Autor: gledista.drustvoknjizevnika.com

Velibor Petković: KAKO SE ISPOLJAVA HEGELOV APSOLUTNI DUH?

gledista.drustvoknjizevnika.com

            „Kako se ispoljava Hegelov apsolutni duh?” – pita profesor filozofije studenta koji tek što se vratio iz vojske i zakoračio u amfiteatar, uveren da je u carstvu slobode. Brucoš okleva, gradivo ga zamara jer je suvoparnije nego što je mogao da zamisli i trenutak pre nego što odustane od ovog ispita, čuje samog sebe kako izgovara:

          „U formi duhovitosti.”

Prodoran profesorski pogled kroz naočare i stisnute usne nedvosmisleno mu potvrđuju da je prekoračio dozvoljene granice. Odsustvo smeha u prostoriji nagoveštava buru. Ali profesor prevladava gnev i bez reči uzima indeks, upisuje peticu, a onda to ponavlja i u zapisniku. Jadni „brule” postiđeno pruža ruku ka studentskom dokumentu, na koji je ponosniji nego na isto tako crveni pasoš. Dobio ih je gotovo istovremeno, čim je odužio dug domovini, vratili su mu ga u policiji.

Franc Kugler – Litografija: Hegel sa svojim učenicima

          Usledilo je još nekoliko ispitnih neuspeha i nesuđeni filozof odlučuje da se usmeri ka nečem manje apstraktnom. Naredne godine upisuje psihologiju, podržan od roditelja, koji su imali mnogo muke da objasne rodbini i prijateljima šta to studira njihov sin. Pokazalo se da je to pun pogodak, jer studije završava u rekordnom roku, a kao najbolji u generaciji dobija ponudu da postdiplomske nastavi u Americi. Profesor sa čuvenog Univerziteta Kalifornija Los Anđeles uspeva da ga ubedi da zaboravi na razvojnu i posveti se zoo psihologiji.

          Dok se on usavršavao, proučavajući načine na koji uče pacovi, golubovi i majmuni, da bi postepeno prelazio na manje ispitana područja i posvetio se najpre delfinima, a onda definitivno pticama, stara domovina se raspala. Patio je zbog toga, ali iz daljine, tako da je manje bolelo nego što je bio spreman da prizna. Roditelji su bili na sigurnom, daleko od ratnih dejstava, a i NATO bombardovanje nije ih posebno pogodilo iako su odbijali da napuste grad. Otac je bio uveren da neprijatelj neće bombardovati novi deo grada, koji su činili sve sami soliteri, bez ijednog vojnog objekta. Majka ga je, kao i uvek poslušala, a od „tomahavka” i kasetnih bombi više su je uznemiravala zapitkivanja komšiluka o sinu u Americi. Doživljavala ih je kao prozivanje, zamerke što se skućio pod skutom našeg najvećeg dušmanina.

          Sve teče i prolazi, pa i ratovi. Ugledni zoopsiholog uspostavlja kontakte sa kolegama u otadžbini prilikom dolazaka kući, da vidi roditelje i staro društvo. Nekima pomaže da dođu u Kaliforniju i na druge univerzitete širom Sjedinjenih Država, baš kao što je krajem osamdesetih dvadesetog veka on imao sreće. I onda, kako to samo „njegovo veličanstvo slučaj” ume da režira, zovu ga sa beogradskog Šumarskog fakulteta i mole da pomogne savetom starom filozofu Hegelu.

          „Molim? Izvinite, dugo sam van Srbije, na koga mislite kad kažete Hegel?”

          „To je naš najčuveniji filozof, predsednik Hegelovog društva. Verovatno ste ga upoznali kad ste studirali psihologiju”, objašnjava ekspert za drveće i izgovara ime i prezime zatrpano godinama.

Naš Amerikanac ne okleva, odmah pristaje da se sretne sa čovekom čije ga je odsustvo smisla za humor usmerilo ka psihologiji životinja i životu u „vrlom novom svetu”.

Preko posrednika dogovaraju susret u najpoznatijem restoranu u centru prestonice. Zoopsiholog ne želi da ponovo bude u podređenom položaju tako što će otići na noge starom filozofu u njegov kabinet, kao u vreme pokušaja studiranja „nauke o mudrosti”. Ni ne sluti da je Hegel penzionisan i da zapravo ne bi ni imao gde da ga primi. Zato se i obradovao kad je čuo predlog da porazgovaraju van institucija, mada se kafana ne može sasvim izuzeti iz značajnih srpskih ustanova.

Bilo je dirljivo gledati zabrinuto lice Hegela, koji se rukovao s bivšim studentom, ne prepoznavši ga. A i kako bi, on je i onako napustio filozofiju, tako davno da ni sam više nije siguran da se sve to zaista i dogodilo. Naručili su dve kafe i odmah prešli na stvar, jer se filozofu žurilo da razreši privatni Gordijev čvor:

„Imam kuću na jugu, između Lebana i Medveđe, brvnaru. Tamo sam i rođen, poznajete li taj kraj?”

„Kako da ne, moji roditelji su iz Vučja, to je blizu!” – začudio se psiholog.

„E, onda Vam neće biti čudno ako Vam kažem da su detlići okupirali moje imanje. Privuklo ih je drveće, imam šest hrastova u dvorištu. Najstariji je počeo da se savija, morali smo da ga vezujemo i podupiremo, ali širokim kožnim uprtačima, kao vojnika, da ga ne povredimo.”

„Pretpostavljam da se brinete da će ga detlići dokusuriti?”

„Ma ne, znam da su oni šumski lekari. Ne buše drvo bez razloga, intervenišu samo tamo gde je potrebno.”

„U čemu je onda problem?”

„Moja kuća je od drveta, brvnara. Okomili su se na nju, izbušili su je kao sir. Naročito ih privlače prozori, valjda su njihovi ramovi puni onih sipaca, čega li već ne. Uglavnom, moj brat Šeling živi u blizini i ne uspeva da ih otera, ni bukom, ni dimom, ni strašilima, ničim što bi ih uplašilo, a ne bi im ugrozilo živote.”

Zoopsiholog je ćutao, oklevajući da li da spomene kako je nekada davno polagao i pao prvi ispit kod sadašnjeg sagovornika. Zbunilo ga je spominjanje Šelinga i upitno je pogledao profesora, pre nego što mu je dao savet. Filozof je shvatio i objasnio:

„Imam tri brata, moji su se razveli, tako da imam braću iz novih brakova oca i majke. Oni nisu svi međusobno braća, ali ja sam najstariji i meni jesu. Nemaju veze sa filozofijom, bave se nekim običnim stvarima. Ali po njihovim temperamentima i pogledima na svet ja ih zovem Kant, Fihte i Šeling.”

„Kada ste im dali te nadimke, pre nego što ste Vi postali… Hegel ili kasnije?”

„Pravo pitanje! Tako sam ih prozvao još dok sam studirao filozofiju. Nije mi uopšte palo na pamet da ću postati Hegel. U to vreme bio sam marksista. Nego, šta da radim, pomozite mi ako možete?”

„Detlići nisu isti, ima ih preko dvesta vrsta, žive po celoj planeti osim u ekstremnim polarnim uslovima i na Madagaskaru.”

„I šta sad, treba da dođete kod mene na imanje da ustanovite kom rodu pripadaju? Ili da se iselim na Madagaskar?”

„Nema potrebe. Reći ću Vam nešto što ima veze sa psihologijom ptica, ali i astrologijom u koju Vi, pretpostavljam, nimalo ne verujete?”

„Ne, osim što od kako sam u penziji, proučavam stara srpska verovanja iz prethrišćanskog doba.”

„Dobro, ovo je slično, samo što je reč o indijanskoj mitologiji. Po njihovom horoskopu, ja sam rođen u znaku detlića i verujem da nije slučajno što ste se baš meni obratili. Dužan sam da Vam pomognem.”

„Ne znam kakve to veze ima, ali slušam Vas i uradiću kako kažete. Moj brat Šeling je tekstilac, pokušavao je da ih otera pucanjem u vazduh iz lovačke puške, ali kaže da ih je sutradan bilo triput više.”

„Prirodno, detlići su kao krv, nezaustavljivi. Crveno je njihova boja, ali ih iz nepoznatog razloga odbija plavo. Obojite u plavo prozore i vrata ili ih oblepite nečim plavim i oni će otići. To je sigurno, potvrdili su eksperimenti, a ja sam ipak doktor zoopsihologije. Šumske ptice su moja uža specijalnost.”

„Oh, ne sumnjam! Hvala Vam doktore, idem odmah da pozovem brata da nabavi nešto plavo za prozore. Ne bih da ga maltretiram da farba celu brvnaru.”

Rastali su se prijateljski, iako mnogo toga nije izrečeno. Filozofu se činilo da osmeh isuviše lebdi na licu zoopsihologa, a ovome drugom da nekakva senka prekriva Hegela.

          Nekoliko godina kasnije sreli su se na naučnom skupu u Nišu. U svečanoj sali Univerziteta, psiholog je prišao filozofu i ne okolišajući, pitao:

          „Jesu li detlići otišli?”

Filozof ga možda i ne bi prepoznao, jer je američki naučnik u međuvremenu pustio bradu. Ali priču o najezdi detlića znalo je malo ljudi na ovom svetu, a većina je bila „s onu stranu dobra i zla”.

          „Otišli su posle nekoliko dana, čim je Šeling oblepio trakama prozore i vrata. Kad sam došao da proverim, nije bilo nijednoga.”

          „Plavo ih je oteralo. Ne kljucaju boju neba.”

Hegel se zasmejao, što je bilo jako neobično. Čak su mu krenule i suze, a onda je objasnio:

          „Moj ludi brat nije našao plavu, pa je kupio nekakvu zelenu plastiku. Isekao je trake i izlepio po svim prozorima, vratima, a za svaki slučaj je udario i nekoliko dijagonala po brvnari. Kuća je ličila na cirkusku šatru. Ali detlići su otišli.”

          „Čudno, moraću da to eksperimentalno proverim. Zeleno ih ne odbija.”

          „Ne znam, možda nisu mogli da od plastike kljucaju drvo, a možda ih je oterao moj  razgovor s Vama. U poslednje vreme počinjem da verujem u takve stvari.”

          „U kakve stvari? U povezanost reči i događaja?”

          „Tako nekako. Kada je umro Fihte, jedan od moje braće, Šeling je krenuo da mi javi i umro usput, od uzbuđenja. A prošle godine je umro i Kant. Samo sam ja ostao, ali osećam da sam ja kriv za njihovu smrt.”

          „Ne razumem! Objasnite, ja sam psiholog samo za ptice.”

          „Možda se ne sećate, ali spomenuo sam Vam pre nekoliko godina da proučavam staru slovensku mitologiju, od duga vremena u penziji.”

          „Da, sećam se toga. Ali ne vidim kako to može da bude uzrok?”

Filozof je prebledeo, osvrnuo se po sali, a onda, uverivši se da ih niko drugi ne sluša, prošaputao:

          „U strahu od starosti i smrti, počeo sam previše da se zanimam za demonologiju i takve stvari. Mislio sam da sam se zaustavio na vreme, ali to je i Faust mislio.”

Zoopsiholog je ćutao. Bio je zabrinut za duševno zdravlje starog profesora, ali to nije mogao da mu kaže. Umesto toga izgovorio je nešto sasvim drugačije:

          „Znate li za Konrada Lorenca, proučavao je ptice mnogo pre mene?”

          „Naravno, pisao je o agresivnosti, zapamtio sam ono njegovo da se ljudi ne bore zato što pripadaju različitim grupama, nego stvaraju takve grupe da bi mogli da se bore. I da, dobio je Nobelovu nagradu, čini mi se sedamdesetih godina.”

          „Tako je, profesore! E, ja sam kao student bio fasciniran njegovim proučavanjem učenja utiskivanjem kod gusaka. Znate ono, iz crtanog filma, kad gušče izlazi iz jajeta, ugleda mačka Toma i misli da mu je to mama.”

          „Sećam se, mada sam i čitao o tome. Zašto mi to govorite?”

          „Na fakultetu sam stalno o tome pričao i prozvali su me Lorenc. Nisam ni slutio da ću se time baviti, i to još u Americi! Planirao sam da nastavim postdiplomske u Skoplju, tamo je predavala jedna sjajna žena razvojnu psihologiju. Bila je u jevrejskim kibucima, proučavala decu u takvim zajednicama, a ja sam se time oduševljavao.”

          „A završio sa detlićima, kao i ja!” – uzdahnuo je profesor filozofije.

Psiholog je konačno skupio hrabrost da izgovori ono što ga je decenijama mučilo:

          „Profesore, kako se ispoljava Hegelov apsolutni duh?”

Hegel – Julius Ludvig

Lice starca se najpre pomračilo, kao da ga prekriva neka snažna oluja, a onda je lagano počelo da se razvedrava i čak pomalo svetli. Svetlost je dopirala iz očiju, koje su bile plave. To je tek sada primetio mladi srpski Lorenc, gledajući kako se iz dubina pojavljuje prepoznavanje. Odgovor je bio očekivan:

          „Ne u duhovitosti, dragi kolega! Apsolutno ne!”

Na trenutak je poželeo da zagrli tog starog čoveka koji je nekada bio strogi profesor sa verom u svemoć Duha i filozofskih konstrukcija. Onda je pomislio da je rukovanje sasvim dovoljno, ali se sa govornice začuo glas rektora, koji je pozdravljao učesnika skupa. Zato su se samo još jednom pogledali u oči i Hegelu je na pamet palo nešto sasvim nenaučno:

          „Ima kestenjaste oči. Šta ako od boje očiju zavisi naš pogled na svet?”

To zaista nije bilo duhovito. Zato je odlučio da prećuti. Baš kao i zoopsiholog, koji je klimnuo glavom i krenuo ka svom mestu u sali. Usput je pomislio na Vertera, koji mu se javio iznenada i bez povoda. Zapitao se kako bi izgledali njegovi kasniji jadi, da se nije ubio, i promrljao sebi u brkove:

          „Ne može se sve reći. Nije ljudski da se sve izgovori. Ni da se pita.”

Za GLEDIŠTA piše Velibor PETKOVIĆ

Milica Trklja: NIJE TOLKO VRUĆE KOLKO JE NEKA SPARINA

gledista.drustvoknjizevnika.com

Četvrti sprat – ljudi koji glasno žvaću, lopovi, nasilnici, studentkinje sociologije.

Peti sprat – ratni zločinci, makroi, aktivistkinje NVO, ljudi kojima jagnjetina smrdi.

Šesti sprat – novinari, silovatelji, ubice.

Sedmi sprat – dno dna. Izvolite!

Od trenutka kada je kročio na vreli asfalt Pakla, Božidar se osećao kao kod kuće. Pri svakom udahu osećao je kako mu se pluća pune poznatim mirisom Pančeva. Pri svakom koraku osećao je čvrsto tlo pod nogama.

Botičelijev prikaz pakla (1490), inspirisan Danteovom Božanstvenom komedijom

Božidar nikada nije voleo travu. Iako je sebe smatrao veoma pronicljivim, da nije bilo natpisa pri ulazu u lift na kome piše INFERNO, Božidar ne bi ni primetio da je u Paklu. Inferno, naravno, na latinskom znači pakao, što svako ko je gledao onaj film s Tomom Henksom zna. Nije ga ovako zamišljao.

Večni plamen nemilosrdnog ognja koji kažnjava i žeže grešnike, stalaktiti i stalagmiti premazani krvlju osuđenih, kazan vrelog katrana čiji klobuci večno tope, ali nikad ne istope meso prevrtljivih i grlati krici naknadno napaćenih duša bili su zamenjeni jednim dugačkim, prilično svetlim i, pre svega, tihim hodnikom.

Asfalt koji se prostirao do kraja kraja jeste bio vreo i zrak jeste bio zagušljiv, ali nije bilo sasvim nepodnošljivo. „Nije tol᾽ko vruće kol᾽ko je neka sparina”, pomisli Božidar za sebe. Pristojan kakav jeste i kakav je uvek bio, Božidar nije želeo nikoga da uznemirava svojim prisustvom, pa je umesto kucanja na bilo koja od stotinu vrata s obe strane hodnika odlučio da nastavi pravo, dok ne dođe do kraja.

U početku je hodao polako, izbegavajući, iz čiste uviđavnosti, da obznani nekome svoje prisustvo zvukom koraka koji su odzvanjali po asfaltu. Međutim, posle osamsto sati hodanja postao je vrlo nestrpljiv, te je odlučio da stane i odmori se.

