Седим у замраченој соби, са Госпођом Даловеј на столу, и осећам да ме њене мисли читају – прстима са мирисом црног чаја и трептајима свеће која се ближи крају, а она је трептала баш као Кларисина свест кад је видела Септимуса како пада кроз прозор – један тренутак вечности заробљен у стаклу. Полако свиће нови дан.
Вирџинија Вулф ми је увек прилазила као морски талас. Неочекивано, али дубоко. Меко, али разорно. Њене речи не пуцају као громови, већ шапућу као морске струје које милују обалу и остављају трагове који не нестају са првим сунцем. Како писати о Вирџинији Вулф, а не осетити да њен stream of consciousness, или српским речено – ток свести, продире у моје сопствене сенке док ми руке миришу на домаћи хлеб? Како је разумети, а не питати се: где је моја светлост, где је мој глас у свету који безобразно ућуткује све оне смислено гласније?
Овај есеј је мој покушај да зароним у унутрашње светове Вирџиније Вулф, да истражим време и свест кроз њене стваралачке визије, и да се понегде запитам: како је она, као жена, пронашла светлост у сувереном свету мушке књижевности?!
Попут Гогена, који је трагао за мистеријом светлости на Тахитију, Витмена, који је окретао лице ка сунцу, и Достојевског, који је видео божанску искру у најмрачнијим умовима, Вирџинија Вулф је тражила своју светлост – не у далеким земљама или теолошким висинама, већ у обичним тренуцима, у мислима које теку као велика река.
СВЕТЛОСТ У ТАЛАСИМА: КАД МИСЛИ ПЛОВЕ КАО ЛИШЋЕ НА ВОДИ
Застао сам читајући Госпођу Даловеј. Читам страницу где Клариса бира цвеће на лондонској пијаци, а њене мисли се разливају као сунце кроз лишће. Баш као што је моја бака узимала босиљак са трема, пре него би ме звала: „Дођи, вечера је готова!” – а ја сам знао да ће у њеном посуђу увек бити места макар за још једно питање. Звук Биг Бена, мирис улице – отвара капије прошлости, младости, чежње. Ово је њен ток свести, ток свести који није само техника, већ светионик.
Ток свести Вирџиније Вулф није дакле само књижевна техника; то је начин да се светлост ухвати у лету, док пролази кроз прсте. Као кад сам први пут видео мајку како плаче читајући, а да ли је то био мирис старе коже или јефтиног папира што ми се урезао? – крила је лице у књизи, али сузе су падале на наборе њене сукње. Ликови – Клариса, Септимус, госпођа Ремзи – нису само измаштани ликови из књига; они су пејзажи, где светлост мисли осветљава сенке страха, туге, пролазности.
Питао сам се, пишући својевремено о Гогену: „Шта чини светлост тако посебном?” Одговор је био у њеној двострукој природи – присутна, а неухватљива. Вирџинија то разуме. Њен ток свести је покушај да ухвати ту светлост, да заустави мисли које теку као вода.
У Таласима, ликови говоре у монолозима, а њихове речи се подижу и падају, осветљавају тренутке радости и бола. Као да Вирџинија каже: не можеш задржати светлост, али можеш је доживети. Ова идеја одјекује са Витменовим позивом да се „навикнемо на њу – блиставу, сваког часа!”
Али док је Витмен славио тело и природу, Вирџинија Вулф слави ум – посебно женски ум, који је изгледа дуго био у сенци мушкости.
Било је вечери кад сам, попут Кларисе стајао на некаквом раскршћу. Не оном буквалном, као Раскољников, већ унутрашњим дилемама. Сећам се једне зиме у Београду, кад сам лутао Калемегданом, а снег је падао мало, по мало као да неприметно покрива моје мисли.
У том тренутку сам живо чуо глас Вирџиније Вулф: „Погледај. Осети. Све је ту, у овом часу.” А пала ми је на памет баш негде код места на Калемегдану где је снимљена једна од сцена из култног филма Ми нисмо анђели. Њен ток свести ми је показао да не бежим од хаоса у глави, већ да га прихватим, да у њему потражим своју светлост. Као што је Достојевски видео божанску искру у Соњи, Вирџинија види искру у свакој мисли, чак и оној обичној, пролазној.
ВРЕМЕ КОЈЕ ПУЗИ КАО МЕМЛА: СА ЗИДОВА ДО ДНЕВНИКА
Слушам како сат на кућном зиду откуцава секунде – тик-так, тик-так – као да ме моли да га ослободим његове досадне дужности и обавезе. Вирџинија Вулф је опседнута временом, али не овим са сата. Њено време је унутрашње, као таласи који се разбијају о хриди и враћају на широку пучину.
Она је знала да време није права линија. Оно је спора, бескрајна спирала. У Ка светионику, време пузи по зидовима куће на Хебридима као мемла који оставља трагове своје влаге – невидљиве, али увек присутне. Сећам се да је тако у нашој старој кући, на Фрушкој гори код баке, влага стварала обрасце на тапетама, ликове које сам као дете тумачио као тајне поруке.
