Autor: gledista.drustvoknjizevnika.com

Branislav Đ. Nušić: POLITIČKI PROTIVNIK – PRIČA IZ ŽIVOTA JEDNOG PALANAČKOG UREDNIKA

gledista.drustvoknjizevnika.com

To je bilo u doba, kad se kod nas, školovanih ljudi, začela plemenita težnja, da siđemo u narod i da ga razbudimo. Tada sam ja u varošici S… krenuo jedan list, koji je bio znamenit po tome, što je bio prvi, a ujedno i poslednji u toj varošici. On i sad stoji i stajaće vekovima kao usamljena kulturna pojava u S…

Vek kasnije – Branislav Nušić na crtežu Pjera Križanića

I da znate samo kakav je to list bio! Podeljen u rubrike, sa natpisima i podnatpisima. U njemu je bilo književnih vesti, senzacija, telegrama, i svega drugog što jednom ozbiljnom listu dolikuje. U samoj redakciji podela rada bila je ovakva: uvodne članke pisao sam ja; telegrame pisao sam ja; podlistak pisao sam opet ja; „malo šale“ pisao sam takođe ja; „pogled po svetu“ kao i „trgovinu i obrt“ pisao sam ja, i najposle „oglase“ pisao sam opet ja. Jednom reči, ja sam bio svoj najglavniji saradnik.

Uvodne članke počinjao sam obično vrlo visoko, na primer rečenicama: „Sine ira et studio“ ili „Alea iacta est“ ili „Vitam impendere vero“ i tako dalje, pa sam onda pisao nadugačko i naširoko o varoškoj prašini, o opštinskim fenjerima ni o mnogim drugim stvarima, i obično sam te članke svršavao rečenicama: „Tvrd je orah voćka čudnovata!“, ili „Ni po babu ni po stričevima“, ili najzad „Stani malo, od Doboja Mujo, i mi konja za trku imamo!“

Sa pregledom strane politike bilo mi je dosta lako. Pomenem dve tri političke ličnosti, dve tri banje, gde se sastaju državnici, i dve tri strane reči, pa eto ti gotov politički pregled. Iz toga rečnika najviše sam upotrebljavao reči: Bismark, Girs, Gledston, pa onda Išl, Gastajn i Baden-Baden, i najzad „iniciativa“, „kompromis“ i „solidarnost“.

U dnevne vesti beležio sam stvari lokalne prirode, na primer: „Danas su stigla u našu varoš četiri putnika, iz čega se može mnogo štošta po napredak naše varoši zaključiti“. Ili; „Osvetljavanje naše varoši naglo napreduje. Juče je opština rešila, da o svom trošku podigne još jedan fenjer. To je već deveti fenjer za poslednje dvadeset i četiri godine, i ako opština ne malakše u svojoj revnosti naša će varoš bita jedna od najbolje osvetljenih varoši u unutrašnjosti“

Političke telegrame preštampavao sam iz jednih starih novina, koje sam imao povezane. „Bismark je krenuo u Gastajn..“, „Veliki vojvoda se bavi u Išlu…“ i svršena stvar. Uostalom to su telegrami, koji se mogu preštampavati svake godine.

Za podlistak sam kupio jednu knjigu. U njoj je bila neka vrlo zanimljiva ljubavna priča. Sećam se, da se ticalo dvoga, koji su se zavoleli, a roditelji, koji su bili zavađeni, nisu hteli ni da čuju za njihovu ljubav. Kako se nisu mogli uzeti, to se na kraju priče jedno od njih dvoje ubilo. I ta se dugačka priča lepo preštampavala i ispunjavala podlistak.

Za malo šale, ako baš i nisam imao uvek materijal, a ja sam pisao „mudre izreke“, što sam ih sam sastavljao, upravo vadio sam ih iz Svetoga Pisma, iz Katihizisa, i još nekih lepih knjiga.

Trgovinu i obrt, đavo bi me i sad znao, kako sam ispetljavao. Ta mi je rubrika zadavala najviše muke, i kod nje sam najviše grizao pero. Ono, jednog dana napišem: „Peštanska pijaca opada cenama, kao da malaksavaju kupci“; a drugog dana: „Peštanska pijaca malaksava cenama, kao da opadaju kuci“… Ali ded, kako ćeš trećeg dana?

Oglase, ako je ko doneo – dobro, a ako nije, ja onda oglašujem, Bože, kako imam na prodaju „stare amove“, pa „200 lit. crnog vina“ pa „čamova i rastova japija“ i tako dalje, pa „1000 komada ćeramida“, pa opet „stare, ali glazirane amove“, i, ti Bože znaj, šta ti još nisam oglašavao.

I tako, kao što vidite, ja sam svoj list od pete do glave sam oblačio.

Redakcija mi je bila u glavnoj čaršiji, istina malo niska, ali ja baš nisam ni gledao na visoko. U kutu, kraj prozorčića, bio je jedan veliki sanduk, na njemu jedan polić pun mastila i jedno pero kojim sam pisao i uvodne članke, i oglase, i mudre izreke. Danas čovek čisto ne bi verovao, da se to sve moglo jednim jedinim perom pisati.

Na sanduku su stajale uvek spremne one duge hartije za uvodne članke i na njima već za mesec dana unapred ispisani natpisi. O zidu su visile dve tri novine, tuđim jezikom pisane, kad bi ko došao, da vidi, a kraj njih su visile moje praznične pantalone.

Takva je od prilike bila moja redakcija.

Najbliži mi je komšija bio Joca Bočarski, berberin; pitom i učtiv čovek i poznat u varoši, što je već sedam puta bio osuđivan zbog tuče, kojom prilikom on uvek upotrebljava svoju tamburu, i to tako, da su dva „veštaka“ na sudu izjavila, da njegovu tamburu smatraju kao smrtonosno oružje. Njemu sam besplatno davao list, jer mi se uvek nalazio na nevolji, kad god bi koji od pretplatnika ušao da me tuče, što mu se ne šalje list, iako je pretplatu položio.

Raznosač mi nije bio baš tako vredan, ali veoma pošten čovek. Imao je običaj da se sam na sebe naljuti, pa da se ne bi mnogo kidao – a on legne da spava. Dešavalo se i to: taman izađe broj, a on se naljuti, izgrdi dobro sam sebe, pa se onda uvuče u onaj sanduk, što služi meni kao sto za pisanje, podmetne stare brojeve pod glavu i mirno zahrče. Ja mu srdačno progovorim: „Jakove, hajdete, ustanite, da raznesete broj!“ A on me krvnički pogleda iz sanduka, kao da bi hteo reći: „Kako me plaćaš, tako ti i raznosim“, i okrene se na drugu stranu, pa nastavi spavanje. Razume se, u takvim prilikama, ja metnem brojeve pod kaput, pa ih sam raznesem, i kad se vratim, javim mu da sam svršio posao.

Jedanput čak, bio vašar, pa mu trebalo para, a ja slučajno nisam imao da mu dam. On se najpre naljuti na sebe pa onda na mene, i dohvati me za gušu, te me u objašnjenju pritera uza zid. Tu mi je takođe priskočio u pomoć komšija Bočarski, razvadio nas i uticao na nas, te smo jedan drugom oprostili i izmirili se.

Eto tako. Pokoji put sam imao para da ručam i u kafani, i onda sam obično razgovarao o važnim stvarima sa ljudima, koji su smatrali da sam ja vrlo pametan čovek, a s onima, koji su smatrali da su ravni meni po pameti, nisam obično ni razgovarao.

A bivalo je, tako, pogdekad, da mi uvodni članak pođe lepo za rukom. U takvim prilikama natučem obično šešir na oči, pa prođem kroz sve ulice, gde ima mojih pretplatnika; nalazim se po vazdan tamo, gde vidim gomilicu ljudi; stojim po sat i dva na pijaci, pa sve ispod oka posmatram: kako li me smatra taj svet: da li mi se divi; da li ko pruža prst na mene?…

Nisam se mešao u politiku, ali jednoga dana zapadnem u zle prilike. Trebalo je da pišem uvodni članak i ja metnem ovaj natpis: „Quisque suorum verborum optimus interpres“ I đavo će me znati, šta mi je bilo, tek sam uvrteo u glavu da se pod takvim natpisom ne može pisati ni o čemu drugom, nego samo o kmetu varoškom. Pokušao sam da odvratim od sebe te pogibaone misli i počinjao sam da pišem o potrebi da naša varošica ima dve pijace, kao i prestonica… aja! Zar „Quisque suorum“ za pijace? Ovaj natpis pristaje samo za kmeta.

Ono, o kmetu se može mnogo štošta pisati, ali se meni činilo, ne znam ni sam zašto, da se pod takvim natpisom kmet može samo izgrditi i ništa više. To u toliko pre, što sam bio uvrteo u glavu, da taj članak završim uzvikom: „Mač ti je, mač mi je, sablja ti je, sablja mi je!“

I tako, nikako od svoje volje, već prosto pokrenut nekom unutrašnjom silom, izgrdim ja kmeta, ni kriva ni dužna, samo zbog latinskog natpisa i zbog onog krvoločnog svršetka.

Jest, ali taj događaj počini čitava čuda u varoši. Ljudi se, prosto, nisu mogli da uzdrže, već su mi suznih očiju čestitali na hrabrosti, i kud sam god prošao, pružali su prst na mene.

Toga sam dana tri puna sata odstajao na pijaci, a prošao sam i onim ulicama gde nisam imao pretplatnika. Obišao sam nekoliko kafana, išao sam i na večernje u crkvu. Gde sam god video da se skupilo dvoje troje, prošao sam kraj njih i svud su me s divljenjem gledali.

Razume se, bilo ih je, naročito opštinskih činovnika, koji su me i prezrivo pogledali, i ja sam osećao u duši da sam uz privrženike stekao i veliki broj opštinskih protivnika.

I doista, posle toga članka, nije išlo sve tako glatko, kao što beše počelo.

Na dva tri dana posle toga, sedim ja tako, jedno prepodne, u redakciji i stenjem sastavljajući trgovinu i obrt. Jakov se tog dana rano probudio, obukao moje praznične pantalone i otišao nekuda, a ja ostao sam. Stenjem ja tako, stenjem, dok će tek ući u redakciju jedan nepoznat čovek, čudna izgleda, korača krupno, a čelo mu namršteno, i nešto mu se nagučilo pod pazuhom.

Ama čim je kročio u redakciju, a meni se u pameti predstaviše neke batine i neka čuda. Uvuče mi se namah u dušu sumnja, da je to neko od mojih političkih protivnika, kojega je možda poslao sam kmet i koji će mi sada potražiti računa o onome mome pisanju. Okrenuh se levo i desno, i, sem onog polića koji je služio za divit, ne spazih bliže nikakvo oružje, kojim bi se mogao braniti.

Kad čudnovati čovek dokorača do moga stola, ja skupih noge pod stolicu i očajno pogledah na vrata, koja mi se u tome trenutku učiniše strašno daleko.

– Dobar dan! – reče nepoznati i sede na jedan svežanj novina.

– Dobar dan! – pisnuh ja, gutajući pljuvačku.

– Jeste li vi urednik ovih novina? – upita me on, ama nekako nabusito.

Meni se steglo grlo, promukoh, pa ono, „ja sam“ što ga izgovorih, ispade tako tanko i nejasno, kao da sam ga izgovorio kroz kakvu cevčicu od trske.

U isti mah opazih, kako on izvuče ruku ispod pazuha, gde mu se ono nagučilo, i na meni poče svako parče mesa da drhće.

I – o, užasa! – izvuče ti, brate, on otud – ogroman revolver!… Ja ispustih pero, što sam ga držao u ruci.

– Vidite li ovaj revolver? – odlučno zapita on.

Ja, nesrećno uredničko stvorenje, htedoh nešto da mu kažem, ali mi u taj mah ispade iz gornje vilice jedan zub, koji se već godinu dana ljuljao.

– Kako vam se dopada ovaj revolver? – grmnu nesrećnik i prinese mi revolver do nosa.

Ja dreknuh promuklim glasom, i, kakva se snaga stvori u meni toga trenutka, ne znam, tek skočih preko sanduka, probih prozor, isekoh se sav o staklo, pa gologlav, nagoh niz ulicu, šapćući, ne znam ni sam zašto, svršetak svoga pretprošlog članka: „Stani malo, od Doboja Mujo, i mi konja za trku imamo!“

U tom očajnom trenutku ja spazih firmu svoga komšije Joce Bočarskog i padne mi na pamet njegova smrtonosna tambura te banuh u njegov dućan, derući se kao preklano jare:

– Ubistvo!… Politički protivnik!… Jaoj, kuku i lele!

Joca Bočarski se trže, te poseče brijačem jednoga mirnoga građanina, koga je brijao i koji se nije mešao u politiku, te mi je još i sad žao što je taj čovek stradao na pravdi Boga.

– Gde je? Ko je? Šta je? – razvika se iz svega glasa Joca i otrča, te skide sa zida tamburu, a onaj mirni građanin, zaprepašćen, pobeže i naže niz čaršiju, onako ubrađen peškirom oko vrata i još nasapunjen.

– Idi, idi, drži vrata od redakcije da ne pobegne, dok ja ne dovedem pandure! – rekoh mu te istrčah napolje i počeh da jurim onako gologlav i sav krvav, isečen od stakladi.

Kad sam se vratio s pandurima i s hiljadu dečurlije i sveta, Joca je stajao na vratima redakcije i podupr’o ih leđima, a njegov kalfa, Steva Danin, uzeo široku dasku, što se na njoj mesi, pa njom zatvorio razvaljen prozor i podupro ga čvrsto leđima.

Panduri zastadoše za jedan trenutak, kao ne bi li malo pribrali hrabrosti; zatim se pogledaše značajno među sobom i najzad Vuča pandur, sa raščešljanim brkovima, koji se uvek hvalio da je bio hajduk i da je opljačkao dva državna deližansa, te radi toga uživao naročito poštovanje u građanstvu, diže svoju golemu batinu i viknu značajno: „Pst!“ a zatim komandova:

– Puštaj!

Joca Bočarski skoči od vrata i panduri, nutkajući se iz učtivosti ko će prvi ući, uđoše polako unutra, a za njima nagrnu svet.

Politički protivnik sedeo je mirno za stolom, a na stolu je ležao onaj zlokobni revolver.

Trajalo je vrlo dugo, dok smo se objasnili. Stvar je, međutim, bila neobično prosta.

Taj čovek nije bio nikakav politički protivnik, nego trgovački agent, koji je prodavao revolvere, pa došao k meni da ih oglasi, i hteo da me zapita, kako mi se dopadaju. Što sam ja pogrešno razumeo, greh mi na dušu!

Kako tako, ali tek od tog doba ja nikad više nisam upotrebio natpis: „Quisque suorum verborum“ i omrznuo sam, uopšte, latinski jezik.

Iz trezora GLEDIŠTA, napisao: Branislav Đ. NUŠIĆ

Izvor: Srpska Književna Zadruga, kolo XXXI br. 206 (Beograd, 1928)

Mihajlo Idvorski Pupin: SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA (Odlomak)

gledista.drustvoknjizevnika.com

Navršava se 170. godišnjica od rođenja Mihajla Idvorskog Pupina i 150. od njegovog dolaska na tlo Severne Amerike, ali i ravno 100 godina od kako je postao prvi Srbin ovenčan Pulicerovom nagradom. Ovu značajnu nagradu dodelio mu je Univerzitet Kolumbija za delo „Sa pašnjaka do naučenjaka“. Povodom ovih značajnih jubileja prenosimo odlomak knjige iz prvog poglavlja: „Šta sam ja doneo Americi?“.

