„Misterijo svetlosti, od kad si me prožela – rastem diveći se večnoj lepoti koju mi dopuštaš da vidim.” Pol Gogen
Ovu Gogenovu rečenicu sam prvi put pročitao u jednoj zaboravljenoj knjizi kod trgovca starim knjigama na Zelenom vencu u Beogradu, dok sam čekao baš jedan kojeg nema, od hiljade autobusa koji su tuda prolazili.
List je bio oštećen, slova bleda, ali ovaj red me je zaustavio. Svetlost – tako jednostavna stvar, a ipak toliko nedokučiva. Ne samo da nam omogućava da vidimo, već i da osetimo svet. Ona je svuda i nigde, opipljiva i nedostižna, naučna činjenica i poetski san.
Ovaj esej je moj pokušaj da istražim tu misteriju svetlosti – njenu moć da te transformiše, da te uzdiže, da ti otkrije lepotu koju često, u žurbi, previdiš. Nije samo filozofsko razmišljanje; to je i moj lični dnevnik susreta sa svetlošću – u umetnosti, u prirodi, u trenucima kad sam najmanje očekivao njenu prisutnost. Kroz Gogenovu viziju, kroz prizmu kulture, nauke i ličnog iskustva, svetlost je postala ne samo ono što vidim, već i ono što jesam.
Pol Gogen – Autoportret (1888) sa portretom Emila Bernara (u ulozi Žana Valžana, protagoniste „Jadnika”) u pozadini, za Vinsenta Van Goga
SVETLOST KOJA RAĐA I UBIJA
Gogen je govorio o svetlosti kao o otkrovenju, ali znao je i njenu okrutnost. Na Tahitiju, pod tropskim suncem koje „seče” poput mačete, njegova platna su cvetala jarkim bojama, ali istovremeno, njegov život je propadao. Sifilis, siromaštvo, depresija – sve to je bilo tamo, u senci onih sjajnih žutih i crvenih tonova.
Napustio je evropske salone da bi tragao za iskonskom lepotom na dalekim obalama, verovatno je u tim zorama nalazio inspiraciju. Njegove slike, pune smelih boja i živih kontrasta, nisu samo prikazi tropskih predela, već pokušaj da se uhvati trenutak kad svetlost oživljava sve što dotakne.
Jednom sam u Luvru stajao pred njegovom slikom „Oče gde ideš?” (koju mnogi pogrešno nazivaju „Gde dolazimo?”). Osvetljenje je bilo loše, refleksi na staklu su me nervirali, ali u jednom trenutku, kad se gungula stišala i gomila razišla, ugledao sam je kako treperi. Taj kontrast – između Gogenove umetničke vizije i njegove brutalne stvarnosti – me je dugo proganjao.
Svetlost u njegovim delima nije samo fizička; ona je otkrovenje, poziv da vidiš dublje, da pronikneš u suštinu stvari. Misterija svetlosti koju on veliča leži u tom dvostrukom dejstvu: ona obasjava svet, ali i tebe, otkrivajući lepotu koju nosiš u sebi.
GOGENOVA POTRAGA ZA SVETLOŠĆU
Da bismo razumeli Gogenovu misao, moramo zaroniti u njegov život – život pun protivrečnosti, borbi i neumorne potrage za istinom. Pol Gogen, nekada uspešan berzanski posrednik u Parizu, krajem 19. veka napušta udobnost buržoaskog života, osećajući da ga evropska civilizacija guši. Krenuo je na putovanje, prvo u Bretanju, a zatim na Tahiti i Markiska ostrva, tragajući za nečim kako je govorio – čistijim, iskonskijim.
Njegova umetnost bila je pobuna protiv akademizma i materijalizma. Dok su impresionisti poput Kloda Monea tragali za prolaznim efektima svetlosti, Gogen je išao dalje – za njega, svetlost nije bila samo igra boja, već simbol dubljeg smisla. Njegove slike, sa smelim žutim, crvenim i zelenim tonovima, pokušavaju da zadrže trenutak prosvetljenja, kad svetlost otkriva večnost u običnom.
Kad je pisao o „misteriji svetlosti”, Gogen je verovatno mislio na taj unutrašnji sjaj koji je osećao stvarajući, na retke trenutke kad je umetnik u harmoniji sa svetom.
Ipak, Gogenov život nije bio bajka. Njegova potraga za svetlošću bila je praćena siromaštvom, bolešću i usamljenošću. Možda je upravo u tom kontrastu – između sjaja njegovih slika i tame njegovog života – ležala prava misterija. Svetlost koju je video nije bila laka uteha; ona je bila izazov, poziv da raste kroz bol, da pronalazi lepotu čak i u patnji.
DVOSTRUKA PRIRODA SVETLOSTI
Šta je to što svetlost čini tako posebnom? Možda je to njena dvostruka priroda – ona je istovremeno prisutna i neuhvatljiva. Svuda je oko tebe, a ipak je ne možeš zadržati. Poput vremena, svetlost teče, menja se, igra se sa tvojim čulima. U podnevnom suncu, ona je oštra, gotovo surova, otkrivajući svaku nesavršenost. U sumrak, postaje meka, miluje pejzaž i uliva spokoj. U svakom od tih trenutaka, ona ti nudi novu perspektivu, novi način da vidiš svet. Kao da te uči da je lepota u promeni, u neprestanom plesu između svetla i senki.
Naučnici su vekovima pokušavali da dešifruju svetlost. Isak Njutn je razložio sunčev zrak na spektar boja, pokazujući da je svetlost sastavljena od talasa. Albert Ajnštajn je otišao dalje govoreći da je svetlost istovremeno i čestica i talas, odnosno osnovni element vaseljene. Ipak, nijedna formula ne može objasniti zašto te zalazak sunca ostavlja bez reči, ili zašto treperenje zvezda budi čežnju za nečim nedostižnim. Svetlost je naučni fenomen, ali i poetski simbol, most između materijalnog i duhovnog.
Ta dvostruka priroda čini svetlost jedinstvenom. Ona je merljiva, a ipak neuhvatljiva; objektivna, a ipak duboko subjektivna. Kad Gogen govori o „misteriji”, on možda upravo na to misli – na nemogućnost da se svetlost u potpunosti objasni, na njenu sposobnost da te uvek iznova iznenađuje.
RAST KROZ SVETLOST
Gogenova rečenica govori i o rastu. „Rastem”, kaže on, „diveći se”, i u tome leži duboka istina. Svetlost ne samo da obasjava, već te i menja. Kad dopustiš da te njena magija dotakne, počinješ da vidiš stvari drugačije. Obična stabljika trave, osvetljena jutarnjom rosom, postaje umetničko delo. Lice voljene osobe, obasjano svećom, otkriva dubinu emocija koju reči ne mogu da opišu. Svetlost te uči da ceniš takve detalje, da zastaneš i diviš se. Ona te podseća da je lepota svuda, samo treba da je uočiš.
Ne volim da fotografišem. Uvek propustim najlepše trenutke dok se borim sa podešavanjima kamere. Ali sećam se jednog jutra na Zlataru, kad je magla prekrila planinu, a prvi zraci je raskomadali na parčiće – kao da neko raspaljuje vatru u mraku. Samo sam stao i blenuo. Nije bila „savršena” slika, nije bilo trenutka za instagram – samo hladno jutro, moje umorne oči i osećaj da nešto mnogo, mnogo veće prolazi kroz mene.
Gogen je verovatno imao takve trenutke dok je slikao. Možda je i on znao da će njegove slike nadživeti njegovu bol.
UNUTRAŠNJA SVETLOST U TAMI
Ali svetlost nije uvek spoljašnja, niti je uvek lako uočljiva. Postoji unutrašnja svetlost – ona iskra kreativnosti, nade, ljubavi – koja sija čak i u najmračnijim trenucima. Bilo je perioda u mom životu kada sam se osećao izgubljeno, kad je tama tuge i sumnje izgledala nepremostiva. Ali onda, u jednostavnom gestu dobrote – prijateljskom zagrljaju, nečijem smehu, ili čak i u trenutku kad sam pronašao prave reči da izrazim svoje misli – osetio sam tu iskru. Ta unutrašnja svetlost, koju Gogen možda naziva „misterijom”, podseća da si sposoban da pronađeš lepotu čak i kada je svet zamračen.
Takva svetlost se često rađa u stvaralaštvu. Kad sediš pred praznim listom papira, ili ispred platna, ili dok sviraš u krug beskonačnu melodiju, postoji trenutak kad ideje same počnu da teku. To je unutrašnja svetlost, ona ista koju je Gogen tražio na Tahitiju, ona ista koja pokreće da voliš, da sanjaš, da nastaviš dalje. Ona je ono što čini živim, ono je to što te povezuje sa nečim većim od tebe samog. Svetlost je znanje.
SVETLOST U RAZLIČITIM KULTURAMA
Svetlost nije samo lični ili umetnički fenomen; ona je i kulturni simbol, utkan u srž celokupnog ljudskog iskustva. U svakoj tradiciji, svetlost nosi posebno značenje. U hrišćanstvu, ona je božanska prisutnost – sveća u crkvi, oreol oko svetitelja, ili Hristos kao „svetlost sveta”. U budizmu, prosvetljenje je unutrašnja svetlost koja oslobađa od patnje. U indijskom prazniku Divali, hiljade lampi se pale da bi se proslavila pobeda dobra nad zlom. U nordijskim mitovima, svetlost je dar bogova koji donosi život u ledenu pustoš.
Čak i u sekularnom svetu, svetlost zadržava svoju magiju. Pališ sveće za rođendane, kao da prizivaš svetlost za novi ciklus života. U novogodišnjoj noći, pod treptajem svetla, podižeš čašu za nadu i nove početke. Ovi rituali, svesni ili nesvesni, podsećaju da je svetlost više od fizičkog fenomena – ona je simbol tvoje potrebe za smislom.
Jednom sam u suton posetio malenu crkvu na Suvoj planini, nigde nije bilo nikoga, samo Bog i ja i sveće koje su bacale mekane senke na stare ikone. U tom prostoru, ispunjenim treperećim svetlom i mirisom tamjana, vreme kao da je zastalo. Svetlost nije bila samo fizička; ona je bila most ka nečemu dubljem – metafizičkom. Taj trenutak me je podsetio da je svetlost, bilo da dolazi iz sunca, sveće ili iz duše, uvek priziv da se povežeš – sa svetom, sa drugima, sa sobom.
SVETLOST U SAVREMENOM SVETU
Danas sve teže nalazimo „pravu” svetlost. Živimo u doba ekrana – plavih, hladnih, veštačkih. Sećam se kad sam kao dete, u kući na selu kod babe, palio petrolejku; plamen je treperio, bacao senke na zid, miris je bio gust, tvrdim da je bio čak i opipljiv. Danas to zamenjuje LED sijalica. Efikasnije? Da. Lepše? Nimalo. Čitao sam negde da je Van Gog naslikao „Zvezdanu noć” pod uticajem halucinacija. Možda je i Gogen video svetlost koju mi više ne možemo da vidimo.
U savremenom dobu, gde si okružen veštačkim svetlom ekrana i užurbanim ritmom života, lako je zaboraviti magiju svetlosti. Plavičast sjaj telefona može da te odvoji od stvarnosti, a neonska svetla gradova obično zaklanjaju zvezde. Često si toliko zaokupljen lovom na savršenu fotografiju zalaska sunca za društvene mreže da zaboraviš da zastaneš i zaista ga doživiš. Ipak, čak i u tom trenutku, kad podigneš telefon da „uhvatiš” svetlost, postoji nešto duboko ljudsko – želja da zadržiš lepotu, da je podeliš sa drugima.
Savremena tehnologija je, paradoksalno, i otuđila i približila svetlost. Fotografije zalaska sunca deliš sa hiljadama ljudi preko ekrana, a digitalna umetnost ti omogućava da stvaraš nove oblike svetlosti. Ipak, prava magija ostaje u onim trenucima kad se odvojiš od ekrana i dopustiš prirodnoj svetlosti da te prožme. Zrak sunca koji se probije kroz prozor, treperenje sveće za večerom, osmeh nepoznate osobe na ulici – sve su to mali podsetnici da je lepota svuda unaokolo.
Jedan takav trenutak doživeo sam u gradskom parku u Dragačevu, usred užurbanog dana oko sabora trubača. Verovatno je bio ponedeljak pred manifestaciju, predosećam. Sedeo sam na klupi, bilo je pozno leto, to dobro pamtim, primetio sam kako sunce baca zlatne šare kroz lišće. Deca su se igrala, smeh je odzvanjao, i na trenutak, iz daljine dopirao jednoličan ton trube i svetlost je sve učinila savršenim. Taj običan prizor, obasjan popodnevnim suncem, podsetio me je da lepota ne zahteva velike gestove – ona je u malim, svakodnevnim trenucima, ako samo otvoriš oči.
FILOZOFSKA DIMENZIJA SVETLOSTI
Svetlost je i filozofski izazov. U Platonovoj alegoriji pećine, svetlost je simbol istine, put iz tame neznanja ka svetu ideja. Za Hajdegera, svetlost je povezana sa bivstvom – ona otkriva svet, ali i tebe u tom svetu. Svetlost te podseća na krhkost postojanja: kao što zrak sunca nestaje u sumraku, tako i tvoji trenuci prolaze. Ali upravo u toj prolaznosti leži lepota – u sposobnosti da u svakom trenutku pronađeš večnost.
Gogenova rečenica je, u suštini, poziv na buđenje. Ona podseća da je život, poput svetlosti, dragocen i prolazan. Svaki trenutak u kojem uspeš da uočiš lepotu je mali trijumf, korak ka tome da postaneš bolja verzija sebe. Svetlost te uči da voliš detalje, da ceniš obične stvari – rosom okupanu travu, smeh deteta, toplinu ruke voljene osobe. Ona te uči da je lepota stvarna, čak i ako je ne možeš zadržati.
PRIZIV SVETLOSTI
Na kraju, razmišljam da Gogenova misao ipak nije samo poetska refleksija – ona je putokaz. Misterijo svetlosti, prožmi me ponovo. Nauči me da rastem, da se divim, da volim. Dopusti mi da vidim večnu lepotu, čak i u običnim stvarima, i da je nosim u sebi, kao dragoceni dar. Svetlost nije samo ono što vidiš; ona je ono što jesi i ono što možeš da postaneš. Kao posebna zanimljivost neka posluži to da je Nikola Tesla u više intervjua govorio kako su Srbi zapravo zaduženi da na planeti Zemlji trguju svetlom. Slučajnost?!
Gogen je pobegao iz Evrope da bi tragao za „iskonskom” svetlošću. Da li je uspeo? Ne znam. Ali njegova rečenica kojoj sam posvetio vreme me podseća da svetlost nije samo fizički fenomen – to je i odluka. Odluka da otvoriš oči i vidiš lepotu i tamu zajedno. Da prihvatiš da ne možeš da je „uhvatiš”, ali da ipak pokušavaš da dosegneš prosvetljenje.
Veliki Ljubivoje Ršumović je rekao da se i mrak širi brzinom svetlosti, time završavam jer na kraju, svetlost nije samo ono što te obasjava – već i ono što u tebi odbacuje senke.
Ne umem sa ženama, iako imam erotski pogled. To je zato što sam glup kao kurac. Mnogo bi vremena trebalo da ispripovedam sve moje ljubavne neuspehe. Da nabrojim seksualne avanture prsti jedne ruke su previše. A za emotivne veze malo su svi prsti koje imam, uključujući i onaj ekstremni ekstremitet, koji me i baca u očaj.
