Pesnik i esejista Đorđe Matić iz Zagreba, boravio je prvi put na jugu Srbije u Sićevačkoj klisuri, tokom međunarodne 32. Književne kolonije Sićevo, ali i u Biblioteci STEVAN SREMAC u Nišu gde je zabeležen razgovor: NEMA PISANJA BEZ ČITANJA!
Đorđe Matić – Dizajn Miljan Nedeljković
Program međunarodne 32. Književne kolonije Sićevo, održan u sredu 13. septembra 2023. godine na dan Svetih Novomučenika Jasenovačkih. Govori: Đorđe Matić, pesnik i esejista; Razgovara: Dalibor Popović Pop; Dobacuje: Velibor Petković
Premijera samo na TRI TAČKE GLEDIŠTA
Učesnici Trideset druge Književne kolonije Sićevo: Zoran Živković (Beograd), Đorđe Matić (Zagreb), Danica Vukićević (Beograd), Laura Barna (Beograd), Bojan Džodan (Beograd), Vojislav Pantić (Beograd), Aleksandar Petrović (Beograd), Nikola Marković (Niš)
Nagrada Ramonda serbika za višegodišnje stvaralaštvo koje je ostavilo poseban pečat u istoriji savremene književnosti dodeljena srpskom piscu, esejisti, prevodiocu, izdavaču, uredniku, scenaristi, profesoru dr Zoranu Živkoviću.
Premijerno, novi broj @GledistaOnline donosi zapis: BEZ ČITANJA NEMA PISANJA, razgovor sa Đorđem Matićem, pesnikom i esejistom
Zabeleženo tokom međunarodne 32. Književne kolonije Sićevo.
— Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša (@Knjizevnici) December 9, 2023
Podsećamo, međunarodna Književna kolonija Sićevo je autentička književna manifestacija, jedna od najstarijih takvog umetničkog oblika u Evropi. Pokretač kolonije bio je niški književnik i prevodilac dr Mika Ignjatović, a utemeljivači članovi Društva književnika i književnih prevodilaca Niša i tadašnja Kulturno prosvetna zajednica.
Prepoznajući njen značaj, Skupština Grada Niša 2005. godine donosi pravilnik po kojem Književna kolonija Sićevo prerasta u javnu gradsku manifestaciju čiji je osnivač i generalni pokrovitelj Grad Niš, a organizator Niški kulturni centar.
Vojislav Pantić i Nikola Marković
Poslednjih decenije suorganizatori kolonije su članovi Društva književnika i književnih prevodilaca Niša i Narodna biblioteka „Stevan Sremac“ Niš, uz saradnju sa svim gradskim institucijama kulture: Narodni muzej Niš, Galerija savremenih likovnih umetnosti Niš, a posebnu pažnju svim gostima posveti domaćinski gradska Opština Niška Banja.
Pokrovitelj Književne kolonije Sićevo je Ministarstvo kulture Republike Srbije.
književna kolonija Sićevo
Kratkometražni film međunarodna 32. Književne kolonija Sićevo – Producent: Goran Stanković; Snimatelj: Miroslav Mitić; Montaža: Emil Keser; Produkcija: GLEDIŠTA
međunarodna 32. Književna kolonija Sićevo
Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša, kao temeljna organizacija niškog književnog staleža, baštini tradiciju društva koje je pre sedamdeset godina osnovano u Nišu. U danima značajnog jubileja Društvo je, prisećajući se svog ranijeg naziva, osnovalo internet knjižaru «Nestor Žučni» da otrgne zaboravu stvaralaštvo Proke Jovkića, prvog srpsko-američkog pesnika.
Ep o putovanju, Mobi Dik, i danas je predmet istraživanja jer ga je nemoguće pročitati u ključu jedne književno-filozofske koncepcije; svaku mogućnost uvek prati i suprotna, subverzivna struja sumnje i neverice. Time se delo otvara i ostaje nedovršeno kao stalno pitanje konačne metafizičke slike čoveka i sveta što mu daje neprolaznu vrednost kao izazovu, nadahnuću, intelektualnom putovanju. Rad se načelno sastoji iz dva dela: jednog, u prilog otvorenosti Melvilovog dela, i drugog koji ukazuje na još jednu intentio, ovoga puta prethodnog čitaoca. Njegovi znaci na marginama nisu ništa manji inspiratori budućim čitaocima od samog dela.
„…reče Vildad ne dižući oči, a zatim nastavi da mrmlja – ‘jer gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše.’” (103)[1]
Sred razgovora, prof. Vidosava Janković je zastala, pogledala me iskosa a izravno pitala, „Dragana, vi ne prihvatate ovo mišljenje o Melvilu, zar ne?”
Nešto mi je zastalo u grlu. Nešto sam promucala. A nešto sada pišem, mnogo godina kasnije, kao da vraćam stari dug.
STARI DUG
Nisam se mnogo opirala, tada, bar ne glasno, čitanju Melvila u formatiranim kontekstima, jednoznačnim, sa tek ponekom sumnjom, tu i tamo. Ali se zato celo moje biće, iznutra, bunilo protiv toga da mi se pročita knjiga i konačno „objasni” i da koncepcija „filozofije preko književnosti” odnosi prevagu nad „filozofijom u književnosti”, bližoj Melvilu.[2] Ova prva mogućnost, i to ne samo kada je u pitanju filozofija, već i druge, predpostojeće, već potpuno razuđene teorije – teološke, političke, kulturalne – predstavljala je oblik završenosti pa je i otimala, između ostalih, i drsku, problematičnu sagu o lovu (poteri, progonu, pogromu) na belog kita od onih, željnih da i sami sa njom, imaginativno, proputuju. To bi ih putovanje prevelo, melvilovski rečeno, iz statusa čitaoca-posmatrača, nagriženih zaludnom čežnjom za znanjima izvan horizonta, u status čitaoca-učesnika ili (sa)govornika, sposobnih da zarone u pustolovinu njegovog dela:
Volim sve ljude koji rone”, pisao je Melvil u pismu Dukinku, „svaka riba može da pliva blizu površine, ali je potrebno biti veliki kit da bi se zaronilo na dubine od pet milja i više […] (govorim o) svim skupinama misaonih ronilaca koji su, od postanka sveta, umeli da zarone i ponovo izrone zakrvavljenih očiju.(Davis – Gilman 1960: 78)
Ništa od toga nisam rekla tada ali je prof. Janković sigurno sve pročitala u mojim umornim očima: to duboko ronjenje po knjizi, i po još nekim nezavršenim čitanjima. I moj otpor prema tumačenjima da negde, tamo, postoji neki ključ, šifrarnik, neki „istiniti sadržaj” koji pakuje Melvilovo delo u referencijalni format,[3] odvodeći ga, pri tom, iz fiktivne, književne dubine u „sramni plićak” površine. Uz pomoć metode, učitelja ili gurua.
DOBA VODOLIJE: no teacher, no guru, no method
Bile su to mlade godine, godine nepripadanja. Svet i njegove opsene su se merile po distanci koju si zauzimao prema njima. Doba je bilo politički klizavo, vodolije su ronile i davile se u ratu sa rakovima i škorpijama, a Lusi odlazila na nebo, sa ili bez dijamanata. Bilo je in biti aut, jezik se oštrio na već ruševnim ideologijama, farmerice su se prirodno cepale, a u ušima je bubnjao glavni čovek osamdesetih, Van Morison i njegova poslanica U vrtu (“In the garden”, 1986).
… I OTAC
Na letnjem pljusku, ili „kad god mi (je) vlažni novembar rominja(o) u duši”, kao „biće, načisto puklo” (“a creature all in rapture”) (MORISON 1986) pod raznim pritiscima, i crnim mislima, ponavljala sam mantru o bezučiteljskom svetu, samosvojnosti i ono malo preostalog morala koji me je sprečavao da skidam ljudima šešire sa glava, na kišnim ulicama:
Ne! za učitelje, gurue, metode!
Tako je govorio Ven the Men, kako smo ga zvali. Govorio je: ovde smo samo ti i ja i priroda, „i otac u vrtu”. Ne! govorili su, davno, i buntovni, setni i odmetnuti Hotorn, i Melvil, i ti i ja, ali je pometnju, i tada, unosio „otac u vrtu”.
PESAK & TRAVA, DIVLJE & PUSTO
„Ti” i „ ja” smo lako mogli biti dva nekadašnja berkširska suseda, Hotorn i Melvil, koja su se, posle stanke od tri godine, srela jednog prohladnog dana, 12. novembra 1856, kako zapisuje Hotorn u svom dnevniku, i pošla u „prilično dugu šetnju” obalom Irskog mora, kraj Sautporta: „Pesak i trava. Divlje i pusto. Jak vetar. Dobar razgovor”. (PARKER 2005: 300) Melvil je u to vreme zaposlen u američkom konzulatu u Liverpulu, i, kako svedoči dnevnik, izgleda kao i obično „sem što je malo bleđi i možda malo tužniji” (PARKER 2005: 300) – „zapušten,[4] brbljiv, dvosmislen” (PARKER 2005: 300):
Spustili smo se u jedno udubljenje među peščanim dinama (štiteći se od jakog, hladnog vetra) i zapalili cigarete. Melvil je, kao i uvek, započeo da raspravlja o Proviđenju i budućnosti, i svemu što leži van domašaja ljudskog razumevanja, i obavestio me je da je on ‘poprilično rešen na samouništenje’; ali još uvek ne izgleda kao da ga je to predviđanje umirilo; i, mislim, neće se on ni smiriti dok se ne domogne kakvog definitivnog uverenja. Čudno koliko istrajava – a istrajavao je od kada sam ga upoznao, a verovatno i dugo pre toga – u lutanjima tamo-amo po ovim pustarama, jednako sumoran kao ove peščane dine između kojih smo sedeli. On ne može niti da veruje niti da se oseća udobno u svom neverovanju; a previše je pošten ili hrabar, a da ne pokuša da čini jedno ili drugo. Kad bi bio religiozan čovek, bio bi jedan od najiskrenije religioznih i smernih; on je vrlo uzvišene i plemenite prirode i mnogo vredniji besmrtnosti od većine nas. (PARKER 2005: 300)
Ali, religiozan, nije bio. Ni učitelj, ni guru. Kao u malopređašnjim stihovima, u njemu su se čovek, priroda, ali i „otac u vrtu”, prelili u skup filozofskih i teoloških pojmova koje je, kako navodi Parker, preveo u miltonovske reči: „zacrtana sudbina, slobodna volja, apsolutno predznanje” a zapisao u svom dnevniku od 13. oktobra 1849 (“Fixed Fate, Free-will, foreknowledge absolute” prema Parkeru 2005: 300). A onda ih je, opet, preveo u veliko okeansko putovanje, epsku fantaziju, kojom je razbio i poslednji bastion jednoznačne, zatvorene, totalitarne, „crne” misli – metod – a ostavio knjigu, otvorenu.
IZMEĐU UBEĐENJA I SUMNJI
Melvilov otpor prema metodu, odnosno, sistematizovanoj misli kao potki oko koje bi se plelo književno delo, na taj način koherentno i kompaktno, mogao se delimično pripisati njegovoj negativnoj sposobnosti, odnosno, kako je definisao Kits, sposobnosti „da živi u neizvesnostima, misterijama, sumnjama a bez ikakvog iritirajućeg potezanja za činjenicama i razumom”, zadovoljan „sa polu-znanjima”. (Keats 1818). S tim što je Melvil i te kako potezao za činjenicama, i te kako potezao za razumom a isuviše bio daleko od zadovoljstva poluznanjima. Sasvim suprotno: njegovi likovi u epu o potrazi za belim kitom daleko su od malodušnosti, kompromisa ili samozadovoljnog kvajetizma; oni su otvoreni prema svim iskustvima (ma kako pretećim po njihova uverenja ili čak živote) u potrazi za horizontom kognicije, za celovitim, apsolutnim istinama, od pripovedača Ismaila do glavnog, kapetana Ahava, uz hor raznoraznih glasova sa kopna i sa mora. Oni predstavljaju plejadu stavova, epistemioloških pozicija, od zdravorazumskih do posvećeno-fanatičnih.
I svaki od njih ima svoju tezu a većina i anti-tezu, upravo kako pokazuje Dejvid Evans, kao što i sam Melvil, u međuprostoru između vere i neverice, oscilira u narativnim potezima, ironijskim i samosvesnim digresijama, žanrovskim preklapanjima, mešanju književnih vrsta i podvrsta, i, uopšte, u talasanjima o kojima piše Hotorn. Rastrzan između uverenja i sumnje, između potrebe za pripadanjem i nemogućnosti prihvatanja tog pripadanja, on jedino uspeva da uspostavi ravnotežu u zauzetim gledištima tako da niko, od grdosije kita do opsednutog kapetana, od uljudnog kanibala Kvikvega do prizemne posade, ne odnese prevagu nad svetom koji, ako tone, tone u celosti, ostavljajući za sobom jedino priču o svom (samo)uništenju.
Da sumnja ostaje otvorena i da se ne može pripisati čak ni jednom prepoznatljivom filozofskom pravcu kao što je skepticizam (iako i on rezonira u delu, kroz likove, esejističke komentare i evokacije značajnih predstavnika), Evans pokazuje mnogim primerima odsustva „gurua i metoda”: njihovo mesto zauzimaju inverzije, kontrasti, višesmislenosti, oscilacije.
