Ознака: Есеј

1. децембар 2025.1. децембар 2025. гледишта.срб

Димитрије Миленковић: НИШКИ САЈАМ КЊИГА – ДЕЦЕНИЈЕ ПЛЕМЕНИТИХ НАПОРА И ОСТВАРЕЊА

Са јубиларним 60. нишким Сајмом књига, који је отворен у суботу 29. новембра, вреди се присетити речи Димитрија Миленковића, недавно преминулог песника и драгог сарадника Гледишта, који је својевремено записао живу хронику о „деценијама племенитих напора” ове манифестације у тексту поводом 50 година сајма, који је објављен 2013. године.

У његовом тадашњем осврту открива се упорност и визија генерација које су, од 1960. до данас, изграђивале Нишки сајам као један од темеља културног живота града. Миленковић нас подсећа да је управо у тим траговима истрајности – од првих скромних штандова до међународних сусретања – сачувана суштинска вера у књигу као уметнички и друштвени темељ.

Његова запажања остају драгоцена референтна тачка док овај новембар доноси нови, шездесети корак нишке књижевне традиције.

ПОЧЕЦИ И ПОВРАТАК ЈЕДНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ

Основан 1960. године Сајам књига у Нишу придружио се најзначајнијим културним догађајима овог града и после двадесет два догађаја, који су привлачили пажњу не само љубитеља књига већ и бројних других посленика културе, науке, образовања, уметности и других видова стваралаштва, близу седам година престао да постоји.

Потреба за Сајмом књига била је, међутим, значајна у овој средини, а показало се и знатно шире, па је Сајам 1987. године обновљен, уз веће и осмишљеније амбиције, значајним ангажовањем Културно-просветне заједнице, Самоуправне интересне заједнице културе, неколико издавачких кућа из Ниша и из неких других средина.

Треба нагласити да је иницијативу за оснивање и покретање Сајма књига у Нишу, зачео и осмислио, у пролеће 1960. године Миодраг Јовановић, у Нишу познатији по надимку Миле Уча, управник Народне библиотеке „Стеван Сремац”. Овај драгоцени просветни и културни прегалац на време је уочио велику корист за град од Сајма књига, а посебно за установу на чијем је челу био, јер је, доказало се потом, ова манифестација значајно олакшавала набаку књига за библиотеку, обогаћивање фондова и привлачење нових читалаца.

Први пут ову идеју Јовановић је саопштио, после више консултација са градским руководством, на популарној трибини библиотеке Књижевни петак. Идеја је срдачно прихваћена и поздрављена од свих учесника.

ПРВИ КОРАЦИ И ИЗАЗОВИ

Први Сајам, припремљен и одржан исте године, био је доста скроман по одзиву издавача. Највише је на њему било књига које су пресељене са београдског Сајма књига, али Нишлије су биле задовољне и тиме, јер су помоћ пружиле издавачке куће из Београда и неких других средина „Просвета”, „Нолит”, Српска књижевна задруга, Матица српска из Новог Сада и неколико мањих издавача.

Манифестација посвећена књизи привукла је доста љубитеља књига, ученике и студенте, писце и публицисте, научнике и ствараоце из других области. Примећени су и бројни гости из других средина. Одјек у средствима јавног информисања, међутим, није могао да задовољи амбиције организатора. Све се, наиме, свело на неколико вести и информација.

РАСТ САЈМА И ШИРЕЊЕ УГЛЕДА

И поред првих тешкоћа, отежаног привлачења великих издавача да за нишку манифестацију припреме и нека нова издања, да шаљу своје истакнуте писце на промоције, Сајам је лагано израстао у све значајнији догађај, повећаним интересовањем публике, амбициознијим програмима, а пре свега просторима на којима је одржаван.

Услови за презентацију књига значајно су допринели угледу, почев од холова Дома ЈНА, Хале „Чаир”, до веома упечатљивог и пријатног простора Робне куће „Пионир” у центру нишке главне улице. Те године ова презентација књига, остало је забележено, привукла је највећу пажњу посетилаца, било их је, према подацима организатора, нешто више од 100.000. Сајам је тада први пут добио обележје Међународне манифестације, јер су се појавили на својим штандовима издавачи из неколико европских градова.

Јубиларни, 60. Нишки сајам књига

ОСЦИЛАЦИЈЕ И ТРАГАЊА ЗА СТАБИЛНИМ ОКВИРОМ

И поред доказане жеље љубитеља књига да прате догађаје везане за Сајам, он је ипак, током година имао и веће осцилације, концепцијске, просторне, организаторске. Премештао се од војне „Шиваре”, зграде „Народних новина” у Улици генерала Боже Јанковића, Галерије „Србија” до хале „Чаир” и другде.

Од кад Сајам организује Нишки културни центар одржава се најчешће у хали „Чаир”, што организаторима помаже да устале и оплемењују његову физиономију, позивају све атрактивније госте и привлаче више посетилаца у нади да ће достићи и надмашити онај рекорд из Робне куће „Пионир”.

Нишки културни центар, у овим новим условима све успешније оживотворује амбицију да крај штандова књига и у другим просторима „Чаира”, окупи и представи публици више писаца на књижевним вечерима, промоцијама књига, свечаним отварањима Сајма, књижевним трибинама. Уводи награде и признање издавачима, дизајнерима књига, писцима.

РАЗВОЈ НИШКОГ ИЗДАВАШТВА И ПИСЦИ КОЈЕ ЈЕ САЈАМ ИЗНЕДРИО

Несумњиво је да је Сајам књига у свом израстању значајно допринео развоју издавачке делатности у Нишу. Током година у овом граду су настале значајне издавачке куће: „Градина”, „Просвета” и више других, мањих, али драгоцених попут „Стеван Сремац”, „Братство”, Студентски културни центар, Нишки културни центар, Фондација „Дејан Манчић”, Дом, Зограф, Пунта и издања бројних нишких штампарија.

Осврнимо се сасвим сажето на догађаје везане за књижевно и друго стваралаштво у Нишу презентовано на Сајму књига у Нишу. У његовом развоју има више значајних периода, почев од 1964. године, када је град први пут запаженије представио објављена дела писаца који живе и стварају у њему и када је обзнањена Издавачка кућа „Нестор Жучни”.

На штандовима су се тада нашле и књиге „Похвала ватри”, антологија песама песника из Ниша, коју је приредио професор др Сава Пенчић, „Одлазак” књига прича Драгољуба Јанковића, књиге песама „Припитомљена светлост” Димитрија Миленковића и „Вештина дна” Добривоја Јевтића. Нешто касније „Земља” Зорана Милића и „Планета” Мирољуба Тодоровића.

Године 1966. на Нишком сајму ће привлачити пажњу први бројеви обновљеног часописа „Градина”. А 1972. године, поред више других књига, биће промовисана и Сабрана дела Бранка Миљковића чиме је најављен нови издавач „Градине”. Нишка издавачка кућа „Просвета” из године у годину на Сајму ће запажено приказивати све бројнија своја издања.

АНДРИЋЕВЕ РЕЧИ КОЈЕ ОДЈЕКУЈУ И ДАНАС

Присећамо се овом приликом свечаности књиге из године 1968. када су бројни посетиоци, приликом отварања Сајма, са необичном пажњом слушали речи нашег нобеловца Иве Андрића о значају књиге и уметности, које је упутио студентима Универзитета у Нишу:

– Желео бих вам да никад не подлегнете старој малограђанској заблуди да такозвани практичан човек треба да иде само за оним „од чега се живи”, то јест за оним што се сматра тобоже једино стварним, а да окрене леђа уметности и лепим вештинама, као луксузу и дангуби, као нечем споредном, излишном и нестварном… Уметност је, напротив, најчистија суштина свих видова нашег стварног живота, која нам помаже да тај живот лакше схватимо и боље проживимо, да га учинимо бар сношљивијим себи и другима.

Лековито су потребне ове Андрићеве речи и у ово наше време. Завршавајући свој говор поручио је да, кад на темељима животне стварности и разума, подижу зграду свог образовања и живота увек оставе по један прозор који гледа у пределе уметности, јер са књигом је „свако добро лепше и свако зло лакше”.

ГОДИНЕ НАЈВЕЋИХ ДОМЕТА

Најуспешнији Сајам књига у Нишу, који је привукао више од 100.000 посетилаца остварен је у сарадњи са познатим издавачима међу којима су били, поред оних из Ниша, београдска „Просвета”, БИГЗ, „Нолит”, Српска књижевна задруга и други.

Током деценија у Ниш су долазили велики српски писци да промовишу своје књиге, отварају догађаје посвећене књизи, примају награде и признања и друже се са љубитељима писане речи. Тешко је, после више од пет деценија сетити се свих драгоцених имена, јер прецизни подаци, на жалост, не постоје.

