i hrabrog čoveka, koji brani slabe i potištene. I ako je bio kraljevskog porekla, Marko se nikad nije borio da osvaja zemlju i gradove. Kako ga guslar slika, Kraljević Marko bio je pravi zatočnik prava i pravde.
U to vreme se taman bio završio građanski rat u Americi. I kad god bi Baba Batikin spomenuo ime Linkolnovo, pomišljao sam da je to američki Kraljević Marko. Utisci sa ovih sela bili su duševna hrana koja je u mojoj duši oživela i održala osećanje: da je borba za pravo, pravdu i slobodu najplemenitija i najuzvišenija stvar na ovom svetu.
I samo ljubav prema slobodi, pravici i pravdi podstakla je Srbe iz Vojne Granice da ostave svoja stara ognjišta u Staroj Srbiji i odsele u Austriju, gde su rado pristali da žive i u podzemnim kućama i veru se kao puzavci, samo da bi uživali blagodati političke slobode.
„Privilegijama“ bila je Graničarima zajamčena ta sloboda, a za tu svoju slobodu oni su bili uvek gotovi da se bore za austrijskog cara na svima bojištima. Vernost caru bila je osnovna vrlina Graničara. I ta vernost bila je jača i od divljenja koje su osećali prema Garibaldiju 1866. Tako je došlo do austrijske pobede kod Kustoce.
Austrijski car, kao čuvar njihove slobode, uživao je počasno mesto pored ljudi kao što su bili Kraljević Marko, Kara-Đorđe, Car Aleksandar Oslobodilac, Linkoln i Garibaldi. Ova su imena bila upisana u „Knjizi Slave“ u Idvoru. Ali, kada je 1869., car ukinuo Vojnu Granicu i njen narod izručio Madžarima, Graničari su osetili da su izdani i da je car pogazio svoju reč, datu njima, a upisanu u „Privilegijama.“
I danas se sećam kako mi je otac rekao jednoga dana: „Ti ne smeš služiti cara. Car je pogazio svoju reč; u očima Graničara, on je izdajica! Graničari preziru čoveka koji svoju reč ne drži.“ Iz tog razloga, u kući moga oca nije bilo slike austrijskog cara posle 1869.
Kada mi danas na um dođu oni dani, osećam, kao što sam uvek osećao, da je ovaj izdajnički postupak austrijskog cara 1869. bio početak konca austrijske carevine. On je bio začetak narodnosnog pokreta u carstvu Franje Josifa Habzburškog. Ljubav naroda prema zemlji u kojoj su živeli počela je da jenjava, dok se, najzad, nije sasvim ugasila. A kad ta ljubav zamre, mora umreti i država. Taj sam nauk naučio od nepismenih seljaka u Idvoru.
Učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije bio u stanju da na mene učini tako dubok utisak kao što su ga činili ovi ljudi na selima. Ovo su bili ljudi koji su kretali u svet i uzeli živog učešća u svetskim borbama. Čitanje, pisanje, računanje, sve to mi se činilo kao sredstvo za mučenje, koje je moj učitelj izmislio samo za to da bi što više uskratio moju slobodu, i to baš onda kada sam se već dogovorio sa mojim drugovima da što igramo i da se zabavljamo. Po mom tadanjem shvatanju, taj moj učitelj nije imao ni pojma o svetu.
Istorija nauke RTS: Mihajlo Pupin
Ali me je majka uskoro ubedila da sam bio na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše pa mi je govorila: kako je uvek osećala kao da je slepa kod očiju. Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da, krene dalje od atara našeg sela.
Kako se danas sećam, ona bi mi o tome na ovaj način govorila: „Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na ovim našim poselima, moraš potražiti još jedan par očiju, oči za čitanje i pisanje. Znanje, to su zlatne lestvice koje nas vode u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz ovaj svet i vodi nas u život budućnosti, pun neuvele slave.“
Povodom Vaskrsa, najradosnijeg hrišćanskog praznika, prenosimo nekoliko poučnih stranica teksta iz knjige:„Vladika Maksim: ATANASIJE – JEDAN ŽIVOTOPIS“
Iako su navodi iz sledećeg odlomka vezani za događaje s kraja dvadesetog veka, oni ne gube na aktuelnosti i u današnjim društveno-političkim prilikama. Priređujući ovu knjigu, autor je vodio računa o verodostojnosti teksta. Citati i dijalozi u knjizi su autentični i zasnivaju se na zabeleženim iskazima njenog junaka, izjavama njegovih sagovornika, očevidaca, ili njihovih zapisa.
