Енглеске теме у напуштеној кући, реченица отргнута из долазећег стиха да привуче пажњу, а пред вама је заправо одломак из књиге Стихови из дневника 1985-1990 – и један духовити поетски запис Стевана Раичковића: о Андрићу на каквог нисте навикли.
У Херцег Новом, на Топлој, између парка Бока и цркви Светог Ђорђа и Светог Спаса, где је Његош учио да пише код јеромонаха Јосифа, нобеловац Иво Андрић подигао је, по пројекту познатог београдског архитекте Војислава Ђокића, своју кућу почетком шездесетих година двадесетог века, а Херцег Нови је описао у Знаковима поред пута и први записао да је то место вечитог зеленила, сунца и бројних скалинада.
А један од највећих српских песника, Стеван Раичковић има корене у Црној Гори, где је боравио често. Његов деда је два пута био градоначелник Подгорице, док су његови стричеви оставили значајан траг у историји Црне Горе и Србије.
Кућа Иве Андрића у Херцег Новом
ТРИПТИХОН О АНДРИЋЕВОЈ КУЋИ У ХЕРЦЕГ-НОВОМ
I
(Монолог на Топли)
На малој цигленој тераси Андрићеве куће
на Топли у зеленкастом Херцег-Новом
(Допола под кровом
Отпола у травњаку)
Као некаква прва и једвабојна скрама
хвата се рани сумрак и мрешка по нашим лицима
за столом и воћкама у околној башти.
И мој домаћин
Као да је напокон и то једва дочекао да се
иза било чега (још готово и ничег) макар
и донекле сакрије или бар заклони пред нечим
Узима реч
И као да са цигленог пода (малтене руком)
подиже моју приземну причу
И она сад лебди између нас нетакнута као
нешто ново и треће и једино оно чега се
ни сумрак који полако осваја свуд унаоколо
нимало не дотиче.
„Видите ли оне шибице
Горе
У планини
Оне цигарете
(Шта ли су)
Оне мале
Варнице
Што мало-мало
Па кресне
По која:
Ето тако се појављивао
И фашизам у Италији.
Био сам баш у то време
Тамо…“
И гледајући (заједно) у суседну планину која све
више тамни и све јаче (и сабласније)
повремено светлуца
Иво Андрић говори о Лунђију Пиранделу
И о премијери
Затим
Комада једног
Његовог
У Риму
На којој су млади фашисти са галерије уз сваки
чин помно и сложно славном и присутном
аутору драме звиждали.
„А када су дошли на власт
Касније
Узели су га са собом
И подигли на високо место
Због његовог угледа у свету
(И наравно
Због себе)
И стари им се писац (можда чак и од срца)
полако али и сасвим приклонио…”
Одлазим са циглене терасе
Преко травњака
И већ увеликог сумрака
До гвоздене капије
Која је за мном
Отегнуто зашкрипала
Као да сам неку тешку резу за својим остарелим
домаћином и његовом младалачком
причом спустио
(И не слутећи тог тренутка колико ће и он
и она и тај сумрак још предуго у мени као у
некој тамници боравити
И да сам ону резу
И за себе био спустио).
Стеван Раичковић, Бранко Ћопић, Иво Андрић
II
(Проклета авлија)
На велику разгранату смокву
У свом врту
У (још неизлизаним) фармеркама
И са (новим) баштенским маказама
У руци
Пење се бивши закопчани дипломата а одскора
и у свету овенчани писац-нобеловац:
Да поткреше неколико сасушених и сивих
Гранчица које су (му) данима стршале из
лиснате и зелене крошње на модрикастом
фону Бококоторског залива у бонаци
(Дебело решен
Као да ће из сопственог неког још нештампаног
свог текста ушиљеном својом оловком
одстранити све оне несувисле и беживотне
речи које су му као ситни и тиштећи неки
мали тумори радили у уморној глави све до
пред сан у последњим овим августовским
спарним ноћима).
И док се Иво Андрић
Усамљен
И већ сакривен у својој (лиснатој) висини
Забавља
Овим сићушним (али и опипљивим) својим
(већ нареченим) послом
(И узгред
Ко зна
И каквим ли све својим старим или новим неким
још недотакнутим мислима својим до сада
и њему самоме сасвим непознатим):
Кроз шкринулу капију
Улази бучно
У врт
Стари дон Нико Луковић
Каноник Каптола Которске Бискупије
И парох Богородичиног храма у Прчању
(Илити жупне цркве Блажене дјевице Марије
алијас Мале Госпе)
Бивши народни посланик
И члан једног од многих Главних одбора
Народнога фронта
Публициста
И писац бедекера „Бока которска” из 1951.
године
Козер
И причалица…
„Где ли нам је шјор Иво“
Пита (торжествено) дон Нико Луковић
Ћаскајући
Онако
Још с ногу
На баштенској стази
С лепршавом (иако са тананим штапом) и дивно
проседелом Андрићевом касном и једином
његовом верном и још увек лепом
сапутницом.
Смешка се Милица Бабић
Час гледајући
Пред собом
У озарено лице каноника
А час
У смокву
Из које писац
Обузет неком паничном мимиком
(Машући прстом
Испред стиснутих усана)
Вапије
Немо:
„Нисам ту“….
На малој цигленој тераси
У дубокој хладовини
У полупровидним
Трсканим
Фотељама
(Са шареним јастучићима)
Седи весела домаћица
Са раздраганим гостом:
Причају
И срчу
Кафу
(А богме
И већ трећу
Расхлађену лозовачу с Каменога
Коју наздрављају одсутноме домаћину)…
И седе тако
Већ дуго
У авлији
(Као неку малу вечност којој ни краја неима):
Шјор
На смоквиној грани
A дон
У трсканој фотељи
(Још и са јастучићима
Притом)
Иво Андрић у Херцег Новом
III
(Енглеске теме у напуштеној кући)
Враћајући се у пет сати
По подне
Вијугавом
И осенчаном
Асфалтном узбрдицом
Са августовске плаже на Топли
(Као рањеник
И готово
Понижен
Великом нео-номадском и закаснелом
паганском светковином прокључалог сунца
и заслепљујуће воде у распомамљеним
шљокицама и запаљених голих телеса у
скоку или изваљених као трупла на
усијаним бетонским плочама и окружених
циком и смехом и дозивима као у
свеопштем неком полуделом и радосном
бродолому
из којег сам се кришом и срећно као једини
можда преживели до сада тек једва извукао)
Зачуо сам тиху
И успорену
И помало
Невешту
Али дубоку музику.
Из одавно напуштене и закључане Андрићеве
куће на Топли
(Која са својим увенулим вртом заклапа угао
Његошеве и ушушкане и стрме уличице
Мирка Комненовића
Којом сам долазио):
На невидљивом
Неком
Али засигурно
Старом клавиру
(Ко зна кад и од кога ли накнадно смештеном у
утробу већ оронуле куће)
Као из Баховог црног и надземног неког
умноженог срца
Или из Андрићеве још несмирене душе
Неко је с напором (још школским) али одано
и тачно извлачио звуке из једне
од „Енглеских свита”
Као да је на црним и белим својим несигурним
диркама-пипцима неки прерано пробуђени
кућни дух још за видела наизменично
додиривао прохујало једно време и пипао
по маглинама у којима још нико (па ни он
сам) није ни био…
За ГЛЕДИШТА, поезију Стевана Раичковића, дигитализовао: Александар Војиновић
Извод из поглавља „Скрозирање лифта кроз социолошки дурбин (Азбучник)“ нове књиге професора др Драгољуба Б. Ђорђевића: Лифт није играчка – Социолошка казивања о Лифту (у, испред, иза и около њега), у издању Прометеја из Новог Сада и Машинског факултета у Нишу.
Насловна страница књиге: Лифт није играчка (2023)
Но хајде за тренутак да обришемо ово замагљено стакло испред нас, спречава нас да видимо пут пред нама.
Небојша Радић
Дело из области хуманистике дефинише његова тема и озбиљност којом се њој приступа, а не ауторска интенција да писање о њој звучи мање застрашујуће неупућеном уху.
Јелена Лома
Отеже се уводно разматрање.[1] Коначно, лифтови; почнимо да се возимо – час горе, час доле. И посматрамо шта се дешава унутар њих, испред и иза, около, лево и десно.
Жалим за тим што немам социолошку снагу једног Е. Гофмана илити Ђ. Шушњића, мог професора на нишком студију социологије, којом би продорније савладао и истражио (и изложио резултате) појаву – лифт као најмања социолошка лабораторија. Шта је ту је! Уместо правдања, таман посла и узмицања пред препрекама, треба отпочети с работом. Време је да увеличавајућу срчу малчице изоштрим како бих се боље усмерио на проблем, водећи се поруком Јосифа Бродског (Бро́дский): „Човек је оно што гледа.“ О пењалу надаље не причам оклевајући.
Мој ће задатак читаоче бити да Те проведем кроз читаву азбуку, одведем од слова А до слова Ш, а на теби је да процениш колико ти је путовање пријало и да ли си на њему нешто спознао.[2]
Лифтовски азбучник донекле јесте развезане структуре. Под сваким словом спремио сам по три цртице – укупно деведесет. Треба читати унутар редова, али и између њих. Него, пођимо редом.
A
About Elevators(јун 2020)[3] У напису: „Осамнаест интересантних чињеница о лифтовима“[4] – скинутом са интернета, концизно, да се сажетије не може исказати, јасно пише:
„Кладимо се да не размишљате много о лифтовима у вашим животима: ипак, они испуњавају изузетно важну сврху у нашој свакодневици. Лифтови су имали велики утицај на савремену архитектуру и пројектовање. Захваљујући иновацијама овог превозног система, у могућности смо да пролазимо брзо кроз бројне спратове без обзира на тежину, мењајући тако начин на који се крећемо кроз зграде које посећујемо сваког дана.
Помислите само на лифтове са којима се стално срећете кад идете код лекара, у тржне центре, на посао, у школу или одређена места током ваших одмора. Са преко 900.000 тренутно функционалних лифтова само у овој земљи, рачуница каже да имамо један лифт на 344 корисника. Кретање горе и доле помоћу лифта или покретних степеница може да буде део ваше дневне рутине, али ево 18 занимљивих чињеница о лифтовима за које сматрамо да ће променити начин на који мислите о овим машинама.
Лифт у Сент Луису – Илустрација ГЛЕДИШТА – фото: npr.org – Joe Raedle/Getty Images
1. Америка тренутно има преко 700.000 лифтова.
2. Лифтови су статистички најбезбедније превозно средство.
3. Лифтови су 20 пута безбеднији од покретних степеница.
4. У римском Колосеуму, преко 200 робова је ручно покретало 24 лифта.
5. Упркос страху од заглављивања или слободног пада у лифту, вожња лифтом је заправо безбеднија од вожње аутомобилом. Просечно 26 људи погине сваке године у несрећама са лифтовима (и то углавном техничари који раде на лифту, а не путници) док 26 људи погине сваког сата у саобраћајним несрећама.
6. Просечни корисник се лифтом вози четири пута на дан.
7. Први лифт са ручном контролом за кориснике уграђен је у њујоршком Мериоту.
8. Свака три дана, лифтови пренесу број путника једнак популацији на земљи (Every three days, elevators carry the equivalent of the Earth’s population).
9. Највиша надморска висина коју један жичани лифт може да достигне износи око 520 метара.
лифт Банлонг у Кини – Илустрација ГЛЕДИШТА
10. Сваки лифт држи неколико каблова, а сваки од тих каблова је сам довољан да безбедно преноси цео лифт и путнике у њему.
11. Дугме за затварање врата у лифту је заправо плацебо дугме, направљено да путницима пружи илузију о контроли током њиховог путовања лифтом. Од 1990. године наовамо произвођачи лифтова су уклонили функцију за затварање врата из скоро свих лифтова због аутоматског затварања.
12. Свака три дана, лифтови пренесу број путника једнак популацији на земљи (In every three days elevators carry equivalent of entire Earth’s population).[5]
13. Први лифт у јавној згради постављен је у једној деветоспратници у Њујорку
14. Изумитељ савременог лифта, Елиша Грејас Отне (Otis), оновао је компанију која и данас снабдева већину лифтова.
15. Први запис о лифту потиче из трећег века пре нове ере у Грчкој. Изумитељ тог једноставног лифта био је математичар Архимед.
Илустрација ГЛЕДИШТА
16. Музика у лифтовима се појавила двадесетих година прошлог века како би умирила уплашене путнике који су се по први пут возили лифтом.
17. Неки од најпознатијих лифтова су лифт у Улазном луку у Сент Луису (чија кабина путује кроз лук), лифт Санта Жусга у Лисабону (један од првих лифтова на парни погон), лифт Ласерда у Салвадору (један од најпрометнијих лифтова на свету). Тајпеј 101 (лифтови на ракетни погон!) лифт Банлонг у Кини (сматра се за највећи лифт на отвореном), лифт Лувр у Француској (чија је кабина отворена) и лифт у хотелу Луксор у Лас Вегасу (који путује под углом од 39 степени).
18. С обзиром на то да се тај број сматра изузетно несрећним у многим земљама, многе зграде уклањају 13. спрат са својих планова спратова. Компанија Отис лифтови (Otis Elevator Company) процењује да око 85% зграда са њиховим лифтовима нема дугме са бројем 13.“
Коментар текста је излишан. Не одолевам да на самом почетку не потцртам како је он самодовољан да ме одбрани од евентуалних спочитавања социолошке сабраће о томе да је појава звана лифтом социолошки безвредна и да су залудни напори да јој се обезбеди достојно место у истраживањима.
Абориџини (август 2021). Тек је друга цртица, а морам да илуструјем пример расизма према домородачком народу у далекој Аустралији уз помоћ сведочења нашег исељеника Предрага Вучинића. Унутрашност подизача и оно испред њега само су простор за исказивања нељудскости. Господин Вучинић пише:
Моје комшије Абориџини
У Мелбурну сам живео у десетоспратној згради намењеној за социјалне случајеве. Ту су углавном становали намћорасти пензионери, међу које и себе убрајам. И једна породица Абориџина. Глава ове породице је био комшија Томас, а уз њега супруга или партнерка Лин и двоје ситне деце.
