Две запажене књиге поезије су иза Александра Војиновића Најјачег, дебитантска ДИСТРОФИЈА БЛУЗ и друга СВРАКЕ, ВРАНЕ, ГАВРАНИ. Прва књига нашла се у ужем избору за награду Бранко Миљковић, а друга је премијерно дело Библиотеке СИГМА. Циклус песама СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ садржи делове необјављеног рукописа треће књиге његове поезије.
ИСТА ЗВЕР
Иста звер нас изједа изнутра
Храни се страхом
Храни се храброшћу
Храни се свесним и несвесним
Храни се мислима и заборавом
Храни се чиме год жели
Расте тихо
Расте гласно
Рачва се у свим правцима
И пружа у недоглед
Букти као зараза и јењава
На све могуће и немогуће начине
Шарена и црна,
Лепша је од нуклеарне печурке
Милује нас мрклином
Обасипа нас грумењем
Удише нашу несигурност
Поштапа се слабошћу
Она је рђава реч, зденац врисака
Редак пупољак
Она зна да смо будале
Иста звер нас изједа изнутра
Одозго
Одоздо
Са обе стране
Ни у сну нас не оставља на миру
Кад је замори наше месо
Кад јој дојаде изнутрице од наших мисли
Појешће саму себе
ПЛЕН
Даље од лажне скице света
Даље од скучених простора
И неозвезданих очију
Вуку те кругови
Сањаш немирне воде
Осећаш биље и звери у крвотоку
И већ си у шуми
Плен сопственог сна
Крвариш
Као сломљена стабљика цвета
Далеко од зидова
Далеко од жамора
Ишчезаваш слободан
СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ
Стоје преда мном
Прекасно развијене
На њима
Магична љубичаста боја
Пејзажи са друге планете
И неки други ми
Нема ни трага опасностима
Чујем жагор
Таласи ме запљускују
Чехиња дугих ногу и плавих очију
Показује нам књигу о великим уметницима
Разговарамо са пијаним Грцима
О фудбалу и рату
Један каже да би нас бранио зубима ако треба
Даје ми своју адресу
Да му пишем кад се вратим у Србију
Прихватам
Никад му нисам одговорио
Ноћне шетње
Велики месец сурфује
На узбурканим црним таласима
Пијемо пиво
Лупамо глупости
Бацамо риме
Пет дана под сунцем
Пет дана под кишом
Последњи трзаји слободе
Ускоро ћемо се удаљити
Као што се људи увек удаље
Као што се јаве седе
Као што се лице избора и поприми грубе црте
Као што се свако окрене себи
ЉУДИ
ходају
трче
певају
лете
пливају
скачу
свирају
воле
воле их
играју
пију и пуше
ослушкују
оговарају
стоје на прозору
стоје на семафору
стоје под сунцем
стоје у води
верују
не верују
плачу
смеју се
пишу
цртају
гледају филмове
додирују лишће
кидају гранчице у пролазу
мазе пса
мазе мачку
дижу руке према небу
прстима формирају кавез
за челичну птицу
гаје мале блесаве људе
који ће сутра
гајити мале блесаве људе
људи причају
ћуте
гледају
жмуре
трепћу
заљубљују се
у очи у зубе у песму
иду на посао
иду у пензију
иду у смрт
иду у вечност
и то им је мало!
ШЕТАЛИШТЕ
Светло у води
Заробљено између два моста
Између два света
Облаци тежи од мамурлука
Слепи мишеви и неке уврнуте птице
Које чак ни ја не разумем…
Траг крви дуж читавог шеталишта…
Сада мора да је уклето!
Као рођење
Највеће пријатељство
Или
Још горе
Као права, постојана љубав
Или
Било шта друго
Једнако ништавно и осуђено на исто
Мирис траве помешан са мирисом траве
Алкохол у умирућем желуцу
Графити посвађани идеологијама
Ругалице животу
Клупе леђима окренуте води
Споменици подигнути
У част покојне памети
Знојава, затегнута и запуштена тела
Обична срећа и несрећа
За којом жудим
Док се гробље шири
И расте у мојој лобањи
Туђом руком наздрављам шеталишту
И поклањам му свој дух
Решен да заувек лебдим
Изнад светла у води
Између два моста
Између два света.
ОБИЛАЗАК ПЕСМЕ
Свако лето
Проводим
У сопственој песми.
Сваки ћошак обиђем,
Сваки камен као стих прочитам,
Сваки стих као камен
Подигнем.
ПЕСМУЉАК НЕДОСТОЈНОГ И НИШТАВНОГ ЗРНА СА ЗАКРЖЉАЛОГ ЦВЕТА-СМИСАОЖДЕРА
Књига поезије МУВЕ у издању Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша изашла је у Библиотеци СИГМА крајем 2023. године. Од премијерног представљања на Нишком сајму књига те године, збирка је понела епитет најважније дебитантске књиге поезије песникиње из Ниша од почетка овог века.
ПУЦАЊ НА КРАЈУ СЕЛА
Букет пластичних кеса из баште
положила сам поред
надгробне плоче детињству.
На каменој чесми
још увек сијају моји цртежи сунца.
У старој породичној кући
крезуба вилица времена
вреба из гоблена.
На зиду баба Драгица
учаурена у венчаници.
Гњавим је причама о теби.
Волети те значи
репетирати наше поруке
када нико не гледа.
Бити увек насмејана мета.
Баба испија дуплу ракију
спрема се да ме расклопи и састави
за осам секунди.
За њу сам обичан ћорак.
У стакленој ћаси лежи револвер
њеног покојног мужа.
Сећања ми се заглављују у цеви.
Нишаним у огледало
које су испљувале муве.
ПОЖАР У ГОРЊЕМ СТОЛИВУ
Огањ настаје кад Локи слави рођендан.
Пуцне прстима и покрене ватромет
у наранџасте врхове борова
дува као у свећице на торти.
Тада се треба чувати
тишине поред велике воде
искри што тињају под капцима
егзотермних процеса међу нашим прстима.
После забаве остају ћелава брда
и мртве пчеле по површини мора.
Црне конфете показују ми пут.
Празан простор учи вештини
заборављања дрвећа.
Преживели и даље горе изнутра.
Још увек нисмо отпорни на пламен
и рођенданске жеље.
УВОД У ИНСОМНИЈУ
Предавања похађам код еминентних професора
импровизованих сценарија
погрешних скретања
и напада панике у салону намештаја.
Ноћи су лабораторијске вежбе
вожње кроз покушај заборава
у којима свет нестаје у измаглици
Кад околна брда запале цигарете
и магла се спусти на кружне токове
мењам осигураче на месецу.
На крају семестра
соба са огледалима постаће око инсекта
из кога ћу изломљене слике
наслагати у живот
ефектом стробоскопа.
Можда завршим курс немачког
испланирам зимовање
научим сликање акварел техником.
Можда песме
буду мој дипломски рад
мухоловка за мисли
на ивици радног стола.
ТУЖБАЛИЦА СА БАЛКОНА
Уселили смо се у кутију
док је вод челичних жирафа
стражарио над квартом.
Колоније мрава
са жутим шлемовима
рушиле су пирамиде од песка
Кроз ситно сочиво
гледали смо како се шире пукотине
у комшијским зидовима.
Даљински није мењао
програмску шему предграђа
и презимена су оболевала од анемије.
Никада нећу постати темељ
неког новог дома.
За то се копа исувише дубоко.
На великом бетонском екрану
моје око
биће мртав пиксел.
ЛУЈ ПАСТЕР PERSONA NON GRATA
Лисице са тавана
одбијају да предају личне карте
чак и када у њих уперим очев пиштољ.
Дугим реповима шибају до смрти
тенк на батерије
пехаре са такмичења
о врат каче неуспехе
глођу стихове
као пилећа крилца.
Никоме их не помињем.
Моја биографија заражена беснилом
слуша како други све раде боље.
У руци носим очев пиштољ
напуњен са шест ефикасних доза
вакцине о којој је Пастер ћутао.
ЉУЉАШКА ОБЕШЕНА О БРЕСТ
У мени се води деветогодишњи рат. Војска је разорила летовалишта у Котору. Спалила мусаку твоје мајке. Повређени су се вукли по кафанама. Ране лечили кипућим уљем. Једне ме је ноћи на штакама јурио неко с лицем налик твом. Попела сам се на брест и сакрила иза лишћа.
Мислила сам на море. Гледала младице како расту из мене. Ипак, нисам могла дуго да се држим за грану. Пала сам на свој гроб. Жртвовала свој народ. Потписали смо примирје и заклали лубенице.
Поново се љуљам над провалијом. Нож ниче из мог пупка. Љуљашка празна. Брест ће посећи и ту ће саградити гаражу на три нивоа. Нико не зна шта ће бити са мном.
Пре почетка, на четири стране (Ante initium, quatuor)
Остали су ветрови. И мале воде.
Рибе, шкољке и ракови Панонског мора и цело море, ишчезли су. Неке воде, боље среће, нашле су свој пут ка опстанку. Помешане с водама велике реке и ћудљивим ветровима, мале воде су се отргле, расле су и падале, и родиле четрнаест острва. А ветрови су некад учествовали, некад посматрали, некада надмено с висине додавали понешто облицима острва. Безвремени сведоци вековима су неговали своје земљане потомке, доносећи им живот и прихватајући људе који су се појављивали и ишчезавали.
Прихватили су и утврђење, чије је забијено коље палисада острво трпело, и тежину једне, па још једне и још једне грађевине; и бат људских стопала, коњских копита нимало нежних и ожиљке воловских запрега, нимало плитке, и урлање радника и војника, нимало пристојно.
Равнодушно су сведочили расту утврђења и спајању острваца. Воде су стварале маглу да непријатеља помету и збуне, да сакрију утврђење, а ветрови су маглу склањали да би утврђење у својој снази зликовце уплашило и отерало.
Утврђење је расло, примало и пратило нове и старе војске, сродило се острвима, ветровима и малим водама и чувало језике и сећања људи међу својим палисадама. Утврђење се уобличило, променило, опцртало неправилан квадрат на све четири стране света; ушанчило се и још више расло, омеђено малим водама које су испуниле шанац око утврђења, хранећи се реком Мостонгом, течном рођаком Дунава.
Острва су се збијала једно до другог да би могла да носе нове грађевине, људе и њихове језике и сва оружја; ветрови су помагали и поравнали свих четрнаест острва да би се лакше кретали међу зградама и људима, грлећи утврђење око шанца и унутар њега.
Острвца су се још ближе збила, воде су се повлачиле с друма да би кола са слободом тешком 150.000 рајнских форинти, спакованом у сандук, безбедно стигла до царске благајне. Ветрови су пратили поворку и бранили слободу од прашине и језике људи који су жаморили под тежином дуката.