Svoje autobiografsko delo Pupin posvećuje majci, a pišući predgovor knjizi zapisuje: „Podvući ću ovde samo tu okolnost, da izvesni psihološki razlozi potkrepljuju moje mišljenje: da ima prilika koje padaju u oči useljeniku, dok umiču pogledu sinova neke zemlje. Ko vidi, taj i veruje. Neka govori onaj koji ima vere, samo ako ima neku isporuku.“

Englesko izdalje knjige izašlo je u Nju Jorku 1924. pod naslovom „From immigrant to inventor“. Sa engleskog je preveo i štampao M. Jevtić u Velikom Bečkereku 1929. godine u izdanju Matice srpske.

Mihajlo Idvorski Pupin (1854-1935)

Kada sam se, pre četrdeset i osam godina, iskrcao u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. Moj udes u novoj, meni potpuno stranoj zemlji, ne bi bio ništa drukči da sam, mesto pet centi, sobom doneo i pet stotina dolara. Mladi useljenik, kao što sam tada bio ja, nije ni u stanju da nađe svoj pravi put u ovoj zemlji dok ne potroši sav novac koji je doneo.

Ja sam doneo pet centi i to sam odmah potrošio na jedan komad pite od šljiva, što u stvari nije ni bila prava pita od šljiva: u njoj su bile same koštice, a ni traga od šljiva. A da sam doneo pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, ali, možda, opet na take podvale, dok bi borba koja me je očekivala ostala ista.

Iskrcati se u Kasl Gardenu bez pare u špagu, nije baš tako velika nesreća za mladog useljenika. Uopšte, za momka koji se odlučio da sam sebi krči put ka samostalnom životu, nije nikakva nesreća biti bez novaca, samo ako on ima u sebi dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima bi se sukobio.

Useljenik, koji je vičan i potpuno upućen u raznim veštinama i zanatima, i telesno sposoban da izdrži sve teškoće napornog rada, s pravom zaslužuje naročitu pažnju. A što može dati onaj mladi useljenik, koji nema ni pare, koji nije vičan niti kakvoj veštini, niti ima kakav zanat, niti pak poznaje jezik zemlje u koju je došao? Svakako ništa.

I ja bih bio vraćen natrag da su i tada, pre četrdeset i osam godina, postojali ovi sadašnji zakonski propisi o useljivanju. Međutim, ima izvesnih stvari koje mlad useljenik može doneti ovoj zemlji, a koje su mnogo dragocenije nego sve one stvari koje danas propisuje zakon o useljivanju.

Da li sam ja, kada sam se 1874. iskrcao na Kasl Gardenu, doneo koju od ovih drugih stvari? Pokušaću da na to pitanje odgovorim kratkom pričom o mom životu pre moga dolaska u ovu zemlju.

Moje rodno mesto je Idvor. Ali tim nije bog zna koliko rečeno jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je jedno malo selo koje se nalazi no strani glavnog puta u pokrajini Banatu, koji je pre pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je znatniji deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Na Mirovnoj Konferenciji u Parizu 1919. godine, tu pokrajinu su tražili Rumuni. Ni oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju Banata u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i gospodin Lansing poznavali su me lično, pa kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam ja rodom Banaćanin, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.

U Idvoru niko nikad nije živeo osim Srba. A stanovnici Idvora bili su od uvek zemljoradnici. U vreme moga detinjstva, većina je bila nepismena. Pa i otac moj i majka moja nisu znali ni čitati ni pisati. Tu se nameće pitanje: što je mogao dečko od petnaest godina, rođen i odgojen pod takvim okolnostima, bez para u džepu, doneti Americi, ako bi se našlo zakonsko mogućnosti da se on u nju useli?

Ali ja sam tada verovao da ja nosim Americi toliko blago da će mi se dozvoliti iskrcavanje, pa sam se ne malo iznenadio kad primetih da niko na mene ni glave ne osvrte, kada sam ovde stigao.

Idvorski Srbi, od nezapamćenih vremena, smatrali su se za braću Srbima u Srbiji, koji se nalaze samo na nekoliko puškometa dalje od Idvora, na južnoj strani Dunava. Vedrih dana jasno se može iz Idvora videti i Avala, brdo više Beograda u Srbiji. Ovo plavo brdo, koje je za mene u to doba imalo na sebi nečeg volšebnog, izgledalo je kao da uvek podseća banatske Srbe: kako Srbi iz Srbije na njih stalno motre okom punim nežne pažnje.

U vreme moga detinjstva, Idvor je spadao u takozvanu Vojnu Granicu u Austriji. A ta Vojna Granica ima svoju zanimljivu istoriju. Sve do početka osamnaestog stoleća osmanlijske najezde su stalno uznemiravale Austrijsku Carevinu. S vremena na vreme, osmanlijska vojska bi prelazila južnu granicu, koju su činili Dunav i Sava, i upadala duboko u austrijske pokrajine.

Koncem šesnaestoga veka, one su doprle čak i do samog Beča, i pretile su da postanu ozbiljna opasnost i po celu Evropu, da nije poljski kralj Sobijeski pritekao u pomoć i spasao Beč. Tada je austrijski car Leopold Prvi pozvao Čarnojevića, srpskog pećskog Patrijarha, iz Stare Srbije, da se sa trideset i pet hiljada odabranih srpskih porodica iz Stare Srbije preseli u austrijske zemlje severno od Dunava i Save, da čuvaju te granice.

I ti su se Srbi za čitava tri stoleća tukli sa Turcima, i u tim borbama došli do velike veštine u ovom načinu ratovanja. Godine 1690. Patrijarh se preseli sa ovim odabranim porodicama u Austriju i nastani se na uskom pojasu zemlje na severnim obalama ove dve reke. Tu su stvorili organizaciju koja se kasnije prozvala austrijskom Vojnom Granicom.

Po predanju, i moje rodno mesto Idvor 6ilo je osnovano 1690, ali ne na istom mestu na kome se sada nalazi. Prvo naselje bilo je na jednoj uzvišici, koja se nalazi malo severnije od sadašnjeg sela. Banat predstavlja pravu ravnicu, ali je reka Tamiš, blizu Idvora, prokopala jednu majušnu klisuru, i na jednoj od uzvišica kraj te klisure nalazilo se staro naselje Idvora, vezano jednom uskom prevlakom sa novim naseljem.

To prvo mesto za naselje izabrano je zbog toga što je pružalo više povoljnih strategijskih preimućstava za odbranu od neprijateljskih upada. Prvi naseljenici su živeli u podzemnim stanovima, koje neprijatelj nije mogao raspoznati iz daljine. Ostataka tih podzemnih stanova bilo je još u vreme moga detinjstva dok sam, pre pedeset godina, išao u školu u Idvoru.

Gde je prva crkva bila, tu se danas diže stub od cigalja, a na njemu stoji jedan krst. U jednom urezu sa strane bila je ikona Bogorodice sa detetom Isusom, pred kojom je goreo žižak natopljen u zejtinu. Po predanju, taj plamen se nije nikad gasio. Predanje je govorilo i to: da bi se litijom koju bi tu priredio dobri svet u Idvoru pouzdano mogla otkloniti svaka nedaća, koja bi selu pretila, kao suša i kuga.

I ja sam često bio na tim litijama i uvek, kada bih se nalazio u tom napuštenom selištu, dobijao sam utisak kao da se nalazim na svetom zemljištu. Sveto zemljište radi toga što je tu prolivana hrišćanska krv u vreme borba hrišćanskih Srba iz Idvora sa osvajačima. Svaka poseta tom starom selu osvežavala bi priče o junacima, kojim su se moji seljani toliko ponosili.

Ovaj skromni seljački svet u Idvoru bio je oskudan u zemaljskom blagu, ali je obilovao u predanjima o svojoj starini. I danas, kada mi pred oči izađe slika detinjstva u ovom selu Idvoru, vidim da je glavni posao duhovnog života seoskog sveta u tome da održava i neguje stara predanja. Spoznaja o tim predanjima bila je tom svetu potrebna i dovoljna da bi razumeo svoj položaj u svetu i u Austrijskom Carstvu.

Kada se moj narod, pod Patrijarhom Čarnojevićem, preselio u Austriju i nastanio se u Vojnoj Granici, zaključio je tačno određeni ugovor sa carem Leopoldom Prvim. I taj ugovor je ubeležen u jednom austrijskom državnom spisu, koji se zove „Privilegije.“ Po tom starom ugovoru, Srbi u Vojnoj Granici imali su prava na duhovnu, privrednu i političku samoupravu.

Njihova neotuđiva svojina bila je zemlja, koja im je tim ugovorom predata. U našem selu, mi smo sami izdržavali svoju školu i svoju crkvu, i svako selo biralo je svoju upravu. Na čelu sela bio je knez, ili poglavar, obično koji plećat seljak. Moj otac bio je knez nekoliko puta.

Vladike i narod birali su svoje duhovne i svetovne poglavice, Patrijarha i Vojvodu, svetovnog i vojnog poglavara. Mi smo bili slobodni, nezavisni vlasnici zemlje. Za te „privilegije“, narod je preuzeo na sebe obavezu: da brani južne granice od osmanlijske najezde.

Ali kad je naš narod, pod vrhovnim zapovedništvom princa Evgenija Savojskog, u početku osamnaestog stoleća, pomogao da se Turci proteraju preko Dunava, i kada je car otkrio sjajne ratničke sposobnosti Srba iz Vojne Granice, podstakao je da se prvobitne odredbe „Privilegija“ preudese tako kao da su se srpski Graničari obavezali i na to: da brane austrijsko carstvo od svih njegovih neprijatelja.

Tako su Srbi iz Vojne Granice branili caricu Mariju Tereziju od Fridriha Velikog, branili su cara Franju od Napoleona, branili su cara Ferdinanda od pobunjenih Madžara 1848. i 1849; a 1859. i 1866. oni su branili Austriju i od Italije. Junački podvizi Idvoraca u vreme ovih ratova bili su osnova za mnoga predanja u Idvoru, sačuvana u mnogim pričama i zanosnim pesmama.

Čitanje i pisanje slabo je cvetalo tih dana u Idvoru, ali je pesništvo bilo u punom jeku. Veran starim običajima srpske rase, narod u Idvoru, dugih zimskih noći, održavao je svoja sela. Kao dečko, bio sam na mnogim od tih sela u kući moga oca. Stariji ljudi bi posedali oko tople peći na klupi, koja je bila deo peći, napravljena od istog materijala kao i peć, obično od ćerpiča, pa namalterisana i okrečena. Pušilo bi se i pričalo.

Starci su ličili na senatore, koje je neka viša sila odredila da budu čuvari sve mudrosti u Idvoru. Kraj njihovih nogu sedeli su mlađi ljudi, na stoličicama, a pred svakim od njih stojala bi kotarica u koju su krunili žuta zrna sa velikih klipova od kukuruza. To bi im bio posao to celo veče. A uz zidove, na niskim stolicama, sedele bi starije seljanke. Predu vunu, lan i kudelju.

Mlade žene obično šiju i vezu. Kao materinom ljubimcu, meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i prisluškujem mudrolije i bajke, koje bi tekle sa usana staraca, a ponekad i mlađih ljudi, kada bi od staraca došli do reči. S vremena na vreme, zapevale bi mlade žene po neku pesmu o kome od poslednjih događaja.

Kada bi, na primer, koji od staraca završio kaku priču o Kara-Đorđu i njegovim istorijskim borbama sa Turcima, žene bi zapevale pesme u kojoj se slave Kara-Đorđe, hrabri vojvoda Hajduk Veljko, koji je sa jednom šakom Srbijanaca branio Negotin od jedne velike turske vojske pod Mula-pašom. Ova hrabra četa, kako je pesma opisuje, podseća na onu malu četu starih Grka na Termopilima.

Neki od staraca na ovom selu bili su u Napoleonovim ratovima. Sećali su se dobro i priča, koje su slušali od svojih otaca o austrijskim ratovima sa Fridrihom Velikim tokom osamnaestog stoleća. Sredovečni ljudi bili su u borbama za vreme mađarske Bune, a mlađi su tek prošli kroz ratove u Italiji 1859. i 1866.

Jedan starac bio je u bitci kod Asperna, kada je Austrija tukla Napoleona. Imao je jedno veliko carsko odlikovanje, radi koga je bio osobito gord. Išao je i u Rusiju, sa jednom austrijskom divizijom za vreme Napoleonovog pohoda 1812. godine. Zvao se: Baba Batikin, a u selu su držali da je bio vidovit i da je mogao da proriče, jer je imao neobično jako pamćenje i izvanredan pripovedački dar.

A govorio je kao guslar, srpski minstrel. Nije on pričao tako živo samo o onome što se događalo u Austriji i Rusiji za vreme Napoleonskih Ratova, u kojima je i sam bio, nego je očaravao svoje slušaoce i pričama o austrijskim pohodama protiv Fridriha Velikog, o kojima mu je pričao njegov otac po svom povratku sa bojnih polja u Šleziji.

Ja se vrlo dobro sećam njegovih priča o Kara-Đorđu, koga je on lično poznavao. Zvao ga je Velikim Voždom, vođom srbijanskih seljaka, i nikad se ne bi umorio pričajući o njegovim junačkim borbama sa Turcima u početku devetnaestog stoleća. I ove priče o Kara-Đorđu, na ovim poselima, uvek bi izazvale više oduševljenja nego sve njegove druge zanosne priče.

Pred kraj sela, Baba Batikin bi izdeklamovao po koju od starih srpskih junačkih pesama, a mnogo ih je znao na pamet. Kada bi te pesme deklamovao, njegovo suho i naborano lice ozarivala bi neka naročita svetlost. I kako ga se danas sećam, to lice otkrivalo je lice vidovitog čoveka.

I danas još pred očima mi je slika njegove ćelave glave sa divnim čelom, nadstrešenim nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale duboko utonule oči, svetleći kao sjajni mesec kroz četine staroga bora. On je učio svet u Idvoru istoriji srpskoga naroda od bitke na Kosovom Polju, 1389. godine, pa sve do Kara-Đorđa. On je u Idvoru u životu održavao stara srpska predanja. On je bio i moj prvi i najbolji učitelj istorije.

Mlađi ljudi pričali bi priče iz austrijskog pohoda na Italiju, slaveći podvige ljudi iz Idvora u tim borbama. Naročito se mnogo pričalo o bitci kod Kustoce, u kojoj su Graničari skoro satrli italijanske armije, a to zbog toga što su u tim bitkama uzeli učešća ljudi koji su se tek povratili iz Italije.

Ali se sećam vrlo dobro da je svaki od njih sa najvećom hvalom govorio o Garibaldiju, vođi italijanskog naroda u borbi za oslobođenje. Zvali su ga italijanskim Kara-Đorđem. I sećam se da je u kući moga oca, gde su se održavala ova sela, bila jedna Garibaldijeva slika u boji, sa njegovom crvenom košuljom i šeširem okićenim perjem.

Ta je slika visila pored „ikone,“ slike našeg sveca. S druge strane „ikone“, bila je slika ruskog cara, koji je tek nekoliko godina pre toga bio oslobodio ruske robove. U istoj sobi, na jednom naročito istaknutom mestu, sama za sebe, visila je slika Kara-Đorđeva, vođe srpskog ustanka. A posle 1869. tu više nije bilo slike austrijskog cara.

Junačke srpske pesme, koje je pevao Baba Batikin, slavile su velikog narodnog junaka, Kraljevića Marka. Njegovi megdani bili su megdani snažnog i hrabrog čoveka, koji brani slabe i potištene. I ako je bio kraljevskog porekla, Marko se nikad nije borio da osvaja zemlju i gradove. Kako ga guslar slika, Kraljević Marko bio je pravi zatočnik prava i pravde.

U to vreme se taman bio završio građanski rat u Americi. I kad god bi Baba Batikin spomenuo ime Linkolnovo, pomišljao sam da je to američki Kraljević Marko. Utisci sa ovih sela bili su duševna hrana koja je u mojoj duši oživela i održala osećanje: da je borba za pravo, pravdu i slobodu najplemenitija i najuzvišenija stvar na ovom svetu.