Čitate priču Velibora Petkovića: „DRNDANJE STAKLENE VUNE”
Verovatno je za sve kriva moja stidljivost. I smotanost. I što nemam materijalna dobra u vidu kuće, stana, automobila. Da sam barem neki sportista, ali ja se zadišem dok se popnem uz stepenice na drugi sprat. Mogao sam da budem muzičar, ali nemam sluha, pa gitaru sviram mehanički, kao one lutke na navijanje. Buljim u papir sa ispisanim akordima i drndam, a kad zapevam glasom kao iz bureta, svi se povaljaju od smeha.
Kad bih bar umeo da crtam i slikam! Olovku držim u ruci kao analfabeta, mora da je to neki neobičan defekt, i potpisujem se dečjim rukopisom. Takvi su mi i crteži, nevešti i jadni, niko ne veruje da su nastali pre pet minuta – misle da sam ih iskopao iz arhive nižih razreda osnovne škole. Video sam da su neki Španci na tome izgradili svoje celokupno delo, ali drugo je to kad znaš da crtaš, pa izvlačiš dečje elemente. Kod mene svaki lik ima glavu ko Cocin bubanj!
Ipak idem na izložbe, ne samo zbog koktela koje neki umetnici priređuju. Volim i književne večeri, više one koje se organizuju po klubovima gde se toči piće, nego klasične gde pisci cevče kisele vode i žute sokove, a publika na suvo guta reči kritičara i odlomke autora. Mislim, ono što on čita, šta će nam slomljeni literata!
Umetnost me privlači jer nemam talenat ni za šta drugo. Majstorisanje mi uopšte ne ide od ruke, ponekad me namuči i zamena pregorele sijalice. Koliko sam glup za te stvari potvrđuje događaj iz detinjstva: želeo sam da proverim kako radi praćka, pa sam stavio kamenčić, zategao gumu, a onda je okrenuo prema sebi. Utvrdio sam da kamen neverovatnom brzinom leti pravo u moje čelo, okrvavljen sam shvatio zašto u crtanim filmovima samo budale vire u puščanu cev s pogrešne strane. Onda iz epizode izlaze osmuđeni i ismejani, što nije lep doživljaj ni za koga.
A onda, kao u bajkama koje smo čitali u ranom uzrastu do punoletstva, dogodilo se pravo pravcato čudo! Zalutao sam u „Muzički klub” na nekakav performans, jer sam pomešao datume i krenuo na koncert „Električnog orgazma”. Ono što sam tamo gledao bilo je još bolje: nekakav tip s umetničkim imenom Gandalf postavio je stari gvozdeni krevet na pozornicu i ležao na njemu. Ulaz je bio besplatan, pa se okupilo dosta radoznalaca.
Pošto je to ležanje potrajalo, a ništa se nije dešavalo, pogledom sam kružio po publici i gledao lepa lica. Ugledao sam jednu prijateljicu na drugoj strani, mahnuo joj i ona meni, a onda sam se sjurio preko bine do nje. Uopšte nisam primetio, u onom polumraku, da se po podu kotrljaju kokošja jaja. Nekim čudom nisam nagazio ni jedno, ali se umetnik uspravio i sa uzglavlja zavapio: „Čoveče, jesi li normalan, zgazićeš mi jaja!”
Njegov očajni uzvik je izazvao buru smeha, a ja sam zbunjen zastao, a onda ipak nastavio do prijateljice. Njoj se lice iskrivilo od smeha, shvatila je da nisam baš upućen u tajne postmoderne. Pružio sam joj ruku, a onda uvređen krenuo nazad na svoje staro mesto. To je Gandalfa već toliko raspametilo da je skočio sa kreveta i jurnuo za mnom. Usput je izgazio nekoliko jaja, a ja nijedno, pojma nemam kako to da sam imao ugrađen radar za minsko polje u nogama. Dok sam se vraćao na sedište, dobio sam frenetičan aplauz.
Performer je video da mu nepoznati krade slavu, pa je rešio da stupi u drastičnu akciju: počeo je da se svlači i vitla odećom po bini. Devojke su vrištale, a momci dobacivali nepristojnosti, padale su i psovke. Tako go golcijat, umetnik je bosim nogama izgazio sva jaja, a publika ga je nagradila uzvicima „bravo” i gromkim aplauzom. Zatim je čučnuo, izvukao ispod kreveta nekakvu teglu, otvorio je i gurnuo prste unutra.
Olizao ih je, valjda da nam pokaže da je reč o jestivom materijalu, a onda počeo da se posipa po glavi i maže po telu tom žitkom masom. Način na koji se slivala potvrdio nam je da se radi o medu, jer samo taj čarobni nektar ima neobičnu osobinu da se prosipa u cik-cak. Čitao sam da ni moderna nauka ne ume da objasni zašto je to tako. Ne znam zašto ne pitaju pčele? Možda je naša Matica srpska u svađi s njihovom? „Brate, mnogo si mi meden, ali mi te srce neće!” – dobacio je neki frajer iz publike.
Opet smo se smejali, svi u publici, ali Gandalf, mada je rastom više ličio na Hobita, nastavio je svoju umetničku radnu akciju. Izvukao je nož ispod jastuka i počeo da udara po njemu kao sumanut. Malo smo se prepali, nikad ne znaš ko je psihopata i hoće li jurnuti prema prvim redovima. Veštim pokretom rasporio je jastuk „od učkura do bijela grla” i bacio nož na krevet. Zgrabio je ranjeni jastuk i posipao se perjem, koje se lepilo na njega kao u stripovima. Jedina razlika bila je što su tamo koristili katran kao jeftiniji materijal.
Ulepljen u perje više nije izgledao jadan i go, već više kao nekakva pernata živina. Penis mu se nije preterano isticao ni pre toga, a sada ga je sasvim pokrio guščjim perima i devojke nisu mogle da uživaju u besplatnoj golotinji. Onda je skočio na krevet i zgrčio se kao fetus.
„Umaza posteljinu, čoveče, mogo si bar da se okupaš!” – opet je neko dobacivao foru.
Performer je malo poležao, a kad su neki već počeli da ustaju i spremaju se da odu, naglo je skočio, stao na metalnu ivicu kreveta i pokušavao da što duže održi ravnotežu. Ličio je na ptića koji pokušava da poleti, a plaši se visine, tako da smo zagrajali i pokušali da ga ohrabrimo:
„Poleti sokole, šta ćeš sam u gnezdu!” – uzviknuo sam.
Ne znam otkud mi ta rečenica, psihijatri bi verovatno nešto iščačkali o tome da sam jedinac i da nemam devojku. Svejedno, umetnik je skočio s kreveta i u trenutku kad se čuo udarac nogama o pod, svetlo je sasvim utrnulo. Muk je potrajao nekoliko sekundi, a onda su upućeni u te stvari počeli da aplaudiraju. Pridružili smo se i mi ostali i svetlo se upalilo. Samo umetnika nigde nije bilo, iskoristio je mrak da se izgubi iza scene. Već sam pomislio da je to štos i da se neće vraćati, kada ga je sujeta nadvladala. Na uzvike „Bravo, majstore!” nije odoleo, što me razočaralo. Dok se klanjao, kao balerina, osetio sam plimu besa u sebi:
„Sve je pokvario ovim povratkom, ja bih se izgubio u mraku, to je bilo mnogo efektnije!”
Te iste večeri sam sedeo u kafiću s onom prijateljicom iz publike i njenim društvom. Razgovarali smo o viđenom performansu i neko je primetio:
„Čoveče, kad si pretrčavao binu, a okolo jaja, nisam mogla da verujem da nećeš da nagaziš nijedno. A uopšte ih nisi gledao, nego pravo u Maju!”
Smejali smo se, a ja sam u trenu odlučio:
„Praviću i ja performanse, imam neke ideje.”
„Kakve, ispričaj nam?” – zapela je Maja, a ja nisam imao kud, morao sam da izmišljam. Posle sam sve to stvarno i realizovao.
U galeriji „Srbija” u centru Niša priredio sam performans „Testerisanje zime” koji je bio veoma posećen, a kritike u umetničkim časopisima i emisijama pravi hvalospevi. Pozajmio sam od kuma razne vrste testera za drva, obezbedio honorar i za njega, pa smo zajedno sa posetiocima danima pilili nekoliko metara bukovine. Za uspomenu, posetioci su se fotografisali dok režu, nekima je to bio prvi susret s fizičkim radom, a drugi su bili veštiji i od mog kumašina. Nismo naplaćivali, pa su mnogi nosili po neko drvce kući, tražeći da im se potpisujemo, a bilo je i molbi da im piljevinom napunimo pivske flaše, koje su ležale okolo. To nije bilo u planu, ali smo od duga vremena počeli da cevčimo i da ih prazne kotrljamo po galeriji.
Ohrabren, upustio sam se i u rizične poduhvate. Odbačenu staklenu vunu doneo sam u jednu fabričku halu i ponudio hrabrima da se prošetaju po njoj i da je dodiruju. Napisao sam da je štetna, što se nekada nije znalo i korišćena je kao izolator i zaštita od požara, tako da se ne preporučuje duži boravak u izložbenom prostoru.
Nabavio sam polovne gas-maske i vreteno, pa sam na licu mesta pokušavao da od staklene vune nešto ispredem. Ta moja fotografija objavljena je u svim važnijim svetskim časopisima, a postavka je bila omaž mom omiljenom piscu iz mladosti Hermanu Heseu. Zato sam je i naslovio kao „Drndanje staklene vune”. Usledili su žestoki napadi književnih kritičara, ali su me ovi likovni branili i tako je moja slava rasla brzinom većom od svetlosti. Proizvodio sam je bez Velikog hadronskog kolajdera, Božja čestica nije samo u Cernu, ali to budale ne znaju.
Kad mi je sve dosadilo, počeo sam da koristim mikrofone i kamere. Uz pojačala i zvučnike umetnost smo proizvodili na licu mesta. Publika je baljezgala, a u tonama jalovine našlo bi se i neko zrnce zlata. Praktično, sve što bi palo na pamet meni ili bilo kome, odmah smo realizovali. Sukobio sam se sa kolegama umetnicima koji su tvrdili da je teza o demokratizaciji umetnosti pogrešna, ali sam ih javno oterao u majčinu kao elitiste. Time su mi dali ideju za još jedan performans: „Otadžbina je ovo materina!”
Da čudo bude veće, prihvatili su me čak i najžešći fudbalski navijači koji pre toga nisu ni čuli za performanse. Kupio sam ih projektom koji je iskoristio njihovo divljanje na stadionima, moj je bio samo naslov: „Imamo nešto da vam poručimo!”
Čak su mi iz Vlade Srbije slali emisare da me pitaju da li mi nešto treba, jer sam svojom blesavom umetnošću uspeo da kanališem nezadovoljstvo u prihvatljive okvire. Vrhunac je bila odluka da predstavljam našu zemlju na Bijenalu u Veneciji, a pobrao sam i simpatije tradicionalno neugodnih suseda.
Dopalo im se što sam osmislio performans „Mi-rišemo”, u kome iz složene aparature puštam mirise po izložbenom prostoru, od najprijatnijih do najogavnijih, a po belim zidovima svako može da crta, slika ili ostavlja otiske ruku, nogu, nosa, dupeta, čega god. Hrvati koriste tu reč „risanje” za „crtanje”, tako da sam čuo da mi dva predsednika spremaju nekakva odlikovanja „viteza kulture”, kako li se to već zove, u saradnji sa Francuzima.
A žene? Naravno da nisam više „vitez propuštene prilike” kao u Džonijevoj pesmi, gde „lijepe žene dođu, vide i odlaze”. Sve se promenilo, ali pomalo mi je dosadilo da spavam sa koleginicama iz umetničke branše i novinarkama koje me jure za intervju. Sve su one pomalo lujke, čim ih zanimaju ovakvi kao ja. Zato sam čvrsto odlučio da se oženim. Bio bih glup kada i od toga ne bih napravio performans koji će mi uterati u džep neku desetinu hiljadarki zajedničke evropske valute. Nema veze što se evro klima, ako propadne, napraviću performans sa nevažećim novčanicama za neku novu devizu. Ali, sad se ženim i tačka!
Osmislio sam ovakav kulturni događaj, koji proizvodi promenu mog bračnog statusa, a dozvoliću i drugima da pokušaju na isti način. Nazvao sam ga „Kićenje neveste” u čast Paje Jovanovića i njegove čuvene slike. Prilagodio sam ga najmodernijim tendencijama koje prevazilaze postmodernu za koplje-dva: u galeriji su monitori na kojima se vrte svi moji dosadašnji performansi, a dok publika to gleda i šeta okolo, ja se skidam i na vrh penisa pričvršćujem malu kameru.
Onda tako nag lutam prostorom i snimam najpre pod, a kad mi se neka devojka dopadne, kamera snima iz drugog rakursa. Posle mesec dana, sve one koje sam zumirao dolaze u uži izbor, a ja se ženim kandidatkinjom koja je slobodna i koja želi da se uda za mene. Tako sam rijalitiju dao neophodnu dozu umetnosti, jer „lepota će spasiti svet”, hteo on to ili ne. Mislim da Dostojevski ne bi imao ništa protiv! I teniseri to tetoviraju po mišicama, sad je red na mačkice.
Naravno, bilo je primedbi na moj račun da propagiram seksistički odnos prema ženama, tako da sam morao da izađem u javnost i poručim da ukoliko iz nekog razloga moj instinkt bude usmeren prema muškom polu, pristajem da uđem u takvu vrstu zajednice. Za sada je sve u redu, nisam „usnimio” ništa što se kosi sa mojom privrženošću ženama. Da bih zapušio usta kritičarima, smislio sam i novi „izam” i bacio im ga, kao kosku, da glođu dok sve ovo traje: (n)everpostmoderna, (n)everpostmodernizam.
Ne pitajte me šta to znači! Otkud bih ja to znao. Ja samo prodajem „muda za bubrege” i uživam u svemu tome. Ako mi dosadi, javno ću da se pokajem i o tome napišem knjigu. Već imam naslov, ukrao sam ga od Miroslava Krleže i prilagodio onome što radim, tako što sam izbacio Fricovu negaciju: „Umetnost je otisak ptičje noge u blatu”. Ali, do tada, ja kao stari učenik „Alana Forda” uživam u svemu i sam si sebi velim: “Bolje je sto godina živjeti u bogatstvu, nego tjedan u bijedi!”
A sad molim za malo mesta, da prođe moj „kitolovac”.
Za GLEDIŠTA piše Velibor PETKOVIĆ
POGLEDAJ JOŠ
Srđan Stojiljković: KONTROLA, KONTROLA, MORAŠ DA IMAŠ KONTROLU!
U globalnom trenutku dok kultura sve češće služi kao dekor, a ne kao prostor misli, projekat „Dijalog kulture: Kritika kao podsticaj razvoju” ponudio je nešto sasvim drugo: kritički uvid, argumentovano vrednovanje umetničke produkcije i afirmaciju javnog dijaloga. Nije, međutim, dobio podršku na konkursu Ministarstva informisanja.
Ilustracija: „Dijalog kulture: Kritika kao podsticaj razvoju”
Sa oko 50 bodova, ovaj projekat našao se u drugoj polovini rang liste. Sa stanovišta administrativne statistike – tek jedan od mnogih. Sa stanovišta kulturne politike – alarm.
Umesto senzacionalizma, ponudili smo kritiku. Umesto marketinga, analizu. Umesto konformizma, promišljanje. I upravo je to možda bila najveća prepreka. Jer u sistemu koji je sve manje spreman da čuje različito, projekat koji postavlja pitanja o smislu umetnosti, o odnosu tradicije i savremenosti, o odgovornosti stvaralaca i publike – lako biva marginalizovan.