Nije išao u bezobalnu kritiku komunizma, pa je znao da koriguje mišljenje i o komunistima i o „prosvetiteljima“ i slično: „Poslednjih nekoliko meseci sve više dolazim do zaključka da jedno od osnovnih zala hrišćana, bilo na kom položaju, od vernika do vladike, jeste da misli da je nepogrešiv.Takav će se odmah staviti u stav odbrane da brani sebe, umesto da sagleda i kaže: „Jeste, tu sam pogrešio“, ili: „Tačno je to“. Naravno, ne znači to neki kompleks. Nego tada tačno može da sagleda šta je učinio dobro i dokle je to bio stvarno izraz njegovog raspoloženja, a kad i u čemu nije uspeo.“
U ovoj knjizi sabrani su mnogi znakovi i putokazi koji prate duhovno veoma živopisan put Vladike Atanasija Hercegovačkog, kao i mnogobrojni detalji koji ocrtavaju njegov portret.
Za razliku od mnogih koji su rat na prostoru druge Jugoslavije opisivali kao „verski sukob”, Vladika Hercegovački je imao dijametralno suprotno mišljenje, nazivajući to propagandnom igrom:
Ja to ne bih nazvao verskim ratom. Pazite, uglavnom su ga bezbožnici poveli. Ovaj rat je posledica komunizma. Komunistima je najlakše da sve svale na versku podelu, na Vatikan, na sukob Pravoslavlja i Rimokatolicizma, ili Pravoslavlja i Islama, i onda su oni nevini i čisti.
Oni su glavni tvorci zla u svetu u poslednjih 70 godina. Ja to govorim s punom savesti i odgovornosti. Ne mogu sad odjednom, „puj-pike, ne važi“. I kad sam nekima rekao – otelo mi se, ne želim nikoga da vređam – da su bili „komunjare“, oni se vređaju, kao da mi sada treba da se izvinjavamo njima što su oni bili „komunjare“, a mi nismo.
To im je od nečiste savesti. Nijedan komunista se nije izvinio Srpskom narodu za zla koja je počinio. Sramota je da u 20. veku govorimo o verskom ratu. Ima verskih elemenata, naravno. U Srpskom narodu je živo prisutna Pravoslavna vera. Braneći sebe, on brani veru, braneći veru, on brani sebe, ali ne treba zaboraviti da su, recimo, u Lici komunisti govorili, odmah posle rata, Srbima: „Zato su vas klali ovde, zato što ste bili pravoslavni. Da nije bilo vere koja vas je delila, ne bi vas klali.“
A onda su posle ukinuli veru i najviše je Ličana bilo bezbožnika. Oni su odbacili svoju veru da bi se tek sada prisetili vere i rekli: „Pa, nas su komunisti prevarili, evo opet hoće da nas kolju, a sad ne bi bilo razloga. Sad, eto, nismo verovali ni u šta“. Tako da je to jedna podla igra i podla propaganda. – Posebno su ga gnevili indiferentni intelektualci, koji su sa udobnog rastojanja „hladnokrvno“ osuđivali borbu za život.
U našoj drami, tragediji i golgoti Srpskog naroda, jedan beogradski intelektualac kaže: „Neću da se podam emocijama da ne povredim integritet intelektualca“. E pa, hvala mu lepo na tom integritetu, ako u ovoj patnji našoj on može da ostane gospodin, koga možeš da skuvaš, i da ne ostane ništa; da bude, što kažu Grci, kao skuvana bundeva. Kako može Srpska majka kojoj ustaše, uhvativši dva sina, predlažu da joj zakolju jednoga, a jednoga oslobode, ali ona da kaže kojega, kako takva majka može biti racionalna?“
A da su ovi dani bili ispunjeni, kao i kod Makaveja, i „zlom domaćim“, rečito govori sledeći primer o kome je svedočio očevidac Grigorije:
Sjećam se jedne večeri, kad su u manastir došla dva dobrovoljca, neki Rusi, Bog zna ko su zapravo bili. Vladika Atanasije je bio bolestan, a oni pijani hoće da pucaju u manastiru, kao u čast ne znam ni ja čega. Rekao sam im: „Ljudi, ovdje se ne puca, ne damo da se u portu ulazi sa oružjem“.