Pod inverzijom se u Melvilovom delu podrazumeva preokretanje tradicionalnih uverenja i postupaka; na taj način, oneobičava se svet njegovog dela i svet izvan njega, izbačen iz udobnog ležišta navika, mentalnih, kulturalnih.[5] Upravo kako je, ocenjujući način na koji se hrišćanski nauk našao upleten u apokaliptičnu Melvilovu sagu, zaključio jedan kritičar:
Melvil je bio veliki biblijski neskripturalni pisac. Sve je moguće, a zaista je i uloga čitaočevog puta da to i očekuje, to izvrnuto, okrenuto naopačke, pokidano i rekonstruisano u svoje suprotno ogledalo. U Melvilovim rukama sve biblijsko što se uopšte može doživeti – sasvim sigurno i hoće. (Cady 1983: 33–35)
IZBAČENI IZ LEŽIŠTA
Jedan takav preokret, da pomenemo, jeste i novo određenje koncepta „kopna” i „okeana”. Po iskustvenoj, kulturalnoj navici, kopno je znak spasa, spasenja, i prateće sigurnosti, udobnosti, stabilnosti. Suprotno tome, okean je neprekidno kretanje, nesigurnost, neizvesnost: ne čudi da su drevni bogovi pokazivali svoje pravo lice tek na talasima. U Mobi Diku je suprotno: kopno je izdajničko i robovsko, stagnacija, konformizam, materijalizam i lažna sigurnost, život u neznanju i duhovnoj oskudici: bogatstvo se otvara tek na pučini (ili, melvilovski, u „beskopnenosti”), gde se iskušavaju ne samo božje moći nego i ljudske, i, možda, krije ili ne, neka pretpostavljena, konačna istina. Ona je, u biti, na strani okeana jer se „na pučini nalazi najviša istina, gde obale nema, gde je beskrajnost kao bog” (137). Što na čas vraća na arhetipsku sliku vrta, tebe i mene i prirode… i oca koji jeste i nije beskrajnost, prisutnost i odsustvo.
Sličan preokret doživljava i simbolizam boja, promena njihovih asocijativnih značenja: belo je, od davnina, simbol nevinosti, čistote, dobrote, u zapadnoj kulturi. Kod Melvila se belim boji veliki kit, ultimativna misterija, kojoj se može pripisati krajnje dobro ili, verovatnije, zlo ali koja, na kraju, odnosi sa sobom sve aktere velikog lova, pa i sam brod (uz jedinog preživelog, spašenog zahvaljujući crnom dobrom čoveku).[6] Belo je, i u drugim njegovim delima, iako kulturno dominantno, opako a crno nedovoljno poznato ali uglavnom dobro. Ništa manje nisu probitačne inverzije božanskog i đavolskog, kada, primera radi, kapetan Ahav krsti harpun, umočen u … krv, u ime đavola a ne boga.[7]
Ovi primeri su dobro poznati, uz mnoštvo drugih, koji nalažu stalnu budnost u čitanju dela (ništa manje od pozornosti mornara-osmatrača na visokom jarbolu), kao i njegovu protejsku prirodu. Nju usložnjava i ono što Džonatan Krimins naziva „obrascem inverzija” kada se žanrovi „gnjezde” jedni u drugima kako bi destabilizovali naraciju i omeli je da se usidri u jednu jedinu koncepciju.
Otud se u delu prepliću, pre svega, fikcionalni i nefikcionalni žanrovi, a zatim esej i drama (tragedija), romansa i roman, ali i propovedi, naučni elaborati, elementi gotike i fantastike, i sl. Slično se mešaju i stilovi: od diskursa mornara, mornarske (i opšte) svakodnevice preko izravnog izlaganja do visoke retorike, lirskih izliva, deskriptivnih izveštavanja, idiomatske proze, fantastičnih projekcija ali i komentara na aktualne događaje i pisanja.
U svom tom komešanju, destabilizuje se „svet broda” („svet kopna”) samosvesnim komentarima, oneobičavajućim metaforama, iznenađujućim poređenjima, duhovitim opaskama i stalnom ironijom – kao da sam pripovedač, Ismail, podriva svoje stvaranje, i, poput Penelope, razgrađuje ono što gradi. No method.
Sličnu ulogu imaju i kontrasti – da unesu sumnju, podriju isključivosti, uključujući i one u samoj naraciji, i da, istovremeno sa konstrukcijom, izvrše auto-destrukciju. Opštem utisku subverzivnosti doprinosi i jačina kontrasta, distanca između suprotstavljenih ekstrema.
Tako se kontrastriraju epistemiološke pozicije koje likovi zauzimaju; na jednom kraju je hubristički, prkosni Ahav, sa tvrdnjom da istina „ne poznaje granice” i da mu je istina belog kita i te kako dostupna, u njegovoj (anti)herojskoj opsesiji, dok je, na drugom kraju, Ismailov mnogo ponizniji stav, „Ne poznajem ja njega, niti ću ga ikad znati” (459). Drugim rečima, na jednom kraju je izdvojeni i asketski vođa, Ahav, preteča monomanijakalnih lidera 20. veka, a na drugom posada u homosocijalnoj mreži, sa svojom putenošću, energijom, vitalnošću i solidarnošću, žudna da zadovolji svoje „obilnije, dnevne apetite” (261).
Oscilacije u pisanju, pokazuje Evans, očite su u širokom luku, od šekspirovskih solilokvija kapetana Ahava, do smirenog, poigravajućeg Ismailovog diskursa (ili, kako Melvil navodi u jednoj potonjoj metapesmi, od „ludačkog krešenda” do „tužnih nota”).[8]
Čitanje takvog teksta je, nastavlja Evans, nalik na plovidbu mornara po uzburkanom moru, mornara koji se upinje da se uhvati za nešto dok mu paluba izmiče pod nogama – što je nalik na stanje samog Melvila u Hotornovom opisu. Slična slika važi i za druge vidove dela, „bipolarne”, kako ih kritičari nazivaju ističući ekstremne promene raspoloženja, ekstremne stilske i žanrovske promene, od „dezintegracije do koherencije”,[9] od „depresije do manijakalne uzavrelosti”.[10]
Ovi i drugi brojni primeri ukazuju da Melvilovo delo prožimaju suprotstavljene tendencije, a da je tako stvorena dramska tenzija, u biti, „negativna”, rečeno Kitsovim jezikom i stoga – misteriozna, izazovna. Ali, čak i ovakav pregled „bipolarnih” crta kao potvrde njegove „neskripturalnosti” već je sam po sebi podložan sumnji i daljoj analizi – ako smo, primera radi, ukazali na inverziju belog i crnog, ili boga i đavola, onda je teško zatvoriti ovu ocenu, upakovati je u kritički format a prenebregnuti opise koji remete binarnu matricu pa se, u jukstapoziciji, nalaze i satanske i Hristove odlike u prikazu Ahava, i sl. Takvim kombinacijama, višesmislenostima, obiluje delo i potvrđuje Kitsovu pretpostavku o multivalentnoj istini.[11]
OD GVOŽĐA DO PERJA
Da je osciliranje među ekstremima svojstveno romantičarima na- glasio je i Kits u jednom pismu svom prijatelju, Bendžaminu Bejliju, iz 1818. (na godinu pre Melvilovog rođenja):
Dve najdominantnije misli u ljudskom umu su dva pola njegovog sveta oko kojih se on okreće pa je, za njega, sve ili južno ili severno njihovim posredstvom – Mi smo samo na tri koraka daleko od perja do gvožđa. A sad, moj dragi prijatelju, moram ti jednom zauvek reći da nemam nijednu ideju istine o ijednoj od mojih misli – ja nikada neću biti logičar jer ne marim da budem u pravu, kad završim sa polemisanjem i kad sam u pravom filozofskom raspoloženju. (KEATS 1818)
Kao i Kitsa, i Melvila zatičemo na razmeđi polova, u nekom polukoraku, kako je ukazao Hotorn, vere i sumnje, ili, kako je ukazao Emerson, istine i opuštanja.
IZMEĐU ISTINE I OPUŠTANJA
Slično je izrazio i Emerson, u eseju „Intelekt”:
Bog nudi svakom umu izbor između istine i odmora. Birajte šta vam drago, oba ne možete imati. Između njih, kao klatno, čovek oscilira. Onaj u kome dominira ljubav prema opuštanju […] dobija odmor, komoditet i ugled; ali on zatvara vrata istine. Onaj u kome dominira ljubav prema istini, taj će se truditi da bude daleko od svih sidrišta i taj će ploviti. (Emerson 1841)
A ta je plovidba, za Melvilove čeznutljive posmatrače okeana koje nagriza nervoza „opuštanja i komoditeta” i koji bi je rado zamenili za pustolovine daleko od sidrišta, jednaka čitanju, sa olovkom u ruci, sličnog tragača, raspetog između želje za sigurnošću dekodiranog teksta i neizvesnosti nikad dovršenog ili, čak, prekinutog putovanja.
NAVIGACIONI POKAZIVAČI
Heteroglosna i palimpsetska priroda Mobi Dika kao da je stvorena za velika čitalačka putovanja; ako se tome dodaju samosubverzije, podrivanja privremeno uspostavljenih značenja i slični znaci lebdenja između mogućnosti, dobija se šlegelovski spoj imanja i nemanja sistema, jedinstvo potpuno disparitetnih elemenata koji, u tom sjedinjavanju, indukuju kreativnu, produktivnu tenziju.
To je, ujedno, vid romantičarske ironije koja se, u estetskom smislu, iskazuje u „želji za celovitim umetničkim delom, ali i ironijskim napuštanjem dela u trenucima parodijske disolucije”. (CRITcHLEY 2004: 135)
Taj dvosmerni poriv, ka samostvaranju i samodestrukciji, metaforično je ilustrovao i sam Melvil, u poglavlju „Jedan venjak u Arsacidama” kada bog-tvorac poprima oblik tkača, sa plodnom zemljom kao razbojem i na njemu raskošnim ćilimom „gde su brkovi sa lijana sačinjavali potku i osnovu, a bujno cveće šare” – u toj nabujaloj lepoti, bog-tkač, nevidljivi, ne može da drži tkanje pod kontrolom: „čunak leti, šare iskaču i dalje sa razboja; izrađeni ćilim kao bujni potok stalno juri dalje” (543). Pa i Ismail, u tom isprepletanom haosu, i kad uzme klupče kanapa i krene da luta po kosturu mrtvoga kita, među „njegovim mnogobrojnim krivinama, zasenčenim nizovima stubova, i po njegovim lugovima” (544), na kraju utvrdi da „ničega tamo nije bilo sem kostiju” (544). Zato i čitanje o njegovom putovanju, i lutanje kroz lavirint reči, ne poseduje nikakav sveobuhvatni sistem. Umesto njega, na kraju čitalac/kritičar, raspolaže samo „dimenzijama kostura”, ili, kako ih naziva Evans, navigacionim pokazivačima dok se kreće između uticaja, književnih i filozofskih, Melvilovog dela – a pritom zna da nijedna njegova kritička misao ne može biti krajnja ili neotuđiva.
FLUIDNO DELO I NJEGOVI NAMERNICI
Čitaočeva plovidba (ili ruta) je vođena samo pokazivačima, i to ne samo u jednom izdanju već, kao što to biva, po rečima Džona Brajanta, u takozvanim „fluidnim tekstovima”, u mnogobrojnim „materijalnim verzijama” (uključujući brojne prevode), i u rasponu od samih događaja o kojima se pripoveda preko višemesečne pustolovine pisanja do pustolovine čitanja – a tu poslednju prolazi sam čitalac, korak po korak, zajedno sa glavnim junacima. I svi oni, učesnici u književnom fenomenu, mogu imati slobodu navigacije, između zadatih znakova, odnosno, slobodu interpretacije.
Na nju je, međutim, upozorio Eko, dižući glas protiv izvesnih neverovatnih, neodgovarajućih ili čak potpuno nemogućih interpretacija teksta (koje Eko čak, u ekstremnim slučajevima smatra paranoidnim preteranim interpretacijama (BONDANELLA 1997:129).
Upravo kako je i ukazao u svojim Tanerovim predavanjima: „Ja prihvatam stav da tekst može imati veći broj smisla. Ali odbijam stav da tekst može imati svaki smisao” (BONDANELLA 1997: 130).
Sa grehom tzv. preterane interpretacije sreću se profesori književnosti u svojoj nastavnoj praksi, na kursevima čitanja i tumačenja književnosti, skoro svaki dan. Bore se i sa sobom i sa svojim sagovornicima protiv „učitavanja”, izvođenja preširokih hipotetičkih referenci ili čitanja teksta kroz sebe i u odnosu na sebe. Samim tim se trude da navedu i sebe i druge da potvrdu o svom mišljenju, pre svega, nalaze u pojedinostima u tekstu.
Danas, međutim, znamo da je svako čitanje metatekstualno i vodi u takozvanu „preteranu” interpretaciju. A nju, pak, Harold Blum vidi kao kreativnu. To paralelno postojanje „sebe” i dela, i paralelno odvijanje svojih misli i glasova u delu, i njihovo susretanje, povezivanje ili razdvajanje, za Bluma su odličja kreativnosti uspostavljene međutekstualne veze: ti se tekstovi međusobno nadahnjuju i njihovo preplitanje vodi u novu, inovativnu, svežu obradu.
Međutim, između te dve polarnosti, Ekoove osude preteranosti i Blumove pohvale sažimanja stvarnosti „sebe” i fiktivnosti dela, mogu se naći još neki glasovi u vrtu, ispražnjenom od metode, gurua i učitelja.
GLASOVI U VRTU
U međuprostoru, između autora, čitaoca i dela, može se pojaviti još neko. Može se naći, u pred-elektronsko vreme, u štampanom formatu, neki njegov znak. Kao što nepismeni Kvikveg ostavlja svoj znak, na telu Mobi Dika. U američkom izdanju, to je pokrstica x a u starijem, srpskom, to je beskonačnost, ∞ (117).
Sa sličnim znacima, rasutim po knjigama, upisanim perom ili olovkom, otvaraju se još neka putovanja, sa nekim drugim tumačima. Kao i svi drugi, i ovi slepi putnici, putuju i čitaju (se). Nazovimo ih Prethodni Čitaoci. A njihovo čitanje ispisala je…olovka.[12]
… I OTAC
Godine 1969. beogradska Narodna knjiga izdala je Melvilovog Mobi Dika u prevodu Milana S. Nedića, a sa predgovorom Vidosave Janković. Iste godine, moj otac je kupio tu knjigu, krenuo da njome putuje, ali je, na početku tog i bukvalno nedovršenog putovanja, otišao, iz vrta, zauvek.