Nije bio siguran zašto je stao kada uopšte nije bio umoran, niti odakle mu digitalni sat na ruci kada pouzdano zna da ga nije poneo sa sobom u pandemonijum, ali uvideo je da do kraja kraja neće u skorije vreme stići i da bi možda ipak bilo pametnije da pokuca. „Slobodno“, preduhitrio ga je baršunasti glas iza njega.

Božidar nije bio sasvim siguran šta je baršun niti kakvo je to nešto što je baršunasto, ali, iz nekog razloga, taj pridev su svi koristili kada bi opisivali muške glasove u knjigama, pa ga je tako i Božidar sebi predstavio.

Okrenuvši se, ugledao je sportski odevenog i naočitog čoveka. Božidara je bilo sramota da u sebi izgovori zgodnog,pa je pribegao ovom neutralnom i vrlo zgodnom opisu. Nosio je bele ribok patike, sivu trenerku i belu majicu kratkih rukava.

Pomislio je u sebi: „Kakva seljačina, pa ja ovakav ni po hleb ne bih otišao”, ali ovih misli ga već nije bilo sramota. S ponosom ih je pomislio. Ležerno odeveni zgodni čovek takođe je odmerio svog sagovornika. Prizor Božidara u crnom sakou, crnim pantalonama ispeglanim na crtu i novim, još nerazgaženim cipelama izmamili su mu osmeh. Pružio je ruku.

„Božidare, dobro došli u Pakao.”

„Hvala”, Božidar je samouvereno prihvatio pozdrav. „Rekli su mi tek juče da ću danas doći ovde, pa se i nisam nešto pripremio”, reče on, gušeći se u lažnoj skromnosti. „A ko si ti?”, upita Božidar, više reda radi nego iz radoznalosti.

„Ja ću biti Vaš domaćin”, reče sagovornik, nakrivivši usne u blagi osmeh. Nije mogao a da ne primeti nepripremljeno opeglane pantalone, nepripremljeno skraćene nokte i, verovatno jedino za šta se Božidar zaista nije pripremio, grčenje prstiju u novim, tesnim cipelama. „Obično radim na gornjih šest spratova, ali ponekad svratim i na sedmi. Šta god Vam nije jasno, samo pitajte. Ja sam Dalibor.”

„Zanima me”, snebivao se malo Bole, „koliko još ima do kraja ovog hodnika i šta je u ovim sobama.”

„Ne zanima Vas zašto ste ovde?”, upita ga Dalibor, iskreno začuđeno.

„Ne, ne, samo sam došao nakratko. Ja ti nisam od ovih ovde”, reče on nešto tišim glasom, da ga slučajno ko ne čuje. „Ja sam ovde greškom.” Dalibor se opet osmehnu.

„Uđite slobodno. Možete ući u svaku od ovih prostorija“, reče on Božidaru, šireći ruke i pokazujući iza sebe.

Božidar je, bez kucanja, ušao u najbližu prostoriju. U njoj je, savijen do zemlje, klečao mršavi čovek srednjih godina, starog izgleda i mladalački odabrane garderobe. Prstom je po zemlji crtao krug. Ovo je prvi put za osamsto i jedan sat da je Božidar video nešto što nije asfalt.

„Ovaj krug sam smislio, ovaj krug sam stvorio”, ponavljao je neprekidno i neumorno starac u starkama. „Ovo je Božidar”, reče Dalibor starcu. „Reci mu zašto si ovde.”

Ne dižući pogled s kruga u kojem je klečao, starac reče: „U moje vreme toga nije bilo… neukus… šund… kič… šund… neukus… Trst… farmerke… peglica.”

„Voleo je da ostavlja glupe komentare na Jutjubu o tome kako nove generacije nisu ni za kurac”, reče Dalibor. „Jednog dana je ušao u mesaru i kada je na radiju čuo pesmu koja mu se nije sviđala, kupio je ceo svinjski but samo da bi njime udario kasirku u glavu. Istog dana je umro od srčanog udara.”

Božidar nije mnogo mario za muziku, ali je verovao da je ovaj čovek prigodno kažnjen. Zacoktao je par puta, okrenuo se i napustio prostoriju.

Par hiljada kvaka i sati kasnije došli su pred vrata iza kojih je izbijao nesnosan smrad. Unutra je klečala mlada devojka s gumenim rukavicama navučenim do laktova. Držala je klozetsku četku u ruci i, nagnuta nad klozetskom šoljom, zamišljeno posmatrala mlazove vode koji su zapljuskivali ivice daske.

„To je Slavica. Otišla je pre pet godina u Frankfurt zbog posla. Nikada nije dovoljno dobro naučila nemački, ali to je nije sprečavalo da svako malo objavi status na Fejsbuku o tome kako je Srbija ᾽crna rupa᾽ i ᾽smrdljiva žabokrečina᾽ iz koje je ᾽sve što valja pobeglo᾽. Umela je često da kaže i ᾽ko zadnji izađe nek ugasi svetlo᾽, ali to poslednje nije znala šta tačno znači, pa joj se ne uzima za zlo. Dobila je upalu pluća, a nije imala zdravstveno osiguranje.”

Božidar je opet ostao bez reči. Samo je prezrivo coknuo dvaput i odmahnuo glavom, požurivši ka kraju kraja.

Nastavili su dalje ka ničemu. Božidar je već negde oko devetstohiljaditog časa izgarao da pita svog domaćina ima li kraja tom hodniku. Ipak, nije želeo da ispadne glup i neobrazovan, pa su nastavili da šetaju. Odjednom se začuo lavež. Božidar se mahinalno latio kvake. Unutra je zatekao poveću njivu, vezanog psa koji laje i ogromnu nedovršenu kuću iz koje su dopirali duboki glasovi.

Dalibor nije sačekao pitanje: „Ovo je rezidencija Vlada Kutlače.” Božidar se namršti. „Vlado i njegov rođeni brat Momo podigli su sami ovu kuću. Vladovo je prizemlje, Momov prvi sprat, Vladov sin je na drugom, a treći iznajmljuju.” „Pa dobro”, reče Božidar, „ni ja ovde ne bih živeo, ali šta su zgrešili?”

„Nisu oni, nego Stanislav”, odgovori Dalibor. „Na kraju Stanislavljeve ulice stanovala je porodica, koja se, silom prilika, tu doselila sredinom poslednje decenije HH veka. Stanislav nijednom nije propustio priliku da im se ne javi kad prođe pored, da okrene glavu od njih kad oni prolaze, ili, njegovo omiljeno, da u samoposluzi glasno komentariše nešto o dođošima i otimanju posla.”

U tom momentu projurila je ispred njih kolona sitne dece, vrišteći i jureći jedno drugo u igri. „Živeo je sam, tako da su ga, kada ga je strefila kap, mačke pojele.”

„Ali šta je tačno njegova kazna?”, zbunjeno priupita Božidar.

„Još je Heraklitu bilo jasno šta znači pakao”, izjavi znalački Dalibor, dodajući i „a ono što je on tvrdio, u svojim tvrdnjama je Volter samo učvrstio.” Dalibor se poigravao s njim. Znao je da Božidar ne zna šta je ko tvrdio, a još manje šta je ko utvrđivao, ali je isto tako znao i da je osnov pametovanja citiranje Voltera.

Ako se tu još nađe i neki prigodan antički citat, eto otelotvorenja vrhovne mudrosti i zenita erudicije. „Sve teče, dragi moj, sve se menja. Bez konstantne promene čovek ludi. U jednu reku se, pod normalnim okolnostima, ne može dvaput ući. Ipak, Stanislav iz dana u dan proživljava isto. Vlado svaki dan peče prase, njegova žena Zorica svaki dan širi veš, deca svaki dan vrište, a Momo svaki dan ojka. Da parafraziram filozofa – život se sastoji ili iz dosadne obamrlosti ili iz nemirnih trzaja.”

Dalibor je jedva čekao da Božidaru parafrazira filozofa. „Stanislav živi na trećem spratu Vladove kuće, kao podstanar, i bar jednom nedeljno se, naglavačke, baca preko terase. To se uvek završi na isti način – Momo ga zaobiđe uz reči ᾽e vid᾽ budale᾽, nakon čega ga, nepovređenog, nosi opet na treći sprat.”

U tom trenutku Božidar se prvi put zabrinuo za sebe.

„Je l᾽ mogu nešto lično da te pitam?”, upita Božidar dok su koračali dalje. Dalibor je kaskao za Božidarom, koji je maltene počeo da trči.

„Naravno.”

„Zašto si tako obučen?”, upita Božidar.

„Kako?”

„Pa tako. Trenerka i bela majica.”

„A kako si pa ti obučen kod kuće?!”, odbrusi mu Dalibor.

Božidar ućuta. Osetio se posramljeno, ali to svakako nije nameravao da pokaže svom domaćinu. Nije više želeo da obilazi sobe i jedva je čekao da se objasni s gazdom kako on, zapravo, ne pripada ovom ljudskom šoderu.

„A i belo odbija toplotu”, doda Dalibor tiho posle par sekundi i, iako su se već nalazili u najdubljem ponoru svih ponora, time ukopa Božidara još malo.

Zamišljen u sopstvenom paklu poniženja i besa Božidar nije ni primetio kada su ušli u novu sobu. U njoj su za jednim stolom sedela dva čoveka, jedan nasuprot drugog. „Ovaj levi tvrdi da je vernik, a redovno je psovao boga, crkvu, sunce, sve svece i arhangele.

Otišao bi jednom godišnje u crkvu da mu pop preseče kolač. Sina je tukao klompama.” „C, c, c, c”, začuo se Božidar. „Ovaj desni je redovno pisao kolumne u jednim dnevnim novinama o tome kako su vernici zatucani i nazadni, nazivajući ih najpogrdnijim imenima.

Neretko je crtao i vrlo neukusne i neduhovite karikature sveštenika. Ne zna šta je Sveto trojstvo, ali smatra da je dovoljno kompetentan da vodi teološke rasprave s učenjacima.” „Šta sve ljudi sebi dozvoljavaju”, nadoveza se Bole coktavo.

Nije više obraćao pažnju na to šta mu se govori, jer je pripremao u sebi govor kojim je trebalo da objasni svoj slučaj i čitavu ovu zabunu nadležnim organima. Dalibor je otvorio usta da izgovori još nešto, ali Božidar je već bio napolju.

„Hteo bih s nekim da popričam. Gde je kraj?”, upitao je konačno svog vodiča. „Tamo gde ti želiš da bude”, odgovori Dalibor. Božidar ga je zbunjeno gledao. „Ma šalim se, evo odma᾽ tu iza ćoška, dođi.” I stvarno, dugački, naizgled beskrajni hodnih imao je kraj. Zapravo, ne samo da je imao kraj, imao je i ćošak.

Dalibor je svečanim gestom ruke propustio Božidara ka velikoj prostoriji. Sramežljivo, ali iz nekog razloga i počastvovano, Božidar je ušao u tu prostranu sobu. Na sredini se nalazio veliki drveni tron, na kome su stajale zlatom i dragim kamenjem optočena kruna, kao i zlatni skiptar s dijamantom na vrhu. „Gospodaru”, reče Dalibor, ponovo mu persirajući, „izvolite.”

Božidar ga je izbezumljeno gledao. Srce mu je poskočilo na tren, ali ne od straha. „Slobodno”, uveravao ga je domaćin. Korak po korak, približavao se centru sobe. „Drvo diše”, reče mu Dalibor, pokazujući na tron. „Bolje je zbog toplote.” Božidar je primetio svoje ime urezano na uzglavlju glomazne stolice.

Čitava soba bila je okružena i ispunjena satovima – ručnim, zidnim, peščanim, digitalnim. „Zašto ih ima toliko?”, promrmljao je u pravcu svog domaćina, gotovo ne pomerajući usta. „Ovde ne postoji vreme”, objasni Dalibor.

„Oni svi rade, ali vreme ne prolazi. Tu su da Vas podsete da ste ovde zauvek.” Bole je samo klimnuo glavom. „Zašto ja?”, pitao je više sebe nego svog kolegu. „Zato što ste Vi, gospodaru, krunisani, miropomazani, blagosloveni i deklarisani kralj podzemlja!”, Dalibor je maltene zapevao.

„Ja upravljam gornjim spratovima, ubicama, lažovima, kriminalcima, zločincima i svim ostalim grešnicima, ali, Vi, gospodaru”, kliknu Daba, „Vi ste poglavar najgorih od najgorih. Vi ste upravitelj i nalogodavac najgorem i najgnusnijem šljamu, onim slinama koje se, cureći ka zemlji, razvlače niz prste! Vi ste zaduženi za njih.

Od danas pa zanavek svaki malodušnik i malograđanin koji prođe kroz moje kapije biće upućen na Vas. Nije nikakva greška u pitanju i slobodno možete prestati da gledate na sat. Od sada pa do kraja, Vi ste upravnik sedmog sprata.”

Božidar nije baš najbolje shvatao. „Čak ni ja ne želim da se bavim ovim škartom.” Gotovo plešući ka vratima, Đavo dobaci svom slugi, ovaj put opet bez persiranja: „I skini taj sako, neko će pomisliti da si ja”, nakon čega je zalupio vrata za sobom.

Muzička ilustracija povodom Pada Bastilje

Božidar je nemo posmatrao zatvorena vrata. Tačnije, blenuo je u njih kao tele u šarena vrata, ali vrata su zapravo bila bela, a Božidar svakako nije želeo za sebe da kaže da je tele.

Odjednom je postao svestan svakog zrnca peska koje je kapalo i svake kazaljke koja je škljocala. Da je mogao da umre, tada bi to učinio. Dovukao se do trona i podigao tešku krunu.

Na njoj je vrlo sitnim, ali istina i vrlo uredno oblikovanim slovima pisalo: Božidar, gospodar malograđana. Coktač, glavoodmahivač, moralista i, pre svega, pristojan čovek.

Priča ovenčana 2020. prvom nagradom za najbolje STUDENTSKE PRIČE

Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrila: Milica TRKLJA

Marina Adamović: TO ŠTO VI NAZIVETE LUDILOM

gledista.drustvoknjizevnika.com

Sve što je bilo

Prošlošću ne zovi,

A što će biti –

Već u tebi živi

Imala je jedanaest godina kada je nastavnika biologije pitala:

– Čemu služi obnavljanje živih bića, ljudi, pre svega? Zašto se rađa i umire?

On se nasmejao, ljubazno je pogledao, ali nije odgovorio.

Više se nije sećala zašto je to pitala. Ipak, taj trenutak nije zaboravila. Ma šta kasnije učila, radila, često je nailazila na isti problem: kako shvatiti razlog postojanja?

Počela je iznova, širom otvorenih očiju, posmatrati ljude, događaje, stanja i najčešće bi zažmurila, do bola potresena time što vidi. Govorila bi: Svi ćemo završiti na isti način, zašto onda toliko isticati razlike, surovosti? Eto, imam već sto godina. Možda ne izgledam tako, ali imam ih.

– O, I am tired of waiting, I will cry suddenly.

Edvard Munk – Krik

Znala je: on ne može i ne želi da je razume, a njoj je bilo dosta razumljivih reči. Očekivala je od njega da može posle toliko godina da se nasmeje i kaže:

– To je moja čudesna osoba, zapušiću jedno uvo, a drugim ću imitirati vernog slušaoca. Neka uživa. Reči ne znače ništa. Bitna su dela koja smo činili jedno drugome.

Ali ne. On je namrštio lice i povređeno dobacio: 

– Dokle ćeš više tako, zašto se pretvaraš u nešto nepoznato? Dosadna si!

Jezik kojim je govorio bio je dobro izgrađena zaštita od raspoznavanja. Odjednom, suze su joj zatreperile u uglovima očiju, kao udari groma začuli su se davni razgovori u kojima je zaboravljala na sebe i prepuštala se njegovim stavovima. Sve je tumačila kao čudesnu sudbinu, kao Božji uticaj. Nije bila svesna da je izgubila snagu da mu se na bilo koji način suprotstavi. Zarivši glavu u jastuk, pokušala je da smiri misli i objasni sebi šta je to, zapravo život.

Često je pričao dugo i nepovezano, objašnjavajući ,,suštinu” svega, tako dosadno i nejasno, da je ona jedino pismom mogla pronaći pravi odgovor. I sada je, po navici, uzela papir i olovku, ali glava je izdiktirala samo ovo:

Moje misli od istine

ludilo samo čuva.

Ni rođena nisam,

ni umreti neću,

ja imena nemam,

glas mi je tišina.

Osetiš li kišu –

moj dah je u tebi.

Uzdrhtalom granom

dotičem ti ruku.

A kad padne noć

zasuće te tuga

mojih misli tajnovitih,

skrivenih od svega.

You must forget him! Go away!