Утврђење је чекало поворку бркатих и озбиљних мушкараца, гиздаве коњанике, поносне као у јунаштву крваве битке, да кроче унутар шанца, док су ветрови већ чупкали речи различитих језика из грива њихових коња носећи их преко шанца, новог дома намрешканих малих вода. Острвца, збијена, набијена, упијала су топот копита, другачији од свих до тог тренутка. Утврђење је постало град.
Воде су се умириле у шанцу, оне мање вредне града разлиле су на околне њиве, баре, мочваре и тршчаре, острвца су се сасвим сјединила.
Остали су ветрови.
I Курве не миришу на град (Meretrices non olfacies in urbe)
Шкрипа пера по грубој хартији постајала му је непријатна. Василије Дамјановић завршавао је предговор за своју „Аритметику”, навикнут на трпљење шкрипе пера, али ометен помало буком са улице, а помало неким мирисима које није распознавао.
Ослушкивао је, чкиљећи, као да би смањено видно поље могло да му појача слух. Без успеха. Разазнао је неке мађарске речи, са понеком немачком и српском, али није могао да докучи смисао. Помислио је да утиша светлост на својим лампама, можда би то помогло.
Ипак, остао је нагнут над својим хартијама, не мрдајући, док се црно мастило полако сливало са пера на моћан, масиван писаћи сто од храстовине.
Читав тај дан, необично топло време као да је узнемиравало Василијеве суграђане. Па, ни ноћ није била много другачија. Топла ноћ, проклето топла, помислио је Василије Дамјановић, за неке је већ јун, за неке је још увек мај, преслишавајући се, скоро целог живота, да ли је добро разумео разлику између старога и новога календара; откопчао је још једно дугме на кошуљи.
„A kurváknak nincs itt a helyük!”, узвикнула је нека жена. Одмах затим и неки пискав, али мушки глас узвикну „Komm nicht zurück!”. Тачно, помисли Василије Дамјановић, курвама није место у нашој вароши и не треба да се враћају. Срећан што је барем нешто разазнао из уличног жамора, та га мисао испуни некаквом врстом неодређеног поноса. Свакако, не без разлога; биров је Слободног и краљевског града Сомбора.
И сматрао је да му тај положај припада. Због породичног наслеђа, због богатства, због угледа породице, због оца Јована, команданта сомборске пешадије, члана сената и првог судије. Отац је био тај који је елибертирао град. И с њим још неки, љути и бркати мушкарци.
Жамор са улице се није утишавао, а Василијеве мисли летеле су попут врабаца и чворака, којих је било много, много, тамо изван шанца. Муњевито, као летња олуја, сећање на елибертациону повељу из 1749. године и очево лице.
И лица многих других мушкараца која су остала замагљена помињањем огромних количина злата које тада четрнаестогодишњи Василије није могао ни да замисли. И тада, као и ове вечери, помешани језици, његови и туђи, царица Марија Терезија, Венац, некадашњи шанац војног утврђења… и врућина, упркос ветровима који су доносили нове мирисе, али не и освежење.
Поглед му одлута на писмо из Венеције, датирано на 6. август (новога календара) 1764. године, којим се одобрава штампање његове књиге „Новаја сербскаја аритметика или простоје наставленије к хесапу”. Извадио је дамастну марамицу, обрисао чело и тек мало појачао светлост стоне лампе. Насмејао се себи, благо извијених усана и записао:
Прочитао је предговор своје „Аритметике” поново, осушио мастило, откопчао још једно дугме на кошуљи и посегао за старом нагорелом лулом која је стајала у раскошној застакљеној витрини. Гледао је у иницијал, невешто урезан у излизани метални обруч који је спајао дршку и тело тог an voluptas destinare, Ein Objekt zum Vergnügen, како је лулу називао његов пријатељ Стефан Нађ, апостолски синдик сомборских фрањеваца.
Предмет за задовољство. Свака издахнута димна стаза водила је даље и даље у нешто што је за Василија била мешавина спокоја и усхићења, неодређено стање које је тражило да се понавља, да се заслужи, да се прослави. И тако из дима у дим.
Слово урезано на обручу луле било је слово М; лула је припадала Василијевом претку Митру, прадеди тачније. Како је вртео лулу по шакама, наопако слово М заличило му је на поједностављени приказ главе кравље лобање. Nomen est omen, како год окренеш, весело помисли Василије на свог претка, трговца марвом који се богатио још у време турске управе у Сомбору. И отац је поред војничке каријере прослављен трговином стоком, а нисам ни ја другачији…
Изненада, опхрван мислима о породичној историји, сети се свог старијег брата Јосифа, покојног већ тринаест година. Слика бледог тридесетогодишњака на самрти није га никад ни напустила. Као ни она упечатљивија, када је мртвозорник дошао у кућу, а два груба, проста човека су спустили сандук поред кревета, у тишини, лако, рутински, као да није реч о смрти већ о некој игри у којој је циљ да се предмети по кући постављају на неочекивана места. Још необичније било је подизање Јосифовог тела с кревета.
У соби пуној људи, та двојица гробара подигла су Јосифово тело с кревета и преместили у сандук. Лако и увежбано. Јосифове шаке неприродно су висиле, као мала крила додата хладним непокретним удовима, док га је један гробар држао за надлактице. Ничег достојанственог нема у смрти. Па све и да нас спаситељ чека у својој светлости, земаљска смрт је само понижење, ништа друго, помислио је тада шеснаестогодишњи Василије.
И Василијево сећање на последњи поглед на брата ту престаје. Сећа се даље проте Бељанског, високог и озбиљног, који оцу говори нешто тихо, мајке која кроз сузе управља послугом, неких бркатих мушкараца, који као да су рођени љути и тужни.
Сећа се помешаних језика и како му је породична кућа пре личила на нови Вавилон; можда више на пијацу, него на дом. Сећа се да је тада кроз исти овај прозор гледао у православну цркву Светог Ђорђа, мало дијагонално у односу на породичну кућу.
Но, и сећања на неке друге смрти, које нису његове, породичне и интимне, колале су му мозгом; неки немир је покренуо времеплов иза његових очију и слике су се саме низале. Слика дечака, и још једног дечака, који са чуђењем гледају у поворку својих суграђана и из масе чују „губилиште, вешала, џелат, казна, плата…”. Маса је ишла у колони, неко пешке, неко кочијама, или запрегом, као избегличка река – али, били су то све становници Сомбора који ће се вратити својим кућама, неко у унутрашњој, неко у спољној вароши.
Био је то важан догађај за град који је тек градом почео да бива; град је добио ius gladi (право мача), чуо је како отац то изговара у разговору са сенаторима, члановима Магистрата. Међу њима био је и чувени Парчетић коме се Василије никада није честито ни приближио. Из детињег страха, јер где год да је чуо његово име, оно је изговарано са страхопоштовањем. Мартин Парчетић је тада, уз музику, предводио веселу поворку ка губилишту, а мало иза њега, на коњу, пратио га је Јохан Карл Тишлер, градски џелат, minister iusticiæ vidicativæ, како је писало у уговору који је град склопио с чиновником-убицом.
Касније, причало се да је Тишлер добијао педесет форинти годишње плате, али и посебне награде за мучење. Када се већ замомчио, Васлије је чуо и детаље уговора који је град склопио са извршиоцем правде који је равнодушним одузимањем осуђеничких живота обезбеђивао сопствени живот.
За бичевање, жигосање и спаљивање градски џелат је добијао шест форинти, али су одсецање руке и черечење били упола мање плаћени, као и распињање. У дане погубљења добијао је и додатну дневницу од 1,30 форинти и једну једину форинту за покоп погубљених. Тишлер је био у обавези да поседује сопствени прибор док је град обезбедио вешала, ланце, коња и кола за превоз на губилиште.
А првог праведног сомборског убиства сећао се Василије овако: скоро неприметни, будуће Тишлерове муштерије биле су мало иза њега, у колима којима је управљао једнооки Михаљ, човек неодредивих година, спреман да за кору хлеба и фићок палинке ради све што се од њега тражи, а за велику опкладу чак извади и сопствено око.
Један крадљивац и један силоватељ детета стајали су везани ланцима гледајући углавном у оно мало сламе под њиховим ногама. Тек повремено погледали су у тишини у леђа једнооког Михаља који је све време нешто себи мрмљао у браду. Крадљивац је обешен на новоподигнутим вешалима, а онај који је оскрнавио дете вешто је обезглављен и тело му је спаљено на ломачи.
Био је то свечани долазак неке другачије смрти у Сомбор – различите од до тада познатих, праведна и заслужена, једина смрт која је код Сомбораца изазивала понос, задовољство и срећу. Југоисточни и источни ветар смењивали су своју јесењу песму преко измешаних језика, шубара, марама и капа шарене поворке која је с песмом зликовце пратила у смрт.
Двојица је тада требало да умру да би се сомборско мноштво радовало. Утицајни сомборски следбеници Фрање Асишког мислили су да је смрт једног Јеврејина на крсту довољна да искупи грехе целог човечанства.
Василије је одложио непопушену лулу у страну свог стола. Окренуо ју је тако да иницијал М буде на доле. Више није био само угледни господин Дамјанович, како су га најчешће ословљавали и они који су знали да изговоре Ћ; велики судија, биров слободног града сад је у служби својих суграђана.
„A kurva nem tér vissza”, чуо је однекуд с улице. Благи, сада западни ветар и даље је носио непознате мирисе. Преко шанца, преко крекета жаба, да би се даље мигољио уснулим градом.
II Кад греши старији нараштај, млађи се учи злу (Ubu peccat aetas maior, male discit minor)
По одласку Турака из војне вароши, стари ветрови покренули су нове догађаје, узбуркали устајалу воду у одбрамбненим шанчевима који су омеђили невелико подручје које ће постати град. Комарци, жабе, чворци и врапци исписивали су немушто сведочанство поновне христијанизације.
Скромни фратри фрањевачког реда у свом су сиромаштву покушавали да обогате верски живот католика Бачке жупаније, још у време док су минарети џамија красили поглед на унутрашњост сомборског шанца.
Око годину пре Дамјановићевог предговора Артиметици, апостолски синдик фрањевачког самостана, уважени Стефан Нађ, детиње поносно је стискао писмо у знојавим длановима. Одани католик, помало суревњив према папској непогрешивости, усхићено се обратио свом пријатељу.
„Драги Дамјановичу, поштовани пријатељу, добио сам га, добио сам га, стигло је! Ево, види, драги мој, надбискуп калочки, Баћањи, каже ми Ваше господство! Понизно сам молио, ево овде види, и Магистрат ми је отписао:
г. Стефан Нађ, становник сомборски, поднео молбу Његовој Екселенцији надбискупу калочком, са жељом да од солидног материјала подигне поред града, код безданске ћуприје, на успомену и поштовање Спаситеља, једну калварију са стацијама и капелицом испод калварије.