I samo ljubav prema slobodi, pravici i pravdi podstakla je Srbe iz Vojne Granice da ostave svoja stara ognjišta u Staroj Srbiji i odsele u Austriju, gde su rado pristali da žive i u podzemnim kućama i veru se kao puzavci, samo da bi uživali blagodati političke slobode.

„Privilegijama“ bila je Graničarima zajamčena ta sloboda, a za tu svoju slobodu oni su bili uvek gotovi da se bore za austrijskog cara na svima bojištima. Vernost caru bila je osnovna vrlina Graničara. I ta vernost bila je jača i od divljenja koje su osećali prema Garibaldiju 1866. Tako je došlo do austrijske pobede kod Kustoce.

Austrijski car, kao čuvar njihove slobode, uživao je počasno mesto pored ljudi kao što su bili Kraljević Marko, Kara-Đorđe, Car Aleksandar Oslobodilac, Linkoln i Garibaldi. Ova su imena bila upisana u „Knjizi Slave“ u Idvoru. Ali, kada je 1869., car ukinuo Vojnu Granicu i njen narod izručio Madžarima, Graničari su osetili da su izdani i da je car pogazio svoju reč, datu njima, a upisanu u „Privilegijama.“

I danas se sećam kako mi je otac rekao jednoga dana: „Ti ne smeš služiti cara. Car je pogazio svoju reč; u očima Graničara, on je izdajica! Graničari preziru čoveka koji svoju reč ne drži.“ Iz tog razloga, u kući moga oca nije bilo slike austrijskog cara posle 1869.

Kada mi danas na um dođu oni dani, osećam, kao što sam uvek osećao, da je ovaj izdajnički postupak austrijskog cara 1869. bio početak konca austrijske carevine. On je bio začetak narodnosnog pokreta u carstvu Franje Josifa Habzburškog. Ljubav naroda prema zemlji u kojoj su živeli počela je da jenjava, dok se, najzad, nije sasvim ugasila. A kad ta ljubav zamre, mora umreti i država. Taj sam nauk naučio od nepismenih seljaka u Idvoru.

Učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije bio u stanju da na mene učini tako dubok utisak kao što su ga činili ovi ljudi na selima. Ovo su bili ljudi koji su kretali u svet i uzeli živog učešća u svetskim borbama. Čitanje, pisanje, računanje, sve to mi se činilo kao sredstvo za mučenje, koje je moj učitelj izmislio samo za to da bi što više uskratio moju slobodu, i to baš onda kada sam se već dogovorio sa mojim drugovima da što igramo i da se zabavljamo. Po mom tadanjem shvatanju, taj moj učitelj nije imao ni pojma o svetu.

Istorija nauke RTS: Mihajlo Pupin

Ali me je majka uskoro ubedila da sam bio na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše pa mi je govorila: kako je uvek osećala kao da je slepa kod očiju. Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da, krene dalje od atara našeg sela.

Kako se danas sećam, ona bi mi o tome na ovaj način govorila: „Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na ovim našim poselima, moraš potražiti još jedan par očiju, oči za čitanje i pisanje. Znanje, to su zlatne lestvice koje nas vode u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz ovaj svet i vodi nas u život budućnosti, pun neuvele slave.“

Iz trezora GLEDIŠTA piše: Mihajlo Idvorski PUPIN

Atanasije Jevtić: O UZROCIMA RATA I KRITIKA SVOGA NARODA!

gledista.drustvoknjizevnika.com

Povodom Vaskrsa, najradosnijeg hrišćanskog praznika, prenosimo nekoliko poučnih stranica teksta iz knjige: „Vladika Maksim: ATANASIJE – JEDAN ŽIVOTOPIS“

Iako su navodi iz sledećeg odlomka vezani za događaje s kraja dvadesetog veka, oni ne gube na aktuelnosti i u današnjim društveno-političkim prilikama. Priređujući ovu knjigu, autor je vodio računa o verodostojnosti teksta. Citati i dijalozi u knjizi su autentični i zasnivaju se na zabeleženim iskazima njenog junaka, izjavama njegovih sagovornika, očevidaca, ili njihovih zapisa.

Nije išao u bezobalnu kritiku komunizma, pa je znao da koriguje mišljenje i o komunistima i o „prosvetiteljima“ i slično: „Poslednjih nekoliko meseci sve više dolazim do zaključka da jedno od osnovnih zala hrišćana, bilo na kom položaju, od vernika do vladike, jeste da misli da je nepogrešiv. Takav će se odmah staviti u stav odbrane da brani sebe, umesto da sagleda i kaže: „Jeste, tu sam pogrešio“, ili: „Tačno je to“. Naravno, ne znači to neki kompleks. Nego tada tačno može da sagleda šta je učinio dobro i dokle je to bio stvarno izraz njegovog raspoloženja, a kad i u čemu nije uspeo.“

U ovoj knjizi sabrani su mnogi znakovi i putokazi koji prate duhovno veoma živopisan put Vladike Atanasija Hercegovačkog, kao i mnogobrojni detalji koji ocrtavaju njegov portret.

Za razliku od mnogih koji su rat na prostoru druge Jugoslavije opisivali kao „verski sukob”, Vladika Hercegovački je imao dijametralno suprotno mišljenje, nazivajući to propagandnom igrom:

Ja to ne bih nazvao verskim ratom. Pazite, uglavnom su ga bezbožnici poveli. Ovaj rat je posledica komunizma. Komunistima je najlakše da sve svale na versku podelu, na Vatikan, na sukob Pravoslavlja i Rimokatolicizma, ili Pravoslavlja i Islama, i onda su oni nevini i čisti.

Oni su glavni tvorci zla u svetu u poslednjih 70 godina. Ja to govorim s punom savesti i odgovornosti. Ne mogu sad odjednom, „puj-pike, ne važi“. I kad sam nekima rekao – otelo mi se, ne želim nikoga da vređam – da su bili „komunjare“, oni se vređaju, kao da mi sada treba da se izvinjavamo njima što su oni bili „komunjare“, a mi nismo.

To im je od nečiste savesti. Nijedan komunista se nije izvinio Srpskom narodu za zla koja je počinio. Sramota je da u 20. veku govorimo o verskom ratu. Ima verskih elemenata, naravno. U Srpskom narodu je živo prisutna Pravoslavna vera. Braneći sebe, on brani veru, braneći veru, on brani sebe, ali ne treba zaboraviti da su, recimo, u Lici komunisti govorili, odmah posle rata, Srbima: „Zato su vas klali ovde, zato što ste bili pravoslavni. Da nije bilo vere koja vas je delila, ne bi vas klali.“

A onda su posle ukinuli veru i najviše je Ličana bilo bezbožnika. Oni su odbacili svoju veru da bi se tek sada prisetili vere i rekli: „Pa, nas su komunisti prevarili, evo opet hoće da nas kolju, a sad ne bi bilo razloga. Sad, eto, nismo verovali ni u šta“. Tako da je to jedna podla igra i podla propaganda. – Posebno su ga gnevili indiferentni intelektualci, koji su sa udobnog rastojanja „hladnokrvno“ osuđivali borbu za život.

U našoj drami, tragediji i golgoti Srpskog naroda, jedan beogradski intelektualac kaže: „Neću da se podam emocijama da ne povredim integritet intelektualca“. E pa, hvala mu lepo na tom integritetu, ako u ovoj patnji našoj on može da ostane gospodin, koga možeš da skuvaš, i da ne ostane ništa; da bude, što kažu Grci, kao skuvana bundeva. Kako može Srpska majka kojoj ustaše, uhvativši dva sina, predlažu da joj zakolju jednoga, a jednoga oslobode, ali ona da kaže kojega, kako takva majka može biti racionalna?“

A da su ovi dani bili ispunjeni, kao i kod Makaveja, i „zlom domaćim“, rečito govori sledeći primer o kome je svedočio očevidac Grigorije:

Sjećam se jedne večeri, kad su u manastir došla dva dobrovoljca, neki Rusi, Bog zna ko su zapravo bili. Vladika Atanasije je bio bolestan, a oni pijani hoće da pucaju u manastiru, kao u čast ne znam ni ja čega. Rekao sam im: „Ljudi, ovdje se ne puca, ne damo da se u portu ulazi sa oružjem“.

Oni su bili pijani, pa sam htio da budem kao tolerantan. Oni vele: „Dobro, nećemo!“ – i počnu da pucaju. Pijani ljudi. I vladika, onako bolestan, istrča niz stepenice i povika: „Zašto im dozvoljavaš da tu pucaju. Ti si šmokljan!“ – A ja mu kažem: „Stani, čovječe, ubiće te!“

Jedva sam ga zadržao na stepenicama kad je potrčao prema njima bili su pijani, ubili bi ga. Ali, ne, on je kasnije samo išao po manastiru i govorio: „Ti si šmokljan, neću da živim sa šmokljanima, meni ne treba šmokljan u ovako teško vreme, na ovako teškom mestu“. Meni se srce cijepalo. Onda je on meni rekao kako je i Adam bio šmokljan, pa ga je Bog istjerao iz Raja. I kaže mi: „Spakuj svoje stvari, ne trebaš mi, idi u Ostrog.“

To se nije desilo jednom, nego bar pet puta. Nisam pristajao, nisam odustajao, on bi se brzo smilovao, takav je čovjek. Sutradan su ponovo došli ti nesrećni dobrovoljci, njih petnaestak, predstavio nam se neki pukovnik, kaže da je iz formacija vojvode Vojislava Šešelja. Vidimo mi, obični pljačkaši, hoće da nam daju neku rimokatoličku Bibliju, koju su očito iz crkve ukrali.

Vladika izađe ispred manastira i oni počeše da se svađaju. Glavama se dodiruju i svađaju se, urlaju. Vladika viče kako su oni bruka srpska i da oni nisu srpska vojska, nego da su bašibozuk, da su obični kokošari, pljačkaši, i da im je najbolje da idu odakle su i došli, da nam ne trebaju ni za šta, da samo brukaju srpsko ime, itd.

Jedan od njih repetira pušku, drugom ispadoše bombe, treći viče: „Sad ćemo da ih skinemo, da vidimo jesu li Turci“. Ja se tu nešto bunim, borim se, vladika ne da da idem ispred njega, stalno se bori, i s njima i sa mnom. I onda, na moje veliko zaprepaštenje, oni polako uzeše svoje stvari i otidoše psujući nam oca, majku, crkvu, Boga.

Zbog ovakvih i drugih sličnih primera, Hercegovački Vladika nije kovao svoj narod u zvezde („Nisu svi Srbi za raj“, govorio je na Radio Nevesinju leta 1993. godine). Znao je i za njegove vrline, ali i za tamne strane. Njegova reč je bila ponajviše proročka. Našavši se 5. maja 1992. godine na parastos u Manastiru Vavedenje, Atanasije je rekao:

„Srbi pod ovakvom političkom i vojnom komandom čine zločine. Posle borbe, koliko znamo, u Zvorniku je pobijeno oko 400 Muslimana, a čuje se da je i u Foči toga bilo. Nije srpski običaj da se posle borbe ubija, pljačka, a čini se da nećemo izaći iz ovog rata čista obraza, pa makar je to trebalo i po cenu naših većih žrtava.“

Bez ličnog sekretara, sa pisaćom mašinom na stolu, Atanasije sedi, dok iza njega na zidu lebdi lik Ave Justina, i sam kuca izveštaje, akta i pisma: istovremeno sastavlja pastirske poslanice i odgovore. Pišući čistim, negovanim jezikom i stilom episkopa, oca i duhovnika, on je u napomenama u knjizi o Makavejima napisao:

„Srpskih zlodela u ovom ratu ima, bilo ih je, više nego ranije, ali je najveći broj tih slučajeva komunistički recidiv, a komunistički ideolozi i oficiri prvi su i započeli ta zla i u Krajini i u BiH. Bogu hvala, ima i časnog srpskog pokajanja za učinjeno zlo.“

Otuda nisu bili u pravu neki beogradski intelektualci koji su prozivali Atanasija zbog tobožnjeg nereagovanja zbog progona Muslimana. Atanasije je o tome otvoreno govorio:

„Ima, moram da kažem, izvesnih koji su nam naneli ljagu i ne verujem da će ona biti sasvim sprana daljim junaštvom i čojstvom naših boraca. Na primer, prilikom prvog i drugog izgona Muslimana. Bilo je odlazaka, ali i izgona. Izgazili su nogama jednog mladića Srbina što je ustao u odbranu svog prijatelja Muslimana.“

Kada je u ranije pomenutom „Intervjuu gledalaca“ na Studiju B, 12. marta 1992. godine (nekoliko meseci pre prelaska na Hercegovačku katedru) bio upitan zašto je započinjan rat, on je rekao:

Pitajte one kao što su Milošević, Adžić i drugi, šta su mislili kada su započinjali rat. A to je bio ne samo prljav rat, nego takav rat da smo ostali i poraženih obraza koje ćemo teško oprati, osim časnih izuzetaka. (…) Sad su svi odjednom ispali mirotvorci. A, u stvari su kapitulanti, pred avnojevskim granicama. Pred avnojevskom grobnicom ovog naroda.

Izdali su Srbe u Makedoniji, nekoliko stotina hiljada. Izdali su Srbe u Krajini, Srbe u Crnoj Gori, Srbe u BiH. Šta će biti sa Srbima na Kosovu, severnoj Bačkoj… Mešanje Crkve u politiku u ovom slučaju je borba za egzistencijalno pitanje našeg naroda. Nama je sve gore.

Krajine su izdate u momentu kada je gospodin Milošević priznao avnojevske granice Hrvatske, Krajine su u Hrvatskoj… Šta će biti sa Bosnom, šta će biti sa tom katastrofalnom Armijom?

Prazni se kasarna u Čapljini. Isprazniće se uskoro u Visokom i Bugojnu. Ginu od iste vojske i večeras u Bogovađi. Neka mi objasne tovarničku katastrofu, izdaju zapadne slavonije. Kada poljski avioni bombarduju kolone izbeglica. Početkom 1993. godine, tadašnji predsednik Jugoslavije tražio je od Vladike Hercegovačkog da mu razjasni šta se radi, tamo u Hercegovini“ (konkretno u Trebinju).

Atanasije je odgovorio u sebi svojstvenom maniru: „Gospodin predsednik je u jednoj svojoj izjavi, ne tako davno, rekao da mi iz Crkve ne treba da se bavimo politikom. Zašto gospodin predsednik sada mene pita o ovoj ne jedinoj sramoti nanetoj srpskom narodu odozgo, sa Dedinja, Pala i Trebinja?“

Odgovor predsednika Ćosića usledio je 16. februara 1993. godine koji je rekao da sramotu srpskom narodu ne nanosi samo njegova politička vlast sa Dedinja, Pala i Trebinja, nego i crkvena vlast iz vladičanskih dvorova i domova.“

Atanasije je odmah odgovorio, dajući sagovorniku do znanja, da je njegovo pismo shvatio kao „samoodbranu, ironijom i moralističkim dociranjem nekadašnjeg komesara“. Podsetivši ga na njegove partizanske i komunističke dane, optužio ga je „zbog katastrofalne politike vlasti“, kao i zbog podrške koju je pružio Miloševiću da „produži komunističku tiraniju, verovatno do potpunog pokopa Srpskog naroda u avnojevsku grobnicu, iz koje nema Vaskrsa…“

O izdajstvu, Trebinje 1995. godine

Isti Vladika je aprila 1994. godine prebacio Božidaru Vučureviću, tadašnjem gradonačelniku Trebinja: „Ako izigravate demokratu onda vas pitam zašto ste uopšte progonili muslimane i rimokatolike iz Trebinja i ostale Hercegovine…“

Vladika Atanasije je i Vuku Draškoviću prebacio zbog podrške Vens-Ovenovom planu (1993. godine) čime bi se Srbi u BiH stavili „pod zatvorski protektorat Zapada“. Ovaj plan je bio poslednji plan za ujedinjenu Bosnu i Hercegovinu, a potonji mirovni planovi su predviđali podelu države.