Kada ga je upoznala, na prvi pogled osetila je da se tu neće raditi o ljubavi, nego o nečem „višem”, kao što je odlično razumevanje ili prijateljstvo.

Meseci su prolazili sa iznenadnim promenama: od blaženstva do gubitka volje za bilo čime. Svoje dotadašnje drugarice je, kao po naredbi, polako zapostavljala: on nije želeo ničije društvo. Pretvarao se da ne može upamtiti njihova imena, a sada je bila sigurna da je namerno stavio branu koja će ih zakloniti od drugih ljudi.

Svakoga dana su se viđali. Svaki je minut bio vezan za njegovo raspoloženje: ako bi bio umoran (od čega?) besciljno bi hodali ulicama ne izgovarajući nijednu reč. Ona bi to nekada tumačila kao nadmoć para koji u svemu uživa, a nekada bi jasno uočila da ničim nije zadovoljan. Kada bi ga uhvatila za ruku, za njega to ne bi bio odraz intime, nego neprijatnost koju će, eto ipak, izdržati. Setila se njegove definicije ljubavi: nema tu ničeg posebnog, sve je to hemijski proces.

Tužno je učila principe tog hemijskog procesa, jer je još uvek lebdela u duhovnom, a ne ovozemaljskom svetu. Obradovala se kada je prvi put uspela iz sebe izvući zanosne uzdahe zadovoljstva. Mislila je, obradovaće se, značiće mu još više. Izgleda da mu je stvarno značilo, ali njegove reakcije ličile su na strah od pogubljenja.

Kada bi iznenada otvorila oči i ugledala njegovo lice u grču, oči pretvorene u vijugave trake, usta silom stisnuta da ne prodre ni dah, bila je zgrožena. Nije dopuštao da iko otkrije ta jasna duboka osećanja.

Često, ako ne i uvek, odgovornost je pripisivala sebi. On je čist, obuzet dubokim, umnim tumačenjem svake sitnice – realne ili ne. U čemu je grešila – nije shvatala. U knjigama koje je danonoćno čitala nije nalazila odgovor.

Osim u jednoj zen-budističkoj; ona je smireno ukazivala da svi imamo pravo na greh, ali da to ne znači kako za njega ne moramo da odgovaramo. Dakle, činim nešto loše, sve što mi se posle toga desi, samo je opomena i mogućnost da se ispravi.

Sudbina samo jednog čoveka bila je u njenim rukama. Ostale je nisu doticale. Čak ni sopstvena, koja je lagano postajala isto što i njegova.

– Nije kriv on, ti si – govorila je sebi.

Svet se očigledno menja kada se mi sami promenimo. To je to! Trebaće mi puno vremena da stignem do njegovog nivoa. Mislila je da ga boli što ništa ne može rešiti i da je zato tako isceđen. Pokušavala je da mu predloži neki novi stil života, koji bi značio pomirenje sa tom nemoći, ali i odluku da se sa njom mora živeti.

Nije joj polazilo za rukom. Zato je takvih razgovora bilo sve manje.

Prepričavala je delove njihovih „omiljenih“ romana, jer više nije imala svoj stav ni o čemu. Ako bi počela nekome da objašnjava nešto, vadila bi iz glave njegove reči, ubeđena da su to njene misli. Glumci bar znaju da se poklone i vrate svom stilu razmišljanja, kad završe predstavu. Ona bi se samo poklonila svojoj pameti i tražila inspiraciju za sledeću.

U životu je najbitnije od mladosti reći sebi: „želim TO!“; tada je lakše ostvariti san. Ona je svoju želju zamenila sa „ŠTA MI S NEBA PADNE“ i predavala se tome kao jedino zacrtanom cilju. Setila se kako je oduvek, u teškim trenucima, bila sama. Usamljenost mladih je neizlečiva – oni sazrevaju u apstraktne, drugačije odrasle osobe.

I kad takva ličnost pomisli da je upoznala srodnu i pouzdanu, veže se za nju verujući da će joj pružiti sve što joj nedostaje. Međutim, toga nema. Nikada se ne spoje ljudi koji se pogledom, naizgled, prepoznaju. I dalje je bila sama. „Nikada me, stvarno, upoznati nećeš.”

Nije znala šta želi da bude i zašto bi o tome više pričala. Izgubila je veru, osećala se kao seme bačeno ni od kuda koje neće opstati nezasađeno. Dugo je živela u glavi. Svesno. Od tolikog analiziranja svega, postala je stara, zaboravljena i iscepana knjiga. Doduše, nikada nije volela realnost. Ona joj je budila samo strahove zbog kojih joj se gubila moć govora ili hoda. Nažalost, bliski to nikada nisu primetili. Jedino joj je jednom neki rođak dobacio:

– Tako ne možeš promeniti svet!

Tada mu je prkosila i uporno pokušavala da dokaže da se stalnim kritikama može promeniti svet. Zatim je došla do faze kada joj nije bilo jasno zašto svi u njoj vide „nedozrelu” ličnost. Najzad je samu sebe počela da tumači kao takvu.

Napisala mu je skriveno pismo: „Nikada neću biti ono što jesam. Optuživala sam tebe za to, ali priznajem, delom sam i sama odgovorna. Urođeni mazohizam me je navodio da bežim od slatkih izazova. A oni su mi bili na dlanu, kao poklonjeni. Rasula bih ih bez žaljenja, kao moćnica koja ne želi jednom već viđeno.

U stvari, plašila sam se njih, lakog ostvarivanja svega, i zarivala bih nož u svoje srce – sa puno zadovoljstva. Nikada neću razjasniti sebi svoj odnos prema tebi. Moguće da je u pitanju dugotrajno taloženje neprijatnih doživljaja, ne znam više. Ponekad mi osorno prebaciš vidljivi bezobrazluk i tada me, još dublje, gurneš u ponor mržnje.

Ako bih lagano razmotala film, ne bi bilo stvari koja me ne bi dovela do vriska! Tvoja nerazumljiva tumačenja ljudi i pojava, tvoj nasleđeni jednosmerni pogled, sve je prijalo mojoj znatiželjnoj duši, ali samo imaginarno, nikako stvarno!

Sada se čudiš što bežim bez pozdrava!? Sada me pitaš: „Čemu takav gnev?”

Eh, ja tebe tada nisam pitala:

„Zašto biti tako usamljen udvoje?” Molim te, beži! Idi bilo gde. To što je „naše”, zapravo je MOJE. TO sam želela JA, a ti si samo ravnodušno prihvatio. Nemam više snage da ti pogledom kažem: „ne, nemoj mi prići.”  Takav je jaz – nepremostiv.

Ma šta ti objašnjavala, deluje mi kao suluda trka mačke i vuka. Ne, ja nisam racionalna (zato sam jednom davno i potpala pod tvoj uticaj), bežim i dalje u predele iracionalnog.

TO, što si ti prihvatio, deo je tvoje odgovornosti koja nekoga može spasiti fizički, ali i ubiti psihički. Tvoja malodušna odgovornost je odgovornost za stvar, za život, za „biti”, a ne za duševni mir. Žao mi je, ali nikada se ništa ne može reći do kraja. Život je kratak, a misli beskrajne. Izgovoriš li samo kako sam ja neodgovorna – opisaću hiljadu tvojih, filozofiranjem zakamufliranih, neodgovornih postupaka.

Da bi ostala „poštena”, morala je većini priznati: Što se neke vrste pameti tiče, skidam mu kapu. Mogao je da postane vrhunski lekar. Izveo bi na živom čoveku obdukciju da bi bio siguran da ga je detaljno ispitao. I kada bi, na kraju, ustanovio da pacijent pati od alergije na kupus, otpustio bi samog sebe i pao u neizlečivu depresiju.

Svašta joj se vrzmalo po glavi, ali sve se svodilo na neizmernu želju da sve okrene „naopačke“ i zaspi. Brzim, iscrpljujućim pokretima dohvatila je najjači marker u sobi i, na interesantnoj podlozi, ispisala: „PRODAJEM NAMEŠTAJ“

Kada su prvi susedi videli šta je zalepila na zid kuće, začuđeno su je zapitali:

– Ej, a šta je to?

– Ništa. Odlazim za Australiju. Jedva sam dobila dozvolu za useljenje. Drugarica mi je tamo našla posao.

– Ma nije moguće!

– Da, da. Pričaćemo o tome drugi put. Umorna sam.

Oni su se pogledali zbunjeno, ali ništa više nisu dobacivali.

Ne može se reći da malčice nije uživala u svojoj glumi. Da, i to sam JA.

Pošto je bilo puno zainteresovanih, kuću je ispraznila za pet-šest dana. Ostli su samo računar, televizor, bojler i šporet. Isprativši i zadnjeg kupca, odahnula je:

– Sada ćemo živeti po svojim pravilima. Gotovo je.

Za nekoliko minuta zaspala je u vreći.

U stvari, nigde nije ona putovala. Pokušavala je samo da ostvari svoj dugogodišnji, nesvesno prikriveni san, da živi u praznoj kući sa samo nekoliko neophodnih stvari. U životu je izgubila mnogo: ljubav, posao, poštovanje. Pomislila je: „Ako mi se nešto desi, na ovaj ili onaj način, neka to bude u svetu koji sam sama sebi stvorila i u kome se osećam kao u majčinoj utrobi.“

Otrčala je u prvu farbaru, kupila nekoliko boja i krenula sa izazovnim poslom. Za dva dana, sobe su ličile na osunčane borove šume koje nadleću čudesne ptice.

Lepo je! Divno! Verovatno je istu ovu potrebu imao pećinski čovek!

Mirno je zaspala. Sanjala je da se nalazi u svemiru i da posmatra neverovatne hemijske procese na Suncu. Odjednom, odjeknulo je zvono. Učinilo joj se da je to onaj monstrum sa druge planete! Protrljala je oči da još jednom pogleda kroz staklo svog kosmičkog broda.

– Da, napali su me! Vrisnula je.

Dobri stari komšija je brzo obio vrata, pozvao Hitnu pomoć i injekcijom umireni kosmonaut, završio je u ludnici. Zadnja misao koja joj se javila pre dubokog sna, bila je:  „Eh, čini mi se da ni ovo, ipak, nije moja postojbina.’’

Posle buđenja, jedva da je shvatila gde se nalazi. Prišao joj je neki doktor i počeo laganu priču prekrivenu blagim osmehom; ona nije reagovala. Pogledala je listu na kojoj je bila ispisana njena terapija i duhovito je prokomentarisala:

Čoveče, pa oni stvarno ne znaju o čemu se radi!

„Dr Monkey, ja još uvek ne znam ko sam, ali najzad sam shvatila da nisam ON. Kada sam upoznala NJEGA – postala sam bezlični stvor sa stoprocentnim gubitkom želje da istrajem u svojim izučavanjima. ON postoji samo kada jadno živi, bez pohvala. Ja sam to preuzela, ne videći kako padam u klopku zvanu – gubitak identiteta. Sada, HOĆU SEBE, MA KAKVA BILA! To, čime želite da me lečite – ne prihvatam; i da jesam depresivna, lakše mi je ispoljiti sebe, makar i tako, nego uništiti se sasvim. Dr Monkey, zar ne shvatate da najzad pokazujem sebe pravu? Danas sam klonula, iscrpljena dudogodišnjim gaženjem svoga „JA“, sutra sam hiperaktivni vaspitač, kreator, pisac, narator.

Sunce se probijalo poput saznanja da je svet tako širok da u njemu ima mesta i za nju.

Čovek je stao pored nje i pogledom je upitao kako je danas. Bez uvoda je počela da izbacuje bujicu misli koje su cele noći kapale iz mozga.

– Tačno je da su samo neinformisana deca i čisti umetnici prava bića. Ostali se formiraju kao pošteni, pametni, inicijatori, ali, svesno ili nesvesno, oni su zli, pohotni, egoisti, gramzivi. Kako je formirao prvu zajednicu, čovek je istupio iz toka evolucije. Tvorac se poigrao na kraju svog dela. Smeškali ste se i tretirali me kao zabavnu dok Vam je za to bilo plaćano. A sada, dižete ruke, šaljete mi kojekakve folirante, a ne shvatate da je Vaša dijagnoza svima čitljiva! I ne znam zašto ne zamenimo uloge?

Lekar, očigledno beskrajno iznerviran, pobeže na drugi kraj sobe i jedva izgovori:

– Pa, ostajete li ovde ili hoćete u dnevnu?

– Ništa ja neću, ali moram. Želim da Vam dokažem koliko grešite! Moj problem nije bolesna psiha, već bolesna posvećenost zaostalim stvorovima koji su iskoristili moju dobročiniteljsku pamet.

Udahnula je kao davljenik. Odavno nije izgovorila toliko reči za dva minuta. U glavi joj se mutio bes prema njemu i lekaru koji ju je dočekao rečima: Ovde se ne radi o relapsu MS-a, ali nikada lošije nisi izgledala.

– MONKEY!

Opet je upala u duboki san. Nije smela svesno da misli na ono što je podsećalo na njenu opsednutost „drugim ja”. U snu je postojalo lakše objašnjenje: „ovo je plod moje prozne nadarenosti, tumačiću sebe kao pisca psiho-drama!“

I počela je lagano da se priseća njegovog lika, satkanog od depresije i svog širokogrudog i stvarnog. Tako uzdignuta, duboko inspirisana, smišljala je neprekidne nizove reči kojima je pokušavala da ga vrati u svakodnevne radosti. Bio je to jedini, kratki period u njihovoj vezi, kada je on bez reči priznao:

– Zaista ne znam šta ću sa sobom. Gotovo je.

Preživljavala je sve tada rečeno. On je prvi put bio totalno nem, ali je, vidljivo, vapio za njenom pomoći. Vladala je samopouzdano njegovim životom. Da ga je odbacila, njega više ne bi bilo. Unela se svim srcem, da bi najzad kreirala čoveka kakvim ga je u početku zamišljala: otvorenog za njene netipične igre sa dosadnim, tradicionalnim stilom života, duboko zainteresovanim za drugačiji stav prema svemu, ali ne u tamnom, nedorečenom i nejasnom bežanju od stvarnosti, već u živom, idiličnom i avangardnom slikanju života.

Međutim, ne. Ljudski porok ima svoje poreklo u neznanju, rekao je Sokrat. Njegovo neznanje je u agresivnoj gluposti! Nikada nije upoznao sebe. Kada bi došlo do nekog problema, ostao bi zbunjen, ne znajući da li da preduzme ono što mu bliski savetuju ili da sedi skrštenih ruku.

Najtragičnije bi shvatio tu nedoumicu, živci bi mu titrali, ali ponos odbačene pameti doveo bi ga do zaključka kako ni u čemu nema promene, kako je svaki dan isti, kako je teško, ali nužno živeti s tom istinom.

– Jedino što želim da Vas zamolim je – nikada mu ne recite gde sam.

– Dobro, hajdete, polako.

– Doktore, nemam više vremena, pozvala sam Vas da Vam otkrijem tajnu razložnog života, a Vi me ućutkujete!

– Ne umorno je odgovorio, škrgućući u sebi zubima od iznenadne promene profesije – do pre nekoliko dana bio je neurolog, a sada – psihijatar.

– Da. Ništa Vi ne shvatate. – nekoliko suza kliznulo joj je niz obraz.

– Čula sam šta ste pričali o Titu. Imate li nešto protiv Pitagore?

– Hmmm. Pa, ne. Otkud Vam je on na pameti?

– E, pa otud što je osnivač masonerije kojoj je i Tito pripadao! Pa?!

– Molim te, da li pričamo o Pitagori, Titu ili Njemu?

– Prešli smo na TI? U redu, pričamo o NJEMU, ali dokazujem ti da je vrlo teško razumeti čoveka. Tebi je dovoljno da vidiš kako sam uplakana i da me proglasiš depresivnom. A meni je trebalo dvadeset godina ne bih li shvatila da depresivan čovek može biti lud, dubokouman, sadista, mazohista ili dobročinitelj. Nauči nešto, čoveče! Položio si Hipokratovu zakletvu, a ne znaš ni kojoj je veri ili sekti on pripadao. Nećeš ni znati jer je daleko od tebe. Ipak, koristiš ga kao potvrdu svoje odanosti čoveku. Od toga nema ništa. Izađi, molim te, treba da se presvučem.

Namrgođen, iznerviran, izašao je iz sobe, došao do svoje, uhvatio kolač sa stola i glasno mljackao. Ona je, delimično smirena, polako došla do njegove prostorije. Zakucala je i nabacila prijateljski, pokajnički izraz. Lekar samo što nije urliknuo i zario joj ostatak svoje užine u dušnik. Ipak, uspeo je da se savlada i samo pogledom upita:

– Šta je sad?