Moj otac ili Otac (ti, ja, anti-Ahav, Ahav, Jona, Jov, bog, đavo), za mene, u ranom detinjstvu, bio je ništa manja tajna od one koja je proganjala Melvila, i još neke. A kada sam, mnogo godina kasnije, otvorila knjigu i, neočekivano, pronašla njegove znake, krenula sam da čitam na dva nivoa: Melvilovo delo i čitaoca Melvilovog dela, njegovo podvlačenje crvenom olovkom, tankom, stidljivom i čak, jedva vidljivom, po kojoj je moja nemilosrdna, profesorska, crna, udarala iz sve snage.
Snage izvežbane na čitanjima Drugih Prethodnika, tajne azbuke prof. Brankice Pacić i još tajnijeg kodnog sistema prof. Vučkovića. Ti moji kapetani, moj otac, profesori, zauzeli su međuzvezdani prostor a ostavili navigacione pokazivače: upitnike, upadice, pribeleške, umetnute papiriće, čak, da se lako okrenu na času, ili pročitaju u gluvo doba noći, kad ne pomaže ništa – a pomaže. Sve su to bila virtualna izdanja jedne ili više knjiga, one Melvilove, ili o Melvilu, ili o sebi, tu, u Melvilu. Nikad završena ili, bolje, u stalnom nastajanju.
Deo iz teksta– Blago oca Radovana: o nezavršenim čitanjima Melvilovog „Mobi Dika” / Dragana R. Mašović // Da baštinimo večnost svekoliku / [ed. Aleksandra V. Jovanović, Milica Spremić Končar, Sergej Macura, Aleksandra Vukotić]. – ISBN 978-86-6153-551-2. – (2019), p. 221–240.
Sahrana prof. dr Dragane Mašović će se obaviti u utorak, 5. 12. 2023. godine na Novom groblju u Beogradu u 13 časova. Okupljanje ožalošćenih je u 12 časova, a opelo u 12.30 časova. Komemoracija povodom smrti poštovane i drage koleginice biće održana u sredu, 6. decembra 2023. godine na Filozofskom fakultetu u Nišu sa početkom u 12 sati, u amfiteatru 21.
fusnote:
[1] Svi navodi iz Mobi Dika iz izdanja datih u literaturi i u tekstu. Moto je, u samom delu, preuzet iz Novog Zaveta u kome se pominje na više mesta, recimo, u Jevanđelju po Mateju, gl. 6. Takođe, svi prevodi u radu su autorkini sem ako nije drugačije navedeno.
[2] Tačnije, „filozofija u književnosti” podrazumeva da je predmet filozofske namene dato književno tumačenje u smislu zamišljenog, umetnički stvorenog sveta, „od- nos u kome je filozofija podređena nameri i funkciji književnosti pa se, shodno tome, aspekt definisan kao filozofski (…) može identifikovati kao integralni deo, ili, kao delimični konstituent estetske vrednosti.” Na drugoj strani, „filozofija preko književnosti” upućuje na „upotrebu imaginativnih književnih formi kao sredstava izlaganja radi što efikasnije komunikacije filozofskih koncepcija već u potpunosti razrađenih”. (Lamarque – Olsen, 1994: 391–392).
[3] Referirajući na razmišljanje (Stenlija) Kavela o tome kako književnost i filozofija usmeravaju pažnju na ista fundamentalna pitanja, Gibson tvrdi da kognitivna dimenzija književnosti leži u „njenoj sposobnosti da deluje na istine koje već posedujemo”. Fikcionalni narativ možda nema sposobnost da iznosti argumente zasnovane na vanknjiževnim istinama ali može da iskazuje „obrasce isticanja, vrednosti i značaja” pokazujući nam šta je to što se „stavlja na kocku“ ako zauzmemo određen intelektualni stav”. (Evans 2013). Navodi iz Gibsona (Gibson 2007: 102)
[4] Piše Hotorn, „On je osoba vrlo džentlmentskih poriva u svakom pogledu sem što je pomalo heterodoksan u pogledu čiste odeće”. (PARKER 2005: 300)
[5] Među mnogim radovima koji ukazuju na destabilizaciju tradicionalnih narativa posebno mesto zauzimaju biblijski motivi, očigledni u manjim strukturama dela (propovedi oca Mepla) ali i na širem planu romana, posebno priča o Jovu (čija je inverzija priča o Ahavu ili anti-Jovu) (videti Schippe, Stetson, 2006; Paffenroth, 2004) i priča o Joni.
[6] Kao najvažnija, danas, i s obzirom na stanje savremenog sveta, jeste Melvilova inverzija tadašnjeg i viševekovnog uvreženog odnosa prema Drugom, oličenom u Kvikvegu čija plemenitost nadilazi uskogrudost belog čoveka. Pripovedač Ismail, skeptičan prema naravi belih hrišćana, zaključuje već na prvim stranicama romana da je „bolje spavati sa treznim kanibalom nego sa pijanim hrišćaninom” (40).
[7] „Ego non baptismo te in nomine Patris, sed in nomine diaboli – besno zaurla Ahav kad gadno gvože prljeći stade gutati krv pri krštenju”. (590)
[8] Herman Melvil, „Eolska harfa” („The Aeolian Harp”), u stihovima: „Počuj harfu u jauku prozora /Pod udarima vetrova sa mora:/ Kako vrišti u ludom krešendu/Pa umire u notama tužnim!”
[9] Džon Brajant je pisao o „flip-flop” kretanju u Melvilovoj prozi, između dezintegracije i koherencije, (BRYANT 1993: 184, 200).
[10] Komentar Džona Apdajka u kome se dalje kaže da su oscilacije zapravo „puls koji se može osetiti u hrabrim izlivima njegove proze” (UPDIKE 1997: xiii).
[11] Možda na ovom mestu treba dodati i brojne odlike mikrostruktura stila koja zamagljuju polaritete, prebacuju, da kažemo jezikom romantičara, „veo” preko izravnih slika, jezikom čija je sintaksa zbunjujuća i neretko nadrealna, stvarajući atmosferu sanjalačku i tajanstvenu; uz more arhaizama, latinizama, neologizama, posebno imeničke reči sa sufiksom „ness” (bezobalnost, bezkopnenost); zatim, pripovedanje obiluje tropima, a nisu retke ni oksimoronske konstrukcije u karakterizaciji (Ahav je, tako „dobar čovek koji psuje” (106) a Kvikveg „čist ljudožder koji prijatno izgleda” (40) dok je za kapetana Pilega Ahav „sjajan, bezbožan čovek što na boga liči” (105).
[12] Putovanja knjiga u raznim izdanjima, u raznim kulturama, a prema važećim zvezdanim konstalacijama, navela su prof. Mladena Jovanovića da me upozori, u vreme mog rada na Fokneru: „Pazite, polako sa Foknerom i Avesalomom. Možda ne znate, tada je Fokner dobio naliv pero i punio ga naizmenično plavim, pa zelenim, pa crnim mastilom a da ga nije pažljivo brisao – samo ga je punio i pisao – pa se na rukopisu knjige vide promene boje, u nijansama. Zato, oprezno!” Štampa je to izjednačila, izbrisala te nijanse. Za dobar deo sveta, Fokner je ostao jednobojan, tamo gde se poigravao. Tu i tamo, ipak, jednobojnost su razbile boje, njegovih čitalaca.
Književna kretanja, u nedelju 17. septembra, označila su da je završena međunarodna 32. Književna kolonija Sićevo koja je 2023. godine počela u utorak 12. septembra u živopisnim predelima Sićevačke klisure.
Međunarodna 32. Književna kolonija Sićevo – dizan: Miljan Nedeljaković
Posebno mesto u okviru ovogodišnjeg sadržaja zauzeli su Književni koncert u Osnovnoj školi Radoje Domanović, omaž Nadeždi Petrović povodom 150 godina od rođenja na samom otvaranju, razgovor o Veštačkoj inteligenciji ispod trema zgrade kolonije u Sićevu, predstavljanje svih učesnika u gradskoj biblioteci, obilazak niških kulturno-istorijskih spomenika, ali i dodela prestižne književne Nagrade Ramonda serbika, za višegodišnje stvaralaštvo koje je ostavilo poseban pečat u istoriji savremene književnosti, ove godine uručeno srpskom piscu profesoru dr Zoranu Živkoviću.
Učesnici Trideset druge Književne kolonije Sićevo: Zoran Živković (Beograd), Đorđe Matić (Zagreb), Danica Vukićević (Beograd), Laura Barna (Beograd), Bojan Džodan (Beograd), Vojislav Pantić (Beograd), Aleksandar Petrović (Beograd), Nikola Marković (Niš)
Međunarodna Književna kolonija Sićevo je autentička književna manifestacija, jedna od najstarijih takvog umetničkog oblika u Evropi. Pokretač kolonije bio je niški književnik i prevodilac dr Mika Ignjatović, a utemeljivači članovi Društva književnika i književnih prevodilaca Niša i tadašnja Kulturno prosvetna zajednica.
Prepoznajući njen značaj, Skupština Grada Niša 2005. godine donosi pravilnik po kojem Književna kolonija Sićevo prerasta u javnu gradsku manifestaciju čiji je osnivač i generalni pokrovitelj Grad Niš, a organizator Niški kulturni centar.
Poslednjih decenije suorganizatori kolonije su članovi Društva književnika i književnih prevodilaca Niša i Narodna biblioteka Stevan Sremac Niš, uz saradnju sa svim gradskim institucijama kulture: Narodni muzej Niš, Galerija savremenih likovnih umetnosti Niš i Opštine Niška Banja itd. Pokrovitelj Književne kolonije Sićevo je Ministarstvo kulture Republike Srbije.
Na Festivalu niške književne panorame održanom u Domu omladine Beograda u petak 24. novembra, prikazan je u okviru programa kratkometražni film sa ovogodišnjim učesnicima Književne kolonije Sićevo čiji je autor Dalibor Popović Pop, producent Goran Stanković, snimatelj Miroslav Mitić, montažer Emil Keser, a snimljen je u produkcija Portala GLEDIŠTA.
Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša, kao temeljna organizacija niškog književnog staleža, baštini tradiciju društva koje je pre sedamdeset godina osnovano u Nišu. U danima značajnog jubileja Društvo je, prisećajući se svog ranijeg naziva, osnovalo internet knjižaru «Nestor Žučni»da otrgne zaboravu stvaralaštvo Proke Jovkića, prvog srpsko-američkog pesnika, koji počiva na niškom Starom groblju.
Uprkos provali oblaka u Beogradu i saobraćajnom kolapsu, tročasovni program Festivala niške književne panorameje počeo kako je i najavljeno premijerom kratkometražnog poetskog filma: Distrofija bluz – dnevnik (ne)običnog života. Nakon toga su se ređale tačke programa u kojima su učestvovali: Zvonko Karanović, Dejan Ilijić, Aleksandar Kostadinović, Hans Piti Orli, Ivan Cvetanović i Dalibor Popović Pop. Programu su takođe prisustvovali Uroš Miljković, Igor Ril, Milena Mišić Filipović, Ognjen Avlijaš, Marko Đurić, Vojislav Pantić, i mnogi drugi.
Festival niške književne panorameBeogradska premijera poetskog filma Distrofija bluz – dnevnik (ne)običnog života Aleksandar Kostadinović, časopis GRADINAZvonko KaranovićIvan CvetanovićDalibor Popović PopDejan Ilijić i Hans Piti OrliUroš Miljković
Portal SINHRO dosnosi trenutke ispisane svetlošću iz objektiva Nataše Rajaković.
Na Festivalu je premijerno prikazan i kratkometražni film o međunarodnoj 32. Književnoj koloniji Sićevo, nakon čega je bila priređena retrospektiva tri decenije ove ugledne književne manifestivacije. Festivalom Propovedanje vatre obeležen je jubilej sedamdeset godina od izlaska prvog broja niškog književnog časopisa Gledišta, kao i punih sedam decenija rada Društva književnika i književnih prevodilaca Niša.
Nakon premijere u Domu omladine Beograda od sada dostupan i na internetu
Stanislav Vinaver i nekadašnji enterijer Narodnog pozorišta u Nišu
Štampano u prvom broju časopisa GLEDIŠTA oktobra 1953. godine u Nišu
Tražite od mene, u vezi sa svojom anketom o pozorištu, da vam nešto kažem o potrebi ili izlišnosti savremenoga repertoara. Mislim da je savremeni repertoar neophodan, pa makar bio i slab i preslab.
Život se stalno menja, a govorni akcenti i govorna melodija dobijaju stalno nove odbleske i odsjaje. Ono što se nekad moćno naglašavalo, gubi od naglaska u sadašnjem govoru, i obratno: što je nekada izgledalo sporedno, dobija snagu i značaj. Zato je veliki savremeni pesnik Eliot tražio: da se ponova približimo prostonarodnom govoru.
Zašto, upitajmo se opet i opet? Zato, što je ova ubedljivost u boji glasa, u treperenju glasa, u akcentima, u ritmu, u zastancima. Neka je misao i neka je osećaj već i ne znam kako određen i razgovetan, ipak, ako se rečenice ne izgovore kako treba, one gube od svoje ubedljivosti, značaja, važnosti.
A jezik, kao nosilac ubedljivosti, raspolaže akcentima, ritmovima i zastancima, ne samo na predvidljiv način, nego i na način posve nepredvidljiv.
Svako doba ima svoju jezičnu ubedljivost. Stvari koje su nekada bile naglašene nada sve, u modernoj rečenici dobijaju sasvim drugu zvučnu ulogu. Ubedljivost menja svoj ritam: nešto se kruni tokom vremena, nešto se iznova saznaje.
Zato se moramo držati živoga jezika, jer samo on omogućava da budemo ubedljivi i izraziti, pa i svesni i razumljivi.