Томас и Лин су конзумирали наркотике, он „тешке“, а она „лаке“. Деца су јела углавном чоколадне крофне. Део породице био је и пас, велики и ружан, којег смо се сви плашили и заобилазили у широком луку. Ноћне свађе ове породице су биле несхватљиво гласне, Полиција је долазила да их умирује и хапси, али су се они и са њима расправљали.
Апели пензионера да се Абориџини отерају из зграде нису успевали.
У госте су им често долазили други сународници, то је њихов обичај – ма где био ако имаш свог Абориџина ту ти је преноћиште обезбеђено.
Имао сам прилику и част да посетим њихову „јазбину“. Тако нешто нисам никада видео, као да је бачена ручна бомба, а слегла се прашина…
Породица је често време проводила лежећи испод дрвета испред зграде. Ту су волели и да спавају.
Тада сам радио као разносач колача по ресторанима и увек ми је остајало крофни пуних шећера напуњених пекмезом и сваки дан сам их давао њиховој деци. Томас и супруга нису ништа јели.
У ову лепу зграду је често долазио и моj син тинејџер Стефан. И он се спријатељио са необичним комшијама. Једини је смео да са њиховим псом уђе у лифт.
Остале комшије су ме одмах опоменуле на ненормално понашање детета које се са „Абориџинима поздрављало и весело причало“. И тако су текли дани у мом Дизниленду, деца су сваки дан долазила по крофне, лепо су се и угојила јер верујем да нису много више од тих крофни ни јела.
Елем, једне вечери испред лифта сретнем комшију Томаса. Пита ме да ли је Стефан стигао у Тутанију. Мени је било јако смешно, замисли Тутанија, суздржах се од смеха и кажем му да је стигао. Он ме замоли да га поздравим.
Назовем Стефана који је тада већ месец дана био у Швајцарској и кажем му да сам срео Томаса и да ме је питао да ли је у Тутанији. Обојица смо се насмејали, а онда му рекох да га је поздравио. Син је заћутао, а затим ми казао да је он једини који га је поздравио. Мој син Стефан у Мелбурну има и тетку и течу, и стрину и бабу, братиће и сестричине, другове из школе и клуба… (Вучинић, 2021:21; курзив додат).
Којештарије! Није него да аустралијански пензионери имају тапију на социјалне станове. Захтевајући да се абориџинска фамилија – коју не би требало „амнестирати“ због ситних сагрешења – принудно исели, зар се не питају на чијој су земљи зграде подигнуте и каква су све злодела учинили њихови преци (они их настављају у блажој форми) према староседеоцима.
Зар „протестантски хуманизам“ иде дотле да је сумњив свако ко ступи у разговор са њима пред пењалом – камоли да се скупа у њему провоза. Абориџин Томас је људскошћу узвратио на пуновредан однос Србина Стефана, и то када се она загубила и код његове својте (тетке, тече, стрине, бабе, братиће, сестри- чине…).
И шта сад, каква ту прича о лифту, кучету, чоколадним крофнама, опојним тварима, умировљеницима, протестантима…? Реч је ишла о Аустралцима и њиховом расизму спрам Абориџина.
Ономе ко жели да се исцрпније упозна са тужном судбином Абориџина препоручујем можда најупутнију књигу о томе Aboriginal Australians: A history since 1788 (Broome, 2010).
Не прођоше ни целих шест месеци од исписивања цртице „Абориџини“ кад Новак Ђоковић, наша дика, доживе њихову судбину коју је Александар Апостоловски маестрално описао у колумни „Како је Ноле постао Абориџин“ (2022:6): „Ако му ипак забране да игра, иако је потпуно здрав и не сервира вирусе, постаће јасно да је декретом одлучено да Новак мора да се одстрани из света тениса. Србин ће тако постати Абориџин, велики ратник кога су ставили у резерват…
За уљеза монденског спорта највећа награда била би да га истребљено племе староседелаца Аустралије, славни народ Абориџина, прогласи за великог поглавицу!
Заиграј њихов ратнички плес, Новаче!“
Напис потписујем с горчином у устима.
Илустрација ГЛЕДИШТА – Новак Ђоковић у Мелбурну
Академици (мај 2022). Пише ми пријатељ П. Георгиевски: ,,Прочитао сам твој текст на тему лифт[6], на први поглед тема небитна, а дао си слојевиту психолошко-социолошку анализу малограђанштине и деградације начина живота у, пре свега, тридесетогодишњем транзицијском периоду друштава и држава који су настали на кршевинама бивше нам заједничке Државе. И ја могу да ти испричам два случаја око теме „лифт“.
Први случај. У 1986. години Филозофски факултет у Скопљу организовао је екскурзију за наставнике у тадашњој „Северној Грчкој“; од 1988, када су увидели грчки званичници да ће се Југославија распасти, тај њихов део назвали су „Македонијом“, односно „Централним делом Македоније“, да би могли да траже промену имена Републике Македоније.
Када смо обишли неколико места, стигли смо аутобусом у место звано Платамона, где је пре поласка Филозофски факултет резервисао преноћиште у једном хотелу који је имао лифт. Четворо старијих професора, и међу њима један академик, ушли су у лифт, ја и још двоје колега сачекали смо да они изађу из лифта и ми да га позовемо и идемо у собе које смо добили на рецепцији.
Након извесног времена поново су ови професори с пртљагом сишли на приземље одакле су ушли у лифт. Ја их питам због чега сте сишли са пртљагом доле. Они у један глас одговарају: „На спрату где смо требали да изађемо и идемо у собе које смо добили лифт нема врата“, а један од њих каже: „Дај поново да идемо да се пењамо, можда смо погрешили спрат. Они су поново укључили дугме за пети спрат, али опет су Сишли на приземље“. Наново кажу: „Нема врата за излазак из лифта“.
Ја сам схватио у чему је проблем и рекнем професорима: „Могу ли ја да уђем у лифт и да видим да ли стварно нема врата за излаз из лифта, што је немогуће.“. Они су се сагласили, и ја уђем и пењамо се до петог спрата – и они кажу: „Петре, видиш да нема врата. А зашто су они тако сматрали? Због тога што, када су улазили у икоји лифт у зградама у Скопљу, лица су им одмах била окренута прама вратима. Ја њима велим: „Професори, окрените се супротно вратима у која сте ушли и видећете врата из која можете изаћи. Кад су то урадили, један од њих је промрмљао: „Ама смо глупи!“
Када сам то испричао једном другом професору, познатом историчару Христу Андонов-Пољанском, који је исто био с нама на екскурзији, почео је да се смеје и рекао ми је: „Зашто си им то показао, нек се возикају лифтом читав дан!“[7]
Јасно к’о дан да су трећедобаши, старији људи – не старци – посебно академици који су по правилу врло стари, конзервативни, лабаво прилагодљиви на новотарије, и избегавају их. И све то није страшно док не иде дотле да, због одбојности према новинама, они не желе да се бар упознају са њима и када притреба питају млађе како се користе. Нема ту места стиду. Академик и универзитетски наставници макар су признали да су испали смешни – „Нисмо знали да постоји овакав тип лифтова!“
Нису једини, јер изумитељство зачас мења начин употребе одређеног помагала на који смо се привикли деценијама и постаје рутина. Ако нам неко не покаже нови ред ствари, па га још лично и не испробамо, ето идеалне прилике да се обрукамо и пред собом, што мање боли, и пред другима, што се тешко прима.
Тако је, ради примера, врхунски новинар „Политике“, дописник из САД и са Блиског истока, први пут запао на Далеки исток, боравио у луксузном јужнокорејском хотелу и „настрадао“. Налазећи се у високороботизованој земљи у којој је све на дугме, заборави да је и пуштање воде у веце шољи после мале/велике нужде на сензоре.
На несрећу, они су смештени испод шоље без упутства на енглеском језику, и ето ти белаја: глобтротер притисну погрешно дугме, шикну велика количина воде, поплави купатило и читаву собу, окупа целог журналисту и једину му белу кошуљу…
Те вечери нити је могао да сиђе до рецепције и телексом се јави редакцији, нити је изашао ван да ужива у чарима Сеула. А требало је да се пресрами, само да зврцне телефон и пита рецепционера за савет.
Није се пресрамно, стога прошао и далеко горе од новинџије почетком двехиљадитих, петооктобарски министар (и непроменив до пре којег лета) јер је читаву ноћ џоњао испред скупоценог апартмана у високопозиционираном вашингтонском хотелу. Била га је срамота да скокне до лобија, или да закуца на врата чланова српске делегације, и умоли да му откључају собу, јер каквог ли малера? – добио је картицу, а не класичан кључ. Хвала богу да странски хотели имају дебеле тепихе по ходницима, па је државни слуга могао колико-толико да одремка у седећем положају пред одајама.
Увек постоји први пут у манипулацијама лифтом и тоалетом, картицом за браву или појасом на авионском седишту… Просте су то вештине и не искају богзна какве мудролије.
Ауторска посвета на првим страницама књиге: „Баба Гили и деда Стевану, који су ме незмерно волели и штитили.“ – Преузмите првих 20 страница овде, а поручите свој примерак овде.
фусноте:
[1] Штоно заповеди Сергеј Довлатов (Довлатов): „Али, предговор се отегао Почнимо. Нека ово буде почетак” (Довлатов, 2020а:11).
[2] Опонашам речи Дејана Стојиљковића: „Посао писца је да вас одведе од тачке А до тачке Б, а на вама је да процените колико вам је то путовање пријало и да ли сте на њему нешто научили.“ (Stojiljković, 2021:3).
[3] Убудуће иза наслова сваке цртице иде месец и година завршетка.
[4] „18 Interesting Facts About Elevators“, by Elpro | Jun 25, 2018. у превод сам интервенисао неколиким интерпункцијским знацима.
[5] Ставка 12 понавља осму, само мало другачије почиње реченица, која у оригиналу није ни граматички потпуно исправна – тврди преводилац Милош Тасић. Недоумицу изазива и различита бројка елеватора у САД, али тако је у оригиналу који не желимо мењати.
[6] Мисли на чланак: Ђорђевић, Драгољуб Б. 2019в. Социолошко казивање о лифту (у, испред, иза и около њега) изводи из азбучника. Sociološka luča XIII (2):46-69.
[7] From: Petre Georgievski [mailto:petgeorg@ukim.edu.mk] Sent: Thursday, December 02, 2021 1:16 AM To: Dragoljub B. Djordjevic Subject: RE: Brka predlaže; курзив додат
Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић
Овај циклус песама Жељка Митића, претходно је објављен у часописима: Поезија, часопис пјесничке праксе; број 3-4, просинац 2023, Загреб, Градина, часопис за књижевност, уметност и културу, бр. 105-106/2023, Ниш. Фотоилустрације су из музеја Едварда Мунка.
Песму Ово није земља за самце први пут објављују ГЛЕДИШТА.
Четрнаести јули 1817. године сматра се као датум којим почиње историја српске књижевне критике. Од тога дана па све до 21. августа исте године излазила је у Давидовићевим новинама једна жучна, темпераментна, лична и заједљива критика упућена на адресу „Љубомира у Јелисијуму“ од популарног и прослављеног српског романописца Милована Видаковића.
Орфелијева илустрација Љубомира у Јелисијуму, издање из 1858. године
Први пут објављено у премијерном броју ГЛЕДИШТА 1. октобра 1953. године
Када кажемо да је то датум којим почиње историја српске књижевне критике, онда мислимо на критику у ужем смислу те речи, на литерарну критику. Наиме, две године пре овог догађаја штампана је у истим новинама од 17. до 21. септембра једна друга критика истог рецензента и упућена на адресу истог писца, само поводом другог његовог романа. Али то није критика литерарног већ филолошког смера.
Писац и прве и друге рецензије био је, тада мање познат, али касније прослављени сакупљач народних песама, борац за народни језик и Гетеов пријатељ, Вук Стефановић Караџић.
Паралелно са напорима за стварање српске државе, после Првог устанка, иду и напори тадашњег просвећеног грађанства за стварање српске културе. У широком комплексу који она захвата, народни језик је од елементарне важности. Међутим, његово прихватање од стране оних који су му могли стећи популарност и озваничење, није ишло ни најмање лако.
И тако је дошло до чудног парадокса да те две идеје, стварање српске културе, односно језика и државе, живе у сталном непријатељству и узајамној нетрпељивости. Разлога за то има више, али један је особито важан. – Војвођанско друштво 18. века у своме животу на аустроугарским теренима, од стране власти било је у много коjечему ометано. Од свога досељења па све до 1918. године, када се аустро-угарска монархија коначно и неопозиво распала, то српско емигрантско друштво морало је, поред осталог, и да води борбу за своју културну аутономију.
Прозелитске тежње Марије Терезије које су ишле и за тим да се поунијати православни живаљ у монархији, никако нису ишле у рачун српском грађанству. И оно се одлучно и жестоко бори. Спретна и рутинирана језуитска пропаганда. штампа популарне црквене књиге на народном језику и на све начине ради на њиховом растурању. (Толерантним патентом Јосифа Другог 1781. године, Срби ће предахнути; али то ће бити касније.)
Помоћ и вера у Русију тада се показује и као једини и као ефикасен начин борбе. Све црквене књиге у држави изгледају сада православној јерархији ђаволски сумњиве, и да би домаћи свештеници могли да верницима сугерирају једино праву веру требало је пронаћи такве у чију се веродостојност не може сумњати. Те и такве књиге могле су доћи само из Русије. Постоје огромне сметње, али књиге пристижу. Отварају се и школе и у њима предају руски учитељи Максим Суворов и Емануил Козачински.
И тако, школска катедра и црквени амвон постају пропагандна места за ширење руско-словенског језика. У таквим школама, а под импресијом оваквих проповеди, образоваће се неколико генерација које никада неће посумњати у то да не говоре чистим славенским језиком.