Predsednik Karadžić je, posle pritisaka, pristao da potpiše sporazum, ali pod uslovom da ga ratifikuje Narodna Skupština Republike Srpske. Slobodan Milošević je na sastanku sa Ovenom u Beogradu 24. aprila 1993. prihvatio plan, uz pretnju većim sankcijama Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Skupština Republike Srpske ga je odbacila sa 96 odsto glasova. Po Atanasiju, prihvatanje plana je značilo podršku Miloševiću, „srpskom tirjaninu sa Dedinja“, koji Srpski narod „davi kao zmija žabu i tera da potpišemo sve ono što nam zapadni krojači naših sudbina na Balkanu određuju i nameću“ („Pismo Vuku Draškoviću u zatvoru“ i „Otvoreno pismo Vuku Draškoviću posle zatvora“).

Treba reći da je srpska strana prihvatala sve planove, osim Vens-Ovenovog, jer on nije predviđao postojanje Republike Srpske, koja je bila uslov da Srbi kao konstitutivan narod sa vekovnim trajanjem u BiH pristanu na njeno izdvajanje iz Jugoslavije. U svom odgovoru Drašković je, objašnjavajući zašto je bio za Vens-Ovenov plan, napisao: „Taj plan je, koliko-toliko, sprečavao legalizaciju etničkog čišćenja i bio solidna osnova za neke nove, ljudske, prilaze i mostove.“

Kako god razumeli sadržaj i ton gornje prepiske, ostaje činjenica da je Atanasije bio akter sa terena koji je mogao bolje i dublje od svojih sagovornika iz Beograda da proceni šta je realnije rešenje za njegov narod. I zato je proročki predvideo, i to još tokom juna 1992. godine, izdaju Srpskog naroda u Krajinama od strane jugoslovenske vlasti.

Ovaj milosrdni arhijerej je morao da odgovara i na srpske prigovore – ne samo iz Srbije nego i iz same Hercegovine kako, tobože, pomaže i one koji nisu Srbi (a zna se da je delio pomoć svima na teritoriji pod kontrolom srpskih snaga).

Jedan, makar bio dobar borac, jednom mi je rekao: „Kako ste vi davali ustašama u Kotezima pakete?“ Rekoh: „Nećeš valjda ti meni reći kome ću ja da dam. Jesam dao i – daću! Ti ljudi su sad kod nas, ljudi su, a posebno, čuo sam da i našima daju na drugoj strani. Šta bi ti hteo, da budemo neljudi? Nemoj, to je sramota tvoja.“

Ima, dakle, takvih pojedinaca, i nemojmo da mislimo da su sada svi Srbi pravo dupke za raj. Ja ne znam da li ću u raj, imam nezgodan jezik, osoran sam i imam mnogo, sigurno, ogrešenja i svojih ličnih i prema Bogu i prema ovome narodu, i prema borcima.

Navedimo ovde i Atanasijevo Pismo novinama „Duga“ (br. 496, od 27. 2. do 12. 3. ’93), koje se tiče članka u kome je novinarka Ljiljana Habjanović Đurović, pišući o Vojislavu Šešelju, iznela, kako je Atanasije napisao „notorne laži“ koje je, navodno, čula iz Hercegovine.

Ne ulazeći u celu tu priču o Šešelju i oko Šešelja, jer imam preča posla, pišem Vam ipak ovo pismo želeći da skinem sramotu nanetu ovim neodgovornim napisom u „Dugi“ srpskim borcima Hercegovine, koji su, po toj malignoj priči vaše novinarke i njenih anonimnih došaptača, navodno, „iz srušenih katoličkih crkava i manastira u Hercegovini pokupili sve knjige i zapise i predali ih ocu Atanasiju i oni se sada nalaze u Tvrdošu“.

Gospodine Uredniče, srpski borci u Hercegovini, bar ovi koji se bore od kako nas je izdala Ju armija i kad smo ostali sami, nisu rušili ni pljačkali nijednu katoličku crkvu ili manastir u Hercegovini.

Naprotiv, upravo su hrvatske ustaše okupirale i porušile preko 20 naših srpskih pravoslavnih crkava i manastira. Zapanjujuća je pokvarenost takvih ljudi, i nesavesnost ovakvih novinara, da od srpske nesreće prave svoj jeftin politički kapital u trvenju sa sebi sličnim unesrećiteljima Srpskog naroda.

Atanasijevo pismo „Duga“ nije objavila, ali je to skraćeno učinio „Nin“ 19. marta 1994. godine.

Poznato je da je 1994. godine Milošević stavio Srbima iz Republike Srpske blokadu na Drini, jer nisu prihvatili plan Kontakt grupe (BiH je trebalo da se podeli tako što bi Republici Srpskoj pripalo 49% teritorija, a hrvatsko-muslimanskoj federaciji 51%).

Muslimani i Hrvati su plan prihvatili, dok su ga Srbi, koji su držali oko 70% BiH, odbacili posle sprovedenog referenduma. Predloženom planu se posebno protivila Srpska Pravoslavna Crkva. Na zasedanju Skupštine Republike Srpske u julu 1994. godine, na kome se odlučivalo o prihvatanju ovog mirovnog plana, Vladika Atanasije je rekao da Crkva ne može ponovo pristati na „desetkovanje Srpskog naroda.“

Tim povodom, 5. jula 1994. godine, Episkopski savet SPC u BiH je uputio „Apel srpskom narodu i svetskoj javnosti.“ Posle toga su usledile Miloševićeve reperkusije.

Ludi Milošević zatvorio granicu. Ne možemo da dođemo mi iz Bosne jer ga nismo poslušali. Ipak smo na Rači na Drini nekako prolazili. Ali, recimo u Ljuboviji nisam mogao. Ja sam se razvikao: „Komunjare, kažite onoj komunjari da ja odavde do mog kraja u Valjevu mogu da se bacim kamenjem, a on ne da da prođem!“ A jedan kaže: „Ja sam Valjevac, nisam taki“. Odbrusio sam mu: „Nisam ni Valjevac, otpiši me.“ A jedan kaže: „Nemoj da vređaš!“, „Hoću da vređam, jer on vređa moj narod.“

Išao je Mitropolit Nikolaj, a za njim Longin i Nikanor drugim kolima. Jadni Nikolaj vozio. I traži onaj karte. A Nikolaj dao dokumenta sa imenom „Gojko Mrđa.“ Onaj gleda ne zna, ima tamo na spisku. „Koje je vaše ime?“ – „Patrijarh Pavle“. Tek sad ne mogu da se snađu oni. ,,A da li ti nisi Atanasije?“ Zbog toga je kasnije odlučeno da možemo imati Episkopska savetovanja, tj. da se okupe episkopi i da rešavaju na terenu, šta da radimo, odsekao nas, i rešavamo dogovorom.

Čitaocu je jasno da je za Atanasija glavni krivac za tragičnu jugoslovensku dramu bio komunizam. (Uostalom, ni Jugoslaviju nije cenio, često govoreći: „Jugoslavija, svaka pa i ova treća, tzv. „Savezna, grobnica je Srpskog naroda“).

Smatrao je, takođe, da je najveća greška Međunarodne zajednice bila u izjednačavanju srpskog naroda i njegove komunističke vlasti. Jasnoćom duhovnog prozrenja sagledao je posledice bogobornog ateizma. Zbog toga, kada su neki hteli da ga predlože za Oktobarsku nagradu grada Beograda, pa mu je to dojavljeno, rekao je: „Spremio sam bio sedam kratkih odgovora i razloga da odbijem, a prvi je glasio da Beograd 20. oktobra nije oslobođen.“

Zbog toga je i u ratu govorio: „Naš Srpski narod, do pojave bezbožnih komunista, partizanskih komesara i vođa, kojima ništa sveto nije bilo, nikada nije uzimao ništa od tuđih svetinja, čak ništa ni sa poginulog neprijateljskog vojnika, osim možda oružja i zastave kao trofeja.

U ovom sadašnjem ratu, nažalost, najpre su komunistički oficiri počeli svakovrsne pljačke po Krajini, pa i na Dubrovačkom i Mostarskom ratištu, a onda su se na njih ugledali i pojedinci iz paravojnih grupa i grupica, koji su pokušali da ukaljaju lik čestitih srpskih boraca i ratnika, vojskovođa i vojnika.

Upravo je nesreća komunizma Srbe načinila „dežurnim krivcem“ u međunarodnoj i javnoj sferi. A kako se to prenelo i na naivne pojedince na Zapadu svedoči jedan događaj u Švajcarskoj.

Jeromonah Atanasije, na reci Jordan, avgusta 1972. godine

Septembra 1992. godine organizovan je u Sen Galenu susret srpskog Patrijarha sa zagrebačkim Kardinalom i sa Reis-ulemom sarajevskim (koji nije došao). Izabran je taj grad zbog toga što u nesrećnoj Jugoslaviji nije bio moguć susret i razgovor verskih lidera. Atanasije je bio u pratnji Patrijarha Pavla.

Tada smo u Cirihu menjali avion, i čekajući na aerodromu ja sam se s jednim detetom igrao, po običaju. „J’ai trois ans et demi, j’ai un oiseau…“ (Imam tri i po godine, imam jednu ptičicu…). Dete je osmehom reagovalo, kao svako dete, ali nismo mogli da uspostavimo tešnji kontakt, jer ono nije znalo francuski.

Tada mama njegova reče: „Ono ne govori francuski, nego nemački“ (Cirih je germanofoni grad). Dotle je sve bilo dobro. A onda će gospođa pitati: „A ko ste vi?“ Malo dalje bio je Patrijarh i još naših vladika. – „Srbi“, kažem ja. – „Uuu!“ trgla se gospođa naglo unazad, valjda od nekog straha. Ja sam na to reagovao kao čovek, rekavši: „Gospođo, čuvajte se, je suis un anthropofague!“ (Ja sam ljudožder!). Gospođa je videla da je preterala, pa veli: „Nije dobro za vas što ste Srbi!“ – „Hvala lepo, gospođo, ali ni za vas to nije dobro!“

Vladika Maksim: Atanasije – jedan životopis

Redakcija GLEDIŠTA, izvor: athanasios.org

SEĆANJE: Dobri duh Vilinog grada – IVAN FELKER (1950–2024), vajar i nacionalni radnik

gledista.drustvoknjizevnika.com

U noći 24. aprila, od strahovitih povreda zadobijenih udarcem automobila na pešačkom prelazu, u centralnoj niškoj ulici Generala Milojka Lešjanina, u 74. godini života, preminuo je Ivan Felker, poznati niški i srpski vajar, čovek široke duše i srca, vrstan pedagog, i po svom vajarskom delu – nacionalni radnik, u onom pravom smislu te arhaične reči: iz prošlosti za sadašnjost!

Ivan Felker (1950-2024)

Svakoga dana, bez obzira na svoje godine, a bio je vitalan u svakom pogledu, prelazio je ulicu na istom pešačkom prelazu kod džamije, uglavnom u isto vreme – između sedam i osam časova, žureći ka svom ateljeu u Niškoj tvrđavi, tik pored ulaza u današnju Gradsku baštu. Tog jutra nije stigao: zanemelo je njegovo vajarsko dleto!

Bio je umetnik – vajar nacionalnog romantizma, koji je precizno kao crtač iz svoje snažne vajarske imaginacije izvlačio duh, karakter i psihološke nijanse za bronzane portrete brojnih likova iz srpske istorije, rasute po zemlji Srbiji, i tamo daleko, u Americi posebno, na radost naše dijaspore.

Ne mnogobrojna, ali respektivna branša srpskih vajara, majstora gline, kamena, drveta i železa, izgubila je njegovim odlaskom kolegu – par excellence!

Ivan Felker rođen je u Nišu 1. februara 1950. godine, u staroj niškoj građanskoj porodici, koja je poznata i danas, u poslednjoj oazi starih Niševljana. I ne, ne misli se ovde na stanovnike živopisnog svrljiškog seoceta, nego su se u putopisnoj književnosti upravo ovom rečju – Niševljani, oslovljavale stare Nišlije u 19. i u prvoj polovini 20. veka.

Iz porodice je poneo u vaspitanju skromnost kao vrlinu, kao nijansu stare građanske etikecije, i talenat kojim se legitimisao u tokovima savremene srpske umetnosti. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 1976. godine, sa odlikom – prosečnom ocenom 9,27; postao je član Udruženja likovnih umetnika Srbije 1978. godine.

Učestvovao je na više grupnih i priredio brojne samostalne izložbe. Ostavio je iza sebe značajan broj vajarskih dela u Srbiji i širom sveta, a za svoj umetnički rad poneo je više priznanja i nagrada.

Palata pravde u Nišu biće mesto na kojem će se, verujemo, zadovoljiti pravda, usled nasilno prekinutog života ovog velikog Niševljana, ispod čijih ruku je nastao dobar deo rekonstruisane plastike, pre poslednje obnove ovog starog niškog zdanja.

I priča se ovde ne završava, jer su njegove zlatne ruke rekonstruisale i elemente stare Pelikanove zgrade na Vili Gorča, u niškoj Obrenovićevoj ulici, kao i grb Kraljevine Jugoslavije na današnjoj zgradi Univerziteta u Nišu.

Stari grb, Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, i danas je pored njegovog ateljea, jer je smatrao da je umetničko delo večno, iznad svakog sistema i epohe!

Ivan Felker je autor skulpture Rad u Mariboru, u Aranđelovcu na simpozijumu Mermer i zvuci vajao je skulpturu Izvor, Dvoglavog orla u Soko Banji, česmu Puž u niškom parku Čair, ali i brojna poprsja u srpskom parku u Klivlendu u Sjedinjenim Američkim Državama, poput Kralja Petra, Stevana Stojanovića Mokranjca, Vuka Stefanovića Karadžića, Mileve Marić, Milutina Milankovića i Nadežde Petrović. Autor je spomen-ploče Milevi Marić Ajnštajn koja je postavljena u Cirihu u Švajcarskoj. Iz značajnog opusa izdvaja se i njegovo delo Srpski vojnik na Mokroj Gori.

Ivan Felker ostavio je iza sebe možda najprepoznatljivije umetničko delo, nesumnjivo brend grada, čiju fotografiju mnogi iz Niša ponesu za uspomenu – vajarsku kompoziciju, bajkovitu scenu razgovora ovejanih Nišlija: likova iz znamenite niške proze „Ivkova slava“ (objavljene 1895. u Srpskom pregledu), lovdžije Kalče i Stevana Sremca, njegovog povesničara. Naravno, i pas Čapa je deo ove scene, koji znatiželjno i zbunjeno sluša Kalčine lovdžijske priče… i sve to dočarano u bronzi majstorskom rukom Ivana Felkera.

Vajari dobro znaju koliko je zahtevno izvesti ovakvu kompoziciju, i zasigurno, po mišljenju struke, to je veliki domet u srpskom vajarstvu.

Spomenik je otkriven 2006. godine na dan Svete Petke, krsne slave gradske opštine Medijana, čije je tadašnje opštinsko veće, na čelu sa predsednikom Dragoslavom Ćirkovićem, omogućilo realizaciju kompozicije, kao i projekat kulturne akcije obeležavanja toponima Starog Niša u Sremčevim delima.