За ову прилику, присећајући се, издвајамо Добрицу Ћосића, Дејана Медаковића, Мешу Селимовића, Јару Рибникар, Стевана Раичковића, Оскара Давича, Десанку Максимовић, Миодрага Павловића, Светлану Велмар Јанковић, Петра Џаџића, Матрију Бећковића, Чедомира Мирковића… Популарности Сајма књига допринеле су и награде које је Нишки културни центар осмислио последњих десетак година: Пресад мудрости, Иницијал, Отисак и друге.

Овог новембра одржаће се 50. јубиларни Нишки сајам, значајан празник и за веће средине од Ниша. Прегнућа, ентузијазам, организаторске моћи, а пре свега жеља културних прегалаца да се идеја, зачете пре више од пола века, уз много одрицања, посртања, али и оплемењујућих напора да се манифестација одржи, стално осмишљава, окупља све више значајних стваралачких личности, увек претвара у догађај који зрачи и значи не само граду Нишу већ и читавом југу Србије.

Записао Димитрије МИЛЕНКОВИЋ (1935-2025)

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Настасја Керковић: „**О АМБАСАДОРУ ЈЕДНОГ НЕПОКОЛЕБЉИВОГ ДИСКРЕТНОГ СТОИЦИЗМА**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

28. новембар 2025.28. новембар 2025. гледишта.срб

Данијела Костадиновић: ВРЕМЕ ИЗА ПРИЧЕ – ГРАНИЦЕ ВИДЉИВОГ И НЕВИДЉИВОГ У ДЕЛУ СЛОБОДАНА ЏУНИЋА

Књижевно дело Слободана Џунића заузима посебно место у оквиру српске књижевности друге половине двадесетог века. Његов обиман и разноврстан стваралачки опус, сачињен од поезије, лирске прозе, приповедака и романа, различит по облику, а духовно и садржински кохерентан, обједињен је профаним, историјским и митским временом које спаја оно што је било, оно што јесте и оно што траје.

Џунић у књижевни свет уводи старопланински крај, родну Темску и специфичан менталитет овог поднебља, стварајући аутохтони уметнички систем заснован на дијалектици видљивог и невидљивог, овостраног и оностраног са симболичким предзнаком безвремености и подређености вишем, универзалном поретку.

Сва бића (човек, животиња) и све што их окружује (камен, дрво, ветар) крећу се у ритму свеприсутног духа природе. Тај ритам је за уметника био и етички и естетски компас: у њему се све рађа и умире, али ништа не нестаје заувек. Природу схвата као целину у којој се супротности сусрећу и допуњују, тако да у свом делу доводи у непосредан однос митско, пантеистичко и паганско са библијским, филозофским и историјским учењима.

Ослањајући се на природне циклусе, Џунић проговара језиком Старе планине, препознајући у свакој појави траг почела и тајних извора, стена „на којој леже све стене и људски и други слојеви, земљани и глинени, од непамтивека, кап која кад се помери у земљи буди из сна земљотрес чак на другоме крају света”.

ОД СОЦИЈАЛНЕ ХРОНИКЕ КА МИТОПОЕТСКОЈ РЕФЛЕКСИЈИ

Слободан Џунић у књижевност улази током Другог светског рата, носећи у себи обележја генерације која је стасавала у оквиру идеолошких подела. У раним књижевним радовима, које још као гимназијалац у Пироту чита на састанцима литерарне дружине, и у првим објављеним текстовима Они, Мати и Данка, оцртава се његов основни друштвено ангажовани импулс: писац не може бити одвојен од света у којем живи.

Са друге стране, у првим причама (Зрна, Њива у Рудињу) и роману (Виноград господњи) уочљива је Џунићева тежња да стварност сагледа у двострукој равни: као живот који је укорењен у овоземаљском и као присуство трансценденције која га надилази. У том смислу, граница између човека и природе, живота и смрти, сна и јаве није прецизно одређена.

Превазилазећи миметичку заснованост приповедања у каснијим делима (Пагани, Медовина, Оброк, Василијана, Свитац у свемиру, Иза сунчеве стране, Ветрови Старе планине), сложеним митско-фантастичним поступцима писац обликује двопланску стварност у којој натприродно не опонира емпиријском већ га надопуњује.

Митске представе, фолклорна фантастика и библијска реторика стапају се у онтолошку визију једног света који припада „сунчевој страни” ‒ стварности ‒ и другог који припада „свету иза сунчеве стране” ‒ надстварности ‒ где све може, али и не мора постојати.

СА ОВЕ И ДРУГЕ СТРАНЕ СУНЦА

Снажна присутност усмене традиције у књижевном делу Слободана Џунића проистиче из сталне потребе аутора да испитује простор и време. Централна просторна и метафизичка опозиција његовог опуса артикулише се кроз разликовање „сунчеве стране” и онога што постоји „иза сунчеве стране”. Објашњење њиховог значења читалац проналази у приповеци „Вртопски смук”, први пут објављеној у приповедачкој збирци Иза сунчеве стране:

„Сунчева страна, то је овај наш свет, који походи и обасјава, и којим влада сунце, све остало је иза сунчеве стране.”

Овај други простор – загонетни вилајет где је „много шта и могуће, па и то; који је могао, и није морао постојати” – отвара трансцендентну димензију у којој се истражују егзистенцијалне и космичке границе људског бивствовања. На тај начин, хронотоп Старе планине додатно указује на активну присутност писца, повезујући текст са експресионистичким, постмодернистичким и магичнореалистичким импулсима и поетичким мотивима тишине, загонетке и тајне.

У тако замишљеном двоструком, интермедијарном простору, јунаци Џунићевих приповедака и романа истовремено делају у трима различитим временским видовима, које писац назива Време, Невреме и Безвреме. Таква позиција јунака реконструише начин мишљења у којем се стварност не завршава на ономе што је видљиво. У том смислу, Џунићева проза успоставља везу између стварног и имагинарног: мит постаје један од модуса сагледавања истине у профаном свету, а свет се може разумети само ако се сачува нит приче, у мери у којој се прича памти и преноси.

КОДЕМА – РЕЧ КАО ПОЧЕТАК И КРАЈ

Како у поезији, тако и у прози Слободана Џунића језик је чудесни кључ ‒ кодема ‒ који отвара све браве овога света. Реч је почетак и крај, алфа и омега сваке мисли. Она је изворни знак, „последња човекова одбрана” на сунчевој страни. Без ње, нема ни човека, што је најснажније исказано у причи „Хапт”: „чим човек нема више шта да прича, наступа смрт, психичка или физичка, смрт душе или смрт тела, свеједно; да се не зна која је гора и кад ти после ње из гроба сија сунце…”.

Полазећи од уверења да се човекова тајна може сагледати једино кроз реч, Џунић размиче маглу древности настојећи да одгонетне оно што се, по његовим речима, крије иза свих небеса – тајну живота и смрти.

Да би то остварио у прозу уноси лексику источне Србије и старопланинских предела, али и трагове балканског, византијског и оријенталног наслеђа. У његовим текстовима речи из стандардног језика природно се сусрећу са архаичним и дијалекатским формама, византијским и оријенталним лексемама, чинећи слојевиту језичку мрежу у којој се осликава духовна топографија Старе планине.

ПРИЧА ИЗА ВРЕМЕНА

Књижевно дело Слободана Џунића потврђује да се стварност једино може схватити, разумети и спознати уколико се препозна њена двојност – видљиво и невидљиво, речено и прећутано, коначно и бесконачно. Спајајући древни језик завичаја са архетипском симболиком, Џунић васпоставља књижевни универзум у којем не постоје оштре границе између природног и натприродног, откривајући да тајна постања пребива управо у међупростору времена и приче.

У понедељак, 1. децембра 2025. године, у Народној библитеци у Пироту, биће по први пут уручена књижевна награда „Слободан Џунић”

БИОГРАФИЈА ТВОРЦА СТАРОПЛАНИНСКОГ КЊИЖЕВНОГ УНИВЕРЗУМА

Слободан Џунић је рођен 28. новембра 1921. године у Темској код Пирота. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију у Пироту, а Правни факултет у Београду. Највећи део свог радног века провео је у Радио Београду, као новинар и уредник Литерарне редакције. Био је такође уредник за историографију Радио Београда.

Оставио је за собом богат опус кога чине: десет збирки приповедака (Зрна, Њива у Рудињу, Глади, Иза сунчеве стране, Под кишном звездом, Кусидол, Свитац у свемиру, Изабране приповетке, Анђелиште, Испод мртвачког моста), девет романа (Виноград господњи, Пагани, Курјак, Меана поред друма, Медовина, Оброк, Василијана, Чаробни камен, Ветрови Старе планине), једна књиге лирске прозе (Дивља ружа) и поезије (Слапови).

Преминуо је у Београду 13. новембра 1998. године, не дочекавши излазак свог последњег романа Ветрови Старе планине за који ће му постхумно бити додељена награда „Борисав Станковић” за најбоље прозно дело године. Рукопис Кодема из пишчеве заоставштине објављен је 2006. године.