Oni su bili pijani, pa sam htio da budem kao tolerantan. Oni vele: „Dobro, nećemo!“ – i počnu da pucaju. Pijani ljudi. I vladika, onako bolestan, istrča niz stepenice i povika: „Zašto im dozvoljavaš da tu pucaju. Ti si šmokljan!“ – A ja mu kažem: „Stani, čovječe, ubiće te!“
Jedva sam ga zadržao na stepenicama kad je potrčao prema njima bili su pijani, ubili bi ga. Ali, ne, on je kasnije samo išao po manastiru i govorio: „Ti si šmokljan, neću da živim sa šmokljanima, meni ne treba šmokljan u ovako teško vreme, na ovako teškom mestu“. Meni se srce cijepalo. Onda je on meni rekao kako je i Adam bio šmokljan, pa ga je Bog istjerao iz Raja. I kaže mi: „Spakuj svoje stvari, ne trebaš mi, idi u Ostrog.“
To se nije desilo jednom, nego bar pet puta. Nisam pristajao, nisam odustajao, on bi se brzo smilovao, takav je čovjek. Sutradan su ponovo došli ti nesrećni dobrovoljci, njih petnaestak, predstavio nam se neki pukovnik, kaže da je iz formacija vojvode Vojislava Šešelja. Vidimo mi, obični pljačkaši, hoće da nam daju neku rimokatoličku Bibliju, koju su očito iz crkve ukrali.
Vladika izađe ispred manastira i oni počeše da se svađaju. Glavama se dodiruju i svađaju se, urlaju. Vladika viče kako su oni bruka srpska i da oni nisu srpska vojska, nego da su bašibozuk, da su obični kokošari, pljačkaši, i da im je najbolje da idu odakle su i došli, da nam ne trebaju ni za šta, da samo brukaju srpsko ime, itd.
Jedan od njih repetira pušku, drugom ispadoše bombe, treći viče: „Sad ćemo da ih skinemo, da vidimo jesu li Turci“. Ja se tu nešto bunim, borim se, vladika ne da da idem ispred njega, stalno se bori, i s njima i sa mnom. I onda, na moje veliko zaprepaštenje, oni polako uzeše svoje stvari i otidoše psujući nam oca, majku, crkvu, Boga.
Zbog ovakvih i drugih sličnih primera, Hercegovački Vladika nije kovao svoj narod u zvezde („Nisu svi Srbi za raj“, govorio je na Radio Nevesinju leta 1993. godine). Znao je i za njegove vrline, ali i za tamne strane. Njegova reč je bila ponajviše proročka. Našavši se 5. maja 1992. godine na parastos u Manastiru Vavedenje, Atanasije je rekao:
„Srbi pod ovakvom političkom i vojnom komandom čine zločine. Posle borbe, koliko znamo, u Zvorniku je pobijeno oko 400 Muslimana, a čuje se da je i u Foči toga bilo. Nije srpski običaj da se posle borbe ubija, pljačka, a čini se da nećemo izaći iz ovog rata čista obraza, pa makar je to trebalo i po cenu naših većih žrtava.“
Bez ličnog sekretara, sa pisaćom mašinom na stolu, Atanasije sedi, dok iza njega na zidu lebdi lik Ave Justina, i sam kuca izveštaje, akta i pisma: istovremeno sastavlja pastirske poslanice i odgovore. Pišući čistim, negovanim jezikom i stilom episkopa, oca i duhovnika, on je u napomenama u knjizi o Makavejima napisao:
„Srpskih zlodela u ovom ratu ima, bilo ih je, više nego ranije, ali je najveći broj tih slučajeva komunistički recidiv, a komunistički ideolozi i oficiri prvi su i započeli ta zla i u Krajini i u BiH. Bogu hvala, ima i časnog srpskog pokajanja za učinjeno zlo.“
Otuda nisu bili u pravu neki beogradski intelektualci koji su prozivali Atanasija zbog tobožnjeg nereagovanja zbog progona Muslimana. Atanasije je o tome otvoreno govorio:
„Ima, moram da kažem, izvesnih koji su nam naneli ljagu i ne verujem da će ona biti sasvim sprana daljim junaštvom i čojstvom naših boraca. Na primer, prilikom prvog i drugog izgona Muslimana. Bilo je odlazaka, ali i izgona. Izgazili su nogama jednog mladića Srbina što je ustao u odbranu svog prijatelja Muslimana.“
Kada je u ranije pomenutom „Intervjuu gledalaca“ na Studiju B, 12. marta 1992. godine (nekoliko meseci pre prelaska na Hercegovačku katedru) bio upitan zašto je započinjan rat, on je rekao:
Pitajte one kao što su Milošević, Adžić i drugi, šta su mislili kada su započinjali rat. A to je bio ne samo prljav rat, nego takav rat da smo ostali i poraženih obraza koje ćemo teško oprati, osim časnih izuzetaka. (…) Sad su svi odjednom ispali mirotvorci. A, u stvari su kapitulanti, pred avnojevskim granicama. Pred avnojevskom grobnicom ovog naroda.