Rad na spomeniku je započet po ideji niškog glumca Mlađe Nedeljkovića, a realizovan je u sklopu građanske inicijative kustosa legata Stevana Sremca i Branka Miljkovića niškog Narodnog muzeja, čijim idejnim konceptom je i uobličen kompletan projekat NIŠ – GRAD OTVORENI MUZEJ: Obeležavanje toponima iz dela Stevana Sremca, te su izvedene i spomen-ploče autora Ivana Felkera: na česmi na Trgu Stevana Sremca na ulazu u Kazandžijsko sokače, sve četiri ploče, zatim ploča na mestu gde je bila niška Sremčeva mehana Marger, i ploča za Ivkovu kuću, gde se slavila čuvena slava Ivka Jorgandžije.

Po gradskom vajarskom opusu, Ivan Felker se svrstao u red znamenitih vajara kojima je Niš bio u srcu i duši: Radeta Stanković, Milovan Krstić, Slavko Miletić, Dragan Nikolić, Aleksandar Šakić, Nikola Antov, Vasja Perevalov, Zvonimir Kostić Palanski (pesnik i vajar), Miroljub Kostić Kole, Vlada Ašanin, Mile Simić i čudesni Nebojša Mitrić, autor spomenika Branku Miljkoviću, princu pesnika.

Negujući baštinu ove tradicije, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša pokrenuće zvaničnu inicijativu da se tokom 2025. godine, kada se bude obeležavalo 170 godina od rođenja Stevana Sremca, postavi i prigodno obeležje, upravo na Trgu Stevana Sremca, u znak sećanja na vajara Ivana Felkera, kao i spomen-ploča na mestu gde se nalazila Kalčina kujundžijska radionica.

Osim ovoga, Društvo će predložiti i postavljanje spomen-ploče u ulici gde je živeo i radio Mihajlo Golubović, književnik i pisac Kalčinih priča, kao i izradu bronzanog portreta zaslužnog Nišlije, konzula, doajena srpskog novinarstva, književnika i nacionalnog radnika za oslobođenje Kosova i Metohije, Todora Stankovića, čiji se očuvani gipsani model, autora Slavka Miletića, čuva u niškom Narodnom muzeju.

IVAN FELKER, umetnička biografija

1. Samostalne izložbe

1980.    

  • Beograd, Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta

1982.

  • Niš, SALON 77
  • Niš, IZLOŽBENI SALON EI
  • Aleksinac, Dom kulture
  • Zaječar, Narodni muzej

1985.

  • Leskovac, Dom kulture

2. Grupne izložbe

1977.

  • Niš, Likovni umetnici Niša

1978.

  • Zemun, Otvoreni Oktobarski salon

1979.

  • Beograd, 61. Izložba ULUS-a
  • Beograd, 30 godina Fakulteta primenjenih umetnosti
  • Beograd, Majska izložba ULUPUDS-a
  • Beograd, 20. Oktobarski salon
  • Rijeka, Jugoslovensko bijenale mladih
  • Niš, Aprilski susret
  • Niš, Primenjena umetnost i dizajn

1980.

  • Beograd, 21. Oktobarski salon
  • Beograd, Novoprimljeni članovi ULUS-a
  • Beograd, Majska izložba ULUPUDS-a
  • Niš, Likovni umetnici Niša

1981.

  • Beograd, 22. Oktobarski salon
  • Beograd, 65. Izložba ULUS-a
  • Beograd, NOB u delima likovnih umetnika Jugoslavije
  • Pančevo, 1. Pančevačka izložba jugoslovenske skulpture
  • Rijeka, Jugoslovensko bijenale mladih
  • Niš, Društvo likovnih umetnika Niša
  • Niš, Primenjena umetnost i dizajn

1982.

  • Beograd, 23. Oktobarski salon
  • Beograd, 67. Izložba ULUS-a
  • Zagreb, Velika Gorica, „GALŽENICA“
  • Mostar, ULUS – NIŠ
  • Niš, ULUS – NIŠ
  • Niš, Izložba likovne kolonije „Sićevo 82.“
  • Budimpešta, Lođ, Poznanj – Mlada jugoslovenska umetnost
  • Nikšić, 4. Septembarski salon mladih

1983.

  • Beograd, 24. Oktobarski salon
  • Beograd, 69. Izložba ULUS-a
  • Pančevo, 2. Pančevačka izložba jugoslovenske skulpture
  • Jugoslovenske skulpture
  • Murska Sobota, 6. Jugoslovensko bijenale male plastike
  • Ljubljana, Izbor sa 6. bijenala male plastike
  • Tuzla, 5. Izložba jugoslovenskog portreta
  • Nikšić, 5. Septembarski salon mladih
  • Kragujevac, 69. Izložba ULUS-a
  • Beograd, JNA u delima likovnih umetnika

1984.

  • Beograd, Izložba ULUS-a
  • Beograd, 25. Oktobarski salon
  • Niš, ULUS

1985.

  • Beograd, Prolećna izložba ULUS-a
  • Beograd, 26. Oktobarski salon
  • Pančevo, 3. Pančevačka izložba jugoslovenske skulpture

1986.

  • Beograd, Prolećna izložba ULUS-a
  • Beograd, 27. Oktobarski salon
  • Niš, Prolećna izložba likovnih umetnika Niša

1987.

  • Beograd, Prolećna izložba ULUS-a
  • Niš, Prolećna izložba likovnih umetnika Niša
  • Pančevo, 4. Pančevačka izložba jugoslovenske skulpture

1988.

  • Niš, Trnovo, Prolećna izložba likovnih umetnika Niša
  • Beograd, Jesenja izložba ULUS-a

1989.

  • Niš, Prolećna izložba likovnih umetnika Niša

1990.

  • Niš, Izložba ULUS-a

1993.

  • Niš, Prolećna izložba likovnih umetnika Niša
  • Beograd, Bijenale crteža i male plastike
  • Beograd, Grad – magični univerzum
  • Beograd, Jesenja izložba ULUS-a

1994, 1995, 1996.

  • Niš, Izložbe ULUS-a

2008.

  • Gornji Milanovac, Međunarodni bijenale umetnosti minijature

2010.

  • Gornji Milanovac, Međunarodni bijenale umetnosti minijature

2010.

  • Majdanpek, Umetnost u minijaturi

2014.

  • Gornji Milanovac, 12. Međunarodni bijenale minijature

2023.

  • Niš, Likovni umetnici Niša

3. Izvedena dela

1978.

  • Ruše, Maribor, Skulptura: RAD

1985.

  • Aranđelovac, Simpozijum „Mermer i zvuci“, Skulptura: IZVOR

1991.

  • Sokobanja, Skulptura: DVOGLAVI ORAO

1995.

  • Niš, Park Čair, Česma: PUŽ

2006.

  • Niš, Skulptura: STEVAN SREMAC I KALČA

2008.

  • Mokra Gora, Spomenik: SRPSKI VOJNIK IZ VELIKOG RATA

2009.

  • SAD, Klivlend, Srpski park, Portret: KRALJ PETAR PRVI KARAĐORĐEVIĆ
  • Švajcarska, Cirih, Spomen-ploča: MILEVA MARIĆ – AJNŠTAJN

2011.

  • SAD, Klivlend, Srpski park, Portret: STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC

2015.

  • SAD, Klivlend, Srpski park, Portret: VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ

2016.

  • SAD, Klivlend, Srpski park, Portret: MILEVA MARIĆ

2017.

  • SAD, Klivlend, Srpski park, Portret: MILUTIN MILANKOVIĆ

2018.

  • SAD, Klivlend, Srpski park, Portret: NADEŽDA PETROVIĆ

4. Rekonstrukcije plastike:

  • Niš, Rekonstrukcija grba Kraljevine Jugoslavije na zgradi Univerziteta
  • Niš, Rekonstrukcija plastike na fasadi „Pelikanove zgrade“ u sklopu TC „Gorča“
  • Niš, Rekonstrukcija plastike na zgradi Palate pravde

4. Nagrade i priznanja

1981.

  • Godišnja nagrada ULUPUDS-a

1982.

  • Druga nagrada Sićevačke kolonije

1993.

  • Prva nagrada na likovnoj izložbi umetnika Niša (Klasik)

2010.

  • Prva nagrada za Nacionalna priznanja: „MAJKA SRBIJA“

2010.

  • Prva nagrada za Nacionalna priznanja:
  1. „SLOBODAN JOVANOVIĆ“
  2. „VUK KARADŽIĆ“

2010.

  • Prva nagrada za skulpturu na Međunarodnoj izložbi „Umetnost u minijaturi“ u Majdanpeku

2012.

  • Prva nagrada za nakit na Međunarodnoj izložbi minijature i nakita u Majdanpeku
Miljan Nedeljković ©

Redakcija GLEDIŠTA © 2024

Zoran Pešić Sigma: BAJKA O RUŽI KOJA JE RASLA NA DVA KRAJA SVETA

gledista.drustvoknjizevnika.com


Trava je zelenila. Ovako ne počinju bajke. Obično se počinje sa: Bila jednom davno iza sedam mora, sedam gora, sedam reka, sedam šuma jedna… jedna lepa, naravno. A ova bajka počinje sa: Trava je zelenila. Čudna mi čuda: trava je zelenila. Pa, neka zeleni, ko joj brani. Svet je veliki. Ima mesta i za travu, i za pesak, i za reku, i za kamen, i za jedno veliko kudravo kuče, šareno, a ima po njušci belu prugu i zove se (to kuče) Šerhan.

Zoran Pešić Sigma (1960-2019) © Aleksa Skočajić

Ne smejte se, nisam rekao Serkan, mada bi mogao tako da se zove jer svuda po travnjaku radi, znate već šta, gde god stigne, sram ga bilo. Trava je zelenila jer je počelo proleće, a ne zato što je Šerhan obožavao da se valja i skače po njoj, što je obožavao da je, onako težak i kudrav, sav stapka u zemlju. Šerhan je mnogo voleo da spava. Čisto mu je smetalo blistavo prolećno sunce, pa je lajao i lajao.

Šerhan je lajao na Sunce. Ostali psi iz ulice lajali su na mačke, na nepoznate prolaznike, na točkove automobila, što je razumljivo za pse. Neki su ponekad noću lajali na Mesec, što je opet razumljivo. Poznato je da su psi bliski rođaci vukovima i divljim psima, a vukovi i divlji psi laju na Mesec. Znači, to što neki psi laju na Mesec to je zato što se oni sećaju priča svojih predaka, svojih deda-pasa.

Ali nijedno kuče, sem Šerhana nije lajalo na Sunce. Neko blesavo kuče, kojeg li se to pretka seća? Ili onako lenjo hoće da kaže, ugasi se, pusti me da spavam!

Trava je i dalje zelenila. I bilo bi dovoljno mesta u tom dvorištu i za travu i za Šerhana i njegovo valjanje-izležavanje da u travi nije rasla i jedna mala ruža. Mala ruža, naravno, kao i sve ruže, nije imala neko specijalno ime, kao recimo Milojka, Radojka, Stanojka, Lepojka, Žljvojka… Zvala se, ako ju je neko uopšte i zvao, samo – Ruža. Ili, u krajnjem slučaju, kada bi jednom paru Kikica dotrčao drugi par Kikica, prvi par Kikica bi oslovio Malu Ružu sa:

„Vidi-kako-mala-ruža.”
„A ima i trnje, iako je mala”, rekao bi drugi par Kikica i otrčao svojim putem pod češalj, ili pod tuš, koji je čučao u kupatilu kuće čije je dvorište bilo izlaz u svet. Tuš je od dosade po ceo dan znao da gunđa svojim brundavim glasom:

„Kikice, dođite da vas okupaaam. O, Kikice, dođite da vas malo kvasnem. Malooo, samo malooo, da vam sperem šampon sa očijuuuu.“

Ta ruža koja se zove samo samo Ruža izgleda da je smetala Šerhanu više nego Sunce. Taman se malo zakotrlja kao lopta koju šutne Kikica, a ono – boc! „Av!“ derne se Šerhan na Ružu u koju se ubockao. Hoće da je zvizne šapom. A ono još više: boc, boc! A Šerhan, dvaput jače besan na Ružu: „Av! Av!“.

Taman je zaboravi i prođe ga ljutnja, kad mu se krzno zakači na Ružin tri, pa nikako da se otpetlja. A hteo bi da jurne da vrati lopticu jednoj Kikici, koja nije čula glas iz kuće, „Večeeeraaa!“, pa je ostala da se maje po travi koja, ne zaboravite, zeleni li zeleni. Hteo bi da jurne da vrati lopticu, a ona Ruža ga drži kao čičak. Ne pušta ga. Prokleta da je Ruža, Kikica ode u kuću da večera. „A moja koska, gde je moja koska!“ Urlao je od besa Šerhan, da mu je došlo da ugrize Ružu. Ali to mu ne bi bilo pametno, jezik bi mu bio bocnut, pa bi se naduo kao krofna, pa čak i da dobije svoju kosku, u šta u krajnjem slučaju i ne sumnja, ne bi mogao da je proguta.

Kako da gutaš kosku kad ti se jezik naduje kao krofna? Puna ti usta sopstvenog jezika, i užasno boli, i nema mesta za kosku. A iz dubine stomaka creva zavijaju: „Gladniii smoouuu!“ I zato Šerhan nije ugrizao Ružu. Samo je, o zamislite bezobraznog li kučeta, podigao nogu i: šiškiriššš. Ružin miomiris ode netragom.

Ruža je celu noć tugovala za svojim izgubljenim mirisom. Od silne tuge i silnih suza, o gle čuda, miris se ujutru vratio. Suze su oprale latice Ruže i sa prvim kukurekanjem petla miris Ruže se raširio po celom dvorištu pa je i sva trava mirisala na nju, i prosto tog sunčanog jutra bila još zelenija.

Nešto je tog jutra bilo neobično. Iako se sinoć dobro naspavao (jer ulicom je prošla svega jedna mačka i jedan zakasneli taksi sa poznatim komšijama), iako je mogao sklonjen od sunca da dremne pod omiljenom kruškom bar do podneva, iako nije bio gladan jer mu je od večere ostala velika kost, sve to iako, bio je Šerhan ipak uznemiren: iz kuće niko nije izlazio.

Kikice su odavno morale da izvedu svoje barbike u šetnju, pa da ga teraju da ih na leđima nosi do kobajagi škole za barbike, pa do, kobajagi, Glavnog kojeg on stvarnički odavno nije video.

Onda je izletela iz kuće Ona-što-viče-na-Kikice-veeečeraaaa i stuštila se, o gle čuda, na Malu Ružu. Iščeprka je iz korena i bupnu u kesu. Šerhan skoči od radosti i stade veselo da maše repom: „Nema više bockave ruže, nema više bockave ruže!“ I stvarnički, Šerhan je sada mogao da se slobodno valja na sve zelenijoj travi.

A šta se, u stvari, desilo sa glavnim junakom bajke, sa Malom Ružom? Evo, šta.

Prvo je dugo putovala onako zamotana u kesi. Nosio ju je vitez na konju do mora. Posle ju je vitez zakačio na krilama Pitomog Zmaja (Šerhan uopšte nije znao, dok mu Kikice nisu ispričale, da postoje i dobri pitomi zmajevi). Pitomi Zmaj je preleteo sedam mora i spustio se umoran na planinu Kopetdag.

Malu Ružu je zakačio za Jednogrbu Kamilu (a Kikice su ispričale Šerhanu da postoje i dvogrbe kamile). I Jednogrba Kamila ponese Ružu duboko u pustinju krijući se od sunca do Glavnog. Kada ju je Glavni Vitez dobio, silno se obradovao. Šta je Glavni radio tamo daleko, u pustinji Karakum, Šerhan ne bi nikad saznao, da mu, naravno, nisu ispričale Kikice: Čuvao je granice Kraljevstva od zlog čarobnjaka Gezbaga. Kakvo je to čudovište Gezbag, Šerhan nije mogao ni da zamisli, jer njegov jedini neprijatelj bila je Mala Ruža, koje više nema u sve zelenijoj travi.