Утолико ће бити теже уништити ту илузију што њу проповедају тако ауторитативни писци као Јован Рајић, Захарија Стефановић Орфелин, касније Мушицки. Ако је то било једино средство за очување народности, наиме примање славено-серпског језика, онда је то утолико и оправдано. Али у младој српској држави, у којој живи та иста војвођанска интелигенција и то као експонент оваквог става и схватања, тај славено-серпски језик постаје велика препрека за стварање националне српске културе.
Као да је дакле било само потребно објаснити штетност овакве традиције, па да се народни језик прихвати. Али црква хоће традицију по сваку цену (јер њу маријатеризијанске авети још увек плаше), интелигенција која се сматра некаквом аутохтоном вредношћу рогуши се и мршти када осети пучки задах, трговачко грађанство већ погоспођено у својим навикама не жели конверзацију, „свињарским и говедарским језиком“.
На први поглед, један гранитан и непробојан комплекс препрека. А као врхунац свега, неписмени кнез Милош који важно и сумњичаво врти главом кад је у питању Вуков језик.
Године 1815 – 17. године такав однос према Вуку није био изразит у толикој мери. Али већ у то време питање језика било је оштро постављено и нужно се наметало на први план расправе. Још је Доситеј у 18. веку истакао потребу писања на народном језику. Године 1783. у Писму Хералампију дословно стоји: „која је нами корист од једног језика, којега у целом народу од десет хиљада једва један како ваља разуме и који је туђ матери мојеј и сестрам?“
Али тај захтев за народним језиком био је инспирисан само тиме да би просветитељску литературу могао пратити и прост народ, те да се на тај начин унесе у њега што већа сума знања и да би се разбиле предрасуде и празноверице. У истом писму стоји даље: „Само простота и глупост задовољава се всегда при старинском остати. Зашто је друго Бог дао човеку разум, расужденије и слободну вољу, него да може расудити, распознати и изабрати оно што је боље?“
Дакле, у „расужденије“ пре свега. Али за „расужденије“ потребно је какво такво образовање. И зато Доситеј толико инсистира на њему. С обзиром на то да је његова просветна политика била широких размера, разумљиво је зашто он наглашава потребу особито за писање на народном језику.
Али ни сам Доситеј није потпуно знао народни језик. А да би се могло и полемисати Око тога, тешко да је њему уопште падало на памет. Језик је њему био средство, не циљ.
Вук пак у своме раду поћи ће таман са супротне позиције. Циљ ће бити баш језик.
И тако ће Доситејева демократска парола о народном језику, комбинована славено-серпским речником његовим постати управо препрека, јер ће каснији писци баш тај компромис, ту недоследност тумачити не као компромис и недоследност, већ као завршено и потпуно гледање на ствар.
Управо је то разлог што ће Вук непрестано тврдити да Доситеј није Творац народног језика и наглашаваће његово непознавање иcтoг. Традиција писања: славено-серпским језиком за коју ће се докази тражити наводно у Доситеја, створиће такву збрку у језику да ће Вук јетко записати: „Што не знаш српски метни славенски; што не знаш славенски метни српски: а што не знаш ни српски ни славенски метни како ти драго.“
Питање језика дакле поставило се оштро и сугестивно. Непосредног интересовања имао је за њега и М. Видаковић. О њему је писац Љубомира расправљао у неколико наврата. С првим делом Љубомира публикованим 1814. штампао је Видаковић и Примјечаније о серпскому језику.
„Ја, писао је он тамо, по мојему расужденију за општеје добро нашега народа находим да ми пишемо серпски, да нас вес народ наш разуме, а да наш стари језик славенски… оставимо за богослове и за нека токмо на учена и висока лица” относећа се дела“.
То је значи чиста Доситејевска традиција. У својој Граматици Видаковић то изричито наглашава: „Доситеј Обрадовић перви нам поче просто, по обичном народа говору књиге писати, који повод даде и другима то чинити. Али све су то само изјаве. И оне једва да су нешто више неголи декларативне. У пракси тај „народни језик“ и није био много народни.
Видаковићеве књиге пуне су „славенских оконченија“ и строго књижевних израза. У својој првој рецензији од 1815. године, Вук се оборио управо на ту страну његовог романа „Јуноше“, искључиво језичну дакле. Ту му се замера на узимању славенских речи и облика на место српских и због употребе покварених облика који се чују по варошима.
То су оне исте примедбе које он чини српским књижевницима, само их не именујући, у својој Граматици од 1814. године. Критика је иначе похвална, а тон коректан. Видаковић је још увек писао „слатким штилом“.
Вукова опрезност овде сасвим је умесна. Видаковић је био познат, цењен и вољени писац. Али Вук критикује баш зато; баш његова ауторитативност и популарност нагони Вука да се разрачуна са Видаковићевим филолошким схатањима и да их, опрезно и уз осмех, поткопа у очима публике.
Судећи по тону прве критике, изгледа да је Вук у себи гајио интимну наду да ће можда Видаковић прихватити његове концепције о језику, јер је баш Видаковић био тај који је говорио да ми пишемо серпски, да нас вес наш народ разуме“.
За онај моменат, била је то врло неугодна чињеница да један тако ауторитативан и познат писац као Видаковић, шири преко својих књига рђав народни језик. То је могло завести и друге писце, особите млађе; али имати на својој страни и Видаковићево перо, та помисао је Вуку морала бити пријатна.
Међутим, критика је Видаковића страшно наљутила. Особито се коснуло то што га Вук упућује „на читање добри романа страним језицима“. Од 20. до 22. октобра исте године печата се у Давидовићвим новинама Видаковићев одговор.
„Као да он мени у тому што заповедати може“, жести се стари романописац, и предахнувши: „Срамота“. Но тај одговор, преко кога Вук ћутке прелази, не задовољава Видаковића. Њему је потребан неки снажан и неодољив аргуменат против. И он се по овој ствари обраћа Добровском за мишљење.
Одговор великог чешког филолога пристиже и он је доста задовољавајући. То је познато мишљење Добровског о „средњем слогу”. Видаковић триумфује и прелази у напад. У Предисловију друге части „Љубомира“ он Поново одговара Вуку потпомогнут ауторитетом Добровског.
Да је „прошасте године, пише ту Видаковић, они безимени брат (обе Вукове критике штампане су без потписа — примедба М.П.) сверху јозика у мојему усамљеноме Јуноши на мене рецензију издао… да је за оно време спавао, боље би учинио неже ли што је оно писао“.
Кад отвори Вукову Писменицу Видаковић није начисто с тим треба ли се смејати или… „љутити“. И откуда му толико смелости „нашу азбуку поткресавати“, „у ову љубезну нашега народа зеницу дирнути?“ „Погубна зараза литературе наше“, то је Вукова реформа.
Наравно да за народ треба „писати серпски“, али не као што „простејши изговарају“, него са коректуром према славенском. И као врхунац он наводи један став из писма Добровског о „средњем слогу”. Таква беспризивна документација требало је да направи панику у непријатељском логору. Уосталом, и без тога, ствар је била довољно драмски напета.
Када кажемо да је Видаковић заиста направио панику цитатом Добровског, онда ми само констатујемо једну чињеницу. Вук се нашао у врло деликатној ситуацији. Требало је одговорити, одговорити по сваку цену, али како проћи поред Добровског, а не додирнути га?
Критика је, прешавши преко свих обзира, ипак изашла. Она узима у поступак само прва два дела Љубомира; дакле, она није потпуна. Међутим, тешко да је и то било мало Видаковићу.
Вук се у њој обара на погрешке у географији, историји, на анахронизме, лош стил (цар Душан у 14. веку пије кафу, Љубомир шмрче бурмут, људи пале „рахетле“ и возе се „колесницама“ у Херцеговини). На ово следи духовита Вукова примедба: У Ерцеговини су познате колеснице као у Бечу самари. У Љубомиру се пустињак клечећи моли. На то Вук примећује да ми (православни) не клечимо кад се молимо Богу.
Светозарево оружје засветлело се као млеко. Не знамо, примећyје Вук, свиетли ли се код Срба млиеко или се биели. На рачун Љубомира и Светозара лепи и овакве епитете као: „магарац“, „будала“, „ветрењаст“.
Писац пак „лаже и лупа као пута у лотру“ и „бунца као баба у болести и прави магарцима своје читатеље или самога себе“. Бачена је анатема и на морал романа.
Вук напада на сликање свадбених обичаја и страшно се жести због нетачности у сликању. Поводом тога Вук пише и овако скандалозну фразу: „Овакову свадбу нека чини г. Видаковић, ако му се допада, кад се сам уз жени“. Да је Вук ово чинио смишљено и свесно показује нам једно писмо упућено Мушицком 1819. године: „Ја ћу да га испсујем горе него Видаковића“ (реч је о једном руском писцу).
Слаба мотивација радње. Кад Светозар не препозна Драгињу у Теодори: „Чудо, каже Вук, како је није могао познати Светозар, или она њега, у толиком разговору, грљењу и љубљењу, или како се она није сјетила кад јој је казао да је из Јелисијума“.
Слуга је срео Љубомира и Светозара и каже им да је Влајко украо Драгињу: „Да се није нам какова штета догодила? – Није Хвала Богу штета друга, но нејма нам от синоћ Господичнe Драгиње.“ На то Вук иронично примећује: то је готово као што приповедају: А да није шта штете било? Није вала Богу ништа, до два вола предња (оћерали Турци) и два стражња и четири средња.
Светозар је заспао у пољу и њему приступа „дух“. „Ми нисмо идолопоклоници, каже му он, да се Од кое какових измишљених духова плашимо, него смо мужествени и просвешчени“. Следи одмах Вукова бодља: „Г. Сочинитељ сматра да је то већ највеће и савршено просвешчeније, кад човек не веруе да има духова.“
У критици има и неколико примедаба о језику, али оне су од споредног значаја. Вук је овим имао намеру да Видаковићево дело детронира изнутра и да га потпуно обезвреди и омаловажи у очима публике; на тај начин би језик сам по себи био доведен у незавидан положај.
Да је то тачно сведочи нам доста опиширан увод у критику. Вук тамо констатује да ми пишемо српски већ четрдесет година и да смо за то време ударили у назадак. То зато што списатељи нису поставили себи „правила по коима ће писати“, „него како му кад падне на памет”. Уместо да се труде да језик науче, они „како кои зареже перо да пише“, мисле како ће поправљати језик. То је зло код нас велико и да би смо узели у одбрану у највећу драгоцјеност свога народа, свој народни језик“ присиљени смо се у јавно пред светом, непријатељски рецензирати и критизирати“. А критика има своје оправдање, јер у тим ће начином почети једанпут и наши списатељи мислити и сумњати о ономе шта пишу“.
Вуков таленат био је сасвим друге врсте него ли критичарски. Њему је уосталом за тај посао недостајало и шире књижевно искуство. Па ипак, тај човек еластичног ума и оштрог ока, мада по први пут, знао је да се снађе, и то изврсно, и на једној овако стручној и за њега лично новој области, тренутак је овде одсудан и мора се узети у рачун. Језик је за Вука био светиња. А општа нетрпељивост према његовој реформи наметала му је, и у полемици и у личном додиру са његовим противницима, оштар и жучан тон.
Уосталом, борба коју је он водио и може се замислити у свиленим рукавицама. Отуда и једна лична нијанса у критици на Видаковићев роман, То је можда и једино што се њој може замерити, али искључиво са гледишта књижевно-историске перспективе. Време га и његов положај у друштву овде и иначе брани и оправдава.
Теорија које се Вук држи у критици могла би се назвати, с обзиром на његово литерарно образовање, теорија „Здраве памети“. То је можда срећа, јер баш због тога његова резоновања подсећају на реалистички књижевни манир. „Нека узме најгори немачки роман, пише Вук, који већ ни слушкиње не читају, па ће видети, да је паметније написан, него његов Љубомир. У поменутим романима представља се човек као што јест, и као што би требало да буде. Онде паметан и поштен човек говори и ради свагда као паметан и поштен; будала као будала… А овде на неким местима Љубомир и Светозар говоре и раде као будале и ветрењаци и рђави људи… Светозар сад грди Агапију, и каже јој да је цвет без мириса, а сад јој каже да је достојна и љубве и почитања“
Критика је иначе рађена без плана. Она је обично школско препричавање садржине, невешто и суво. Критика – то су уствари напомене дате у заградама. Вук је као сматрао да је довољно препричати ту и такву садржину, па да, са по којом критичком примедбом, постане сасвим бесмислена. Али какве су то примедбе! Бодље и мачеви наоштрени са обе стране. Можда и није ништа друго запањило и запрепастило Видаковића и његове читатеље колико то, та безмерна жучност и заједљивост. Критика је оставила снажан утисак и може се рећи да су после ње наши списатељи заиста почели „мислити и сумњати о ономе што пишу”.
„Тон критике био је страшан, писао је Павле Поповић, до њене појаве српски књижевници су писали мирно, пристојно, не вређајући никада један другога. Књижевност се сматрала као салон и писци су се трудили да разговарају као у салону. Они су један другоме упућивали само комплименте и учтивости. То је био урбанитет 18. века који су они видели на страни и они су га примили“. Али „Вукова критика је одједном покварила тај лепи тон и ту општу сагласност. Она је била врло оштра. То је једна страшна, беспоштедна критика; никакве милости нема у њој. Од почетка до краја она је изведена у једном непријатељском тону“.
Вук је живео у време белог усијања романтизма. Али он је са његовим представницима имао само утолико везе што је живео у то доба. Романтизам је успео да му наметне само теме, али стил и начин рада су типично реалистички, вуковски. Њега карактерише озбиљност у поступку и студиозност при раду, романтичарска „женијалност“ и заношење били су му непознати и страни. То су биле добре традиције 18. века, које је и Вук наследио.