Госпођа Ремзи меша чорбу у кухињи, а сат у ходнику одбројава тренутке који ће се изгубити у мору сећања. Као што је моја бака држала коцке шећера у џепу од сукње за „оно касније” – а то касније никада није стизало.
Време Вирџиније Вулф је течно, али ту некако није као река – више је попут чаја који се полако хлади у шољи, док трагови паре настају и нестају тик уз површину. Као да оставиш шољу да се охлади, а она ти у међувремену исприча целу причу о пролазности, о људима и вековима.
Оно што је генијално код њеног приказа времена је управо то – показује нам да сваки тренутак садржи читав свет, али да га ми, у свом ужурбом животу, често пропуштамо да видимо. Као што сам пропустио да приметим кад је мајка први пут села на кауч без уздаха, без оног „ах” које је пратило њено седање читав мој живот.
Други део, „Време пролази”, прескаче деценију у неколико страница – смрт, рат, пропадање куће. А у трећем делу, „Светионик”, Лили довршава своју слику, проналазећи равнотежу између тренутка и вечности. Ово ме подсећа на Достојевсковог Зосиму, који показује Аљоши да је сваки тренутак прилика за љубав, за светлост.
Светионик, као симбол, стоји усред хаоса, попут Соњине вере или Витменовог сунца, нудећи оријентир. Дакле, није светло нешто што се хвата – већ оно што се постаје.
Питао сам се, пишући о Достојевском: „Како читати великана, а не осетити да ти чита мисли?” Вирџинија Вулф мени поставља то исто питање. Њено време није линеарно; оно је круг, спирала, талас.
У Госпођи Даловеј, Кларисина шетња Лондоном је низ тренутака – звук звона, осмех пролазника, мирис цвећа – који се спајају у мозаик. Као да је чула Витменов позив: „Довољно је да си жив.”
Али Вирџинија Вулф додаје женску перспективу: Кларисини тренуци су обојени свешћу о старењу, о улози домаћице, о сенкама које друштво баца на њу. Њена светлост је крхка, налик оној коју је Гоген видео у тропским зорама – лепа, али пролазна.
Једна од мојих дилема, док пишем, слична је тој из есеја о Гогену: „Како задржати светлост, кад је она тако неухватљива?” Вулф одговара уметношћу. Њена Лили Бриско слика да би ухватила тренутак, као што сам ја, у својим тренуцима на планинама или градовима, покушавао да запишем осећај и да га тако ухватим.
Њен ток свести је начин да се време заустави, да се светлост мисли сачува. Као православни хришћанин, видим у томе нешто сродно веровању Достојевског у божанску светлост: чак и кад тама притиска, светлост је ту, чека да је прихватимо.
Док пишем ове редове, сат у мојој соби застаје на пет минута до дванаест. Подне. Можда покушава да ми каже нешто. Или можда само, као и сви ми, жели мало одмора од сталног одбројавања.
ЖЕНСКИ ГЛАС КОЈИ ПРОБИЈА ЗИД
Кад пише: „Жени је потребна соба и пет стотина фунта”, ја чујем своју мајку како шапће: „Имала сам само трошан орман за одећу, али тамо сам крила књиге – између зимских капута и старих чаршава.” Сећам се како је једном, док је прала судове, рецитовала Црњанског – њени прсти су били пуним сапуна, али глас јој је био чист као стакло на којем је остављала трагове прстију.
Вирџинија Вулф је, као и Витмен, славила појединца, али њен фокус је на женама, чији су гласови вековима били гушени. У Сопственој соби, она пише: „Жени је потребна соба и пет стотина фунти годишње да би писала.” Ове речи су ми одзвањале док сам писао о Витмену: „Како се окренути ка светлости у доба сенки?”
Вулф одговара стварањем простора где жене могу да сијају. Њени ликови – Клариса, госпођа Ремзи, Лили – нису хероине у некавом епском смислу, као поједини од јунака Достојевског. Оне су жене које трагају за светлошћу у свакодневици, у свету који их своди на мајке, супруге, сенке.
Као Раскољников на раскршћу, Вулф стоји пред избором: да ли да пише у оквирима мушке традиције или да створи нови језик? Она бира ово друго. Њен ток свести је побуна, начин да прикаже сложеност женског ума. У Ка светионику, госпођа Ремзи је уметница живота, спаја породицу својом топлином; Лили је сликарка која одбија брак да би следила своју визију. Обе подсећају на Соњу Мармеладову, чија светлост сија упркос патњи. Али док је Соњина светлост у вери, ова код Вирџиније Вулф је у уметности, у храбрости да се буде само свој.
Сећам се тренутака кад сам, читајући Сопствену собу, помислио на мајку. Радила је, подизала нас, али увек је имала књигу на столу – често поезију. Никад није имала „сопствену собу”, али је ипак налазила своју светлост у тим страницама.