Izdali su Srbe u Makedoniji, nekoliko stotina hiljada. Izdali su Srbe u Krajini, Srbe u Crnoj Gori, Srbe u BiH. Šta će biti sa Srbima na Kosovu, severnoj Bačkoj… Mešanje Crkve u politiku u ovom slučaju je borba za egzistencijalno pitanje našeg naroda. Nama je sve gore.
Krajine su izdate u momentu kada je gospodin Milošević priznao avnojevske granice Hrvatske, Krajine su u Hrvatskoj… Šta će biti sa Bosnom, šta će biti sa tom katastrofalnom Armijom?
Prazni se kasarna u Čapljini. Isprazniće se uskoro u Visokom i Bugojnu. Ginu od iste vojske i večeras u Bogovađi. Neka mi objasne tovarničku katastrofu, izdaju zapadne slavonije. Kada poljski avioni bombarduju kolone izbeglica. Početkom 1993. godine, tadašnji predsednik Jugoslavije tražio je od Vladike Hercegovačkog da mu razjasni šta se radi, tamo u Hercegovini“ (konkretno u Trebinju).
Atanasije je odgovorio u sebi svojstvenom maniru: „Gospodin predsednik je u jednoj svojoj izjavi, ne tako davno, rekao da mi iz Crkve ne treba da se bavimo politikom. Zašto gospodin predsednik sada mene pita o ovoj ne jedinoj sramoti nanetoj srpskom narodu odozgo, sa Dedinja, Pala i Trebinja?“
Odgovor predsednika Ćosića usledio je 16. februara 1993. godine koji je rekao da sramotu srpskom narodu ne nanosi samo njegova politička vlast sa Dedinja, Pala i Trebinja, nego i crkvena vlast iz vladičanskih dvorova i domova.“
Atanasije je odmah odgovorio, dajući sagovorniku do znanja, da je njegovo pismo shvatio kao „samoodbranu, ironijom i moralističkim dociranjem nekadašnjeg komesara“. Podsetivši ga na njegove partizanske i komunističke dane, optužio ga je „zbog katastrofalne politike vlasti“, kao i zbog podrške koju je pružio Miloševiću da „produži komunističku tiraniju, verovatno do potpunog pokopa Srpskog naroda u avnojevsku grobnicu, iz koje nema Vaskrsa…“
O izdajstvu, Trebinje 1995. godine
Isti Vladika je aprila 1994. godine prebacio Božidaru Vučureviću, tadašnjem gradonačelniku Trebinja: „Ako izigravate demokratu onda vas pitam zašto ste uopšte progonili muslimane i rimokatolike iz Trebinja i ostale Hercegovine…“
Vladika Atanasije je i Vuku Draškoviću prebacio zbog podrške Vens-Ovenovom planu (1993. godine) čime bi se Srbi u BiH stavili „pod zatvorski protektorat Zapada“. Ovaj plan je bio poslednji plan za ujedinjenu Bosnu i Hercegovinu, a potonji mirovni planovi su predviđali podelu države.
Predsednik Karadžić je, posle pritisaka, pristao da potpiše sporazum, ali pod uslovom da ga ratifikuje Narodna Skupština Republike Srpske. Slobodan Milošević je na sastanku sa Ovenom u Beogradu 24. aprila 1993. prihvatio plan, uz pretnju većim sankcijama Saveznoj Republici Jugoslaviji.
Skupština Republike Srpske ga je odbacila sa 96 odsto glasova. Po Atanasiju, prihvatanje plana je značilo podršku Miloševiću, „srpskom tirjaninu sa Dedinja“, koji Srpski narod „davi kao zmija žabu i tera da potpišemo sve ono što nam zapadni krojači naših sudbina na Balkanu određuju i nameću“ („Pismo Vuku Draškoviću u zatvoru“ i „Otvoreno pismo Vuku Draškoviću posle zatvora“).
Treba reći da je srpska strana prihvatala sve planove, osim Vens-Ovenovog, jer on nije predviđao postojanje Republike Srpske, koja je bila uslov da Srbi kao konstitutivan narod sa vekovnim trajanjem u BiH pristanu na njeno izdvajanje iz Jugoslavije. U svom odgovoru Drašković je, objašnjavajući zašto je bio za Vens-Ovenov plan, napisao: „Taj plan je, koliko-toliko, sprečavao legalizaciju etničkog čišćenja i bio solidna osnova za neke nove, ljudske, prilaze i mostove.“
Kako god razumeli sadržaj i ton gornje prepiske, ostaje činjenica da je Atanasije bio akter sa terena koji je mogao bolje i dublje od svojih sagovornika iz Beograda da proceni šta je realnije rešenje za njegov narod. I zato je proročki predvideo, i to još tokom juna 1992. godine, izdaju Srpskog naroda u Krajinama od strane jugoslovenske vlasti.