За ГЛЕДИШТА написао Миодраг Петровић Куска (1929-2018)
Судбина писца је таква да мора стално да се бави појединостима, ситним послом са најужим могућим видиком. Ма како било обимно и богато и разнолико дело које писац ради, ма колико да иду y висину и y ширину његови планови, његов рад остаје прикован за појединост, за један призор, једну личност, једну реч. А чим писац покуша да ради „на широко“, имајући y виду целину, са отвореним, слободним видиком пред очима, све се замути и оплића, одједном стану да се кваре и губе и појединости и целина.
Иво Андрић, обојила вештачка интелигенција
Чим се врати опет поједином призору, појединој речи и реченици и почне њих да обрађује и дотерује, он осети како се јединство и целина његовог дела невидљиво, али осетно склапају и ведре, расту и усавршавају са сваким потезом пера. А кад дело буде једном завршено, онда се оно ионако одвоји од пишчеве свести и добије за њега ново значење, посве другачије од онога које је имало док је рад трајао. Могло би се рећи да дело за писца умре оног дана кад га он заврши. После, остаје књига.
Главна снага и стварни корен сваке приповетке, сваке поједине сцене y њој, налазе се y једној доброј мисли, једној верној слици. Она је у том склопу реченица оно што је матица у роју пчела. Кад она искрсне пред вама, треба све оставити и за њом поћи. У њој је семе и квасац за све остало. Јер, није вредност те хитно и нечитко записане реченице у њој самој, него у оном изобиљу и оној лакоћи са којом се после, за њом и пред њом, роје мисли и слике, невидљиво везане са њом.
У сваком опису или призору, без обзира на њихову дужину, они могу бити од три реченице или три стране, има увек једна једина фраза на којој тај опис цео почива, а која је у њему изгубљена и невидљива као оплођујућа семенка. Писац мисли често данима, недељама како да један психички покрет или један необичан призор изрази и прикаже. Он сам их добро осећа и јасно види, али не зна, што је главно, како да их учини читаоцу приступачним, разумљивим и видљивим. Са своје тачке гледања, он разабире све јасно и живо, али чим пређе на читаочеву страну и погледа: цела слика постаје мутна, нелогична и распада се у збркане појединости. То може дуго да мучи и обесхрабрује писца, али ако остане веран напору своје мисли и раду своје маште, он ће у једном обасјаном тренутку наћи оно неколико речи, повезаних јасним смислом. А после тога, све постаје лако, јасно и једноставно, реч се ниже на реч а реченица уклапа y реченицу. Одједном цела слика стоји пред читаоцем (јер је о њему реч!), стварна, жива и природна, онаква каква једино и може да буде. За читаоца је цео тај текст једновит и сливен сав из једног комада, али писац при сваком пречитавању осети и позна оне две–три надахнуте речи. Он их види (и само он!) као мали узидани динамо који оживљује и покреће целокупну мртву масу реченица и ставовa.
Има доста дана, често и читавих недеља, кад мало радим и стварно ништа не урадим, кад ми се чини да никад ништа добро ни паметно нисам написао и да никад више нећу ни написати.
*
Погледајте око себе људе који раде; и да не узимамо сложеније занате и послове за пример, погледајте, рецимо, човека који весла или који копа. Колико вештине, стрпљења и истрајности њему треба! Па зар је наш посао испод његовог?
Невоља је само што у нашем раду ни добра воља ни свестан напор не одлучују у оној мери у којој је то случај код радника или веслача.
*
На крају, и најбољи писац може у читаоцу да изазове само оне сензације које читалац већ носи у себи, а није их дотле био свестан, односно да отвори пред читаоцем само оне видике које је читалац способан да сагледа.
*
За некога су речи круте, непрозирне и непомичне ствари, као камење поред пута, а за некога прозирне, разнобојне, лаке и променљиве, као кристали, роса и облаци.
*
За једну мало већу приповетку, a често и за врло кратку, потребни су често огроман напор и велико стрпљење. Сваки покушај да се ствар сврши олако и брзо доводи до неуспеха и разочарања. Случај је исти као да је у питању гомила камења коју треба пренети на друго, мање или више удаљено место. Само стрпљиво и полагано, камен по камен, може се извршити тај посао. А од јуриша, као ни од лукавства, ту нема користи.
Рад маште, тежак и опасан, увек и у свему, више него што се то обично мисли, има једну нарочито незгодну и опасну страну. – После дужег и јачег рада живци дођу у нарочито стање које није замор, а јесте изнуреност. Тј. човеку се не седи и не спава; сав је устрептао, жељан је разговора, светлости и разоноде. Ако уметник у тим тренуцима не нађе бар нешто од тога што цело његово биће тражи, онда му се дешава да пада у чамотињу и депресију у којој време изгледа бескрајно, а земља пустиња.
То су мучни и опасни тренуци кад човек пада као авион који губи брзину.
*
Сваки пут се поново уверавам да се ниједна иоле већа прича не може писати у једном потезу, као писмо добром пријатељу, него све парче по парче, од појединости до појединости, од призора до призора и од запажања до запажања. И без реда неког, него час с краја, час c почетка, а час из средине приче. За то је потребно времена и стрпљења. Потребно је целу своју снагу и сву пажњу посветити свакој тој појединости, и радити је не мислећи ни на оно што јој претходи ни на оно што долази иза ње, као да само она постоји.
*
На свашта сам се у животу жалио, као што то већина људи чини (слабих људи!), на ситне болести и недаће, на стотине тешкоћа које сви сваког дана сусрећемо на свом путу. На све сам се жалио, као што то чине и други, некад мање некад више него други, али на једно се никад пожалио нисам, на велику, сталну тешкоћу коју имам код писања приповедака. А то ми је била и остала највећа и најтежа ствар у животу.
Код описа ствари, људи или догађаја, треба оперисати само суштинама. Преко облика и њихових мена, али само суштинама. Треба говорити из средишта ствари које се описују: не са површине, још мање са тачке гледишта читаоца, него из сржи онога што сте изабрали за предмет и што читалац треба да види, схвати и осети. – У писцу постоји и често се јавља посве људска, сувише људска тежња да напусти своје усамљено, тешко и мрачно место са којег говори и да пређе на другу, лаку страну, да бар за тренутак погледа свој предмет очима читаоца. Свако такво дезертерство свети се, јер одмах у том тренутку „прича умире“ и враџбина губи своју моћ. Нестаје чуда и његових обожавалаца. Остаје само то тешко сазнање и велики напор да се писац врати на своје незавидно место.
Највећа и најчуднија прича то је писац сам. (Он је ватра, а све што пише, то су само искре. Ватра, али под условом да остане y стварима и да говори из њих не учествујући у њиховој површној и променљивој игри и не имајући свога дела ни у чему.)
*
Сваке ноћи ја лежем у постељу уморан од дана који је прошао, забринут за онај који ће сутра сванути, измирен са сазнањем да сам сиромах, да ми је дано мало дана и добара, мало радости и још мање способности да се радујем. Још никад нисам заспао без мисли да је покривач на мени позајмљен и да ми је и сама топлина постеље у којој сам дата само кратко на уживање. Али то ме није никад спречило да слатко заспим и добро спавам. То ме никад није испунило ни жалошћу ни горчином ни завишћу. Напротив, увиђајући како је y мене свега мало и како је све кратко и оскудно, ја сам често и дуго мислио на друге људе и крајеве, где има изобиља и радости и где све траје, обилује и претиче. Тако сам, као незаслужену награду, имао у исто време и непролазно богатство света и мој кратак, штур и оскудан живот који ми је мио.
*
Не може се лако ни кратко казати шта је то што догађају који описујемо даје убедљивост и веродостојност и онај нарочити печат по коме га читалац прима као стварност, познаје, усваја и памти.
То није ни научна тачност, ни верност описа до ситница, ни поузданост података, ни сликовитост говора, ни лепота стила. Напротив, има реченица, ставова и написа којима све то недостаје а који по нечем убеђују, заносе и „плене“ читаоца и остају у његовом сећању као трајни психолошки, историјски и људски документи, док читаве књиге нестају и бледе без трага.
На пример, у сећању Проте Матеје, поред много нетачности и омашака у датумима и подацима, има таквих убедљивих и узбудљивих места.
Кад y мају месецу 1804. Срби пођу у Београд, сусретне ваљевска војска, са којом је био Прота, Карађорђа. „Ја превезем војску и топ. Војска пева и врло весела; ал кад пређе господар Црни Ђорђе, па уз параду сву војску: ,Добро дошли, браћо!ʼ поздрави, и кад га видоше и његове речи: ,Добро дошли, браћо моја, српски соколови?ʼ чуше, верујте децо да ту није војник остао, који запевао није a многи је старац радосне сузе проливао, кад је тако дочекао. И преко свог Дубоког рекао би да не само војници певају, но да је шумар и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао, и тако с певањем у Остружницу 8. маја на конак дођемо“ (стр. 112).
Стварни и помало суви стил Протин није ни овде промењен. Певање је у овом случају било један важан део ратничке и политичке стварности, која је њему главно, и он га описује исто као што на другим местима описује заморне маршеве, међусобне свађе или узалудна чекања. Ни трага од литературе. Не каже се ни ко је певао, ни шта је певао, ни како је певао. Само из народног говора позајмљене слика о шумару и листку на дрвету, да би се у њој сачувао тај важан психички тренутак кад људи у колективном заносу и полету шире руке и живље се крећу, кад се груди надимају, очи сјају а уста се сама отварају и пуштају глас y незадржљивој потреби за покликом и певањем. Биолошки фактор одушевљења, борбе и победе за коју се осећа да је дозрела.
Један римски државник је рекао својим суграђанима: „О, Римљани, колико сам се дана и ноћи трудио да заслужим, да добијем похвалну реч од вас! Човек не улаже толико напора за оне које презире.“
За оне писце који тврде да презиру публику.
*
У нашим младићким књижевним распрама често су се чуле речи „Од њега неће ништа остати“, или „Ово ћe остати“ и слично. Сад се та реч не изговара. Страх од извесних речи један је од знакова старости, или старења. Не говоримо ништа, јер знамо или слутимо да ништа не остаје. Доспели смо до места са којег се то види. Све ствари само бивају, трају и нестају. Све што смо сањали и радили чини и бледи у борби са заборавом. И вечерас моја мисао допире до у времена у којима неће бити трага од нас и наших дела, да људи који се неће звати нашим именом ни говорити нашим језиком, и ту још безнадно тражи слуту мога сна или звук моје музике.
(11. XI 1938)
Писац је, кад је на своме месту, унутарњи глас ствари и тумач свих међусобних односа њихових; он им даје лик, име и право место у васиони коју сам ствара и коју ми, читаоци, вољно примамо.
*
Писац не сме да се чуди ничему. Његова мисао иде упоредо са догађајима, развија се, расте, пада, застаје. Освртање уназад, извиривање унапред, везивање оног што је било са оним што ће бити, ишчуђавање и мудровање над догађајима и поводом њих, све су то несумњиви знаци рђавог именa, тј. писца који то није и који ради посао за који нема звања, дара ни смисла. Писац нема осећања, он је осећање. Оно што се зове осећајност смрт је сваке уметности.
*
Најтачније и најдуховитије речи нису чувене међу људима, него y тишини, над жедном хартијом. Најлепши ликови и крајеви нису виђени у свету, него у самоћи, у затвореном простору без видика и сјаја. У томе и јесте изузетност мука и тешко двојство пишчева позива. Он је разапет између делања и посматрања. A како, као што смо видели не може бити ни без једног ни без другог, он у очима људи изгледа час туђ свету акције час неверан свету мисли.
*
Посматрање света и познавање живота неопходно су потребни писцу, али само као услов. У ствари, и свет и живот стварају се у добрим тренуцима, кад човек остане сам, миран и непримећен, са својом хартијом и својим даром да види и чује, затворен и нем, да одређује и распоређује, немоћан и сам, да дарује и блешти, сиромах и скроман.
Задовољства која писци могу да имају од својих дела много су ређа него што читаоци мисле, а уколико постоје, она су сасвим друге природе. Читаоци, постављени aнтиподнo од ствараоца, варају се потпуно. То је као кад би неко мислио да сунце може да ужива у лепоти сопственог заласка.
Од ретких уживања која човек има од сопственог дела то је налажење аналогија код других писаца, случајни сусрети сличних замисли и истоветних решења. Читалац то уживање не може да има, прво: јер он стоји друкчије према свим тим решењима; друго: јер он одмах помишља на позајмицу: ко је од кога узео. Само писац зна да не може бити речи о плагијату, него о дубоким и неслућеним везама и сродностима.
У мојој прози Мара милосница има једно место где Велипаша, седећи у седници меџлиса, уместо да слуша препирке и приговоре босанских бегова, гледа замишљен кроз прозор летње облаке и ослушкује . . .
Данас сам, читајући Сент–Бева, нашао овај стих
„Laissez–moi . . . écouter та blessure.“
Мислим да нема писца у коме се никад није јавила мисао: како ћу изгледати y очима читаоца после сто година? Она се јављала и y мени, али никад се то питање није односило на суштину, него увек на спољашњи облик, језик, стил, правопис. Јер, што се тиче онога што сам писао, ја сам без страха и бриге; y томе има грешних и неумесних ствари, али нема погрешних и неискрених. Али, кад су y питању те спољашње ствари, и код мене су се понекад јављале сумње и бојазни. (Кажем: понекад, јер кад би се то дешавало често, човек не би могао саставити ни две пуне реченице).
У тренутку док стављам на хартију једну реч или неки обрт, ја их одједном угледам, штампане у неком књижевном часопису, али под знаковима навода, како иронично потомство данас штампа поједине речи и ставове из Милована Видаковића или Симе Милутиновића. И видим над тим мојим речима нагнуто лице читаоца из 2038. године, са подсмешљивим, али незлобним изразом. Тада бих хтео брзо да збришем или повучем оно што сам писао, али видећи да то није могућно, нагињем се и ја и смејем се заједно са тим будућим читаоцем, тихо и безазлено, смејем се своме тексту, али у исто време и ономе што је писано сто година пре њега и што ће бити писано сто година после њега, смејем се сваком писму и свакој написаној речи и изразу, и сваком читаоцу, и сваком суду и, најпосле, сваком смеху и осмејку и држећи руку братски на рамену тог будућег читаоца примам пролазност облика као део људске борбе и судбине.