Наравно, ја ћу докле сам господу мио у животу да сносим све трошкове, а ако добри бог да, када будем уз спаситеља, Магистрат ће преузети бригу, али не бој се, неће град због тога патити, из благајне католичке заједнице ће се то плаћати, да би нашој браћи источне вере остало исто”.
Затим се, и даље ужарених очију, погладио по десном уху, посматрајући Дамјановића као да ишчекује још једну потврду. Ветрови су улазили и излазили из града наносећи фину прашину на обућу двојице господе који су један другог држали за подлактице, у, како је деловало радозналим пролазницима, непоновљивом тренутку заједничке среће.
Ту где су се срели, започета је била градња градске куће, подједнако удаљена и од православне и од католичке цркве, основе латиничног слова Л (или недовршеног крста, рекли би Фрањевци), где је пажљиви посматрач на понекој цигли могао видети жиг ЦЈБ (Comes Joannes Brankovich).
Прва зграда Магистрата вароши сомборске никла је на темељима куће чувеног капетана овдашњих граничара Јована Јанка Бранковића. Сећање на заповедника још је било живо тридесет година касније, јер су преживели солдати и њихови потомци приљежно чували успомену и са дубоким поштовањем пролазили поред здања који су звали Бранковићев каштел иако је удовица капетанова, Марија Бранковић то породично здање продала Магистрату тек проглашеног слободног краљевског града, у мају 1749. године, за 500 форинти.
Старији су памтили, како се у Сомбору већ памти, да је ту некада текао рукавац речице Мостонге преко које је мали мост водио на поље, ка западу, све до шанца, где је био „зверињак” капетана Бранковића, коњушнице и дивљач капетанова, коју је чувао неки весели Чех.
„Прославимо ову вест, љубљени, идемо!” усхићено је одговорио Василије Дамјановић. „Бирај, хоћемо ли пити пиво код Фетера, Шпилауера или Пиркингера?”
Трен касније, Дамјановић није могао да се сети да ли је позив упутио на српском, мађарском или немачком језику. Ту поред њега, ветрићи, потомци великих ветрова Панонске низије, плели су своје здање око углова главне куће у граду и мешали правце расипајући се потом ка шанцу и провиријући даље тамо где им је то било дозвољено.
Један човек, кратке седе косе и младалачког лица, с чизмама у којима су се огледали облаци, уљудно се јавио двојици пријатеља, ословивши их по презименима. Одговорили су, али нису знали ко је љубазни човек.
Држања господског, а неодредивог статуса и богатства, привукао је погледе и грчких трговаца који су вукљали своје огромне торбе из којих су продавали разну робу, кад их то није мрзело. Дамјановић је, у намери да сврши своју Аритметику, код грчких трговаца купио пера, а мастило и хартија стизали су из Пеште. Седи човек пазарио је дуван, платио и окренуо се ка Стефану Нађу. Јоханес Обервелдер – рече, пружајући шаку Нађу, па брзо и Дамјановићу.
У великој Пиркингеровој пивници атмосфера је била слављеничка. Три језика су летела преко тешких кригли препричавајући прошлогодишњу посету грофа Адама Баћањија, управника државне благајне краљевине Угарске који је са својим сином посетио град и одсео у фрањевачком самостану. Раздрагане пивопије знале су чак и то да је даровао 100 форинти за изградњу цркве. И нису му завидели.
Гроф Баћањи откупио је сомборске елибертационе дугове од барона Теофила де Палме, знали су и да је износ 61.000 форинти и да, пошто новац није био враћен на време, жупанијска комисија је одлучила да прислино наплати дуг приходима са околних пустара.
И још су знали, сад већ веселији и распричанији, да је то није успело те су власти наредиле заплену пустара, а они су кроз смех препричавали да су пустаре и даље користили не марећи за опомене и казне. Говеда су бесплатно пасла царску траву; ха (српски), ха (мађарски), ха (немачки).
Са сваком новом туром пива стизала је и нова тура анегдота и градских прича, међу њима и она да су озлојеђени жупанијски изасланици још 1753. године посетили Сомбор и строго опоменули градске великаше и проширили забрану на све прваке града. И да је, бесан као гладан пас, гроф Баћањи сместио у Сомбор свог повереника и пандуре да би осигурао убирање властелинских давања, све док му град не исплати дугове.
Неко се сетио и да је Баћањи, јеб’о га светац његов, покренуо исцрпљујућу дванаестогодишњу парницу која је недавно завршена, а дугови, уз нову позајмицу, исплаћени и пандури весело испраћени из града.
Потомцима војника и понеким још увек живим солдатима дуг је био предмет забаве. Ратном братству, изграђеном од три језика, новац, дугови и царска администрација били су безазлена претња.
Луле, вруће и хладне, просте и раскошне, угашене и упаљене, красиле су грубе шаке махом бркатих мушкараца који су се надвикивали и задиркивали. Тек ретки међу њима с оба длана грлили су криглу, богобојажљиво и заљубљено, као да је свети путир.
Када су Василије Дамјановић и Стефан Нађ закорачили у пивницу, Јоханес Обервелдер већ је седео за грубо тесаним столом, пуним успомена на влажне кригле.
Весељаци су заузели скоро сва места, па двојица пријатеља нису имали другог избора но да упитају Обервелдера да му се придруже, што је овај љубазно прихватио, с обе шаке показујући на две слободне столице. Нови познаник, и даље незнанац, ћутке је посматрао придошлице.
И таман док је вадио кесицу са дуваном, припремајући се да за разлику од лулаша, себи направи цигарету, зачуђени погледи заледили су припремљена питања.
Тек понекад, када би неко, ко је видео света, забасао у непрегледну равницу и одахнуо у Граду, могао се видети човек с цигаретом. Овога пута то понекад постаће стално, јер Јоханес Обервелдер је тихо саопштио да је дошао да се настани и остане. И још је рекао да се искрцао у Апатину, пловећи Дунавом од Улма, трагом некадашњих досељеника који су оданде носили своје животе у пловним кућама, да би их склапали у равници, гурајући сећања и наде под кров и остављајући отиске и душу у мочварама.
Родио се, тврдио је, у време Велике комете, која је 1744. године била видљива у целој Европи; забележено је и да је отресита пруска девојка Софија фон Анхалт-Зербст посматрала комету из своје кочије, путујући на сопствено венчање које ће је учинити Катарином Великом.
И утврђење је било сведок Велике комете и његови становници су небеску појаву тумачили као злу слутњу; те и наредне године многи су сомборски граничари изгинули на европским ратиштима, оставивши у утврђењу више од 300 удовица, а незахвална Марија Терезија развојачила је Сомбор и одузела му привилегије. Пет година касније, преживели војници и повратници из заробљеништва, од утврђења створили су град.
Полако и тихо, причао је даље Јоханес Обервелдер, како је рано оседео јер су га валкире у шумама Тирингије грлиле и штитиле од сјаја комете. И сећао се својих мајки, тако их је звао, лепих и ружних, високих и здепастих, које су га дојиле и увијале својом косом док су махнито плесале, шапућући моћним стаблима. Касније, као дечак, помагао им је да ложе велике ватре, којима су чувале шуму, и шума је волела ту ватру.
Извадио је кресиво, труд и кремен, вешто намичући кресиво-прстен на кажипрст и средњи прст. Кресиво је било сјајно, исковано вешто од мачева палих, у древна времена, како су му мајке објасниле, на крајевима увијено у волуте попут капитела јонског стуба, да би увек чувало ватру у себи. Када су га мајке-валкире пратиле у живот далеко од тирингијских шума, сузама и својим врелим дахом утиснуле су на кресиво знак:
Када бих се некоме, некада, због нечега правдао, могао бих да кажем: због литерарних мотива. А, опет, не бих био искрен.
На дверима овог сумрачног увида стоји прскање невидљивим спрејом. Тиме се онемогућава да исти човек више пута гласа, кажу. Још некако могу и замислити хорде закрвављених очију и ниског чела како јуре од једног до другог гласачког места и гласају више пута. Али, како они то успевају?
Па постоје гласачки спискови, обучени и принципијелни људи у гласачким одборима који примењују изборни закон. И чак, ако понеко и успе да се удвори, обгрлати и прождере поштење неке гласачке контоле, вероватно би таквих било врло мало, по неким забитима, заборављеним селима далеко од поштеног демократског града.
Због чега би онда због те апсолутне мањине понижавали и прскали нечим, чиме год то било, апсолутну већину?
Неки други однос не треба ни очекивати од људског друштва. Најдемократскија друштва на Западу, као и афричке гласачке недођије, поступају исто са тим проклетим спрејовима. Човечанство нема толико прстију колико би их државе желеле да попрскају. Али, ево већ и дубљих нивоа ове озбиљне метафоре.
Већ сам чин обележавања је одвратан. Следећи Ролана Барта, могу да дефинишем однос означеног, означитеља и знака у некој политичкој ТВ слагалици. Ако је означитељ невидљиви спреј, а означени сам гласач, питао сам се шта је знак?
У овој депресивној, наивној семиотичкој игри, знак би било неспособно друштво. Оно које није у стању да организује гласање. А управо то се догађа, да држава на тај начин признаје своју неспособност да испуњава своје основне функције, да омогући елементарну исправност у кључном начелу демократије, једнакости гласања, једнакости свих људи, како виче на сав глас доктрина.
А лепо Домановић, тај савремени српски политички аналитичар, у „Данги” пише о оним жиговима на челима поноситих житеља земље „страшног сна” (прва Радојева реченица из ове приче). „Да би се распознавао сваки наш грађанин од осталих, кмет је јуче издао наредбу да сви овдашњи грађани иду пред општински суд, где ће се сваком ударити жиг на чело.”
Али слабо се ових година Домановић чита. А лепо је написао и ово: „Чиновник у белом оделу принесе мом челу жиг, и ја се тргох… Пробудим се из сна.” Каквог сна? Па, страшног сна.
Понеки интелектуални доушници би овде рекли, уз пуно поноса и подсмеха, да је то прича оних који су начули да тај спреј погубно утиче на ерекцију. Мени та примедба делује смешно и подло, али полако, тек ћемо је разоткрити!
Корачам даље у сумрачну земљу. Добро знам да је моја одвратност према денунцијацији, проказивању, жигосању само врх леденог брега, да је обележавање и прозивање тек симптом једне страшне друштвене болести.
Аксиом демократије, чини ми се и једини, аксиом свих демократија је да су сви људи једнаки. Истовремено, општи исказ свих нивоа у једном друштву, од најобичнијег човека до најзначајнијих одличника, макар посредно изречен, тај је да се људи разликују.