Ovaj milosrdni arhijerej je morao da odgovara i na srpske prigovore – ne samo iz Srbije nego i iz same Hercegovine kako, tobože, pomaže i one koji nisu Srbi (a zna se da je delio pomoć svima na teritoriji pod kontrolom srpskih snaga).
Jedan, makar bio dobar borac, jednom mi je rekao: „Kako ste vi davali ustašama u Kotezima pakete?“ Rekoh: „Nećeš valjda ti meni reći kome ću ja da dam. Jesam dao i – daću! Ti ljudi su sad kod nas, ljudi su, a posebno, čuo sam da i našima daju na drugoj strani. Šta bi ti hteo, da budemo neljudi? Nemoj, to je sramota tvoja.“
Ima, dakle, takvih pojedinaca, i nemojmo da mislimo da su sada svi Srbi pravo dupke za raj. Ja ne znam da li ću u raj, imam nezgodan jezik, osoran sam i imam mnogo, sigurno, ogrešenja i svojih ličnih i prema Bogu i prema ovome narodu, i prema borcima.
Navedimo ovde i Atanasijevo Pismo novinama „Duga“ (br. 496, od 27. 2. do 12. 3. ’93), koje se tiče članka u kome je novinarka Ljiljana Habjanović Đurović, pišući o Vojislavu Šešelju, iznela, kako je Atanasije napisao „notorne laži“ koje je, navodno, čula iz Hercegovine.
Ne ulazeći u celu tu priču o Šešelju i oko Šešelja, jer imam preča posla, pišem Vam ipak ovo pismo želeći da skinem sramotu nanetu ovim neodgovornim napisom u „Dugi“ srpskim borcima Hercegovine, koji su, po toj malignoj priči vaše novinarke i njenih anonimnih došaptača, navodno, „iz srušenih katoličkih crkava i manastira u Hercegovini pokupili sve knjige i zapise i predali ih ocu Atanasiju i oni se sada nalaze u Tvrdošu“.
Gospodine Uredniče, srpski borci u Hercegovini, bar ovi koji se bore od kako nas je izdala Ju armija i kad smo ostali sami, nisu rušili ni pljačkali nijednu katoličku crkvu ili manastir u Hercegovini.
Naprotiv, upravo su hrvatske ustaše okupirale i porušile preko 20 naših srpskih pravoslavnih crkava i manastira. Zapanjujuća je pokvarenost takvih ljudi, i nesavesnost ovakvih novinara, da od srpske nesreće prave svoj jeftin politički kapital u trvenju sa sebi sličnim unesrećiteljima Srpskog naroda.
Atanasijevo pismo „Duga“ nije objavila, ali je to skraćeno učinio „Nin“ 19. marta 1994. godine.
Poznato je da je 1994. godine Milošević stavio Srbima iz Republike Srpske blokadu na Drini, jer nisu prihvatili plan Kontakt grupe (BiH je trebalo da se podeli tako što bi Republici Srpskoj pripalo 49% teritorija, a hrvatsko-muslimanskoj federaciji 51%).
Muslimani i Hrvati su plan prihvatili, dok su ga Srbi, koji su držali oko 70% BiH, odbacili posle sprovedenog referenduma. Predloženom planu se posebno protivila Srpska Pravoslavna Crkva. Na zasedanju Skupštine Republike Srpske u julu 1994. godine, na kome se odlučivalo o prihvatanju ovog mirovnog plana, Vladika Atanasije je rekao da Crkva ne može ponovo pristati na „desetkovanje Srpskog naroda.“
Tim povodom, 5. jula 1994. godine, Episkopski savet SPC u BiH je uputio „Apel srpskom narodu i svetskoj javnosti.“ Posle toga su usledile Miloševićeve reperkusije.