Glavni je uzeo Malu Ružu i posadio je u karakumski pesak. Jadna Mala Ruža morala je da izdrži velike vrućine, jer u pustinji sunce nemilosrdno prži. Mislila je ruža, kako bi dobro bilo da bar Šerhan lajne jednom na Sunce, da joj pruži malo utehe. Ponekad joj je prilazio Glavni i kvasio je čistim providnim kapljicama.

To je Ruži bila jedina uteha u paklu peska i teške svetlosti. Ali Mala Ruža, iako je bila mala, bila je i hrabra i nije se žalila na sudbinu. Ponekad, kad bi pustinjom vetar komešao pesak, Glavni joj je pričao, šaputao vesele priče. I tako su danima Glavni i Mala Ruža čekali zločestog Gezbaga.


I on se pojavio jednom kada Sunce samo što nije zašlo iza planina Kopetdaga. Jahao je na tigru kome su se oči crvenele kao da su žar, a rep je vitlao levo-desno kao da je zmija. Glavni ga je spremno dočekao. Izvadio je mač i napao Gezbaga. Gezbag je izvukao čarobni štap i zavitlao čaroliju.

Sevnula je munja, ali Glavni postavi štit i čarolija se odbi u pustinju. Brzo zamahnu mačem na čarobnjaka, ali u trenu ovaj nestade, pa mu se pojavi iza leđa. Glavni se hitro okrenu i postavi štit na već strovaljenu čaroliju. I tako su se Glavni i Gezbag tukli celu noć. Jadna Mala Ruža strepela je nad ishodom bitke i kada je opasni tigar hteo s leđa da skoči na Glavnoga, mala Ruža se našla tu, oštro se zanjihala i ubola ga trnom u šapu.

Tigar zaurla od bola i pobeže u planinu. Gezbag se začudi šta to bi i Glavni iskoristi taj trenutak nepažnje i poseče mu mačem čarobni štap. A poznato je kada se zlom čarobnjaku poseče čarobni štap da čarobnjak izgubi moć i pretvori se u običnog crnog skakavca. Gezbag navrat-nanos odksakuće u planinu da ga Glavni ne iseče na komade.

Tako su Glavni i Mala Ruža pobedili zlog čarobnjaka Gezbaga i sačuvali Kraljevstvo.

To, naravno, nije kraj bajke. Ima još. Šerhan o svemu tome ništa nije znao. Po navici lajao je na Sunce i valjao se na još više zelenoj travi. I tog dana bilo je nešto neobično. Sinoć su zaboravili da mu daju kost. Šerhan je prestao da laje na Sunce, pa je lajao na one u kući: „Gladaaan sam! Av! Do- nesite mi kost! Av. Ako mi ne donesete, umreću od gladi. Av! Av! Auuuav!“

I tada iz kuće izađoše Ona-što-viče-na-Kikice-veeečeraaa i Glavni. Šerhan se zbuni. Odavno nije video Glavnog i nije znao da li da maše repom ili se to ne sme. Pomislio je: „Strpiću se da vidim šta će da se desi.“ Kad ono! To nije mogao da izdrži. Zalajao je od muke: „Av! Av! Auuav!“

Ona-što-viče-na-Kikice-veeečeraaa i Glavni izvadiše iz kese Malu Ružu i posadiše je na sasvim zelenu travu. Ruža se osmehnu i proteže korenje u mekoj blagorodnoj zemlji i promeškolji latice na blagom suncu. Zatim iz kuće izleteše Kikice i strovališe nove igračke Šerhanu na leđa. „Vidi Ovu Barbiku!“ Vrištala je jedna Kikica, „A vidi moju“, podmetala mu je pod njušku druga Kikica.

Šerhan bi radije kost, ali šta je tu je, bar za utehu malo da se poigra sa Kikicama. A kada su Glavni i Ona-koja-viče-na-Kikice-veeečeraaa ušli u kuću, Šerhan se prišunja Maloj Ruži, i zamislite gadost prevejanog džukca: podiže nogu i šiškirišššš. Ružin miris ode netragom.

Ali mala, hrabra Ruža nije bila tužna. Bocnu Šerhana i zasmeja se do suza. Naravno, ponekad se može smejati do suza, i, naravno, da se ponekad od silne sreće može plakati. Mala Ruža se smejala do suza, a te su suze sprale latice i miris se brzo vratio. Šerhan se pomirio sa sudbinom da hrabroj Maloj Ruži ne može ništa.

A kasnije kada je od Kikica čuo kako je Mala Ruža hrabro bocnula opasnog tigra zlog čarobnjaka Gezbaga, Šerhan joj je s poštovanjem prilazio i njuškao je. Tako su se Šerhan i Mala Ruža sprijateljili. I to prijateljstvo traje i dan-danas, dok se trava zeleni u dvorištu.

5-10. januar 1998. Gokče, Turkmenistan

Iz trezora GLEDIŠTA piše: Zoran PEŠIĆ SIGMA

Slaviša Nikolin Živković: UKRAJINCI IZ REDA TEMPLARA

gledista.drustvoknjizevnika.com

Da bi se to dogodilo morao sam, pored svakodnevnog sedenja na obali reke, da se prepustim još jednoj opsesiji. Dugo je moje čučanje pored reke izazivalo podozrenje ljudi. Postavljali su mi zamke, iznosili sulude hipoteze o mom navodnom protivprirodnom odnosu sa vodom, što mi je donelo i te kakve neprilike. Onda sam se dosetio i počeo da postavljam uzice kraj sebe, razapinjao bih najlonske konce i slične stvari pa su me vremenom ostavili na miru.

Posle bujice © Stevan Mitić

Rekoh, sedeći na obali reke, shvatio sam da zbog sticaja okolnosti u vrlo uzak krug svojih preokupacija moram uključiti i Australiju. Sada, kada na tok događaja više niko ne može da utiče, kada je i meni samom veoma jasno da će moj život proteći sa Australijom na pameti, često se pitam kako je jedan tako veliki kontinent uopšte dospeo u moje skučene misli.

Sasvim sigurno, nisam ja taj koji je to želeo, reka mi je bila sasvim dovoljna, a i kada bi mi nekad dojadila, obala je bila tu, mogao sam mesecima da razmišljam o nekakvom oblutku, a bilo ih je zaista bezbroj. Onda biljke. Svuda okolo mene. I sav onaj sitan životinjski svet koji tu obitava.

Sve u šta se zagledam, kako to prvenstveno činim sa rekom, postaje tema dugotrajnog razmišljanja. Pod tim podrazumevam, pre svega, žeđ za shvatanjem. Australija je nenadno došla. Evo kako je to bilo.

Jednog dana, reka je, budući da su prethodno padale velike kiše, nanela mnogo prljavštine na mesto gde sam najradije sedeo. Potom se voda povukla, a Sunce isušilo blato i svo đubre koje je bilo tu. Doneo sam odluku da mesto ponovo dovedem u prvobitno stanje. Pre svega, đubre je trebalo što pre da se ukloni, kretanje koje pri tome budem činio utabaće zemlju i sve će biti kao ranije. Međutim, ko zna zbog čega, počeo sam da se zanimam nanešenim predmetima, prvo da ih svrstavam po veličini, a potom i da se zadubljujem u neke od njih.

Sve su to bile, manje-više istrošene stvari. U gomili sam pronašao i jednu knjigu koju sam odvojio na stranu u želji da je kasnije prelistam, premda sam se veoma klonio čitanja pošto sam u detinjstvu jedva preboleo čitanje pesme u kojoj se pominje neki okrutni Feruz-paša, koji me je zatim godinama proganjao kroz snove. Nešto mi je govorilo da knjiga koju je reka donela ne može da sadrži tako strašnu ličnost, a osetio sam i neobjašnjivu želju da nešto pročitam.

Nekoliko dana kasnije otvorio sam je i prilično se razočarao. Voda je izbrisala stranice teksta. Odložio sam je i kad sam sledećeg dana hteo da je iskoristim za sedenje primetio sam da je ipak jedan list ostao čitav.

Bila je to nekava priča. Čovek koji je napisao potrudio se da stane na jedan list. Sviđalo mi se što je imala početak i kraj. Njen naslov je glasio „Bili su Ukrajinci”, a cela je imala tačno četrdeset redova. Iznad nje se nalazilo ime autora. Čovek se zvao Kris Hemensli (Australija). Pročitao sam jednom, shvativši po ko zna koji put da se na svetu ništa ne događa slučajno.

Po reagovanju mog mozga, a mnogo više zbog uzbuđenja moga tela, zaključio sam da je to najbolje napisana priča. Tako puna tačnih zapažanja, sročena najpodesnijim rečima, da sam od oduševljenja zaplakao. Bila je to neprikosnovena objektivnost čoveka tako dalekog od mene.

Kad se spustilo veče, pokupio sam svoje raznobojne konce, spakovao ih u torbu, a sa njima u svoj dom poneo sam i knjigu. Zbog činjenice da je prisećanje disciplina suprotna od zadubljivanja, razumljivo je što sam postupao tako sebi nevično. Da budem potpuno iskren ja sam neopisivo slab kada je prisećanje u pitanju, čak prema tvrdnji nekih osoba – izrazito nesposoban da bilo šta upamtim, te sam shodno tome seo i ponovo pročitao Hemenslija da bih se setio o čemu je reč.

I opet sam se raznežio od sreće zbog njenog sadržaja. Kako umem da mislim, a i volim da to činim, palo mi je na pamet da je ta veština putovanja mislima nešto nalik Rubikovoj kocki. Delići mojih osećanja su sasvim pristajali uz rečenice iz priče.

Događalo se to kasne jeseni (neobično sam vešt u zapažanju proticanja vremena) i kako se zima približavala sve sam ređe odlazio na reku. Inače, tokom hladnih perioda zatvaram se u svom domu, i gde, uz pomoć određenih veština koje ne bih umeo da objasnim, reka koju sam gledao od ranog proleća, ponovo protiče preda mnom. Bez obzira jesu li mi zatvorene oči ili ne, bavim li se sobom ili nekakvim sitnim popravkama po prostorijama.

Međutim, ova je jesen bila drugačija. Imao sam priču onog čoveka iz Australije i uz njenu pomoć dospeo sam do nekih saznanja o sebi. Interesovanje za ličnosti koje se tamo pominju podsticalo me je u tome. Pre svega, postala mi je neuporedivo lagodnija svakodnevna apstinencija u onim periodima kad je odlazak na reku onemogućen, nisam više bio ograničeni posmatrač prolećnih bujica koje su se dogodile, već sam pored njih na raspolaganju imao i kanal s mirnom vodom koja skoro da i nije tekla.

Malo je reći da je to postalo senzacionalno otkriće za mene, ta dva, tako različita toka preda mnom. Levim okom pratio sam bujice, dok sam desno sve više uvežbavao da se koncentriše na papiriće koji su plovili površinom kanala, pomažući mi time da percepiram protokol te inače mirne vode. Neverovatno iscrpljujuća vežba.

Priču sam sve više čitao, tako da sam vremenom došao do broja od pedeset čitanja na noć. To je kvota koja me je sasvim uspokojavala. Onda se jedne večeri začulo kucanje na mojim vratima. Otvorio sam ih uplašen. Tamo je stajao jedan izrazito krupan, plavokos čovek. Ušao je na način koji je ostavljao utisak dobrog poznavanja rasporeda, pa sam bio uveren kako je to verovatno prethodni stanar.

Kamo sreće da je bilo tako. Čovek je kazao da ga šalje Kris Hemensli!

– Zbog čega? – povikao sam – do sada se niko nije interesovao za mene.

– Ih, zbog čega – kazao je ravnodušno – sasvim je moguće da takve stvari do sada nisi činio.

Zavalio se u fotelju kao da je njegova. Obuzela me je srdžba.

Pre svega – rekao je – Hemenslija zanima čovek koji njegovu priču čita pedeset puta na noć.

– Ti si literarni lik – povikah. – Uopšte ne verujem da te šalje tvoj tvorac. Sećam se, viđao sam te kraj kanala.

– On nije moj tvorac, da se razumemo. Mene je napravio moj otac, Jegor Mihailovič Jeluzinski, dobar čovek koji nažalost više nije među živima. Kris je jednostavno moj dobar prijatelj i što se mene tiče učiniću za njega sve što je u mojoj moći.

Rekoh: – Da li ste Vi prevalili ceo put od Australije gde živi Hemensli ili ste došli iz Amsterdama gde se smucate.

– Zar je to sada bitno?! Puno je važnije da je Kris doznao za ono što činiš.

– Šta? Zar njemu smeta što se bavim njegovim delom svake bogomdane noći?

– Da budem sasvim iskren, boli ga dupe da li uopšte čitaš – kazao je zbog nečeg vrlo rasrđen – Kris ti poručuje da se ne ubacuješ više u priču. Zar ne shvataš da ne spadaš u nju?

– Jesi li ti došao da me vređaš, je li Ukrajinče? – povikao sam sada ja – ili pokušavaš da me izludiš navodnim porukama autora. Šta ti misliš ko si? Šta bih ja tražio u njegovoj priči, koja mi se, ruku na srce, nakon tvojih reči i ne dopada nešto posebno. Možeš, ukoliko te je on zaista poslao, da preneseš svome gazdi da njegovu priču više neću ni da pipnem.

To je jako razumno – kazao je Jegorov sin – mnogo pametan postupak. Vreme je da krenem.

– Kako to misliš da odeš? Čime ćeš putovati? Nećeš ti nigde iz ovog stana Jegorov sine? On te je, to je tačno, opisao u priči, ti tamo samo ločeš, to je tvoja stvar, ali kad te je već poslao u svet njegov uticaj više nije veliki da bi mogao da te štiti. Nalaziš se na mojoj teritoriji. Za sada, ostaješ gde si!

– Zašto, šta sam skrivio? Zar ćeš smeti da nasrneš na jednog emisara?

– Ne nasrćem, čoveče, rekoh ti već, ovaj stan je moja teritorija. Upadaj u ovaj krevet, valjda ima mesta za dvojicu.

– Možda si perverzan?

– To tek treba da ustanoviš.

Žena koju poštujem više nego mater, koja mi kuva i pere, prva je primetila da se nešto događa. Nije više želela da trpi neizvesnost pa mi je predložila razgovor.

– Nikada ništa nisi skrivao od mene, zar ne?

– Mislim da nisam, veoma sam zadovoljan našim odnosom.

– Do pre izvesnog vremena pišao si dva puta u toku noći, a ustajao si da se hraniš oko pola četiri izjutra, je l sam u pravu?

– Potpuno tačno.

– Tokom proleća, leta i jeseni, vreme uglavnom provodiš kraj reke. Jesam li pogrešila?

– Nipošto.

– Sad, šta se dešava? Na obalu više ne odlaziš? Prestao si da mokriš tokom noći, ali zato tri puta ustaješ da bi jeo. Između ostalog, primetila sam da piješ i živa jaja! Zar to nisu dovoljni razlozi za moju zabrinutost?!

– Slušajte mama…

– I ono što je najvažnije! Počeo si da lažeš! Koju si to žensku slagao da ti je ime Fjodor? Bar da si bio dovoljno pametan da joj daš pogrešan telefonski broj. Sinoć je ponovo zvala, raspitivala se za tebe.

– Fjodor, znači…?

– Ko je Fjodor sine? Reci majci.

– Jedan moj poznanik iz Australije.

– Je l to ponovo lažeš?!

– Zaista majko, postoji takav čovek u njihovoj književnosti.

– Nikada nisam čula za njega! Čitala sam Patrika Vajta.

– Fjodor je Vajtov komšija u Sidneju.

– U redu, da ti poverujem da on postoji, nemoj samo reći da se preziva Dostojevski, zbog čega se predstavljaš kao on?!

– Mama, nisi me shvatila. On nije pisac. Pojavljuje se u jednoj priči. Kao epizodista.

– U tom slučaju to je još gore, nije pisac. Zar u tebi nema više nimalo volje?