Gledišta su medij u nastajanju, ali sa sedamdeset godina tradicije. Podnosilac projekta – Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša – okuplja brojne profesionalce u oblasti umetnosti, kulture, prevođenja i kritike. Sam projekat je u tehničkom, konceptualnom i društvenom smislu bio primer dobre prakse, u skladu sa svim zahtevima konkursa. Ono što mu je nedostajalo, izgleda, nije bio kvalitet, već podobnost.
Ali ovaj tekst nije plač nad odbijenim projektom. Ovo je podsetnik da kritika nije dopuna kulturi – ona je njen temelj. Bez kritike, kulturni život postaje estrada; bez javnog dijaloga, ostaje propaganda.
Nastavljamo. Izoštravamo Gledišta, kroz saradnje, kroz nove konkurse. Jer verujemo da Grad Niš zaslužuje kulturu koja misli. A kritika, koliko god bila nepoželjna – ostaje nužna.
Proka Jovkić rođen je 27. avgusta 1886. godine u selu Laliću u Bačkoj. Prvu pesmu objavio je na Vidovdan, 28. juna 1906. godine, pod naslovom: Vijek dvadeseti, vijek je Slavenstva u Srpskoj nezavisnosti. Svoju prvu knjigu pesama, Knjiga pjesama, potpisanu imenom „Nestor Žučni”, štampao je 17. maja 1908. godine u Oklandu u Kaliforniji, u izdanju Srpske nezavisnosti.
Danas se navršava 110. godišnjica od kako je Nestor Žučni otputovao u večnost
Drugu knjigu, Poezija neba i zemlje, objavljuje 1910. godine u San Francisku, u Srpskoj štampariji Dušana Ilića, a treću, Knjiga borbe i života, u štampariji Davidović u Beogradu 1912. godine.
U uniformi, 1915. godine, povukao se u Niš, ratnu prestonicu, gde je, sluteći tragediju, posmatrao propast države. Pripovedalo se da je u šetnjama pored Nišave sa prijateljima govorio o snovima, životu i predosećaju smrti. Njegove reči bile su pune tuge i slutnji.
Da bi makar malo bio od koristi, prema zapisu iz Politikinog zabavnika, prijavio se za tumača engleskoj medicinskoj misiji. Baš kada je dobio obaveštenje da je primljen, 10. aprila, osetio je prve znake teške bolesti. Visoka temperatura nije spadala danima, a potom su se pojavile i pege – pegavi tifus.
Pao je u postelju niške vojne bolnice, gde se u tim danima smrt čekala kao izvesnost. U delirijumu, govorio je o Hegelovom sistemu apsolutnog idealizma, kazivao epske pesme i citirao sopstvenu borbenu poeziju. „To je najviši moral”, bile su njegove poslednje reči.
Njegova agonija trajala je sve do 27. aprila 1915. godine, kad je preminuo u svojoj dvadeset devetoj godini. Sahranjen je, kao i mnogi tifusari tog doba, u neobeleženom grobu.
Ipak, njegova poezija nije bila zaboravljena. Između dva rata, njegove borbene stihove cenila je čitava jedna generacija. Na proleće 1931. godine, na groblju u Nišu, pojavila se nepoznata žena – njegova prijateljica iz ratnih dana – koja je, ne pristajući da srpski pesnik ostane bez obeležja, tražila njegov grob.
Zahvaljujući pregalaštvu Kola srpskih sestara, 15. novembra 1932. godine na Starom groblju u Nišu otkriven je spomenik Proki Jovkiću, koji i danas svedoči o Nestoru Žučnom. Sećanje na njega živi i kroz ulice u Beogradu i Nišu koje nose njegovo ime, kao i Osnovna škola u Laliću kod Odžaka, ali i naša Knjižara „Nestor Žučni”.
Danas, 27. aprila 2025. godine, se navršava tačno 110. godišnjica od njegovog odlaska u večnost, a već sledeće, 2026. godine, obeležićemo 140. od njegovog dolaska na ovaj svet.
Dnevni list Politika, od 16. novembra 1932. godine, svoju reportažu iz Niša, sa otkrivanja spomen-obeležja, završava rečima pesnikovog brata Milivoja Jovkića kojima ćemo i mi, pre njegove poezije, okončati ovaj uvodni tekst: „Dragi brate moj, Proko, skupili su se sestre i braća, tvoji prijatelji da ti odadu svetu počast. I ja sam, moj brate, došao da jedini od tvojih poljubim zemlju koja te krije i da ti kažem da je sve ono što si mi nekada daleko u tuđini, u Čikagu, govorio, danas sve ostvareno – mi imamo jednu, svoju državu.”
SVRŠENO NIJE…
Svršeno nije jošte delo naše!
Još narod ovaj dalje ići ima,
Da novu slavu novom borbom paše.
Zalud ga biju, spotiču i plaše,
Nadošla mu je snaga kao plima,
Vekovi ljudstva poslanje mu daše.
Ah, još će biti borbe, ognja, dima!
Još ovaj narod boriće se s njima,
Sa svima, koji krvi mu se maše:
Sa svima, što mu podlo na put staše.
Svršeno nije jošte delo naše.
No sve će proći: krv, oganj i bitke,
Gromovi, praske, tutanj, kanonada,
Lom štita, mača, noža, sablje britke,
Podvale tuđe i pakosti plitke –
A narod ovaj, ova rasa mlada,
Kô Božji izvor čiste vode pitke,
On, koji teško, dugovečno strada,
Ostaće kao novi dan i nada,
Kô mlado borje, kao jele vitke,
Kô beli biser, divne cvetne kitke.
A sve će proći: krv, oganj i bitke.
NA POLASKU (1915)
Ostajte zbogom, majke naše mile,
sestre i ljube… Što vam suze teku?
nećemo nikud u zemlju daleku:
tu ćemo svoje iskidati žile.
Tu ćemo pasti, izginuti vedro,
i drug do druga ostaviti kosti;
a naše mrtvo, razmrskano bedro
zboriće svetu za njegove zlosti.
Brat će do brata boriti se časno,
smrt sa životom i život sa smrću;
i celom svetu tada biće jasno
kako za život ljudi u smrt srću.
Ljube i majke naše, i vi sele,
ne dajte suzi da vam s oka kane,
Ruke će vaše trebati nam bele,
kad krv iz naših rana teći stane.
Tad ćemo mreti sa verom i nadom,
u čvrste gore muška srca sliti,
a tvrdi grad će padati za gradom
i zemlja naša opet naša biti.
PROKLETO DOBA
Mi smo u dobu večnoga trvenja
U kome svaki otima i grabi,
U dobu jednog ludog pokoljenja
Kad kliču jaki – ali plaču slabi.
Kad skoro svako znojav i očajan
Sa osećajma divljačkim i krutim,
Brza i žuri za mamonom žutim
I traži život visoki i sjajan.
O dobru onih što se u zlu guše
Već nema niko vremena da misli –
Zar ljudi vreme u zaman da traće?
Ah, čujte svi vi, čije su još duše
Za ljudstvo brige i tereti stisli –
U ovom dobu nema više braće!
MOLITVA (1911)
Al samo, Bože, čuvaj,
poštedi pleme ovo:
Viteško, malo pleme
kog mori pakost živa!
Njega ne udri više!
Ako si lance skovo,
Meni ih daj!
Na mene nek
tvoj gnjev izliva!
MAJCI (1908)
Majko moja mila, u ovome času
Ja osećam teret što nemam nikoga,
I što tebe nemam… Ko da se glas Boga
Na me, radi nečeg strašnog, gnevom rasu.
Cvili moje srce i jednako plače;
Ti u grobu ležiš, mrtva i daleko,
A tvoj sin je mnogo od života čeko,
I teško gubitak oseća sve jače.
Sećam se još i sad… Slatko tvoje krilo
Ko je kadar reći šta sve nama znači?
I šta ima da nas još tako privlači,
Majko moja mila? … Davno je to bilo! …
Ali ja se sećam dobrote tvog oka,
Tvoje blage ruke, nego tvoje brižne
I milosti, majko, silne, nedostižne,
Što je dade, kao priroda duboka
I moćna, pri svakoj stopi i koraku.
Tvoje mleko, majko, ko da zaboravi?
I ko da ti sliku iz sećanja stavi,
Iz slatkog sećanja? … I sada u zraku
Ti nada mnom lebdiš ko svetinja prva,
Nepobitni osnov sve ljubavi druge…
O pohodi, majko, moje noći duge;
Pomiluj tvog sina, poljubi tvog crva,
Da ti bude jači: da nikakva sila
Ne slomi mu muškost ponosnu, ni volju,
Već da vedro gleda, ko ljiljan u polju,
U svetloj kristalnoj čistoti. O mila,
Mila moja majko, donesi mu snage,
Da život podnese i sebe nadjača,
I da bude jači od svakoga mača
Snagom srca svoga i reči ti blage.
POGLEDAJ JOŠ
Stanislav Krakov: „ČEŽNJA DALEKIH LETOVA I PESMA ARLEKINA U ZRAKU”
Padali su aeroplani na Flandrijskim ravnicama, nevidljivi u magli, dok se u vazduhu lepršao šum njinih polomljenih krila kao bekstva jata preplašenih tica, i dok su dole kanalima umorno tekle crvene raskaljane vode. Preplašeno su klepetali mitraljezi.
Padali su aeroplani kroz rumene oblake u plamenima nad Izoncom, i za njima su stajale u zraku duga prava povesma dima kao nad žrtvenicima pravednika. Polomljeni kosturi su lomili žute trske u Pinskim baruštinama, uz praskavi šobot voda na koje se vraćalo izbačeno blato, i uz plašljive krike divljih patki sa crvenim kljunovima.
Čitate odlomak iz romana Krila – Ove godine navršava se 130. godišnjica od rođenja Stanislava Krakova(1985-1968)
A svuda se vukli kaljavi rovovi sa umornom, pokidanom mrežom žica, vrištali su mitraljezi i urlala čudovišta. Mali, kaljavi pešaci umirali su neznani, zatrpavani blatom, koje je skakalo u crvenim stubovima. Na zemlji su ljudi kopali nove jame: rovove i groblja.
U zraku su padali aeroplani. Obrtale se elise i zujali motori. I opet se sjajne elise vrtoglavo prevrtale.
Noć je bila hladna, te je po sasušenoj travi bilo još inja. Tamo negde gde je istok, nebo je trebalo da se rumeni, ali je svuda još bilo magle. Jedan se pilot sanjivo protezao.
Otegnuta, nerazumljiva pesma probijala je odnekuda. Možda se njome kravio smrznuti stražar. Malgaš iz Ambonga ili tugovao žuti kuvar sa Mekonga.
Dugi prašnjavi hangari i male kolibe budile se. Na kolibama prozori su bili od hartije, a po zidovima su izlepljene slike nagih žena. Pomaljale se nove čupave glave. Škripala su krila aparata koje su pomerali.
Dva nova i sjajna stajala su spremna u zvrci motora i čarobnim obrtima elisa. Kapetan Vosel je namicao kožni šlem na glavu. Pod kombinezonom se gužvalo novo odelo i ježile medalje. Govorio je da treba biti koketan u smrti.
— Pa mi svi zbog koketerije i umiremo.
Izgleda da je to Bora rekao.
Neko je vikao:
— Pavloviću, Pavloviću, jesi li pisma napisao?
— Bora se okrenuo. Neko razdrljenih, maljavih grudi smejao se sa vrata kolibe.
— Ne boji se on, nosi svoj fetiš na srcu, dovikivao je Sergije, koji je tek uskakao u široki kombinezon. Ipak nije bio veseo i licem mu se razlilo žutilo.
Okolo se magla dizala i otkrivala svu dosadu polja bitoljske ravnice, na kojoj se gdegde dizala minara, i pušili repovi prašine nad uranilim povorkama kamiona. Vukli su na front hleb i sleđeno meso u džakovima.
Bora je pogledao bombe okačene o žici pod aparatom, i nasmešio se. Zakoračio je, spustio se na sedište, i prikopčao široki pojas oko struka. Nije video bledo Sergijevo lice, mada se ovaj jednako okretao. Bora se smešio.
Tamo je u stanicu ulazio voz umorno stenjući, a putevima su jednako jurili kamioni. U selu se junačili pevci i posilni iz eskadrile dirao rumeno, boso devojče.
Sergije je radio na aparatu. Huka se motora udvojila, avioni se zatresli, i jedan za drugim poleteli preko smrznute zemlje. Uskoro točkići nisu više ništa dodirivali, i dve velike tice lebdele su u zraku.
Sve se dole smanjivalo pod njima. Topili se hangari i logor. Videlo se još samo kako se treći aparat, njin mali zaštitinik podigao uvis.
Ključala je pod njima i bežala smrznuta ravnica i žuta sela puna štabova i stvarišta. Po ravnici su tekli putevi kao reke. Ravnica se talasala, i lagano se kao gomile crnih kornjača dizale planine. Neprestano se peli uvis. Barometar je sve više padao.
Vetar je udarao sve jače u lice zaštićeno naočarima i podbratkom šlema, i Bora se sećao da ga je neko nekada ljubio. Vlažni mali poljupci ostajali su kao trag sladostrasnog puža po njemu… ustavljali se na usnama, koje su pile…
Okolo je sve bilo plavo i hladno. Bora je slušao nerazumljivu priču vetra i zujanje elise. Dole po vrhovima planina je bilo snega, preko koga je trčalo jutarnje sunce.
Bora se sećao žutoga platana pod kojim je umiralo mršavo pretučeno mače, i nevidljivih leptira koje su samo samrtnici mogli da vide.
Bele pruge po grebenima bili su rovovi, a prašina je dimila kraj topova u dejstvu. Bele brazde se množile, dužile, ukrštale.
Zemlja je bila puna belih mravinjaka.
To su bili naši. Šume su bile zbijene i crnile se. Bele stene mešale se sa belim rovovima. Sve je izgledalo kao neka ogromna razastrta karta. Izgubili se već rovovi, i pušile se nove baterije. Sada, ove su bile tuđe.
Aeroplan je pravio spirale. Na nebu su bili svetlosni lukovi. a dole je zjapio ponor provalija i šuma.
Na aparatu su tiho krckale spojnice i veze.
— Krc, krc… — to je bilo tiho nagoveštenje, skoro pretnja.
Pilot se umno sagibao, radio i avion je kružio nad belim i žutim pegama na zemlji. Videli se sitni ljudi kako beže.
Bora je povukao za ručicu. Nešto se otkinulo. Aparat se zatresao. Opet. Četiri puta se velika tica plašljivo zatresla.
Dole su već letele pevajući bombe, izbijao dim i plamenovi, bežali i umirali ljudi. Dim se lepršao i smešio nad srušenim kolibama.
Sa svih strana iz gnezda pokrivenih suvim granjem dizale se uvis mitraljeske cevi. Nišandžije izdužene na leđima uzimale su odstojanje i sipale vatru iz dugih redenika. Klokotali su mitraljezi. Oni gore u zraku nisu čuli jauk zrna koja se rasipala i lutala, da se docnije umorna u zavijenom luku povrate na zemlju. Grmele su i cevi topovske.
U zraku se aparati rastavili. Već se Vosel okićen šrapnelskim dimovima vraćao natrag. Njegova velika tica je drhtala ranjena. I mali Njepor je bežao za njime, jer nije voleo miris sumpora.
Sve je češće grmelo u zraku, avijatičari grmljavu su jedva i čuli, ali su sa užasom gledali bele i crvene dimove ispod i kraj sebe.
Piloti su radili sve brže, a jeza je trčala ispod kožom postavljenoga odela.
Izgubila se čežnja dalekih letova i pesma arlekina u zraku. Vazduh više nije ljubio poljupcima već šibao kandžijama. Osećala se samo dole bezdan zemlje, videli plameni šrapnela i počela da čuje grmljava. Aparat je bila slaba igračka u beskraju. Neko se na njega penjao, ulazno ogroman težak i strašan.
