Ne umem sa ženama, iako imam erotski pogled. To je zato što sam glup kao kurac. Mnogo bi vremena trebalo da ispripovedam sve moje ljubavne neuspehe. Da nabrojim seksualne avanture prsti jedne ruke su previše. A za emotivne veze malo su svi prsti koje imam, uključujući i onaj ekstremni ekstremitet, koji me i baca u očaj.

Verovatno je za sve kriva moja stidljivost. I smotanost. I što nemam materijalna dobra u vidu kuće, stana, automobila. Da sam barem neki sportista, ali ja se zadišem dok se popnem uz stepenice na drugi sprat. Mogao sam da budem muzičar, ali nemam sluha, pa gitaru sviram mehanički, kao one lutke na navijanje. Buljim u papir sa ispisanim akordima i drndam, a kad zapevam glasom kao iz bureta, svi se povaljaju od smeha.

Kad bih bar umeo da crtam i slikam! Olovku držim u ruci kao analfabeta, mora da je to neki neobičan defekt, i potpisujem se dečjim rukopisom. Takvi su mi i crteži, nevešti i jadni, niko ne veruje da su nastali pre pet minuta – misle da sam ih iskopao iz arhive nižih razreda osnovne škole. Video sam da su neki Španci na tome izgradili svoje celokupno delo, ali drugo je to kad znaš da crtaš, pa izvlačiš dečje elemente. Kod mene svaki lik ima glavu ko Cocin bubanj!

Ipak idem na izložbe, ne samo zbog koktela koje neki umetnici priređuju. Volim i književne večeri, više one koje se organizuju po klubovima gde se toči piće, nego klasične gde pisci cevče kisele vode i žute sokove, a publika na suvo guta reči kritičara i odlomke autora. Mislim, ono što on čita, šta će nam slomljeni literata!

Umetnost me privlači jer nemam talenat ni za šta drugo. Majstorisanje mi uopšte ne ide od ruke, ponekad me namuči i zamena pregorele sijalice. Koliko sam glup za te stvari potvrđuje događaj iz detinjstva: želeo sam da proverim kako radi praćka, pa sam stavio kamenčić, zategao gumu, a onda je okrenuo prema sebi. Utvrdio sam da kamen neverovatnom brzinom leti pravo u moje čelo, okrvavljen sam shvatio zašto u crtanim filmovima samo budale vire u puščanu cev s pogrešne strane. Onda iz epizode izlaze osmuđeni i ismejani, što nije lep doživljaj ni za koga.

A onda, kao u bajkama koje smo čitali u ranom uzrastu do punoletstva, dogodilo se pravo pravcato čudo! Zalutao sam u „Muzički klub” na nekakav performans, jer sam pomešao datume i krenuo na koncert „Električnog orgazma”. Ono što sam tamo gledao bilo je još bolje: nekakav tip s umetničkim imenom Gandalf postavio je stari gvozdeni krevet na pozornicu i ležao na njemu. Ulaz je bio besplatan, pa se okupilo dosta radoznalaca.

Pošto je to ležanje potrajalo, a ništa se nije dešavalo, pogledom sam kružio po publici i gledao lepa lica. Ugledao sam jednu prijateljicu na drugoj strani, mahnuo joj i ona meni, a onda sam se sjurio preko bine do nje. Uopšte nisam primetio, u onom polumraku, da se po podu kotrljaju kokošja jaja. Nekim čudom nisam nagazio ni jedno, ali se umetnik uspravio i sa uzglavlja zavapio: „Čoveče, jesi li normalan, zgazićeš mi jaja!” 

Njegov očajni uzvik je izazvao buru smeha, a ja sam zbunjen zastao, a onda ipak nastavio do prijateljice. Njoj se lice iskrivilo od smeha, shvatila je da nisam baš upućen u tajne postmoderne. Pružio sam joj ruku, a onda uvređen krenuo nazad na svoje staro mesto. To je Gandalfa već toliko raspametilo da je skočio sa kreveta i jurnuo za mnom. Usput je izgazio nekoliko jaja, a ja nijedno, pojma nemam kako to da sam imao ugrađen radar za minsko polje u nogama. Dok sam se vraćao na sedište, dobio sam frenetičan aplauz.

Performer je video da mu nepoznati krade slavu, pa je rešio da stupi u drastičnu akciju: počeo je da se svlači i vitla odećom po bini. Devojke su vrištale, a momci dobacivali nepristojnosti, padale su i psovke. Tako go golcijat, umetnik je bosim nogama izgazio sva jaja, a publika ga je nagradila uzvicima „bravo” i gromkim aplauzom. Zatim je čučnuo, izvukao ispod kreveta nekakvu teglu, otvorio je i gurnuo prste unutra.

Olizao ih je, valjda da nam pokaže da je reč o jestivom materijalu, a onda počeo da se posipa po glavi i maže po telu tom žitkom masom. Način na koji se slivala potvrdio nam je da se radi o medu, jer samo taj čarobni nektar ima neobičnu osobinu da se prosipa u cik-cak. Čitao sam da ni moderna nauka ne ume da objasni zašto je to tako. Ne znam zašto ne pitaju pčele? Možda je naša Matica srpska u svađi s njihovom? „Brate, mnogo si mi meden, ali mi te srce neće!” – dobacio je neki frajer iz publike.  