(4. XI 1938)
Пишите брже или спорије, живље или опрезније, како вас мисао води и осећање носи, и не заустављајте се без потребе и не кидајте магију надахнутог тренутка који се можда никад неће вратити. Пишите без бедног обзира и лажног стида, са једноставном искреношћу саме природе. Пишите и знајте да вам је из океана времена дарован један трен, и y њему мисао, слика или реч која се таква више никад ни вама ни икоме другом неће јавити. Пишите слободно и несвесно, као што дишете. Али…
Али, кад прође тај тренутак, који је чист, драгоцен, муњевит и необјашњив као тренутак оплођавања, и кад се нађете пред својим рукописом, који је сада добио своје место у овом нашем свету у коме, поред свих немира и беспоредака, владају ипак ред и одговорности, тада му приђите без слепе родитељске љубави, хладно и неумољиво строго, не жалећи ни њега ни себе, не штедећи снаге ни времена.
Савијте сваку реченицу по десет пута преко колена, станите на сваку реч целом тежином, испитајте њену „носивост“, јер од тих кртих речи и слабих реченица треба да буде саграђен мост који ће непогрешно и неприметно пренети читаоца преко понора бесмисла и несвести у земљу живота и стварности, коју сте ви за њега и све људе успели да прикажете. Испитајте своју реченицу очима и ухом, исперите њоме уста по неколико пута као што ради винар са вином које хоће да купи.
Изговорите је нечујно, полугласно и гласно, и пет и десет пута (немојте бројати!), у разним расположењима и у разно доба дана. Мислите о њој пре спавања и ноћу кад се пробудите и расаните. (Шта има боље и паметније на што би човек могао употребити своју несаницу?) Упитајте се да ли би људи вашег језика у једном одређеном тренутку свога живота заиста изговорили вашу реченицу и признали је као своју. Изговорите је и у њихово име и испитајте да ли је верна и тачна, да ли јој штогод недостаје или је претрпана.
Иво Андрић, обојила вештачка интелигенција
И кад нађете да је све како треба и утврдите да сте задовољни својим послом, немојте стати; тек тада немојте, јер нема у пишчевом раду ништа опасније и несигурније од тога задовољства самим собом. Оно је рђав саветник и подмукао путовођа, који је многога одвео на погрешну страну. Не заборавите ни за тренутак да ваше дело треба читаоца да подигне и задовољи, а да сте ви писац, и да тек у читаочевом задовољству имате право да тражите своје, или још боље и тачније: да о вашем задовољству овде уопште није реч.
Имајте на уму да сте ви весник истине, тј. стварности. По вама велика људска стварност шаље своје поруке. Она вас је издвојила од осталих људи утолико (и само утолико!) што вам је поверила важно послање да људима вашега језика изнесете пред очи слику и смисао одређене стварности коју они иначе не би можда никад могли у целости да сагледају ни потпуно да схвате.
*
Кад један писац у току причања напусти тон приповедача, занемари радњу и почне да објашњава свога јунака апстрактним речима и да речима тумачи и слика његове погледе и намере који се из његових поступака не виде, то је крај уметничког стварања и напора за писца и крај уметничког уживања за читаоца. – То је исто као кад бисмо посматрали неки портрет у природној величини, заузевши најбољи положај и довољно одстојање, и кад би, и пре него што смо сабрали утиске и могли да донесемо свој суд, посматрани лик одједном оживео, напустио став који му је дао сликар, изишао из свог оквира, пришао нам, узео нас под руку и почео да са нама расправља о бојама, линијама и целокупни техници и садржини уметничког дела које смо до тог тренутка y њему посматрали и које сада, наравно, више не видимо.
Другим речима, то је неприроцно и само у себи противречно.
У сусрет 90. годишњици од рођења Бранка Миљковића, јединог српског принца поезије, у овонедељном броју ГЛЕДИШТА, дан пред 29. јануар, кад тачно пада јубиларна годишњица, присећамо се старог интервјуа који је 25. септембра 1960. године за недељник НИН урадио Михаило Блечић.
Бранко Миљковић, Михајло Лалић и Петар Џаџић
Мислите ли да ће човеков продор у космос наћи одјека у поезији? И зашто га већ није нашао?
Вероватно. Само, песници су још увек под утицајем трагичног Икаровог лета.
Ајнштајн се може препевати
Разговор с песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: „Порекло наде“ и „Ватра и ништа“, разговор водио Михаило Блечић, објављен је у НИН-у од 25. септембра 1960. године.
Ко је наш највећи савремени песник?
Несумњиво Васко Попа.
Постоји ли за Вас поетска формула света? Ако постоји, реците је.
Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епитаф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола.“ Моја формула: „Речи су моћ и оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“
Има ли песника који пише онако како бисте Ви желели да пишете?
Не. Треба све друкчије и поново рећи. Поезију треба прочистити. Нема песника кога не бих исправио. Оно што ми код највећег броја песника смета јесте недовољна сажетост. Васка Попу, поред осталог, ценим управо због те сажетости. Само оно што је сажето, не може се поново опевати.
Да ли је поезија „непрекидна свежина света“?
Усвајам валеријевску дефиницију: „Поезија је патетика ума.“
Философија делегирана у поезију, је ли нужна, функционална?
Савремена рефлексивна поезија претпоставља мисао ослобођену рационалистичких експликација, мисао у одсуству разума, чисту и слободну мисао. После надреалиста, мисао је истински запевала.
Какве су Ваше везе са надреализмом?
Родбинске. Себе сматрам унуком надреалиста. Покушавам да у свом песничком поступку измирим симболичку и надреалистичку поетику.
Да ли по Вашем мишљењу литература иде испред културе?
С обзиром да смо, раније као и данас, имали литерарних остварења чију пуну важност не схватамо, којима нисмо дорасли, ја бих рекао да је код нас литература још увек изнад општег културног нивоа. Међутим, по правилу, култура би требало да претходи литератури, као виши облик њене материјалне базе.
Ви у својој првој књизи Узалуд је будим (1957), имате стих који, ако се тачно сећам, гласи: Све што имамо то су наше речи. Ако бисте морали да будете лишени свих речи сем једне, коју бисте реч одабрали?
Одабрао бих једну прејаку реч, кадру да из себе поново створи читав речник.
Која је то реч?
Ватра. Ватра припрема птицу. Птица је поклон за небо.
Значи, Тако речи једна другу измишљају, како то Ви кажете у песми Критика метафора, (збирка „Порекло наде“).
Да, управо је тако.
Може ли се на српском језику испевати велика поезија?
На сваком се језику може писати велика поезија. Не постоје велики и мали народи, не постоје велики и мали језици. Постоје велики и мали песници.
Које две песме у нашој ранијој поезији сматрате најлепшим?
„Santa Maria della Salute“ Лазе Костића и „Можда спава“ Владислава Петковића Диса.
Може ли поезија помоћи…?
Поезија не помаже, поезија мири.
Шта Вас је, који моменат, из живота окренуо ка поезији?
Рано осећање немоћи пред светом нагнало ме је у поезију. Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: или да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чему се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха.
Шта Вас је навело да књизи дате наслов Ватра и ништа?
Мудра успомена на мрачног песника из Ефеса. Заснивајући поезију на хераклитовски схваћеном онтосу, покушао сам да избегнем елеаћански апсурдну замрзнутост која се, рецимо, јавља у мојим Трагичним сонетима.
У ком оквиру сте покушали да отелотворите хераклитовско схватање певања и мишљења?
У оквиру класичног мита о ватри и птици: Жар-птици.
Који циклус из своје последње књиге Ватра и ништа сматрате најбољим?
Не само ја, већ и други држе да је најуспелији Утва златокрила. У том циклусу су очигледна моја настојања да изградим поезију на националним симболима.
У чему је била снага тих симбола?
Њихова снага била би у томе да одразе једно прочишћено народно искуство и да својом сугестивношћу судбински преуреде народну уобразиљу. Властити систем симбола може се изградити само на властитој националној машти. Уколико се то не уради, никада се нећемо моћи ослободити туторства хеленско-римске, романске симболике која не одговара дубље паганској основи нашег сензибилитета.
У књизи „Порекло наде“ имате циклус песама који се зове „Критика поезије“. Неуобичајено, зар не?
У том циклусу покушао сам да правим поезију од њених недостатака.
Шта спремате у овом тренутку?
Са Мишом Николићем преводим стихове Манделштама и Хлебњикова. Поред тога, припремам библиофилско издање својих стихова са илустрацијама Р. Стевића Раса.
Мислите ли да ће човеков продор у космос наћи одјека у поезији? И зашто га већ није нашао?
Вероватно. Само, песници су још увек под утицајем трагичног Икаровог лета.
Какво сте детињство имали?
Тужно, ратно…
Када сте се највише уплашили?
Само једном, кад ми се учинило да више нећу написати ни једну песму.
Сад једно савремено питање, али изван уметности: Идете ли на фудбалске утакмице?
Не.
Да ли сте нешто заборавили у животу?
Заборавио сам много тога. Пишем песме да бих се сетио шта сам све то имао.
Да ли бисте волели да поново учите да ходате и говорите?
Увек се наново учим усправном ходу и говору.
Шта Вас нервира у животу?
Спорост.
Када би на Вама извршили такозвано биолошко смрзавање и пробудили Вас кроз двадесет година, шта бисте учинили у том тренутку?
Тражио бих да ме поново замрзну!
Ваша омиљена пословица?
„Празну главу ветар носи.“
Бранко Миљковић у књижевној шетњи Калемегданом
Шта мислите о времену-судији?
Време је лажно, али суд његов је истинит.
Да ли бисте хтели још нешто да нам кажете о својој поезији?
Могао бих да кажем још много што шта, али мислим да то није потребно. Свако објашњење је условно и није једино. Оно што је песник желео рећи у песми, ни приближно не исцрпљује њен смисао. Сваки би песник могао да каже за себе: Ко сам ја да говорим о својој поезији.
Зашто сте своју књигу „Ватра и ништа“ посветили критичару Петру Џаџићу?
За сваки случај…
Кажите један свој стих…
Хоће ли слобода умети да пева као сто су сужњи певали о њој.
Која је уметност, за Вас, највећа?
Игра на трапезу.
Шта мислите о будућности поезије?
Све што је људско има своју будућност. Будућност поезије је будућност човека. О пропасти поезије говоре они који се плаше прогреса.
Први пут објављено у часопису Гледишта 1961. године
Данашње књижевно друштво Нестор Жучни у Нишу има за собом доста дуг пут и прилично богату традицију. Основано одмах по ослобођењу града, оно је почело да окупља све оне који су и дотад активно стварали или су били посебно заинтересовани проблемима литературе.
Његов основни задатак био је, како се каже у тадашњем правилнику, да омогући свим књижевним радницима, било старијим, било почетницима, да у оквиру друштва (односно Литерарног клуба, како се онда звао) испоље своје вредности и самим тим делују на средину у којој живе и раде.
Такозване затворене књижевне вечери, којима су по правилу присуствовали сви чланови, и дискусија после читања радова, биле су основна форма рада Клуба. Те књижевне вечери одржавале су се обично у просторијама старе Народне библиотеке поред Нишаве.
Доцније, када је Библиотека пресељена у нове просторије, чланови Клуба састајали су се било у њој, било у просторијама Клуба у тадашњој Лешјаниновој улици, било у Дому просветних радника.
На тим, мање-више радним састанцима чланови Клуба читали су своје песме, приповетке, есеје, па се после водила дискусија по њима. Већина радова који су се тада читали данас није сачувано што је, свакако, штета јер би они, и поред своје често сасвим оскудне књижевне вредности, могли да послуже као солидна сведочанства о једном времену и напорима тадашњих нишких писаца да одразе своје доба.
Поред састанака у ужем смислу, приређиване су с времена на време и шире, јавне књижевне вечери на којима су читани најквалитетнији радови чланова Клуба. Интересантно је истаћи да су те јавне књижевне вечери скоро увек биле добро посећене.
Оне су, без обзира на квалитет прочитаних радова, остављале приличан траг у тадашњем културном и јавном животу града. Сачувано је неколико докумената, записника и прилога који су тада читани. То су обично биле песме о насмејаним ударницима који са песмом на уснама хитају на градилиште, о колицима и вагонетима, о локомотивама и фабричким димњацима. Љубавних песама и песама о природи готово није ни било, а да не говоримо о такозваним личним, субјективним преокупацијама. То је, уосталом, била мање-више општа појава и нишки песници и приповедачи нису у том погледу били никакав изузетак.
Часопис Наш пут чији се први број појавио почетком 1948. године, деловао је у почетку као значајан подстицај. Он је успео да окупи приличан број млађих и старијих писаца, уметника, па и културних, научних и јавних радника који су на његовим страницама оставили пуно драгоцених сведочанстава о том периоду културног развоја града на Нишави. Осим песама и приповедака, којих је у сваком броју било по неколико, објављено је и доста прилога из новије и раније историје града. Било је и доста чланака и написа о раду Народног позоришта, Библиотеке, Савеза културно просветних друштава и других установа и институција.
У двоброју за мај и јуни 1948. године уведена је и стална омладинска рубрика у којој су штампани радови писаца почетника. Они су, узгред буди речено, имали своје посебне литерарне секције – било по школама и предузећима, било по културно-уметничким друштвима, којих је било далеко више него данас.
Очито је да је часопис Наш пут имао намеру да не само окупи што већи број сарадника писаца, него и да региструје све значајније догађаје, да их на неки начин забележи и тако сачува од заборава.
Али ако у мало оштријој светлости погледамо данас све те песме, приповетке, репортаже, чланке, пада нам одмах у очи да је добра намера била изнад стварних могућности да се од часописа направи нешто трајније и значајније.