Када је тако нешто изговорио један српски бивши председник, и то пред делегацијом побуњених студената на поклоњењу, глас протеста интелектуалне јавности наше државице, свих иоле релевантних људи, до неба се подигао.
Када су власници гласа различитости стигли на власт, наставили су стари посао, прокламујући нове облике једнакости.
А сви смо потпуно свесни да свет није једнак, да људи нису једнаки, да судбине нису једнаке. Ма пустимо сада метафизичке доктрине, сви признајемо да се разликујемо. Мушко од женског, стари од младих, богати од сиромашних, паметни од глупих, поштени од лопова, талентовани од убогих духом.
Та имплицитна истина је у основи целокупног друштвеног живота, потка свеколиког вредновања и друштвене стратификације, покретач и етике и естетике. Устројитељ вредности.
Сећам се војничког терена око Прокупља пре петнаестак година (пре него што сам склопио „сепаратни мир” и државни ритуали престали да постоје за мене), дугих хладних резервистичких дана, када се мешало пиво и ракија, зајебанција породичних људи и послушност вежбана целог живота, патриотизам и надреализам.
Био сам десетар једном одељењу противтенковских топова, малених чудовишта која баш добро знају да протресу кости у земљи. Неки је ров требало ископати, ко би га знао због чега, наредио некакав резервни гребарош са звездицама.
Почела војска на смену да копају, цугајући неку ракиштину купљену од сељака по чијој смо њиви ришкали. У једном тренутку, прорадило ми демократско образовање из ОШ, устао сам и затражио од једног резервисте (а и дан данас бих волео да могу барем да га се сетим) ашов или пијук, опет се не сећам добро. „Дајте мало ја да копам”, рекао сам му.
„А, не долази у обзир, ти си интелектуалац”, одговорили су остали, на такав начин да је више гласова слило ту реченицу у музички канон.
Ту друштвену шизофренију до нежних дубина чудесног довео је Борхес у причи „Лутрија у Вавилону”. Друштвене улоге се деле коцком. „Као сви Вавилоњани, био сам проконзул; као сви они, роб; познао сам исто тако свемоћ, срамоту, тамнице.”
Свако може постати било ко одређено време, па Јово наново. Генетска вртешка или принцип лотоа подигнут на друштвени пиједестал. „Сазнао сам оно што нису знали Грци: неизвесност. ”
Уређење које се увек изнова ствара, али где меморија полаже право на коначну реч, на друштвену формативност. Меморија је основ етике, ужас и нада, страх и љубав одређују понашање јединке. Борхес верује у антрополошки оптимизам, људи су у бити добри, једно друштво може да фунционише само на основу меморије, библиотеке унутар мозга, чији највећи број наслова говори о етици.
Борхесово друштво је есхатолошко и религиозно, његов прокламовани атеизам се преплиће са природном религијом светла и таме, директно заснованим на феноменима заслуге и греха.
Нека ми сада буде дозвољено да се вратим на много прозаичније питање које се тиче одлуке једног гласача да више не гласа. На почетку приче навео сам зашто више не желим да гласам, али површно тек. Затим сам навео прави разлог. Неку врсту идиосинкразије, преосетљивости, ресантимана.
Али, ако бих желео да будем друштвени реформатор, политички вођа, властотворац, морао бих смислити убедљиви систем који би могао да буде замена овом који постоји. Човек увек мора да живи у некаквом друштву, какво год оно било. А све што је потребно духу који трага за суштином и истином је да се осврне. Негде у прошлости већ постоје сви одговори.
А све је тако једноставно, лако и природно, на тај начин да нас заболи глава када схватимо колико је одговор био ту, на дохват руке, пред самим носом. Па људи нису једнаки и не могу да буду једнаки, те према томе и не треба да буду једнаки.
Сводећи тај аксиом на тривијалност гласања, гласачи у лику ствари које долазе имају различити број гласова. И када боље размислимо о свему, све је тако лако и изводљиво, или барем исто толико компликовано као данас.
Да би један човек имао већи број гласова, мора то најпре да жели. Сви који не желе имају само један. А узвишени стичу своје гласове у зависности од многих услова. Сви ти услови се доказују, па можемо са уживањем замишљати вреву и стрку добронамерних и заинтересованих људи који брину бригу о свом и туђем животу.
А како би они добијали властите гласове, и по којим критеријумима? Ето правог питања!
Ништа једноставније од тога. Гласове човек добија у зависности од самог себе. У њему одјекују преци, тако да генеологија, породично стабло, традиција доноси одређени број гласова.
Па онда образовање и интелигенција, лако мерљиви квалитети који су и данас на високој цени. Па лично богатство, који је и данас основа за најскривеније и најподлије утицаје на тобожњу једнакост.
Моралност, поштење, доброта. Пристојност и солидарност. Па лични афинитети, породично стање, број деце и старих на старању, и још по нешто, све би то служило за стицање додатних гласова. Човек из добре, традиционалне породице, са више деце и старим родитељима о којима мора да брине, богат, а што би хтео и да сачува, образован и интелигентан, такав би морао имати много, много више гласова од оног који све то није.
А како доказивати сва та чојства?
Опет, променом дирекције, како би рекли психолози. Имовно стање се лако утврђује, оно и данас служи за различитије друштвене пресије. Породично стабло је већ садржано у матичним подацима сваке државе о сваком грађанину, а сада служи само за облике контроле и ни за каква права појединца.
Тестови мере интелигенцију, школе образовање. Етичке особине човека се исказују кроз неконфликтност, добротворне напоре, несебичност. Зар даваоци крви не би требали да имају бар још по један глас?
Па спасли су га. А онај који је убио, неће имати ни свој глас. Сама жеља да се утиче на друштво, да се докаже добра намера лако се доказује, број људи о којима човек брине још лакше. Не бих сада говорио о могућностима да се злоупотребе мерни инструменти у свим овим категоријама, они и сада постоје, и подложнији су кварењу него да служе добронамерном појединцу.
Чак, многи подаци би били видљивији, те поштеније исказани. Богати људи и сада утичу на опредељивање гласача, плаћајући рекламне кампање својим политичких штићеника, на пример. Али такве змије крију ноге. Да је овако како предлажем, могли би утицати, а да се не крију, да не троше превише и да се не излажу непријатностима.
И тако добронамерни човек мало по мало прикупља чињенице свог живота, претвара их у доказе и скупља гласове којима утиче на свој живот у оноликој мери у коликој је заинтересован за њега.
Рећи ће неко да су велике и могућности да злочинци и злонамерни пресуђују о друштву. То је онај исти академац са баналним вицевима о импотенцији, само је сада већ увидео своју глупост и прешао у морализаторски атак.
Одговарам наизглед наивно: а зар они и сада то не раде, али ван очију осталих?
Онако би барем били свима на видику. Истина о човековом правом бићу на видело, ето пароле! Јер ако у човеку има више доброг, показаће се. Ако нема до зла, показаће се. Истину ће сви говорити, а владаће само они који брину о себи и другима. Остали имају и даље свој убоги гласић, чврсто стиснут у дрхтуравој руци.
Зар Бил Гејтс и сада нема милионе гласова, а какав tuts или hut ни свој један једини. Зар наше друштво није дволично и зар му не долази сумрак, слом и пад због те дволичности?
Можда нисам у праву, али сигурно је да нисте ни ви, оптимисти и заклети љубитељи једнакости. Јер, ако смо сви исти, одакле толико зла, посвуда око нас?
Из буса излазимо код зграде ТВ5. Већ је пао мрак и никоме није посебно до вожње, нарочито не мени, који више и немам функционалан скејт. Ово је и добро место за растанак јер је отприлике на пола пута свима. Бојана је на Булевару, Каћа је код Вождове школе, а Митар и ја код Тасине.
– Е, је л неко гладан можда? – питам.
– Могла бих нешто да једем – каже Каћа.
– И ја – додаје Бојана.
– Ја сам увек гладан – каже Митар.
– Ајмо на пљеску – предлажем – Знаш, Бојана, као хамбургер, само домаћа, истовремено социјална, али и боља верзија, с правим месом, а не са сојом.
– Аммм, знам шта је пљескавица. Нисам отишла пре сто година, нити су ми избрисали памћење – мало увређено каже Бојана.
– Знам, знам, зајебавам се. Ајмо у Пикант.
После свих места за вожњу скејта, Мекдоналдса и собе у којој ми је комп, Пикант је моје омиљено место у граду. То је стара ћевабџиница, прекопута ТВ5 зграде, у коју ме је баба водила после парка. Да, и баба ме је водила у Чаир, не само деда. Када бих се толико истрчао и искакако да више не бих могао да стојим на ногама, баба би ме одвела у Пикант на пљескавицу, да ми дода довољно енергије да могу на ногама да се вратим кући. Одувек сам обожавао да једем пљескавице, али до отприлике једанаесте године нисам могао да поједем целу, већ сам увек јео без горњег дела лепиње. И увек празну. Тек сам недавно почео да стављам урнебес и киселе краставце.
– Немојте да вадите још – кажем кад изађемо из Пиканта.
– Брате, буквално умирем од глади – каже Каћа.
– Митре, је л ради Боки вечерас? – питам.
– Откуд знам, што? – одговара Митар.
– Па, питај га, пусти му поруку.
– А зашто?
– Ако је ту сад, можда може да нас пусти на кров.
Боки је лик који ради на ТВ5. Зграду зовемо ТВ5 зато што се телевизија налази на последњем спрату и има огромни светлећи сигнал, који се види с било које тачке у граду. ТВ5 зграда је једна од највиших зграда у Нишу и – ако верујемо Ивани из моје основне, која живи у њој, и која се у другом разреду хвалила бројем спратова – има 22 спрата. Митар зна тог лика, Бокија, који нас је неколико пута пустио горе. Поглед с крова је невероватан.
– Ај, сад ћу да га цимам – каже Митар.
– Ја нећу да једем хладно месо – каже Каћа.
– Каћо, ај не смарај. Боки је залепљен за мобилни, вероватно му већ одговара.
– Ту је, каже да се попнемо, али да донесемо и њему пљескавицу – јавља Митар.
Боки углавном ради ноћне смене и задужен је за рекламе. Тип је опседнут ТВ рекламама и често се људима представља као рекламофил или рекламождер. Митар и ја га зовемо ЕПП-мен, али он и није нешто одушевљан тим надимком. Хвали се да код куће има више од 300 ВХС касета искључиво с рекламама с нишких, регионалних и националних ТВ канала. Има и неког кума у Немачкој, наводно једнако опседнутог, који му наснимава и шаље касете с тамошњим рекламама. Каже да му је циљ да једног дана отвори музеј реклама – простор испуњен гомилом телевизора на којима би се нон-стоп вртеле само рекламе. Сваки ТВ би имао по два пара слушалица, тако да можете с девојком да уживате у рекламама, које иначе избегавате када гледате ТВ код куће. Да, Боки је човек с убедљиво најопскурнијим хобијем на свету.