Вулф пише за њу, за све жене чији је глас можда ућуткан. Њена борба је слична оној који је водио Достојевски: као што је он веровао у слободу избора, Вирџинија Вулф верује у слободу стварања. Њен ток свести је њен начин да каже: „Имам право да певам, као што је Витмен певао.”
СЕНКЕ И СВЕТЛОСТ: ЛИЧНА БОРБА
Писао сам о Гогену и питао се: „Како расти кроз бол, кроз таму?” Вирџинија Вулф ми даје одговор: у обичним тренуцима. У Госпођи Даловеј, Клариса стоји на забави, окружена гомилом, и осећа радост што је жива. Та радост је крхка, јер је прати Септимусов очај, ветерана који бира смрт.
Вирџинија, као ни Достојевски, не бежи од таме. Њени дневници говоре о депресији, о борби са сенкама ума. Али њена дела су сведочанство да светлост постоји, чак и у мраку.
Као у есеју о Витмену, кад сам видео девојку која фотографише лишће уместо да га гледа, Вирџинија ме опет пита: „Да ли је твој ток свести сенка или светлост?” Одговарам: обоје.
Њене речи су покушај да се ухвати лепота, али и признање да је лепота пролазна. У Ка светионику, Лили довршава слику, али се пита да ли је вредна. Ова дилема је и моја, чини ми се вечита, као што је била у есеју о Достојевском: „Можда он није писао да нас просветли, већ да покаже колико дубоко можемо да паднемо тражећи светлост?” Госпођа Вулф показује да је пад део пута, али да је светлост – у уметности, у љубави, у тренутку – увек ту.
Било је ноћи кад сам, попут Вирџинијине Кларисе, осећао да ми време клизи кроз прсте. Седео сам закључан, са гомилом књига и непрочитаних порука, и питао се: где је моја светлост? Тада сам узео Таласе и читао Џинине речи: „Живим, дишем, постојим.” Као да ми је Вирџинија шапнула: „Довољно је.” Ова једноставна истина, коју сам нашао код Витмена, код Достојевског, код Гогена, сија и код Вирџиније Вулф: живот је чудо, чак и кад га сенке притискају.
ВИРЏИНИЈА ВУЛФ У НАШЕМ ВРЕМЕНУ: СВЕТЛОСТ У ДИГИТАЛНОЈ ТАМИ
Као што сам писао о Достојевском, у свету „анксиозности, отуђења и губитка смисла”, Вирџинијина порука је лек. Живимо у доба екрана, где светлост није Гогенова тропска зора, већ плави сјај телефона. Питао сам се, код Витмена: „Да ли је фотографија лишћа сенка?” Вулф би рекла: зависи од тога шта видиш. Њен ток свести је супротност површности друштвених мрежа. Он тражи тишину, дубину, спремност да зарониш у себе. Као православни хришћанин, видим у томе нешто сродно молитви – тренутак кад се суочаваш са собом, са Богом, са светлошћу.
Вирџинијина борба за женски глас је и даље жива. Жене пишу, стварају, али притисак да се уклопе у „прихватљиве” приче остаје. Вулф нам доказује да је светлост у аутентичности. Њен позив за „сопствену собу” је позив за ментални простор где свако може да пева своју песму, као што је Витмен опевао влати траве, као што је Достојевски писао спев о покајању. У свету алгоритама, Вулф нас подсећа: твоја прича је довољна.
УМЕСТО ЕПИЛОГА: СВЕТЛОСТ КОЈА НЕ ГАСНЕ
Док заокружујем мисли, ветар лупа у прозор као да је сама Вирџинија дошла да провери да ли сам схватио. Чујем је како шапуће: „Погледај мало боље. Видиш ли оно зрнце прашине на столу? То је твоја душа – недодирљива, али увек присутна.”
Вирџинија Вулф је тражила светлост. Њен ток свести – stream of consciousness је мост ка унутрашњим световима, где време тече као таласи, а свест сија као воштаница. Као жена у мушком свету, пробила је ток свести из сенки, стварајући простор за женски глас. Њена порука је стих Јованов Богослова: Светлост светли у тами, и тама је не обузе!
Док пишем, опет се досећам ноћи на Калемегдану, кад је снег падао, а ја тражио смисао. Вулф ми је тада била сапутник, као што би били Гоген, Витмен, Достојевски. Њене речи су светионик: не мораш баш увек ухватити светлост, само је доживи.
У сваком тренутку – у шетњи, у мисли, у речи – постоји искра. Као православни хришћанин, верујем да је та искра божанска. Као читалац Ворџиноје Вулф, знам да је и уметничка. А док корачам кроз сопствене сенке, чујем њен глас: „Погледај. Осети. Све је ту, у овом часу.” Потражи светлост, јер она је у теби. Или њеним речима речено – Ако не причаш истину о себи, не можеш је причати ни о другим људима.
Дакле, Вирџинија је тражила светлост у тренуцима, а ја сам је пронашао у мајчином набору на челу док је читала ове редове – онај тренутак кад је погледом тражила моје одобрење, а ја сам га дао ћутањем.
Четврти наставак колумне Есеј из сенке
За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