Пођимо најпре од песама. Њих има највише. У оних десетак бројева Нашег пута, колико је укупно за две године изашло, објављено је око педесет песама, које су скоро све без изузетака, идејно-политичке садржине. То се, рекли смо, може оправдати с обзиром на општи карактер наше тадашње поезије, али заиста су ретки лепи, уметнички доживљени стихови. Све су то махом голе, непродуховљене пароле, громки покличи о омладини која „ствара живот бољи по народној вољи“ (Р. Бојић – Колоне), о „браздама дубоким трактором узораних њива“ (Д. Миљковић – Жеља), о графиконима, димњацима и „светлости сунчаног дана у раду који не престаје за остварење Плана“ итд. итд.
Исто је и са причама. И у њима је пуно празних речи, неубедљивих констатација, стилских и језичких грешака сваке врсте. Ако бисмо по литерарним прилозима из Нашег пута судили о ондашњим књижевних снагама у Нишу, закључак би био прилично мршав.
О томе, поред осталог, говори и чињеница да ниједан од тадашњих сарадника часописа није постигао ништа значајније на опште југословенском литерарном плану.
Улица Љубисава Љубе Станојевића у Нишкој градској општини Црвени Крст
Па ипак, и овакав какав је био, часопис Наш пут одиграо видну улогу. Он је окупио и ујединио постојеће раднике на књижевном пољу и деловао је као подстицај без обзира на то што је има прилично лабилну уређивачку линију и сарадничку подршку.
Да је он стварно деловао конструктивно у односу на окупљање и повезивање постојећих књижевних снага говори и чињеница да се после његовог гашења готово сасвим угасио и рад Литерарног клуба. Читаве две године, све до јесени 1952. године, нишки писци нису имали своје стално организационо сређено Друштво.
Тек тада, а нарочито после појаве часописа Гледишта (чији је први број изашао октобра 1953. године) рад је поново оживео.
Пита ме мој пријатељ – човјек који без питања планира да помогне да се објави овај текст. Интересантно, поставља питање, чини ми се заиста, без трунке стварног интересовања. Вјерује, иако скептик по опредељењу, да ће написано вриједити залагање његовог имена за моје. Име. Или се мени бар тако чини.
Време тече пет пута спорије у најранијем свемиру
Ћутим, слагао бих кад бих рекао да ми се сто мисли врзма по глави. Не врзма се. Већ пар година врзма ми се само једна. Чини ми се, тачно од секунде када се осушило мастило на првом издању „Виноград Мехмед бега“ а ја истог тренутка ријешио да напишем нешто ново. Само један цитат из Библије.
– У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог. Она беше у почетку у Бога. Све је кроз њу постало, и од онога што је постало ништа није постало без ње.
Одговарам му. Баш тако, од ријечи до ријечи.
Насмија се, вели: „Па то је пријатељу плагијат, о томе је све речено“.
Ћутим, опет!
У праву је, али и није!
Размишљам, паметан је човјек, ванредно мудар – штавише; можда није залуд да му објашњавам. Знам ја да он добро зна да је то Јеванђеље по Јовану, или било ком другом.
Или било ком другом.
Све је круг, и све се понаваља – у скоро па идеално планираним цикличним круговима. Ипак, покушаћу и њему, и вама који читате ова слова, а понајвише себи да објасним – како слиједи.
– Знаш Драгане, моја сестра од ујака ме прије који дан замолила – мјесец и који дан – више, заправо (да не будем једини који лаже од ликова у овом тексту) да сачиним кратак видео прилог за гимназију „28. Јуни“. Видео прилог за гимназијалце. Видео прилог, у којем ће писац (јелте) средњошколцима да објасни зашто је неопходно да читају. Да писац, у мутну предњу камеру „Самсунга“, претходно необрисану и замрљану од остатака на брзину поједених ћевапа у кајмаку, дакле доручка оскрнављеног скроловањем по инстаграму (да се нешто не пропусти), у пар ријечи које неће трајати дуже од два минута покуша пластично приближити како је читање пријеко потребно средњошколцима за њихово младо ментално здравље. Заправо, за њихово образовање, тачније.
Бар сам тако схватио. Дакле, Ја – који у том тренутку, своје вријеме за одмор на послу, између два судска списа, трошим на опскурну радњу провјере стања животних догађаја објављених на интернет профилима људи које не познајем, треба да дјеци која то исто свакодневно чине објасним неопходност потребе за читањем људи, који описују друге људе, словима, а не сликама. Тежак задатак, с обзиром на моју лицемерност.
Водим телефонски разговор са Драганом, обичан – није видео позив, па не могу да оцјеним да ли ћутање са друге стране жице представља згранутост оним што је управо чуо, досаду, смарање или љубопитљивост у вези онога што му управо изговорих. Није дуго трајало, ћутање. На срећу. Одговори ми човјек:
– Ма пиши о чему хоћеш, само напиши тих двијехиљадеиседамсто карактера. Ако можеш.
Брзо сам му одговорио
– Могу, у тренингу сам, пишем трећи роман.
Јеботе, као да се роман пише у теретани.
Е, ту скапирах сву поцијепаност разума која ми се дешава између моја два романа. Новог и будућег. Последњег којег сам написао и издао у вријеме короне, док су нас држали свезане у боксове са брњицама на устима. Маскама на лицу, које су чини ми се мање служиле да нас заштите од онога што би могло да нам се деси када удахнемо опогањен ваздух, а више служиле због тога да нам се не би десило да изговоримо нешто што би излазило изван оквира мејнстрим прихватљивог, чиме би нарушили наручени феритејл саосјећајности за другога – заправо шарени, украсни папир којим смо умотали бригу насталу из страха за сопствену гузицу. И новог романа, који пишем након што смо преживјели ту апокалиптичну пошаст са екрана, праћену сахрањивањем познатих у лименим сандуцима, са позивима на свједочење упокојењу скинутих са респиратора, позивницама које су Боже ме прости имале ВИП ознаке.
Сад већ морам да објасним разлику између њих, између два романа. Романа који је већ одавно издат и оног који је у порођајним мукама. Романа написаног и романа који је у поступку стварања, оба писана од истог писца али различитог човјека. Не ласкајте себи, то нећу чинити ни због себе, ни због вас који ово читате, чиним ово због гимназијалаца којима сам намјерио да пошаљем овај текст, након што можда буде објављен, као извињење због обећаног а непослатог , суштински језивог обраћања непознатог средовјечног човјека који се кези у предњу камеру свог мобилног телефона и јавља им се као какав лоше даулендован Зевс са висина виралног Олимпа. Кратког видео уредка у којем им писац држи предавање, зашто је читање штива његовог и њему сличних добро за њихове младе душе.
За почетак, можда ће покоји/а од гимназијалаца који буду читали или слушали читање овог текста из чисте знатижење изгуглати појмове Зевс-а или Олимп-а па након читања или слушања о истима, на тај начин открити чудесни свијет старогрчке митологије за коју су Марвелови филмови пичкин дим (наравно да уживам у пројектованој слици ваше професорице српског језика док чита ове редове, и њених образа засутих руменилом због прочитаног простаклука, с тим што ипак не треба да заборавите да су њен и мој задатак исти, а то је – да вас натјерамо да као у хладну воду зароните у море слова и нађете смисао у читању, заборављајући бар на тренутак да вас скроловање неће одвести у дубине).
У чему је разлика између та два моја романа. Разлика је у ријечима, и реченицама. И због тога сам Драгану изрецитовао, на почетку мог разговора, а његовог врбовања, реченице из Библије. Ипак је она највећи бестселер на свијету, са сјајним словним пастелним пејсажима, ономатопејама и метафорама. Свим оним чудима, малим или великим, које су красиле књижевност, док ју је имао ко читати. Наслоњен на тај бестселер, на његову заправо апдејтовану верзију од људи названу „Нови завјет“ написан је мој издати роман „Виноград Мехмед бега“, пун је приче о опроштању, љубави, самоспознаји, природи и Богу, њеном створитељу. Он ми је и свједок, да сам га писао искрено. Али је ипак то роман анахроности, старих архаичних ријечи које требају да читаоцу омогуће да домашта и намашта негдашње вријеме. Такве романе је, уколико те створитељ бар мало поспе магичним прахом по раменима, лако писати. Вјероватно лако и читати.
С друге стране, роман који пишем је другојачији. Љубоморно ћу наравно сачувати његову садржину, јер се роман ипак мора продати, али ћу дати ипак мали хинт. Пишем о људима сутрашњости, о ономе што нас чека, или бар мислим да нас чека гледајући кроз наочаре онога што чини данас освједочену суштину људских образаца и односа пројектујући оно што нам сутра куца на врата. А људи будућности су врло прости, и огледају се у емотиконима. За тренутак оставите по страни овај текст који читате, одгурните његову електронску, писану, или верзију коју вам други читају. Уђите у свијет својих малих виралних помагала, отворите вибер, инстаграм или твитер и прочитајте последњу поруку коју сте послали својим пријатељима или сте је од њих добили.
Саберите број емотикона, скраћеница, ватфк шкртих енглеских изведеница, а у ствари вавилонских ријечи које сте послали или примили. Поставите себи питање, шта се дешава ако сви на свијету од Арктика до Антарктика разумију ваше дописивање, без обзира на матерњи језик којим се поштапају. Затим те емотиконе и скраћенице подијелите са бројем оних из прочитаног текста које су граматички правилне и смислене, изван непосредног односа са оним са којим се дописујете. Резултат ће бити поражавајући за смисленост. Поражавајући, и то не за вас, већ за све нас. Роман који пишем темељи се на таквим ријечима, новим ријечима, скраћеницама. Чини се као немогућа мисија, зар не. Па ипак, управо за такву сам се одлучио. Јер шта је живот него изазов, бескрајно чикање самог себе да добациш преко својих граница.
На почетку беше реч. А шта ће бити на крају.
Заиста, шта ће се десити са нама када дођемо у моментум којем тако, брзином свјелости журимо. Дубоко сам убјеђен да ћемо изгубити језик. Наиме, након што смо са скраћеница, прешли на говорне поруке послате у вожњи на семафору који се црвени, јер нас мрзи да куцамо, па потом говорне поруке замјенили емотиконима, па сузили и тако упрошћене емотиконе на срце, палац горе или доле, насмијану жуту округлу главу, са сузама од смијеха, бијеса или од туге, шта ће нас сачекати на ћошку будућности. Аксиом је да међусобно нећемо комунуцирати. Ко буде проговорио, смараће, биће траш, отпадник у раљама кринџа. Кад већ не разговарамо, неће бити потребе ни да се виђамо.
Један видео позив мијења све. Ако већ не причамо, нема никакве потребе ни да оплемењујемо свој језик, па ћемо стога престати да читамо. Чему читање. Радњу нам може скратити и сажети лагани исјечак на тик-току. Увод у радњу и епилог је губљење времена. Престаћемо да водимо рачуна о нашем изгледу, неће бити битно због здравља јер ће гојазност, закрчења артерија, холастерол и стрије на почетку рјешавати медицински захвати. После тога ће доћи шарене пилуле, или вакцине против гојазности – ванредна ствар. Да би се допали другима ту су већ разни филтери, а у будућности, сами ћемо пројектовати аватаре, умјесто нас аватари ће држати за прсте на првим састанцима и трести од узбуђења. Или сам оптимиста, можда састанака и неће бити. Бум – трас, готово!
Звучи ли вам прегрубо?
Отворите своју последњу виралну конверзације.
Пишем овај текст, непосредно након што сам дошао са славе, и већ ми се дријема. Пријатељ слави Светог Николу, шаран је био одличан али за мрву маснији, бијело вино слатко, сасвим довољно да завара за двије чаше више од дозвољеног, обара ме први сан или још горе, међусан….
……..Нико заправо није дао тачан одговор шта се то тачно одиграло са планетом Земљом у првој половини двадесет и првог вијека. Све је почело полако, са локалним сукобима, без јасно повучене црте ко је кога подржавао у тим локалним чаркама. Тек за мање од десетак година један наизглед споља уређен систем, у којем су биле јасно дефинисане границе између држава, распао се пред очима становника плаве планете у парампарчад. Све је мирисало на апокалипсу толико пута најављивану у свим светим књигама. Нервозни прсти још нервознијих свјетских лидера тапкали су по тастерима оружја за масовно уништење.
Владао је општи страх. Ратове су пратиле епидемије које су се понављале на сваких пет година. У поређењу са кугом, по смртности значајно мање опасне, свој данак су наплаћивале редовно, што у броју људских живота, што у паничном страху који их је пратио. Истеком прве године епидемије, по правилу би се појавио чудотворни лијек, вакцина, таблета, сируп, било шта што је модерна фармација пружала као одговор. Престанак епидемије и болести био је звиждук за наставак ратова. У круг. Без престанка. Скоро двије деценије.
У том систему, који је наизглед још функционисао, и гдје су државе, колико-толико пружале гаранцију обичним грађанима право на заштиту живота и имовине, зачудо, ваљда због тог привида, није било социјалних и егзистенцијалних бунтова. Полако, и скоро систематично, становништво се навикавало на ванредно стање. Сваки дан је почињао са катастрофичним вијестима на неком од меридијана, тако да се људски мозак, релативно брзо навикао да га не може згрозити баш никаква вијест. Размишљало се површно, од дана до дана без великих планова.
Ратове и болест није пратила немаштина и глад у већим размјерама. Некако се увијек, по правилу на неуралгичним тачкама појављивала рука спаса, кроз помоћ међународних корпорација које су кроз очи обичног грађана, без обзира на ванредне профите које су остваривале баш кроз вођење ратова и дивљање епидемија, биле виђене као спасиоци. Парадокс је да оне те профите нису ни прикривале, дапаче, врло су отворено објављивале податке. О свему су уредно обавјештавале, о приходима, о расходима, новцу утрошеном на маркетинг, на крају без трунке прикривања у билансима су приказивале колико их коштају политичари.