– Ponekad sam kao on, u tome je stvar. Iznenada mi se promeni raspoloženje, izgubim svaku volju da budem ja, on to vešto iskorišćava.

– I šta nameravaš da učiniš?

– Pokušaću da ga se rešim.

– Kako?

– Nateraću ga da me napusti. Iskoristiću trenutak kad bude spavao.

Žena koju nazivam majkom veoma je preduzimljiva.

– Znaš šta, ispovraćaj ga. Idi odmah u kupatilo i gurni kaiš u ždrelo.

– Ne volim da povraćam.

– To nije važno. Ja takođe ne volim da neko cele noći vršlja po mojoj kuhinji.

Kada sam se raširenih nogu nagnuo nad VC šoljom, prvo sam primetio dole u vodi kako neko pokušava nekakvim grimasama da mi na nešto skrene pažnju. Bilo bi to previše, pomislih i gurnuh kaiš zaista veoma duboko.

Prvo je pokuljao pesak. Fina zrnca uopšte me nisu grebala. Čuo sam majčin glas iz velike daljine kako mi govori. Zatim mi je iz grla izleteo jedan gušter svetlozelenih šara na leđima. Pao je na kupu peska i hitro počeo da kopa po njemu. Majčin glas je zbog nečeg postao kreštav, kao da je oponašala neku pticu.

– Još malo, još samo malo!

Nešto mi je zapelo u grlu. Nešto veliko od čega mi se pomutilo u glavi, oko mene je zavladao mrkli mrak. Znao sam da moram biti u kupatilu, ali pipajući rukama nisam dodirivao ništa. Sve što sam uspeo da dohvatim bio sam ja.

Iz trezora GLEDIŠTA piše: Slaviša Nikolin ŽIVKOVIĆ

Elis Bektaš: DANAS SE KAVEZI PRAVE I OD RIJEČI!

gledista.drustvoknjizevnika.com

Kad sam svojevremeno otišao u Beograd nisam to učinio vođen željom da tamo postanem slavan i priznat pisac, što će reći željom koja je u tu čaršiju odvela mnoge domaće subjekte, jer mi tad uopšte na um nije padala tako suluda i pokvarena misao da bih i ja jednog dana mogao završit u književnosti, ali jednom sam se, bazajući Čuburom, neoprezno prepustio mišljenju, ne sluteći da je to početak moje neumitne propasti.

Beograd na kiši © Dalibor Popović Mikša

NAPOMENA: Sledi „Istinita pripovijest o jednom dubokom i iskrenom prijateljstvu“ Elisa Bektaša u prevodu sa humskog na srpski jezik.

Jedino što sebi danas mogu ponuditi kao utjehu, i jedino čime mogu laskati svojoj sujeti, jeste to što sam učinio sve da ne postanem slavan i priznat u Beogradu, a i bilo gdje drugo, no bilo je nemoguće izbjeći neumitnu sudbinu koja je htjela da postanem pisac, ali eto ne tužim se i ne kukam jer je u mom sistemu vrijednosti ipak bolje biti pisac, nego biti slavan i priznat.

Ako ništa drugo, pisac uživa veću slobodu i nema nad glavom imperativ da vazda glumi nekakvu veličinu i društveni uzor, niti se mora upinjati da vlastite gadaluke i poganluke predstavi publici kao nekakvu plemenitost, već može jednostavno kazati – da, to su moji gadaluci i poganluci i šta vas boli kurac za to.

Ti počeci mog mišljenja bili su mučni i bolni kao i svaki početak, tim više što ja pojma nisam imao šta mi se dešava i kroz kakve preobražaje prolazim, te sam stoga znao osjećati da mi je čitav nebeski svod na plećima i da od takvog tereta mogu bukvalno nestati. Evo, ovako, samo puc prstima i čovjek nestane i nema ga.

To mišljenje je onda počelo postajati prepreka između mene i drugih pojava u mom životu, kako živih tako i neživih, i što je više vremena prolazilo to su te prepreke postajale sve teže za savlađivanje, a na kraju su to bile dugačke linije eskarpi i kontraeskarpi te kombinovana minska polja velike gustine i dubine.

Zbog svega toga ja sam se počeo odavati samoći, misleći da ću u njoj naći podesno sklonište, ali ta je samoća bila samo razvojna faza u procesu preobražaja u pisca što ja tad nikako nisam mogo znati, iako sam dobro pamtio Ekinovu misao da je poezija u stvari samoća.

A kako dođavola da tu misao povežem sa sobom u tom času, kad tad nisam imao nijednu pjesmu, niti priču napisanu, izuzev jednog soneta iz srednjoškolskih dana, koji mi je služio za kurčenje i razmetanje i koji nije kurcu valjao ko poetsko svjedočanstvo, pa je iz tog razloga taj sonet bio omiljen među košpama.

Jedini ahbab s kojim sam u to svoje beogradsko doba mogao provoditi vrijeme bez osjećanja uzaludnosti i potrošenosti bio je šutljivi i odmjereni gospodin u zrelim godinama koji je živio odmah ispod Kalemegdana. Tačnije, živio je u zoološkom vrtu, i vama sad možda izgleda čudno to da neko živi u zoološkom vrtu, ali eto u njegovom slučaju to ipak nije bilo čudno jer je taj gospodin bio vuk.

Ja inače ne volim zoološke vrtove i smatram ih opominjućim dokazom hinjave ljudske prirode, koja u kavezu vidi problem tek kad nju neko metne u kavez, no jednog sam sunčanog dana ušao u taj zoološki vrt, pojma nemajući zašto, i kao omađijan sam išao sve dok mi nešto iznutra nije reklo da stanem.

A stao sam baš ispred kaveza sa vukom koji je lijeno izašao iz one svoje rupe, udno tog njegovog staništa, pa prišao šipkama i pogledao me pravo u oči, a onda se propeo na zadnje noge i gurnuo prednju šapu kroz šipke ko biva da se rukujemo. To rukovanje označilo je početak jednog, ne toliko dugog, koliko dubokog i iskrenog prijateljstva, i otad sam povremeno znao otići do zoološkog vrta i posjetiti svog prijatelja s kojim sam vodio iskrene i neuvijene razgovore o suštinskim pitanjima.

Vi ćete mene sad pitati kako sam mogao razgovarat s vukom kad ne znam vučji jezik, a to me pitate jer ste već zaboravili šta sam vam kazao na samom početku. A kazao sam vam da sam u to doba počeo misliti, a čovjek koji misli i vuk vazda se mogu razumjeti na način koji će vam odmah postati jasan čim i sami počnete misliti.

Jednog od tih mislećih dana naglo me spopao neobičan i neugodan osjećaj da sam ja u stvari izgubljen usred pustinje i da je sve to oko mene samo fatamorgana. I kao da užas takve pomisli nije bio dovoljan još me spopao i nezemaljski strah da možda ipak nisam u pravu i da to oko mene nije fatamorgana već zapravo java.

Tako rastrgan između izgubljenosti u pustinji i straha da oko mene nema privida sam otišao posjetiti svog ahbaba vuka, koji je odmah shvatio šta me muči pa mi je pružio šapu, a onda je i vrh njuške gurnuo kroz šipke i zagledao se u mene onim svojim očima, koje su nekim čudom uspjele ostati na slobodi, za razliku od ostatka njegovog tijela, pa mi je ovako kazao:

– Nemoj mi se tu prenemagati već izdrži muški taj teret za koji si sam kriv. Da nisi bio neoprezan ne bi te mišljenje zaskočilo i bio bi odgovoran i razuman građanin koji ne razgovara sa divljim zvijerima. A ako misliš da je tebi teško onda se zapitaj kako je meni. Kao da nije dovoljno to što su me metnuli u ovaj kavez, već je taj kavez morao biti baš u Beogradu, pa svaki dan moram gledati ovu neodgojenu žgepčad što se krevelji, i koja će sebe smatrati vrijednima, mada nikad nisu ulovili srndaća u planini, niti su zavijali na pun mjesec, ali će zato zavijati na sve oko sebe, počev od parova na ponudi kladionice pa do komšija.

Misliš da je meni lako što ja moram biti u ovom kavezu, mada bi oni sa svojim zavijanjem bili znatno zanimljiviji za normalne posjetioce ovog vrta, ali onda se podsjetim, ta otkud ovdje normalni posjetioci. Eno pogledaj ono bublavo žgepče što mu mater upravo govori da je njeno pametno zlato.

Mali kreten već sad zna za koga navija i to će znanje biti jedino koje će imati tokom čitavog svog života, kog će provesti ubijeđen da zna sve o sebi, i tek će na samrtnoj postelji shvatiti da je sve bilo laž, i da je možda i ta smrt koja mu prilazi laž, a najgore će mu biti kad pomisli da je laž i to što mu sin govori da je njegov klub dobio utakmicu tog dana.

Znaš li koliko ja takvih sudbina ovdje vidim svakog dana? Znaš li koliko je ponižavajuće gledati svježu hranu kako se smuca ovuda i krevelji se životinjama baš kao da životinje ne znaju ko su, a ovi što se krevelje kao da znaju za sebe ko su?

Ti si tek počeo misliti i barem se možeš nadati da ćeš jednom dočekati svoju propast i postati pisac, a onda se više nećeš morati mučiti sa dvojbama i slutnjama koje te sad muče jer su pisci ljudska govna koja uvijek nađu načina da sebe opravdaju pred sobom samima, a ja ću zauvijek ostati vuk što je inače jedna divna stvar, ali u mom slučaju je nepodnošljiva jer sam ja vuk u kavezu.

A kakve sam sreće još ću dočekati da budem vuk zatočen u zemlji kojom vlada vučić. Vi ljudi ste možda i navikli da vam vladaju najgori među vama, ali kod nas životinja se zna neki red i jedino gdje taj red ne postoji to je u ovim zoološkim vrtovima koji su plod vašeg bolesnog i izopačenog doživljaja pojma reda.

– Ako su čeljadi tako beznadežan slučaj, upitah svog ahbaba, kako to da onda pričaš sa mnom?

– Ti si drugačiji, odgovori vuk, u tebi ima nešto vučje i divlje. I koliko god pokušavao to zatomiti vazda će naći načina da izbije na površinu, makar samo u vidu bljeska u očima. Zato će druga čeljad za tebe vazda govoriti da si lud i mahnit, ali nemoj da te to pogađa jer mufloni ne mogu drugačije protumačiti to što izbija iz tebe.

– Hvala ti na ovim riječima, rekoh mu ganut, ohrabrio si me njima.

– Nemoj se pretjerano uzoholiti, opomenu me moj prijatelj, tačno je da u tebi ima nešto vučje, ali otiđi do onog dolje kaveza sa šimpanzama pa će ti i one reći da u tebi ima nešto majmunsko i to će takođe biti istina.

Snažan proljetni pljusak sa grmljavinom naglo je prekinuo taj razgovor između mene i mog ahbaba vuka, a poslije toga smo se vidjeli još nekoliko puta i vodili manje dramatične razgovore. Onda se završio moj boravak u Beogradu, za kog ni dan danas ne znam da li je bio priviđenje u pustinji ili je bio stvarnost što je još užasnija mogućnost, no ne za mene, koji više nisam tamo, već za Beograd.

Prolazile su godine, a ja sam sve rjeđe i rjeđe pomišljao na svog šutljivog i gospodstvenog prijatelja vuka i na važne razgovore što smo ih vodili pred njegovim kavezom u kalemegdanskom zoološkom vrtu. Danas više ne znam ni da li je moj prijatelj još uvijek živ niti se želim raspitivati o tome.

No nedavno sam ga se sjetio kad sam čitav jedan dan potrošio na razmišljanje o stvarnosti koja me ovdje okružuje, a nakon što sam razmišljanje priveo kraju – naglas sam se obratio svom dragom prijatelju, nadajući se da će me on ipak čuti jer vukovi imaju čudne sposobnosti, pa i tu da čuju ono što je izgovoreno daleko od njih. A rekao sam mu ovo:

– Kad si mi govorio o muci svog zatočenja u kavezu ja sam ti vjerovao, dragi moj prijatelju, ali tek te danas odista razumijem. Danas i sam u iskustvu nosim to stanje zatočenja, dok oko mene hodaju kreature koje kroz život nose samo jedno pouzdano znanje i to ono o klubu za koji navijaju. To što me nisu metnuli u kavez kao tebe ne čini nikakvu razliku jer me samo nisu metnuli u kavez od čeličnih šipki.

Danas se kavezi prave i od riječi, dragi moj prijatelju. Znaj da se radujem ponovnom susretu pa makar to bio samo susret bljeskova ludila iz naših očiju gore među sazviježđima ili susret naših davnih zavijanja na mjesec koja još uvijek jašu gorske vjetrove i jahaće ih do kraja vremena.

Za GLEDIŠTA piše: Elis BEKTAŠ

Aleksandar Vojinović Najjači: DRUGO SUNCE ZA NIRVANU ZAUVEK!

gledista.drustvoknjizevnika.com

Kurt Kobejn, osnivač i frontmen kultne muzičke grupe Nirvana, napustio je naš svet 5. aprila 1994. godine. i ušao u nesrećni klub dvadeset sedam. Za razliku od mnogih pokojnih muzičara koje volim, Kobejn je bio moj savremenik.

Kurt Kobejn © Stevan Mitić

Najbolji Nirvanin album In Utero izašao je 1993. godine. Išao sam u prvi razred. Kad sam odrastao i „sprijateljio“ se sa Kobejnom, shvatio sam kako sam mnoge spotove njegovog benda video milion puta na televiziji, a nekih se i plašio (Heart-shaped box), ali mi u to vreme, naravno, to ništa nije značilo. Nirvana je uvek bila u mojoj blizini.

Za vreme zimskog raspusta 1996. godine, u goste mi je došao brat od tetke. Gledali smo filmove, igrali igrice, slušali muziku na velikom muzičkom uređaju. Grandž uglavnom. Najdraža kaseta nam je bila Nirvanin akustični koncert MTV Unplugged in New York. Znali smo da je slušamo do duboko u noć. Ta lepa muzika, puna sete, tuge i sreće u isto vreme, uvukla se u naša srca, a da toga nismo ni bili svesni. Tako je zvanično počelo moje druženje sa Nirvanom.

Rasli smo i menjali se, prašina zaborava prekrila je u potpunosti taj divni, divni koncert. U vreme kada se pojavio spot za Nirvaninu dotad neobjavljenu pesmu You Know You’re Right, 2002. godine, već sam bio u kolicima – slomljen, ljut i besan. Bila je to poslednja pesma koju je Nirvana snimila. U njoj je sve prštalo od besa i očaja, i sva ta bol koja se izlivala iz Kobejnovog glasa privukla me je k sebi i zauvek me kupila. I mene i milione nesigurnih i nesrećnih mladih ljudi.

Setio sam se onog akustičnog koncerta i Kobejnovog „zavijanja“ usred noći. Želeo sam da što pre dođem do svih Nirvaninih pesama, a naročito do You Know You’re Right. Za ovo prvo sam se lako snašao (kupio sam bugarski CD sa svim albumima – na omotu su članovi benda u božićnim džemperima). Za ovo drugo… i ne baš. Internet je tada bio jako spor, nije bilo Jutjuba, Spotifaja i ostalih čuda, pa sam do pesme došao zahvaljujući programu Mirc.

Tu sam upoznao bubnjara jednog benda koji je nekim čudom imao pesmu. Sećam se, visio sam za kompjuterom od jedanaest uveče do četiri ujutru, sve dok se pesma nije skinula. Tako se moje druženje sa Nirvanom nastavilo. Prošlo je mnogo vremena od tada. Porazio sam mnoge tuge, komplekse i nesigurnosti i ostavio ih zauvek za sobom. Na putu do pobede, naučio sam sve Nirvanine pesme i upoznao Kobejna kroz njegovu umetnost. Naučio sam i to koliko je važno i isceljujuće pretočiti bol u bilo koji vid umetnosti.