Пише проф. др Данијела КОСТАДИНОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР – **ПЕСНИК, РАТНИК И ВИЗИОНАР СРПСКЕ МОДЕРНЕ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

26. новембар 2025.26. новембар 2025. гледишта.срб

Слободан Владушић: КАКО НЕСТАЈЕ ЈЕДАН НАРОД – МЕГАЛОПОЛИС И СРПСКИ НАТАЛИТЕТ

Реакција неке државе или цивилизације на јаловост великих градова и опадање наталитета је par excellence политичка одлука. Један од разлога зашто сам цивилизацију Запада почео да називам Мегалополисом, јесте управо одлука владајуће касте да проблем наталитета не види више као национални проблем, већ као (пожељни) инструмент у преображају друштва.

ВЕСТ КОЈА ОТКРИВА КАТАСТРОФУ

Недавно се појавила вест да је између јануара и августа 2025. године, у Србији рођено мање беба него у истом временском интервалу 2024. године, иначе рекордној по ниском природном прираштају. Занимљиво је да су у студију једне телевизије ову вест коментарисали статистичар и психотерапеут, чиме се сугерише да демографска катастрофа постоји на нивоу појединца, а не народа у целини.

Вероватно зато мере за повећање наталитета у Србији не иду даље од новчаних подстицаја, што значи да неко мисли да се бебе у овој земљи не рађају само зато што нема пара за њих. Да је збиља тако, онда би повећавање стандарда у Србији пратио и већи природни прираштај, а дешава се, као што видимо, управо супротно.

Из овога може да се изведе само један закључак: јавност и политичка елита у Србији немају појма (или се праве да немају појма) који су прави узроци баналне чињенице да нестајемо.

Да је о паду наталитета у поменутој емисији говорио неки социолог – што би било прикладније – он би, сасвим сигурно (позивајући се, рецимо, на Рисмана) казао да опадање природног прираштаја прати промену типа друштва: друштво окренуто ка производњи, производи и живот (дакле, децу), док потрошачко друштво окренуто уживању нема никакву потребу за децом, јер порођај мајку боли (тј. не доноси физичко уживање), а потом ствара и обавезу (= бебу) која, такође, негативно утиче на слободу уживања.

ПРОМЕНА ТИПА ДРУШТВА

Друштво окренуто производњи ослања се на временску вертикалу, зато што његови чланови свој склоп вредности наслеђују од родитеља, да би затим, у току живота, покушавали да тај склоп вредности очувају у додиру са променама у савременом друштву. Ови људи имају, дакле, свест да им неко и нешто претходи, и да неко или нешто треба и да остане после њих, ако не желе да буду угасници (реч која се данас више не користи). На тај начин се (биолошки) живот човека наставља кроз време.

Супротно томе, чланови друштва окренути потрошњи, свој склоп вредности не наслеђују од родитеља (или других ауторитета у младости), већ га непрекидно мењају под утицајем сигнала из савремености (преко вршњака или медија), што значи да они заправо верују да ништа или нико не постоји пре њих. Самим тим, не постоји неки разлог да неко или нешто треба да постоји и после њих. Тим пре што им се чини да тих неких има већ превише.

Једна моја пријатељица, која живи у једној високоразвијеној европској земљи, казала ми је да су она и њен муж одлучили да немају децу, зато што на овој планети има „већ седам милијарди становника”. Идеја да би њихово потенцијално дете било несводиво на било које друго дете, није им пала на памет, управо зато што нису имали никакву историјску перспективу из које би се њихово дете видело као тачка у трајању две особене историјске линије коју чине њено и његово породично порекло.

ШПЕНГЛЕР И ЈАЛОВОСТ ВЕЛИКИХ ГРАДОВА

Промена типа друштва нема толико везе са психологијом, већ са политиком и економијом, односно са урбанитетом. Освалд Шпенглер је још почетком прошлог века указао на јаловост цивилизације светских градова: „Последњи човек светских градова неће више да живи; хоће као појединац, али не као тип, као маса; у том целокупном бићу гаси се страх од смрти. Оно што правог сељака испуњава дубоким и необјашњивим страхом – помисао на изумирање породице и имена – изгубило је свој смисао.”

О ЧЕМУ СЕ ЗАПРАВО РАДИ?

Ево о чему: Мегалополис карактерише губитак националног консензуса, јер владајућа олигархија себе више не сматра делом исте националне заједнице попут средње и ниже класе. Стога та олигархија, преко извоза радних места у земље са јефтинијом радном снагом (процес започет отварањем Кине 1978. године) ствара екстрапрофит за себе, док истовремено слаби средњу класу у властитим државама.

Последица: ствара се све већи социјални јаз између олигархијске мањине и већине народа, чиме се увећава опасност од неког облика побуне. Да се то не би догодило, олигархија је, у духу идеје „завади па владај”, приступила фрагментаризацији друштва: некада хомогено национално ткиво, дели се на социјалне групе на основу сексуалне оријентације, те расног, полног или родног „идентитета”. Те групе су затим међусобно посвађане, јер олигархија некима од њих даје привилегије, док другима намеће осећај кривице. На тај начин олигархија је обезбедила да се те завађене групе никада не могу удружити против ње, што би са класне тачке гледишта имало смисла.

ДЕМОГРАФИЈА КАО ИНСТРУМЕНТ

У овом контексту, јасно је да олигархија неће ни покушати да пад наталитета решава тако што ће своје (некадашње) сународнике покушати да мотивише за повећање наталитета. Уколико би то учинила, она би само допринела хомогенизацији становништва, што управо жели да избегне. Уместо рада на повећању наталитета, она ће иницирати два супротна процеса.

Прво, увозиће људе који некада долазе из сличног („гастербајтери”), али најчешће из потпуно различитог цивилизацијског круга („емигранти”), чиме ће допринети фрагментаризацији друштва.

Друго, она ће свесно и намерно радити на обесхрабривању рађања у оквирима домицилног становништва, како би смањила њихов број и тако убрзала процес фрагментаризације друштва, односно његовог претварања у друштво мањина.

Само заиста наивни људи верују да се смањивање наталитета дешава зато што се „времена мењају”. Времена се заиста мењају, али не сама од себе, већ као последица планског деловања група моћника која утиче на промену вредности у једној заједници.

КУЛТУРНА ИНДУСТРИЈА И БРИСАЊЕ МАЈЧИНСТВА

Примера ради, у производима индустрије забаве, фигура мајке је готово потпуно избрисана, док се истовремено у књижарама појављују књиге попут Младих бунтовница у којима се девојчицама, као узори, представљају каријерне жене које су се оствариле у најразличитијим областима, искључујући само једну, а то је, као што можете да претпоставите, област мајчинства. Дакле, девојчицама се сугерише да је бити мајка исто што и бити губитница/послушница.

Чињеница да је поменута књига преведена и на српски, показује да пад наталитета настаје као последица свесне конструкције вредносног система у Србији у коме ће деца бити реткост. У том систему вредности, стварање новог живота уместо празника и врхунске среће (несамерљиве са било којој другом срећом), за жену постаје увреда и понижење. На тај начин српско се друштво претвара у друштво окренуто смрти.

Уместо живота и трајања, уче нас да треба да славимо (сопствену) смрт и (сопствено) нестајање.

ОДНОС ДРЖАВЕ ПРЕМА НАТАЛИТЕТУ КАО ПОГЛЕД КА БУДУЋНОСТИ

Постоје људи који праве каријере од стварања таквог склопа вредности. Ти људи су савршено незаинтересовани што таквим својим деловањем осуђују српски народ на нестајање. Неки од њих се том процесу чак и радују, као што се, својевремено, извесни Фригановић радовао свом „послу”, све док није упознао Вукашина Мандрапу.

Начин на који се српско друштво и држава бори против пада наталитета, показује заправо наш однос према Мегалополису и предсказује нашу будућност.

Треба само повезати тачкице: недавно ме је, током вожње у Београду, један таксиста уверавао да у граду влада „брутална борба за преживљавање у којој је за новац све допуштено”, док су се „они богати повукли у позадину”.

Окренуо сам затим главу и пред очима су ми се појавили торњеви те „позадине”, односно Београда на води. Помислио сам како је постепено припремање српског народа на организовани увоз великог броја Африканаца повезано са трагикомичним изостанком озбиљне акције на повећању наталитета Срба и Српкиња.

Држава Србија ће се преобразити у Србију-територију са фрагментаризованом, међусобно подељеном популацијом. Тиме ће бити искључена могућност стварања заједничког темеља на коме би се могла изградити држава која бар тежи суверенитету. Таква Србија би можда имала неке своје „границе”, па и неку своју „владу”, али не би била суверена, јер фрагментаризоване територије нису никада државе (субјекти), већ само попришта грађанског рата (објекти) по којима марширају и које пљачкају различите војске.

ДВА ПУТА ПРЕД СРБИЈОМ

Да би се избегла оваква одумирућа будућност, сасвим је јасно да није довољно понудити неколико новчића за треће дете. Деца, наиме, немају цену: она имају само судбину.

Да би се деца поново рађала, потребно је променити склоп вредности, што није лако, а можда више није ни могуће.