Нико више није преиспитивао да ли је одређени податак тачан или не. Све што је улазило на очи, јер су уши одавно престале да буду рецептор информације, прихватано је здраво за готово. Теорије завјере су постале аксиоми. Рат је од медијског спектакла какав је био деведесетих двадесетог вијека, постао интерактивна игрица за обичан свијет. Они који нису ратовали, навијали су за зараћене стране као на кошаркашким и фудбалским утакмицама. Све док нису сами у том зачараном кругу постајали учесници рата, а они за које су навијали, преузимали улогу навијача. Статистика је била све. Број пројектила, метри преко ноћи помјерене линије између зараћених страна, уништени авиони и дронови, све је жарило очи обичног навијача. Мртви, рањени и протјерани били су број на крају колоне.
Небитан број. О њима се при крају престало и писати, јер нису доносили одговарајући број кликова на нету. Нема клика, нема профита, избачено из рубрике. Демократија је цвјетала. На изборима, који су одржавани на сваком кутку планете, чак и на онима на којима се почетком другог миленијума није могло ни замислити да ће се одржати, биране су комплетне будале. Као да су се грађани сваке државе утркивали да изаберу што већег идиота. Бирократија се није мијењала. Она је само дочекивала и испраћала. Идиоте. Стид је нестао. Морал је постао растегљив попут жвакаће гуме.
Вјерске вође су мецене тражиле у међународним корпорацијама, славећи их као свеце, излечитеље, месије. Богомоље су затваране, рушене, рентиране. У Бога се вјеровало, по потреби. Индивидуалној. Број новорођенчади се рапидно смањивао. Апсурдно, не због ратова или болести, чак не ни због страха да се дјеци не би могла пружити сигурна будућност. Дјеца се нису рађала јер су постајала терет свакодневнице. Превише досадна, напорна, на концу незахвална. Узимала су превише слободног времена просјечном човјеку. Нису давала ништа заузврат.
Почетком четрдесетих година, двадесет и првог вијека, због великог слома папирног новца, нарочито јуана, изазваног неконтролисаним штампањем без стварног покрића, а ради заштите криптовалута и чувања свјетског тржишта, дотадашњих шест великих међународних корпорација, извршило је укрупњавање капитала и капацитета на начин да су се ујединиле у двије велике, суперкорпорације. Јужну и Сјеверну. Без јасне географске границе, попут леопардове коже, али са јасно повученим корпорацијским управљањем и различитом криптовалутом као основом обрачуна унутар њих. У рано прољеће 2044. године, у марту мјесецу, дошло је до „изненадног“ избијања епидемије вируса названог „Секмет“, који је нападао мождану кору малог мозга а преносио се непосредним додиром људске коже од људску кожу, и то само кожом горњих екстремитета. Од вируса су умирали само они са А крвном групом, али су прениосици могли бити сви.
Срећници који нису имали А крвну групу, уколико су имали теже клиничко стање, остајали су након прележаног вируса са трајним тиковима горњих екстремитета, док су они са лакшом клиничком сликом након пар дана од прележаног вируса постајали здрави али не и имуни. Као одговор на вирус, научници запослени у међународним корпорацијама, врло брзо су пронашли вакцину која се у основи темељила на хемијској компоненти пронађеној у кори кивија. Зачудо, кад су се раније појављивале овакве епидемије, ратна стања, како је то до тада био случај, нису обустављана. Напротив, појачала су се. Русија, која је већ раније, након рата у Украјини и повлачења војске САД и званичног распада НАТО пакта насталог једностраним повлачењем Америке из савеза, окупирала Пољску, Румунију и Бугарску, извела је изненадан напад малим тактичким нуклеарним ракетама на Турску, највећу савезницу Кине. Као одговор на тај напад, Кина је прешла нову границу са Русијом код Јакутска и незадрживо кренула даље на Сјевер. У рат се умјешао највећи руски савезник на том дијелу свијета, Јапан, гађајући кинеске носаче авиона у Охотском мору.
Европа није ратовала, стара дама је била стара, уморна и углавном ненасељена. Распад пензионог система и фондова, оне који су преживјели велики слом натјерало је да се преселе јужније, у Африку, јер су са својом личном уштеђевином због значајно мањих трошкова живота, могли пристојно да живе све до смрти. Како је наталитет у Европи већ у двадесетим годинама значајно пао а до четрдесетих потпуно нестао, Европа као континент (како је у двадесетом вијеку сама себи тепала) без већих природних богатстава и испражњена од становништва више ником није била интересантна.
С друге стране Атлантика након што су се САД подијелиле на Источне Америчке државе и Западну унију Америке, фактички без испуцаног метка и уз цивилизован договор, након двадесет година благостања и проспаритета, изненада је дошло до напада Источне на Западну услед неочекиване анексије од стране Источних Америчких држава на територије некадашње Аргентине на коју је Западна Америка полагала право. Чудном руком случајности у новембру мјесецу 2044. године сви председици великих сила који су изабрани на изборима, углавном одржаним током 2042. године нису били носиоци А крвне групе. И сви су преболовали „Секмет“. Није било познато да ли су због тога трпили последице, и да ли су услед наведеног имали тикове у рукама или прстима.
У јавности се подгријавала сумња да би вође Јапана, Кине, Русије, Источне Америчке државе, Западне уније Америке, Сједињених арапских калифата, Индоирака, могле са контролисаног тактичког нуклеарног оружја прећи на општенуклеарни рат. Зебња се увукла у сваког становника Земље. Непрестано су челници Јужне и Сјеверне корпорације позивали на мир, разум и уздржаност. Узалуд. Напетост је свакодневно расла. Стање неиздрживог дочекивања неминовности је било непрекидно. Све до краја новембра. Због неконтролисаног тика прстију председника Западне уније Америке над црвеним тастером нуклеарног арсенала умало је довело да Кина буде сравњена са земљом за двије минуте а остатак планете вјероватно да нестане у страшним мукама од последица великог нуклеарног рата за мање мјесец дана.
Иако се никад није сазнало како и од кога, у јавност су процурјели детаљи инцидента, који су изазвали панику, и по први пут у двадесетпрвом вијеку на планети Земљи довели до општих демонстрација на улицама свих свјетских метропола. Руља је била незадржива и пријетио је општи хаос. Свијет се клацкао на рубу пропасти. Срећом, мудри људи из Управе Јужне и Сјеверне корпорације, реаговали су хитно и одлучно.
Портале и интернет ставили су под своју пуну контролу. За ноћ су са интернета нестале све могуће и немогуће теорије завјере. Моментално је проглашена доспјелост кредита свим свјетским силама. Државе су банкротирале у року од десет дана. Ратови су престали за мање од двадесет дана уз мања тињајућа жаришта, гдје се пушкарало док конвенционална муниција није сасвим потрошена а ново снадбјевање онемогућено. Лидери свјетских сила, похапшени су и интернирани на Нови Зеланд.
Поглед на планету Земља
Нукеларни арсенал прикупљен је и закључан у два мегаподземна складишта у власништву корпорација. Завладао је мир. Свјетски мир. Коначно. Током наредне двије деценије, становници земље подстицани су да напусте своје куће и станове и пређу да живе у огромним новим градовима, у „клоксићима“ – малим собастановима, чији корисници су у њима имали све што је појединцу било довољно за срећан живот. Нису морали да брину ни о чему. О њима су бринули други. Благостање је било видно.
Будим се. Вино ме баш преузело. Сутра је други дан славе. Мораћу опрезније да пијем.
Самоћа је опијум приповедача, такав су сој душа, да ослушкујући тишину напуштају своје духове, дозвољавају душама, да саме у тишини постану тишина. Но, довољно је да чесма капље, да астматични сусед добије напад, довољно је најзад да на трен пожели такт Сибелијуса и стравично питање самоће, сва надмоћ његове душе над његовим разузданим духом буде доведена до сечива катаклизме.
Сто четрдесет година од рођењаФранца Кафке (1883-1924)
Тако пишу приповедачи за које ја знам, заправо волео бих да тако живе сваки појединачни тренутак својих егзистенција, јер тако ја пишем, тако силно желим да управо тако пишем. Све што волимо претпостављамо да нам је блиско на почетку и крају.
Рационалан човек, онај који не чини разлику између духа и душе, поставио би једноставно питање: о чему се заправо ради? Желећи да то избегнем, пишем причу, из једноставног разлога, не умем да одговарам на рационално постављена питања. Питам се, на шта би то личило и да покушам са одговором, ради се о сну, Францу Кафки, господину Леополду Левију, псу Клаусу, наставници Магди, парабелумима, топовима, тенковима, инцесту, Јунском рату, лепој Арапкињи.
Ко зна, можда је и то прича, али не моја, свакако не моја. То би представљало логички тачан исказ, задовољио бих дух дотуреном храном чињеница, али би душица куњала, та торокуша, лепојка, тај једноставни цвет. Прича која захтева оволики увод, постоји једино због писца, нажалост, али је тако, желим да је испричам већ дуго времена, носим је у себи, као унутрашњи руксак, по сопственом схватању из прилично недефинисаних потреба и у веома сумњивом двополном облику.
Не постоји биће којем бих је испричао, тај невероватан, али механички приказ тројства у којем егзистира пар супротности, да, мушкарац-жена, господин Леополд Леви виши финансијски инспектор среза Ниша и његова супруга Магда, моја наставница математике, али постоји још неко, постоји пас Клаус, постојим ја, немо опсесивно дериште, сви актери разишли су се, нестали, преселили се у један другачији систем времена и у једну измењену димензију простора.
На два пола једне тангенте, стварно туђ простор смрти и отуђења улази и у моју душу која постоји кроз приче. Постоје толики начини да се нешто искаже, али је само један важећи. Тачан. Причљив. Истинит. Већ неколико ноћи и дана ја окончавам (приче су приштеви душе) однос приче и моје душе, ствар са духом кренула је наопако. Хтео не хтео препустио сам Могадону (1,3-дихидро-7-нитро-5-фенил- 2X-1,4-бензодиазепин-2-она) да ме веже, али је Могадону незнана хемија спајајућих списатељских душ-духова.
Могадон ме питао, како би причу испричао Франц Кафка. Затим ме питао због чега имам потребу да причам около како волим Франца Кафку, а никада себи не постављам питање како би он испричао моје приче. Рекао сам: Могадоне, ради свој посао. И лепо сам уснио. Лепо је не… двосеклих метафора.
Уснио Франца Кафку. Можда у Могадону постоји нека намерна хемијска супстанца која те онемогућује да, опет је све ишло раздвојено, душа и дух, као разведени муж и жена у судској чекаоници. Сунце и Месец, брат и сестра, сједињени питањем, могућим остварењем једне приче, али нису могли одједном, није се дало руку под руку пред Франца, тако да је прво (ко?) питао: – Је ли Франц, како би ти испричао причу о господину и госпођи Леви који имају чудног пса.
Стајао сам пред робном кућом “Београд”, било је 16.02, чекао сам Кафку. Као и обично, његово радно време у Нишкој кредитној банци завршавало се у 16.00ч. Чињеница која ме силно обрадовала била је што робна кућа није била стварна робна кућа, нисам имао свест шта би стварна зграда робне куће могла да представља, али робна кућа у могадонском сну налазила се у трафици, и стварно је то била робна кућа, мислим унутрашњост робне куће, ниједан спрат није недостајао, чак су и покретне степенице биле ту. Гледао сам на сат, није имао бројеве већ слова. Франц се појавио у 16.08, што је заправо било ГХ ОУ. Носио је на себи црно одело, сив шешир и дубоке црвене јахаће чизме.
Касним – питао је. – Касниш – одговорио сам и један поред другог ушли смо у трафику – робну кућу. – И шта сад – питао је – због чега си ме опет звао у невреме. Добро знаш колико посла имам пред четворомесечни биланс.
– Имам проблема с причом, хоћу да знам како би је ти написао.
– Зашто бих ја писао твоје приче?
– Франц, ја једино желим да сазнам како би је ти написао, да причу урадим другачије. Знаш, ова прича има седам верзија, ни једну не могу сматрати својом.
– Хајдемо на покретне степенице – предложио је.
Прво је стао он, затим је један степеник остао празан, па сам ускочио ја. У том сам тренутку приметио да на леђима, у капуту, има рупу, у облику људске шаке и да му се виде леђа. Пружио сам руку и осетио његово хладно месо. Није се окренуо, само је казао: – Свака прича има седам туђинских верзија и осму, црну и нечитљиву, коју можемо, условно, сматрати својом.
Та је бесконачна, недовршена и само сни могу показати где је почетак писања и залеђено срце приче. Уосталом, због чега ти све ово говорим о осмим верзијама, ја никада нисам имао потребу да кренем од прве.
Тек сам тада схватио да степенице нигде не завршавају. Пели смо се и пели.
Видиш шта си учинио. Немоћан да изађеш на крај с клупчадима, не успевајући да не измешаш истину и лаж ти си ме одвукао од посла. А шеф, а заменик шефа? И гле, шта је са овим степеницама?
– Шта је с овим степеницама – поновио сам гласније.
Франц се лупио по бутини. – Како шта је, издрао се – па то је осма верзија. Ја искачем – казао је – искочићу за двадесет секунди. И знаш – наставио је мирним гласом – постојали су људи који су живели у Прагу, а никада нису прошетали прашким улицама. Према томе, сасвим је разумљиво што постоје писци који не дозвољавају своме срцу да се доледи.
– Шта то значи Франц?
– Да је немогуће раздвајати душу и дух у причама које носимо као Крст,
– Шта – хтео сам да питам, али је већ било касно. Скочио је на гондолу с кожном галантеријом, а продавачица га је хитро прекрила коферима.
Кућа господина Леополда Левија, ипак ће увек бити господе поред све извештачене другарске непосредности другоратних метаморфоза, налази се тик под нашим балконом. Сва је прилика да је главни пројектант имао и те каквих разлога да Левију ускрати поподневно сунце. Али свако зло има своје добро, кажем ја, те сам скоро две године маминим позоришним двогледом посматрао живот те куће. Био сам од оних дечака који виде и оно што се не види, заправо видео сам углавном оно што се није видело, да будем прецизнији. Напросто, привлачност неких бића довољна је да о њима сазнаш све што пожелиш. Да ли је заиста тако, драги читаоче, ти који приповедачевим воајеризмом задовољаваш своју жеђ за знањем.