 – Doktore, ja više ne umem da se smejem!

On je pogledao poluzbunjeno – poluozbiljno. Osetila je kako smišlja šta da odgovori.

 – Doktore, gledam ljude kako pričaju, smeju se, ja to ne razumem! Ti, očigledno, ne shvataš koliko to boli.

Njegove oči su postale nepomične. Znala je da mu nije na pameti ona, već samo postupak. Bila je slomljena, tuđa, nestvarna, izgubljena. Da je očekivala svoju smrt, zahvalno bi pogledala u Boga.

Ali ona je pogledala u prozor, drveće. Setila se neuropsihijatra koga je napustila. Kada su razgovarali, muke joj nisu izgledale tako teške. Nije znala ko je, kuda bi, ali, osećala je život oko sebe i čeznula za njim. I taj gospodin je tada mogao da joj propiše antidepresive i kaže:

– Znate, morate da nađete cilj, morate nečemu da se nadate, ne dozvolite da Vas premeštaju kao stvar s jednog mesta na drugo.

Ne, on je rekao:

– Dušo, ti si psihički zdrava, ostavićemo lekove, pričaćemo.

I, pričali su. Godinu dana ju je čovek dočekivao kao da je pozvana u goste, ćutao je, smešio se, slušao je; iz očiju mu je izbijala neposrednost. Ljudi koji su pametni, koji poznaju život, nemaju problema s ophođenjem. Kad joj je bilo najteže, govorio je:

– Ma, pogledaj prirodu, drveće, nebo.

Petnaest godina je ona posmatrala prirodu tražeći u tome spas od gomile nejasnih osećanja.

– Doktore, ne želim antidepresive!

Začuđeno ju je pogledao: 

– Pa, moramo od nečega da krenemo.

Odmah je sklonio pogled u krilo. Nije mu bilo važno šta će ona reći, već samo kako će je podneti.

Raniji lekar bi izneo hrpu argumenata; ako se u nečemu ne bi složili, ona bi prasnula u smeh ili ispoljila ljutnju. Ovog je lekara, sasvim jasno, mrzela. Samo joj je još to osećanje prema muškom rodu srednjih godina ostalo. Očajnički je zamišljala starijeg gospodina!

Počela je, opet, neku beskrajnu priču, neprekidno zureći u prozor, kao Mali Princ u zalaske Sunca. Gospodine, tako sam ti zahvalna što postojiš. Godinama pamtim svaku tvoju reč, mišljenje i postavljam te za jedinog sagovornika.

Telo joj se treslo. Nije mogla da mrdne. Zažmurila je, ali su joj suze same zalile lice. Trebalo je da krene, ali nije mogla. Čoveče, nemam više snage. Noge me bole, ne osećam kad piškim, teško čitam, nervozna sam i beskrajno nezadovoljna. Nigde ne pripadam. Otkad sam upoznala tvoj način razmišljanja i prepoznala ga u svojoj duši, uspevala sam da se „muški“ borim. Ali sada, šta je sada?

Ustala je naglo:

– Izvinite, nije trebalo da Vas maltretiram (majmune).

Više je niko nije video. ON ju je često pozivao telefonom, „prijateljice“ su visile pred ulaznim vratima, i ništa. Padalo im je na pamet kako je opet, onako totalno izmenjena, došla na na neku suludu ideju i da će, za dan-dva, otvoriti i reći: „uspela sam, najzad, da vas taknem, a?“

Međutim, ništa od sveg. Četvrtog dana od odluke da se nikome ne javi, komšija im je pomogao da nasilno otvore. ON ju je prvi pozvao. Ej, gde si, šta više izvodiš? Tajac. Bez odgovora. Bacio je pogled na krevet – na jastuku je ležao samo presavijeni papir i olovka. Rasklopio je polako, prvi put se uplašivši da nije ON uzrok svemu.

Na papiru je bila ispisana njena pesma:

PONAVLJAM REČI I

OSMEH,

PONAVLJAM I

SVOJE IME.

NEŠTO TEK NAZIREM TIHO

KÔ „KRENI, DOĐI..PA TU SMO..

JEDNA, OH, SUZA MI KLIZNU

ŠALJUĆI POZDRAV TIŠINI…

OSEĆAM –

NISAM JOŠ BUDNA…

ODGOVOR ŠALJEM

PRAZNINI..

„Začudo, čula su čista i nevina kad ih ja ne opterećujem nasiljem misli, ili želja, oslobađala su i mene i vraćala me u mir, u neko daleko vrijeme koje možda nije ni postojalo, toliko je lepo i čisto da ne vjerujem u njegovo bivše postojanje, iako ga sjećanje nosi. Najljepše bi bilo ono što je nemoguće, vratiti se u taj san, u nesaznano djetinjstvo…“ Meša Selimović

„Da, niko je više nije sreo… Osim što je ona samu sebe našla. Stegla je sebi ruku i rekla: da li će ikada shvatiti koliko je život lep i kako su prljava njihova nastojanja da im duša bude nedodirljiva?! Dobro jutro, srećo!“

Za GLEDIŠTA piše: Marina ADAMOVIĆ

Gradina: SNEŽANA SPASIĆ – BELA VILA

gledista.drustvoknjizevnika.com

U okviru programa 29. Internacionalnih horskih svečanosti u Nišu predstavljen je specijalni broj GRADINE sa tematskim blokom Snežana Spasić – Bela vila, objavljenom u broju 104/2023. Povod za predstavljanje broja u okviru ove najznačajnije horske manifestacije u ovom delu sveta jeste to da će od ove godine nagrada za najboljeg solistu na Internacionalnim horskim svečanostima nositi ime Snežane Spasić.

Snežana Spasić (1969-2020) foto Dušan Mitić Car

O broju su govorili Aleksandar Kostadinović, Ivan Blagojević i Velibor Petković. Tematski blok sadrži opsežnu etnomuzikološku studiju dr Jelene Jovanović „Snežana Spasić i njen album Bela Vila: Živi glas i autentično srpsko pevačko nasleđe”, kratke poetske tekstove Dragana Jovanovića Danilova i Saše Hadži Tančića, zatim „Priče sa koncerata“ same Snežane Spasić, kratke, jezgrovite komentare i najave svojih pesama na koncertima i u medijima, kao i biografije Snežane i članova njene grupe Naissa i izabrane fotografije sa njihovih koncerata.

Sastavni deo ovog broja GRADINE čini DVD na kojem je snimak koncerta koji su Snežana Spasić i grupa Naissa održali 15. avgusta 2007. godina na Letnjoj pozornici u Nišu, na otvaranju Nissvile Jazz festivala te godine. Prenosimo izlaganje Aleksandra Kostadinovića, urednika časopisa GRADINA.

Aleksandar Kostadinović: MUZIČKI PORTRET SNEŽANE SPASIĆ

Želeo bih najpre da se zahvalim organizatoru Internacionalnih horskih svečanosti na ustupljenom terminu i prostoru da široj kulturnoj javnosti predstavimo 104. broj Gradine, niškog časopisa za književnost, umetnost i kulturu. Ova, na prvi pogled neobična okolnost da se literarni časopis promoviše tokom muzičke kulturne manifestacije iziskuje izvesno obrazloženje, pa ću u svojstvu urednika ovog časopsa nastojati najpre da pomenutu okolnost obrazložim.

Naime, ova sveska Gradine, svojim vrednosno najznačajnijim segmentom posvećena je muzici, odnosno životu i radu Snežane Spasić (1969-2020), izvođačice tradicionalne muzike, koja nas je, nažalost, prerano napustila pre bezmalo četiri godine. U pitanju je rubrika „Bela vila – Snežana Spasić“, koja iako predstavlja neku vrstu kurioziteta u dosadašnjoj koncepciji našeg časopisa, ipak ima uporište i oslonac u temeljenim načelima njegove uređivačke politike.

Dugogodišnji urednik i pokretač nove serije Gradine Zoran Pešić Sigma smatrao je da je jedan od prioritetnih zadataka u okviru kulturne misije književnih časopisa i to da budu svojevrsni čuvari vremena, ne samo aktuelnog književnog trenutka, već i dublet kulturnog pamćenja. U stvari, on je smatrao da je estetska, pa i kulturna dimenzija čovekovog postojanja svojevrstan obračun s vremenom, odnosno sa njegovim negativnim učincima: prolaznošću, propadljivošću i zaboravom, pa je tako i za tradiciju smatrao da predstavlja ono malo prošlosti koje uspemo da sačuvamo od demona vremena.

Upravo iz pomenutih razloga, a sa ciljem čuvanja tradicije i naročito u obavezi prema kulturi pamćenja, bila je pokrenuta periodična rubrika Muzej književnosti, posvećena počivšim niškim pesnicima Branku Miljkoviću, Gordani Todorović, Ljiljani Bibović, Milivoju Pejčiću, za čije je uređivanje uglavnom bio zadužen Jovan Mladenović, viši muzejski kustos Narodnog muzeja u Nišu.

Ova rubrika je suštinski bila „spomeničarske” prirode, jer „spomenica” jeste tradicionalni literarni okvir kojim se čuva sećanja na značajne ličnosti i događaje iz prošlosti, a po svom sklopu i sadržini bila je najbliži srodnik rubrici „Književni portret” jer je predstavljala mozaik napisa i priloga različitih kakvoća i boja: pored teorijsko-kritičkih napisa, najčešće je tu bilo dosta memoarskih tekstova i svečanih dedikcija.

Na sličan način je koncipiran i temat posvećen Snežani Spasić: otvara ce jednim teorijsko-analitičkim napisom Jelene Jovanović, muzikološkinje iz Instituta SANU, čija je osnovna stručna preokupacija etnomuzikolške prirode: elementi seoske vokalne i instrumentalne tradicije Šumadije i centralne Srbije, nakon čega sledi proza pesnika Dragana Jovanovića Danilova „Ja sam bela, balkanska ruža” koja je eksplicitno posvećena Snežani Spasić, a zatim i dva mikroeseja Saše Hadži Tančića, podstaknutih solističkim, a capella koncertima koje je Spasićeva tokom dvehiljaditih održala u Nišu.

Pored obaveznog, standarnog dela takvih rubrika koje predstavljaju kratke biografije, u ovom slučaju Spasićeve, ali i članova grupe Naissa, koji su sa njom učestvovali na koncertu kojim je otvoren Nišvil džez festival 2007. godine u Nišu (u pitanju su biografije Vladimira Kovačevića, Slobodan Jevtića, Marjana Radevskog, Aleksandra Vasova, Dragana Tomića, Gorana Đorđevića i Akaša Bata), želeo bih naročito da istaknem dva priloga.

Najpre, tu su kratki napisi same Snežane Spasić, čiju je žanrovsku prirodu teško precizno odrediti: njihova osnovna odlika je autoreferencijalnost, koja se manifestuje kroz neobičan i nesvakidašnji preplet autobiografskih, autopoetičkih i ispovednih činilaca. I, napokon prateći deo sveske Gradine, a ja bih voleo da kažem sastavni, pa meni i najznačajniji deo predstavlja DVD, kojim se prezentuje već pominjani nastup Snežane Spasić i grupe Naissa na Nišvilu 2007. godine (disk sadrži izvođenje sedam numera koje su analitički razmatrane u pomenutom tekstu Jelene Jovanović), disk je publikovan uz dozvolu Nišvil festivala, a urednik ovog video izdanja je član naše redakcije Goran Stanković.

Zoran Pešić Sigma je voleo da kaže da pesma predstavlja zamrznuti dah pesnika, kao vid kristalizacije duše koje prkosi demonu vremena. U skladu sa tim, ali i sa ličnim uverenjima Snežan Spasić, koja je smatrala da pirotski ćilim svojim tradicionalnim, a opet neponovljivim šarama predstavlja materijalni duplikat nečije duše, voleo bih da ovaj disk, pa i čitav temat, predstavlja tkanicu koja će jasno predstaviti sasvim osobenu, ličnu i neponovljivu, umetničku pojavu Snežane Spasić.

Redakcija GLEDIŠTA © 2024

Vladan Matijević: NA BULEVARU NEŠTO NE ŠTIMA!

gledista.drustvoknjizevnika.com

U Nišu je održan dugo očekivani književni razgovor sa Vladanom Matijevićem o romanu Pakrac, a ovo čitano i nagrađivano književno delo našlo se pred Nišlijama u inspirativnom razgovoru tokom kojeg su pored gosta iz Čačka govorile doc. dr Mirjana Bojanić Ćirković i Milena Mišić Filipović.

Književni put prozaiste Vladana Matijevića započeo je u Nišu početkom devedesetih godina prošlog veka. Podsećamo da je tada književni list Gradina objavio i nagradio deo iz kasnijeg debitantskog Matijevićevog proznog dela Van kontrole, u tom trenutku još uvek samo rukopisa.

Zvučni zapis sa književnog razgovora možete čuti ovde, a u nastavku donosimo odlomak iz romana Pakrac.

Golubovi © Dalibor Popović Mikša (1980-2017)

NA BULEVARU NEŠTO NE ŠTIMA! – Odlomak iz romana Pakrac

Pokušao sam sebi da dočaram unutrašnjost podzemne garaže u Ulici Žorža Bataja. Smatrao sam da prostor nije veliki i da se predstava odigrava u kavezu oko kojeg stoji publika.

Žrtva se uvodi u kavez u koji se kasnije puštaju psi. Ili je psi već čekaju u kavezu, ali im je radi dužeg trajanja predstave ograničen radijus kretanja dužinom lanca. A onda sam zaključio da previše gledam američke filmove i da nikakvog kaveza nema unutra.

Prisetio sam se kako izgledaju tipične garaže kod nas i shvatio da se psi nalaze u kanalu i da golog mladića ubacuju dole. Ili ga polako spuštaju hidrauličnom dizalicom, eventualno lancem preko čekrka, a psi skaču uvis dok ga ne dohvate.

Ima tu mnogo mogućnosti za dobru režiju, pogotovo kada se bolesnoj mašti pusti na volju. Sve je u garaži obično, nema u njoj nikakvog luksuza. Po zidovima je okačen alat, ukrug smotan produžni kabl sa sijalicom i stari kalendar na kojem je gola žena, na podu je presečena kanta sa korišćenim uljem, prljavo pucvalo, kutija sa šrafovima…

Bilo bi dobro da ima i česma sa crevom da posle može da se spere krv. Kada sam poželeo da pobegnem od tih slika, uključio sam televizor.

Pepi, mi imamo evropski standard. Mi imamo sigurne poslove sa dobrom zaradom, od kojih naše porodice mogu pristojno da žive. Mi imamo kvalitetno obrazovanje, naša deca svakog jutra odlaze u čiste i sigurne škole.

U toku su značajne investicije, a obezbeđen je i novac za pomoć poplavljenima. Samo, ako je stvarno tako, onda na Bulevaru nešto ne štima.

Tamo se govori da našu decu ispred škole sačekuju dileri droge. Tamo se govori da firme iz Azije i Afrike na našoj zemlji grade svoje auto-puteve, tunele i mostove. To će sve, istina, za sto godina biti naše, ako nas za sto godina bude.

Sa neba je sijao pun mesec. Kao i svaki put, takav je na mene delovao uznemiravajuće. Posmatrao sam ga stojeći na raskrsnici Ulice Milana Rakića i Kordunaške. Menjao sam mesta. Čas bih sedeo na gelenderu stepeništa koje se spuštalo do Ulice Tihomira Višnjevca, čas bih se naslonio na visoku plavu ogradu sa oštrim zupcima koja je ograđivala zemljište sa velikom, divljom travom u vlasništvu Beogradskog vodovoda, onda bih stajao naslonjen na jedan od dva bagrema koji su donekle rasli spojeni, pa se na visini od metar i po blago udaljavali.

Bagremovi su istina bili sa druge strane olabavljene žičane ograde, ali toliko blizu da se sa ulice moglo o njih nasloniti. Na parkingu restorana, koji se nalazio na samoj raskrsnici, bila su parkirana troja kola, na prostoru gde je zabranjeno parkiranje još dvoja, kao i nekoliko kola duž Kordunaške ulice.

Uz zid restorana su bila tri prepuna kontejnera. Iz restorana se čula preglasna muzika. Svake večeri se, Pepi, iz naših restorana, kafana, kafića, iz kuća i dvorišta, iz stanova sa otvorenim prozorima, sa terasa čula odvratna muzika sa neartikulisanim pevanjem razularenih ljudi. Na sve strane su trajala veselja, po nebu su praštali vatrometi.