Dva gavrana se pojavila daleko na vidiku. Rasli su. Dolaze. Veliki stari „fermani” su bežali preplašeno od dimova i ovih pretećih tica.
Bora se okretao. Tice su imale crne krstove na krilima, n neprestano rasle. Što već Sergije ne leti brže?
Odjednom nešto svetlo stade promicati. U zraku se splelo bezbroj pravih svetlosnih konaca.
Aparat se nemoćno tresao i sporo bežao. Vosel je već bio izmakao, a „Njepora” nije više nigde bilo.
Dva tuđinska aviona, kao dva viteza krstonosca ustremila se na zaostalog. Sigurno su pucali iz mitraljeza, jer su nafosforisana zrna neprestano crtala svetle pruge po vazduhu.
Udar u rame gurnuo je Boru u ivicu aparata. Olovni bol se nalio u ruku… nešto puče i ogromni plameni vodoskok šiknu pred pilotom i zali aparat. Metak je zapalio motor. Sergija nestade u plamenima.
Zapaljeni aparat se zatrese kao smrtno pogođena tica, zanija, i polete pravo ka zemlji ostavljajući dugu zastavu plamena i crnog dima za sobom.
Gore se smejali krstonosni aeroplani.
Lice mu je natopila zapaljena tečnost koja je spržila oči, i zapalila celo telo. Ogromni plameni zubi raskidali su ga strahovito… još jedan trenut osetio je sem bola da pada u bezdan… potom je bol kao užas zgrčio celo telo koje je cvrčalo u plamenu.
Aparat se rušio. Odjednom poslednjim pokretom zapaljene ruke Bora raskida već pregoreli kajiš oko sebe, i u strmoglavom letu, kao zapaljeni meteor polete sam ka zemlji, dok je aparat u plamenima lagano tonuo, teturajući ka zemlji.
Sa svih strana su iskakali iz rovova i kamenih zaklona vojnici, I gledali crvenu smrt u zraku.
Zapaljeno telo je uz tupi udar tresnulo o zemlju.
U vazduhu se još lepršala zapaljenja krila, potom se prelomila i sve se uz huku srušilo u reku. Vojnici se čuvali dugo da priđu usijanim metalnim komadima. Pred rovovima, kraj drveta sveg izrešetana kuršumima dugo se pušilo crno razmrskano telo.
Duboko u noć patrola se krenula iz plitkih rovova i vukući se lagano došla do već ugašenog ljudskog ognjišta. Telo je bilo gomila ugljena. Skupili su ugljene ostatke u šator — tada je pri pomeranju izbio smrad spečenog mesa — i doneli ga pred bataljonski zaklon.
Dok je novi komandant, major, koji je sudeći po licu voleo isuviše konjak, naređivao da se telefonira u puk, Kazimir je izašao ispod stene i zagledao se u crne ostatke. Odblesak od vatre pao je na ugljenisane kosti, i izgledalo je da se jedna razlomljena vilica osmeva.
Kazimir je drhtao u groznici i grozno kašljao. Na žutom licu izbila su dva rumena pečata, i između vojničkih šlemova i bajoneta njegove su oči divlje svetlucale. Grcao je kroz kašalj…
… Ludilo zločinaca gomila svoje žrtve… žrtve ujedinite se… ne ubijajte male, one koje u smrt, kao i vas, gone drugi… bacajte oružje… jedina je istinita velika, večna ljubav nad nama… bacajte…
Tada je zagrmeo strašni glas majora, i na svetlosti vatre zatresli se njegovi uspravni brkovi. Vojnici se uzmuvali. Nešto se desilo.
Uskoro, dok su četiri vojnika kopali u noći jamu za ugljenisane kosti, i pogrebno zvonili ašovima, Kazimira su spuštali vezanog pod stražom dole ka jaruzi.
Borove šume se crnele na mesečini. Na rovovima su klepetali mitraljezi, i njina zrna su tužno jaukala u svetloj noći.
Iz trezora GLEDIŠTA piše Stanislav KRAKOV
POGLEDAJ JOŠ
Jovan Mladenović: „SIMBOLIČKO POKAJANJE – DRAMSKA TRILOGIJA SPOMENIKA KRALJU ALEKSANDRU PRVOM KARAĐORĐEVIĆU: PODIZANJE 1939, UKLANJANJE 1946, OBNOVA 2004. GODINE”
„U stvari sećam se sada da sam ponekad poželeo da imam manje slobode.” Jan Mekjuen
Ovde bi moglo biti dobro, ali nije. Takođe slutim, ovde bi moglo biti i užasno, pa pored svega nije. Tu sam, sa pravilno raspoređenim dobrim i lošim trenucima koji su mi dosuđeni. Muči me što ne dozvoljavaju da bilo šta beležim. Često sanjam svesku i olovku. To je mučan san, posle njega osećam se slomljenim.
Ovi zapisi načinjeni su noktom kažiprsta koji sam tako odnegovao da mogu njime grebati slova u malteru. Tu su i sve pesme što sam ih spevao u ljubavnoj patnji. Kada završim upisivanje reči, osetim spokoj gledajući urezane reči. Nakon toga legnem u krevet i čeznem za kućom i tetka-Polom.
Možda bi vojska pomogla, predložila je mama bez mržnje, u ono vreme kada je sve počelo. Odgovorio sam joj kako vojni rok nikome nije pomogao da zaboravi ženski miris. Ona je zatim nadugačko govorila o vremenu koje je proživela povezujući ga s vremenom koje ću ja proživeti.
To je bila moja tema, mislim vreme, ćutao sam, puštajući je da se zavarava. Bile su to zaista diletantske ideje o pojmu vremena. Sećam se da je tom prilikom rekla i nešto kao, koliko je malo vremena potrebno da se jedna žena sroza. Bilo mi je jasno da ona ne govori o mom vremenu, da ga sagledava kao sapun i izašao sam.
Vevericu i Sesiliju sam čuvao zajedno. U radnoj sobi pokojnog ujka Zvonimira. Veverica je bila njegova; prema maminim rečima, ulovio je krajem 1944. godine u parku pred Kraljevim kupatilom. Zanimljivo, i ja sam Sesiliju pronašao u neposrednoj blizini kupatila. Na parkiralištu.
Bilo je to vreme kada sam se posvetio šinterstvu. Celokupna porodica robovala je nekakvim hobijima. Sestre su sakupljale potpise glumaca, mama se bavila tarotom, otvarala ga je na šezdeset i šest načina, izuzimajući XIII kartu iz svih špilova koje je posedovala.
Tetke su čuvale pse i spravljale afrička jela prema receptima iz Bazara. Samo smo Gavrilo i ja imali problema s vremenom. Iznenada je on, o bednog li hobija, počeo da sakuplja bodeže i mačeve. Svi su redom ubeđeni kako se ubio samo zbog toga što mu je oružje bilo pored ruku. Nisam mu zamerao, jedino me izjeda ogorčenje zbog zaslepljenosti porodice koja ga neumorno hvali kao pravog samoubicu.
Nekako u to vreme počeo sam to s kučićima. Cela Banja je za to znala. Zvali su me Aša šinter. Ja ne mogu da izgovorim slovo s, imam utisak da je ljudima veoma drago zbog toga, kao da uživaju u greškama kojima je priroda žigosala našu familiju. Dok su mi misli bile okrenute psima, čak sam se i oblačio u skladu s interesovanjem.
Neprekidno sam bio u dubokim oficirskim čizmama, na telu kožna, komesarska jakna. Od nekog džambasa sam kupio veliki bič. Na Svetog Jovana sam u nadahnuću žiletima išarao jagodice. Pokušao sam da urežem siluetu doge. Nije ispalo bogzna kako. No, bez obzira, ožiljci su upotpunili sliku beskompromisnog utamanjivača džukaca. Policajci su blagonaklono posmatrali kako mučim životinje.
Štaviše, svi su mi pomagali da ih pohvatam; perači ulica, pijanci, utrkivali su se da ih opkole. Čini mi se da su živeli u uverenju kako će mama za to saznati. Rekoh, tako sam pronašao Sesiliju. Na trenutak sam pomislio da je kuče. Odmotao sam žilu i zamahnuo. Tada je zaplakala i ja shvatih da je u pitanju devojka. Jedna veoma ružna devojčura.
– Šta radiš – pitao sam – zbog čega si sama u tom mraku?
Nije se potrudila da mi odgovori. Samo je blenula u mene. Vešto sam zamahivao bićem pored njenog lica i valjda je moja sposobnost podstakla da progovori. Nešto je bulaznila o spasenju, hladnoći i prženim jajima. Smotao sam bič. Tražila je od mene da joj dam ruku, da joj pipnem srce kako bih se uverio koliko je hladno. Šta sam mogao. Odveo sam je u radnu sobu ujaka Zvonimira.
Ta je soba zvrjala prazna još od 1955. kada se prešao s trotilom i odlepršao toliko visoko da nisu morali da prave sahranu. U nju je ponekad zalazio tetka-Polin povremeni švaler da bi krao marke, ali je uglavnom zvrjala prazna. Sesilija je slepica.
Mama se u početku protivila da je držim u kući, no kada sam pomenuo trotil prema kojem su svi muškarci naše porodice gajili nerazumnu naklonost, popustila je, pod uslovom da se sam brinem o njoj. Tako je to počelo. Tetke tada nisu bile prisutne, nalazile su se na Bijenalu u Veneciji. Sesilija je prošla skoro nezapaženo.
Pomama je vladala zbog mojih sestara, komšiluk ih je bezočno ogovarao zbog lascivnosti, ali su one zaštićene maminom masivnom figurom bezbrižno šetkale guzice u minićima koji su upravo ulazili u modu. Lokalni zakon žmurio je na oba oka sećajući se tatinog prokletstva, koje su na javnim skupovima nazivali besprimernim junaštvom.
Iznenada, pri kraju leta napustio sam šinteraj. Sesilija se udebljala poput krmače, toliko, da nigde nije mogla iz kreveta. Mama je pronašla nov metod komunikacije sa duhovima. Po ceo dan držala je bočicu acetona pod nosom. Kada bi neko navratio, ona bi ga davila pričama kako joj je aceton izlečio migrenu i omogućio joj da stupi u vezu s pokojnim Dragišom Cvetkovićem.
Kuća u kojoj smo stanovali pripadala je nekada njemu. U podrumu sam pronašao štampariju gde su njegovi saradnici štampali Novi poredak. U našoj dečijoj sobi je čak dugo vremena stajala uveličana fotografija na kojoj su Cvetković i Hitler u fingiranoj igri bilijara. Mami je zaista polazilo za rukom da prizove njegov duh, jer zašto bi gosti izlazili bledi poput kreča iz njene odaje.
Onda se pojavio jedan mladi lekar i ostao kraj nje punih sedam meseci. Mama više nije pominjala Cvetkovića i verujem da bi se doktor održao znatno duže da iznenada njemu nije počeo da se priviđa – glavom Kralj Petar. Moram da naglasim kako se sve to dešavalo dok tetke još nisu bile tu. Došla je jesen, došle su i one. Aveti nekada važnih ljudi izvetrile su baš kao aceton.
Prvo je crkla veverica. Ništa nisam posumnjao znajući za njene godine. Položio sam je zajedno s poljskim cvećem u kaljavu peć. Dok je sagorevala, plakao sam od bljutavog dima. Mesec dana kasnije skončala je Sesilija. Više nije bilo sumnje: nije u pitanju slučajnost. Znao sam, na delu su bili prljavi prsti tetka-Pole. Sve do tog trenutka imao sam nejasnu predstavu o njenoj prirodi. Od kada znam za sebe, izbegavao sam je. Sve je to zbog njene kraće noge, znam. Ne verujem da postoji iko da ga njen hod ne bi izbezumio.
Mama je poodavno osetila da mislim na Polu. Izokola mi je ponudila puno toga. Kada sam sve odbio, shvatila je da je kasno. Da ona ne igra. Na pozornici nas je bio troje. Bez obzira što je tetka-Maša uglavnom posmatrala iz svoje fotelje. Ne želim poreći njen udeo.
Na delu je bila šema koje smo se bespogovorno pridržavali, ali koju nismo shvatali. Kada je počelo, kada sam prestao da se plašim teka-Pole, kada sam počeo da ulazim u njihovu sobu, prvo smo prizivali duhove – da nas zabave. Kad nam je to dosadio – danima smo pisali sonete jedni drugima. Potom smo crtali. Prvo na papirima iz ujakovog stola, a docnije po koži naši tela. Tako je to bilo.
Odjednom su me zgrabili nerazumni osećaji. Nisam se više micao od nje. Na svakom koraku bio sam njezina senka. Tetka-Pola se ponašala kao da ne oseća moja pipkanja. Moram li kazati da je to najlepši period moga života. Nalazio sam se u oblacima i tamo je bilo kao u raju. I onda, iznenada, izniknuo je u našem domu onaj njen Isak što je krao marke.
To je čovek koji je razorio moj raj. Prva stvar koju je počinio u svojoj pakosti nije ga proslavila. Optužio me je za Sesilijino ubistvo. Gonio je policajce da nedelju dana riju po parku sve dok nisu pronašli njen leš. Vlasti su se smirile, ali ne i on. Eksperti su dokazali da je kostur plastičan, da nikakvog ubistva nije bilo. Javno je ismejan, pa ipak sve je išlo naopako.
Sada se on nije odvaja od teke. Pratio sam svaki njihov pokret. Nekoliko šinterskih zamki uspešno je izbegao i onda mi je nenadno priredio narednu svinjariju. Navodno je želeo da me zaštiti, kurvinski podgovarajući familiju, tvrdeći da ja s tolikom agresivnošću, koja me je krasila, moram na psihoanalitički tretman. Ne želim da skrivam, oni su to prihvatili s neskrivenim oduševljenjem. Navukli su mi dušebrižnike na vrat.
Ti su me dokusurili, časna reč. Zavrtali bi me na svakom koraku ka nekoj ideji, pretvarajući moju maštu u zobenu kašu idiotski unormalene prosečnosti. Mami je i te kako odgovaralo da mi utucaju dušu. Neprestano se smeškala i čašćavala doktore. Kakvi su to manijaci, ljudi moji, ne dao Bog da ih upoznate. Nosili su, svi od reda, farmerice kao i ja, ali ono što ih je karakterisalo, što ih je odvajalo od sveta bio je način govora. Nisu, poput ostalog sveta komunicirali s distance, što se, uostalom nauči u detinjstvu.
Oni su se čoveku unosili u lice kroz nos, usta, oči. Stvarno me zanima ko je takve ljude vaspitavao dok su bili deca. Ti se tipovi lepe uz čoveka, imaju nekakve dugačke pipke od gnjile erudicije, majke mi.
Za sve što bih smislio odmah su pronalazili definiciju. Jebo ih nečastivi, bili su to pravi rečnici stranih reči. Doveli su me dotle da sam molio banjske siledžije da me spašavaju. Kada su čuli da treba da makljaju psihoze, kidnuli su svi do jednog. Toj napasti niko nije želeo da se suprotstavlja. Oblačili su moje džempere, prepisivali stihove iz svaštare pod jastukom, dopisivali latinske izraze u dnevnik koji sam skrivao u kanti za đubre. Trajalo je neko vreme i ja sam morao da popustim. Otkačio sam istinski. Zatim sam zbrisao.
Stvarno ne znam kako sam došao ovde. Bio sam na putu oporavka, a onda zaglavio. Pao sam i tome sam jedini krivac. Opet kažem, u zatvoru nije toliko loše. Patnja za tetka-Polom ne umanjuje uživanje u onome što sam počinio. To je tako moralo da bude. Možda sam stvarno bolestan, ali ja to ne mogu znati. Ne osećam teret bolova.