– Има све? – пита Боки и пружа руку кроз, једва одшкринута, метална врата.
– Све што си тражио. Урнебес, купус, сенф и љутеница – одговарам.
– А туцана? Не пуштам ако нема и туцана.
– Има и туцана, ајде отварај – кажем му.
– Па, фала на достави, изволте – каже и пушта нас на терасу на крову.
– Каћу знаш, а ово је Бојана, наша другарица из Чикага , и не, не може да ти снима рекламе тамо – каже Митар.
– Чикаго? Опа Мики. Лет за Чикаго. Лепо. Требало је да тражим гурманску онда.
Каћа и Бојана одлазе до високе ограде и одмах ваде пљескавице. Крећемо за њима, али нас Боки зауставља.
– Чек, чек, де ћете бе? – пита.
– Па да једемо – каже Митар.
– Полако, па неће се истопи.
– Али ће да се охлади – кажем.
– Ће је загрејемо на рефлектор, не брини, хехе.
Боки нам десет минута прича о томе како тражи начин да пребаци све касете на ДВД дискове. Не зна колико би то могло да га кошта, само зна да је потребно пуно времена. Фора с њим је што је релативно занимљив, што значи да је занимљив само док имате стрпљења за његове будалаштине, а кад вам се пљескавица хлади, а девојка која вам се свиђа више времена проводи с вашом бившом девојком, мало и немате живаца за разговор о различитим видео форматима.
– Ајде, немој ми цупкате више ту – коначно каже Боки – Ће цркнете гладни. А ће вам побегну и цуре.
Кад им приђемо, Каћа и Бојана су појеле већ по пола пљескавице.
– Шта кажеш? – питам Бојану.
– Вау, стварно право месо, не могу да верујем – одговара иронично и пуних уста.
– Ма јеби се, бре – кажем, али не мислим то истински, већ више онако, на сладак начин, као, кажете то и замишљате да вас она потом удари у раме, па вас јури, па се загрлите, па загризете њену пљескавицу, па се мало љути, али заправо јој се то свиђа, па се пољубите, све то у служби чисте романтике.
С крова се види скоро цео град. Фудбалски стадион Радничког, заправо и читав Чаир, кад боље размислим, Булевар према Бањи, одакле смо дошли, Црвени певац, па даље Вождовом улицом према центру града. Ноћу, овако осветљен, Ниш изгледа као оне макете којима се симулира централни нервни систем или неко комплексно постројење, кад се не види како заиста изгледа, већ је као нека метропола, као Њујорк. Ок, претерујем, али изгледа јако добро, много већи него што заправо јесте. И не знам да ли је то због надморске висине или чега већ, али некако је ваздух чистији овде и није ни толико вруће. Све је боље на крову зграде ТВ5.
Из правца раскрснице на Црвеном певцу чује се шкрипа гума, а потом и ударац. Два аутомобила су се сударила. Један је скретао лево на семафору, а други се из супротног правца кретао право. Немам појма ко је крив, али делује као доста глуп судар.
Не можемо да видимо колико су кола оштећена, али обојица возача су изашла из аутомобила и урлају један на другог. Не успевамо да разазнамо све речи, али псовке поприлично јасно одзвањају чак до крова двадесетдвоспратнице. Бојана почиње да јауче.
– Шта је било? – питам, страхујући да није у лепињи случајно загризла парче стакла или тако нешто.
– Ништа, само ме саобраћајке увек исеку.
– Шта, имаш трауму неку? – пита Каћа.
– Аха, имали смо саобраћајку пре две године. Било је поприлично зајебано.
– Срање… Неко страдао? – пита Митар.
– Само ауто, срећом. Ја сам завршила с потресом мозга, а мама и тата солидно угрувани. Али, да, испревртали смо се и кола су завршила на ђубришту. Јако, јако зајебано.
– Да, оно, near death experience – кажем.
– И ја сам имао једно near death experience – убацује се Митар.
– Јао, брате, ајде не сери, молим те – кажем.
– Што? Шта је било? – пита Бојана.
– Ма, кретен лупа глупости, никад није био ни близу near death experience.
– Ти знаш! – каже Митар.
– Наравно да знам, морону, то се не рачуна!
– Сад ме још више занима шта се десило – каже Бојана.
– Само ће да ти згади пљескавицу – уверавам је.
– Не брини, нисам гадљива уопште.
– Си сигурна? Ова прича укључује мртву бабу и градски аутобус.
– Ајде, пусти га да исприча, аман – каже Каћа.
– Спавао сам код бабе на Пантелеју тад јер смо кречили, па сам ишао бусом у школу – почиње причу Митар.
– Не могу ово по стоти пут да слушам – кажем и склањам се на други крај терасе, да на миру завршим вечеру.
Наравно да Митар никада није био ни близу смрти, барем не сопствене. Седео је у том бусу и пролазио кроз формуле јер смо тог дана имали писмени из математике, када је нека баба села на седиште поред његовог. Није прошло пуно времена, а баба се навалила на њега и наслонила му главу на раме. Митар, тупсон какав јесте, није се уопште побунио, већ је само наставио да буљи у формуле. Седео је тако згрчен читав пут, штребајући, а бабина глава га је све више и више притискала. Тек кад је морао да сиђе на станици код школе, замолио је бабу да се помери. Али она није реаговала. Деловало је као да чврсто спава, а Митар се уплашио да ће се врата затворити, бус наставити, а он закаснити на писмени. Издрао се баби у уво и продрмао је, али она и даље није реаговала. Није ни могла да реагује јер је била мртва, вероватно већ неко време.
Каснио је сат времена на писмени. Када је ушао у учионицу, изгледао је као, па, као лик на коме је пре сат времена умрла баба. Бео као креч, знојав и изгубљеног погледа. Када га је видела у том стању, професорка му је рекла да иде кући, да не брине и да ће радити писмени следеће недеље, кад успе да се врати на фабричка подешавања. Сви смо му честитали како је успео то да изведе.
Генерално, волим ову причу, доста је јака, али ме нервира то што Митар себе представља као неку жртву. Поред целе мртве бабе, некако је он жртва. И прича ту усрану причу сваки пут кад упозна неку нову девојку. Сваки. Јебени. Пут. Не знам да ли покушава да смува Бојану, јер до сада уопште није изгледао заинтересовано, и не знам да ли би био толики издајник, толики Јуда, Јаго и Вук Бранковић у једној особи, па да ми тако забоде нож у леђа и почне да мува девојку која ми се свиђа.
Али кретен је то, а ово му је опробана тактика за мување риба. Мисли да ће, ако исприча причу која више приличи јефтином италијанском хорору, девојке помислити како је осећајан и смувати се с њим из сажаљења. Мада, не бринем превише, јер му заправо никада није успело да тако смува девојку.
Једном је, додуше, прво смувао девојку, а када је ова провалила да је Митар будалетина и полако почела да ради на плану евакуације, посегао је за тајним оружјем – причом о мртвој баби. Не само да девојка није пала на ту фору, него га је питала на које раме му се баба навалила, да она не би направила исту грешку. Заправо, на крају су раскинули због њеног сујеверја, јер је почела да се трипује да је Митар некакав весник смрти. Предлагао сам му више пута да, ако већ иде с том причом, проба мало да је обогати јер, очигледно, није довољно ефектна. Могла би баби да крене пена на уста, да јој крваре очи или, можда најбоље од свега, да уопште ни нема очи.
Чујем Бојану како умире од смеха и ударам још једну рецку на листу Митрових потпуних промашаја. Он јесте мој најбољи пријатељ, али је потпуни идиот. Често се питам да ли ми је најбољи пријатељ зато што је потпуни идиот или је потпуни идиот зато што ми је најбољи пријатељ.
– Реци, какав херој – кажем кад се вратим.
– Одушевљена сам – каже Бојана.
– Е, јебите се обоје. Не дао вам Бог да икада доживите нешто слично – каже Митар.
– Шта? Да нам неко умре од досаде поред нас? – каже Каћа.
– Јеби се и ти Катарина, знаш!
Боки износи касетофон на терасу и укључује радио. ТВ5 има и радио станицу. Не могу да се похвале једнако квалитетним садржајем као на ТВ-у, али увече често иде боља музика него преко дана, вероватно зато што је слушаност мања, откуд знам.
– Ел имају даме неку музичку жељу? – пита.
У Митрову част, Бојана наручује Elderly Woman Behind the Counter in a Small Town од Pearl Jam, али немају ту песму, па се одлучује за нешто мало комерцијалније, I Heard It Through The Grapevine od Creedence Clearwater Revival. Боки улази унутра и следећа на репертоару је Бојанина музичка жеља. Све четворо играмо, подригујући на пљескавице, које се нису слегле. Добар део имам снимљен камером.
Боки је, по свему судећи, шампион романтике. Да сад морам у Симсу да направим сопствену верзију мини-раја, овако би изгледао. Солитер, ноћ, осветљен град, пљескавице из Пиканта и плесање с најлепшом девојком на свету уз Creedence Clearwater Revival. Каћу и Митра бих избрисао или би их послао да обиђу ћалетовог миљеника Новицу.
Жири Књижевне колоније Сићево, у саставу: Зоран Живковић, прошлогодишњи лауреат Награде, Данијела Костадиновић, председник, Александар Костадиновић, члан, на седници одржаној 5. септембра 2024. године, донео је једногласну одлуку да награду „Рамонда сербика” за 2024. годину за целокупно књижевно дело и допринос српској књижевности и култури додели песнику, прозном и драмском писцу, сценаристи, новинару, књижевном и ликовном критичару, антологичару, преводиоцу, јавном и културном раднику, Перу Зупцу.
Перо Зубац, песник дечје душе, завичаја, љубави, жене и сновидних визија, луцидни истраживач у непрекидној потрази за стањима духа која се кристалишу у креативни чин, већ неколико деценија једнако је присутан у књижевности и култури једним посебним и аутентичним гласом израженим у разновидном и богатом опусу, сачињеном од поетских и прозних остварења, критике и есејистике, лирских студија, пародија, великог броја антологија и сценарија за филмове и телевизијске емисије, књига за децу, колумни у дневним листовима и новинама, либрета за балет и оперу, превода и препева са руског, немачког, мађарског, турског, холандског, словеначког и македонског на српски језик.