Kobejnu, mom dragom prijatelju, zahvalio sam se dva puta – pesmom i pričom. Proza nije moj teren, priču sam napisao gotovo stidljivo, u rukavicama još 2017. godine. Odavno sam imao na umu da je uredim i popravim, ali sam taj „posao“ uporno odlagao. Shvatio sam da je tridesetogodišnjica njegovog odlaska pravi trenutak da to učinim, kako bih mu se još jednom zahvalio za sve.

Otud i ova stara-nova priča pred vama. Tako će moje druženje sa Nirvanom trajati zauvek.

DRUGO SUNCE

Majk je pokušavao da se probije kroz maglu. U daljini su se nazirali obrisi nečega što je podsećalo na fabriku. Fabrike su ga uvek činile depresivnim. Osetio je kako mu se splin zavlači pod kožu. Odnekud se čulo zavijanje psa, uz pratnju tužnih akorda. Zvukovi su rasterali maglu i razbili mu san. Okrenuo se na drugu stranu i ugledao plavokosog mladića kako pevuši nešto i prebira po žicama stare gitare. Mladić je podigao glavu prema njemu i nasmešio se. Imao je bistre plave oči.

– Mora da sanjam – rekao je Majk, zureći u neobičnog posetioca.

– Ne bih rekao – odgovorio je gost kroz blagi smešak.

– Ili sanjam ili sam lud – uzvratio je Majk.

– Ni jedno, ni drugo, brate.

– Ma da, frontmen Nirvane mi došao u goste. I nisam lud – rekao je zbunjeno.

– Da. I da. Došao sam zbog tebe – Kurt Kobejn se osmehnuo još jače.

– Tvoje pesme.

– Mnogo ti znače i spasile su te. Sve znam.

– Naravno da znaš kad si plod moje mašte.

– I meni bi bilo lakše da je tako – odgovorio je pomalo neveselo Kobejn.

– Kako to misliš?

– Ovde sam po zadatku.

– Stani, molim te. Bio ti stvaran ili ne, ja moram da popijem kafu – rekao je Majk na putu do šporeta. – Da skuvam i tebi, ako ne ispariš u međuvremenu? – dodao je uz smeh.

– Dobar sam, dosta mi je droge za sva vremena – nasmejao se gost, a zatim se ponovo latio gitare.

Topli, setni zvuci ispunili su sobu. Niz Majkov desni obraz skliznula je suza. Okrenuo se u stranu i obrisao je jednim brzim pokretom ruke. Uzeo je šoljicu vrele kafe i uputio se ka stolu, ne skidajući pogled sa Kobejna. Srknuo je gutljaj, a zatim spustio šoljicu na sto. Pesma mu je zvučala poznato.

– Šta to slušam?

– Ekskluzivu, dobri moj – Kobejn je odložio gitaru.

– Čoveče, ovo zvuči kao da dolazi iz univerzuma u kojem ta prokleta puška nikad nije opalila!

– Nema drugih univerzuma. Postoji samo drugo sunce. Odatle i dolazim. Zbog tebe.

Majk ga je posmatrao u čudu.

– Tamo je toliko pesama koje nikad nisi čuo i sve je večno živo, a stvaraš kad god poželiš!

– Mašta galopira kad gubiš razum – rekao je u neverici Majk.

– A to sunce. – nastavio je Kobejn – Može da naškodi samo zlim duhovima. Čim pandrknu i krenu ovamo – sunce ih sprži. A mi, nesrećni. Mi ovde popravljamo duh. I pomažemo drugima. Evo, tebi, na primer – rekao je, pokazujući prema Majku.

– Meni nema pomoći.

– Tu se varaš. Zadatak nesrećnih duhova je da prate slične sebi i da, s vremena na vreme, ponude nekom duhu da krene sa njima, ako je umoran od svega.

– Šta je zadatak srećnih?

– Jesi li ti srećan, dobri moj?

– Nisam.

– Onda me ne pitaj ništa o njima sad. Upoznaćeš ih, pa pričajte koliko hoćete.

Glavno pitanje je: Hoćeš li poći sa mnom ili ćeš ostati da se boriš?

– Ostaću da se borim.

– Obojica su prasnula u smeh.

– Idemo?

– Idemo.

Drugo sunce ih je čekalo.

Petog aprila 2024. godine navršava se trideset godina od odlaska Kurta Kobejna

za GLEDIŠTA piše: Aleksandar VOJINOVIĆ NAJJAČI

Goran Stanković: DVA BRANKA

gledista.drustvoknjizevnika.com

Stojeći ovde, pred spomenikom jednog Branka, na brdu koje je tek u njegovim pesmama dobilo svoje istinsko ime, prizivam duboku pesničku senku jednog drugog Branka. U tim ogledalima u kojima nestaje fizika doba i sredina, beskrajno se umnožavajući jedan u drugome, stoje dva Branka, blistajući hladnim plamenom pesničkog jezika i ukazujući na tanane i zaumne životne i književne paralele.

Tako nestaju sve razlike koje dele jednog Branka koji je pisao sredinom prošlog veka u jednoj carskoj provinciji i drugog Branka koji je pisao u drugoj polovini našeg veka u jednoj svetskoj provinciji.

Stojeći ovde pred jednim Brankom, prizivam drugog Branka, kao što bih i u Nišu, pred onim drugim Brankom, prizivao večne stihove autora „Đačkog rastanka“. Nalazim se pred vrtoglavim paralelama čiji mi smisao izmiče upravo onako kako uvek izmiče smisao prave, iskonske poezije, ili „sve vidljivo je đavo“, kazujući time da je u nevidljivom, skrivenom i nedohvatnom skrivena utopija ljudskog koja je ponajmanje pesnička, a ponajviše orfejska, utopija onih koji svojim pevanjem prisvajaju dar nedostupan smrtnima: dar besmrtnosti.

Čudne su to paralele: životi dva Branka ugasili su se u približno istim godinama, negde na granici mladosti i zrelog doba, obojica su ispevali strasno mnogo poezije, imali istančan i dalekosežan odnos prema vlastitom jeziku, pevali su sa punom svešću o njemu kao izvornoj kući poezije, obojica su slavili univerzalnu ljubav, znajući da je Reč isto što i Ljubav, isto kao i Biće, obojica su pisali iz žeđi za životom, iz iskonskog životnog libida, ali su i obojica pisali stihove u kojima je tamno zagušljivo krilo smrti i tragičnih naslućivanja dovelo do vrhunskog poetskog krika. „Kad mlidijah umreti“ ili „onaj ko peva ne zna je li to ljubav ili smrt“.

I tako, govoreći o dva Branka, zapravo govorim o jednom Orfeju. Sa Stražilova ili iz Zaplanja, svejedno. Stihovi koji će i nas i njih same nadživeti su na ovom mestu posvuda oko nas. Jer priroda je hram, i to su dva Branka znala. A u hramu je pristojno govoriti samo molitve ili himne, što orfejska poezija dva Branka i jeste.

Govor na dodeli nagrade Pečat varoši sremskokarlovačke za zbirku poezije Četiri doba, 9. septembra 2000. godine.

Izvor: Politika, 23.septembra 2000. godine

Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: Goran STANKOVIĆ

Nikola Marković: SINESTEZIJA ĐORĐA MATIĆA – NIOTKUDA MOGUĆE, S LJUBAVLJU ZACELO

gledista.drustvoknjizevnika.com

Da odmah otklonim svaku sumnju o tome kako pristupiti ovom tekstu. On je impresija, dobronamerni bratski savet i više nego zaslužena blagodarnica. Nije niti skerlićevska, niti bogdanpopovićevska kritika, ona od koje se ježe savremeni pisci što Đorđe Matić nesumnjivo u isto vreme i jeste i nije. Njegova savremenost, odmereno sidri u dubokim morima arhaičnog. Gde su skupa i Njegoš i Krleža. I Vetranović i Crijević. A ponajviše Crnjanski.

Fluidan, kao i njegova proza koja vešto pleše po ivici sečiva što se poezijom zove.

Jevanđelski rečeno, jezikom religije koju Matić s pravom smatra intimnim činom, pazimo…

JEZIK “RODA MOGA“ KAO KNJIŽEVNI NADLIK

Ako neko hoće da shvati zašto Srbi, hrvatski jezik često zovu srpskim, neka čita Matića.
Ako neko hoće da shvati zbog čega Hrvati, hrvatski jezik zovu hrvatskim, neka čita Matića.
Nema boljeg čuvara srpskog u hrvatskom, kao ni nenametljivijeg čuvara hrvatskog jezika, onog od Vuka rođenog, preko Broza do Kreleže klesanog, od Matića.
Deluje da se, kada je reč o Matićevom jeziku, sva kritika usijala od tvrdnji da on piše visokim stilom. Bio bih slobodan da kažem da u tome nema ničega pretencioznog, iako se tako nešto može zaključiti kada se čovek lati kritike, pre nego njegove proze.

Jezik književnosti, književnoumetnički štimung, to je ono čime Matić baš vešto barata.

Jezik dorečenosti.

Kao da se u svim tim odisejevskim zanosima, u apatridskoj nostalgiji, Matić uželeo svih reči svojih naroda. Njegova nasušna potreba da se vraća panslovenskom principu, onog zajedničkog prajezika, čini da od kulturne heterogenosti Srba, Hrvata i ostalih plemena, nanovo veze nadslovenski goblen. I utoliko je njegov jezik, a i njegova književnost moćnija.

Kada kao dete ne želiš da pričaš, kako ne bi potrošio sve reči, on je u tuđini ćutao. Pa u lirskom romanu udario kontru, hoteći da ispriča sve one reči na kojima je tako dugo ćutao. Da ih se podseti. Nikada nisam video da neko više reči na svom jeziku želi da kaže. Valjda da proveri da ih nije zaboravio.

Njegov jezik doslovce ima karakterizaciju. Kao književni lik. Metaforičku karakterizaciju. Slovensku potrebu da sam sebe podcrta. Te su jezičke didaskalije nekada prepune apozicija, a nekada barokno prebojene „svijetlozelenim, tamnomodrim i pravokutnim“. Što bi mu neko možda i zamerio. Ja, zasigurno, ne.

Kako god, vidi se da je reči koje je dugo skrivao u koricama, Matić izvukao nezarđale, sa željom da osvoji sav onaj iskonski književni prostor koji je preostao, poput ostrva, u morima žanrova.

SEVER-JUG, PA OPET SEVER

Matićeva se emotivna, poetska, i romaneskna transverzala proteže pravcem sever-jug, ili bolje rečeno jug-sever, ako posmatramo hronološki lutanja njegovog lirskog subjekta, koji se igrom proznih okolnosti zove književnim likom.

U tim presecanjima proživljenih i izmaštanih paralela i meridijana, kala i kontrada stari se slovenski bogovi katkad obračunavaju sa unipolarnim htonskim bićima obučenim u mantije ili sa kipama na glavi.

I tu gde se stari bogovi i novi njihovi identiteti sreću, leluja njegova Maša Koen, Matićeva “Jelena koje nema“ ili već ko zna koja, koje je sigurno bilo.

Takva se književnost, duboko proživljena, jednostavno ne može odglumiti.

Oseća se u njegovim lutanjima Rim-Amsterdam i sav splin koji je sa sobom kao bagaž vukao Čarnojević, ali i neka suluda nada sa kojom Štulić kreće u Vijenu, da pronađe djevu. Ti literarni reljefni premazi, gotovo kao kod Šumanovićevog “Bara u Parizu“ u Matićevoj se knjizi mogu rukom opipati.

Zveče odnekud verige o kojima pripoveda Ljuba Nenadović u „Pismima iz Italije“, sve nekako uvaljane u bluz i u onu čudesnu piskavu nit Četa Bejkera, koji je u istom tom Amsterdamu i skončao.

Odavno me, zaista odavno, tako dobro nije dotakao spoj svih ovom svetu poznatih umetnosti u jednom delu, koje se pukim slučajem naziva književnim. Iako je u njemu više muzika i pitura nego po koncertima i muzejima savremenih umetnosti.

Kako čovek, raspolućen od tolikih potreba da napusti sebe, može da o nostalgiji kaže, možda najlepšu rečenicu u meni dostupnoj savremenoj književnosti?

„Rodni je grad, pokretna elegija, žalobna bolna pjesma nad neodživljenim vremenom u njemu“

SOUNDRTRACK OD BOŽUROVA DO FUNNY VALENTINE

Ova knjiga se, kao što sam pomenuo, ne doživljava samo jednim čulom.

Možda pre nego ijednim drugim čulom, knjiga je to koja se sluša.

Nisu to postmodernistički folovi, hiperlinkovana stvarnost koju živimo, već prevaziđeni postmodernizam u jednoj meri restartovan na antiku. Kao nekakva muzička neorenesansa.

Da književnost ne mora da bude linearna, demonstrirali su Crnjanski i Nastasijević, u modernom pre modernog, a Đorđe sada kao medijum šeta svog pripovedača po tuđim aurama i mislima.

Ne mora sve što se literarno kalemi na džez da bude biopik. Nešto jednostavno može da bude „Whiplash“ u književnosti.

Ova je knjiga utoliko bolja jer nema zaludne potrebe da se luta Jesenjinovim stopama, ugaženim strnjikama i žitnim poljima, tamo gde gradovi mirišu na mačju mokraću i raskvašeni asfalt.

To i Matićev lik pamti. Ne miris lipe. Nego prijatan smrad gradskih ulica. I zato mu verujem.

Siguran sam da se inspiracija za naziv ove knjige baš i krije u pečalbarskim poslovima pod svetlima neonske hale, među poštanskim markama, gde se poput razglednice sa letovanja koje se nikada ne završava, negde sramežljivo nametnula fraza “Niotkuda s ljubavlju“.

Zato što je cela kao da pripada nekom drugom, zaboravljenom svetu.

Gde je u redu biti luckast kao Tin Ujević.

Gde su pesnici gospoda i vitezovi.

Zato je niotkuda.

Jer je odsvakud.

Svakom bliska i poznata.

A tako univerzalno ničija.

A da je s ljubavlju – dovoljno je samo pogledati u čarobno plavetno oko Maše Ko(r)en, koju da biste upoznali morate da potražite među stranicama Matićevog prvenca.

Đorđe Matić – Foto: Ivo Cagalj/Pixell

SPARING PARTNER MEĐU LIKOVIMA – TO SVAKAKO MOŽE BOLJE

Zanesu se stvaraoci u pravljenju lika iz „Ich forme“ da nekada zaborave na karakterizaciju likova koji čine atmosferu dramatičnijom.

Ako je ovoj knjizi potrebno tražiti manu,(a vratimo se na početak da ovo nije kritika, već bratski savet) onda se ta mana sigurno krije u liku Kneza, koji je beskrajno simpatičan, ali čiji se lik ponekad gradi kao pasivna kontrateža glavnom liku, kako bi u nekoj meri on intelektualno izdominirao. Kao nekakav džak za udaranje ili pak hromi sparing partner.

Da baš ne zna ko je Jurij Gagarin ili šta je nominativ, a šta vokativ, ne čini mi se verovatnim.

A upravo to pravi dobar temelj onim pravim kritičarima koji pišući o Matiću u superlativu karikiraju njegov beskrajni jezički potencijal.

Takvi stilski slepi rukavci, ipak nisu najpotrebniji, jer intelekt se nazire i bez toga.

Ova je knjiga, (last but not least) kao da je Čet Bejker ustao iz groba i snimio novi album. Jedna od onih koje nema potrebe čitati sporo, kako bi se kraj odgodio.
Ona se drukčije i ne može čitati, do sa punom pažnjom i svih pet i više čula.

Izvor: Kumulonimbus.me

Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: Nikola MARKOVIĆ