Opet smo se smejali, svi u publici, ali Gandalf, mada je rastom više ličio na Hobita, nastavio je svoju umetničku radnu akciju. Izvukao je nož ispod jastuka i počeo da udara po njemu kao sumanut. Malo smo se prepali, nikad ne znaš ko je psihopata i hoće li jurnuti prema prvim redovima. Veštim pokretom rasporio je jastuk „od učkura do bijela grla” i  bacio nož na krevet. Zgrabio je ranjeni jastuk i posipao se perjem, koje se lepilo na njega kao u stripovima. Jedina razlika bila je što su tamo koristili katran kao jeftiniji materijal.  

Ulepljen u perje više nije izgledao jadan i go, već više kao nekakva pernata živina. Penis mu se nije preterano isticao ni pre toga, a sada ga je sasvim pokrio guščjim perima i devojke nisu mogle da uživaju u besplatnoj golotinji. Onda je skočio na krevet i zgrčio se kao fetus.  

 „Umaza posteljinu, čoveče, mogo si bar da se okupaš!” – opet je neko dobacivao foru.

Performer je malo poležao, a kad su neki već počeli da ustaju i spremaju se da odu, naglo je skočio, stao na metalnu ivicu kreveta i pokušavao da što duže održi ravnotežu. Ličio je na ptića koji pokušava da poleti, a plaši se visine, tako da smo zagrajali i pokušali da ga ohrabrimo:

„Poleti sokole, šta ćeš sam u gnezdu!” – uzviknuo sam.    

Ne znam otkud mi ta rečenica, psihijatri bi verovatno nešto iščačkali o tome da sam jedinac i da nemam devojku. Svejedno, umetnik je skočio s kreveta i u trenutku kad se čuo udarac nogama o pod, svetlo je sasvim utrnulo. Muk je potrajao nekoliko sekundi, a onda su upućeni u te stvari počeli da aplaudiraju. Pridružili smo se i mi ostali i svetlo se upalilo. Samo umetnika nigde nije bilo, iskoristio je mrak da se izgubi iza scene. Već sam pomislio da je to štos i da se neće vraćati, kada ga je sujeta nadvladala. Na uzvike „Bravo, majstore!” nije odoleo, što me razočaralo. Dok se klanjao, kao balerina, osetio sam plimu besa u sebi:

„Sve je pokvario ovim povratkom, ja bih se izgubio u mraku, to je bilo mnogo efektnije!”

Te iste večeri sam sedeo u kafiću s onom prijateljicom iz publike i njenim društvom. Razgovarali smo o viđenom performansu i neko je primetio:

„Čoveče, kad si pretrčavao binu, a okolo jaja, nisam mogla da verujem da nećeš da nagaziš nijedno. A uopšte ih nisi gledao, nego pravo u Maju!”

Smejali smo se, a ja sam u trenu odlučio: 

„Praviću i ja performanse, imam neke ideje.”

„Kakve, ispričaj nam?” – zapela je Maja, a ja nisam imao kud, morao sam da izmišljam. Posle sam sve to stvarno i realizovao.   

U galeriji „Srbija” u centru Niša priredio sam performans „Testerisanje zime” koji je bio veoma posećen, a kritike u umetničkim časopisima i emisijama pravi hvalospevi. Pozajmio sam od kuma razne vrste testera za drva, obezbedio honorar i za njega, pa smo zajedno sa posetiocima danima pilili nekoliko metara bukovine. Za uspomenu, posetioci su se fotografisali dok režu, nekima je to bio prvi susret s fizičkim radom, a drugi su bili veštiji i od mog kumašina. Nismo naplaćivali, pa su mnogi nosili po neko drvce kući, tražeći da im se potpisujemo, a bilo je i molbi da im piljevinom napunimo pivske flaše, koje su ležale okolo. To nije bilo u planu, ali smo od duga vremena počeli da cevčimo i da ih prazne kotrljamo po galeriji.  

Ohrabren, upustio sam se i u rizične poduhvate. Odbačenu staklenu vunu doneo sam u jednu fabričku halu i ponudio hrabrima da se prošetaju po njoj i da je dodiruju. Napisao sam da je štetna, što se nekada nije znalo i korišćena je kao izolator i zaštita od požara, tako da se ne preporučuje duži boravak u izložbenom prostoru.

Nabavio sam polovne gas-maske i vreteno, pa sam na licu mesta pokušavao da od staklene vune nešto ispredem. Ta moja fotografija objavljena je u svim važnijim svetskim časopisima, a postavka je bila omaž mom omiljenom piscu iz mladosti Hermanu Heseu. Zato sam je i naslovio kao „Drndanje staklene vune”. Usledili su žestoki napadi književnih kritičara, ali su me ovi likovni branili i tako je moja slava rasla brzinom većom od svetlosti. Proizvodio sam je bez Velikog hadronskog kolajdera, Božja čestica nije samo u Cernu, ali to budale ne znaju.