Свој уметнички пут започео је песмом Туга као седамнаестогодишњи широкобрешки гимназијалац, објављеној у студентском сарајевском листу Наши дани, да би се већ 1965. године, поемом Мостарске кише, публикованој у загребачком Телеграму под уредништвом Звонимира Голоба, уписао у ред врхунских лиричара. Готово да и не постоји читалац који не зна наизуст стихове у Мостару сам волео неку Светлану једне јесени, / јао кад бих знао са ким сада спава, / не би јој глава, не би јој глава, / јао кад бих знао ко је сада љуби, не би јој зуби, не би јој зуби, / jао кад бих знао ко то у мени бере каjсиjе / jош недозреле.
Од првих песничких радова и прве књиге Неверморе из 1967. године, штампане у престижном издању „Прва књига” Матице српске, па до данас, библиографија Пера Зупца бележи више од 120 наслова. Овако импозантан стваралачки опус сведочи о великој посвећености писању и о високо изграђеној свести о значају и значењу улоге писца у времену у коме живи. Треба бити загледан у јуче да би се могло видети далеко, да би се у тишини могла осетити крв која се из песника у читаоца улива док се, немирна, у море не разлије ‒ својеврстан је песнички кредо Пера Зупца.
Техника његовог писања скоро увек укључује метафизику смрти, стварне слике и замишљене снове и низ нијанси стваралачке сумње и страха у блиставој евокацији прометејске побуне или очајања: Запевао бих али се / плашим / да ће се у мом гласу / назрети јесенило, гласе стихови песме Подне се гласка зриком. И као што наслов ове песме показује, поезија Пера Зупца тежи довођењу слика и звука у констелацију синестетике, спајању са природом и превођењу целог света у меланхоличну мелодију ветра, облака, кише којом се слути лапис будућег доба.
Зупчева поетика је у исто време и чулна и самосвесна, заснована на онтологији узлета ка бићу, умирању и егзистенцијалној зебњи.
Има у тим стиховима нечег мистичног, дубоко сакривеног у дубинама мита, и онда када пева о видрама у телу вољене девојке у Трпањским елегијама, и онда када га носе таласи орфичке егзалтације, и онда када са спокојним зрењем и благошћу посматра старење, и онда када разговара са својом књижевном сабраћом, Душком Трифуновићем, Мирославом Миком Антићем и другима или, у другом случају, онда када Матија Бећковић, ловећи на руке мед златних меридијана, уместо своје поеме Вера Павладољска, казује Мостарске кише не би ли афирмисао тада младог књижевника Пера Зупца у којем је препознао несвакидашњи дар.
Конкретни смисао тог песничког путовања од неегзистенције до постојања у свим облицима и у свеукупности, наговештен је поетским речником топлог и једноставног израза са густим eмоционалним валерима таме и светлости, туге и радости, смрти и живота.
С друге стране, линија Зупчевог уметничког света и израза окренута је и земљи, историји, друштву, књижевности па читамо и књиге есеја Ти дани, О времену и невремену, Записи из тихог времена, лирску студију о Ленки Дунђерској, пародије на југословенско песништво Смејуљци, Перодије, Pantologyа Nuovа, поетске збирке Тито је наш друг, Сан им чува историја, Постоји ватра, Вуковарски успоменар,антологије приповедача, антологије песника Војводине, изборе из светске и домаће љубавне лирике, приређена издања Десанке Максимовић, Мирослава Мике Антића, изборе књижевног стваралаштва за децу, који нам дају право да га назовемо и ангажованим писцем са снажним осећајем да књижевност треба бити естетска, али и морална и духовна вертикала једног доба.
У том контексту, могао би се сагледати и његов новинарски и уреднички рад, као и ангажовање у издавачким кућама и на телевизији. Поменимо да је три деценије био запослен на Телевизији Нови Сад, да је био главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма, уредник програма за децу и младе, координатор Програма за децу Радио телевизије Србије, помоћник главног и одговорног уредника Забавно-рекреативног и спортског програма Радио телевизије Србије, први директор уметничке манифестације Бранково коло, уредник популарних серијала за децу Музички тобоган и Фазони и форе, уредник популарне серије класичне музике Хармонија сфера, главни и одговорни уредник часописа Детињство Змајевих дечјих игара и часописа за децу Витез из Београда, као и аутор и коаутор мултимедијалних спектакала попут Дана младости, олимпијских такмичења и слично.
Бављење новинарством и рад на телевизији, омогућили су му ширу друштвену и уметничку интеграцију са сценом и публиком и посредовање између литерарног текста и његовог даљег ширења у чему је показао и посебно умеће.
Но, и пре рада на уређивању серијала за децу и писања сценарија за целовечерњи филм о Јовану Јовановићу Змају, родоначелнику српске књижевности за децу, Перо Зубац је био већ оформљени и признати писац за децу и младе мада је тешко разлучити да ли су то књиге само за децу и/или за децу и одрасле читаоце. Прву књигу за децу Хоћу нећу објавио је 1972. године.
Данас има статус школског писца чија се дела налазе у лектири и у читанкама. Поезију за децу као и поезију за одрасле он пише лирски једноставно, ненаметљиво уносећи аутобиографске моменте и фрагменте из свог завичаја и детињства. Стално оживљавање дечаштва као да је условило хармоничну фактуру стихова и импресију да су песме настале у првом надахнућу.
Перо Зубац, у нашој коначној спознаји, песник је СЕБЕ, песник у којем су лична, интимна, доживљена искуства сједињена са страдањем, узалудношћу, лепотом и радошћу постојања свих бића и твари у универзуму.
Нека ова додела награде „Рамонда сербика” буде једна у веку који ћемо изменити љубављу!
У Сићеву, 17. 9. 2024. године
Извор: Образложење Жирија за доделу награде „Рамонда сербика” 2024
Пише: Данијела КОСТАДИНОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Александар Костадиновић: МУЗИЧКИ ПОРТРЕТ СНЕЖАНЕ СПАСИЋ
Одавно је јасно да међународни поредак функционише на леђима ретких ентузијаста који схватају трансмисијску важност државе и марљиво раде на њеном очувању и унапређењу. Имена већине њих се никада неће чути. То су пролазници на улици, људи са седишта испред, или иза, у градском превозу, младићи налакћени на ограду баште кафића, жене које се срећу у лифтовима, у згради или на послу.
Има их свуда и карактерише их неупадљивост, невидљивост и чињеница да их нико никада неће чути да изговарају да су заслужни за нешто. Ох, а како само јесу.
Александар Станковић: ГДЕ СУ ФИКСЕРИ У СВЕТСКОЈ ПОЛИТИЦИ?
Они ипак, нису тема овог текста. Нису, заправо, ни једног. Нити би њима то одговарало. У супротном не би заронили у то дубоко плаветнило из кога се покреће суштина државе. То су хероји калибра Станислава Петрова који је спречио потенцијални нуклеарни рат личним чином. Мало скретање на путу које је он учинио, омогућило је да систем настави да ради. Изнад таквих стоје људи који су далеко екстровертнији, а истовремено су спремни да сносе последице уколико њихову позицију то задеси.
Баш то јесте дефиниција фиксера, онога ко иде и чисти отпатке који остају за политиком. Да би се било фиксером, неопходно је проналазити мир у немиру, ред у хаосу и живети само у паузи између ескапада. Ти касакадери државе спремни су да буду стигматизовани и стоје први на бранику онога што нико други осим шачице одабраних неће схватити, на првим линијама у одбрани државе.
Њихове позиције су често преточене из живота на филмско платно. Уз обавезну маштовитост, екранизовани су Мајкл Клејтон, Реј Донован, те Елизабет Слоун и многи други. Лице живота фиксера изгледа гламурозно и пожељно. Гледајући те филмове сигурно су многи себе замишљали како улазе на места где не може нико, причају са атрактивним мушкарцима и женама, крију мистерију у себи која их чини надљудски привлачним. Ипак, само ретки у себи имају искру, спремност и коначну храброст за потенцијалне фаталне исходе.
Поменути ликови чија су имена истовремено и наслови филмова, иза оног првог слоја луксуза, носили су терет свог посла, који се ни у једном тренутку не може поредити са оним државним. Бити фиксер у политици значи ризиковати свакодневно, са реалним могућностима да се заврши у затвору или чак заврши потпуно. Државе су сурове и ретко праштају својим противницима, а сви фиксери су, коначно, потрошна роба, ако је потребно толику цену платити.
Охрабрује чињеница да свет још увек функционише, мада отежано. Фиксера има, али их је све мање. А и ово мало што их је остало, као да не обучава своје наследнике, или се они макар вешто крију.
О каквим се природама ту ради?
Тешким, челичним, одлучним. Неко би их можда помешао са онима који касно цветају, али пре се ради о људима који су спремни да служе позиву, држави и да за будуће генерације оставе оно што је њима дато на чување. Њима није важно на којој се позицији нађу, једини задатак је поправка.
Који год да је разлог, мора се констатовати масовност њиховог одсуства. Раније је свака држава у појединим тренуцима могла да се похвали њиховим присуством. Израњали су када је било тешко, када су били потребни, а толико су тога прошли.
Један од најбољих у том мајсторском занату био је Денг Сјаопинг. Без његовог мирног и мудрог навигирања, питање је како би Кина успела да се укључи у глобалну трку и постане сила каква данас јесте. Ако је уопште упитно како је Денг фиксер, треба се сетити шта су они. Од почетка је био укључен у функционисање НР Кине, али тренутак који би многе одвратио и отуђио од државе, Денгу је, изгледа, служио као још снажнији лепак.
Како је Денг Сјаопинг заувек променио Кину
У Културној револуцији он је сатанизован и изопштен из елите и Маовог окружења. Тај прогон је трајао десетак година током којих је уништена читава Маова опозиција, која је била прилично идеолошки разнородна. Изабрани наследник Љу Шаоћи, један од Денгових савезника, преминуо је, а Лин Биао је страдао у авионској несрећи, под сумњивим околностима. Денг је имао срећу да остане жив, али тај део његовог живота био је препун патње.
Осим сталног прогона од стране режима и константне демонизације, Црвена гарда је Денговог сина зверски мучила и бацила кроз прозор. Званична верзија је да је он сам скочио, али то неће променити чињеницу да је током тог периода испаштао и Денг и његова породица.
На крају, Денг је морао да одступи од својих идеала и да Мау упути два писма у којима признаје да је много научио из инцидента са генералном Биаом, извињава се због својих ставова, али и изражава спремност да, ако му буде допуштено, наставком рада за партију потражи своје искупљење.
Све то је посматрао из прикрајка један други, много мудрији фиксер. Џоу Енлаји, о коме је у једном чланку Форин аферса записано да је он Мау омогућио да буде Мао, разумео је тренутак и био стрпљив. Можда је тачан овај запис у Форин аферсу, али Енлаји је разумео да је било немогуће борити се против Маове, готово божанске, харизме.