Simetrija, red, čistoća, to je ono što je mučilo moj duh. Zatvorili su me, nema šta, no ja sam se davno pomirio s tim, pronašao sam unutrašnji mir. Gadno je jedino to što su i ovde počeli da dozvoljavaju psihosima da ulaze u moju ćeliju. Izgledaju užasno s jezicima koji neprekidno melju gluposti.
Ponavljaju poput papagaja jedno isto pitanje. Šta si osećao dok si skulpturama lomio noge? Da li si svestan da si uništavao remek-dela? Šta mogu da odgovorim? Njihov um je sličan sa zlatnim presekom. Čime mogu da se odbranim od njih. Ne želim da shvatim kako uspevaju da žive, a da ništa ne okrnje. Imam osećaj, kada bih to prihvatio, postao bih ono što su oni. Hodajući mrtvac.
Iz trezora GLEDIŠTA piše Slaviša NIKOLIN ŽIVKOVIĆ
POGLEDAJ JOŠ
Slaviša Nikolin Živković: UKRAJINCI IZ REDA TEMPLARA
Postoje dani kad vetar šapuće istine, a mi ih slušamo u tišini, kao da nam je usta zapečatila nevidljiva ruka vremena. Ali onda dođe trenutak – onaj duboki, teški trenutak – kad ćutanje postane teret, a reči, te iskre iz duše, moraju da progovore.
Govorim sebi da bih govorio tebi. Dakle:
Ako govoriš, Pope, neka tvoje reči budu važnije od tvog ćutanja, jer svet neće sačekati da se odlučiš između šapata i groma.
Vinograd noću, nepoznati autor
Reči su mostovi, i krhki i čvrsti u isto vreme. Preko njih prelaziš reke zaborava, noseći na ramenima ono što si sakupljao u srcu. Ali pazi – ne bacaj ih kao kamenje u bunar, da čuješ samo odjek sopstvene sujete.
Neka budu kao hleb, tople i pune, da nahrane one koji slušaju. Ili, ako baš moraš, Pope, baci ih kao seme – možda iz njih nešto iznikne, makar i korov, da podseti svet da si bio tu.
Ponekad pomislim: da li je ćutanje samo lenjost reči? Ili je možda mudrost, prerušena u odsustvo zvuka? Ali onda se setim onih koji su ćutali pred olujom i onih koji su je razbili jednom jedinom rečju. Koja ih je ubila.
I pitam se: šta je teže – nositi tišinu kao krst ili je skinuti kao plašt i stati go pred svetom sa rečima kao mačem? Znam odgovor, jer moje ime nosi odjek onih koji su govorili kad je trebalo, a ćutali kad se moralo.
Ipak, ne može ni da me zavara ozbiljnost ovih misli. Život je, na kraju, i komedija – tragična, ali smešna. Zamisli: stojiš ispred večnosti, spreman da izgovoriš poslednju reč, a ona ti isklizne iz usta kao „ops!”.
I Bog se nasmeje, jer i On zna da je humor samo istina koja se spotakla. Zato govori, ali neka tvoje reči imaju težinu – ne onu koja davi, već onu koja podiže, kao vetar što nosi pticu kad joj krila klonu.
Na kraju, kad se sve sabere, neka tvoje reči ostanu kao trag u pesku – da ih talasi pamte duže od tvog koraka. Ako govoriš, neka bude tako da tvoje ćutanje poželi da progovori umesto tebe. Ako govoriš, neka tvoje reči budu glasnije od tvog ćutanja!
Stojim u vinogradu, gledam čokote koji se pružaju ka suncu, i slušam tišinu. Ali to nije prazna tišina – to je ona što peva o zemlji, o korenu, o rukama koje su sadile pre mene. I onda, kad vetar prošapuće kroz tek napupelo lišće, dođe mi da progovorim sa sobom sam. Ne zato što se mora, već zato što znam: kad tako govoriš, tvoje reči jedino tada budu glasnije od tvog ćutanja. U se i u kljuse.
Te reči nisu samo zvuk. One su kao vino – sazrevaju u dubini duše, nose ukus godina i istine. Ne bacam reči olako, nego kao da sejem seme po kamenu. Biram ih, pažljivo, kao što biram zrnevlje grožđe za berbu – da budu zrela, da imaju snagu. Jer svet je pun šapata, pun buke, a malo je onih koji umeju da zagrme ako treba.
A ja umem. Moj glas je eho onih starih Popovića, što su znali kad da ćute, a kad da puste reči da odjeknu kao zvono sa zvonika crkve gde su služili Gospodu.
Ali nemoj ni da pomisliš da su moje reči uvek teške kao olovo iz klatna. Ponekad su lake, kao onaj tren kad ti vino udari u glavu, pa se nasmeješ sam sebi. Život je, ipak, i šala – ozbiljna, ali šala.
Zamisli: stojim pred svetom, spreman da kažem nešto veliko, a iz usta mi izleti „E, pa dobro!”. I svi se smejete, jer znate da i u tome ima istine. Ali reči koje mi mislima rukovode, čak i kad tihuju, imaju snagu da nadjačaju tišinu – ne vriskom, već onim dubokim tonom koji ostaje u kostima.
Vinograd me je naučio strpljenju, zemlja učinila mudrim, a ime mi je dao koren. I sad, kad govorim, to nije samo moj glas – to je hor i onih pre mene, pomešan sa ovim nemuštim – mojim. Neka bude glasan, ne da se nadvikuje sa drugima, već da probudi one što spavaju u tišini.
Jer ćutanje je lepo, ali kad reči progovore, neka se čuju do neba – kao pesma koju vetar nosi preko gora.
Na kraju, kad se sve smiri, neka reči koje izgovorim ostanu kao trag u zemlji koju sam obrađivao. Samo to. Neka budu glasnije od mog ćutanja, da ih pamte i oni što dolaze posle mene, uz čašu vina i osmeh. Uzdravlje i ajd zdravo!
za GLEDIŠTA piše Dalibor POPOVIĆ POP
POGLEDAJ JOŠ
Aleksandar Stanković: „SVET JOŠ UVEK FUNKCIONIŠE, MADA OTEŽANO”
Književnost je oduvek bila savest jednog društva, njegov svedok i njegova opomena. Kao udruženje posvećeno negovanju pisane reči i kulture, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša smatra svojom obavezom da u ovom trenutku istakne vrednosti koje su temelj svakog uređenog društva: slobodu stvaralaštva, nezavisnost institucija, poštovanje zakona i negovanje dijaloga.
Na redovnoj Skupštini Društva, održanoj 25. februara 2025. godine, prisutni članovi usvojili su ovaj zajednički stav da su pozvani da svojim delovanjem podstaknu stvaranje atmosfere u društvu u kojem će umetnost i književnost imati svoje zasluženo mesto – ne kao ukras, već kao pokretač kritičkog mišljenja i društvenog razvoja.
Posebno naglašavamo važnost podrške mladim ljudima. Konkretno mislimo na studente. Njihov glas nije samo odjek novih generacija, već i temelj budućnosti u ovoj državi. Društvo će nastaviti da pruža podršku mladima, stvarajući prostor za njihov rast i afirmaciju. I podržava studentske proteste do ispunjenja njihovih zahteva.
Istorija nas uči da su umetnost i književnost često bili najpouzdaniji svedoci jednog vremena. U toku velikih globalnih promena kojima svedočimo, ostajemo posvećeni vrednostima slobode, nezavisnosti i kritičkog mišljenja, verujući da su oni ključ za razumevanje sveta u kojem živimo.
Kad niko to nije očekivao. Makar ne od njih, apolitičnih, egocentričnih, ekscentričnih… Dogodili su nam se kao oslobodioci i katarza. Oslobodili su nas naše moralne i emotivne učmalosti; očistili nas, bar donekle, od naših starih, hiljadu puta oglodanih isključivosti i predrasuda.
Zato ih dočekujemo kao oslobodioce, sa suzama i strahom – hoće li uspeti? U čemu se razlikuje „događanje dece” od „događanja naroda”?
Ono ne dolazi ni iz jedne političke kuhinje, niti iz jednog partijskog štaba. Svi ih svojataju i svi ih se odriču.
Najmasovniji protest u modernoj Srbiji
U svari, i kuvara i komesara je mnogo, ali je konačan rezultat fuzija zvukova (do kakofonije), ukusa i znamenja. Fuzija, neponovljiva i neodoljiva. A oni odolevaju svemu, svima nama, za sve nas. Nisu to naša deca, makar ne ona kakvu smo poznavali.
Oni su ti kojima je do juče bilo nemoguće objasniti da se telefon ne koristi za stolom, u školi, u bioskopu; kojima je nemoguća misija da pažljivo slušaju duže od pet minuta, kojima je teško dokazati da je maternji jezik važniji od engleskog, da je zdravije imati prijatelje u realnom negoli u virtuelnom životu, da je nemoguće dobro pisati bez čitanja. A opet, oni pišu – lucidno, precizno, duhovito – transparente! Taman onoliko koliko stane u jednu tekstualnu poruku.
Oni spavaju na dušecima jedni kraj drugih, na otvorenom, iako možda nisu nikad prespavali kod prijatelja. Grle se i ljube, triput, kako dolikuje. I dalje ne slušaju nikog, osim jedan drugoga, duže od pet minuta, i u tome je njihova snaga. Trajno su „kenselovali” nenadležnog.
Istabane nekoliko desetina kilometara, što je možda više od onoga što su pešačili za ceo dosadašnji život. Žuljeve, uboje i modrice ne nose samo kao ratna odličja, već i kao prvi pravi otisak života. Grunuli su u svet i to im, izgleda, prija.
U njihovom pređašnjem, virtuelnom svetu oni su više naučili o ljudskim pravima, rasnoj jednakosti, o poštovanju tuđih osećanja nego li što su upoznali sopstvenu istoriju. Njima je dvostruka negacija u srpskom jeziku neprirodna jer nije utemeljena u logici.
Oni sopstvenu tradiciju i kulturu gledaju očima stranca ili deteta. Najzad su odvratili pogled od svetlećih ekrana i ugledali svet kakav jeste, surov i nepravedan, ali beskrajno raznolik i zanimljiv. I više ne žele da okrenu glavu, ni po koju cenu. Oni ne znaju „za vaše i naše”, jer smatraju da je svet njihov, baš kao i ova država, brda, kotline, lokalni drumovi, zaseoci i varoši koje danima hodočaste. Mrse, poste i iftare. A, bogami, i psuju.
Zato je i moguće da se na čelu kolone kao ikononosac nađe ona koja zna više o rodnoj ravnopravnosti negoli o svetim tajnama. I da prolije suze radosnice nad mileševskim belim anđelom. Nad ikonom koju joj je darovalo dete, anđeo Božji. I sve je dobro i lepo i Bogu ugodno.
Šta će biti posle?
Grunuće i svet u njih, ali to je neka druga priča.
Za GLEDIŠTA piše Aleksandar KOSTADINOVIĆ
POGLEDAJ JOŠ
Aleksandar Kostadinović: MUZIČKI PORTRET SNEŽANE SPASIĆ
Miroljub Todorović je rođen 5. marta 1940. u Skoplju. Burne godine Drugog svetskog rata proveo je kao izbeglica sa majkom učiteljicom i sestrom u mestima oko Velike Morave. Osmogodišnju školu učio je u Ćićevcu, Obrežu kod Varvarina i Lučini kod Stalaća. Godine 1954. sa porodicom prelazi u Niš gde završava gimnaziju.
U svojoj ranoj mladosti Todorović je pokazao interesovanje za egzaktne nauke. O njima se informisao prvo preko školske, udžbeničke literature, a kad su mu „apetiti porasli“, glad za informacijama je pokušavao da utoli, kako bi i on sam rekao, „gutanjem“ naučnopopularnih dela kao što su 300.000 kilometara u sekundi Doktora Svugdića (1949), Safonovljeva Zagonetka života (1948), Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta Čarlsa Darvina (1951), Jedan, dva, tri… do beskonačnosti Džordža Gamova (1955).
Prvu pesmu objavio je još kao učenik osnovne škole 1953. godine u beogradskom časopisu Pionir. Prve ozbiljne pesme objavljuje, kao učenik gimnazije „Stevan Sremac“, u niškom književnom časopisu Gledišta (1958), sarajevskom Životu i zagrebačkom Poletu. U poeziji koju je objavljivao do 1959. godine pevao je o jutru, zori, večeri, moru, zavičajnim poljima. Stvarao je pod uticajem Biblije, narodne lirske poezije, bajki, mitološke literature, ondašnjih pesnika modernističke i neosimbolističke orijentacije.
U prodaji je Planetarni signalizam-antologija signalističke poezije, impresivni zbornik avangardne poezije na preko 600 strana koji je priredio Dušan Stojković (KLIK NA SLIKU DO KNJIGE)
Na studije u Beograd, iz Niša, dolazi 1958. godine. Njegova velika želja je bila da studira književnost, ali je njegova majka, „kao najveći broj majki na ovom svetu“, želela da joj sin bude lekar. On je to kategorički odbio, pa je srednje rešenje nađeno u pravima. Po Todorovićevim rečima, 1959. godina je bila presudna za njegov dalji razvoj, u njoj se javila klica buduće poetike signalizma. Važnu ulogu su odigrale knjige Marsela Rejmona Od Bodlera do nadrealizma (1958) i Mišela Sefora Apstraktna umjetnost (1959).
To su bile knjige preko kojih se on upoznao sa istorijskom avangardom. Tada se u njemu javila ideja da se znanje iz oblasti nauke može povezati s književnošću, i to je bio trenutak u kom se „rodila još nedovoljno jasna, još neprofilisana ideja o scijentizmu“[1]. Naredne godine, inspirisan knjigom Harolda Spensera Džonsa Život na drugim svetovima, počinje rad na poemi Planeta. Iz te knjige preuzima i određene vizualije, slike kosmičkih maglina koristi kao ilustracije svojih stihova. Otkriće apstraktnog slikarstva, pre svega Kandinskog i Mondrijana, kao i Mišoovog tašizma, Todorović je doživeo veliko oslobođenje kreativne energije na polju slikarstva koje je uporedo s poezijom bilo njegov drugi talenat.
Godine 1961. ovaj pesnik doživljava porodičnu tragediju. U svojoj devetnaestoj godini umire mu sestra Nadežda (Nada), učenica srednje muzičke škole u Nišu od sarkoma grla, čiju je preranu smrt traumatično i teško podneo. „Taj događaj, kaže on, itekako utiče na moj dalji život i rad jer presudno doprinosi konačnoj odluci da se potpuno i bez ostatka okrenem stvaralaštvu (književnosti i umetnosti) kao jedino mogućem načinu da se koliko toliko popravi (ili, čak, možda prevlada) tragična pozicija čoveka u kosmosu“.[2]
Iste godine Todorović počinje s objavljivanjem scijentističkih pesama u časopisima Student, Mladost, niškim Gledištima i Vidicima. Naslovi pesama „Čelik i žeđ“, „Svetlost se u atome nastanjuje, „Otvara se atom“, „Radioaktivne pesme“, dovoljno govore o inspiraciji koja je pokrenula njihovo pisanje. Ideja o sintezi nauke i poezije se produbljuje. To je period u kom piše prvi manifest koji je naslovio „Manifest konstruktivizma“, međutim od tog naziva ubrzo odustaje jer je termin konstruktivizam već poznat iz perioda istorijske avangarde. Zatim se pojavila ideja o atomističkoj poeziji, ali je termin bio uzak i nije imao zvučnost koja je bila potrebna u tom trenutku.