Међутим, ни прелазак Албаније крајем 1915. године није била шетња по планинама у фирмираној waterproof/windproof гардероби, па је ипак вредело покушати. Промена културне парадигме захтева промену образовног модела, промену курса у индустрији забаве и промену политике у целини. Захтева пасионираност која би се проширила по целом народу или бар по ономе што је од њега остало.

Разуме се, не треба из једног екстрема – слављење жене без деце – прећи у други екстрем у коме би се жена осудила на мајчинство, док би се брачни парови без деце жигосали. У „бездетној” атмосфери, наиме, има и личних прича о паровима и женама који немају децу, а који са том атмосфером немају никакве везе. Никога зато не треба нити појединачно прозивати, нити повређивати.

Потребно је, уместо тога, створити културни образац који слави живот, а не смрт, који слави човека који има родитеље и спреман је да буде родитељ, уместо ироничног слављења биочестице која нема ни прошлост нити будућност, већ само ограничену садашњост, као неки јалови лептир, јарких боја, који не траје дуже од трептаја ока у размерама вечности.

НА КРАЈУ: СВЕТ БЕЗ КОПНА

Однос према наталитету је заправо тест за српску политичку елиту свих боја. Из тог односа видеће се шта желе да начине од ове земље: вазалну територију у којој ће удаљену власт заступати локо-феудалци у својим замковима на води, или земљу једног народа и грађана који живе у њој, која тежи суверенитету и чувању свог особеног начина живота.

Србија данас, пред собом, има само два пута: један је промена система мишљења, за коју нам потребно исто оно што је било потребно и нашим прецима – а то је спремност за борбу за опстанак, која настаје из вере да нисмо скакавци, већ народ. Други пут је трагикомична туча за места у чамцима за спасавање, уз наду да ће преживеле неко покупити.

Проблем је, међутим, у томе што данашњу светску ситуацију карактерише чињеница да нема више копна где би се могло живети „као сав нормалан свет”, већ само бродова од чије чврстине зависи опстанак у геополитичком потопу коме имамо част да планетарно присуствујемо.

Пише Слободан ВЛАДУШИЋ

Преносимо РT Балкан

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ – **ЧУВАР И НОСИЛАЦ СРПСКЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ БАШТИНЕ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

21. новембар 2025.21. новембар 2025. гледишта.срб

Ђорђе Матић: ПУШКИН ИЗА ДАСАКА – СТУДИЈА О ИДЕОЛОШКОМ ИЗОКРЕТАЊУ

Како један „независни” медиј у отровном споју идеологије, тенденције, искривљавања и обавезне интервенције на језику, ресемантизације појмова, изокреће све тако да стане у нови владајући конструкт. И тиме на крају увијек оправда барбаризам – рушење, физичко, симбола времена и идеја које више не одговарају операцији промјене властитог идентитета.

Колико год били сад већ готово апсолутно загушени хаосом вијести и информација, отупљени какофонијом гласова и визуално преоптерећени преко границе подношљивог, понекад у овом информатичко-информацијском нереду човјек наиђе на такозвану агенцијску вијест која се издвоји, која постаје више од вијести. А ако је знамо и прочитати, проговори јасно и јако.

Чак и ако је, као што су агенцијске вијести данас у правилу, лажно непристрано и манипулативно донесена, она открива више но што су састављачи хтјели. Такве по дефиницији сведене објаве, у којима се декларативно, имплицирано и ненамјерно смјењује и потире, истински су, а непроучени симптом данашњице и, у неразмјеру са својим обимом, снажна слика стања у многим одлучујућим питањима.

НЕЗАВИСНИ МЕДИЈ КАО АЛАТ ИДЕОЛОГИЈЕ

Ових дана један је овдашњи, такозвани „регионални” портал објавио запањујућу, колико у наопаком свијету данашњем, такођер, силно и невољно ироничну вијест. Пошто је контекст све, ваља рећи да портал припада тв-станици, медију који се нота бене представља као „независан” („неовисан”, што би се овдје рекло), односно опозицијски, старим термином, а наспрам данашње власти у земљи Србији. У Хрватској нема потребе за тим и таквим ангажманом овога медија.

Овдје је мирно, а кадрови су стари и провјерени. Сједиште те регионалне телевизије је у Холандији (случајно (?), и ако се допусти, у мени важном градићу) – наравно, само формално сједиште, док је права централа негдје другдје, да тако еуфемистички кажемо. Ту независну телевизију, чије је име спој деветнаестог слова абецеде и првог у групи природних бројева, основао је иначе тајкун овдашњи, што се раније опсцено обогатио на телекомуникацијама, а у својим се „комбинацијама” био ушемио и с извјесним америчким фондом, једним од најмрачнијих у данашњем свијету – о чему дакако нећете чути од домаћих „независних” и „неовисних” новинара.

Али шта мари. „Рат је”. Као и сваки, небројени пут у прошле три и пол деценије кад се потегну слична питања. Па добро, шта је објавио дотични медиј, какву вијест?

Вијест је то над којом ће већина слегнути раменима, али за нас, људе књижевности и културе, она има страховите импликације, а оне се гранају унедоглед скоро.

ПУШКИН ПРЕКРИВЕН ДАСКАМА: ЧИЊЕНИЦА И СИМБОЛ

У Одеси, одлуком регионалне војне управе, споменик Александру Сергејевичу Пушкину, једном од највећих руских, свеславенских и свјетских пјесника, прекривен је дрвеним плочама, да се не види, и тиме и тако уклоњен из јавног простора. Одеса, кажу, „већ дуго расправља” и о рушењу споменика.

Вијест говори много, на најширем плану, али говори једнако и на разини микро детаља, тамо гдје „ђаво станује”. На овој првој разини јавља се ту нешто, метафора о положају и угрожености сачуваног, а узвишеног, најузвишенијег израза и симбола Духа, нечега што је и наше, блиско, културално и цивилизацијски, и једнако тако опћељудско, универзално, у истинском смислу ријечи.

Прича о једној изузетној личности, великом руском књижевнику кога доста тога везује за Србију

ЛИСТА „ЦАРСКИХ” НЕПРИЈАТЕЉА: КАКО НЕЗНАЊЕ ПОСТАЈЕ ПОЛИТИКА

На другом плану, на једва уочљивом микронивоу, онако како је вијест даље срочена и приопћена одвија се – чиста идеологија. Модусом којим се данас и декадама већ обликује и пермутира: кроз активно незнање, једнако тенденциозно и несвјесно, трајно у служби и у интересу једног невидљивог, а дјелатног идејног монструма.

Српска редакција дотичне „независне” телевизије на свом порталу у истој вијести даље пише да је „Извршни комитет (!) градског већа Одесе” објавио списак архитектонских споменика које планира да демонтира „у блиској будућности”. Међу њима су објекти, како кажу, који садрже симболе руске царске политике – и то редом: споменици Максиму Горком, Исаку Бабељу, Валерију Павловичу Чкалову, Владимиру Висоцком, и на крају „Чекистички зид” и модели Лењиновог ордена.

Није овдје само до тога је ли вијест пренесена вербатим, је ли само „преузета”, или је на ствари готово физички опипљив доказ лијености, индоленције и апсолутног незнања новинара из српске редакције, могуће почетника или млађих, о чему, о чијем незнању се стално говори и често претјерује, али ријетко се види овако развидно.

Погледај још једном („дом свој”) читаоче, прочитај ову листу. Видјет ћеш да осим величанственог, генијалног поете, аутора Оњегина, мајстора-стваратеља сувременог руског језика, ниједно једино име нема ништа са „симболима руске царске политике”: ту је сам „писац Револуције”, онај који је нормирао соцреализам; за њим ингениозни приповједач, писац „Црвене коњице” и „Одесе” (!); па совјетски војни пилот, херој авијације који је небом прошао простор од Москве преко Сјеверног пола до Америке све у једном лету; највећи совјетски кантаутор, неукроћени Волођа Висоцки, и два појма испуњена значењем – један о терору совјетске тајне полиције, а други о највишем одликовању СССР именованом по вођи Револуције. (О иронији управо овога потоњега, а на линији стварања и самоопредјелјенја украјинске нације, скоро да нема сличног примјера толиког сарказма хисторијске неправде. Или можда правде…)

МЕХАНИЗАМ ИЗОКРЕТАЊА: ЈЕЗИК, ПОЈМОВИ, РЕСЕМАНТИЗАЦИЈА

Како нам је ово познато све. Иза оваквог извјештавања промаља се исти онај злодух који овдје, око нас, траје већ тридесет и пет година, ентитет који у отровном споју идеологије, тенденције, искривљавања и обавезне интервенције на језику, ресемантизације појмова, изокреће све тако да стане у нови владајући конструкт. И тиме на крају увијек оправда барбаризам – рушење, физичко, симбола времена и идеја које више не одговарају операцији промјене властитог идентитета.