Možda se restoran ispred mene i dalje zvao Rifat Burdžević, kao u vreme dok sam bio mlad, kako se i dalje zove obližnji studenski dom, mada je na reklami iznad njegovog ulaza, da li zato da se ne bi provocirali nacionalisti, stajalo RB.

Vladan Matijević – Odlomak iz romana Pakrac

Bio sam svestan da nisam sposoban da upotrebim oružje, ali sam i dalje sa sobom nosio pištolj. Te večeri sam na njegovu cev montirao prigušivač. Iskreno, potajno s nadao da, kao ni prethodnih noći, mladić sa dobermanom neće naići ni te, i da ću se u ranim jutarnjim satima pokupiti sa ulice i otići u stan da malo odspavam.

Najradije bih, Pepi, od svega digao ruke i već sutra zauzeo svoje mesto na Bulevaru, međutim, osećao sam obavezu da čekam sumnjivog mladića i pratim ga.

Srećom, i za mene, koji sam samo povremeno jako hramajući prošetao ulicom, vreme je odmicalo sigurnim hodom. Pred zoru sam zbog umora seo na ivičnjak ulice, ispod bagremova drhtureći sve više. Gledao sam netremice uz vlažnu, prljavu i klizavu Kordunašku ulicu. Muzika iz restorana je već odavno utihnula, svi parkirani automobili, osim jednog belog, odvezeni su.

Mladić sa dobermanom iznenada je naišao, a sekund kasnije stvorio si se ti ispred njega. Pas je počeo potmulo da reži. Izgledao je zastrašujuće, ogrlica sa bodljama mu je priličila bolje nego ikad. Mladić je iz ušiju naglo iščupao slušalice, osetio je nešto sudbonosno u tvom izgledu. Čuo se klik, u njegovoj ruci se nalazio rasklopljen skakavac.

Pepi, video sam kada si ispružio ruku ka njemu, u njoj si držao pištolj. Pucao si prvo u psa, jedan metak, pa mladiću u grudi, takođe jedan metak. Ništa se nije čulo, upitao sam se da li sanjam. Pun mesec mi je davao za pravo da je sve moguće.

Prvo je pao mladić, tek kasnije pas. Pre nego što su ih izdale noge, oko njih je bilo krvi kao u nekom Tarantinovom filmu. Zbog poze koju je zauzimao leš mladića izgledao je kao da se penje uz merdevine. Ali to je bila varka, nije on mogao uvis. Ležao je na stomaku. Na mestu gde je iz njega izašao metak bila je vrtača iz koje je izvirala krv.

Sagnuo si se i sa mladićevog vrata skinuo njegov debeli lančić. Iz nekog razloga hramajući isto kao i ja, došao si do kontejnera i u jedan od njih ubacio pištolj.

Okrenuo sam glavu od tebe, nisam želeo da znam gde ćeš zamaći. Najbolje bi bilo da kažem inspektoru Vasoviću, ako budem primoran, da si otišao u nepoznatom pravcu. Tek sam na Bulevaru, ni sam ne znam koliko minuta ili sati kasnije, spoznao da mi u džepu nema pištolja.

Zaključio sam da si mi ga ti neopaženo izvukao i njime počinio ubistvo. Zbog toga ti nisam zamerio, čak mi je ta činjenica i imponovala. Nisam se upitao kako si to izveo, ali jesam se začudio kada sam u džepu, u kojem sam ranije držao pištolj, prvo napipao, pa izvukao mladićev zlatni lančić. Nije mi bilo jasno kako si uspeo da ga staviš u moj džep, kada mi nakon ubistva uopšte nisi prilazio.

Gledao sam televiziju. Naša zemlja je, Pepi, uređena, napredna i radna. U njoj je za tri meseca iskovano četiri hiljade odlikovanja. Mi odlikujemo uspešne, popularne, zaslužne…

Međunarodni ugled naše zemlje je sve bolji, naša zemlja je postala ključni faktor stabilnosti u regionu i uživa poštovanje na istoku, na zapadu, na severu i jugu.

Samo, ako je stvarno tako, onda na Bulevaru nešto ne štima. Tamo tvrde da odlikujemo i optužene za genocid, za aparthejd, za terorizam i da je malo ko sposoban na karti sveta da nađe našu zemlju, ako rodom nije sa Balkana.

PAKRAC (odlomak)

Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: Vladan MATIJEVIĆ

Srđan Stojiljković: KONTROLA, KONTROLA, MORAŠ DA IMAŠ KONTROLU!

gledista.drustvoknjizevnika.com

Tog toplog junskog dana 1963. godine, tačno u podne, avanturista Miodrag Kačar je izašao iz voza i stupio na peron stanice Paris-Gare-de-Lyon, pošto je doputovao iz Marseja, gde su ga sa portirnice Legije stranaca vratili, ne razmotrivši njegovu usmenu molbu izrečenu lošim francuskim. Razočaran, odlučio je da okuša sreću u Parizu.

Sava Šumanović (1896–1942) – Pijana lađa

Tog istog dana, dva minuta posle podneva, oblak na nebu je formirao profilni lik Šarla de Gola, pa je ovaj dan kasnije među svim Parižanima bio poznat kao le Jour du nuage de grandeur. Dan oblaka veličanstvenosti.

Istog dana, pet minuta nakon podneva, u restoranu Le Train Bleu koji se nalazio na železničkoj stanici, konobar je ispustio punu čašu pastisa, koja je u dodiru sa podnim pločicama eksplodirala kao da je bila pod pritiskom, a delovi stakla, pića i leda su poleteli na sve strane. Komadić stakla ili leda – nikada nećemo saznati, okrznuo je ruku gospodina Žan Mišel Binoša, neuspešnog glumca i vajara, baš onu ruku kojom je ostavljao bakšiš nespretnom konobaru dok se spremao da napusti stanični restoran.

Pošto je osetio iznenadnu bol, shvatio je to kao znak sa neba, pa je tih nekoliko novčića uredno vratio u mali džep svojih pantalona, rukom koja je krvarila.

Kada je napustio restoran, a onda i stanicu, primetio je da svi ljudi gledaju ka nebu. Posmatrali su pufnasti, prljavobeli oblak. Nije u tom obliku oblaka prepoznao ništa značajno pa je produžio širokim pločnikom i dalje pomno gledajući ka nebu, ni sam neznajući zašto.

Mnogo godina kasnije tvrdiće da je ne samo svedok Šarl de Gol oblaka, već da je, ako ga pamćenje dobro služi, prvi primetio taj znak na nebu i da je glasno uzviknuo, dajući mu kasnije poznato ime: Gle, oblak veličanstvenosti!

Šest minuta nakon podneva, tog istog dana, Žan Mišel Binoš gledajući u vis, rukom je zakačio umornog i dezorijentisanog Miodraga Kačara i nekako je propustio da mu se izvini, a Miodrag je to shvatio kao lošu sreću te je nesrećnog Žan Mišela čvrsto uhvatio za rame, okrenuo ga ka sebi i odalamio ga pesnicom po sred čela.

Žan Mišel se pružio po zemlji koliko je dug i nikada nećemo znati šta je konačno video na nebu posle udarca, tim svojim jedinim otvorenim okom. Niko od prisutnih nije video trenutak udarca pošto su svi bili zabavljeni oblakom koji je sve manje ličio na profil Šarl de Gola, a Žan Mišel nikada posle toga nije rekao ni reč o tom neprijatnom događaju, iako je to bio čudni trenutak početka jednog neobičnog prijateljstva.

O modrici na licu je govorio kao o belegu čuda i o nekoj vrsti stigme, te bolne senzacije odabranih.

Petnaest minuta nakon podneva, Žan Mišel Binoš se pridigao, otresao je prašinu sa svog kaputa i uputio se stanu svoje devojke Monik Stalens u ulicu Rue de Bercy. Pošto se s mukom popeo na drugi sprat i zakucao na vrata, Monik mu je otvorila zaprepašćena njegovim izgledom.

Znala je da Žan Mišel ni u kom slučaju nije nasilan i želela je da zna zašto tako izgleda. Žan Mišel nije mogao da joj objašnjava, već je grubo odigao sa poda, preneo je do kreveta gde je nežno spustio, svukao joj pantalone i gaćice, oslobodio je svoj ud i bez razmišljanja ga posadio u Monik. Ona se stresla, iznenađena, a potom ga je prigrlila najjače što je mogla.

Manje od pedeset sekundi nakon toga, Žan Mišel je nevoljno ejakulirao u Monik.

Monik je samo izgovorila:

„Svršio si, jel da?”

Zastenjao je misleći o glupim pitanjima na koje nikada ne odgovara, izvadio je svoj smežurani ud iz Monik, pomno posmatrajući vlažne bičeve od njenih stidnih dlaka koje su se lelujale ka njemu kao morske trave.

Čak i posle izvesnog iskustva koje je imao sa ženama i dalje nije bio siguran šta treba raditi posle seksa sa ljubavnicom: da li je treba ljubiti i obećavati joj svetlu budućnost, ili se od njega očekivalo da je samo posmatra sa prezrenjem i sa osećajem nadmoći; tek, posramljen konačnim izgledom svog mlohavog uda, ustao je i čvrsto je zažmurio, kao dete, da sve to nekim čudom nestane.

Kada je konačno otvorio oči, Monik nije nestala, naprotiv, bila je razlivena po krevetu kao džinovski tamnocrveni želatin, nikada veća. Pokušao je da dobije na vremenu pa je bacio pogled kroz prozor. Iznenadio se ugledavši čoveka koji ga je lupio pesnicom dok je Oblak veličianstvenosti plovio po nebu. Bio je ubeđen da to ne može biti loš znak.

Učinilo mu se da je taj tamnoputi stranac stajao na trotoaru kao tek otkriveni spomenik, blistav i sjajan, pomalo mističan i delovalo je kao da bi mogao čekati nekog.

Ideje se rađaju brže od mogućnosti da racionalne misli zavladaju umom.

„Monik, da li bi ti prijalo društvo?”

Monik je razočarano sklonila pogled sa te smešne prikaze pred sobom. Mrzela je muškarce koji nisu mogli da se kontrolišu. Svršio je u nju! Pih! Kakva nespretna budala! Osetila je miris joda, čula je zvuk instrumenata za kiretažu i samo je, kao uzdah, izašlo iz nje:

„Da. Svakako. Za promenu, prijalo bi mi društvo muškarca koji može da se kontroliše. Znaš, pravog muškarca, koji može da me jebe kao čovek.”

Žan Mišel nije hteo da čuje opasku, nije mogao da sluša kako ga vređa i pomislio je samo na to da želi da joj dá tu neotesanu bitangu da je ubije od batina i seksa.

Taj bi joj svršio po kosi. Da, svršavao bi joj po licu i kosi. I mackao bi svoju kobasicu po njenim sisama. Da, takvi su ti divljaci!

Nakon toga, ona bi kao krmača grgoljila: “Hoću još, oh, tako želim još!” Žene nisu emotivna bića.

„Hoćeš još?”

„Šta još? Misliš na jebanje? Tja, pa ovo je bilo kao ubod ošamućenog komarca! Dva takta, la i la i kraj! Oh, Bože!”

„Važi, mala. Samo mi daj minut! Može?”

Sredio je svoje pantalone, a onda je bez pozdrava istrčao iz stana.

Kada je sišao ispred zgrade, grubijan je još stajao tamo.

Sav drhtav i nesiguran, prišao mu je, držeći rastojanje. Pogledao je ka nebu. Nije bilo oblaka, samo modro nebo bez oblačka.

„Zdravo.”

Miodrag Kačar ga je podozrivo pogledao.

„Opet ti? Odakle sada ti?”

„Izvini, nadam se da ćeš me razumeti, stranče…”

Zalupao je dlanom o svoju stegnutu pesnicu, a potom je pokazivao ka zgradi. Čoveče, jebanje!

Miodrag je majmunsko lupanje ruke o ruku ovog smešnog Francuza shvatio kao provokaciju, pa ga je, ne razmišljajući puno, razvalio pesnicom u bradu, tako gromko i jako, da ga je odbacio pola metra od sebe.

Monik je sa prozora posmatrala scenu, poklopila je usta pokušavajući da se utiša. Ipak, vrisnula je glasno, sklonivši dlan sa natečenih usana.

Miodrag Kačar je podigao pogled i ugledao je raskošnu kosu neke nepoznate devojke. Pokazao je prstom ka njoj, a ona je potvrdno klimnula glavom.

Miodrag je brzo, prepun želje, uspeo da savlada sve te stepenice i već se bio našao pred otvorenim vratima gde ga je čekala Monik u kućnoj haljini koja se na njoj raspukla kao prezrela dinja.

Bez objašnjenja grubo je odigao sa poda, preneo je do kreveta gde je nežno spustio, dok je ona znatiželjno coktala. Pošto joj je rascvetao kućnu haljinu, oslobodio je svoj ud, a onda ga je bez razmišljanja posadio u nju. Ona se stresla, iznenađena, a potom ga je prigrlila najjače što je mogla.

Uzdahnula je: „Moja mala bubice…”

Minut nakon toga, Miodrag Kačar je nevoljno ejakulirao u Monik.

Monik je razočarano izgovorila:

„I ti si svršio, jel da?”

Miodrag je posramljeno ćutao.

Monik je urlala:

„Majmune prljavi! Šta ti hoćeš od mene? Šta ti misliš da sam ja? Nisam ja tvoja kurva, ciganine!”

Ustala je, malo se protresla, kao da joj je hladno, a onda ga je vrhovima prstiju uhvatila za kosu, posmatrajući ga zgroženo.

„Napolje, napolje, ti prljavi bedniče!”

Miodrag je brzo, bez protivljenja, ustao i za tren oka je nestao iz stana.

Ošamućeni Žan Mišel, pošto ga je sreo na stepeništu, usporeno je eskivirao zamišljeni udarac, pomerajući se ka zidu. Miodrag je odmahnuo svojom natečenom desnicom i hitro je nestao.

Žan Mišel je zastao, zbunjen. Onda se uhvatio za stomak, grčeći se od smeha.

Hahahahahahahahaha

„Oh, sranje, pa i ti prerano ejakuliraš! Hahaha”

Pošto je izašao iz haustora, Miodrag je pogledao levo, a onda i desno. Brzo se odlučio za levu stranu. Prvo je krenuo dugačkim koracima, a potom je trčao i trčao duž ulice Rue de Bercy, sudarajući se sa retkim prolaznicima.

Trčao je dalje, sve brže. Osećao je bol duboko u grudima. Neko je pokazao prstom na njega. Muškarac, možda i žena. Nije bio siguran. Njegov pogled je razmazivao sve jasne oblike i pretvarao ih u kašu. Kada je stigao do kafea Chambertin, naglo je stao i pogledao ka nebu.

Ljudi koji su sedeli u bašti kafea, smejali su se, gledajući ka njemu. Fasade su se svlačile ka trotoaru ludo se smejući.

Zapušenih ušiju, Miodrag Kačar se okretao oko svoje ose, čvrsto žmureći, željan tišine i samoće. Samo je tiho brundao: Kontrola. Kontrola. Moraš da imaš kontrolu, ti bedna seljačino!

A onda je rekao: „Jebem ti život.”

Za GLEDIŠTA piše: Srđan STOJILJKOVIĆ

Ivica Živković: USTA OTVORENA DO DANAS – O Nišvilu, ništa posebno

gledista.drustvoknjizevnika.com

Kako se snaći među svim ovim silnim komentarima na temu Nišvila oko sebe svake godine iznova, a izbeći zamku da ispadne da si izrekao tek još jedan od njih?

Možda biti svestan da ni ne možeš učiniti ništa drugo, odnosno da se ta zamka izbeći ne daje. A gde da ga, jednog od njih, i kako onda iskažeš: da li usputnim gunđanjem u uvo prvome zatečenom do tebe, u zemlji gde se glave svih nas vode kao kante za đubre; kako i gde da ga napišeš: da li na društvenoj mreži?

NIŠVIL © Dušan Mitić Car

Kad sam ja u pitanju, imajte u vidu da dilema ima jednu dimenziju više: gde i kako sve to, ako si Ivica Živković? Jer tada ti se po svoj prilici pričinjava da ljudi od tebe hoće nešto više, ako i komentar onda komentar sa stavom, i čekaju da ga čuju. I hoće da ga objave u glasilima većim nego društvena mreža, ako nisu sva glasila već postala nekakva velika društvena mreža.

Možda i jeste tako, to poslednje, jer je neodgovornost postala ista i svuda aplicirana; ovo je Niš, ovde se suočavanje ne upražnjava, svoju odgovornost ispunjavaš uzmicanjem, a od progona se štitiš veštom mimikrijom. Ali to još nije odgovor na moja pitanja.