Наше куће се нису посећивале. Леви је одлазио доктору Јунгвалтеру док је жена доктора Јунгвалтера имала заједничку кројачицу с мојом мамом. Тако се, како већ код жена бива, сазнало да је господин Леополд резервни пуковник предратне Југословенске војске, велики стручњак за топове, хаубице, пасионирани заљубљеник у ружно наоружање.
Преко жена тата му је продао, у оно време за дебеле паре, два парабелумама специјалне израде, које је током 1944, одузео један, оберштаумфиреру Милеру Хорцу из Улма, стрељаном у Нашицама исте вечери због недоказаног злочиначког убиства неке чегарске породице. Други пиштољ, одузео је капетану Јиргену Петеру Леу, о којем сам касније сазнао да држи продавницу сликарског материјала у Линцу.
За новац од пиштоља, мама је одмах купила кинеску комоду од Управе душевне болнице, а коју је користио док је у њој боравио екс-краљ Ђорђе Карађорђевић. Уверио сам се у веродостојност бившег власника када сам у тајном претинцу пронашао нацрте за три речне шалупе, а бака ми је касније, док је с покојним Карађорђевићем издржавала бању, причала о његовој опседнутости Дунавом и бродовима. Ја сам се, много касније, домогао и његове наслоњаче коју сам добио од Л.А. за четири грама хероина.
Кућа, која и дан-данас постоји, грађена је од црвеног камена који је данас немогуће наћи. Бака ми је говорила да је тај камен видела као девојка изнад Горњег Душника, али је касније поцмео. Комшилук је о Левијевима мислио много шта. Пре свега, све је почело управо због тих пиштоља и растиња. Милиција је често навраћала, мислим да су пребројавали оружје и покаткад узимали што им се свиђа, и то ми никада није било јасно, да ли је могуће да су га сумњичили за повремена убиства или шта ја знам. Оно с дрвећем постало ми је разумљиво много касније. Леви је везивао тегове о гране дрвећа, тако да је цео врт ишао надоле. Сви су се згражавали. А како је лепо када дрвеће схвати да може да расте и надоле. Та њихова кућа одувек ми је изгледала као да у њој не живи нико. Сем једног прозора, посвуда су биле прашњаве жалузине.
Затекао сам једном тату како га посматра док сам са псом одлазио ка Тврђави, тргнуо се и само казао: – У њему нема страха!
Бака, која је увек помно чула зетове речи, казала је: – У јеврејину више не може бити места за страх, у њима постоји нешто што замењује страх.
– Овог је и то напустило – одговорио је тата.
То је стравична кућа – казала је мама – ни за какве паре не бих крочила унутра.
Од када знам за себе Левија су сви звали Пуковник. Мислим да је био задовољан што га зову Пуковником. Сећам се да ми је Душан Кос, наставник хемије и колега госпође Леви, који је са њим био у логору Освећим, казао за време једне шетње Чаиром, како пуковник Леви ниједан пакет који је добио од својих или од УНРЕ није подигао. Такав човек ме је потпуно заокупио.
У собу је прво ушао Пуковник. Пас се није видео у први мах. Стајао је корак иза човека и зурио кроз прозор. Чинило се да им је досадно. Пуковник је запалио цигарету и сео у наслоњачу. Пас је легао на простирку поред његових чизама, али је и даље гледао кроз прозор. Човек се није мицао. Његово тело, оно што се наслућивало испод широке униформе, чинило се дрвеним и неосетљивим.
Пас је био црн и чудан. И ако су били врло близу братства разликовали су се, не по крви или нарави, него у кретању и чврстини непомичности. Човеку су се померате усне и цигарета, пас се није мицао. Жена коју су људи звали Пуковница, позната у вароши по двојици пуковника, јер су и пса звали Пуковник, ушла је и донела храну.
Заправо храна је била за пса. Њена светлуцава хаљина начас се изгубила, а затим се вратила носећи човеку прибор за чај. За човека који је изгледао глувонем људи су говорили да је зао из задовољства. По њиховом мишљењу пас је био опак по наређењу, Мада ни они који су се усуђивали да то кажу, нису озбиљно мислили, јер двојица Пуковника не само да су били далеко од тога да би дозволили било какав суд, већ су држали отворене очи, што је значило да гвоздена завеса не само да скрива њихов приватни живот већ искључује сваку могућност осећања, било којег, сем страха који су сејали.
Човек се није мицао. Размишљао је о томе како су људи неправични и глупи. Све оно што они нису смели да мисле о њему, мислио је он, уместо њих. Али када је као противтежу мислио своју мисао, појмио је истину да задовољство никада није имао. Ни он, а ни пас. Жена била неважна, О женском задовољству није вредело размишљати.
По обичају, парабелум је био на сточићу. Као и много пута раније узео га је и уперио у пса. Овај се лењо окренуо, уперивши поглед који не гледа – не у пиштољ, не у човека, већ кроз њих – испитујући контуре ништавила и досаде. Није никад трептао, а то није била једина сличност са змијом. Лагано је устао и изашао не осврћући се на човека, сигурно као да је и сам човек. Пуковник је остао у столици. Окренуо је пиштољ ка себи и цев ставио у уста. Повукао је ороз док му је у другом крају устију догоревала цигарета.
Жена је ушла у спаваћу собу. Тамо је већ био пас. Лежао је пред огледалом гледајући се у очи. Изгледало је да га фасцинира властити поглед; стварно је изгледао чудно с тим змијским очима, мада човек не би могао са сигурношћу да каже да ли су црне или стаклене. Жена се спустила на под, окренувши леђа огледалу. Дога је имала црну, сјајну длаку. Дугачки ожиљци на слабинама изгледали су као вез. Жена му је миловала бразде. Пас ниједном није задрхтао. Затим су се отворила врата. Човек није ушао, није чак ни проговорио. Само је стајао. Пас је устао да би му се придружо. Двојица пуковника спремна као и увек за ритуал због ког су живели, човек камџијом у руци и у парадној униформи, пас лењ и велик, човечан у својој лепоти, неприродан због оног што је знао. Корачајући напоредо изашли су из куће. Жена је угасила светло и почела да плаче.
Пуковници се упутише на реку. Сваке су ноћи шетали обалом до места где су ритуал завршавали борбом. Изненада би човек почео да завија као вук, истог трена дога би га нападала. Пас је знао да је парабелум увек празан, да једини метак који постоји у кући није намењен њему. Али је бич од говеђе жиле био стравично оружје. Човек је био низак, снажан и налик јазавцу. Прикованог погледа у очи пса изгледало је да плаче, дога је гледала у штитнике на човековим рукама.
Пас је нападао смишљено, одређујући правац уједа према мржњи која је пламтела у човековим очима, или сузама које су се сакупљале на његовим јагодицама. Пас није нападао човеков врат и гениталије. Човек је заузврат водио рачуна да не ошине пса преко лица. Обојица су знала да жена сад плаче у мрачној соби. И човек и пас грозили су се повратка у кућу, јер оно што је некада давало смисла обојици био је сада само патрљак месечине, бачен у реку, од кога су и рибе окретале главу. Град је спавао и није слутио урликање. Да су и знали да треба да слушају, засигурно не би препознали пуковнике.
Човек је завијао као вук, пас је режао и лајао као пас, људима су изгледали демонски. Тако нису могли да знају да су то они. И поред тога, људски језик, уста без зуба и мере, натерала су пса и човека да се кољу у тмини поред воде која је односила бол, али је увреда, лаж и самоћа остајала као једини доказ, једини разлог борбе и поштовања.
Пас је угасио поглед када је видео да је човек извадио сат. Спустио се на тло да олиже рањену шапу. Човек му је ставио ланац. Кренули су кући и не погледавши се, носећи исту слику, исту бол, али не показујући да је бол бол, а слика, она туга због које су се људи склањали са њиховог пута.
Жена је још плакала.
Човек и пас прођоше поред ње и не осврнувши се. Ушли су у купатило и опрали се. Пас је посматрао човекову руку пун поверења.
Њих двојица су спавали у истој соби. Жена није ни једном пуних шест година ушла у ту одају. И даље је плакала иако се одавно помирила са судбином која ју је очекивала. Добро је знала да, оног тренутка кад увреда буде враћена, један од пуковника остаје жив. Тада ће она доћи на ред. А казна стиже полако, када је судија и џелат онај који је био вољен, који је то можда још, и не може представљати ништа до пакао. Жена се придржавала ритуала, није стављала отров у чај и храну.
Пуковник је нестао 1965. из града. Наставница Магда убрзо након тога отишла је у инвалидску пензију, навукавши и ону једну неспуштену жалузину. Живела је на јогурту и карфиолу које јој је доносио луди Антоније, некадашњи центарфор БСК-а, а после рата због везе с неким Белим орловима, послушно чаирско потрчкало.
О Пуковнику сам поново сазнао, заправо поново сам га видео у ТВ дневнику, у једној краткој секвенци како акредитованим новинарима показује управо изведену операцију у којој је његова тенковска бригада избила на Суецки канал.
Тата је казао: – То је само слика на телевизији.
Тај човек никада не би ратовао.
Рекао сам: – Тата, то је чика Леви и он мора да ратује, Тада сам од оца добио један шамар, рекао је бесно – Штене, никада се не мора ратовати.
Оно чега се Кафка одрицао, ја сам прихватио, схватио сам, човече ако си љубитељ осмих верзија чега се стидети, 1978. године, у антикваријату у Кнез Михајловој срео сам девојку коју сам запазио јер је купила четири примерка Зохара и одмах на лицу места написала четири посвете. Звала се Кефер и била је на пропутовању кроз Београд. Ишла је ујаку у Мостар.
Водили смо љубав у хотелу Балкан, соба 206, и ја сам, будући да је долазила из државе коју сам волео, испричао о Пуковнику. – Ах – рекла је – тај јастреб Леополд Леви. Затим смо се посвађали, она је отишла у други хотел. Разлог свађе ипак није био довољан, у суштини ја ценим антимилитарискиње, да не завршимо осми коитус, онај једини и прави. Али не у Београду, већ у Мостару на реци чије име никада нећу избрисати. Буна. То ће увек бити река коју ћу сањати. Буна.
Кефер ми је испричала страшну Пуковникову судбину. Усмрћен, у сну преклан од Клауса, а цео Kibbuz Tiferet згрожен је био извитопереношћу љубави. Тако је лепо бити нормалан, тако је добро бити у границама љубави и мржње, говорили су суседи. Клаус га је заклао и појео, бар је тако писао Jerusalim post. – Има мноштво разлога за убијање, али је увек један пресудан – казао сам. – Да – одговорила је Кефер – истина се зове Марифа Хашиди, млада палестинска девојка коју су обојица заволели под погрешним утицајем псећег Меркура и људског Сатурна.
из трезора ГЛЕДИШТА пише: Славиша Николин Живковић
Песник и есејиста Ђорђе Матић из Загреба, боравио је први пут на југу Србије у Сићевачкој клисури, током међународне 32. Књижевне колоније Сићево, али и у Библиотеци СТЕВАН СРЕМАЦ у Нишу где је забележен разговор: НЕМА ПИСАЊА БЕЗ ЧИТАЊА!
Ђорђе Матић – Дизајн Миљан Недељковић
Програм међународне 32. Књижевне колоније Сићево, одржан у среду 13. септембра 2023. године на дан Светих Новомученика Јасеновачких. Говори: Ђорђе Матић, песник и есејиста; Разговара: Далибор Поповић Поп; Добацује: Велибор Петковић
Премијера само на ТРИ ТАЧКЕ ГЛЕДИШТА
Учесници Тридесет друге Књижевне колоније Сићево: Зоран Живковић (Београд), Ђорђе Матић (Загреб), Даница Вукићевић (Београд), Лаура Барна (Београд), Бојан Џодан (Београд), Војислав Пантић (Београд), Александар Петровић (Београд), Никола Марковић (Ниш)
Награда Рамонда сербика за вишегодишње стваралаштво којe је оставило посебан печат у историји савремене књижевности додељена српском писцу, есејисти, преводиоцу, издавачу, уреднику, сценаристи, професору др Зорану Живковићу.
Премијерно, нови број @GledistaOnline доноси запис: БЕЗ ЧИТАЊА НЕМА ПИСАЊА, разговор са Ђорђем Матићем, песником и есејистом
Забележено током међународне 32. Књижевне колоније Сићево.
— Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша (@Knjizevnici) December 9, 2023
Подсећамо, међународна Књижевна колонија Сићево је аутентичка књижевна манифестација, једна од најстаријих таквог уметничког облика у Европи. Покретач колоније био је нишки књижевник и преводилац др Мика Игњатовић, а утемељивачи чланови Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша и тадашња Културно просветна заједница.
Препознајући њен значај, Скупштина Града Ниша 2005. године доноси правилник по којем Књижевна колонија Сићево прераста у јавну градску манифестацију чији је оснивач и генерални покровитељ Град Ниш, а организатор Нишки културни центар.
Војислав Пантић и Никола Марковић
Последњих деценије суорганизатори колоније су чланови Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша и Народна библиотека „Стеван Сремац“ Ниш, уз сарадњу са свим градским институцијама културе: Народни музеј Ниш, Галерија савремених ликовних уметности Ниш, а посебну пажњу свим гостима посвети домаћински градска Општина Нишка Бања.
Покровитељ Књижевне колоније Сићево је Министарство културе Републике Србије.
Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша, као темељна организација нишког књижевног сталежа, баштини традицију друштва које је пре седамдесет година основано у Нишу. У данима значајног јубилеја Друштво је, присећајући се свог ранијег назива, основало интернет књижару «Нестор Жучни» да отргне забораву стваралаштво Проке Јовкића, првог српско-америчког песника.
Редакција ГЛЕДИШТА
Политика приватности
Да бисмо читаоцима пружили најбоље искуство, користимо технологију такозваних колачића за чување и приступ информацијама о уређају са којег приступате овој адреси. Ваша сагласност омогућава програму да аутоматски обрађује податке. Непристанак или повлачење сагласности неће негативно утицати на карактеристике. Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