Све, наравно, покривено „објективним” аргументом о рату и агресији чиме се унапријед затварају уста свима који барбарство зову барбарством и не допуштају да их се увјери у блатантну лаж идеолошки генерираног изокретања и реконструкције повијести, а с њом увијек и културе као прве жртве. Све то од самог почетка саслужују медији, наравно, штовише некад и воде, истичући се оперативношћу и ангажманом.

Звали се они овдашњим локалним националним медијским кратицама, или кратицом са словом и првим бројем, као што је телевизија која игра „регионалну” и независну, а заправо је власништво и оружје бјелосвјетске банде и домаћих профитера.

Први пут свеобухватно телевизијски приказан изузетно интересантан и драматичан део живота великог руског и светског књижевника

ПУШКИНОВ „КАМЕНИ ГОСТ”: ПРЕПОЗНАВАЊЕ ВРЕМЕНА

У потресном „Каменом госту” Пушкиновом има чувена завршна сцена. Камени споменик Команданта – „командора” – прохода, као жив. Корача према Дон Жуану, и пружа му руку. Дон Жуан узвраћа стисак руке каменоме кипу.

А онда обојица нестају, у подземни свијет. У „Каменом госту”, у својим легендарним „Маленьким трагедиям” Пушкин пјева: „… Но послушай, это место Знакомо нам; узнал ли ты его?” – „Гле, крај овај нам је знан. Јеси ли препознао га?” Јесам, како нисам.

Пише Ђорђе МАТИЋ

Преносимо П-портал

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ЛЕОНАРД КОЕН – **ПЕСНИК ЉУБАВИ, ВЕРЕ И СМРТИ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

19. новембар 2025.19. новембар 2025. гледишта.срб

СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ – ЧУВАР И НОСИЛАЦ СРПСКЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ БАШТИНЕ

Српска академија наука и уметности представља круну српског научног и културног наслеђа и институцију која скоро два века чува знање, развија га и промовише. Поводом Дана најважније српске научне установе, који се данас, 19. новембра, обележава у знак сећања на оснивање њеног претходника – Друштва српске словесности, овај есеј доноси сажет преглед кључних чињеница о историји Академије, њеној структури, доприносима и савременој улози.

Српска академија остаје светионик просветитељства и знак свих вредности науке и уметности које су неопходне за развој српске заједнице.

ИСТОРИЈСКИ КОРЕНИ, ОСНИВАЊЕ И РАЗВИТАК ИНСТИТУЦИЈЕ

Корени САНУ воде у време борбе за ослобођење од Османлија и уједињење српског народа. Званичан датум оснивања Друштва српске словесности је 7. новембар 1841. године по јулијанском, односно 19. новембар по грегоријанском календару.

Ово прво научно тело имало је задатак да проучава српски језик, прикупља усмено и писано наслеђе и унапређује науке на народном језику. Друштво је било подељено на пет одсека – за језик и књижевност, историју, природне науке, филозофију и уметност. Због државних политичких притисака престало је са радом 1864. године. Исте године основано је Српско учено друштво, које је наставило да развија историјске, географске и етнографске студије.

На темељима Српског ученог друштва, 1886. године основана је Српска краљевска академија. Године 1892. Учено друштво прикључено је Краљевској академији као њен Историјски одсек. После Другог светског рата, Академија је 1947. добила име Српска академија наука, а од 1960. носи данашњи назив Српска академија наука и уметности.

У 21. веку Академија се модернизовала кроз дигитализацију архива, јачање међународне сарадње и активно учешће у проучавању кључних тема савременог доба. Зграда Академије у Кнез Михаиловој 35 у Београду, грађена између 1914. и 1924, а усељена 1930. године, представља јединствену комбинацију академизма, сецесије и француских архитектонских утицаја.

СТРУКТУРА И ОРГАНИЗАЦИЈА

Основна мисија Академије је неговање науке и уметности и брига о њиховој улози у друштву. Њени задаци укључују организовање темељних истраживања од националног значаја и давање стручних мишљења о стратешким питањима за државу.

Академија је организована као аутономна институција са осам одељења: за математику, физику и геонауке; хемијске и биолошке науке; техничке науке; медицинске науке; језик и књижевност; друштвене науке; историјске науке; и ликовне и музичке уметности.

Чланови се бирају доживотно и деле се на редовне, дописне, иностране и ван радног састава. Избор за члана представља највише признање у српској науци и уметности и заснива се на изузетним научним или уметничким доприносима.

Органи управљања укључују Председништво, Скупштину и Извршни одбор. Поред тога, Академија управља институтима као што су Византолошки институт, основан 1948. године, Архив Академије и библиотека са више од милион јединица, укључујући ретке рукописе и инкунабуле.

ЗНАЧАЈНИ ЧЛАНОВИ И ЊИХОВИ ДОПРИНОСИ

Српска академија је била и остаје дом највећих српских умова. Међу нобеловцима су Иво Андрић, добитник Нобелове награде за књижевност 1961. године, и Владимир Прелог, добитник Нобелове награде за хемију 1975. године, као инострани члан.

Посебно место међу члановима заузима Никола Тесла. Изабран је за дописног члана Академије природних наука 25. јануара 1894. године, што сведочи о томе да су његови рани радови већ тада били препознати у домовини. Четрдесет три године касније, 16. фебруара 1937, Тесла је изабран за редовног члана Српске краљевске академије.

Његова приступна беседа била је једноставна, али емотивна депеша, која сведочи о његовој трајној повезаности са отаџбином из које је, као и многи други таленти, отишао да ствара у свету.

Од других познатих чланова издвајају се Михајло Пупин, Милутин Миланковић и Јосиф Панчић. Међу дамама посебно место припада Олги Хаџић, Милени Стевановић и Исидори Жебељан које су допринеле диверзификацији и уметничком развоју институције.

Ови појединци нису само обогатили српску науку и културу, већ су подигли углед Србије у свету, доприносећи глобалним открићима у областима од астрофизике до медицине.

АКТУЕЛНЕ АКТИВНОСТИ И ПРОЈЕКТИ

У данашње време Академија организује конференције, приређује изложбе и штампа публикације. Посебно место заузима монументални „Речник“, један од најамбициознијих подухвата Академије, који има кључну улогу у стандардизацији савременог српског књижевног језика. Поред њега, Академија води бројне друге пројекте који укључују очување културног наслеђа, интердисциплинарна истраживања и сарадњу са међународним институцијама.

У фокусу 2025. године налази се тема одрживог развоја и дигиталне трансформације.

Такође, Академија активно ради на подршци младим истраживачима и укључивању у најважније друштвене дебате.

У САНУ постоје собе са именима оних чије се ствари ту налазе. Свака соба има своју историју и има своје чуваре – стручна лица која о тим заоставштинама воде рачуна.

ЗНАЧАЈ САНУ ЗА СРПСКО ДРУШТВО И БУДУЋНОСТ

Значај Академије је вишеструк. Она чува национални идентитет, промовише науку и културу и доприноси глобалном дијалогу. У суочавању са бројним изазовима, Академија пружа стручну експертизу и оквир за креирање политика у областима као што су образовање, здравство и економија. Њен архив и библиотека представљају непроцењиве ресурсе за истраживаче.

Као највиша научна и уметничка институција, Академија подсећа на вредности просветитељства, подстичући критичко мишљење и иновације. У будућности она мора да задржи кључну улогу у пуној интеграцији државе Србије у европске и светске научне мреже, истовремено чувајући сопствено наслеђе.

Обележавањем Дана Академије пружамо наш поглед у славну прошлост јер није ово обичан датум у календару, него завет да ће знање остати највиша вредност српског друштва, мерило његовог достојанства и путоказ његовој будућности.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Драгољуб Б. Ђорђевић: **ЛИФТ НИЈЕ ИГРАЧКА – СКРОЗИРАЊЕ ЛИФТА КРОЗ СОЦИОЛОШКИ ДУРБИН** (Извод из Азбучника)

ОДАБЕРИ ВИШЕ

17. новембар 2025.17. новембар 2025. гледишта.срб

СТУДЕНТСКИ ГЛАС КАО СВАГДАШЊИ ГЛАС БУДУЋНОСТИ

Данас обележавамо Међународни дан студената, а сваки 17. новембар носи у себи више од датума и обично буде као жива опомена да се слобода никад не подразумева, већ се непрестано осваја и брани. На тај дан 1939. године, у Прагу, угашени су животи неколико студената, а више од хиљаду њих послато је у нацистичке концентрационе логоре. Универзитети су затворени, а слобода мишљења стављена под немачку стражу.

Ова трагедија, међутим, није остала само жртва, она је постала темељ једног од најјачих симбола студентског отпора у светској историји. У том светлу, савремени студентски покрети, било где у свету, носе у себи одјек те борбе за слободу и достојанство.

Тако и студентски протести у Србији, који трају дуже од годину дана, могу да се прочитају не као изоловани феномен, него као део једне шире, универзалне традиције и као прави отпор младих у име солидарности и наде у бољу будућност.