Уз то, свакако је био превише моћан да би му се било ко успротивио. Сврставање на страну дисидената и реформатора, не би много тога донело ни Енлајију, ни заговорницима промена. Мао Цедунг јесте био личност заведена сопственим заблудама које је силом сопствене ауре желео да примени, а разумевајући то Џоу Енлаји је чекао прави тренутак да отпочне са реформама.
Знајући да код Маоа постоје симпатије према Денгу, Џоу је своју симултанку отпочео чим је Мао поменуо могућност рехабилитације кадрова. Међу њима био је и Сјаопинг око кога је Енлаји био најопрезнији. Како је Денгова рехабилитација довршена на Маово велико задовољство, јер се овај тактички дистанцирао од Џоуа таман толико да Цедунг буде задовољан, али да савез са Енлајијом опстане. Џоу је, ипак, у том моменту био изложен рафалима оних који су се трудили да ослабе његове позиције јер је сматран за наслединика Цедунга после његове смрти.
Случај као главни цинични скретничар историје удесио је да Џоу умре пре Маоа, али то више није могло да спречи реформистичке снаге које су створене на челу са Денгом. Редови су збијени, а по Маовој смрти, експресно је решен проблем са четворочланом бандом која је послата у затвор и Кина је могла да почне да буде обнављана након деценија епифанијског импулсивног управљања земљом које је умало било фатално.
Наравно, сам Сјаопинг, након свега што је прошао, није био антидржавни човек, нити човек револуције, наставио је са стварањем јаче Кине.
Да је међу живима Бата Стојковић би сигурно прокоментарисао: „Ала је оправио, свака му част”. Гледајући године које су уследиле и остале државе из система могу се сложити са глумачким бардом. Денг Сјаопинг је унео прекопотребне корекције како би Кину припремио за ново доба.
Као фактичка мрља остаје интервенција на Тјенмену, али и то је била Денгова порука. Никада се није окренуо против државе и система, али га је и те како унапредио.
Наравно да није он једини. Кроз историју су се готово без изузетака уздизали фиксери који су сређивали ствари у држави и поретку, све како би процеси наставили да се одвијају несметано. Попут сајџија, они су штеловали и подмазивали зупчанике како светско време никада не би одступило од оног реалног.
У пословично завађеном свету, фиксери су увек били оно што спаја. Није се само Кина могла похвалити њима. Једнако су постојали у Америци, Русији, Француској, Немачкој… Па и поједине српске дипломате су биле препознате као чувари система, а и Србију су поправљали многи.
Међу највећима од свих у свету био је Хенри Кисинџер који је модус операнди поретка схватао до најситнијих квачица. Као такав, он је међу последњима оставио јасна упутства како очувати систем, али и озбиљан историјски поглед на његову генезу.
Зато се овај мајстор може парафразирати у питању: „Кога позвати данас ако се има поправити систем”, а одговор не би био нимало лак.
Многи су са падом Берлинског зида поверовали у неограниченост својих овлашћења, иако су прави фиксери, они који су нежно демонтирали Хладни рат циглу по циглу, оставили врло јасне упуте како чувати поредак.
Међу њима био је Џејмс Бејкер који је на челу мајсторског тима успео да избегне Тукдидову клопку и није дозволио држави у опадању да начини трзај који је могао да буде стравичан по систем. Да ли би дошло до овакве садашњице да је НАТО стао са својим ширењем на исток, а што је Бејкер имплицитно или експлицитно, зависи од интерпретација, сугерисао?
Још конкретније, да ли би дошло до оваквих потреса у поретку да је НАТО стао на западној граници Украјине? Фиксери су затајили и због тога сада има толико посла за њих. Изневерене су наде свих оних који су се уздали у трајну стабилност и дату реч, али и разум с неке стране.
Чини се да правила више нема, а игра је још увек иста, док су улози све већи. На хоризонту се назиру само ретки који су спремни да правила прилагоде времену и уведу ВАР у међународне односе, већина жели да направи неку нову игру. Зато не изненађује што је све мање поштовања међу играчима, па и међу онима који себе сматрају фиксерима.
Помињани Хенри Кисинџер је знао како одати поштовање руском дипломатском велемајстору Андреју Громику.
Он је Русу признавао да је у преговорима држао до части, да се није користио изненађењима и да никада није Американце довео у екстремно понижавајући положај, а и онда када је морао да промени своје позиције по наређењу, примећивало се да му није баш пријатно што то чини.
Каква суштинска супротност садашњице стоји на другој страни. Као да данас преговори не постоје, ако се друга страна јавно не стави у позицију која је неприхватљива.
Да ли ту има места поправци, договору?
Тешко, некада и немогуће.
Кисинџер је још рекао да Громико није третиран са поштовањем које му је Горбачов дуговао јер је и деценијски министар спољних послова учествовао у Горбачовљевом успону. Ако се као истинити узму сви либерални наводи о последњем председнику СССР-а, очигледно је откуд Громикова вера у њега.
Зато се може рећи да је, након свега, Громико разумео систем и тежио да га поправи и прилагоди времену, као што то прави фиксери раде.
Громико и Џон Ф. Кенеди, октобра 1961. године
Њихов данашњи драматичан недостатак може се пронаћи на истом месту. Моше Левин је о Громику забележио разочарање Егона Бара када је овај изјавио да је знаменити Рус у својим мемоарима оставио јако мало, а да је огроман део свог знања о међународној повезаности и утицају великих личности прећутао.
Ипак, Бар у критици износи оно што одликује све фиксере: „Као одани слуга своје државе, веровао је да себе треба да ограничи на трезвено и концизно представљање најнужнијих ствари”. Овде не сме бити забуне, у Громиковом чину нема ничег лошег. Он је био државни службеник, човек државе и то је остао, али грешка јесте на оном месту у коме изгледа да није довољно уложио у прављење свог наследника.
То је уопштено заједничка грешка свих светских фиксера. Или нису покушавали или су мало пажње посвећивали томе. Поред превеликог егоизма Америке и злоупотребе апсолутно доминантне позиције, знање фиксера морало је да буде пренето макар на неколико проверених особа, које би као њихови наследници наставили да крпе сваку пукотину, а по потреби и да реновирају одређене делове.
Јако је мало у модерном свету људи који се могу похвалити менторством оних највећих који су померали планине. Ово је због тога последњи аларм да ово мало данашњих фиксера требају хитно да почну са обуком својих наследника у што већем броју, како се поредак поново не би урушио. Само што овај пут то може бити фатално.
Коначно, вероватно најзначајнија ствар код сваког мајстора за међународни систем јесте част и поштовање туђих крајњих позиција.
Та улога није нова и сеже много даље од Кисинџера, Громика, Сјаопинга. Фиксери су били историјске личности попут Ришељеа, Метерниха, па и Таљерана, Горчакова, Кастлроа, али и Вилијама Оранског, можда и неко попут Јакоба Фугера…
Фиксери су били и Черчил и Де Гол и Рузвелт, али и десетине других чија се имена никада неће сазнати јер су радили из дубине. Свима је заједничка била жеља да се пронађе начин по коме свет може наставити да функционише.
Враћајући сећања на Громика, Кисинџер је још рекао да када помисли на њега сети се великог и предусретљивог професионалца, снажно посвећеног стварању мира између Американаца и Совјета.
Фиксери баш то и раде, налазе начине да превазиђу разлике и ограничења и тиме створе периоде мира. Попут свих осталих мајстора, без фиксера у политици, систем је препуштен сам себи и лудој срећи којом колапс може да се избегне.
Јубиларни, пети „Театар на раскршћу”донео је нишкој публици књижевно вече Радомана Кањевца, познатог српског песника, који је говорио своје стихове у оквиру пратећег програма фестивала у Народном позоришту у Нишу. Захваљујући великом српском песнику, сада су његови нови стихови по први пут и пред читаоцима. Портал ГЛЕДИШТА са поносом представља три песме из његовог необјављеног рукописа књиге поезије: „Грешне мисли на светим местима”.
Треба писати сваки дан, али ја сам испала из праксе, тако да ево сажетка. Данило је стигао у Грачаницу у понедељак, ја сам кренула у уторак поподне са Живојином. Успут сазнајем да идемо прво до Звечана, на „Соколицу” и да су и мене убацили у програм – фестивал има ликовну колонију и песнички део. Прелазимо на Косово на Јарињу, релативно брзо и без проблема.
Надежда Петровић – Косовски божури и Грачаница 1913. године
Север је окупиран последњи, па је окупација и највидљивија – патролирају оклопним возилима, а код Србовца нас једно и зауставља. Њих петоро, једна жена и четворица мушкараца под пуном ратном опремом – редовна контрола.
Таблице из Србије више не морају да се прелепљују, а на Северу углавном нема КС таблица: кад су Срби морали да мењају своје махом су узимали нове србијанске, па су тако кола БГ, ВР, КШ. Ми смо у ВР колима.
Ја не дижем главу, Живојин је екстремно љубазан, али одговара „Добар дан” на „Мирдита”, траже му личну, возачку, Косова личну…пре годину и по су њега и Жарка зауставили и малтретирали, што је кратко био скандал за који – нико на крају није одговарао.
И кад прихватиш да иза административне линије могу да ти ураде шта хоће и да ће те Бог сачувати или неће, онда се више не плашиш.
На крају један од мушкараца говори жени да нас пусти.
У Звечану је осим окупаторских возила све као у Србији, али су људи уплашени. Дуго су били граничари, али граница је сад пробијена и народ збуњен. Организаторка је све време испред Дома културе за случај да дође полиција.
Причаће нам после Срећко из Новог Брда, који ради у старачком дому: „Не браним Шиптаре, али и они се плаше, не знају тамо шта их чека, па су такви. Нас су скоро зауставили, питају имате ли оружје, кажемо немамо али нас опет изводе из кола.
Мене су заиста нормално претресли, али остале су наслањали на кола и тукли по ногама. Значи – као да си криминалац…”
Крећемо даље ка Грачаници. Албански делови шљаште. Гомила је празних зграда изграђених уз пут, нарочито у Вучитрну, а бензинских пумпи је мали милион. Питам Живојина зашто – објашњава ми да је западни план за Косово подразумевао да ОВК заузме пумпе да би гориво које се увозило из Македоније могло да се продаје без икаквих намета, са чистим, огромним профитом. Једина места која стоје као црна острва у мору неона су српска гробља. У Вучитрну више нема живих Срба – „све су нас почистили”.
Стижемо у Грачаницу око један по ноћи. Сутра ујутру је Велика Госпојина и литургија у манастиру. Манастир је и центар места кроз које пролази магистрала – нема трга, нема пешачке зоне. Све је стално у покрету. Постоји идеја да се направи заобилазница, али за сада нема ни пасареле.