Jezik se stalno obnavlja, a još najmanje u pojedinim rečima i izrazima. On se obnavlja tonom, prelivima, skokovima, nijansama, kolebanjima, i svakojakim zvučnim pokretima, koji nisu popisani, ni u gramatike upisani, ali koji su gvozdeni zakoni svakoga razdoblja.
Zato treba obnoviti čak i stare prevode. Veća je muka sa starim tekstovima. Smeju li se menjati? Ako ih bukvalno ne menjamo, ipak naše današnje fraziranje posve im menja smer, pravac i snagu.
Da bi se sačuvao duh ubedljivosti pojedinih pisaca, mora se pribeći novim jezičnim naglasima i preglasima. To mi činimo čak i nagonski.
Potrebno je da smo savremeni: da bismo mogli da se služimo kako treba savremenim jezikom. Srpski književni jezik neobično se promenio u toku poslednjeg stoleća. Više no ijedan književni jezik sadašnje Evrope. Taj jezik danas, izražava najtananije slutnje, a ne samo drevne epske zamahe!
On to ne postiže novim rečnikom, koliko novom govornom melodijom. Zakoni tih promena očevidni su. Gramatičari ih nisu utvrdili, nisu ni sanjali o tom da ih utvrde. Taj naš novi jezik, ta naša nova melodija — dramatični su.
Oni zanemaruju izlišne naglaske, i svode ih na najmanju meru. Oni odbacuju sve izlišne dužine.
Arhaični naš čovek, od pre sto godina, ne bi uopšte razumeo sadašnji govor — ma da bi, naravno, razumeo pojedine reči koje su ostale iste. Duša našega govora promenila se. Ona je modernija. Ona je tananija. Ona je ozarena modernim težnjama i snovima. Ona ima drugu perspektivu, druge odnose u rečenici.
Pogledaj dokumentarni film VINAVER Režija – Petar M. Teslić Proizvodnja – Televizija Beograd 1991.
Za to se negovanje novijeg repertoara — izraženog, neminovno, na sadašnjem našem dramskom i užurbanom jeziku, – nameće: ne samo kao potreba vremena, već i kao nešto neminovno u svakom pogledu: mi moramo da budemo doslovni svetu u kome živimo, i sebi samima.
Možda bi neko rekao i ovo: ako je težište problema u novom govoru, u novoj govornoj melodiji, Onda — uzeti stare tekstove i stari repertoar, pa ih preraditi u novom duhu.
Taj recept važi samo donekle, jer naš novi jezik, naša nova govorna melodija više pristaju uz moderni život, izražen modernim repertoarom, u kome nema arhaičnih zaokreta i okoliša.
Odlomak iz rukopisa romana Povratak iz pakla, Vukosava Delibašića, ovenčanog niškom gradskom književnom nagradom SLAVIŠA NIKOLIN ŽIVKOVIĆ, na konkursu Društva književnika i književnih prevodilaca, za najbolji neobjavljeni književni rukopis napisan na srpskom jeziku 2021. godine.
Uveče Mirjana nije mogla zaspati. Ona je, bez sumnje, znala da je Mrdelja Vojinu smjestio robiju. Dok je bila djevojka, on se stalno motao oko nje. Mučio se i udvarao, a ona ga je energično odbijala. Nekolika dana nakon vjeridbe sreo je i otvoreno joj rekao: – Nije on za tebe. Zažalićeš. Ti si seljanka, a on je već sada na važnoj funkciji. Brzo će ga premjestiti u Komitet, već je dobio stan u gradu. Ostaviće te i onda ćeš se sjetiti Mrdelje.
– Zbog toga, iako ni kriva ni dužna, sebi je dodavala dio griže savjesti zbog Vojinovog stradanja. On je onomad došao i ne zna šta je njoj taj čovjek kvarnog morala priredio. Njoj i njemu, mislila je, možda baš zbog nje.
– Dopadala sam mu se. Na početku je vjerovatno imao ozbiljne namjere. Kad sam ga odbila, nije mogao podnijeti. Proradila je bolesna sujeta, pa nije birao načine da mi se osveti, a možda me stvarno želio imati za ženu. Ko zna šta sve može stati u ludu glavu bezobzirna čovjeka. Htjela sam Vojinu da ispričam, no nas djeca prekidoše, a možda bolje sada što nisam. Ispričaću mu kad se malo oporavi. Povrijediće mu to nezacijeljene rane. Pogodiće ga kad sazna pravu istinu o Mrdelji. Previše je skrhan kad poslije toliko vremena i silne želje nije ni pokušao da mi priđe kao muž. No, vrijeme otkriva sve, ali i rane liječi. O kakvoj svojoj krivici ja razmišljam?
Mrdelja svjesno služi svojoj nesreći. Vojin je i ovako slomljen tek izašao iz te tame, koja mu je suzila pogled na život, pa misli da su ovdje bolji ljudi od onih koji su ga mučili na robiji. Isti su tamo i ovamo. Gdje god čovjek ode, sam sebe, svoju pamet i svoje poštenje sa sobom nosi. Vojin možda samo sumnja da je Mrdelja jedno veliko ništa. Trebaće mu vremena da sagleda i upozna njegov nakaradniji karakter od onoga koji je do sada poznavao. Nesrećne okolnosti i brige su nas promijenile i gurnule u ovu crno-bijelu stvarnost i začarani krug iz kojega moramo što prije izaći. Nije ovo kraj životu.
Život ide dalje. Marko i Marica su naš život – tješila se u mraku.
Zaustavila je dah da oslušne disanje djece. To joj skrenu tok misli koje se noćas u ovoj pomrčini nadovezuju jedna na drugu, bez cilja, bez reda, bez uticaja njene volje. Na njenu radost, kad je pored sebe osjetila život djece, misli su krenule ka srećnijem dijelu života.
– Mladi smo. Ako Bog da, biće još djece. Najsrećniji dan u mome životu je onaj kad sam ih rodila, Markovdan kad se sunce pojavljivalo u osvit zore. Osjetila sam blagi bol podno krupnog i oblog trbuha. Nijesam tada znala ništa o porođaju, niti da nosim njih dvoje. Za mene je to bio nepoznat bol, a u stvari i nije bio neki bol. Navikla sam bila da se koprca, mislila sam jedno je u stomaku. Zato Vojinu ništa nijesam govorila.
Kako je dan odmicao, stomak je bivao sve nemirniji. Počeli su bolovi. Svekrvi bih odmah rekla, no ona, neka joj Bog dušu prosti, bila mi je ka majka, bijaše tada otišla u grad kod sestre, pa sam na kraju morala reći Vojinu. Naljutio se što mu prije nijesam rekla. Na vrijeme bi otišao po majku, kako bi mi pomogla da se porodim, pa je malo i zagalamio:
– Mirjana, ti se porađeš, a majka nije tu. Što mi jutros nijesi rekla kad kažeš da je tada počelo?!
Hajde, zvaću Mariju Petkovu. Tu, nije daleko. Ona je iskusna i vješta oko porađaja.
Kad su se vratili, Marija je ostavila Vojina pred kućom, a ona ušla kod mene, pa odmah s praga: – Neka je sa srećom, snašo! Ne boj se. Sad ćemo mi – kaže mi. – Lako je to, ja sam jedanaestoro rodila, pa ništa mi nije bilo. Samo se opušti i slušaj me. Ja sam se već vrtjela gore-dolje na slamarici pored ognjišta, a ona je kleknula pored mene, opipala mi stomak:
– Dobro je, trbuh se spuštio. Brzo će. Klekni. Uhvati se objema rukama za ovu stolovaču. Drži čvrsto i diši duboko. Diši… Diši… Duboko diši i pomalo guraj. Napni se… Neka!… Ne krivi se. Od toga ti je samo teže. Opušti se. Kažem ti opušti se i diši… Tako! Eto, gotovo je!
– reče mi i zovnu Vojina da mu kaže:
– Muško je, Vojine!
Sve se u radost pretvotilo. Streknula sam od iznenadnog plotuna. Vojin je tri puta pucao da oglasi da je dobio sina.
Marija samo što je okupala Marka i povila, a meni ponovo bolovi. Uplašila se ja, a uplašla i ona:
– Kakvi sad bolovi? pita me.
– Mora to malo. Šta si se uspaničila? – kaže mi.
– Hajde da pogledam! O, pa ti i drugo rađaš. Malo sam se uplašila, a ona veli: – Ne boj se, živa bila. Neka je srećno! To će za čas. Evo već se glavica pokazuje. I ne prođe dugo, ponovo plač.
– Ovo je žensko – dosta hladno saopšti meni, pa Vojinu, koji je još bio pred kućom, a meni puno srce tada i sada što je jedno muško, a drugo žensko. Ako je Vojin tada za Marka ispalio tri metka, mogao je, bar jedan i za Maricu. Nijesam ljuta. Znam što nije.
Marija bi svakome ispričala da je Vojin pucao kad mu se šćer rodila, a to nikad niko u Crnoj Gori nije uradio od njenog postanka do današnjeg dana. Svi bi se sprdali kako je Vojin pucao iz puške kad mu se šćer rodila, a pričaju kako se sad u komunizmu jednako tretiraju žene i muškarci. To im je istina isto kao ova da sad svi živimo jednako dobro. Ne vjerujem ja u to da će ikada jednako biti tretirani muškarci i žene niti da će vaskolik narod isti standard imati.
Ove zadnje misli su je malo rasteretile, pa je pred samu zoru zaspala. Ne zna ni ona kad ni koliko je spavala kad je, u potpuno svanuće, probudio Vojinov neartikulisani krik. U bunilu je skočila iz postelje od toga neočekivanog vriska, njenim tijelom je prostrujao osjećaj neopisivog straha u kojem se za tren stvorila pored njegovog kreveta.
– Vojine!… Vojine, šta se desilo? – i sama u panici dozivala ga je, a on zbacio sa sebe pokrivač, preznojen i unezvijeren, gledao je po prostoriji. Nju naizgled nije ni primjećivao, sve dok mu šakama nije obuhvatila lice i uperila pogled u njegove oči.
– Mirjana je… Tu sam… Što si se uplašio, Vojine?
– Tek tada se, bez treptaja, zagledao u njeno lice i shvatio da je ona tu pored njega, pa je poslije izvjesne pauze odgovorio podrhtavajućim glasom:
– Ogromni crni pas me uhvatio za nos i usta. Trese mi glavu, a ja se branim. – Dok je pričao, opipao je vilicu, usta i nos, pa nastavio. – U jednom momentu sam osjetio da me davi i da je tu kraj životu.
– Ništa strašno, to je samo prolazna noćna mora poslije propaćenog života. Sve će proći. – Da se ne probudih, mislim da bih se ugušio.
– Vojine, proći će ti košmarni snovi. Ustani da pijemo kavu i pričamo, lakše će ti biti.
Dodala mu je ruku i povukla ga da ustane, a on od straha ukočen i težak kao klada.
Miroslavljevo jevanđelje – najstariji spomenik srpske pismenosti i kulturno nasleđe sveta
Ne tako davno, ili kako se u poslednje vreme govori – onomad, na facebook (fejzbuk – ne znam novu srpsku reč koja će zameniti ovu odvratnu englesku), pročitah neke nove reči srpskog jezika koje bi trebalo da zamene odomaćene tuđice.
Komentari su bili vrlo nepovoljni, a onda se setih da je to rezultat takmičenja u organizaciji sajta Mala biblioteka iz Londona za najlepšu srpsku reč. Takmičenje je počelo u maju i trajalo do 15. septembra. Rezultati takmičenja mi nisu poznati, a znam da su ponuđene vredne nagrade. Prva nagrada je 600 evra, 400 druga i 200 treća.
Svaki takmičar je mogao da predloži do pet reči i pretpostavljam da je dosta ljudi učestvovalo u takmičenju, a mogao je da učestvuje svako, nije bilo ograničenja (ili kako kažu limita). Cilj takmičenja je stvaranje srpskih reči koje bi zamenile tuđice, ili strane reči kako se još kaže, a sve to zarad očuvanja jezika.
I to nije originalna pojava. Nije samo srpski jezik opterećen takvim problemima, mišljanja sam da i ostali jezici trpe uticaje nekih drugih, pa se onda bore na ovaj način. Taj problem s upotrebom stranih reči ili tuđica je možda sada izraženiji, ali je vekovni i društveno je uslovljen, pa za njegovo rešavanje treba uložiti mnogo napora i truda i krenuti od početka.
A početak je ……….. Skoro da se ne vidi.
Kreativno jezičko razviće se javlja kod dece oko treće godine. Dete tada počinje da naziva predmete i pojave logikom koja je svojstvena deci. Tako da će dete radijator nazivati grejatorom, jer njemu reč radijator ne znači ništa, a pošto on greje zašto ne bi bio grejator. To kreativno jezičko razviće traje sve dok dete ne pođe u predškolke ustanove. Od tada pa na dalje, ispravljaće ga ukoliko ne bude govorilo onako kako je uobičajeno.
Uostalom, ako u prodavnici potražite grejator, prodavac vas neće razumeti. To nas dovodi do normiranja jezika. I srpski jezik, kao i svi jezici je normiran. Za osnovu srpskog književnog jezika uzet je narodni govor. To još za Vuka, i dovelo nas u povoljnu poziciju da svi možemo da govorimo književnim jezikom, ukoliko upoznamo njegove zakonitosti. A te zakonitosti se izučavaju u školama.
U našem slučaju, osnovna škola je obavezna, besplatna i sasvim dovoljna da se ovlada književnim jezikom, pogotovo što je za njegovu osnovu uzet narodni govor. Sada ipak mora da obratimo pažnju na društvenu uslovljenost jezika. Uči se da je jezik živa materija, što je apsolutno tačno, i on se prilagođava sadašnjosti. Nazivi pojedinih predmeta su upotrebljivi u jednom jeziku dok je i predmet u upotrebi.