ДАН КОЈИ ДИШЕ ИСТОРИЈУ: КОРЕН УНИВЕРЗАЛНОГ ОТПОРА

О историји студентских покрета као причи о храбрости која је превазишла страх може данас да се прочита где год ко пожели, као никада пре. Нећу реч о томе, а оно што желим јасно да нагласим јесте да студенти углавном никада нису били уско политички лидери, нити припадници организованих политичких структура, него су то млади људи који даром природе осете кад је граница између слободе и покорности отишла недопустиво далеко.

Симбол студентског отпора била је и остала одбрана универзитета као последњег простора слободне мисли. Али истовремено, док студенти подижу свој глас, професори, први чувари те слободе, неретко изостају – сурово, као одрасли који су заборавили сопствену младост. На жалост, историја нас непрестано подсећа да Каин никада није престао да убија Авеља, а да институције често заостају за моралним инстинктом младих.

Вероватно баш зато и данашњи Међународни дан студената није датум који припада искључиво прошлости. Он је живи подсетник да млади, кад је системски најтеже, подижу глас у име вредности које друштво периодично заборави да брани. Нарочито кад реч воде искључиво одрасли, упркос томе што будућност ипак припада онима који тек треба да је обликују.

СРБИЈА 2024: ТРАГЕДИЈА КОЈА ЈЕ ПOKРЕНУЛА ГЕНЕРАЦИЈУ

Новембра 2024. године, колапс надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, у ком је изгубљено шеснаест живота, потресао је нашу државу до темеља. Тај догађај није доживљен само као тренутан технички пропуст, већ као почетак домино ефекта који је открио системске слабости и прљаве тајне које потенцијално могу да угрозе свакога од нас, на било ком месту, а које су деценијама гуране под тепих.

Желим да верујем да су студенти реаговали не из уских идеолошких побуда, него из чистог моралног импулса. Млади су дигли глас оправдано, изазвани бежањем од одговорности оних који су били укључени у процес реконструкције и додатно испровоцирани бахатим изјавама појединих политичара.

Блокаде факултета, окупљања и отворене дискусије били су начин да се постави питање које се тиче свих, а то је оно на које до данас немамо задовољавајући одговор – како је било могуће да до такве трагедије дође? Након поновног отварања наводно затворене приче о јадариту, која је већ била синоним за неправду и неодговорност у претходном периоду, ова трагедија је била тренутак кад је читава генерација одлучила да више не ћути.

СРБИЈА 2025: ОД ПРОТЕСТА ДО ПOKРЕТА – МАРШЕВИ, БЛОКАДЕ, СОЛИДАРНОСТ

Годину дана касније, студентски покрет се није угасио. Напротив, продубио се, а могло би се рећи и институционализовао. О јадариту, као претходници, ретко да се где и прича, а протесту су се прикључили многи из најразличитијих побуда, од оних који су се борили за еколошку одрживост до оних наводно забринутих за опет наводну слободу медија. Углавном, студентски протест одавно није хомоген, ако је уопште икада и био. Међутим, маршеви ка Новом Саду, у којима су хиљаде младих пешачиле стотине километара, постали су снажан, позитиван симбол новог заједништва. То није била само њихова физичка жртва, већ одистински чин привржености идеји правде. Оној из државне химне – Боже правде!

Желим да верујем да ће обновљене блокаде појединих факултета сада претворити академски простор у јавни форум. Такође, надам се да сада циљ није да се настава одбацује, већ да се са пуним правом преиспита смисао образовања, ако се оно не користи за одбрану јавног добра и конфронтацију с било којом неправдом.

У томе има толико тога дубоко моралног. Лично верујем да универзитет није институција празних зидина, већ центар заједнице који треба да промовише вредности. Али нажалост, реалност често заостаје за том идеалном сликом.

Иако је најлакше видети само сукоб, ваља признати и да многи у власти деле исту забринутост за безбедност грађана и жељу да се трагедија у Новом Саду више никад не понови. Није реткост да се са свих страна политичког спектра чују гласови који траже транспарентност и одговорност, јер нико ко искрено воли Србију не жели да се корупција или немар крију иза партијског дреса. Студенти, са своје стране, не траже рушење, већ поправку, а та поправка може да почне само кад се сви, без обзира на политичку боју, окрену ка заједничком циљу који би могао најједноставније да се дефинише као правда која не дели, већ спаја.

ЕТИКА ОТПОРА: ЧИН ХРАБРОСТИ, ЧИН БРИГЕ

Срж српског студентског покрета, како се он данас манифестује, није слепи бес, већ упорна брига. На то нас подсећа и потресни чин мајке једне од жртава, која је започела штрајк глађу, тражећи одговоре о судбини свога детета. Млади су јој се придружили, показујући да је солидарност основна, покретачка вредност ових протеста. А на другој страни, до данас, правосуђе ћути – мудро, неспособно или намерно. Ко зна због колико сребрњака. Не знам шта ће да ме разувери или покаже супротно.

Опет, код честитих младих људи видим да отпор у Србији 2025. године није агресиван, него је емпатичан и модерно речено инклузиван. Уз немало срамних изузетака, то је ипак ангажман који не жели сукоб ради сукоба, већ истински разговор. Свима нам је доста рушења и треба градити један другачији, поштенији јавни говор. Млади су се у највећем броју храбро супротставили неправди без напуштања достојанства и у томе лежи њихова највећа моћ.

СТУДЕНТИ КАО ГЛОБАЛНИ ГЛАС: ОГЛЕДАЛО СТАРЕ ЈЕВРОПЕ

Међународно интересовање за студентске протесте у Србији показује да се овај покрет уклапа у шире, глобално искуство студентског активизма. Европски медији бележе маршеве, блокаде, културне програме и предавања на отвореном. Међутим, одавно је велики српски песник Ђура Јакшић писао о лицемерству „старе Јевропе”, а ситуација и данас није много другачија ван уобичајених, декларативних нивоа подршке.

Срећом, друштвене мреже омогућиле су да се порука прошири изван граница земље, јер данашњи „памфлет” има дигитални облик, али његова суштина остаје иста. То је својеврсни наставак традиције многих, многих других покрета, али без икаквог романтизовања, јер дословно свака генерација мора да води своју борбу – са својим временима и изазовима.

ИСПИТ ЗРЕЛОСТИ: ПРИТИСЦИ, ХАПШЕЊА, ИСТРАЈНОСТ

Протести нису прошли без озбиљних изазова. Било је хапшења, било је притисака, било је покушаја да се покрет умањи, обесхрабри или маргинализује. Толико је примера кад, поштено говорећи, честит човек са стране није знао ни ко пије, ни ко плаћа. Али тврдо језгро студената, уз подршку пристојних грађана, било је упешно у томе да очува мир и достојанствени карактер окупљања што је, верујем, можда и највећа победа једног друштвеног покрета у настајању.

Мирни отпор је постао њихов принцип, а не тактика. Тиме су млади у Србији показали зрелост која недостаје старијим генерацијама. И то не само у Србији. У озбиљним анализама већ се наговештава да би српски студентски покрет могао да еволуира у дугорочну форму друштвеног деловања. Сматрам да то није претња, већ прилика за друштво да коначно саслуша глас сопствене будућности. Међутим, најмање хиљаду година у континуитету на овим просторима трају једнаки притисци на један исти слободарски народ. То је чињеница које је мало ко свестан или се са нечијом намером то стално „заборавља”. Срби су вековима били и остају дежурни кривци.

СТУДЕНТСКИ ГЛАС КАО СВАГДАШЊИ ГЛАС БУДУЋНОСТИ

Кад се данас осврнемо на 17. новембар 1939. и размислимо новембра 2025. године, а да притом видимо како се Немци поново наоружавају, буде довољно за озбиљну забринутост. На другој страни, насупрот немачкој држави и тињању нацизма на његовом извору, млади људи, гледајући глобално, упорно и с достојанством бране право на свачију слободу, истину и достојанство. Њихов отпор, иако не континуирано гласан, довољно је истрајан да се чује свуда.

Данашњи студенти у Србији су на свој начин чувари универзалних вредности које трају дуже од било ког политичког циклуса солидарности, правде, одговорности и вере у бољу заједницу достојну човека.

Ако је студентски глас онај из свагдашње будућности, онда је моја дужност да га не само чујем, већ и разумем и подржим. Јер свака историја слободе почиње од тренутка кад млади одлуче да не пристају на ћутање, показујући на тај начин да одрастају у веће и одговорније људе од својих претходника. Ко сам онда ја да им ишта кажем, осим:

Срећан вам дан, даме и господо Студенти!

Пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Александар Костадиновић: „**КАД ТО НИКО НИЈЕ ОЧЕКИВАО – ДОГОДИЛА НАМ СЕ ДЕЦА!**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

14. новембар 2025.14. новембар 2025. гледишта.срб

Јован Луковић: ДИЈАБЕТЕС – НЕВИДЉИВА БОРБА И ЗНАЧАЈ ЕМПАТИЈЕ НА СВЕТСКИ ДАН ДИЈАБЕТЕСА

Светски дан борбе против дијабетеса, који се обележава данас 14. новембра, представља глобалну иницијативу да се подигне свест о овој хроничној болести која погађа милионе људи широм света. Овај датум је изабран у част дана рођења Фредерика Бантинга, нобеловца који је први користио инсулин 1921. године на људима за лечење дијабетеса.

