Vojislav Voja Tankosić Arhive

Danas, kad se sećamo da je 12. decembra 1830. godine, na beogradskom Tašmajdanu, u prisustvu kneza Miloša i beogradskog paše, svečano pročitan hatišerif sultana Mahmuda II o autonomiji Srbije, teško je ne prizvati u misli one koji su osvojenu slobodu u narednim decenijama branili svojim životima.

U vremenu koje je usledilo posle 1830. godine, srpska država je korak po korak širila svoju stvarnu samostalnost, ali je taj proces uvek imao svoje čuvare na terenu, one ljude koji su ličnom hrabrošću, često i bez ikakve formalne dužnosti, podržavali tek obnovljenu državnost. Iz te tradicije nikli su i junaci sa kraja XIX i početka XX veka, na čijim se ramenima naša sloboda ponovo učvršćivala u doba najvećih iskušenja.

Upravo se navršilo sto deset godina od smrti Vojvode Voje Tankosića (1880–1915), jedne od onih figura koje su u našu istoriju ušle kao živi simboli otpora i časti. Major srpske vojske, četnički vojvoda, zaverenik, dobrovoljac i narodni junak, Tankosić je ostao u pamćenju kao čovek koji se nije sklanjao pred silom – čovek koga se, čak i mrtvog, plašio Beč.

OD KOSOVSKOG ZAVETA DO MAJSKOG PREVRATA

U istoriji srpskog naroda postoje znameniti pojedinci koji su svojim životom prerasli sopstveno vreme. Njihova sudbina nije samo zapis u hronikama, već mesto gde se ukrštaju bol i nada, vera i smrt. Jedan od takvih bio je major srpske vojske i četnički vojvoda Vojislav Voja Tankosić, čovek zbog kojeg je drhtao Bečki dvor.

Rođen 1880. u selu Ruklada kod Uba, u domu Pavla i Milje Tankosić, Voja je odrastao na pričama o Svetom Kosovu i zakletvama pred sabljom i Vidovdanskim krstom. U Beogradu je završio gimnaziju i Vojnu akademiju, gde su ga zbog stasa prozvali „Šilja”, ali ga je srce vodilo putem hrabrosti i nepokora. Od mladosti je čitao o junacima, o onima koji su za otadžbinu znali samo jednu dužnost – da joj predaju svoj život na oltar časti.

Kroz posvećeni vojnički život ušao je sasvim zasluženo u istoriju. Kao potporučnik, bio je jedan od zaverenika Majskog prevrata 1903. i svedok kraja jedne srpske dinastije i početka nove. Sa Karađorđevićima se otvara novo doba, a s njim i gerilski pokret u Staroj Srbiji, u kome će Tankosić steći slavu i zvanje vojvode. Njegova četa delovala je na području Južne Srbije od Skoplja, Bitolja, preko Soluna i čitavom Vardarskom dolinom, u stalnim okršajima sa Osmanlijama i Arbanasima, čuvajući srpski narod i granicu njegovog dostojanstva.

ČETNIČKI VOJVODA I STRAH BEČA

Od Čelopeka i Velike Hoče, preko Starog Povardarja, do Prokuplja – svuda je ostavljao trag nepokolebljivog vojnika i organizatora. Posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine, osnovao je četničku školu i mrežu dobrovoljaca koja će u godinama pred Prvi svetski rat postati temelj tajne organizacije „Ujedinjenje ili smrt”, poznatije kao Crna ruka. Zajedno s Bogdanom Radenkovićem i Ljubom Jovanovićem Čupom napisao je njen ustav. U njegovoj viziji, sloboda nije bila ideologija, nego zavet.

Slavu, ali i strah neprijatelja, stekao je tokom balkanskih ratova. Njegov Lapski četnički odred prvi je otvorio borbu kod karaule Merdare, dva dana pre zvaničnog početka Prvog balkanskog rata. Bez naređenja, ali po unutrašnjem zakonu časti, Tankosić je poveo ljude u boj. Njegovi četnici prvi su ušli u Prištinu i oslobodili Kosovo. Za to je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima i unapređen u čin majora.

U narodnoj svesti, Tankosić je već tada bio više legenda nego čovek. Austrougarska ga je označila kao državnog neprijatelja broj jedan, a u ultimatumu Beogradu posle Sarajevskog atentata izričito zahtevala njegovo hapšenje. Znali su da iza njegovog imena stoji mreža, ideja i vera koje se ne mogu obesiti ni zatvoriti.

SMRT I NEPROLAZNA SENKA SLOBODE

Kad je Veliki rat najzad počeo, 1914. godine, vojvoda je već bio na prvoj liniji. Komandovao je dobrovoljačkim i četničkim odredima u odbrani Beograda, na Drini, u Mačvi i kod Krupnja. Izveštaji austrijske štampe gotovo svakodnevno su javljali da je poginuo, jer je neprijatelj želeo da narod liši njegovog imena, koje je značilo otpor. Ali Voja Tankosić je nanovo izranjao, kao senka slobode koju niko nije mogao da ubije.

Poslednju bitku vodio je u jesen 1915. kod Velikog Popovića, gde je smrtno ranjen šrapnelom. Preminuo je u Trsteniku, u trideset petoj godini, i sahranjen tajno da mu dušmani ne skrnave grob. Ali ni to nije pomoglo – austrijski agenti su pronašli i otkopali njegovo telo, fotografisali ga i objavili kao dokaz da je „došao kraj Voji Tankosiću”. Ta vest više je otkrila njihov strah, nego njegovu smrt.

Tek 1922. njegovi posmrtni ostaci preneti su na Novo groblje u Beogradu. Spomenik koji je trebalo da mu bude podignut 1941. nije dočekao ni on, ni država koja ga je dugovala svojim junacima. Ali u narodnom pamćenju spomenik mu stoji odavno u pričama, u pesmama, u svesti da postoje ljudi koji se ne rađaju slučajno u srpskom narodu.

Navršilo se 110 godina od pogibije Vojvode Voje Tankosića, jednog od najslavnijih srpskih junaka. Čovek koga se i mrtvog plašio Beč ostao je simbol nepokornosti i zaveta slobode.

EP KOJI NE PRESTAJE

Voja Tankosić je bio čovek kome je život bio kratak, ali ep o njemu je večit. Njegovo ime, uprkos tišini koja ga je zbog crvene napasti dugo pratila, i danas zvuči kao podsetnik da se sloboda ne nasleđuje, nego zaslužuje.

Njegova hrabrost, odlučnost i odanost ideji slobode učinile su da njegov život premaši jednostavnu biografiju. Voja Tankosić postaje mit, njegov lik inspiriše današnje generacije, a brojni podvizi ostaju merilo za sve one koji se bore za pravdu i čast.

Srpska istorija nije siromašna herojima, ali je retko kome pošlo za rukom da i u smrti izazove strah kod svojih neprijatelja. U tom strahu Beča i danas se čita istina o Vojvodi Voji Tankosiću da nije bio samo ratnik, nego simbol nepokornog duha srpskog naroda.