Пуно је народа на литургији, упознајемо и стару монахињу Теклу, из Црне Горе, док седи на трави. Весела је, шали се – радила је некад давно у фабрици, у манастиру је већ 28 година.
Видим опет фреске Милутина и Симониде, опет сам на том месту и причешћујем се где се причестио и краљ Милутин, и Свети краљ Стефан Дечански и цар Душан и цар Лазар.
Увече се спремамо за Ново Брдо, у Бостане код наших оца Стева и Соње. Њима је 10. годишњица како су дошли ту. Црква се осликава, место живи.
Кажем Соњи како им је лепо, одговара „Јој Милице, није било. Кад смо дошли, имање је било у јако лошем стању, нисам знала хоћемо ли успети све то. Али Бог све уреди.” Ту ћу реченицу чути још доста пута на Косову.
Сусрет с књижевним дјелом Вукосава Делибашића доноси жал: зашто се овај писац није огласио раније, него се писања латио тек у седмој деценији живота – јер судећи по његовом досадашњем књижевном учинку, несумњиво је ријеч о ријетко аутентичном писцу. Но можда се такав стваралачки ниво једино и могао достићи захваљујући зрелошћу живота и темљеног промишљања о његовом смислу.
Родна кућа Вукосава Делибашића у Трепчима
Није мање необично или неочекивано што се аутор оглашава старинским наративним маниром, какав је био својствен писцима епохе реализма. Али и таква помисао губи релевантност када се има у виду савремена експериментисање с наративним формама у којима се писци чешће изгубе него што пронађу оригиналан стваралачки пут.
Вукосав Делибашић такав естетски луксуз себи не допушта. Он хита да испише повијест сопственог животног, породичног и завичајног искуства, али са јасном свијешћу да умјетнички квалитет почива на универзалним принципима. Отуда се читалац лако идентификује с његовим јунацима, као што се лако може препознати у егзистенцијалним ситуацијама које аутор профилише кроз три тематска циклуса („Путник у колијевци”, „Истина је у времену”, „Сатире”), обухватајући вријеме од педесетих година прошлог вијека па све до овог најмодернијег доба.
Збирка прича Укус камена није само наратив о човјеку који свједочи сопствени животни пут, већ функционише и као својеврсни архетип човјека који тежи да прекорачи границе сопственог искуства, да (свој) живот промишља очима (а богме и душом) својих родитеља или својих потомака.
У таквом науму Вукосаву Делибашићу на располагању стоји сјећање, те власитата способност естетског интерпретирања „Сјећања су дио моје личности и ма колико се трудио не могу их се ослободити. Она навиру као заробљени просјаји из успомена и буде се у мислима” ‒ каже се у причи „Дамар времена”.
Наведено запажање, премда има статус елементарног закључка, посједује висок потенцијал за теоријска разматрања. Ако бисмо у таквом кључу тражили разраду Делибашићевог концепта сјећања, могли бисмо је наћи у ријечима Миодрага Павловића: „Сећањем човек остварује целину сагледања свог живота, осмишљава своја дела, дубље разуме општа збивања чији је он део, рукавац, проток. Сећање за појединце, групе и народе је чување и обнављање сопствене форме, путоказ и подстицај у даљем делању, у предузимљивости, проналажењу нових поступака, облика”.
Доиста би запажање знаменитог пјесника и есејистичара могло стајати као мото књиге Укус камена, сажимајући, дакле, њену основну идеју. Међутим, има још један занимљив приступ. Ријечима Алаиде Асман „оно што називамо заборавом по правилу је латентно памћење за које смо изгубили шифру”.
Јунаци књиге Укус камена, или управо писац сâм, таман трагају за шифрама памћења. Побјеђујући тако страх од пролазности живота налазе истовремено да осим човјека, и стабло („На изворишту живота”) или фотографија („Стара фотографија”) могу служити као меморијско складиште.
Дабоме, дијелом је то функција и смисао фотографије, док се стабло, „прастари дријен”, у наративној имагинацији Вукосава Делибашића профилише као космичко дрво, arbor vitae, у којем су похрањене прадавне, архетипске слике. Лако би брзоплет читалац могао да превиди овакав симболички ниво приче о дријену те је прими као завичајну или породичну репортажу.
Али прича „На изворишту живота” има свој живот иза огледала. С једне стране, дријен, као „живи споменик”, није само јунак-свједок ове приче, већ и јунак причања пишчевих предака, а, с друге стране, иако у једном имплицитном смислу, дријен јесте и сâм приповједач, јер прича о њему јесте и прича о себи самом, о упитаности над сопственим животом.
Овдје се издвојила само једна прича, али скоро свака, поготово из уводног циклуса збирке, располаже сличним нивоима симболичких и архетипских конотација.
Врлине овог писца могу се тражити и у равни онога што Виктор Шкловски назива поступком онеобичавања („остранение”), што изразито потврђује прича „Вучји пир”. Но не само зато што се приповиједа из перспективе дјетета, већ што приповједач заиста умије да се „уздигне на ниво детета”, да се послужимо ријечима Александра Вуча, те свијет сагледа не инфантилним већ зачудним погледима.
Могло би се размишљати и у смјеру извјесних приговора; рецимо, да Делибашић каткад клизи низ саму оштрицу патетике или мелодраматике, али тада бисмо упутили приговор, најприје, на рачун најбоље приче у књизи која носи назив „Путник у колијевци”. Но био би то недопустив гријех, јер писати о мајци, а лишити се сентименталности, вјероватно би могло водити само у смјеру десекрализовања родитељице, а на то скоро нико нема право.
Уникатност споменуте приче почива и на другим наративним механизмима. Већ сам наслов јесте један бисер, што најављује једно тако необично путовање: у колијевци. А када се схвати да је главни јунак изван колијевке, онда се пред читаоцем открије права огрлица од бисера. „Кренула је с колијевком на плећима и торбом у рукама на далеки пут. Зна да ће пјешачити од звијезда до звијезда. Тешко је то бреме и за краћи, а не за тако дуг пут. Зора се само назирала, а она је грабила, путељцима и крчаницима кроз кланце.”
У случају ове приче универзалност се не постиже лакоћом идентификовања с јунаком, већ аутентичношћу јунака и егзистенцијалне ситуације. Можда је у времену на које писац реферише мајчински подвиг, што се описује у „Путнику у колијевци”, био уобичајен, али из перспективе савременог човјека прије дјелује као епизода из неког давног, митског времена.
Није се промијенио само начин живота, већ и однос према животу. Стога је и Делибашић писац-хроничар једне животне философије каква ће се можда све више откривати као жал или чежња за неким бољим, али изгубљеним временом.
Повјерење и дивљење према предачком искуству тема је, али из нешто другачије перспективе и у циклусу „Истина је у времену”. Главни јунак је ђед Мато, обликован скоро као некакав легендарни јунак, што припада реду народних мудраца какав је био знаменити Сула Радов. Додуше, судећи по причи „Философија ђеда Мата” у њему по нечему можемо проналазити и одјек Едипа.
Као што овај антички јунак себе кажњава због сопствених преступа и наивности, тако и ђед Мато ускраћује себи право на нека животна задовољства због убиства које је починио, па иако „у несвакидашњој, непланираној околности”.
Ма колико тврдио Јан Кот да нема трагичких карактера, већ само трагичких ситуација, ђед Мато је развио своју „философију” којом је одговарао на усуд ситуације у којој се нашао, макар то био и трагизам[1] који је сам себи додијелио: „Био ми је живот угрожен. Иако се не предајем, нијесам имао намјеру, па толико пута помислим, боље би било да је он мене убио. Жао ми је што су му ђеца остала сирочад. Убио сам ја себе више него њега.”
Но, и у овој причи Вукосава Делибашића налазимо један етос какав је на самој граници нестајања. Посебно тога постајемо свјесни када из сфере сјећања наратор ступи у простор савременог живота, који изгледа једино може бити антипод времену и људима које Делибашић спашава од заборава.
Заоштравање односа између прошлог и садашњег каткад скрене у моралисање и педагошко расуђивање, што се прије може третирати као један племенити немир који, ипак, подрива наративни квалитет књиге. Но у каталог врлина Вукосава Делибашића може се убројати и осјећај за добру мјеру.
Завршни дио збирке, „Сатире”, открива још један стваралачки импулс овог аутора. Малочас споменута тензија између прошлог и садашњег времена у овом циклусу дјелује веома продуктивно, пошто се у сусрету репрезената та два пола, не само два времена већ и два система вриједности, производи комички конфликт par excellence.
Хумор је чешће горак и циничан, али тиме се не ремети његово љековито својство. Можда се то најуспјелије види у причи под називом „Другарице”. У први мах се може помислити да је то сусрет традиционалног и модерног, што у свом контрастирању активира механику комичног конфликта, док пажљивије читање потврђује да аутор и у комичком модусу успјешно достиже ниво универзалних принципа. Наиме, могла би ова прича веома лако послужити као прологомена за неку комедију нарави, неку савремену покондирену тикву.
Збирка прича Укус камена садржи три циклуса, што се тематски и формално-жанровски прилично разликују. Међутим, како се дјелимично показало, ваља их третирати као јединствену смисаону цјелину.
У сва три циклуса јунаци припадају истом просторно-временском амбијенту; промовишу исти систем вриједности; апелују да се традиционалним вриједностима, какве су, рецимо, породица, љубав према завичају, пожртвовање, заједништво, самокритичност, морал, чојство и јунаштво, увијек може враћати не само као личним успоменама, већ као универзалним могућностима избављења из егзистенцијалних и духовних суноварата.
[1] Матов трагизам има, такође, своје античко усмјерење, јер за разлику од данашњег поимања, а античком свијету трагично је оно што је узвишено. Стога и Аристотел каже да је трагедија подражавање узвишене радње, угледање на људе који су бољи од нас самих.
За ГЛЕДИШТА пише: Милорад ДУРУТОВИЋ
Политика приватности
Да бисмо читаоцима пружили најбоље искуство, користимо технологију такозваних колачића за чување и приступ информацијама о уређају са којег приступате овој адреси. Ваша сагласност омогућава програму да аутоматски обрађује податке. Непристанак или повлачење сагласности неће негативно утицати на карактеристике, али где кад неће учитати понеку слику у зависности од избора писма. Такве потребе активни сервиси опслужују.
Портал Гледишта има ауторска права на све садржаје (текстуалне, визуелне и аудио материјале, базе података, програмерски код). Неовлашћено коришћење било ког дела портала, без дозволе власника ауторских права, сматра се кршењем ауторских права и подложно је тужби.
Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став Редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.