Дијабетес није само медицински проблем, он је епидемија модерног доба, повезана са начином живота, исхраном, генетиком и социо-економским факторима. У овом есеју ћу приближити дијабетес кроз призму глобалних, европских и српских статистика, са посебним освртом на његов утицај на ментално здравље, укључујући нервозу.

Као неко ко дели лично искуство са дијабетесом, нагласићу потребу за већим разумевањем у друштву. Есеј ће бити информативан, али не превише технички, јер циљ је да се ова сазнања приближе свима.

ГЛОБАЛНА ПЕРСПЕКТИВА: ДИЈАБЕТЕС КАО ПАНДЕМИЈА 21. ВЕКА

Према најновијим подацима Међународне федерације за дијабетес из 2025. године, дијабетес погађа око 589 милиона одраслих особа старости од 20 до 79 година широм света, а то је отприлике једна од девет особа.

Ова бројка је поражавајућа, посебно кад се узме у обзир да је око 252 милиона случајева недијагностификовано, што значи да многи људи живе са болешћу а да то не знају. Дијабетес је одговоран за 3,4 милиона смртних случајева у 2024. години, што чини 9,3% свих глобалних смртних исхода. Светска здравствена организација процењује да око 830 милиона људи има дијабетес, са већином у државама са ниским и средњим приходима.

Пројекције су још алармантније, а кажу да би до 2050. године, број особа са дијабетесом могао да премаши милијарду, углавном због пораста Типа 2 дијабетеса, који је повезан са гојазношћу, животом без физичке активности и лошом исхраном.

Дијабетес се дели на Тип 1 аутоимуни, где тело не производи инсулин и Тип 2 где тело постаје отпорно на инсулин. Тип 1 чини око 5-10% случајева и често се јавља код деце и младих, док тип 2 доминира код одраслих. Глобално, око девет милиона људи живи са типом 1 у 2025. години, од чега готово два милиона млађих од 20 година.

Компликације укључују срчане болести, оштећење бубрега, слепило и ампутације екстремитета, што чини дијабетес једним од водећих узрока инвалидитета. Међутим, превенција је могућа и то кроз редовну физичку активност, здраву исхрану и контролу тежине те се могу смањити ризици за тип 2 за чак 50%.

ДИЈАБЕТЕС У ЕВРОПИ: РАСТУЋИ ТЕРЕТ НА КОНТИНЕНТУ

У Европи, ситуација је слична глобалној, али са неким регионалним специфичностима. Према IDF-у, око 66 милиона одраслих има дијабетес, што представља распрострањеност од 9,8%, са пројекцијом пораста од 10% до 2050. године. Светска здравствена организација процењује да је број још већи – око 74 милиона одраслих (11,9% мушкараца и 10,9% жена), плус 300.000 деце и адолесцената. Највећа распрострањеност је у јужној Европи; на пример, у Шпанији је око 15% одраслих дијагностиковано.

Фактори ризика укључују старење популације, урбанизацију и пораст гојазности – у Европи, око 25% одраслих је гојазно, што директно доприноси дијабетесу.

Европска унија и Светска здравствена организација раде на иницијативама попут Diabetes Action Plan да побољшају дијагностику и лечење. Ипак, неједнакости су видљиве. У источним и јужним деловима Европе, приступ лековима и образовању је ограниченији, што доводи до виших стопа компликација. Пандемија COVID-19 је погоршала ситуацију, јер су особе са дијабетесом имале већи ризик од тешких облика болести.

СТАЊЕ У СРБИЈИ: ЛОКАЛНИ ИЗАЗОВИ И СТАТИСТИКА

У Србији, дијабетес је значајан јавно-здравствени проблем. Према расположивим подацима распрострањеност дијабетеса код особа од 20 до 70 година износи 10,5% у 2024. години, а IDF из 2021. наводи 12,2% распрострањености, са око 800 хиљада случајева. Према појединим националним проценама, укључујући недијагностификоване случајеве, распрострањеност може да буде чак ближа 20-25%, посебно у урбаним срединама где је неактиван животни стил уобичајен.

Такође, у Србији је дијабетес један од водећих узрока смртности, повезан са кардиоваскуларним болестима. Институт за јавно здравље Батут спроводи кампање за рану детекцију, али изазови укључују ограничене ресурсе у руралним подручјима и стигму око болести. Гојазност, која је повезана са дијабетесом, погађа око 25% популације, слично европском просеку. Позитивно је што се инсулин и лекови субвенционишу, али образовање о самоконтроли је кључна за смањење компликација.

УТИЦАЈ ДИЈАБЕТЕСА НА НЕРВОЗУ И МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ: ПОТРЕБА ЗА РАЗУМЕВАЊЕМ

Дијабетес није само физичка болест; он дубоко утиче на ментално здравље. Флуктуације нивоа шећера у крви – посебно хипогликемија (низак шећер) или хипергликемија (висок шећер) – могу да изазову брзе промене расположења, укључујући раздражљивост, анксиозност и конфузију.

Кад шећер падне, мозак не добија довољно енергије, што доводи до симптома сличних анксиозности или иритабилности, а нервоза нестаје након конзумације хране која стабилизује шећер. Студије показују да особе са дијабетесом имају 2-3 пута већи ризик од депресије, а само 25-50% њих добија адекватну помоћ. Ово се дешава због хроничног стреса од управљања болешћу, страха од компликација и биохемијских промена.

Моје лично искуство, које је типично за многе: нервоза око „ситница” која се разреши кад се шећер стабилизује. Ово подсећа да дијабетес није „само шећер” – он утиче на свакодневни живот, односе и продуктивност.

Друштво често не разуме ове „невидљиве” симптоме, што доводи до стигме. Требало би да имамо више емпатије: уместо да осуђујемо „нервозу”, да питамо како можемо да помогнемо. Едукација у школама, на радним местима и у медијима може да промени перцепцију – на пример, подршка за паузе за мерење шећера или флексибилно радно време.

У емисији РТС Ординација говори др Радосав Драгојевић, ендокринолог

ПОЗИВ НА АКЦИЈУ И ЕМПАТИЈУ

Дијабетес је глобални изазов, са поражавајућим бројкама у свету, Европи и Србији, али је и болест која се може контролисати и спречити. Светски дан дијабетеса нас подсећа на потребу за превенцијом, раном дијагностиком и подршком. Као неко ко живи са дијабетесом, ја сам део заједнице која заслужује разумевање – моја прича о нервози је подсетник да смо сви у овоме заједно.

Мислим да је кључ у емпатији, ако сви мало више разумемо како дијабетес утиче на тело и ум, можемо створити толерантније друштво. Хајде да користимо овај дан да едукујемо себе и друге јер знање је најбољи лек.

Пише Јован ЛУКОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Јован Луковић: **ЧОВЕК НА ИВИЦИ БУДУЋНОСТИ ИЛИ ГДЕ СУ ИЗГУБЉЕНИ ВЕКОВИ РАЗУМА**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

12. новембар 2025.12. новембар 2025. гледишта.срб

ТИН УЈЕВИЋ – ПЕСНИК ЛУТАЊА, БУНТА И ЛЕПОТЕ

Аугустин Јосип Ујевић, познатији као Тин, био је један од највећих југословенских песника XX века. Био је то такав стваралац који је у речи претворио немир једног целог народа и усамљеност сваког човека. Његова поезија, обојена дубоким емоцијама, филозофским размишљањима и боемским духом, спаја романтизам, симболизам и модерну експресију.

Данас, тачно на седамдесету годишњицу његове смрти, осврћемо се на живот, стваралаштво и наслеђе овог значајног песника, који и данас говори кроз своје стихове, као глас слободног духа и трагача за смислом у хаосу времена.

ПОЧЕЦИ ЈЕДНОГ НЕМИРНОГ ДУХА

Тин Ујевић рођен је 5. јула 1891. године у Вргорцу, у Далмацији, у тадашњој Аустроугарској. Његов отац Иван био је учитељ, а мајка Јерка, рођена Ливачић-Маркушовић, била је домаћица, родом из Милне на острву Брач. Далматински крајолик који одликују море, камен и медитеранска природа касније ће оживети у његовим стиховима.

Као дечак, показао је изузетну интелигенцију и љубав према књижевности. Основну школу је похађао у Вргорцу, Имотском и Макарској, а класичну гимназију је завршио у Сплиту, матурирао 1909. са одличним успехом.

Након што се 1910. године преселио у Загреб, уписао је Филозофски факултет, али студије формално није завршио, посветивши се самообразовању. У Загребу је упознао многе из књижевних кругова, нарочито му је значило упознавање Антуна Густава Матоша, чији је симболизам и естетизам обликовао његов стил.