Ludi Milošević zatvorio granicu. Ne možemo da dođemo mi iz Bosne jer ga nismo poslušali. Ipak smo na Rači na Drini nekako prolazili. Ali, recimo u Ljuboviji nisam mogao. Ja sam se razvikao: „Komunjare, kažite onoj komunjari da ja odavde do mog kraja u Valjevu mogu da se bacim kamenjem, a on ne da da prođem!“ A jedan kaže: „Ja sam Valjevac, nisam taki“. Odbrusio sam mu: „Nisam ni Valjevac, otpiši me.“ A jedan kaže: „Nemoj da vređaš!“, „Hoću da vređam, jer on vređa moj narod.“
Išao je Mitropolit Nikolaj, a za njim Longin i Nikanor drugim kolima. Jadni Nikolaj vozio. I traži onaj karte. A Nikolaj dao dokumenta sa imenom „Gojko Mrđa.“ Onaj gleda ne zna, ima tamo na spisku. „Koje je vaše ime?“ – „Patrijarh Pavle“. Tek sad ne mogu da se snađu oni. ,,A da li ti nisi Atanasije?“ Zbog toga je kasnije odlučeno da možemo imati Episkopska savetovanja, tj. da se okupe episkopi i da rešavaju na terenu, šta da radimo, odsekao nas, i rešavamo dogovorom.
Čitaocu je jasno da je za Atanasija glavni krivac za tragičnu jugoslovensku dramu bio komunizam. (Uostalom, ni Jugoslaviju nije cenio, često govoreći: „Jugoslavija, svaka pa i ova treća, tzv. „Savezna, grobnica je Srpskog naroda“).
Smatrao je, takođe, da je najveća greška Međunarodne zajednice bila u izjednačavanju srpskog naroda i njegove komunističke vlasti. Jasnoćom duhovnog prozrenja sagledao je posledice bogobornog ateizma. Zbog toga, kada su neki hteli da ga predlože za Oktobarsku nagradu grada Beograda, pa mu je to dojavljeno, rekao je: „Spremio sam bio sedam kratkih odgovora i razloga da odbijem, a prvi je glasio da Beograd 20. oktobra nije oslobođen.“
Zbog toga je i u ratu govorio: „Naš Srpski narod, do pojave bezbožnih komunista, partizanskih komesara i vođa, kojima ništa sveto nije bilo, nikada nije uzimao ništa od tuđih svetinja, čak ništa ni sa poginulog neprijateljskog vojnika, osim možda oružja i zastave kao trofeja.
U ovom sadašnjem ratu, nažalost, najpre su komunistički oficiri počeli svakovrsne pljačke po Krajini, pa i na Dubrovačkom i Mostarskom ratištu, a onda su se na njih ugledali i pojedinci iz paravojnih grupa i grupica, koji su pokušali da ukaljaju lik čestitih srpskih boraca i ratnika, vojskovođa i vojnika.
Upravo je nesreća komunizma Srbe načinila „dežurnim krivcem“ u međunarodnoj i javnoj sferi. A kako se to prenelo i na naivne pojedince na Zapadu svedoči jedan događaj u Švajcarskoj.
Jeromonah Atanasije, na reci Jordan, avgusta 1972. godine
Septembra 1992. godine organizovan je u Sen Galenu susret srpskog Patrijarha sa zagrebačkim Kardinalom i sa Reis-ulemom sarajevskim (koji nije došao). Izabran je taj grad zbog toga što u nesrećnoj Jugoslaviji nije bio moguć susret i razgovor verskih lidera. Atanasije je bio u pratnji Patrijarha Pavla.
Tada smo u Cirihu menjali avion, i čekajući na aerodromu ja sam se s jednim detetom igrao, po običaju. „J’ai trois ans et demi, j’ai un oiseau…“ (Imam tri i po godine, imam jednu ptičicu…). Dete je osmehom reagovalo, kao svako dete, ali nismo mogli da uspostavimo tešnji kontakt, jer ono nije znalo francuski.
Tada mama njegova reče: „Ono ne govori francuski, nego nemački“ (Cirih je germanofoni grad). Dotle je sve bilo dobro. A onda će gospođa pitati: „A ko ste vi?“ Malo dalje bio je Patrijarh i još naših vladika. – „Srbi“, kažem ja. – „Uuu!“ trgla se gospođa naglo unazad, valjda od nekog straha. Ja sam na to reagovao kao čovek, rekavši: „Gospođo, čuvajte se, je suis un anthropofague!“ (Ja sam ljudožder!). Gospođa je videla da je preterala, pa veli: „Nije dobro za vas što ste Srbi!“ – „Hvala lepo, gospođo, ali ni za vas to nije dobro!“
U noći 24. aprila, od strahovitih povreda zadobijenih udarcem automobila na pešačkom prelazu, u centralnoj niškoj ulici Generala Milojka Lešjanina, u 74. godini života, preminuo je Ivan Felker, poznati niški i srpski vajar, čovek široke duše i srca, vrstan pedagog, i po svom vajarskom delu – nacionalni radnik, u onom pravom smislu te arhaične reči: iz prošlosti za sadašnjost!