To naravno ne važi samo za predmete, ako danas pitate šta ili ko je abadžija teško da ćete dobiti odgovor. Tako smo mi dobijali različite reči iz različitih jezika. Srpski jezik je, kao većina evropskih, reči izvlačio iz grčkog i latinskog, ali je pretrpeo i veliki uticaj turskog, pa onda ugarskog, germanskog i na kraju engleskog. Nije uvek bilo lako naći zamene za te strane reči koje su se odomaćile u našem jeziku, kao što nije lako ni danas, potvrđuje nam takmičenje za najlepšu srpsku reč.
Uočimo samo reč šrafciger, nemačka reč za poznatu alatku. Odvijač bi bila nekakva srpska zamena, koja nije baš u potpunosti dobra, jer ovaj alat odvija, ali i zavija. Onda, zavijati je glagol, koji može da znači određene zvukove kojim se oglašavaju psi, vukovi… može da se koristi i kad se neki predmet obavije nečim, ili kada šrafimo, odnosno zavijamo, nešto, pa onda dođemo do toga da ni šraf nije srpska reč, da li treba da ga zovemo zavijač u slučaju kada zavijamo, kako ćemo ga onda nazivati kada ga odvijamo. Nikako. Odvićemo ga odvijačem bez imenovanja.
S rečima i jezikom je prilično komplikovano. Nekada smo imali verziju srpsko-hrvatskog, a Hrvati hrvatsko-srpskog. U udžbeniku za srpsko-hrvatski jezik za osmi razred osnovne škole, pisalo je da je hrvatsko-srpska varijanta jezika bila očuvanija. To jeste tačno. Hrvati su frižider zvali hladnjakom, što je potpuno logično, a frižider je u srpskom još uvek aktuelna reč, mada nije srpska.
Tisuća se upotrebljava u ruskom jeziku, koji je slovenski, a hiljada je u srpskom? Ta očuvanost hrvatsko-srpskog je trajala sve do raspada SFRJ. Odvajanje jezika obično prethodi ratovima. Onda je novo-hrvatski postao najneočuvanija varijanta, kojoj smo se smejali i još uvek se smejemo, ali postoji velika verovatnoća da i oni nama počnu da se smeju, ako već nisu. U tom trenutku mi zadržavamo našu varijantu, izbacivši samo ono – hrvatski.
Dakle, sada taj srpski jezik počinje da trpi društvene uticaje koji bi trebalo da budu napredna kretanja. Dolazi do promene u izdavaštvu. Gube se do tada nacionalne izdavačke kuće, sa obavezno zapošljenim lektorima, recenzentima, urednicima i svim onim ljudima koji su važni za očuvanje jezika. Javlja se veliki broj “pisaca”. Objavljuje se bez ikakve kontrole, sa ogromnom tolerancijom napisanog – bez obzira na pravopis i jezičke norme.
Jezik književnog dela, zarad boljeg opisivanja, a pre svega slikovitijeg govora likova, dozvoljava upotrebu dijalekata koji nisu obuhvaćeni književnim jezikom, ali i tu ne treba anarhično i samovoljno nastupiti. Događaju se promene i u medijima, koji takođe više ne upošljavaju lektore i stručnjake za jezik, pa slušamo spikere koji prave materijalne greške, a o akcentima da ne govorimo. Političari, odnosno deo njih koje, uz napor, uspemo da razumemo, takođe utiču na utemeljivanje jezika kod mladih ljudi. Estradu ću preskočiti zbog očuvanja mentalnog zdravlja, ali njen pogubni utacaj na jezik je možda najprisutniji.
Sve to, sada kada povežemo, stvari stoje ovako: mladi ljudi se bolje služe engleskim, nego srpskim. Tamo gde se oni informišu i obrazuju (uglavnom na internetu) govori se (pretežno) engleski. Složenost ovog problema je velika. Reči koje srpski jezik nudi nisu uvek najadekvatnije, pa samim tim ne mogu da budu prihvaćene. Kompjuter nazivamo računarom, što nije baš najpravilnije, zato što se na njemu radi mnogo više od računanja. Zaista je teško naći pogodnu zamenu. U tome jeste problem.
Ako spajimo dve reči, kako bismo dobili pogodan pojam za ono što hoćemo da nazovemo, kao u nemačkom jeziku, ispadamo smešni, jer srpski jezik nije tako postavljen. Imamo primer u takmičenju za najbolju srpsku reč: beznemož – bez čega se ne može. Razumem da svaki jezik teži skraćivanju, zbog lakšeg sporazumevanja, pogotovo je to važno sada u ovom brzom tempu življenja, ali to ne treba da bude po svaku cenu.
Hladovinarenje bi, po novim tvorcima srpske leksike, trebalo da bude sklanjanje u hlad, hladovinu posle sunčanja ili bilo kakvog boravka na suncu. Reč je sačinjena od imenice hlad i glagolskog oblika (pretpostavljam) vinarenje. Ovaj oblik je možda izveden od dela vina iz reči hladovina, a možda i preporučuje ispijanje vina kada se ode u hlad posle boravka na suncu. Ja bih preporučio bevandu ili špricer, mada i to nisu srpske reči, ali jedino one označavaju pića koja je bolje piti nakon odlaska u hlad.
Kad su u pitanju nazivi pića, još uvek ne shvatam nameštaj kao porudžbinu špricera u kafani, ili komplet za porudžbinu kafe s ratlukom i kiselom (mineralnom) vodom, a može i obična. Ili reč duhoklonuće, koja bi trebalo da zameni depresiju. U osnovi ima logike u prevodu i daje predstavu onog što se događa, samo što bismo onda morali da izmenimo čitav medicinski rečnik, pa koronu da nazovemo kugom, tek onda niko neće znati o čemu se radi.
Mene reč duhoklonuće podseća na reč dušegupka, koja ima drugo značenje, ali bi možda mogla da se upotrebi za neke stadijume depresije. Ovako možemo unedogled, bez ikakvog rešenja problema i sa još većim šansama za gubitak jezika. Očuvanje jezika je ozbiljna stvar. Da bismo mogli da ga imamo u obliku koji će biti srpski, onda to kao obavezu mora da uzmu na sebe stručnjaci, i krenu od onih koji sada imaju tri godine.
Ne možemo to rešiti nikakvim konkursima za najbolju srpsku reč, ma kolike nagrade bile neće očuvati jezik. Možda bi trebalo da vidimo kako to rešavaju oni od tri i nešto više godina. Naš jezik je jako bogat, slikovit i duhovit. Napadnimo engleski s neprevodivim srpskim.
Reči i izrazi koji dolaze iz naroda i samo naš narod ih koristi i odlično razume, pripadaju žargonu i imaju značenje sentenci, koje su bile najbolje jezičke tvorevine u latinskom, neka budu naše oružje u odbrani srpskog jezika. Tako da određena duševna stanja, pa i depresiju možemo nazvati izduvan balon, što znači i čoveka koga prolazi ljutnja, što opet može da se poveže s depresijom, jer je to oboljenje kad se naljutite na sebe.
Ima puno ovakvih primera. Možda oni mogu da nam pomognu. Navešću samo neke izreke iz knjige Besan vo i gliste u kupusu, Dimitrija O. Golemovića, koje govore o bogatstvu i duhovnosti srpskog jezika:
Idi mi dođi mi – nešto nesigurno.
Obrni-okreni – promena ugla gledanja ne menja suštinu.
Ogrejan suncem – čovek kome su neprilike nestale.
Svanulo mu – neko ko je rešio veliki problem.
Roditi mečku – neko ko se namučio nešto da uradi.
Neće da zove – ne možemo da nađemo neku stvar.
Isti trošak – činjenje više stvari u isto vreme radi uštede vremena.
Za sve pare – sve što je planirano ispunjeno je.
Žuta minuta – stanje iznerviranosti kada više ne može da se izdrži, prelazi se u nekontrolisane radnje i agresiju, sinonim za prekipelo.
Puca mi prsluk – baš me briga za nekoga ili nešto.
Dar s neba – dobijeno nešto što nije očekivano.
Gluva kučka – neko ko je dezorjentisan.
Ćao đaci – označava okončanu situaciju.
Truba – označava čovek koji priča gluposti ili kada nešto nije dobro, kada je bezvredno ako kažemo da je neko rastrubio onda znači da je raspričao.
Nije nego – osporavanje nečije neopravdane, odnosno preterane tvrdnje ili postupak sinonim za svašta ili koješta.
Odsečen pupak – mesto na kome se provodi mnogo vremena.
Razgaćiti se – trenutak odmora posle napornog posla.
Svilen – nežan, duševan, prefinjen ali i neotporan, nije dobro biti svilen jer pokazuje nemoć i nemogućnost da se odgovori poverenom zadatku.
Rogovi u vreći – međusobno neslaganje – „Slažu se kao pas i mačka“.
Okrenuti drugi list – rešenost da se nešto promeni u životu.
Nož u leđa – vrlo loše je učinjeno iz potaje.
Obelodaniti – razotkriti.
Skresati u brk – reći bez uvajanja i ulepšavanja, direktno.
Ako prođe, prođe – manja prevara, za koju neće biti velika šteta ako ne uspe.
Namazan – lukava, snalažljiva osoba.
Trapađoza – trapava, nespretna ženska osoba .
Švajcarski sat – tačnost u izvršenju nekog posla.
Alfa i omega – posedovanje izuzetnih duhovnih sposobnosti.
Šatro – tobože, kobajagi. Šatro Pera, Mika, Laza.
Zdrav si – pozdrav kao dobar dan, pomoz bog, zdravo.
Ove izreke žive dugo u našem jeziku i još su u upotrebi, što je dovoljna činjenica koja govori o kvalitetu, a takvih primera koji zadaju velike probleme prevodiocima ima dosta: Smeje se ko lud na brašno. Čabrirati. Mrtvo puvalo. Košta ga kao Svetog Petra kajgana.
Nećemo moći izrekama da suzbijemo prodor anglistike u naš jezik, niti ćemo mlade privoleti srpskom i stvoriti od njih borce za očuvanje maternjeg jezika i kulturne baštine, čiji je on temelj, ali bar imamo nešto što je samo naše i svojstveno samo srpskom jeziku. Od nečeg se mora krenuti. Srpski jezik neće uništiti veliki broj engleskih reči koje su našle svoje mesto u našem jeziku. Naš jezik će uništiti smanjeni kvalitet obrazovanja, mediji na kojima su neobrazovani, neuki i agresivni i društvene okolnosti u kojima smo se zatekli.
Jezik je zaista živa materija. Odnosimo se prema njemu kao prema sebi bliskom. Volimo ga i zaštitimo.
Ukazivati na sve zlo ovog sveta, a ne pokazati prstom kako doći do dobrog.
Olajavati loše, a ne pokušati pronaći način da ga preobratimo u dobro.
Sve vrste ostrašćenosti, bez obzira koliko nam se namere ostrašćenosti činile dobre, a pobude koje ih vode činile plemenite, na kraju budu samo ostrašćenosti. Ostrašćenost nas sprečava da vidimo jasno, ostrašćenost nas sputava da vidimo čisto, pogled nam je mutan, bez obzira na to u kom pravcu gledali.
Pa čak i ideja, koliko god sijala, ne može da osvetli naš pogled.
Ako smo mogli bilo šta da naučimo u našoj bolnoj istoriji, to je da nam revolucije nikada nisu donele ništa dobro.
Samo su jedni krvnici zamenjeni drugim. Kurjaci koji su dolazili stali su na mesto onih koji su već bili siti. Siti naše krvi. I sve ukrug.
Do nekih novih vukova, koji će zameniti ove sada gladne, a u vreme smene već site.
A rešenje je jasno, rešenje je uvek bilo u evoluciji. E sad, problem je što evolucija traži vreme i obično idealne uslove za razvoj. Ipak, zar nismo mi ti koji, na kraju krajeva, stvaramo te uslove?
Postoji jedan mali deo mog naroda za koji smatram da je došao do onog stepena koji sa ponosom mogu da pogledam i da kažem: E, to je ideal kome težim.
Srbi iz Vojvodine. Vojvodstvo – kako prikladna reč za regiju. Urođeno gospodstvo, od paora do univerzitetskog profesora. Bar tako izgleda u mojim očima.
Taj deo naroda dokazao je i pokazao da se može živeti sa drugim narodom, drugom verom, drugim običajima i kulturom, podižući šešir i obrvu i klimajući glavom kao znak pozdrava, bez podizanja noža, sekire ili cimanja revolvera svakih nekoliko decenija.
Taj deo Srba pokazao je da se može uzdignute glave ulaziti u crkvu, slaviti slavu, ljubiti sveću, osveštati žito, a da se prethodno ne tresu gaće na pomisao šta će o tome pomisliti partijski komesar.
Tokom onih četiri, pet crvenih, a crnih decenija savršeno im je bilo svejedno da li će im to ko uzeti za zlo.
Tukli su ih, zatvarali, oduzimali stoku, konfiskovali zemlju, sekli orahe u dvorištima, kredom obeležavali ajnforte na kućama ljudi koje su proglašavali domaćim izdajnicima i kulacima, a oni su, ipak, svake nedelje išli u crkvu.
I pevali crkvene pesme kao što su to radili njihovi preci vekovima pre njih.
A onda mirno, čim izađu iz crkvene porte, ruku pod ruku sa svojim komšijama – Mađarima, Rumunima, Slovacima, Česima, Rusinima i inim odlazili u kafanu. Na čašu vina. Jer je takav red.
Kažu za Srbe prečane da su hladni, bez emocija, da im je zemlja sve. Da su toliko škrti, pa nemaju više od jednog deteta da posed ne bi delili.
A ja se pitam: Ako je tako kako kažu, ko je onda svaki put nahranio gladne brđane – kada bi ih oni ili ovi vetrovi poterali preko Dunava?
Ko to dade novce da se iškoluju onolika deca iz Crnih Gora i još crnjih Hercegovina i Krajina, Dalmacija i drugih delova, gde samo kamen rađa svake godine?
Ko to i od čijih para plati da se obnove freske? Ko to sačuva trag Pećke patrijaršije u Karlovcima?
Prebacuju prečanima da nisu hrabri.