Бунтовну природу показао је текстовима у новинама „Уједињење”, кад је 1912. године због противдржавне реторике прогнан на десет година из Аустроугарске. То је био први знак његовог политичког ангажмана, а идентификовао се са југословенским идејама, инспирисан Јованом Скерлићем и Владимиром Ћоровићем.

ЛУТАЊА И БУНТ

Ујевићев живот био је номадски и немиран. Непосредно пред избијање Првог светског рата, емигрирао је у Француску, где је живео у Паризу, укључен у југословенске емигрантске кругове и сарадњу са Југословенским комитетом. Био је близак са Иваном Мештровићем и другим интелектуалцима.

По повратку 1919. године у новостворену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, настанио се у Београду. Радио је као новинар у новинама „Време” и „Политици”. Љубав према кафанама, алкохол и случајни послови све је то допринело његовој репутацији „проклетог песника”.

Током Другог светског рата живео је у Загребу где је радио као преводилац у Министарству иностраних послова Независне Државе Хрватске. Због тога је после рата осуђен као сарадник усташа, избачен из Друштва хрватских књижевника и добио забрану објављивања до 1950. године. Иако га је послератна Југославија маргинализовала, Ујевић је остао свој, како је и сам говорио независан у мислима и делима.

ПОЕЗИЈА КАО СУДБИНА И ЖИВОТ КАО ПОЕЗИЈА

Прва збирка, Лелек себра (1920), обележена је експресионистичким темама усамљености, љубави и смрти. У његовој најпознатијој збирци Колaјнa (1926), утицај француских симболиста Бодлера, Рембоа прожима се са оригиналним Ујевићевим стилом који красе лирика, иронија и филозофија.

Као преводилац, Ујевић је доносио светске класике на српски језик. Преводио је Шекспира, Гетеа, Поа, Витмана… његови преводи и данас се сматрају врхунским делима. Есеји, сакупљени у Људи за вратима гостионице (1938), разматрају егзистенцијалне теме и природу уметности.

Боемски живот био је његова снага и слабост. Није се женио, није имао деце, живео је у сиромаштву, ослањајући се на пријатеље. Зависност од алкохола и цигарета довела је до здравствених проблема. Преминуо је 12. новембра 1955. године у Загребу, у 64. години и сахрањен је на гробљу Мирогој.

Његов карактер био је контрадикторан. Био је харизматичан и духовит, али и меланхоличан. Пријатељи су га описивали као генија који троши таленат на маргинални живот. Био је атеиста, али дубоко заинтересован за мистицизам и филозофију, инспирисан Ничеом и Шопенхауером.

Ујевићеви стихови у изведби Арсена и Матије Дедића

ОДЈЕК ТИНОВОГ СТИХА

Тин Ујевић оставио је неизбрисив траг у југословенској књижевности. Награда „Тин Ујевић” за поезију и музеј у његовој родној кући у Вргорцу сведоче о његовом наслеђу. Његова поезија инспирише генерације својом аутентичношћу и емоционалном дубином.

У модерној култури, Ујевић је симбол слободног духа, а стихови му се често цитирају у музици, филму и позоришту. На седамдесету годишњицу његове смрти, подсећамо се да Тин Ујевић није био само песник. Он је био симбол једне ере, човек који је живео интензивно, тражећи смисао у хаосу. Његова поезија остаје уточиште за све који траже лепоту у бунту и смисао у болу.

Са својом поезијом и преводима класика, Ујевић је оставио наслеђе које и данас одјекује. На овај дан, сећање на њега подсећа нас да су речи и стихови вечни, а дух истинског песника непролазан.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ

7. новембар 2025.7. новембар 2025. гледишта.срб

ЛЕОНАРД КОЕН – ПЕСНИК ЉУБАВИ, ВЕРЕ И СМРТИ

Данас, 7. новембра 2025. године, навршава се девет година од смрти Леонарда Коена, једног од најзначајнијих канадских уметника 20. и 21. века. Рођен 21. септембра 1934. у Монтреалу, Коен је био песник, романописац, кантаутор и музичар чији је рад обележио генерације.

Његова дубока, шапутава поезија, преточена у музику, истраживала је теме љубави, духовности, смрти, усамљености и људских слабости. Коен није био само уметник, он је био филозоф свакодневног живота, човек који је кроз стихове и песме додиривао саму срж људског постојања. У време када је свет био преплављен површним забавама, Коен је нудио дубину, обојену меланхолијом и иронијом.

Његова смрт 2016. године није окончала његов утицај. Напротив, његово наслеђе наставља да расте. Овај есеј прати његов пут од младог песника до глобалне иконе и покушава да осветли зашто његова дела и данас резонују са људима широм света.

*„Поезија је само доказ живота. Ако ти је живот добро изгорео, поезија је само пепео.”*

ОД МОНТРЕАЛА ДО ХИДРЕ: ПОЧЕТАК И КЊИЖЕВНИ ГЛАС

Леонард Норман Коен рођен је у Вестмаунту, англофонској енклави Монтреала, у породици јеврејског порекла. Мајка, Марша Клоницки, била је имигранткиња из Литваније, ћерка талмудског писца, а отац, Натан Коен, власник продавнице одеће. Породица је неговала дубоко верско наслеђе, које ће остати темељ његовог уметничког језика.

Смрт оца, када је имао само девет година, оставила је трајан ожиљак. Образовао се на МекГилу, где је стасао као песник под менторством Ирвинга Лејтона. Већ прва збирка Let Us Compare Mythologies (1956) донела му је пажњу критике.

Шездесетих се повукао на грчко острво Хидра, где је живео у готово митском аскетизму и написао романе The Favourite Game (1963) и Beautiful Losers (1966) – остварења на граници еротике, мистике и духовне потраге. Тај период означио је преломне тренутке његовог путовања од песника и писца ка кантаутору.

ГЛАС КОЈИ СЕ ПЕВА: ОД ПЕСНИКА ДО КАНТАУТОРА

Коенов музички улазак у свет био је неочекиван. Са 33 године објавио је деби албум Songs of Leonard Cohen (1967), на којем су се нашле „Suzanne” и „So Long, Marianne”. Тај шапутави, исповедни тон постао је његов заштитни знак.

Уследили су албуми Songs from a Room (1969), Songs of Love and Hate (1971) и New Skin for the Old Ceremony (1974), сваки продубљујући његову поетику љубави, вере и губитка. Коенова музика је еволуирала од фолк-мелодија до електронског минимализма, али је у средишту увек остајала реч. Песма „Hallelujah”, првобитно готово незапажена, постала је једна од најизвођенијих композиција свих времена.

У позним годинама, албум You Want It Darker (2016), завештање човека који разговара с Богом уочи смрти, заокружио је његов опус. Постхумни Thanks for the Dance (2019), који је завршио син Адам, био је последњи, тихи поздрав.

ТЕМЕ И СВЕТОНОЗОРИ

Коенови стихови и песме прожети су сталном напетошћу између еротског и духовног, мистицизма и сумње, смрти и преображаја. Љубав у његовом делу није сентиментална, она је искушење, разарање и спас у исто време.

Библијски мотиви, наслеђени из јудаизма, појављују се у „Who By Fire” и „Hallelujah”, док апокалиптична визија света обележава The Future. Будистичка смиреност његових позних песама сведочи о унутрашњем миру који је достигао након дуге духовне борбе.

Коен је умео да помири противречности и да у страсти види молитву, у паду благослов, а у тишини да пронађе одговор. У његовом свету, човек није био ни светац ни грешник, већ трагач – биће које посрће, али не одустаје од наде.

ЖИВОТ КАО ПЕСМА

Његов живот био је одраз из сопствених стихова. Везе са Маријаном Илен, Сузан Елрод, Џенис Џоплин и другима оставиле су трагове у његовој уметности. Депресија и дугогодишње повлачење у зен манастир нису га одвојили од света – напротив, продубили су његово разумевање човека.

Финансијска превара, која га је погодила 2005. године, натерала га је да се врати на сцену. Светска турнеја која је уследила постала је његова духовна ренесанса. Коен је на сваком од концерата излазио на бину с понизним осмехом, скидајући шешир као да поздравља живот.

Преминуо је 7. новембра 2016. у Лос Анђелесу, а сахрањен је у Монтреалу, у тишини која му је припадала. Његов глас и даље траје у песмама, у стиховима, у свима онима који га слушају као молитву.

Leonard Cohen – Happens to the Heart (2019)

ЕПИЛОГ: У ТИШИНИ ГЛАС

Девет година након смрти, Леонард Коен остаје симбол духовне дубине у уметности. Његово дело сведочи да љубав, вера и смрт нису раздвојене, већ различити путеви једне исте тајне трагања за смислом.

И кад више нема гласа, његова тишина наставља да говори као подсетник да се најдубље истине не изговарају, већ осећају.

У времену савремених сензација, Коен нам је показао како може да се живи стрпљиво и у тишини. Његова поезија није од овог света, али јесте за овај свет, као тиха светлост која остаје кад све друго угасне.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Ђорђе Матић: „**ОД СТУДЕНОГ ДО НОВЕМБРА**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