Ideja o scijentizmu, i kasnijem signalizmu, krčkala se gotovo jednu deceniju u Todorovićevom duhu, svesti i pesničkoj laboratoriji. Otežavajuća okolnost je bila ta da je sve te godine on bio sam, usamljen sa svojim idejama i snažnim agonizmom u sebi. Nije imao podrške među savremenicima. Umetnicima je falilo radikalizma, agonizma i antagonizma, a sve je to bilo potrebno kako bi se oformio neoavangardni pokret. Stoga se javlja kolebljivost i nesigurnost u njegovim poetičkim zamislima.
U dnevniku za 16. decembar 1961. u Nišu, zapisuje da bi privremeno trebalo obustaviti izučavanje hemije, fizike, biologije i rad na atomističkoj poeziji. „Svu pažnju usmeriti ponovo na Bibliju, knjigu Od zlata jabuka i narodne pesme.“ Tada nije ni slutio da će ideja o sintezi poezije i nauke preživeti tu krizu i kasnije usloviti nastanak jednog svetski priznatog pokreta.
Na pravima je diplomirao 1963, a onda upisao treći stepen (međunarodno javno pravo). Ni to, kao ni prethodni studij (pravosudni smer) nije ga mnogo interesovao. Upisao ga je ponajviše kako bi održao studentski status: pravo na dom, zdravstvenu zaštitu, GSP i menzu. U jesen 1964. zaposlio se u jednoj beogradskoj gimnaziji kao profesor društvenog uređenja. Međutim taj posao mu baš i nije bio drag, tu je izdržao jedno polugodište, da bi u zimu 1965, od vojnog odseka u Nišu (u tom periodu je još uvek bio stanovnik Niša) zatražio da ga pošalju u vojsku. Vojsku je služio u Zagrebu, od marta 1965. do marta 1966, u teškoj protivavionskoj artiljeriji. Upravo u vojsci se prvi put sreo sa računarima, uređajima koji će kasnije dati veliki doprinos i scijentizmu i signalizmu, najviše u oblasti kompjuterske poezije.
To je bilo doba moćne Jugoslavije, izgrađene na novcu koji je u velikoj meri dobijen, kao pomoć, od SAD. Todorović je radio na računarima koji su precizno navodili topove da gađaju avione na 8.000 metara visine. Boravak u Zagrebu iskoristio je da upozna svog ujaka, pisca Novaka Simića. Njega, kao književnika, upoznao je još 1958. kada je kao najbolji maturant niške gimnazije „Stevan Sremac“ dobio njegovu knjigu Brkići iz Bara.
Pre toga je samo slušao priče o njemu, kao i o poznatoj porodici Jelić iz Sarajeva, čiji je i on bio potomak po ženskoj liniji. Početkom XX veka, na međunarodnoj izložbi u Parizu, majka Novaka Simića, koja je predstavljala Bosnu, privukla je pažnju Antuna Gustava Matoša, koji se zaljubljuje u nju. „Od te ljubavi siromašnog pisca i boema i lepotice iz poznate trgovačke porodice, koju je još delila i vera, naravno, nije bilo ništa.“[3]
Kruna prve faze stvaralačkog rada Miroljuba Todorovića je zbirka pesama Planeta, koju je1965. godine objavilo književno društvo Nestor Žučni iz Niša. Jezička originalnost naišla je na mnoge pohvale javnosti[4], međutim, bilo je i onih koji su se zapitali negodujući: „Da li je Todorović pesnik ili prirodnjak?“[5] Očigledno mešana krv nije bila dobrodošla na književnu scenu ušuškanu tradicionalnim poetikama. Sociolog Veselin Ilić u časopisu Gradina 1967.[6] piše o sociološkim uticajima na Todorovićev scijentizam.
Niš, u kom je osnivač signalizma proveo deo svoje mladosti i napisao Planetu, doživljava višestruki ekonomski uspon. U pitanju je privredni bum, pre svega u elektronskoj industriji, koji je u svakodnevni govor ljudi uvodio reči kao što su kibernetika i elektronika. U martu 1965. Aleksej Leonov iz letelice Vashod 2 izvršio je prvu svemirsku šetnju, s tim da je lako mogla da se završi tragično. Uopšte, Todorovićevo pesničko formiranje zahvata period prodora čoveka u Kosmos i velikih podviga nauke.
To su bile godine „svemirske trke“ između Sjedinjenih američkih država i Sovjetskog saveza, koja je počela lansiranjem Sputnjika 1 4. oktobra 1957, a okončana 1975. zajedničkim projektom Apollo–Sojuz. S druge strane, signalizmu nikakve pojave ni procesi u našoj kulturi nisu išle na ruku. Todorović tvrdi da je signalizam porodio sam sebe. Inspiracija je dolazila iz opštecivilizacijskih promena, prodora nauke u sve pore ljudskog bivstvovanja, razvoja tehnologije i elektronike koji je doneo nove instrumente, produžetke ljudskih čula, a samim tim i nove metode i nove jezike koji su se savršeno uklapali u poduhvate nove umetničke revolucije.
Kao što nam istorijski romani daju podatke o jednoj epohi koje nećemo pronaći u stručnoj literaturi, tako već danas, kako iz signalističke poezije, tako i iz dnevnika, isparava duh ranih svemirskih istraživanja koja su za sva vremena promenila svet u kojem živimo. To lepo objašnjava i kritičar Ostoja Kisić: „Sastavljajući pesničke slike, čoveka deli samo jedan korak od stvaranja rezimea o jednoj epohi, a ko ume da ih čita, on će u njima videti i više od toga.“[7]
Todorovićeva majka je 1966. godine prodala kuću, u Mačvanskoj 10, u Nišu i u Beogradu, kao penzionisana učiteljica, od stambene zadruge prosvetnih radnika „Branko Radičević“ kupila manji jednosoban stan u dobro poznatoj Dobrinjskoj 3. Tek sledeće 1967. godine Miroljub se odjavio iz Niša i oficijelno postao stanovnik Beograda. To je godina kad ovaj pesnik počinje sa radom na „Manifestu pesničke nauke“ u kom je zaobišao izraz scijentizam zbog vladajućeg antagonizma prema tehnici od strane javnosti.
Tekst otvara citat iz dela Racionalni materijalizam Gastona Bašlara: „Savremena nauka uvodi čoveka u jedan novi svet. Ako čovek misli nauku obnavlja se kao misaoni čovek.“ Ističe se da u antičko doba naizgled nepremostivi jaz između nauke i poezije nije postojao. Kao primeri navode se Hesiod, Empedokle, Parmenid i Lukrecije koji su ujedno bili pesnici, filozofi i naučnici, koji su stvarali gigantske kosmogonije, obuhvatajući u svojim poemama sudbinu čitavog svemira.[8] Možda se najbolje objašnjenje razloga scijentističke sinteze nalazi u Todorovićevom ubeđenju da su „moderni naučnici–vizionari u stvaranju veličanstvenih hipoteza o materiji (živoj i mrtvoj) i svemiru, u putovanju u nepoznato, onostrano, učinili, možda, prvi korak ka približavanju poezije i nauke, prihvatajući jedan od osnovnih instrumenata poezije — imaginaciju.
Ipak naučni duh okovan logičkim formulama, ma koliko ih se oslobađao, ne može sam da reši osnove tajne materije i univerzuma: poreklo života, belančevinu, stvaranje materije, poreklo svemira. Za nove prodore u nepoznato nužno je ponovno jedinstvo poezije i nauke.“[9] Materijal za poeme „Planeta“, „Putovanje u Zvezdaliju“ i većinu ostalih poetskih ostvarenja iz tog vremena, Todorović je nalazio u svojim „Pesničkim dnevnicima“ koje je vodio od 1959. do 1968.
Upravo 1968, posle objavljivanja prvog manifesta, na jednoj književnoj večeri u Domu omladine upoznaje se sa Spasojem Vlajićem (1946), studentom Prirodno–matematičkog fakulteta. On je bio impresioniran poemom „Planeta“ i već je pisao neku vrstu scijentističke poezije. Iz razgovora su shvatili da imaju identične ili slične poglede na nauku i poeziju. Tako je Spasoje Vlajić postao „drugi signalista“.
Godine 1968. Miroljub Todorović, kao član redakcije studentskog časopisa za kulturu Vidici, učestvuje u studentskoj revoluciji. Njegova pesma Koračnica Crvenog univerziteta (muzika Vuk Stambolović), na studentskom zboru u zgradi Filološkog fakulteta, aklamacijom biva prihvaćena za studentsku himnu.[10]
Nova iskustva nastala u susretu sa aktuelnostima u svetskoj umetnosti, zahtevala su radikalizaciju poetičkih stavova, a to podrazumevalo i novi naziv, sintagma „pesnička nauka“ više nije odgovarala. Isplivava izraz „siscijentizam“, u kojem „si“ potiče od sinteza, ali brzo je odbačen kao veštački. Nakon toga je došao signalizam. Koren novonastalog — izma je latinska reč signum (znak), ali Todorović uviđa koliko zapravo novolatinska reč signal ima šire konotacije; ona se odnosi na kibernetiku, semiologiju, teoriju informacije i komunikacije, kao i „novu estetiku“ Maksa Benzea, Abrahama Mola i Umberta Eka.
Iako je Todorović od svojih početaka vodio računa o vizuelnoj strani svojih radova, ona u nadolazećem periodu postaje sve dominantnija. Kao „krivce“ za tako nešto, on vidi egzaktne nauke: hemiju, biologiju, fiziku i matematiku; u čijim grafikonima, shemama, crtežima, opisima putanja, znacima, vidi do tada neprimećeni estetski kvalitet. Njegova prva vizuelna pesma je „Sunce“, apolinerovski kaligram u dve verzije, ručno i kucan na pisaćoj mašini. Slična vizuelna istraživanja (typewriter art ili typewriter poetry) vršio je i grafičar Zoran Popović, s kojim se Todorović upoznaje 1969. i izlaže mu ideje signalizma. Popović prihvata izložena poetička načela i tako se oformila trojka iz koje će se izroditi signalizam kao organizovani stvaralački pokret. Ubrzo zatim Popović dovodi u signalizam Marinu Abramović i Nešu Paripovića kojima se pridružuju Vlada Stojiljković i Tamara Janković.
Radeći na poeziji početkom i sredinom šezdesetih Todorović je pomno „ispunjavao sveske, papire različitog formata i oblika izvodima iz raznovrsnih naučnih, filozofskih i beletrističkih dela. Na belini papira potpuno izmešani bili su delovi iz Biblije, Gilgameša, Darvina, Njutna, školskih i drugih udžbenika, zatim hemijske formule, biološki nazivi i crteži, fizički i matematički grafikoni, iščupani stihovi Lukrecija, Sen Džon Persa, Dilena Tomasa, narodne lirske poezije, naših pesnika, potom govori iz Platona, Aristotela, Kanta, Kirkegora, Ničea, onda neobične, ili njemu tada nedovoljno poznate, pa čak i novostvorene, izmišljene reči, itd.
Te sintagme, reči, delovi rečenica i stihova, formule i grafikoni, iščupani iz svog konteksta i bačeni na belinu papira, u neku vrstu bosanskog lonca“, i po njegovom mišljenju, „delovali su sasvim čudno i počinjali da zrače neku novu energiju, drugačije smislove. U toj magmi začeci su vizuelne, a možda i više onoga što će kasnije nazvati stohastičkom i aleatornom poezijom.“[11] Kao rezultat tog kreativnog vrenja, 1968. nastaje tekst „Manifest signalizma“ (Regulae poesis), sa podnaslovom „Teze za opšti napad na tekuću poeziju“. Nova poezija je zahtevala potpunu slobodu pesme.[12]
Ovakvi stavovi uzburkali su književnu scenu u zemlji. Kritičarima je pogotovo smetala kompjuterska poezija. „Izmoreni“ Zoran Mišić nije prihvatao signalističke ideje. On se u junskom broju časopisa Književnost za 1969. godinu ogorčeno podsmeva stvaralačkim postupcima signalista, a usput kači i fluxus, Marsela Dišana i neodadaiste, sa tvrdnjom kako je sve to „jedna ista priča, puna buke i besa, a ne znači ništa“. Još veći šok na Mišića imala je kompjuterska poezija, kasnije objavljena u zbirci Kyberno. U novembarskoj svesci Književnosti za 1969, Mišić konstatuje smrt čoveka, kog zamenjuje njegov elektronski dvojnik Baš Čovek, „koji će u njegovo ime govoriti narodu, pisati pesme i upravljati svetom“.
Eli Finci se zabrinuo šta će biti s iskonskim ljudskim vrednostima u novom tehnokratskom dobu?[13] Petar Džadžić je 17. aprila 1970, suzdržano, ali pozitivno prikazao knjigu Kiberno u tada čuvenoj i veoma gledanoj emisiji Lektira, koju je vodio na Prvom programu Televizije Beograd. Veliku podršku signalizmu dali su Dušan Matić, u pristupnoj besedi prilikom prijema u Srpsku akademiju nauka februara 1971,[14] kao i Oskar Davičo koji je izjednačavao važnost signalističkih eksperimenata sa prevratnom ulogom nadrealizma dvadesetih godina. Za njega je signalizam „ponovno hvatanje koraka srpske književnosti sa istinski avangardnim traženjima“[15].
U stanu u Dobrinjskoj 3, Todorović je proveo, po njegovih rečima, svoje najbolje i najplodonosnije stvaralačke godine. Napravio je i specijalno veliko poštansko sanduče kroz koje je prošla sva evropska i svetska neoavangarda sa pismima, poštanskim kartama, originalnim radovima, knjigama, časopisima, izložbenim katalozima, itd. Dobrinjska 3 je na neki način ušla i u našu kulturnu istoriju.[16] Bogata međunarodna saradnja pokrenuta je u okviru časopisa Signal, čiji prvi broj Todorović objavljuje 1970. uz finansijsku pomoć izdavačke kuće Gradina i svojih niških prijatelja Veselina Ilića i Dobrivoja Jevtića.
U njemu se neka od značajnih imena neoavangardnih tokova po prvi put pojavljuju u srpskom izdanju: književni teoretičar i estetičar Zigfrid Šmit (Nemačka), Raul Hausman (Francuska), Šimicu Točihiko (Shimizu Tochihiko, Japan), Hajmrad Beker (Heimrad Bëcker, Austrija), Augusto de Kampos (Brazil) osnivač poznatog pokreta Noigandres, Klemente Padin (Urugvaj), Mikele Perfeti (Italija), Hans Klavin (Holandija), Adrijano Spatola (Italija), Žilijen Blen (Francuska), Pol de Frej (Paul de Vree, Belgija)…
Efikasnosti saradnje doprineo je univerzalni jezik vizuelne poezije koji nije zahtevao intervencije prevodilaca. Prvi broj od jugoslovenskih umetnika, osim Miroljuba Todorovića, donosi Biljanu Tomić, Nešu Paripovića, Zorana Popovića, Slobodana Vukanovića, Branka Andrića, Marinu Abramović, Slavka Matkovića, Zoltana Mađara, Bogdanku Poznanović, Simona Milčića, Dobrivoja Jevtića i Mileta Đorđevića.
Početkom sedamdesetih pokretu se priključuje i Oskar Davičo. Na jednoj od skupština Udruženja književnika, prišao je Todoroviću i upitao ga da ga upiše u „taj njegov pokret“. Todorović se zbunio za trenutak, posebno zbog onog „upisivanja“, ali se brzo snašao odgovorivši: „Oskare, Vi ste odavno signalista“. Ubrzo, 1972. godine Davičo u saradnji sa slikarom Predragom Neškovićem, daje svoj prvi doprinos signalizmu, knjigu Strip–stop.