Šta bi Ivica Živković imao kompetentno reći o Nišvilu, o sadržaju koji se tamo plasira i svemu drugom što se tamo događa?

U dve reči: ništa posebno. Preciznije: skoro ništa.

Mene su godine razgovora s takvim čudovištima učenosti, kakva su Nikola Todorović i Magični Zoran Ćirić, te usputna ćaskanja s fenomenima upućenosti, kakav je tamošnji stejdž-menadžer Deki Šobot, privele k onom najvrednijem osvešćenju što glasi: Ćuti. Ne znaš.

Zato nalazim za shodno da se brže-bolje što detaljnije legitimišem. Mora biti jasno kakva su polazišta nekoga ko će vam na kraju ovako gromoglasno izreći svoje ništa posebno. Jer ovo je Niš, a dani Nišvila su vreme kada se Niš komeša. Ono što ja imam da prećutim nije manje značajno od onoga što drugi nisu rekli o tome.

Mene su kao dete duboko impresionirale televizijske emisije gde je u uglu ekrana pisalo „Vreme džeza”. Ambijent tih zvukova i pokretnih slika bio mi je utoliko mističniji što se džez-muzika u vizuri moje malobrojne porodice nalazila duboko među španskim selima.

U doba srednje škole odnekud sam se dokopao audio-kasete Djuka Elingtona i krenuo pasionirano da je slušam. Još tada su mi klavir u džezu i sâm Elington postali neka vrsta svetinje. Tu i tamo kružile su ploče Luja Armstronga, koji mi je sa onim ludim glasom delovao suviše popularno ili populistički – za njega su svi znali, čak su mu i pesme naličile na radijske hitove, a neke od njih bile su i svima poznate.

Do prave mistike u pogledu trube dospeo sam tako što sam slučajno sa radija snimio Dizija Gilespija, neku verziju „Sunčane strane ulice”. Čuo sam za termin bi-bap, a takođe i za sving. Negde sam pročitao da je Kaunt Bejzi taj koji svira sving, ali tada nije bilo lako doći do snimaka.

Trebalo je imati više strpljenja i sistematičnosti u slušanju radija, gde je džeza bilo dovoljno. Za sve to vreme ja sam bio najuredniji fan Bitlsa, Cepelina, Dorsa, Dilana, Vejtsa, kasnije malo panker i onda se rasprostro široko u pravcima novog talasa i svega što se danas kvalifikuje kao postpank. Jer pank je već tad bio mrtav.

Ali sam svoje naklonosti i saznanja o džezu rado delio i umnožavao. Slovenački Videoseks imao je istaknute sekvence džeza u svojim aranžmanima, ili je to nama tada bilo tako razumljivo.

Pomalo i drugi Jugosloveni: Smak, Leb i sol. Bilo je tu i Amerike. Sa Ozijem u školi slušao sam Glena Milera: s jedne strane, ful vojna muzika limene trube duvaju, a s druge strane moje su devojke još pre punoletstva imale Mesečevu serenadu.

Bili smo opčinjeni Majlsom Dejvisom, koji je još uvek bio živ i snimao svoje poslednje albume, Tutua i Amandlu. Stekao sam nekoliko njegovih ploča, najdraža mi je bila In A Silent Way, a pomenutu Amandlu ponosno kupio kao novitet na audio-kaseti.

Kao istinski fan nabavio sam Majlsovu biografiju i uživao u kapricima iz njegovog života. Slikao sam se uz omote njegovih albuma, praveći iste face kao on. Uvek sam bio podložan mitovima – znao sam da je Majls Dejvis prvi svih vremena.

Najviše kotirani bili su još i Koltrejn, pa Čarli Parker, ali njih tada nisam nalazio. Olivera i ja smo u njenoj sobi slušali i neke singlice Nade Knežević. Dopale su nam ruku kasete Kolmana Hokinsa i Sidnija… razbijali smo glavu da li se izgovara Beket ili Bečet, jer je pisalo Bechet.

Godinama kasnije čuo sam na radiju izgovor Sidni Beše (s naglaskom na kraju reči) i odmah pozvao Olju. Pravi atomski udar bio je dupli album najvećih hitova Telonijusa Monka na mom gramofonu. Posudio sam tu ploču Mišku Zdravkoviću, on me je pozvao na fiksni i rekao mi: „Onaj Monk je nešto najbolje što sam u životu čuo”.

Sa svojim jedva punoletnim životnim iskustvom zaposeli smo nekoliko termina u dragom Starom mlinu, uz partiture sa džez-standardima: on za klavirom, ja na barskoj stolici. Znači, poznavao sam bar dvadesetak džez-standarda i umeo da ih otpevam do kraja. Onda sam vrlo brzo počeo da pevam u crkvenom horu i ostavio džez.

Gde sam ja bio kad su se održavali prvi Nišvili u Domu vojske ili gde već, pitajte Boga. Moj prvi Nišvil bio je onaj 2006. godine na letnjoj pozornici. Može se reći da sam i tada upao pravo s Marsa; mene i moju drugaricu uvela je gorepomenuta školska Olivera kroz neke sulude mračne prolaze.

Ona je bila deo TV ekipe i znala je gde se ulazi i izlazi, a da nisi puko kintu za ulaznice. Bio je to već ne znam koji po redu Nišvil, i ja sam ostao u večitom zaostatku za svima koji su ovu manifestaciju uredno posećivali od njenih početaka.

Nisam ni tad povezao sadržaj programa sa mojim relativno postojećim diskontinuiranim znanjem i ukusima o džezu iz mladosti. Te godine nastupao je Inkognito, što je kao neki esid, ali ipak nedvosmisleno džez.

Kažem, nisam se posvetio udubljivanju u samu muziku, opremu, kvalitet izvođenja. Najviše mi je ostala u sećanju jedna od Inkognito pevačica, kojoj bih ukazao sav intenzitet pažnje i da nije pevala ništa.

Na osnovu toga moglo bi se reći da mi je performans na bini bar jednako toliko važan kao i pokazani virtuoziteti – to se potvrdilo godinama kasnije, kada su mi se tokom nastupa Patriše Eplton iz De Faz usta otvorila i ostala otvorena do danas (nije me ni ona Hrvatica s poslednjeg Nišvila ostavila baš potpuno ravnodušnim, premda se ni na stejdžu nije odvajala od muža).

Iste godine, verovatno već sutradan ili dan kasnije, drugarica i ja smo uživali u nastupu originalne postave jugoslovenskog benda Tajm, i to je sasvim sigurno najbolji rok koncert kojem sam ikada u životu prisustvovao. Time dolazimo do prvog kamena za spoticanje.

Kako da pričaš da si bio onima koji neće da dođu zato što im to nije džez festival, a zove se tako?

Kako da kažeš da si u svemu zadovoljan Nišvilom onima koji to nisu zato što osporavaju sâm njegov identitet džez festivala?

Još ako nisi bio na prvim Nišvilima, na koje su oni za razliku od tebe redovno dolazili, kada Nišvil jeste bio džez festival?

Još ako su oni bili na mnogim džez festivalima u Evropi, koji su pravi džez festivali, jer im se program sastoji od džeza i samo džeza, a ti nemaš kartu ni do Prištine?

Ne znam. Meni se čini da je to pitanje definicije. Da li je za jedan festival, da bi se on smeo nazvati džez festivalom, neophodno da ne bude nikakvih drugih sadržaja osim džeza?

Ili se može nazvati džez festivalom i onaj na kojem, pored mogućih drugih sadržaja, sasvim nedvosmisleno ima i onoga što jeste džez?

Ja nisam bio ni na jednom (drugom) džez festivalu ni u inostranstvu ni u zemlji. Nisam, kukavac, bio ni na prvim Nišvilima koji su se održavali u mom gradu. Kako onda mogu da tvrdim da volim džez, kad već sav veseo idem na ovakav Nišvil?

Iskreno, nemam ništa protiv što sam prisustvovao jednom sjajnom rok-koncertu u okviru programa nečega što se naziva (iliti: izdaje za) džez festival. Volim što sam video Dada Topića i Tajm, pa bilo to na džez festivalu ili van džez festivala.

Ne bih odbio, kao što nisam, da propratim taj koncert sa potpunim uživanjem samo zato što je održan na džez festivalu. Ja se tih dana, uporedo sa Dadom Topićem i ekipom, jesam naslušao džeza – nisam samo blenuo u Iman.

Nišvil bez džeza: to se nikada nije desilo. Ovaj naš grad, koji i nije baš najpoznatiji po celogodišnjem obilju kulturnih i drugih događanja, može da podnese to sadržajno šarenilo. Ono mu možda čak i prija. Drugo je pitanje isključivost prilikom nečijeg definisanja ili izdavanja za nešto što tobože nije.

Neka slobodno bude i nešto što nije, samo dok jeste (i) ono što jeste. Otprilike tako bih ja to formulisao, samo da opravdam svoje oduševljenje provodom na tim svojim prvim Nišvilima, još dok su se održavali na Letnjoj pozornici.

Da li je naredne godine, ili one sledeće, gostovao i Zoran Predin?

Neka je gostovao. Bio je i Duško Gojković, u poređenju s kojim nećete čuti ništa što bi više bilo džez. Bili su i Brend Nju Heviz, čisto radi većeg (džez) spektakla.

Već druge, treće godine, ja sam počeo da živim za te i takve Nišvile. Dobro, možda je to preterano kategorički rečeno, ali u pogledu kulturne ponude mog grada skoro da je i doslovno tako. Jer mnoge druge stvari umem i da preskočim. Ali ta pozitivna energija na Nišvilu, kojom se potpuno obuzmem tih dana i uzmem da je širim i sâm… ta radost povodom usputnog saznanja da toliko veliki broj ljudi tamo poznajem i da mi se javlja… to uživanje u svakom kutku Letnje pozornice između svih onih bina, sedišta i stepenica. Sve je to samo moje lično. I ja ću da ga branim.

Tedo d’ umrem kad sam one godine saznao da više neće biti Nišvila na Letnjoj, već da se premešta tamo na neku livadu. Tada mi se činilo da je nemoguće da se i u nekom novom prostoru ostvari ona energija, znate, to samo moje lično.

S mukom posmatrah čaršave koje su obesili poslednje godine na Letnjoj između pozornice i ugostiteljskog objekta. Ni danas mi nije jasno ko ih je tamo stavio: Nišvil ili ugostiteljski objekat.

Čuo sam samo da je reč o raspravi oko kinte, što nije mala stvar. Ivan Blagojević (za strane čitaoce: direktor Nišvila) stao je na binu i svima nama potanko objasnio da se događa neka nepravda.

Ivan je vrlo ekspresivan čovek. Ko je u pravu, on ili oni drugi?

Nikad to nisam razabrao. Istini za volju, bilo bi najverovatnije pogrešno da sam presudio da je samo jedna strana u pravu, odnosno da je Ivan, jer me ugostiteljski objekat mnogo i ne interesuje, u pravu ili u krivu.

Taj prvi Nišvil na livadu, a to je bila dve hiljade deveta, očekivao sam sa strahom, ali dočekao s velikim olakšanjem. Dogodilo se čudo: Nišvil na novom prostoru bio mi je jednako magičan – mada, naravno, na drugačiji način – koliko i oni prethodnih godina na Letnjoj pozornici.

Što se mene nesposobnog tiče, svaka čast svakome ko može sva ona čuda da naređa i da se sve na kraju i vidi i čuje. Te godine drugarica me je ubacila u volontere, kolektivno, preko neke njene endžio.

Drugarica je bila, što ono kažu, s benefitima, a jedan od benefita bila je moja volonterska propusnica. Te godine sam, stojeći izdaleka kao prilično neobičan matori volonter, prvi put video ekipu organizatora Nišvila.

Video sam Popa kako otmeno i autoritativno raspoređuje volontere. Niko me neće ubediti da je sve što ti ljudi urade nešto tek tako, što bi mogao svako od nas poznavalaca stvari i kritičara.

Svoje prisustvo sa ovom ili onom propusnicom uvek sam koristio da se muvam i minglujem okolo. Neka je doživotno hvala Daliboru Popoviću zvanom Pop (ubrzo smo se upoznali, reći ću i sprijateljili), što me je svih godina po raznim osnovama opskrbljivao propusnicama ovakvim ili onakvim.

Uvek sam hteo da kupim ulaznice, i nikad nisam mogao. Uglavnom sam se provlačio kao član Društva književnika, znači neki faktor u kulturi grada. Tamo sam bio sam i pres, i staf, čak jedne godine i host (ali zaista, Olivera i ja smo pravili društvo nekom zameniku izraelskog ambasadora).

Sedeli smo u loži, za istim stolom s tajkunima i političarima – i ne, to mi nije imponovalo. Ali mogao sam da se zavučem i iza bina, u bekstejdževe, čisto da prodefilujem; nije me zanimalo ni sa kim od gostiju muzičara da se nešto upoznajem i pričam. Prosto nisam imao šta.

Premeštaj Nišvila na novu lokaciju doveo je do proširenja okolne scenografije i do raznih tržišnih navala. To je takođe izazvalo negodovanje onih koji brinu da otmenost ideje o džez festivalu ne bude ugrožena nižim socijalnim pobudama naše prezira dostojne sredine.

Iskreno, majice i kačketi na tezgama duž staze u Tvrđavi tih dana ne bodu oči previše. Prosto zaobiđi, prođi pored. Ponekad možda nešto i kupi, ponesi, čuvaj, pokloni. Neće ti padne kruna s glave.

Dobro, razumem negodovanje zbog roštilja. Međutim, ni s time se ne preteruje. Sve je to svedeno i stavljeno sa strane, u duboku pozadinu događaja. Neko će reći da ljudi moraju nešto da hasnu usput. I biće u pravu, mislim, ko od nas nije više puta izumirao od gladi nasred Nišvila?

Za mene je pravo spasenje bila pojava vege-burgera, budući da se bar jednom ili dvaput, ako ne i svih dana Nišvila, padne post. Osim na Nišvilu, do danas ih na drugim mestima u Nišu nisam ni video. Jeste da pukneš kintu, ali isplati se: kapitalizmu kapitalističko, a Bogu Božje.

Poslednjih godina znao je da nam se osmehne i sâm kapitalizam – neke fine devojčice besplatno su uvaljivale vege grickalice koje su uvek dobro dolazile. Uspela je i reklama, jer sam iste takve nastavljao da kupujem po gradu i posle Nišvila.

Red je pomenuti i nešto što mene lično izbacuje u pogledu Nišvila, a to su svi oni trubači i duvači koji se tu dovode lokalno i orkestralno, jednom rečju: blage naznake Guče.

U centru pažnje tog melosa je veliki Šaban, ali pod neku drugu, svetsku prezentaciju. Razumem pokušaje da se domaći ulični muzikanti konektuju kao ovdašnja ponuda sa svetskim trendom bluza džeza, etno vorlda i šta vam ja znam; priznajem, i prihvatam, ali ne mogu.

Kada ih vidim i čujem, bežim glavom bez obzira. Znate, ima razloga zašto ne idem u Guču. Ja sam vam od onih što presede čitavu svadbu. Kao klincu nije mi padala kruna s glave kad bih se priključivao na Da l’ je moguće i Ne dolazi u moj stan, tamo gde bih video društvo i gitaru.

Ali mene sve to ipak suviše asocira na šatore, pijanstvo i valjanje po blatu, i to nije moja priča. Dovoljno bude da neko podigne ruke na Nišvilu, pocupkujući i praveći onu teleću facijalnu ekspresiju, da bi mi to stvorilo unutrašnji problem.

To se desilo na Bregovića, kada smo Olivera i ja trčali bez daha još mnogo dalje od Tvrđave, do samog logora, tog univerziteta bekstva, kako bismo pobegli i od odjeka svega onoga što idol mog detinjstva, koji je stvorio Izglijedala je malo čudno u kaputu žutom krojenom bezveze, izvodi na bini.

Razumeo sam šta hoće da kaže Ivan kada je rekao da su posle Trikija za utehu nastupili domaći Trikiji, ali mi smo i tada zaždili u sprint prema izlazu – i opet nas je stigao Kalašnjikov.

Znači, ako i jeste domaći Triki i tako uzvišena etno varijatna muzike, zašto već druga stvar na repertoarima uvek iznova mora biti taj šugavi Kalašnjikov!

Osim Teherana imam još jednu slabu tačku, a ona se zove Besame mućo. Ne znam zašto mi je ta pesma idiotska, kad su mi mnogi rekli da objektivno nije. Mislim da mi tu proradi onaj sindrom negodovanja na „daj nešto što svi znamo”, koji je u ovom gradu neizbežan ne samo na slavama već i na večerima operskih arija, kad čitava sala Simfonijskog orkestra na kraju krene da podvriskuje O sole mio, ili pak Žena je varljiva. Više od petnaest Nišvila je naređano u mom žitiju, i nijedan ne prođe bez Besame mućo. I to je sve, što se gunđanja tiče. Nemam više primedbi.