Pa ko to, onda, ostavi kosti oko Petrovaradina? Čiji su preci svoje brade brijali na ivicama osmanlijskih sečiva po Fruškoj gori?
A kažu: „Nisu oni imali žrtve, njih niko nije dirao, lako je njima“.
Pa, čija su to deca, pobogu, završila u Dunavu onih januarskih noći kada su horde mađarskih nacista hladnu reku zagrejali vrelim telima srpske mladosti?
Nije njima lako, sinovče.
Imali su oni petlju da kazne svoje dželate.
Nisu sitno kalkulantski, radi napredovanja u sistemu, zatvarali oči zato što se zločinci nekažnjeno šetaju.
Niko nije branio nama – ostalima da tražimo procesuiranje svojih krvnika ili zabranu napredovanja na društvenoj lestvici njihovih potomaka.
Ali je trebalo imati petlju, pa ustati i to reći.
A ne taložiti bes i podgrevati ga u noćima plemenskog rakijanja, a danju ćutati i smeškati se zločincima.
Grliti se i pevati sa njihovim potomcima.
Pa, kada taj nataloženi bes s prvom pogodnom prilikom prošišti iz glave, kao pokvareni ventil, krenuti da nožem naplaćuješ stare dugove, praveći nove.
Zajebi me junaštva nad nemoćnima i vraćanja dugova onima koji ti ništa nisu dužni.
Kažu da Vojvođani nemaju ni srca, ni duše.
Ako je merilo srca i duše zavirivanje preko komšijskog direka, onda čemu i takvo srce i takva duša?
Jok, Vojvođani imaju svoje kibic-fenstere, pa ako šta žele da vide – vide to na šoru.
Ne zaviruju u komšijska dvorišta. Jer ako je nešto sramno, tu sramotu pristojna porodica neće na šoru prikazivati, a sa kibic-fenstera se ne vidi u tuđu kuću, niti se namerava gledati.
Ne junače se Lale srpstvom tako što puškaraju po sopstvenim dvorištima.
Ne razbijaju bokale od glavu muzičarima ako ne sviraju kako treba nacionalne pesme. Ne krvare očima na „Vojvodu Sinđelića“.
Srbuju radom i stvaranjem novih vrednosti, koje ostavljaju potomcima.
Ne dižu bune, već novcima otkupljuju svoju slobodu. Korak po korak. Do cilja.
Ne rizikuju da ih trenutna emocija povede u pravcu da za jednu noć izgube sve.
Ne zidaju kuće po dva puta za života, već ih renoviraju u svakoj drugoj generaciji.
Samo poprave i dorade krov, temelj im je uvek isti.
Ne seku orah u dvorištu zato što je u modi nameštaj od ovog drveta.
Seku ga kad se osuši, a i tada sa suzama i nevoljno, i sve generacije koje su se zatekle u kući plaču za njim. Kao da sahranjuju živog čoveka.
Lala upoznaje svoga dedu nad kolevkom, a ne nad grobom, gledajući njegovu sliku iz mladosti, jer starost nije ni dočekao.
Vojvodstvo srpsko krajem XIX veka
Vekovima su Vojvođani plaćali danak i u krvi i u novcu tuđem caru, a da nikad nisu zaboravili na svog, srpskog cara i srpsku istoriju. Ali ne suludo, kao ostatak nacije, već mudro.
Učili su od svog prinudnog vladara. Učili su manire ponašanja, kulturu, radne navike, mudrost – sve dok nisu postali deo njih, a sačuvali sebe. U celosti.
I dočekali svog kralja da budu svoj na svome. Evolucija, magična reč!
Pošalji paora iz najzabačenijeg dela Banata na bilo koji evropski dvor i nećeš se postideti.
Pokušaj prodati Sremcu, vinogradaru, bez dana škole, neku suludu ideju komunizma, socijalizma ili bilo kog drugog izma, gledaće vas sa podsmehom, ponuditi čašom vina, ljubazno ispratiti sa svog imanja, ali neće vam dati ni najmanju šansu da mu utrapite svoj suludi proizvod.
To je jedini deo zemlje na kojem žive Srbi, a da manastiri nisu bili štale ili javni klozeti. Ali je i jedini deo zemlje u kome popovi nisu bili rado viđeni kao dobošari za poziv u rat.
Koliko misli prođe kroz glavu samo u jednoj sekundi! Novosadski studenti završavali su svoj marš na prestonicu.
Četrdeset hiljada malih vilenjaka u pohodu ka Helmovoj klisuri, odlučni da pomognu ljudima i patuljcima da se izbore sa zlom iz dedinjskog Mordora.
Poglavlje iz knjige: Branko Miljković – Sudbinski glas pesnika
Pouzdanih podataka o tome koliko je Branko Miljković bio religiozan u onom „isihatskom” smislu nisam uspeo da pronađem, a verujem da ih i nema. Hrišćansku reč Bog prvi put je, u epistolarnom smislu, upotrebio kada je pominjao Platona i potpunu lepotu zbog koje se i pobožni sveštenik „odrekne Boga”.
U pesmi Ariljski anđeo njegove inspirativne prečice su dublje i znatno misaono i vizionarno šire od direktnog sučeljavanja sa religioznim zanosima, od onog čime Isidora Sekulić dočarava svoje ubeđenje da je sva umetnost izašla iz „religioznih osećanja, iz kontemplacije, iz gledanja na život iz ugla večnosti”.
I sama Isidora umela je, donekle, da odstupi od težine i izričitosti ovakve formulacije, da bi njenu misao do kraja krasila mudrost i jasnoća: „Kao nekada i danas svaka viša umetnost, visoka pogotovu, svetla je i čarobna i moćna, nad čovekom, religioznim osećanjima”.
Miljković će u svom nadahnutom Ariljskom anđelu uspeti da interpretira oplemenjene vizije, slutnje koje odgoneta, a pritom širi krila, zagoneta:
Da nisi anđeo koga strah moj kroti
Čudovište bi bio u svojoj lepoti
Čije poreklo u mojoj je želji
Da uništen budem tamo gde prestaje
Moja nemoć moja snaga koja daje
Istinu rečima u lažnoj povelji.
Citirali smo samo jednu od strofa pred čijom sublimacijom i paralelizmima zastaju ozbiljni istraživači Miljkovićeve poezije. Stižemo tako do praga hrama na kome je ovaj pesnik bio već pri prvim suočavanjima sa nastajanjem i nestajanjem, pred pitanjima o besmrtnosti duše, pred ispovestima antičkih i inih filozofa, putevima duhovnim i stranputicama staza do otkrića i stvaralačkog uznesenja.
Kritičar Jovan Pejčić, jedan od retkih koji je na inspirativnim tragovima znamenitih pesnika, u toku skoro četiri decenije, osmislio, Rečnik srpskih pesnika 20. veka u kome je dužnu pažnju posvetio Branku Miljkoviću, jezgrovito, mudro: „Stvaralac orfejskog nadahnuća opsednut voljom da pevanju i mišljenju da jedinstven jezičko-poetski i diskurzivni lik, Miljković pesmu vidi kao istovremeni plod intelekta i intuitivno – lirske percepcije.
Osnovni pojmovi njegove poetike su zaborav i praznina; oni proizilaze iz autorove koncepcije o poeziji kao negativnoj ontologiji, što je učenje po kom se smisao postojanja pesme sastoji u njenom odvajanju od stvarnosti, u oslobađanju pesničkog iskaza od tereta sadržaja, u prenošenju poezije u carstvo mnogoznačnih ideja koje se, koliko god bile spekulativne, ne lišavaju ni svoje čulno-slikovne dubine (ciklus Kritika poezije i Svest o pesmi).
Ovakvo opredeljenje u bliskoj je vezi s izvorima Miljkovićeve poetike: ona se zasniva na · protivrečnom spoju nadrealističkih iskustava sa simbolističkim shvatanjima jednog Malarmea i Valerija. Ova sklonost ka izmirivanju krajnosti prenela se sa poetičke u transcendentalnu sferu: na metaforičkom planu, Miljkovićeva poezija iskazuje se kao pokušaj ostvarivanja sinteze takvih egzistencijalnih i metafizičkih kategorija kao što su: vatra i pepeo, biće i ništavilo, život i smrt, ciklusi Tragični soneti i Patetika vatre. Misaonom opsegu srazmeran je tematsko-motivski raspon Miljkovićeve poezije.
On je baštinik koliko helenske filozofske i mitološke tradicije, toliko i srpskoga folklornog, epsko-lirskog Utva zlatokrila, ikonografsko-duhovnog Ariljski anđeo i individualno-umetničkog nasleđa Sedam mrtvih pesnika. Briljantan versifikator, majstor lirske forme s posebnim smislom za ritmičko i zvučno oblikovanje stiha, on je u isti mah pesnik jedne imaginativno-retoričke i stilske kulture, kakvu posle njega niko nije ponovio.”
* * *
U sali Filozofskog fakulteta u Beogradu gde smo studirali, jednog decembarskog dana 1957. godine, Branko i ja dugo smo sedeli dok je napolju besnela mećava. Toliko smo toga imali da ispričamo jedan drugom. Kako reče posle trogodišnjeg „obijanja pragova redakcija izdavačkih kuća”. zauzimanjem Oskara Daviča, izašla je njegova prva knjiga Uzalud je budim u beogradskoj „Omladini”.
„Ispovedao” se da su i tu bile ozbiljne peripetije. I posle potpisanog ugovora ispostavilo se da izdavač nema para da objavi knjigu. Ozbiljno ljut Davičo, koji je knjigu recenzirao, „završi posao opomenom da će se i on pridružiti pretnji sudom”. I čarobna vrata su se otvorila. Kada je mećava već počela da se stišava, Branko vadi iz džepa tanušnu knjižicu na čijim je koricama pisalo Gotfrid Vilhelm Lajbnic – Ispovest filozofa.
Branko Miljković kao gimnazijalac
Zamišljen tiho reče: „Proputovao sam antičku filozofiju. Znam da ću tim stazama još dugo da putujem – čitanjem i pisanjem, pre svega poezije. Očekuju me brojni zadaci, a ovaj boemski život oduzima dragoceno vreme… Lajbnica sigurno nisi čitao, ponovo se vraćam ovim stranicama naslovljenim O pravednosti Boga”.
Mudri filozofi ponekad previše rabe reči, a Lajbnicovi dijalozi ih štede.
Bio bi dobar pesnik, ali zaokupljen je besmrtnošću duše. Posle one niške poplave 1948. godine pronađoh u jednom podrumu časopis Misao koji je uređivao naš Maѕѕukasa Simom Pandurovićem, mirisao je odbojno na memlu, slepljenih strana. Mene privuče dugačak tekst o besmrtnosti duše. Malo toga sam razumeo, a sad Lajbnic uspeva da mi pomaže. Pročitaj Ispovest filozofa.
Nevreme se beše stišalo i mi zakoračismo u snežno predvečerje svako na svoju stranu.
Rođen sam u Skoplju 1940. godine, ali, na neki način, Niš osećam kao svoj rodni grad. Zašto? Propašću stare Jugoslavije 1941, moja porodica je iz Skoplja, kao srpska, proterana u Srbiju. Prva stanica na njihovom izbegličkom putu bio je Niš gde su se izvesno vreme zadržali. Naravno, ja grad iz tog vremena ne pamtim, ali su ga moji zauvek upamtili kao mesto spasa i dobrodošlice i to preneli na mene.
Nešto kasnije živeli smo u Ražnju, a onda u Novom Pazaru. Tokom 1942. prelazimo u velikomoravsko mesto Ćićevac, gde ćemo sa kraćim prekidima (selidbe u susedna sela Obrež i Lučinu 1946-1950), živeti više od jedne decenije — do 1954. Te godine, tokom leta, ponovo se vraćamo u Niš. Ovaj povratak, koji nije ostao bez trauma, osetio sam kao povratak u odavno prosanjani i pomalo izgubljeni rodni grad.
Moja majka prodala je kuću u Skoplju[1] i kupila u Nišu u Mačvanskoj ulici broj 10, kod Sreza. Od cele kuće imali smo samo sobu, kuhinju i špajz. Dvorište je bilo zajedničko, neveliko, a ispod prozora sobe rastao je grm rane majske ruže sa malim jarko-crvenim i opojno mirisnim cvetovima, od kojih je svake godine pravljeno slatko čiji ukus i dandanas osećam u ustima.
Upisao sam se u peti razred Više mešovite gimnazije „Stevan Sremac“, jezici: ruski (koji sam i ranije učio) i francuski. Razredni starešina u petom i sedmom bio nam je profesor ruskog Stevan Kobeljev. Stalno nas je grdio, ali, u stvari, bio je mek i, na onaj iz literature već znani ruski način, duševan čovek. U šestom i osmom vodila nas je Dušanka Stojanović, matematičarka. Nju sam zapamtio kao nezainteresovanu, verovatno ophrvanu sopstvenim nevoljama, i pomalo hladnu.
Društvo u gimnaziji bilo je šareno, profesori strogi. Odličnih učenika, bar u našem razredu, gotovo da nije ni bilo. Dosta se ponavljalo, pa bi se svake godine u odeljenju našlo nekoliko zanimljivih prinova. U petom razredu, zbog trojke iz francuskog, bio sam vrlo dobar. Predavala mi je Milica Ivanović i jednom prilikom uhvatila dok sam, tokom pismenog zadatka, ispod klupe iz pripremljenog papira, „proveravao“ zamršene francuske glagolske oblike. Jedva sam izvukao živu glavu.
Šesti razred položio sam sa odličnim, ali mi je zato vladanje bilo samo vrlo dobro. Na završetku školske godine, koliko se sećam, u opštem oduševljenju, pobacali smo inventar (klupe i ostalo) kroz prozor i onda za taj čin bili kolektivno kažnjeni. U sedmom i osmom razredu opet sam bio vrlo dobar, dok sam veliku maturu položio sa odličnim uspehom. Tom prilikom dobio sam, kao nagradu, roman Brkići iz Bara, Novaka Simića, hrvatskog pisca (u Povijesti hrvatske književnosti I. Frangeša označen kao „Srbin iz Bosne“), inače, mog rođaka po majci.