Drugi broj časopisa Signal (septembar 1971) domaćoj sceni predstavlja nove autore konkretne i vizuelne poezije kao što su Majkl Gibs (Michael Gibbs), G. J. de Rook, Žan Fransoa Bori (Jean Francois Bory), Lućano Karuzo (Luciano Caruso), Bob Cobbing, Giljermo Dajsler (Guillermo Deisler), John Furnival… Tada se već zvanično moglo reći da je Jugoslavija dobila časopis svetskih razmera, kakav je pre Signala bio još samo Micićev Zenit.
U međuvremenu, Miroljub Todorović objavljuje nekoliko knjiga poezije: Signal (1970), Kyberno (1970), Putovanje u Zvezdaliju (1971), Svinja je odličan plivač (1971), Stepenište (1971), Poklon–paket (1972), Naravno mleko plamen pčela (1972), Trideset signalističkih pesama (1973), „knjige umetnika“ Fortran (1972), Approaches (1973), kao i Gejak glanca guljarke (1974). Poslednja navedena nije „izašla“ baš tako lako, a ceo taj slučaj Todorović je zabeležio u svom dnevniku. Rukopis ove knjige sa šatrovačkom poezijom propraćenom s nekoliko kolaža, predao je izdavačkom preduzeću Prosveta u jesen 1972. za objavljivanje u narednoj godini.
Ubrzo su ga obavestili urednici edicije Savremena poezija, Stevan Raičković i Milorad Pavić, i da će tokom leta sledeće godine ući u štampu i biti spremna za Sajam knjiga. Početkom avgusta 1973. Todorović odlazi u London s namerom da ostane najmanje pola godine, možda i godinu dana. Susreće se sa prijateljima s kojima se pre toga dopisivao. Zakupljuje stan na Bejsvoteru u centru Londona, kraj Hajd–parka.
Zakazuje izložbe u jednoj manjoj galeriji i knjižari. Izvodi nekoliko konceptualnih akcija, na otvorenom prostoru Hajd–parka i Pikadilija, i željno očekuje vesti iz Beograda o svojoj knjizi. U septembru jedan prijatelj ga obaveštava da se Gejak „zaglavio“ u štampariji Prosveteu ulici Đure Đakovića u Beogradu, jer je slagač navodno odbio da ga slaže. U to vreme dobro se znalo šta iza te floskule stoji. Prema rečima prijatelja, njegov rukopis se nalazio u čuvenoj crnoj tašni novopečenog v. d. direktora izdavačkog sektora Prosvetekoji šeta od komiteta do komiteta.
Todorović je bio u velikoj dilemi, da li da ostane u Londonu i obavi zakazane akcije i poslove, koji bi još više doprineli daljoj afirmaciji signalizma u svetu, ili da se vrati kući? Teška srca odlučio se na povratak kako bi odbranio svoju knjigu. Po dolasku u Beograd odlazi u redakciju Prosvete, gde ga dočekuje veliki pesnik i prijatelj Stevan Raičković, koji zbunjeno širi ruke jer i sam ne zna u čemu je problem. Raičković je na kraju predložio da se uz pesme priloži i rečnik šatrovačkog govora, koga u prvoj varijanti nije bilo, kako bi, naglasivši u šali, nadležni drugovi videli, „šta je pesnik hteo da kaže“. „Tek posle više od godinu dana, negde u novembru 1974, zbirka Gejak glanca guljarke pojavljuje se iz štampe.
Već u januaru 1975, prema rečima Ace Konstantinovića, tadašnjeg šefa Prosvetine knjižare na Terazijama, ona je, uz Šćepanovićeva Usta puna zemlje i Folirante Mome Kapora, na listi bestselera. To je bila jedna od retkih knjiga pesama koja se našla na takvoj listi. Prema pisanju Slobodanke Ast u Novostima, Prosveta je doštampala još 3.000 primeraka, a knjige već u maju iste godine, samo šest meseci nakon štampanja, više nije bilo ni u knjižarama, ni u magacinu.“[17] Godine 1974. objavljena je i Bela knjiga Milivoja Pavlovića, specifičan konceptualni poduhvat u istoriji signalizma. Ona je štampana u 50 numerisanih primeraka, sadrži preambulu sa uputstvima i 300 belih stranica koje je čitalac mogao shvatiti i koristiti kako god poželi.
Ljubiša Jocić, jedan od najznačajnijih srpskih nadrealista, priključuje se signalizmu sredinom 1975, u periodu održavanja velike izložbe signalizma u Salonu Muzeja savremene umetnosti. Ogorčen na napade po novinama koji su pratili izložbu, preko jednog poznanika, pozvao je Todorovića kod njega. Jocić je pre toga posetio izložbu i uveliko spremao neku vrstu polemičkog odgovora na napade s političkim insinuacijama, od kojih je jedan bio veoma opasan.[18] Za Todorovića ova poseta predstavlja nezaboravan trenutak: „U tesnom stanu, kraj Merkatora na Novom Beogradu, pretrpanom knjigama i slikama, stari bard sa lulom, supruga Gordana, slikarka, sa blagim osmehom, i lajavo kučence Belka…
Odmah smo postali prijatelji. Možda je neskromno što ću reći, ali ne mogu da prećutim da je on od signalizma očekivao mnogo, a u meni video srpskog Andrea Bretona. Ljubiša je to otvoreno kazivao i pokazivao. O signalizmu je znao puno i nisu bila potrebna velika uveravanja da pokret prati od samog početka i da je prihvatio sva njegova načela. Na to je ukazivala i njegova zbirka Mesečina u tetrapaku koja je te godine bila objavljena u Prosveti.“[19] Jocićev esej, koji je bio „odbrana signalizma na najvišem nivou“, objavljen je u Politici pod naslovom Znaci vezani za samu realnost.
Tih dana je došlo do još jednog incidenta nakon kog je Jocić uključen u izložbu. Dogodio se napad na signalizam od njegovog dotadašnjeg člana, Vujice Rešina Tucića, koji je upravo preko signalizma doživeo svoju afirmaciju, zastupan je u antologijama, izlagao na izložbama pokreta, objavljivao je u Signalu radove iz Struganja mašte po uzoru na italijanskog vizuelnog pesnika Mikela Perfetija, čije je radove prvi put video u Todorovićevom stanu, stoga je njegov napad začudio mnoge.
Sa sobom je povukao i Ostoju Kisića, kritičara koji je pre toga dao neka odlična tumačenja signalističkih ostvarenja. Todorović je reagovao tako što je radove otpadnika uklonio sa izložbe, a na njihovo mesto je postavio signalističke vizuelne pesme Ljubiše Jocića. Napadi se nisu zaustavili na tome, Vladan Radovanović je pisao protiv signalizma prvo na III programu Radio–Beograda, a zatim u časopisu Umetnost pod naslovom „Povodom signalizma“. Jocić se još jednom pokazao kao zaštitnik signalizma i odgovorio esejem „Ponovo povodom signalizma“.
Todorović je taj postupak shvatio ne samo kao odbranu signalizma već i čitave avangardne umetnosti koju je Jocić distancirao od lažne avangarde. Signalizam je mnogo izgubio Jocićevom iznenadnom smrću marta 1978. Signalističku 1975. je obeležio i temat u časopisu Delo[20] posvećen konkretnoj, vizuelnoj i signalističkoj poeziji, koji je priredio Miroljub Todorović. Iste te turbulentne godine on postaje otac, supruga Dinka (1949) mu rađa sina Viktora.
Ovo je vreme eksplozije mail arta, Todoroviću je pristizalo toliko pisama i paketa da je poštar njegovoj majci u Dobrinjskoj 3 zapretio kako im više ništa neće donositi, već će pošiljke slati nazad. Stizali su katalozi, časopisi, pozivi za brojne izložbe, poštanske kartice, unikatne umetničke knjige. Kao kruna ovog perioda, u časopisu Delo broj 2, 1980 objavljen je temat „Mail art, mail poetry, poštanska umetnost, poštanska poezija“ u koji je Todorović uključio sve najveće autore koji su stvarali na ovom polju umetnosti, a s kojima je i lično komunicirao, od Reja Džonsona, Jozefa Bojsa, Volfa Fostela, preko Klausa Groha, Klementea Padina, do Dika Higinsa i Zigfrida Šmita.
Nove životne okolnosti koje je doneo bračni život, činovnički posao, a verovatno i razočaranje u saborce nakon učestalih napada, uticali su na Todorovićevo stvaralaštvo. 28. februara 1981, u dnevniku zapisuje kako dugo već ne piše, pogotovo od kada je pre nekoliko godina počeo da radi kao činovnik. Nezadovoljan je što su knjige koje objavljuje sačinjene od elemenata starih rukopisa, iako su na taj način nastale, danas možda i dve najznačajnije knjige signalizma, Algol (1980) i Textum (1981).
Smatra da je kreativna eksplozija započeta sredinom šezdesetih godina trajala negde do sedamdeset i druge, „posle se stišavala do sedamdeset i šeste“, a nakon toga — suša. Problem nije bio u stvaralačkoj nemoći, nedostatku ideja i inspirativne energije, već u tome što nije više imao mir, vreme i prostor kako bi mogao da se koncentriše na stvaranje. Nedostajala mu je brana između njega i sveta, gradnja „sopstvenog sveta pomoću jezika i slika u omami i pomami uznemirenog duha.“ Umesto toga, svet je provalio u njega: „posao, porodica, dete, obaveze, razrušili su zidove. „Svet više nije bio neprijatelj. Još je gore od toga. On je ljudožder. Ja sam sveže meso na njegovom stolu.“[21]
U martu 1981. Algol je dobio nagradu na sajmu u Lajpcigu. Vest stiže telefonom od supruge Dinke dok se nalazio na lečenju u Igalu. To je sigurno bilo veliko ohrabrenje da se nastavi s radom, a i nada da će izdavači u budućnosti imati više razumevanja za njegove eksperimentalne radove.
Poznati nemački teoretičar vizuelne poezije, i sam vizuelni pesnik, priređivač možda i najznačajnije antologije vizuelne i konkretne poezije Text–Bilder Visuelle poesie international Von der Antike bis zur Gegenwart (1972), u kojoj je Miroljub Todorović zastupljen sa više pesama, Klaus Peter Denker, piše veoma pohvalno o Algolu. Uspeh ove Todorovićeve knjige, očito je zasmetao nekim autorima, pa nakon bezrazložnog napada zagrebačkog pesnika i kritičara Branka Čegeca na Signal–art[22], Algol negativno prikazuje Balint Sombati, čiji je tekst sa mađarskog preveo Slavko Matković, obojica nekad signalisti, objavljivani u antologijama i časopisu Signal poput Vujice Rešina Tucića.
Nije začuđujuća samo nezahvalnost pomenutih autora, već nagla potreba za odvajanjem, neka želja za razlikovanjem istog, pogotovo kad uzmemo u obzir pisma koja je Matković slao Todoroviću u kojima se izjašnjavao kao signalista.
April 1981. donosi doktorsku disertaciju Poljaka Julijana Kornhauzera posvećenu signalizmu, kao i Signalistički prospekt no. 1, prvi signalistički bilten nakon Signala koji se ugasio 1973. Za projekat je bila najzaslužnija signalistička ekipa iz Kule i Odžaka, pre svih Jaroslav Supek. Ubrzo, nakon nekoliko ispravki, izlazi iz štampe i Textum, kapitalno delo signalističke produkcije.
U SKC–u je održana izložba „Signalistička istraživanja“ na kojoj su bili zastupljeni: Ljubiša Jocić, Spasoje Vlajić, Miroljub Kešeljević, Milivoje Pavlović, Jaroslav Supek, Radomir Mašić, Šandor Gogoljak, Miroljub Todorović, Mikloš Mesaroš, Nada M. Marinković, Fleš E–Boun, Zoran Jezdimirović, Snježan Lukić. Kustos izložbe je bio Slavko Timotijević.
Povodom „skandala“ oko Todorovićevog odbijanja da učestvuje u izložbi „Verbo–voko–vizuelno u Jugoslaviji 1950–1980“, čiji organizator je bio Vladan Radovanović, vodila se oštra polemika započeta Todorovićevim tekstom „Vladan Radovanović uvek na početku“ u Zagrebačkom Oku broj 264. od 29. IV 1982. U tom časopisu je vođena glavna rasprava, a povremene čarke u Omladinskim novinama, Danasu, Poljima i Književnim novinama.[23]
Ovaj događaj je bio samo okidač za neke kasnije sukobe (npr. Franci Zagoričnik), kao i izostavljanja signalizma sa izložbi na kojima je zasluženo trebalo da ima svoje mesto. Tu pre svega mislim na izložbu „Nova umetnost u Srbiji 1970–1980“ u Muzeju savremene umetnosti održane aprila 1983. Todorović je ovo uklanjanje signalizma propratio tekstom „Birokratija i avangarda“[24], u kojem je osuo paljbu po Jerku Denegriju, Biljani Tomić Denegri i Marijanu Susovskom. U odbranu Todorovića, stali su likovni kritičar Zoran Markuš i Dragan Veličković, čiji angažman predstavlja suprotstavljanje nasilju unutar avangarde.
Godine 1983. Kulturni centar Beograda organizovao je simpozijum sa temom „Signalizam — avangardni stvaralački pokret“ na kom su govorili Miloš I. Bandić, Zoran Markuš, Vuk Milatović, Živan S. Živković, Žarko Đurović, Đorđe Janić, Radojica Tautović, Miljurko Vukadinović, Jelena V. Cvetković, Ostoja Kisić, Spasoje Vlajić, Dušan Đokić, Miodrag B. Šijaković, Milan Đorđević, Miroljub Todorović i Milivoje Pavlović, a svoje referate dostavili su i Veselin Ilić i Radoslav Đokić. 1984. je štampan istoimeni zbornik koji je sem tekstova sadržao i vizuelne priloge i poeziju Nade M. Marinković, Vesne Pistruin, Ostoje Kisića, Ljubiše Jocića, Jovana Dujovića, Miroljuba Kešeljevića, Slobodana Vukanovića, Marijana Čekolja, Jona Stefana, Aleksandra Bajića, Miroljubovog sina Viktora Todorovića i Bode Markovića. U radovima su razmatrane teme poput scijentizma, problema Gutenbergove galaksije, kompjuterske, gestualne i vizuelne poezije, signalizma i neodadaizma, signalizma i klokotrizma, kosmičke svesti, itd.
Polemike kao da su učinile Todorovića aktivnijim. Svestan da će za svoje mesto u srpskoj kulturi morati sam da se izbori u narednom periodu, počinje da objavljuje bar jednu knjigu godišnje: Čorba od mozga (1982), Gejak glanca guljarke (drugo prošireno izdanje, 1983), Chinese erotism (1983), Nokaut (1984), Štep za šumindere (1984), Dan na devičnjaku (1985), Pevci sa Bajlon–skvera (1986), Zaćutim jeza jezik jezgro (1986), Ponovo uzjahujem Rosinanta (1987), Belouška popije kišnicu (1988), Soupe de cerveau dans l Europe de l Est (1988), Vidov dan (1989), Radosno rže Rzav (1990), Dnevnik avangarde (1990), Trn mu crven i crn (1991), Ambasadorska kibla (1991), Sremski ćevap (1991), Oslobođeni jezik (1992), Dišem. Govorim (1992), Igra i imaginacija (1993), Haos i Kosmos (1994), Rumen gušter kišu pretrčava (1994), Striptiz (1994), Devičanska Vizantija (1994), Glasna gatalinka (1994), Ka izvoru stvari (1995), Planetarna kultura (1995), Ispljuvak oluje (1995), U cara Trojana kozje uši (1995).