Ivan Felker (1950-2024)
Svakoga dana, bez obzira na svoje godine, a bio je vitalan u svakom pogledu, prelazio je ulicu na istom pešačkom prelazu kod džamije, uglavnom u isto vreme – između sedam i osam časova, žureći ka svom ateljeu u Niškoj tvrđavi, tik pored ulaza u današnju Gradsku baštu. Tog jutra nije stigao: zanemelo je njegovo vajarsko dleto!
Bio je umetnik – vajar nacionalnog romantizma, koji je precizno kao crtač iz svoje snažne vajarske imaginacije izvlačio duh, karakter i psihološke nijanse za bronzane portrete brojnih likova iz srpske istorije, rasute po zemlji Srbiji, i tamo daleko, u Americi posebno, na radost naše dijaspore.
Ne mnogobrojna, ali respektivna branša srpskih vajara, majstora gline, kamena, drveta i železa, izgubila je njegovim odlaskom kolegu – par excellence!
Ivan Felker rođen je u Nišu 1. februara 1950. godine, u staroj niškoj građanskoj porodici, koja je poznata i danas, u poslednjoj oazi starih Niševljana. I ne, ne misli se ovde na stanovnike živopisnog svrljiškog seoceta, nego su se u putopisnoj književnosti upravo ovom rečju – Niševljani, oslovljavale stare Nišlije u 19. i u prvoj polovini 20. veka.
Iz porodice je poneo u vaspitanju skromnost kao vrlinu, kao nijansu stare građanske etikecije, i talenat kojim se legitimisao u tokovima savremene srpske umetnosti. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 1976. godine, sa odlikom – prosečnom ocenom 9,27; postao je član Udruženja likovnih umetnika Srbije 1978. godine.
Učestvovao je na više grupnih i priredio brojne samostalne izložbe. Ostavio je iza sebe značajan broj vajarskih dela u Srbiji i širom sveta, a za svoj umetnički rad poneo je više priznanja i nagrada.
Palata pravde u Nišu biće mesto na kojem će se, verujemo, zadovoljiti pravda, usled nasilno prekinutog života ovog velikog Niševljana, ispod čijih ruku je nastao dobar deo rekonstruisane plastike, pre poslednje obnove ovog starog niškog zdanja.
I priča se ovde ne završava, jer su njegove zlatne ruke rekonstruisale i elemente stare Pelikanove zgrade na Vili Gorča, u niškoj Obrenovićevoj ulici, kao i grb Kraljevine Jugoslavije na današnjoj zgradi Univerziteta u Nišu.
Stari grb, Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, i danas je pored njegovog ateljea, jer je smatrao da je umetničko delo večno, iznad svakog sistema i epohe!
Ivan Felker je autor skulpture Rad u Mariboru, u Aranđelovcu na simpozijumu Mermer i zvuci vajao je skulpturu Izvor, Dvoglavog orla u Soko Banji, česmu Puž u niškom parku Čair, ali i brojna poprsja u srpskom parku u Klivlendu u Sjedinjenim Američkim Državama, poput Kralja Petra, Stevana Stojanovića Mokranjca, Vuka Stefanovića Karadžića, Mileve Marić, Milutina Milankovića i Nadežde Petrović. Autor je spomen-ploče Milevi Marić Ajnštajn koja je postavljena u Cirihu u Švajcarskoj. Iz značajnog opusa izdvaja se i njegovo delo Srpski vojnik na Mokroj Gori.
Ivan Felker ostavio je iza sebe možda najprepoznatljivije umetničko delo, nesumnjivo brend grada, čiju fotografiju mnogi iz Niša ponesu za uspomenu – vajarsku kompoziciju, bajkovitu scenu razgovora ovejanih Nišlija: likova iz znamenite niške proze „Ivkova slava“ (objavljene 1895. u Srpskom pregledu), lovdžije Kalče i Stevana Sremca, njegovog povesničara. Naravno, i pas Čapa je deo ove scene, koji znatiželjno i zbunjeno sluša Kalčine lovdžijske priče… i sve to dočarano u bronzi majstorskom rukom Ivana Felkera.
Vajari dobro znaju koliko je zahtevno izvesti ovakvu kompoziciju, i zasigurno, po mišljenju struke, to je veliki domet u srpskom vajarstvu.
Spomenik je otkriven 2006. godine na dan Svete Petke, krsne slave gradske opštine Medijana, čije je tadašnje opštinsko veće, na čelu sa predsednikom Dragoslavom Ćirkovićem, omogućilo realizaciju kompozicije, kao i projekat kulturne akcije obeležavanja toponima Starog Niša u Sremčevim delima.