U gimnaziji najbolje su mi išli srpski, istorija i filozofija, dok sam najteže izlazio na kraj sa fiskulturom. Dovodio sam do besa nastavnika telesnog vaspitanja ne mogavši pristojno da preskočim „konja“ i odbijajući da izvedem čuveni kolut napred i kolut nazad.
Iz Ćićevca u Niš pristigao sam već kao „pisac“.[2] Imao sam jednu ili dve sveščice sa stihovima i crtežima, puno proznih skica, zapisa i beleški, objavljenu pesmu u beogradskom dečijem listu Pionir,[3] čak i kritički intoniran odgovor redakcije lista Zmaj[4] na pesme i prozne priloge koje sam im slao.
U Nišu je literarni zamajac dobio novo ubrzanje. Pretpostavljam da je dolazak iz seoske i palanačke sredine u veliki grad (Niš je sa pedesetak hiljada stanovnika, u ono vreme u Srbiji i Jugoslaviji, predstavljao znatnu urbanu celinu), bio za mene preloman i nagao pa sam pravi psihološki izlaz, u tom malom košmaru, pronašao u intenzivnom pisanju. Teme su bile vezane za prethodne godine provedene po mestima oko Velike Morave.
Tako su sećanja, autobiografske i dnevničke beleške prerasle u pravu sagu o detinjstvu i dečaštvu, letnjim doživljajima kraj reke, plivanju, pecanju, krađi voća, zimskom sankanju, jazavcima, lisicama, zmijama, seoskim pričama o vampirima i drugim dogodovštinama.[5]
Početkom 1955. u dečijem listu Zmaj[6] objavljujem pesmu Voz pod imenom svoje sestre Nadežde Todorović, učenice VII razreda osmoljetke „Vožd Karađorđe“. Pesmu sam poslao pod sestrinim imenom jer sam se plašio da me sada, već kao gimnazijalca, list neće prihvatiti kao saradnika.
U gimnaziji na pisanje podsticao me je profesor srpskog Milan Anđelković. Poklonio mi je nekoliko brojeva niškog časopisa Gledišta i nagradio za jedan tematski rad o Jovanu Steriji Popoviću.
Iz časopisa Gledišta trajno su mi se urezali u pamćenje (koje je, inače, kada su u pitanju pesme, i moje i tuđe, veoma slabo), stihovi Dobrivoja Jevtića, tada mladog niškog pesnika: Niz dlaku mačke/silazi dan. Za mene, koji sam doskora pisao, kako su urednici Zmaja to u svojoj belešci naglasili, pod jakim uticajem naših pesničkih klasika, posebno Vojislava Ilića, ovakvi stihovi predstavljali su veliko iznenađenje.
Nekako u to vreme počeo sam intenzivno da igram šah. Sa Dragutinom Šahovićem, koga smo zvali Šota, budućim velemajstorom, smenjivaću se na sedmoj i osmoj tabli ŠK „Trgovačkog“, putujući i igrajući za klub od Prokuplja do Negotina. Dogurao sam, mislim, do druge kategorije a onda prestao. Literatura je prevagnula.
Glavnu ulogu u niškom kulturnom životu tada igralo je pozorište. Sve se vrtelo oko njega. A u pozorištu opet, ako se ne varam, što skandalima, što ulogama, bila je zapažena Kaja Grganović. Nisam voleo pozorište. Ni tada, ni sada. Sve mi se u njemu činilo prenaglašeno i izveštačeno, a tome su posebno doprinela prenemaganja tragetkinja tipa Kaje Grganović.
Većinu iz moje generacije nisu nešto posebno privlačile čak ni one popularne predstave sa Kalčom, ni Sremčeva legendarna Ivkova slava. Više smo voleli filmove u bioskopima: „Istra“, „Pionir“, „Park“ i šetnju niškim korzom. Dosta se čitalo. Pored lektire, uglavnom, klasici. Sećam se dobro kako je u Narodnoj biblioteci, nama srednjoškolcima, oko izbora onoga što ćemo čitati, svesrdno pomagao pesnik Veljko Vidaković.
Pored beletristike, još ranije, zainteresovao sam se za naučno-popularnu literaturu. Jedna od prvih knjiga takve vrste sa kojom sam se sreo bila je 300.000 kilometara u sekundi (Beograd, 1949).[7] Kasnije sledila je Zagonetka života V. Safonova (Zagreb, 1948), pa Darvinovo Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta (Beograd, 1951), Jedan, dva, tri… do beskonačnosti Džordža Gamova (Beograd, 1955), Život na drugim svetovima Ser Harolda Spensera Džonsa (Beograd, 1957), pa Putovanje ka dalekim svetovima K. A. Giljzina (Rad, 1959) i mnoge druge, slične. To me je odvelo i do naučne fantastike u kojoj, priznajem, i danas mogu da uživam.
Posle dečijih, u Pioniru i Zmaju, prve „ozbiljne“ pesme objavio sam u niškim Gledištima. Na nečiju preporuku odneo sam pesme Savi Penčiću profesoru ruskog jezika u gimnaziji „Svetozar Marković“. Sava je bio član redakcije časopisa Gledišta. Lepo me je primio, ohrabrio i dao niz saveta tako potrebnih mladom čoveku koji tek ulazi u literaturu. Pesme su se pojavile u broju januar-februar 1958. Bio sam učenik osmog razreda gimnazije sa gomilom svezaka ispunjenih stihovima i pomalo nesigurnom reputacijom pesnika u širem porodičnom krugu i među školskim drugovima i prijateljima.
Objavljivanje u Gledištima značilo je mnogo, pre svega kao potvrda da ono u šta je uložena magična i snažna pubertetska energija nije bilo uzaludno, a onda i kao podstrek za dalji, ozbiljniji rad. O mladalačkoj i stvaralačkoj taštini i da ne govorim.
U istom broju Gledišta prozu objavljuju: Rade Nikolić, Nikola Meljanicki, Zorica Mijajlović (moja generacijska ispisnica iz gimnazije „Stevan Sremac“) i Dragoljub Janković; poeziju: Đoka Popović, Velizar Pešić, Veljko Vidaković, Staniša Stanković, Biljana Milić, Radoslav Radenković, Miroslav Stamenković, Dušan Belča, Simon Milčić, Radovan Kovačević, Vlada Stojšin i Blagoje Glozić; eseje: Miodrag Petrović i Ljuba Stanojević, a prikaze: Sava Penčić i Radomir Rajković.
I sledeća Gledišta, trobroj mart-april-maj, donose jednu moju pesmu pod naslovom Balada. U ovom broju sjajnu prozu Ogromna igra kao život, na uvodnom mestu objavljuje Svetomir (Sveta) Janković, moj dobar prijatelj, književni sabrat i gimnazijski drug, najtalentovaniji pisac naše generacije, a, verovatno, jedan od najtalentovanijih prozaista iz niškog književnog kruga, uopšte.
Ovaj književnik i prevodilac (preminuo u Nemačkoj pre nekoliko godina), na žalost, sticajem nesrećnih životnih okolnosti, nije našoj literaturi dao ono što je, po izuzetnoj snazi svoga prirodnog dara, mogao dati.
Te i naredne 1959. godine u Narodnim novinama objavljujem čitavu seriju od petnaestak pesama za decu, a po junaku jedne od njih dobijam prepoznatljiv nadimak na niškoj štrafti.
Godina 1959, prelomna je u mom književnom stvaralaštvu. Znanja dobijena ranijim praćenjem naučne i naučno-popularne literature sve se više kristalizuju u naum o mogućnosti jedne sinteze umetnosti (poezije) i egzaktnih nauka. Tako se rađa ideja o scijentizmu, prvobitnom toku signalizma.[8] Preko knjiga Marsela Rejmona Od Bodlera do nadrealizma (Sarajevo, 1958) i Mišela Sefora Apstraktna umjetnost (Zagreb, 1959) upoznajem se i sa istorijskom avangardom, čiji uticaj počinje da biva sve evidentniji u mom delu.
Krajem oktobra 1961. godine doživljavam tešku porodičnu tragediju. Umire mi sestra, svršena učenica srednje muzičke škole u Nišu, posle duge i opake bolesti, u devetnaestoj godini života. Njenu preranu smrt traumatično sam i teško podneo. Taj događaj itekako utiče na moj dalji život i rad jer presudno doprinosi konačnoj i neopozivoj odluci da se potpuno i bez ostatka okrenem stvaralaštvu (književnosti i umetnosti), kao jedino mogućem načinu da se koliko toliko popravi (ili, čak, možda, prevlada), „tragična pozicija čoveka u kosmosu“.[9]
Objavljujem dosta pesama, posebno u zavičajnim Gledištima, Glasu omladine i Narodnim novinama. Početkom 1961. pripremam i prvu zbirku pod naslovom Konjic ljeljen i sa preporukom Save Penčića nudim kruševačkoj Bagdali. Bagdala je prihvata i uvrštava u svoj izdavački plan za 1962. godinu.
Na zahtev redakcije prvobitni karakter zbirke, koja je bila sačinjena od pesama nastalih na inspirativnim izvorima Biblije i lirske narodne poezije, menjam i ubacujem pesme iz drugog znatno drugačijeg rukopisa koji sam pripremio pod naslovom Galaksije. Ove scijentističke (ili atomističke pesme, kako sam ih ponekad nazivao), postale su karakteristične za period mog stvaralaštva s početka šezdesetih godina.
Na žalost nesporazum sa izdavačem nastaje kada redakcija, zbog finansijskih razloga i teškoća, pokušava da mi zbirku svede na plaketu od svega 24 strane. Tu, konačno, odustajem od njenog objavljivanja.
Prva knjiga štampana mi je tri godine kasnije u Nišu. To je poema Planeta na kojoj je rad započet 1960. a kulminirao 1963. godine. Delovi ove poeme svoju obimniju i ozbiljniju prezentaciju doživljavaju u antologiji niških pesnika Pohvala vatri koju su 1964. sačinili i objavili Sava Penčić i Veselin Ilić.
Planeta se u Maloj biblioteci poezija (uređivali su je: Dimitrije Milenković, Dobrivoje Jevtić i Dragoljub Janković), u izdanju Književnog društva „Nestor Žučni“, pojavljuje krajem 1965. godine. U to vreme bio sam u vojsci u Zagrebu i nestrpljivo, i pomalo nervozno, iščekivao da dugo najavljivana poema konačno napusti štampariju i nađe se u mojim rukama. To se, najzad, i dogodilo.
Jednog hladnog i maglovitog kasnojesenjeg, ili, možda, već zimskog dana, ležao sam u zagrebačkoj garnizonoj ambulanti, pritešnjen reumatičnim i išijadičnim bolovima, kada se, sa paketom tek odštampane knjige, na vratima bolničke sobe, pojavio Vice Petrović.
Za objavljivanje Planete, pored Save Penčića, svakako, najviše mogu da zahvalim Veselinu Iliću. Ovaj kritičar, vrsni teoretičari sociolog kulture, čije će ime zlatnim slovima biti zabeleženo u niškoj kulturnoj istoriji, već više decenija prati moj rad i pruža mu nesvakidašnju podršku.
Od objavljivanja pesama u Glasu omladine početkom šezdesetih godina, preko unošenja u antologiju niških pesnika (1964), presudnog uticaja u štampanju prve knjige (1965), polemike sa nadobudnim beogradskim kritičarem, koji će posle promeniti svoje ogovaranje Planete za 360 stepeni, dodeljivanja sredstava za prvi broj Internacionalne revije Signal i pisanja dragocenih eseja o mojoj poeziji i signalizmu, već skoro četrdeset godina uživam u ovom stvaralačkom prijateljstvu za koje ne znam kako sam ga i čime zaslužio.
Ne treba smetnuti s uma i činjenicu da je u srpskoj kulturi pojam avangarde za moje ime i moj rad prvi vezao upravo Veselin Ilić. Njegov tekst Avangardni pesnik Miroljub Todorović[10] imao je proročki značaj i umnogome uticao na moju dalju pesničku sudbinu.
Planeta je u niškoj kulturnoj sredini dočekana sa velikom dobrodošlicom. U tome je, svakako, prednjačio veoma afirmativan prikaz Miodraga Petrovića u Narodnim novinama,[11] ali i Miroslava Markovića u Glasu omladine,[12] kao i pomenuti tekst Veselina Ilića u Gradini.
Centar Niša, pogled na Tvrđavu, polovinom 20. veka
Godina 1966. je godina moga rastanka sa Nišem i konačnog prelaska (preseljenja) u Beograd. Kuća u Mačvanskoj 10 je prodata, a za taj novac kupljen je mali stan u Dobrinjskoj ulici u centru Beograda gde ću sledeće tri decenije nastaviti da se suočavam i rvem sa neizvesnim i nemerljivim silama literature i umetnosti. Prijateljske veze sa zavičajnim Nišem, međutim, nikada nisu prekinute.
Naprotiv, one su, rekao bih, postale još čvršće saradnjom u časopisu, Narodnim novinama, izložbom crteža i signalističke poezije u Likovnom salonu, književnim večerima, objavljivanjem više knjiga u Gradini (Putovanje u Zvezdaliju, 1971, Naravno mleko plamen pčela, 1972, Signalizam, 1979) i Prosveti (Vidov dan, 1989, Glasna Gatalinka, 1994, Planeta, 1995), kao i u zajedničkim publikacijama sa piscima niškog književnog kruga, kome, po svemu što sam ovde kazao, i sam, nesumnjivo, pripadam.
fusnote:
[1] U Skoplju, ako se izuzme period između 1940. i 1941, bio sam samo dva puta u životu: par dana sredinom 1954, neposredno pre prodaje kuće i 1975, u prolazu, vraćajući se sa Struških večeri poezije.