Slušao sam istinske veličine. Video sam Rona Kartera, Žan Lik Pontija, Veder Riport (koje sam, doduše, ispratio s podeljenom pažnjom jer mi je drugarica alergična na fjužn). Ali sam prilično ubačen prisustvovao i mnogim drugim priredbama što nisu džez. Pomenuh negde u prethodnom tekstu De Faz. Tifan i Ijoka su me takođe raspametile, a ni Dramz Junajted me nisu ostavili dekoncentrisanim.

Ni danas mi nije jasno kako je Zdenka Kovačiček uspela onako da otpeva Dženis, a Stenli Džordan onako da odsvira Hendriksa. Solomon Berk je, kažu, najveći od svih koji su bili (a ja slepac ni čuo za njega; kažem to, jer smatram da se nešto važno kaže i time kad nećeš mudro da ćutiš).

Uglavnom, ja sve njih videh. Ne samo videh, već i doživeh u ful kapacitetu. Na džez festivalu ili ne, baš me pa briga. Hvala organizatorima. Već sam na pragu senilnosti, tako da mnoge sadržaje zaboravljam. Strpljivo čekam naredne godine, kada ću se bolje prisećati mnogih faca s Nišvila, nego toga šta sam jutros hasao.

Vidim da Ivan Blagojević, isti onaj koji se svađao sa bine kad su nakačili one čaršave na Letnjoj, svake godine lamentuje u javnosti što nam za Nišvil (dakle, nama, ne njemu) zvaničnici ne daju veću kintu.

Možda niste taj karakter da vam je takav stil nastupanja u javnosti previše simpatičan, ali okej, to je marketing i to je kulturna politika. Sigurno da ima smisla i svrhe. Dakle, ako bih personalno možda i više voleo na njegovom mestu kakvog blaziranijeg, sofisticiranijeg tipa, hvala Ivanu Blagojeviću.

Šta se radi iza kulisa, ni najmanje me ne zanima. To su velika pitanja. Ja se bavim malim pitanjima. Dakle, hvala čoveku i ekipi. Na eventualnim nadmetanjima za najznačajnijeg čoveka u kulturi ovog grada moći će da računa na moj glas.

Za kraj čuvam onaj najluđi događaj sa Trikijem ove godine, a dok ovaj tekst dođe do vas i ona će proći, mislim godina. Kažem najluđi, jer je meni to bilo od početka do kraja – sve nadrealno.

Triki je bio najveća i najglasnije najavljivana zvezda ovogodišnjeg programa na Nišvilu. Ja opet pao s Marsa: objašnjavaju mi šta je Triki, a šta Masiv Atak.

Olivera kaže da su nekih tamo godina u Beogradu svi slušali Masiv Atak. U Nišu nisu; ili bar ja nisam, a nisam ni viđao ljude koji su. Peđa kaže da je pet puta bio na njihovim koncertima okolo. Dobro. Peđa zna.

Pomalo se edukujem pre finalne večeri, nabadajući po internetu. Otprilike spoznajem šta je trip-hop, fina muzika što se mene tiče. Ja sam slušao Portished, i to je nešto što me asocira. Pa da, oni su ista generacija – kaže Peđa.

Uoči samog nastupa vidno povećan broj ljudi. Kažu, došli i iz drugih zemalja da vide Trikija. Došao i Nikola, koga nećete baš često sresti na Nišvilu. Međutim, šuškaju kako je taj Triki ekscentričan – svašta se može očekivati.

Kažu da je džanki, da je brutalan prema publici. Dobro. Počinje nastup, tiskamo se ispred bine neko zdušnije, neki od nas opuštenije. Kreće neka pozadinska muzika koja traje, traje, traje. Ne uključuje se svetlo. Kažu, Triki ponekad tokom čitavog koncerta ne uključi svetlo.

Polako se ubacuje neki ženski glas. Meni to fino. Postaje (mi) sve ugodnije. Kažu, Triki inače sve vreme pušta pevačice. Šta onda on radi, pitam se u sebi. Još uvek nema svetla. Nekakve senke kreću se po bini. Nešto nije u redu sa zvukom. Zvučnici nekako probijaju, ili im se dešava nešto što ja ne umem da objasnim. Posle desetak minuta: pauza.

Niko ne zna šta se dešava, počinju da kolaju prva gunđanja. Prolazi neodređeni broj minuta i nastup ponovo kreće. Opet mrak, senke, ženski glasić, probijanje iz zvučnika. Vrlo brzo sve se prekida – kraj.

Nastaje opšte komešanje. Nadolazi gorčina sa svih strana. Nikola stavlja sve (po spisku) na račun organizacije i katastrofalnog zvuka, zbog koga veruje da je ovaj prekinuo nastup.

Kaže da su to kante, a ne zvučnici. Desno od bine srećem Cepija, koji je jako ljut. Toliko ljudi je došlo, mnogi i iz inostranstva. Treba ga tužiti – kaže Cepi. Ne možete često sresti ljutog Cepija.

Čak i Marija, žena skandinavske lepote, pored njega stoji namrštena. Ispalo je da Triki ne poštuje Niš, ljude koji su došli da ga vide. Na drugi stejdž izlazi Velja, da najavi sledeće izvođače.

Velja je besan, jedva se suzdržava da javno ne ospe paljbu na gosta. Na osnovu toga povezujem da je on nešto video iza pozornice, što mi ne znamo a što ga je sablaznilo.

Tada sledeći izvođači počinju Teheran ‒ mi bežimo ‒ Kalašnjikov je brži.

Tokom noći čitam komentare na fejsu. Šobot piše da je Triki brat i da će da izbriše sve one koji pišu loše o njemu. Čekaj malo, Šobot je stejdž menadžer. On valjda najbolje zna. Šta je onda video Velja?

Neko piše da je problem nastao oko zvuka, ali da nisu domaći organizatori krivi za to ‒ svaki iole veći selebriti dovodi svoje tehničare zvuka. To mi se čini logičnim.

Bitan deo cele priče je to što je Triki zamajan ko struja i ništa što taj uradi ne mož’ da protumačiš. Neki šuškaju da je Ivan upao u bekstejdž i hteo da ga bije.

Triki se šatro žalio u svom saopštenju da mu je pijani direktor Nišvila umalo nabembao flendžeri. To su otprilike sve činjenice koje su se dale saznati. Već ujutru čitam zvanično reagovanje Nišvila – Ivan Blagojević je sastavio fantastično saopštenje.

Odmereno, bez grubih tonova osude, dostojanstveno, s poštovanjem, čak pozitivno i optimistično. Lično me je zadivila snalažljivost i mudra retorika tog čoveka. Ali mi ni iz tog saopštenja nismo saznali šta se dogodilo.

Meni je to konačno, s logičke strane gledano, bio jedan od najzabavnijih događaja u životu. Ono kad ništa ne možeš saznati, a svi pričaju i dele informacije samo o tome. Čini mi se da sam ja jedini koji nije tvrdio, a nije ni verovao da zna o čemu je reč, u vezi sa bilo kojim delom ove složene i lude priče.

Mudro sam ćutao kako me ne bi svi napali. Šta, zar ti ne znaš da svako dovodi svoju tehniku zvuka?

Problem je u tome što bi me garantovano već sledeća ili sledeći isto tako decidno saterali uza zid: ne znaš da je organizator festivala odgovoran za ozvučenje na festivalu!?

Ne znam, braćo! Ubijte me! Isto važi i za svetlo, što nije bilo uključeno, i gde je bio i šta je radio Triki, i kako su posle raspravili sve to sa njim, i šta je video Velja, a šta Šobot pa su tako različito reagovali, i da li androidi sanjaju električne ovce, i najzad od koje se drvo pravi nišliski pinokijo. Ne znam, i tačka.

NISVILLE 2023 – Tricky

Znam da ne znam. I zadovoljan sam zbog toga. Nisam se ostrvio ni na Ivana, ni na Trikijeve nevidljive tehničare. Nemam nikakav stav o tome što ovaj ne uključuje svetlo tokom svojih nastupa. Niti o tome što ne poštuje publiku. Jer ko smo mi?

Meni beše fino onih desetak dvaes minuta dok je devojčica pevala iz mraka, iako me je zvučnik udarao u glavu. Jer ko sam ja?

A dok ne budem apsolvirao ta dva pitanja, sva ova druga, znate, nemam nameru da otvaram.

Za GLEDIŠTA piše: Ivica ŽIVKOVIĆ

Objavljeno i u Časopisu GRADINA broj 107/23

Velibor Petković: NIŠTA NIJE VREDNIJE OD MRTVE MAČKE

gledista.drustvoknjizevnika.com

          Ja sam majstor na crno i zato me telefonski pozivi u sitne sate više ne iznenađuju. Ali ovaj poziv bio je zaista neobičan: – Halo, majstore, dobro veče! (Usledio je plač.) Molim Vas, hitno dođite! Uginula mi je mačka!

Usamljeno drvo – Kaspar David Fridrih (1774-1840)

          Nisam ja bezosećajan, ali nisam ni grobar, već radio-TV mehaničar, koji po potrebi čisti bojlere, popravlja šporete i veš-mašine. Zato sam i pokušao da se odbranim:

– Gospođo, ja nemam ništa s tim. Snađite se!

          Plač starije gospođe nije prestajao, ali je jecajući ipak uspela da izgovori:

– Kumim Vas, dođite! Moj sin neće ni da čuje da je on sahranjuje, kaže da predsedniku opštine to ne priliči. Ili mi barem nađite nekoga ko će to da uradi, platiću!

          Tek tada sam prepoznao glas staramajke prvog čoveka našeg grada i prelomio da joj pomognem. Ne zbog toga što sam ulizica, gde bih ja, nego što živimo u komšiluku, par neparnih ulica nas razdvaja.

          Bilo je već blizu ponoći kad sam utrčao u kuću stare gospođe, u kojoj se francuski jezik govori barabar sa srpskim. Nesrećna žena je stajala iznad mačkinog odra i plakala.

          – Gospođo, dajte da vidim šta mogu da uradim! Gde biste hteli da je odnesem? – pitao sam.

          – Volela bih da je sahranite u dvorištu, ispod oraha. U letnje dane volela je da tu leži, jadnica. Neka tu i počiva. – zajecala je baba.

          Mačka je brzo bila upakovana u kesu, kao na televiziji, pa u nekakvu kutiju, obloženu iznutra novinama. Primetio sam da su to uglavnom bili dnevni listovi koji slede  politiku naše vlade.

          – Dajte mi tu kutiju, ašovčić i ništa ne brinite. Nemojte da izlazite, već je poprilično zahladilo.

          – Šta bih ja bez Vas, majstore! Ne bih mogla oka da sklopim pored mrtve mačke u kući!

          – Dobro, de, nije ona više opasna. Zakopaću je tačno gde ste rekli.

Zaista sam nameravao da to uradim, ali kad sam izašao u dvorište sa kutijom pod miškom i portabl ašovom, u lice mi je pljusnula kiša. – Jebiga! – opsovao sam, potpuno neprimereno tužnom trenutku. Došao sam do oraha i spustio kutiju na zemlju, a onda počeo da kopam. Bilo je prilično tvrdo, pa sam još jednom opsovao, ovaj put žešće.

Probao sam ponovo da zarijem oštricu ašova u dubinu, ali je zemlja bila tako utabana, da nisam uspeo ništa više od običnog grebanja po površini. Tada mi je sinulo! Izgrebao sam zemlju ispod oraha, malo je čak i udubio, a onda tu naređao neke cigle, koje sam spazio pored kuće. Ličilo je na pravi grob, lepo popločan.

Zatim sam se išunjao iz dvorišta do kontejnera i dostojanstveno spustio kutiju. Nikakav horog ili zakucavanje, to bi bilo moguće jedino da je crknuta mačka bila samo u kesi.

          U tom trenutku sam se setio da mi je sin jednom spomenuo nekog Selindžera, koji je napisao nešto u stilu „da ne bi želeo da se razlikuje od mrtve mačke, jer ništa nije vrednije od nje, zato što joj se vrednost ne može utvrditi“! Kakva glupost, pomislio sam, i tada i sada. Čist zen-budalizam! A meni su ruke bile prljave od kopanja i nisam imao ni volje ni vremena za mistiku Istoka. Vratio sam se u kuću ucveljene staramajke. Na trpezarijskom stolu stajalo je posluženje.

          – Izvolite majstore, jedan viski za pokojnu mačku. Uzmite, molim Vas!

          – Neka joj je prosto, – rekao sam i otpio, ne spominjući više sile, da ne bogohulim. Nisam ni prosipao piće na patos, ipak je to viski.

          Bakica je iz frižidera izvadila sir i nasekla na kriške, a onda ga vratila u frižider. Bila je zaista potresena, a možda i uplašena od mačkinog duha.

          – Pa gde je sir? – uzviknula je. – To je njen omiljeni!

          – Vratili ste ga u frižider. – obavestio sam je sasvim neemotivno.

          – Jao, ja sam se potpuno izgubila. Sad ću da ga izvadim.

Sir je bio na stolu, a ja sam pogledao prljave ruke i morao da ih operem.

          – Izvolite u kupatilo, daću Vam čist peškir. – rekla je jadna bakica.

          – Nema potrebe, samo da skinem prašinu. – rekao sam i kao onaj Pilat oprao ruke lažljivca. Vratio sam se i zaključio da je pokojna mačka imala ukusa kad je reč o siru.

          Bakica me najviše osramotila na kraju, kad mi je pružila dvesta dinara. Nadežda Petrović me gledala sa novčanice, a ja sam pomislio kako sam i ja večeras postao neka vrsta umetnika, a ne više samo običnog majstora. Majci predsednika opštine prodao sam čaroliju. I utehu, na neki način. Likovna kolonija Sićevo zapljuskivala je te noći naše ulice u centru Niša.

          – Nemojte, molim Vas, novac nije potreban, ja sam to iz poštovanja prema Vama. I mački! – dodao sam sasvim neprilično. Baka je zajecala.

          Uzeo sam novčanicu iz pružene ruke, strpao u džep košulje, iskapio još jedan viski da sperem ukus mačkinog omiljenog sira i rekao „laku noć“.

Staramajka je ostala uplakana, ali smirena. Oue es ma chate? – odjednom mi je sinula rečenica na francuskom koju sam pročitao na nalepnici na kojoj je Diznijev junak Pluton unezvereno vrteo glavom tražeći svoju mačku.

Ta sličica bila je zalepljena na stonoj lampi mog sina i ne znam iz kojih dubina podsvesti je izronila jedna od retkih rečenica koju sam znao na tom jeziku. Druga je bila o odlasku na bazen,  a treća se odnosila na spavanje u onom drugom smislu.

          Izašao sam na ulicu. Dok sam prolazio pored kontejnera, na putu kući, stresao sam se, kao pas koji otresa vodu. Čak sam ispustio i neki zvuk, koji me podsetio na frktanje mačke. Uplašio sam se, ali čim sam zamakao iz te sablasne ulice, bilo mi je lakše. Stigao sam kući i dok sam tonuo u san pravednika, pomislio: – Valjda đubretari neće baš sutra da udare u štrajk!

Za GLEDIŠTA piše: Velibor PETKOVIĆ

Čarls Bukovski: BAVLJENJE POLITIKOM ILI GUŽENJE MAČKE

gledista.drustvoknjizevnika.com

Dragi g. Bukovski, zašto nikada ne pišete o politici ili dešavanjima u svetu?

„Dragi M. K. zašto bih, da li se događa nešto novo pod kapom nebeskom?

– svi znaju da je đavo odneo šalu.“

Čarls Bukovski (1920-1994)

Naše divljanje tinja kao tihi požar, dok posmatramo dlake na tepihu – pitajući se šta je, dođavola, pošlo po zlu kad su digli u vazduh tramvaj pun žele bombona sa posterom mornara Popaja.

To je jedino bitno: dobar san je nestao, a kada on nestane, sve nestaje. Ostalo su besmislene igre za generale i biznismene, a kad smo već kod toga – vidim da je još jedan američki bombarder pun hidrogenskih bombi ponovo pao sa neba – OVOG puta u more dok je NAVODNO štitio moj život.

Stejt department kaže da su hidrogenske bombe bile „nenaoružane“ šta god to značilo. Dalje čitamo kako je jedna od hidrogenskih bombi (izgubljena) pukla i širila radioaktivno sranje svuda dok je navodno štitila mene, IAKO ja nisam ni tražio zaštitu. Razlika između demokratije i diktature je u tome što u diktaturi ne moraš da gubiš vreme na glasanje.