U Muzeju savremene umetnosti od 24. 12. 1994 do 24. 1. 1995 održava se izložba „Osvojeni prostor“ na kojoj su izloženi crteži, kolaži, vizuelna poezija, gestualna poezija i mejl art radovi Miroljuba Todorovića. Izložbu prati katalog u kom se osim vizualija nalaze i Todorovićevi esejistički fragmenti kao i citati ključni za razumevanje signalističkog dela. Sledi izbor iz kritika u kom se pojavljuju imena kao što su: Veselin Ilić, Božo Vukadinović, Milan Komnenić, Ješa Denegri, Mikele Perfeti, Oskar Davičo, Dragoš Kalajić, Zoran Markuš, Klaus Grot, Denis Poniž, Ljubiša Jocić, Jovica Aćin, Julijan Kornhauzer, Slavko Timotijević, Đilo Dorfles, Enco Minareli, Živan Živković, Miroslav Klivar, Srba Ignjatović, Pjer Garnije, Giljermo Dajsler, Milivoje Pavlović, Dobrica Kamperelić…
1995. godina donosi i povratak Signala, posle 22 godine pauze objavljen je deseti broj internacionalne revije za signalistička istraživanja. Broj donosi vizuelnu poeziju Nade M. Marinković („Nuklearna botanika“), Luiđi Fera, Džona Helda Džuniora, Zorice Arsić Mandarić („Vizuelna sonata“), Hansa Klavina, Tima Ulrihsa, Pjera Garnijea, Nenada Bogdanovića („Crno/belo“), Giljerma Dajslera, Karlosa Milsa, Šigeru Nakajame, Žan–Marka Rastorfera, Andreja Tišme („Gumeni pečati“), Aleksandra Jovanovića, Miroslava Klivara, Dragana Nešića, Leonarda Franka Duha, Jana Hlavača, Šandora Gogoljaka, Majkla Skota, Aleksandra Zhmaila, J. Lehmusa, Serža Segea, Žan–Pjer Nua, Srbe Ignjatovića i Valentine Vukanović. Osim vizualija, nailazimo na pesme i kratku prozu domaćih autora prevedene na francuski, engleski, nemački i italijanski (Tanja Kragujević, Zlatko Krasni, Zoran Milić, Slobodan Vukanović, Zoran Đerić, Zoran M. Mandić, Andrej Živor, Luka Prošić, Tihomir Nešić, Zorica Arsić Mandarić i Srba Ignjatović).
Izuzetno važni teorijski tekstovi koji osvetljuju problematiku neoavangarde po prvi put se pojavljuju na našem jeziku. Pa tako nailazimo na tekst Dika Higinsa „Strategija vizuelne poezije: tri vida“, Eugena Gomringera „Neka zapažanja o pojmu vizuelna poezija“, Enca Minarelija „Kritički tekst“, Rikarda Kristobala „Mejl–art kao alternativa“, Ulizesa Kariona „Gumeni pečati teorija i praksa“, Ričarda Kostelaneca „Umetnost pravljenja knjige“, kao i nove uvide u signalističku praksu Živana Živkovića („Četvrt veka signalizma“), Jaroslava Supeka („Netvork stvaralaštvo“) i Dobrice Kamperelića („Misterije planetarne kulture“). U tmurnim devedesetim, ovaj broj Signala predstavljao je sigurno jedan od glavnih, ako ne i glavni, događaj na polju naše savremene umetnosti, osveženje koje je pokazalo da i uprkos ratnim dešavanjima srpski neoavangardisti zauzimaju značajno mesto na svetskoj umetničkoj sceni.
Dvobroji Signala 11–12 i 13–14 izlaze tokom 1996. Prvi od njih sadrži značajan tekst Boba Kobinga „O zvučnoj poeziji“ na čijem početku se neoavangardna zvučna poezija povezuje sa idejom Leonarda da Vinčija koji je zahtevao od pesnika da mu pruže „nešto što može da se dodirne i vidi, a ne nešto što samo može da se čuje“[25]. Ovaj tekst se nadovezuje na tekst Dika Higinsa iz prethodnog broja tendencijom za uspostavljanjem jedne istorije vizuelizacije tekstualnog materijala.
Konačno, Todorović dobija i prvu nagradu, „Pavle Marković Adamov“, za poetski opus i životno delo. Sin Viktor, student molekularne biologije, učestvuje u Studentskom protestu 1996/97. „Na predlog Studentskog parlamenta 1997. izabran je za studenta prorektora Beogradskog univerziteta što ondašnja vlast nije priznala. Posle završetka studija, (kao student generacije), i jednogodišnjeg rada u Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Viktor 1999. odlazi u Ameriku gde doktorira sa tezom CCN1 (CYR61): A novel extracellular matrix inducer of cell death“[26]. Oženjen je sa Carrie Franzen, takođe, doktorom genetike, s kojom ima kćer Maju i sina Luku. Ne bi trebalo zaboraviti i da je Viktor Todorović doprineo građenju istorije signalizma s nekoliko interesantnih vizuelnih radova.
Trobroj Signala 15–16–17, objavljen 1997, donosi izuzetno važne tekstove Arona Markusa „Književnost i vizija“, Eme Kafalenos „Pročišćavanje jezika u Malarmeovoj, dadaističkoj i vizuelnoj poeziji“, Ričarda Kostelaneca „Vizuelna poezija“, Miroslava Klivara „Poezija kao dešavanje“, Biserke Rajčić „Neoavangarda danas“, ali sav teorijski i umetnički doprinos baca u senku vest o smrti velikog književnog kritičara i esejiste Živana Živkovića, kog su svojim tekstovima ispratili Miroljub Todorović, Moma Dimić, Dragoljub P. Đurić, Andrej Tišma, Zlatko Krasni, Miodrag Mrkić, Jovan Pejčić, Luka Prošić i Vasilije Radikić.
Bogata internacionalna saradnja se nastavlja i u narednim brojevima Signala, pa tako svoje priloge šalju između ostalih šalju Klemente Padin, Žan Fransoa Bori, Adrijano Spatola, Bob Kobing, Pjer Garnije, dr Klaus Groh, Mikele Perfeti, Đilo Dorfles, Klaus Peter Denker, Geza Pernecki, Keiči Nakamura, Ruđero Mađi. Specifičan primer je ratno izdanje Signala iz 1999. koje se može posmatrati i kao temat posvećen ruskoj neoavangardi, u kom se pojavljuje veliki broj ruskih autora koji su do tada bili nepoznati na ovim prostorima. Trobroj 25–26–27 iz 2003. posebno je zanimljiv zbog neobjavljenih vizuelnih radova Rastka Petrovića (1925–1929) i Marka Ristića (1967–1970) koji su do Signalističkog dokumentacionog centra stigli posredstvom prof. dr Milanke Todić.
Nakon 1995. stižu nove nagrade: „Oskar Davičo“, za najbolju knjigu objavljenu u 1998. godini (Zvezdana mistrija), „Todor Manojlović“ 1999. godine, za moderni umetnički senzibilitet, „Vukova nagrada“ 2005. godine, za izuzetan doprinos razvoju kulture u Srbiji i na svesrpskom kulturnom prostoru, Nagrada Vukove zadužbine 2007. za umetnost za zbirku poezije Plavi vetar, Nagrada „Zlatno slovo“ 2008. za knjigu Šatro priče u izdanju Srpske književne zadruge kao najbolje knjige kratke proze objavljene u 2007. godini, Priznanje Krleža za životno delo 2010, Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije 2010. „Zlatni beočug“ za trajni doprinos kulturi Beograda 2011.
Krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina prošlog veka Todorović počinje sa osnivanjem legata signalizma. Prvi legat PB 19 osnovan je u Biblioteci Srpske akademije nauka i umetnosti 1988. godine. U tom legatu se, pored Todorovićevih dela i revije Signal, nalaze i brojne knjige drugih autora, na srpskom i stranim jezicima, antologije, zbornici, časopisi i katalozi u kojima su objavljivani radovi signalista. Deo knjiga je poklonjen, a deo je Biblioteka SANU otkupila.[27] Godine 1991, posredstvom dr Živana Živkovića, osniva se legat na Filološkom fakultetu u Beogradu.[28] Treći legat pod nazivom Neoavangarda — dokumentacija Miroljuba Todorovića nalazi se u Biblioteci Matice srpske u Novom Sadu.
Godine 1992. Biblioteka Matice srpske je iz Signalističkog dokumentacionog centra otkupila više hiljada knjiga i drugih neoavangardnih publikacija.[29] Sledeći legat osnovan je 1996. godine u Zavičajnom odeljenju Narodne biblioteke „Stevan Sremac“ u Nišu. Legat je posvećen prerano umrloj sestri osnivača signalizma Nadeždi (Nadici) Todorović (Novi Pazar 1942 — Niš 1961).[30] Legati signalizma nalaze se još u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković u Beogradu PB 27, kao i u Istorijskom arhivu Beograda http://www.arhiv-beograda.org/sr/legat-todorovic.html U ovom Arhivu pored knjiga, časopisa, kataloga i likovnih dela, nalazi se i preko deset hiljada pisama koje je Todorović razmenio sa saradnicima u zemlji i inostranstvu.[31] Arhiv je decembra 2008, u svojoj galeriji, organizovao veliku izložbu SIGNALIZAM 1968–2008. Izložba je privukla značajnu pažnju naše kulturne javnosti.[32]
Od 2004. počinju da izlaze zbornici radova posvećeni signalizmu. Prvi od njih, Razmišljajte o signalizmu, predstavlja bibliofilsko izdanje povodom 45 godina signalizma. U okviru trobroja 146–147–148 časopisa Savremenik izlazi tematski broj Demon signalizma (2007). 2010. objavljen je zbornik Planetarni vidici signalizma, koji je priredio Milivoje Pavlović i štampan je u samo 50 primeraka. Izazov signalizma izlazi kao četvrti broj časopisa Književnost za 2013. Naredne godine se pojavljuje zbornik Signalizam i delo Miroljuba Todorovića, koji je priredio Milivoje Pavlović na osnovu izlaganja za okruglim stolom Biblioteke grada Beograda.
Iste godine izlazi i Stoleće signalizma u okviru biblioteke „Signal“, gde se pored već standardnih imena kao što su Slobodan Škerović, Ilija Bakić, Keiči Nakamura, Dušan Vidaković, Mikele Perfeti, Dobrica Kamperelić, Džim Leftvič, Jaroslav Supek, Lik Firens, Zoran Stefanović, Slobodan Pavićević, Dmitrij Bulatov i Dušan Stojković, pojavljuju brojni mladi autori na kojima bi signalizam trebalo da gradi svoju budućnost. Takva pretpostavka se polako ostvaruje jer se prilozima u zborniku Magija signalizma (2016) neki od autora profilišu kao stalni saradnici ili „mladi signalisti“ (Jelena Marićević, Miloš Jocić, Ivana Maksić, Franko Bušić, Dejan Bogojević, Viktor Radonjić, Oliver Milijić, Adrijan Sarajlija, Snežana Savkić, Vladimir Milojković, Ivan Šterleman, itd).
O Todorovićevom delu i signalizmu odbranjene su tri doktorske disertacije. Kao što je i prva izložba signalizma održana van naše zemlje, u Milanu,[33] tako je i prva disertacija odbranjena na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu, 1980.[34] Nakon Kornhauzera, verovatno i najveći proučavalac signalizma, Živan Živković, brani disertaciju Signalizam: Geneza, poetika i umetnička praksa na Filološkom fakultetu u Beogradu 1991. Na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, Milivoje Pavlović brani disertaciju Avangarda, neoavangarda i signalizam. U pripremi je, na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Estetika signalizma Ivana Šterlemana.
Iako u ozbiljnim godinama, Miroljub Todorović je i dalje aktivan. Uvek je rad da izađe u susret mladim istraživačima zainteresovanim za signalizam i neoavangardu i pomogne pri objavljivanju njihovih radova. Moglo bi se reći, bez preterivanja, da je Miroljub Todorović najznačajnije ime, uz Danila Kiša i Milorada Pavića, koje je svetu predstavljalo srpsku kulturu, književnost i umetnost u najboljem mogućem svetlu.
Ivan Šterleman (1990, Sremska Mitrovica), pesnik, prozni pisac i esejista. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sprema doktorsku disertaciju Estetika signalizma. Svoje radove objavljuje u Letopisu Matice srpske, Koracima, Savremeniku, Književnim novinama, Tragu, Dometima, zbornicima: Stoleće signalizma (2014), Magija signalizma (2016), Venac od trnja za Danila Kiša (2016), Vizije signalizma (2017) i Internet portalima. Živi i radi u Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu.
[10] Videti: Bilten br. 6 Univerzitetskog odbora Saveza studenata, Beograd, 6. jun 1968, kao i Student, god. .XXXII, 8. jun, 1968, vanredni broj.
[11] Videti intervju sa Milivojem Pavlovićem u knjizi Tokovi avangarde, Nolit, Beograd 2004.
[12] Videti: Todorović, Miroljub Signalizam, Gradina, Niš 1979, str. 81.
[13] Finci, Eli Poezija iz mašine, Politika, 21. mart 1970, str. 15.
[14] Matić, Dušan Pisanje i govor, Spomenica u čast novoizabranih članova srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd, 1972, str. 78–79.
[15] Davičo, Oskar O poemi Naravno mleko plamen pčela, Gradina broj 10, 1972, str. 193.
[16] Videti: Popović, Radovan Književna topografija Beograda XX veka, Beograd, 1995.
[18] „Umetnost je uvek bila i ostaje nadgradnja na društveno–ekonomske odnose, u dijalektičkom smislu, a ova nerazumljiva egzibicija prosto se ne da nadgraditi ni na šta što predstavlja našu stvarnost i naša htenja. „Adanja, Katarina, Politika, subota, 2. avgust 1975.
[19] Todorović, Miroljub, Tokovi neoavangarde, str. 117.
[20] Videti: Antologija konkretne, vizuelne i signalističke poezije, Delo, broj 3, 1975.
[28] Videti: Pavličić, Nebojša, Legat Miroljuba Todorovića na Filološkom fakultetu u Beogradu, Glasnici planetarnog — vizije signalizma (zbornik), Društvo umetnika signalista, Beograd, 2003, str. 89–90.
[29] Videti: Popov, N. Tajne signalizma (Više od tri hiljade publikacija iz Signalističkog dokumentacionog centra Miroljuba Todorovića, nedavno otkupljenih, činiće posebnu zbirku u ovoj biblioteci), Dnevnik, god. LII broj 16605, četvrtak, 31. januar 1993.
Da bismo vam obezbedili najbolje korisničko iskustvo, ovaj portal koristi takozvane kolačiće (cookies) – tehnologiju za čuvanje i pristup informacijama na uređaju sa kojeg pristupate sadržaju. Vaša saglasnost omogućava sistemu da automatski obrađuje određene podatke. Nedavanje ili povlačenje saglasnosti neće uticati na osnovne funkcionalnosti portala. Međutim, pojedini sadržaji, kao što su slike ili izgled stranice, mogu biti delimično ograničeni, u zavisnosti od vašeg izbora pisma ili postavki pregledača.
Časopis Gledišta zadržava sva autorska prava na svoje sadržaje – tekstualne, vizuelne, zvučne materijale, kao i na baze podataka i programski kod. Svako neovlašćeno kopiranje, umnožavanje, deljenje ili korišćenje bilo kog dela ovog portala bez izričite dozvole vlasnika autorskih prava predstavlja kršenje zakona i podleže odgovarajućim pravnim posledicama.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za kreiranje korisničkih profila radi slanja oglasa, ili za praćenje korisnika na veb-sajtu ili na više veb-sajtova u slične marketinške svrhe. Međutim, ne pokrećemo reklamne kampanje.