Kad mi je sve dosadilo, počeo sam da koristim mikrofone i kamere. Uz pojačala i zvučnike umetnost smo proizvodili na licu mesta. Publika je baljezgala, a u tonama jalovine našlo bi se i neko zrnce zlata. Praktično, sve što bi palo na pamet meni ili bilo kome, odmah smo realizovali. Sukobio sam se sa kolegama umetnicima koji su tvrdili da je teza o demokratizaciji umetnosti pogrešna, ali sam ih javno oterao u majčinu kao elitiste. Time su mi dali ideju za još jedan performans: „Otadžbina je ovo materina!”

Da čudo bude veće, prihvatili su me čak i najžešći fudbalski navijači koji pre toga nisu ni čuli za performanse. Kupio sam ih projektom koji je iskoristio njihovo divljanje na stadionima, moj je bio samo naslov: „Imamo nešto da vam poručimo!”  

Čak su mi iz Vlade Srbije slali emisare da me pitaju da li mi nešto treba, jer sam svojom blesavom umetnošću uspeo da kanališem nezadovoljstvo u prihvatljive okvire. Vrhunac je bila odluka da predstavljam našu zemlju na Bijenalu u Veneciji, a pobrao sam i simpatije tradicionalno neugodnih suseda.

Dopalo im se što sam osmislio performans „Mi-rišemo”, u kome iz složene aparature puštam mirise po izložbenom prostoru, od najprijatnijih do najogavnijih, a po belim zidovima svako može da crta, slika ili ostavlja otiske ruku, nogu, nosa, dupeta, čega god. Hrvati koriste tu reč „risanje” za „crtanje”, tako da sam čuo da mi dva predsednika spremaju nekakva odlikovanja „viteza kulture”, kako li se to već zove, u saradnji sa Francuzima.  

A žene? Naravno da nisam više „vitez propuštene prilike” kao u Džonijevoj pesmi,  gde „lijepe žene dođu, vide i odlaze”. Sve se promenilo, ali pomalo mi je dosadilo da spavam sa koleginicama iz umetničke branše i novinarkama koje me jure za intervju. Sve su one pomalo lujke, čim ih zanimaju ovakvi kao ja. Zato sam čvrsto odlučio da se oženim. Bio bih glup kada i od toga ne bih napravio performans koji će mi uterati u džep neku desetinu hiljadarki zajedničke evropske valute. Nema veze što se evro klima, ako propadne, napraviću performans sa nevažećim novčanicama za neku novu devizu. Ali, sad se ženim i tačka!

Osmislio sam ovakav kulturni događaj, koji proizvodi promenu mog bračnog statusa, a dozvoliću i drugima da pokušaju na isti način. Nazvao sam ga „Kićenje neveste” u čast Paje Jovanovića i njegove čuvene slike. Prilagodio sam ga najmodernijim tendencijama koje prevazilaze postmodernu za koplje-dva: u galeriji su monitori na kojima se vrte svi moji dosadašnji performansi, a dok publika to gleda i šeta okolo, ja se skidam i na vrh penisa pričvršćujem malu kameru.

Onda tako nag lutam prostorom i snimam najpre pod, a kad mi se neka devojka dopadne, kamera snima iz drugog rakursa. Posle mesec dana, sve one koje sam zumirao dolaze u uži izbor, a ja se ženim kandidatkinjom koja je slobodna i koja želi da se uda za mene. Tako sam rijalitiju dao neophodnu dozu umetnosti, jer „lepota će spasiti svet”, hteo on to ili ne. Mislim da Dostojevski ne bi imao ništa protiv! I teniseri to tetoviraju po mišicama, sad je red na mačkice.

Naravno, bilo je primedbi na moj račun da propagiram seksistički odnos prema ženama, tako da sam morao da izađem u javnost i poručim da ukoliko iz nekog razloga moj instinkt bude usmeren prema muškom polu, pristajem da uđem u takvu vrstu zajednice. Za sada je sve u redu, nisam „usnimio” ništa što se kosi sa mojom privrženošću ženama. Da bih zapušio usta kritičarima, smislio sam i novi „izam” i bacio im ga, kao kosku, da glođu dok sve ovo traje: (n)everpostmoderna, (n)everpostmodernizam.

Ne pitajte me šta to znači! Otkud bih ja to znao. Ja samo prodajem „muda za bubrege” i uživam u svemu tome. Ako mi dosadi, javno ću da se pokajem i o tome napišem knjigu. Već imam naslov, ukrao sam ga od Miroslava Krleže i prilagodio onome što radim, tako što sam izbacio Fricovu negaciju: „Umetnost je otisak ptičje noge u blatu”. Ali, do tada, ja kao stari učenik „Alana Forda” uživam u svemu i sam si sebi velim: “Bolje je sto godina živjeti u bogatstvu, nego tjedan u bijedi!”

A sad molim za malo mesta, da prođe moj „kitolovac”.  

Za GLEDIŠTA piše Velibor PETKOVIĆ

POGLEDAJ JOŠ

ODABERI VIŠE