[2] Počeo sam da pišem rano, još u devetoj godini. U literarnim ambicijama svesrdno me je podsticala i pomagala majka, koja mi je bila i prvi čitalac, učitelj i savetodavac. Tu bezrezervnu podršku, koja mi je bila posebno dragocena u trenucima sumnji, kolebanja i bezmalo odustajanja od literature, imao sam do kraja njenog dugog života.
[3] Pionir od 19. novembra 1953. godine. Pesma nosi naziv U poznu jesen.
[4] Zmaj od 1. septembra 1954, u rubrici Odgovori redakcije.
[5] Od 18. novembra 1954. do 4. juna 1955. napisano je ukupno 413 strana autobiografskih zapisa i sećanja pod opštim nazivom Detinjstvo i dečaštvo u tri sveske: Sećanja iz Ćićevca, Dani iz Obreža i Dani iz Lučine. Poslednja sveska ostala je nezavršena. Tu je još i Dnevnik sa Golije (leto 1955), započeti roman Dečaci sa reke, itd.
[7] Ovu knjigu dobila je moja sestra Nadežda (Nadica) Todorović kao odličan učenik II razreda osnovne škole u Lučini 4. juna 1950. godine.
[8] Da ova ideja nije proistekla samo iz proučavanja pomenute literature, već da je svoje inspirativno vrelo imala i u samoj atmosferi grada Niša, koji se upravo tih godina formira kao moćan elektronski centar u zemlji, ukazaće kasnije neki kritičari. Jedan od njih, Veselin Ilić to veoma plastično prikazuje:
„Ćutljiv dečak Miroljub Todorović maštao je o čudnoj moći pesnika da savlada pesmu u godinama kada je Niš doživljavao višestruki privredni bum, koji je useljavao u svakodnevnu govornu komunikaciju niškog radnika i intelektualca reči elektronika i kibernetika, kada su postajale obične, konvencionalne, demistifikovane reči za svakog radnika Elektronske industrije; s njima se sretao na radnom mestu, ulici. Poslednji dani gimnazijalca Miroljuba Todorovića su i dani prvih prodora čoveka u kosmos i leta Jurija Gagarina. Vreme formiranja pesničke ličnosti Miroljuba Todorovića, je vreme podviga nauke i čovekovog stvaralačkog trijumfa.“
(U tekstu: Avangardni pesnik Miroljub Todorović, Gradina broj 2,1967).
[9] Opsednutost smrću uočljiva je u čitavom mom delu počev od Planete čija dva poslednja stiha iz uvodne pesme glase: kretao sam ka odgonetkama/zamršenih formula Smrti pa do najnovijih pesama i zbirki.
Sestri sam posebno posvetio ciklus pesama Izazivanje smrti, Gledišta broj 1, 1963, Niš; zbirku pesama Naravno mleko plamen pčela, Gradina, Niš, 1972 i haiku venac Sestrin grob u zbirci Glasna Gatalinka, Prosveta, Niš, 1994.
[10] Posle toga Ilić je objavio još sledeće tekstove:
Na avangardnim stazama umetnosti, 68 list mladih broj 15,19. juni 1969.
Jezik i poezija, Književna reč broj 143,25. april 1980.
Avangarda, jezik i poezija, pogovor u knjizi M. Todorovića Čorba od mozga, Beograd, 1982, str. 193-211.
Poezija i avangarda, Književna kritika broj 2,1984, str. 39-52.
Poezija i avangarda, u knjizi: Mitologija, ideologija i umetnost, Beograd, 1987, str. 165-183.
Duh signalizma – duh avangarde, Mostovi, broj 100,1987.
O duhu avangardne umetnosti kod Srba, Stremljenja broj 7-8,1989, str. 117-126.
Poetika srpskog signalizma, Savremenik broj 1-2-3, 1990, str. 228-240.
Ludička ontologija avangardne poezije, u knjizi: Mit i stvaranje, Prosveta, Niš, 1990, str. 203-221.
[11] Petrović: Pokušaj pomirenja poezije i nauke, Narodne novine, 29. januar 1966.
Petrović svoj prikaz završava sledećim rečima: „U svojim najkreativnijim trenucima Todorović, bujno metaforičan i sa nečim od prizvuka mita, ostvaruje veoma lepu poetsku meru i kvalifikovano otvara za poeziju jedan problem koji traži rešenje već dve hiljade godina. Novi zvuk u srpskoj poeziji. Van svake sumnje.“
[12] Miroslav Marković: Ispisivanje novih oblika, Glas omladine, mart 1966.
Odlomak iz rukopisa romana Na putu do čoveka, dr Nikole Pantića iz Beograda, ovenčanog niškom gradskom književnom nagradom SLAVIŠA NIKOLIN ŽIVKOVIĆ, na konkursu Društva književnika i književnih prevodilaca, za najbolji neobjavljeni književni rukopis napisan na srpskom jeziku 2022. godine.
Na putu do čoveka – Dnevnik zasnovan na istinitim događajima
ŽIG
Bilo je toplo i vedro zimsko jutro. Džozef je sedeo na samoj ivici udobne metalne fotelje, tik uz pokretni sto na kome je ležao papir, samo jedan od prevaziđenih izuma davno zaboravljenog vremena. Umeo je tako povremeno da uhvati sebe kako prazno blene u još prazniju hartiju, ne uspevajući da nađe pravi izraz za otpočinjanje misli.
Uvek mu je delovalo da ideja pobegne baš u momentu kada počne da se definiše u njegovoj glavi. Ovoga puta se činilo drugačije, jer je ideja dobijala oblik nečeg dostižnog. Leva ruka, koju je koristio za fino rukovanje predmetima i u kojoj se tog trenutka nalazila olovka, pokrenula se lagano ka papiru kada se začulo zviždanje iz njegove desne podlaktice.
Bio je to Ausvajs, implant lociran u donjem delu desne ruke, sa zadnje strane, par centimetara iznad mesta na kome se podlaktica zglobljava sa šakom. Džozef je istrenirano bacio pogled ka ekranu implanta, samo da bi ugledao crveni alarm koji je pokazivao povišen nivo motivisanosti.
Previsoka motivisanost će dovesti do hiperaktivnosti i agresije, iz kojih lako mogu slediti nesaradljivost, svadljivost i ugrožavanje tuđih sloboda. To zna svaki građanin Sveta. Iako ne postoji zakon koji obavezuje pojedinca da koriguje sopstvenu motivisanost, preporuke Svetske naučne organizacije jasno kazuju da ona mora biti pravovremeno vraćena u preporučeni opseg koji se kreće između osam i dvanaest internacionalnih jedinica.
Naravno, Ausvajs neće sam regulisati motivisanost, bez prethodne konsultacije sa korisnikom. To bi bilo kršenje ljudskih prava.
Nakon što hemosenzitivne pločice, koje su svakoj individui neposredno po rođenju plasirane u regione mozga od suštinskog interesa i centre sa relevantnom ulogom u regulaciji raspoloženja i emocija, registruju povišen ili snižen nivo neurotransmitera dopamina u prefrontalnom korteksu, zaduženom za više intelektualne funkcije, one će konvertovati izmerenu koncentraciju dopamina u internacionalne jedinice motivisanosti, a potom bežično poslati dobijene informacije do Ausvajsa, koji će na ekranu prikazati alarm u slučaju da su vrednosti van opsega preporučenih.
Korisnik će jednim klikom potvrditi da li želi izvršavanje korekcije motivisanosti ili ne. Sve mora biti na dobrovoljnoj bazi. U slučaju da korisnik prihvati korekciju, Ausvajs će poslati signal do depoa korigujućih supstanci, koji se nalaze neposredno ispod lobanje i koji su, nalik hemosenzitivnim pločicama, takođe plasirani svim individuama neposredno po rođenju.
Iz depoa će se potom osloboditi odgovarajuća zapremina korigujuće supstance i motivisanost će ponovo biti u ekvilibrijumu. U slučaju da motivisanost bude ispod osam internacionalnih jedinica, iz depoa će se osloboditi dopamin i motivisanost će biti podignuta do propisanog opsega.
Ukoliko motivisanost bude iznad dvanaest internacionalnih jedinica, oslobodiće se dopaminski antagonisti, koji će blokirati efekat dopamina, i nivo motivisanosti biće snižen. Bilo kako bilo, balans će biti postignut i to je jedino što je bitno. Kao što višak motivisanosti dovodi do agresije i ugrožavanja tuđih sloboda, tako njen manjak vodi u nezainteresovanost, koja kao krajnji produkt daje suicid.
Stoga i manjak i višak motivisanosti mogu imati negativne posledice. Zbog toga uvek moramo imati na umu da je postizanje ekvilibrijuma ultimativni cilj. Ovaj princip važi svakako i za druge emocije. Bes, ljubav, mržnja, strah… Sve se može vratiti u normalu jednim klikom. Nema potrebe preterivati u bilo čemu.
Ekstremi dovode do loših ishoda. To su osnovni principi kojih se čvrsto drži Svetska naučna organizacija i koji do sada nisu izneverili. Rezultati su jasno vidljivi. Stopa kriminaliteta je od početka primene Ausvajsa do sada opala za neverovatnih petnaest hiljada procenata, dok je suicid na nivou statističke greške.
Svemu tome je verovatno doprinela i činjenica da više nema klasnih razlika, jer nema potrebe za nadmetanjem, postavljanjem i postizanjem cilja. Zbog toga je i novac pre više stotina godina ukinut. Tehnologija obavlja većinu poslova, te su ljudi potrebni samo za zadatke nepraktične za veštačku inteligenciju, koja postaje sve prirodnija od one prirodne. Osim toga, svako fizičko zadovoljstvo je dostupno na klik.
Više elektroda je locirano u različitim delovima nucleus accumbens-a, poznatijeg kao centar za zadovoljstvo. Stoga je lako inicirati osećaj bilo kog tipa zadovoljstva. Orgazam… klik. Kokain… klik. Heroin… klik. Nikotin… klik. I sve to bez posledica po zdravlje… fizičko, razume se. Nije li ovo savršen Svet?
Čak se otišlo toliko daleko da trenutno postoji preko dvesta različitih ukusa koji mogu biti doživljeni jednim klikom. Možete jesti slaninu i ćevape i piti pivo do besvesti bez ikakvih posledica. Vaša jetra će biti očuvana, koncentracija holesterola u krvi kao da imate dvadeset, a ne dvesta dvadeset godina.
Veći intenzitet i nove, inovativnije tipove zadovoljstva morate ipak zaraditi. To se postiže kroz prihvatanje onoga što vam Ausvajs preporučuje. Dakle, ukoliko vam je savetovano smanjenje besa, smanjićete bes. Ukoliko vam je preporučeno povećanje straha, povećaćete strah. Toliko je jednostavno.
Samo valja poslušati implant. I staviti emocije po strani… ali one su već regulisane, tako da ni to nije vaš deo posla. Samo prihvatajte dobronameran savet Ausvajsa i to je sve. Što saradljiviji budete, viša će biti verovatnoća za ovomesečni bonus u vidu dva nova tipa fizičkog zadovoljstva i izglednija mogućnost pojačavanja intenziteta zadovoljstva za dva dodatna stepena. Zaslužena nagrada.
Nove vrste zadovoljstva bivaju programirane svakoga dana, te nikada nemojte misliti da ne dolazi nešto još bolje. Samo stiskajte YES na implantu i mogućnosti samozadovoljavanja širiće se u nedogled. Vi ste sopstveni mali Bog. Za ljubitelje intelektualnog zadovoljstva, tu je virtuelna stvarnost koja nikada neće biti nadmašena realnom stvarnošću. Nekoliko klikova na ručnom implantu radi odabira vama najprijemčivije virtuelne stvarnosti dovešće do slanja signala elektrodama u višim moždanim centrima i iniciranja nezaboravnog iskustva koje može trajati koliko god želite…
Ukoliko redovno prihvatate dobronamerne savete Ausvajsa, razume se.
Ako pak odbijete preporuku Ausvajsa o korekciji određene emocije, on će vas uporno podsećati da je vaš neurohemijski balans poremećen. Najpre će to činiti svakih deset minuta, zatim svakih pet minuta i, konačno, svakih šezdeset sekundi. Alarm će se oglašavati u vidu sve crvenijeg ekrana i sve glasnijeg zvuka, koji će na kraju dostići intenzitet i oblik najjače sirene koja se može zamisliti.
Tako, čak i ako sami ne shvatite da je u vašem ličnom interesu korekcija psihološkog disbalansa, naći će se u vašoj blizini neka dobra duša koja će vam objasniti da je za vas najbolje da pristanete na preporuku Ausvajsa i korigujete sopstvene emocije. U ekstremnim odstupanjima od referentnih vrednosti, implant zadržava legitimno pravo da opomene šalje i u kraćim vremenskim razmacima od jednog minuta.
Osim toga, na ekranu će se pojavljivati ponavljana upozorenja o mogućem smanjenju dostupnih doza fizičkih zadovoljstava ili smanjenju broja dostupnih sati u virtuelnoj stvarnosti za naredni mesec. Tako da imate izbor: glasan alarm i manjak dostupnih zadovoljstava za idući mesec ili veća dostupnost zadovoljstava i odsustvo sirene. Vi birate.
Džozef je stisnuo YES na implantu, potom se pridigao u fotelji i pritisnuo taster sa svoje desne strane. Na stolu se pojavio otvor u kome su se prikazala četiri šprica različite sadržine. Prvi je sadržao proteine, drugi ugljene hidrate, treći esencijalne masti, četvrti vitamine i minerale. Sadržaj jednog po jednog ubrizgavao je u svoj krvotok preko kontinuirano otvorene venske linije na levoj nadlanici.
To je bio doručak.
Sada je spreman za radni dan.
Za GLEDIŠTA piše: Nikola Pantić
Politika privatnosti
Da bismo čitaocima pružili najbolje iskustvo, koristimo tehnologiju takozvanih kolačića za čuvanje i pristup informacijama o uređaju sa kojeg pristupate ovoj adresi. Vaša saglasnost omogućava programu da automatski obrađuje podatke. Nepristanak ili povlačenje saglasnosti neće negativno uticati na karakteristike. Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