Vratimo se na slučaj hidrogenske bombe – pre izvesnog vremena isto se dogodilo kod obala ŠPANIJE. (oni me svuda štite.) bombe su opet nestale – živahne male igračke. trebalo im je tri meseca – ako se dobro sećam – da pronađu i izvade tu poslednju bombu. Možda je to trajalo tri nedelje, ali ljudima u tom primorskom gradu sigurno se činilo kao večnost. Ta poslednja bomba – prokleta stvar se zaglavila na ivici peščane dine duboko dole u moru.

I svaki put kada su pokušali da je izvuku, tako nežno i pažljivo, ona bi se otkačila i otišla još dalje niz dinu.

U međuvremenu, svi siromašni ljudi u tom primorskom gradu prevrtali su se u svojim krevetima noću, pitajući se da li će ih dignuti u vazduh, zahvaljujući zvezdama i prugama. Naravno, američki Stejt department je izdao saopštenje da hidrogenska bomba nema detonacioni fitilj, ali u međuvremenu su bogati zapalili u druge krajeve, a američke mornare i meštane izjedala je nervoza.

(Na kraju krajeva, ako te stvari ne mogu da eksplodiraju, zašto su ih uopšte vozali unaokolo? mogli su da voze i salamu tešku dve tone. fitilj znači „varnica“ ili „okidač“, a „varnica“ može doći odasvud, a „okidač“ predstavlja „potres“ ili bilo koju sličnu akciju koja će aktivirati mehanizam za paljenje. SADA je terminologija „nenaoružana“ što zvuči bezbednije, ali svodi se na istu stvar.)

U svakom slučaju, pokušali su da pokupe bombu, ali stvar kao da je imala svoj vlastiti um. Onda je došlo nekoliko podvodnih oluja i naša dražesna mala bomba je bežala sve dalje i dalje niz dinu.

More je veoma duboko, mnogo dublje od našeg rukovodstva.

Na kraju, specijalna oprema je konstruisana samo da izvuče bombu i stvar je izvučena iz mora. Palomares. Da, tu se dogodilo: Palomares. I znate šta su uradili sledeće? Američka mornarica je održala KONCERT U PARKU u tom gradu u čast pronalaska bombe – ako stvar nije bila opasna, baš su se razveselili. Da, i mornari su svirali muziku i svi su se okupili u velikom seksualnom i duhovnom oslobađanju.

Šta se dogodilo sa bombom koju su izvukli iz mora, ne znam, niko (osim nekolicine) ne zna, a bend je nastavio da svira dok je hiljadu tona radioaktivnog španskog površinskog sloja tla poslato u Ejken, Južnu Karolinu, u zapečaćenim kontejnerima.

Kladim se da je kirija jeftina u Ejkenu, Južnoj Karolini. Tako da sada naše bombe plivaju i tonu, hladne i „nenaoružane“ oko Islanda.

A šta da radite kada su ljudi okupirani lošom vešću? Lako, usmerite njihove misli na nešto drugo. Mogu da razmišljaju samo o jednoj stvari. Na primer, naslov od 23. januara 1968: B-52 PADA KOD GRENLANDA SA HIDROGENSKIM BOMBAMA; DANCI NERVOZNI. Danci nervozni? Oh, brate mili!

Bilo kako bilo, odjednom, 24. januara, naslov: SEVERNA KOREJA ZAPLENILA BROD AMERIČKE RATNE MORNARICE.

Oh, brate mili, patriotizam se vratio! Ta prljava đubrad! Mislio sam da je TAJ rat završen! ah ha, vidim – CRVENI! Korejske marionete!

Ispod fotografije piše nešto ovako – američki obaveštajni brod Pueblo – nekadašnji vojni teretni brod, a sada jedan od tajnih špijunskih brodova ratne mornarice opremljen elektronskom opremom za nadzor i okeanografskom opremom, primoran je da uđe u luku Vonsan kod obala Severne Koreje. Ti prokleti crvendaći, uvek prave neka sranja!

Ali JESAM primetio da se priča o izgubljenoj hidrogenskoj bombi polako gura pod tepih: „Otkrivena radijacija na mestu pada B-52; Veruje se da se bomba raspukla.“

Rečeno nam je da su predsednika probudili između dva i dva i trideset ujutru i obavestili o zapleni Puebla. Pretpostavljam da je ponovo zaspao.

SAD kažu da je Pueblo bio u međunarodnim vodama; Korejci kažu da je brod bio u teritorijalnim vodama. Jedna zemlja laže, druga ne. Onda se čovek zapita, čemu služi špijunski brod u međunarodnim vodama?

To je kao da nosite kišni mantil dok sunce sija. Što bliže priđete, to vaši instrumenti bolje snimaju.

Naslov: 26. januar 1968: SAD POZIVA 14,700 REZERVISTA VAZDUHOPLOVSTVA. Izgubljene hidrogenske bombe kod Islanda su potpuno nestale iz štampe kao da se nikad nisu ni dogodile.

U međuvremenu: Senator Džon K. Stenis rekao je da je odluka gospodina Džonsona (poziv vazduhoplovnim rezervistima) „neophodna i opravdana“ i dodao sledeće: „Nadam se da neće oklevati da mobilizuje i kopnene rezervne komponente.“

Senator Ričard B. Rasel: „Na kraju krajeva, ova zemlja mora vratiti brod i zarobljenu posadu. Naposletku, veliki ratovi su počeli i zbog mnogo manjih incidenata nego što je ovaj.“

Predsednik Predstavničkog doma Džon V. Makormak: „Američki narod mora da shvati da komunizam još uvek teži svetskoj dominaciji. Premalo se pažnje posvećuje tome.“

Da je Adolf Hitler živ, uživao bi u današnjoj slici sveta. Šta ima da se kaže o politici i svetskim stvarima? Kriza u Berlinu, kubanska kriza, špijunski avioni, špijunski brodovi, Vijetnam, Koreja, izgubljene hidrogenske bombe, neredi u američkim gradovima, glad u Indiji, čistke u Kini? Ima li dobrih i loših?

Nekih koji uvek lažu, nekih koji nikad ne lažu? Ima li dobrih vlada i loših vlada?

Ne, postoje samo loše vlade i još grđe vlade.

Da li ćemo ugledati bljesak i i osetiti vrelinu koja će nas razneti jedne noći dok se budemo tucali ili srali ili čitali neki strip ili lepili sličice u album?

Iznenadna smrt nije ništa novo, a nije ni masovna iznenadna smrt. Ali mi smo unapredili proizvod; imali smo vekove znanja, kulture i otkrića od kojih smo napravili nešto; biblioteke su zatrpane knjigama; velika slika se prodaje za stotine hiljada dolara; medicina presađuje ljudsko srce; ne možete razaznati ludaka od zdravog na ulici, i odjednom ponovo otkrivamo da su naši životi u rukama idiota.

Bombe možda neće nikada da padnu; bombe bi možda ipak mogle da padnu. Eci, peci, pec.

A sada, oprostićete mi, dragi čitaoci, vraćam se kurvama, konjima i piću, dok još ima vremena. Ako ove stvari izazivaju smrt, onda je daleko manje uvredljivo biti odgovoran za svoju sopstvenu smrt, nego za drugu vrstu koja dolazi ukrašena frazama o slobodi i demokratiji i ljudskosti i/ili svim tim sranjima.

Prva objava, 12:30. prvo piće, sad. A kurve će uvek biti tu negde. Klara, Peni, Alis, Džo – eci, peci, pec.

Iz trezora GLEDIŠTA, piše: Čarls BUKOVSKI

Sa engleskog preveo: Aleksandar VOJINOVIĆ

Dalibor Popović Pop: OVO IONAKO SKORO PA NIKO NE ČITA!

gledista.drustvoknjizevnika.com

Opšte mesto pisanja o putovanju započinje prvim korakom nakon kojeg slede, u zavisnosti od upornosti i kapaciteta, još taman onoliko koraka koliko treba. Da stignemo. Do kraja. Ili je to novi početak, pokazaće se.

Niš © Dušan Mitić Car

Gde smo sada, kuda smo pošli, ili je ipak bolje da sve ovo napišem u jednini?!

Ove godine navršava se peta godina zaredom kako sam preuzeo odgovornost da budem predsednik Društva književnika i književnih prevodilaca Niša. Ne tako slavan jubilej, ali prema svecu i tropar, rekao bih uvek nedovoljno zadovoljan i nimalo lažno skroman.

Pet godina smo bez Sigme, navršava se prva godina bez Gage Mašović, a o dvojici bardova našeg Društva stižu mi potresne vesti i neću da ih imenujem, iako sam mislima sa njima.

Gde smo sada?

Imao sam pravu sreću da ovaj mandat padne u vreme obeležavanja nekoliko važnih jubileja. Sedamdeset godina Društva i isto toliko od izlaska prvog broja Gledišta. Obeležili smo pre par godina i jubilej Književne kolonije Sićevo i krajem prošle, ali i početkom ove – devedeset godina od rođenja Branka Miljkovića, jednog od naših najistaknutijih članova.

Tokom 2023. godine navršila se i sedamdeseta godišnjica od rođenja Slaviše Živkovića Šake, a naše Društvo ove godine raspisuje osmi konkurs i upravo radi na sređivanju rukopisa sedmog laureata. Nagrada je nakon plovidbe od Niša, preko Nikšića i Beograda opet doplovila na obalu Nišave gde suvereno vlada sa epitetom gradska.

Govoreći još malo u brojkama, od osnivanja portala našeg Društva do danas, društvoknjiževnika.srb posetilo je više od pedeset hiljada čitalaca. U proseku za pet godina postojanja desetak hiljada godišnje. Lepo za portal koji neguje isključivo lepe reči. Otud, držaću se u nastavku ove ispovesti uglavnom samo slova.

Roman Ognjena Avlijaša „Vinograd Mehmed-bega“ postao je naše prvo bestseler izdanje, a usledilo je zatim ono u šta je malo ko verovao – dva hit izdanja poezije: Aleksandar Vojinović „Svrake, vrane, gavrani“ i Jovana Bajagić „Muve“.

Iz naše izdavačke kuće pojavilo se i jedno bibliofilsko izdanje. O ovoj knjizi profesor Goran Maksimović između ostalog zapisuje: „Knjiga koja se nalazi pred čitaocima predstavlja presjek savremenog trenutka u jednom dijelu književnog života u Nišu, vezanog prevashodno za rad „Društva književnika i književnih prevodilaca Niša“, a drugim svojim dijelom u odjeljku „Sećanja“, predočava leksikon imena i dominantni ljetopis književnog života u gradu Nišu u posljednjih sedamdesetak godina, pa i u čitavom prethodnom stoljeću. Kao takva svakako će biti izazov za raznolika čitanja i analizu bio-bibliografskih činjenica kako pojedinačnih stvaralačkih opusa, tako i sagledavanja cjelovite slike književnog života, a samim tim i inicijalni podsticaj za nova čitanja i vrednovanja književne prošlosti i sadašnjosti u gradu Nišu i na prostoru jugoistočne Srbije.“

Pored biblioteke „Slaviša Nikolin Živković“, pod našim krovom raste još nekoliko njih: Društvo uglednih stvaralaca, Sigma, Naš put i najmlađa među njima – bibliteka Kod u kojoj je objavljeno, po prvi put u prevodu, testamentarno delo Aca Šopova „Drvo na bregu“, klasika makedonske književnosti u prepevu naše Danijele Kostadinović.

Kuda smo pošli?

Iznoseći svoj „ekspoze“ na izbornoj Skupštini, rekao sam 2019. godine da će naše Društvo izboriti reprezentativni status kod Ministarstva kulture. Još uvek nije, ali borba traje i ove godine smo prešli ne malo važan stepenik – deset godina administrativnog postojanja u kontinuitetu, nakon poslednje obavezne preregistracije.

Još jedno od važnih pitanja je postavljeno tamo gde treba, a to je rešavanje decenijskog problema da naše Društvo još uvek nema reprezentativne prostorije. Obezbeđivanje prostora bez naknade, makar na jedan grejs period, gde bi započeli sa prikupljanjem muzeološke građe, predstavljanjem značajnih književnih imena u kulturnoj istoriji, ali i za prostor naše sada samo onlajn knjižare „Nestor Žučni“, kao i za buduće programe i okupljanja.

Svojevrsni Književni muzej bio bi partnerski postojećim institucijama, a s obzirom na to da su u toku razgovori sa našim najstarijim članovima oko poklona i budućih legata za stalnu muzejsku postavku, u ovom trenutku već imamo radne tematske celine:

  • Niš 1879 – 1945 / GRAĐANSKI PERIOD
  • Niš 1945 – 2000 / PERIOD SOCIJALIZMA
  • Niš 2000- 2024 / PERIOD TRANZICIJE

Konkretan primer i prva ličnost za muzeološku obradu jeste Slaviša Nikolin Živković, iako u ovom trenutku postoji gradska književna nagrada Niša sa njegovim imenom, o njemu malo ko zna više od toga sem da je kultni pisac.

Počeli smo sa pripremom programa za obeležavanje 170. godišnjice od rođenja Stevana Sremca, a nakon spomen ploče Slobodanu Stojadinoviću Čudeu, koju smo otkrili na osnovnoj školi u Kamenici, ove godine pripremamo i za Ljubu Stanojevića, koji je sa temom poezije Branka Miljkovića bio prvi doktorant književnosti posle drugog svetskog rata u Nišu. Ovu spomen tablu, oblikom istovetnu onoj iz Kamenice, otkrićemo na jesen u Miljkovcu na osnovnoj školi.

Ličnu kartu Društva od osnivanja krase imena: Masuka, Branko Miljković, Ljuba Stanojević. Veljko Vidaković, Vidosav Vice Petrović, Luka Prošić preko Dimitrija Milenkovića, Dobrivoja Jeftića, Miroljuba Todorovića, Nedeljka Bogdanovića, Tihomira Nešića, Nadežde Lainović, Ivanke Kosanić, Minje Ilijeve do generacije stvaralaca poput Stane Dinić Skočajić, Irine Antanasijević, Gorana Stankovića, Zvonka Karanovića, Branislava Jankovića, Željka Mitića pa sve do onih najmlađih.

A ono po čemu se naše Društvo posebno ističe jesu i vrsni prevodioci i brojni teoretičari književnosti – širok obuhvat društva kreativnih ljudi od afirmisanih pojedinaca iz oblasti društvenih i humanističkih nauka, lingvistike, sociologije, muzelologije, teatra i drugog. Pogledajte samo pobrojano ovde imena svih nas. Meni je zaista ukazana ogromna čast.

Zašto bih sve ovo da napišem u jednini?

Igra slučaja je htela da nakon prve godine uđemo u naredne dve koje su doslovno preskočene usled proglašenja pandemije. Naizgled u stalnom kontaktu mobilnim telefonima i sa bezbroj internet aplikacija i društvenih mreža, otuđili smo se, ne pamtim kad nas je na jednom mestu bilo kao u godinama pre korone. Od osnivanja do danas bilo nas je sto četrdeset sedam ukupno, a u Društvu je trenutno osamdesetoro nas.

Sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa niškog Gospodina Arsenija, pre dve godine naše Društvo počelo je sa proslavljanjem Svetog Dositeja Ispovednika Niškog, svoje Krsne slave. Želim da verujem da će sa prostorijama doći i taj trenutak da nas makar za slavu vidim sve na okupu.

U prošlonedeljnom tekstu na portalu Gledišta, Branislav Nušić u svojoj priči zapisuje reči: „U samoj redakciji podela rada bila je ovakva: uvodne članke pisao sam ja; telegrame pisao sam ja; podlistak pisao sam opet ja; „malo šale“ pisao sam takođe ja; „pogled po svetu“ kao i „trgovinu i obrt“ pisao sam ja, i najposle „oglase“ pisao sam opet ja. Jednom reči, ja sam bio svoj najglavniji saradnik.”

Ne znam zašto sam se prepoznao u njima, ako ne iz razloga što svedoče istinu, nego kad ste već sa čitanjem dovde došli, osnovano pretpostavljam da i sami pišete, pošaljite nam na imejl: gledista@drustvoknjizevnika.com jedan od svojih zapisa, hajde da diskutujemo u javnosti, a Redakcija predlaže tri tačke dnevnog reda – sveobuhvatne teme za slobodno pisanje: Književnost, umetnost i društvena pitanja. Izvolite i hvala!

Za GLEDIŠTA piše: Dalibor POPOVIĆ POP