Rad na spomeniku je započet po ideji niškog glumca Mlađe Nedeljkovića, a realizovan je u sklopu građanske inicijative kustosa legata Stevana Sremca i Branka Miljkovića niškog Narodnog muzeja, čijim idejnim konceptom je i uobličen kompletan projekat NIŠ – GRAD OTVORENI MUZEJ: Obeležavanje toponima iz dela Stevana Sremca, te su izvedene i spomen-ploče autora Ivana Felkera: na česmi na Trgu Stevana Sremca na ulazu u Kazandžijsko sokače, sve četiri ploče, zatim ploča na mestu gde je bila niška Sremčeva mehana Marger, i ploča za Ivkovu kuću, gde se slavila čuvena slava Ivka Jorgandžije.
Po gradskom vajarskom opusu, Ivan Felker se svrstao u red znamenitih vajara kojima je Niš bio u srcu i duši: Radeta Stanković, Milovan Krstić, Slavko Miletić, Dragan Nikolić, Aleksandar Šakić, Nikola Antov, Vasja Perevalov, Zvonimir Kostić Palanski (pesnik i vajar), Miroljub Kostić Kole, Vlada Ašanin, Mile Simić i čudesni Nebojša Mitrić, autor spomenika Branku Miljkoviću, princu pesnika.
Negujući baštinu ove tradicije, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša pokrenuće zvaničnu inicijativu da se tokom 2025. godine, kada se bude obeležavalo 170 godina od rođenja Stevana Sremca, postavi i prigodno obeležje, upravo na Trgu Stevana Sremca, u znak sećanja na vajara Ivana Felkera, kao i spomen-ploča na mestu gde se nalazila Kalčina kujundžijska radionica.
Osim ovoga, Društvo će predložiti i postavljanje spomen-ploče u ulici gde je živeo i radio Mihajlo Golubović, književnik i pisac Kalčinih priča, kao i izradu bronzanog portreta zaslužnog Nišlije, konzula, doajena srpskog novinarstva, književnika i nacionalnog radnika za oslobođenje Kosova i Metohije, Todora Stankovića, čiji se očuvani gipsani model, autora Slavka Miletića, čuva u niškom Narodnom muzeju.
IVAN FELKER, umetnička biografija
1. Samostalne izložbe
1980.
Beograd, Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta
1982.
Niš, SALON 77
Niš, IZLOŽBENI SALON EI
Aleksinac, Dom kulture
Zaječar, Narodni muzej
1985.
Leskovac, Dom kulture
2. Grupne izložbe
1977.
Niš, Likovni umetnici Niša
1978.
Zemun, Otvoreni Oktobarski salon
1979.
Beograd, 61. Izložba ULUS-a
Beograd, 30 godina Fakulteta primenjenih umetnosti
Beograd, Majska izložba ULUPUDS-a
Beograd, 20. Oktobarski salon
Rijeka, Jugoslovensko bijenale mladih
Niš, Aprilski susret
Niš, Primenjena umetnost i dizajn
1980.
Beograd, 21. Oktobarski salon
Beograd, Novoprimljeni članovi ULUS-a
Beograd, Majska izložba ULUPUDS-a
Niš, Likovni umetnici Niša
1981.
Beograd, 22. Oktobarski salon
Beograd, 65. Izložba ULUS-a
Beograd, NOB u delima likovnih umetnika Jugoslavije
Da bismo vam obezbedili najbolje korisničko iskustvo, ovaj portal koristi takozvane kolačiće (cookies) – tehnologiju za čuvanje i pristup informacijama na uređaju sa kojeg pristupate sadržaju. Vaša saglasnost omogućava sistemu da automatski obrađuje određene podatke. Nedavanje ili povlačenje saglasnosti neće uticati na osnovne funkcionalnosti portala. Međutim, pojedini sadržaji, kao što su slike ili izgled stranice, mogu biti delimično ograničeni, u zavisnosti od vašeg izbora pisma ili postavki pregledača.
Časopis Gledišta zadržava sva autorska prava na svoje sadržaje – tekstualne, vizuelne, zvučne materijale, kao i na baze podataka i programski kod. Svako neovlašćeno kopiranje, umnožavanje, deljenje ili korišćenje bilo kog dela ovog portala bez izričite dozvole vlasnika autorskih prava predstavlja kršenje zakona i podleže odgovarajućim pravnim posledicama.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za kreiranje korisničkih profila radi slanja oglasa, ili za praćenje korisnika na veb-sajtu ili na više veb-sajtova u slične marketinške svrhe. Međutim, ne pokrećemo reklamne kampanje.
