Izvod iz poglavlja „Skroziranje lifta kroz sociološki durbin (Azbučnik)“ nove knjige profesora dr Dragoljuba B. Đorđevića: Lift nije igračka – Sociološka kazivanja o Liftu (u, ispred, iza i okolo njega), u izdanju Prometeja iz Novog Sada i Mašinskog fakulteta u Nišu.
No hajde za trenutak da obrišemo ovo zamagljeno staklo ispred nas, sprečava nas da vidimo put pred nama.
Nebojša Radić
Delo iz oblasti humanistike definiše njegova tema i ozbiljnost kojom se njoj pristupa, a ne autorska intencija da pisanje o njoj zvuči manje zastrašujuće neupućenom uhu.
Jelena Loma
Oteže se uvodno razmatranje.[1] Konačno, liftovi; počnimo da se vozimo – čas gore, čas dole. I posmatramo šta se dešava unutar njih, ispred i iza, okolo, levo i desno.
Žalim za tim što nemam sociološku snagu jednog E. Gofmana iliti Đ. Šušnjića, mog profesora na niškom studiju sociologije, kojom bi prodornije savladao i istražio (i izložio rezultate) pojavu – lift kao najmanja sociološka laboratorija. Šta je tu je! Umesto pravdanja, taman posla i uzmicanja pred preprekama, treba otpočeti s rabotom. Vreme je da uveličavajuću srču malčice izoštrim kako bih se bolje usmerio na problem, vodeći se porukom Josifa Brodskog (Bródskiй): „Čovek je ono što gleda.“ O penjalu nadalje ne pričam oklevajući.
Moj će zadatak čitaoče biti da Te provedem kroz čitavu azbuku, odvedem od slova A do slova Š, a na tebi je da proceniš koliko ti je putovanje prijalo i da li si na njemu nešto spoznao.[2]
Liftovski azbučnik donekle jeste razvezane strukture. Pod svakim slovom spremio sam po tri crtice – ukupno devedeset. Treba čitati unutar redova, ali i između njih. Nego, pođimo redom.
A
About Elevators (jun 2020)[3] U napisu: „Osamnaest interesantnih činjenica o liftovima“[4] – skinutom sa interneta, koncizno, da se sažetije ne može iskazati, jasno piše:
„Kladimo se da ne razmišljate mnogo o liftovima u vašim životima: ipak, oni ispunjavaju izuzetno važnu svrhu u našoj svakodnevici. Liftovi su imali veliki uticaj na savremenu arhitekturu i projektovanje. Zahvaljujući inovacijama ovog prevoznog sistema, u mogućnosti smo da prolazimo brzo kroz brojne spratove bez obzira na težinu, menjajući tako način na koji se krećemo kroz zgrade koje posećujemo svakog dana.
Pomislite samo na liftove sa kojima se stalno srećete kad idete kod lekara, u tržne centre, na posao, u školu ili određena mesta tokom vaših odmora. Sa preko 900.000 trenutno funkcionalnih liftova samo u ovoj zemlji, računica kaže da imamo jedan lift na 344 korisnika. Kretanje gore i dole pomoću lifta ili pokretnih stepenica može da bude deo vaše dnevne rutine, ali evo 18 zanimljivih činjenica o liftovima za koje smatramo da će promeniti način na koji mislite o ovim mašinama.
1. Amerika trenutno ima preko 700.000 liftova.
2. Liftovi su statistički najbezbednije prevozno sredstvo.
3. Liftovi su 20 puta bezbedniji od pokretnih stepenica.
4. U rimskom Koloseumu, preko 200 robova je ručno pokretalo 24 lifta.
5. Uprkos strahu od zaglavljivanja ili slobodnog pada u liftu, vožnja liftom je zapravo bezbednija od vožnje automobilom. Prosečno 26 ljudi pogine svake godine u nesrećama sa liftovima (i to uglavnom tehničari koji rade na liftu, a ne putnici) dok 26 ljudi pogine svakog sata u saobraćajnim nesrećama.
6. Prosečni korisnik se liftom vozi četiri puta na dan.
7. Prvi lift sa ručnom kontrolom za korisnike ugrađen je u njujorškom Meriotu.
8. Svaka tri dana, liftovi prenesu broj putnika jednak populaciji na zemlji (Every three days, elevators carry the equivalent of the Earth’s population).
9. Najviša nadmorska visina koju jedan žičani lift može da dostigne iznosi oko 520 metara.
10. Svaki lift drži nekoliko kablova, a svaki od tih kablova je sam dovoljan da bezbedno prenosi ceo lift i putnike u njemu.
11. Dugme za zatvaranje vrata u liftu je zapravo placebo dugme, napravljeno da putnicima pruži iluziju o kontroli tokom njihovog putovanja liftom. Od 1990. godine naovamo proizvođači liftova su uklonili funkciju za zatvaranje vrata iz skoro svih liftova zbog automatskog zatvaranja.
12. Svaka tri dana, liftovi prenesu broj putnika jednak populaciji na zemlji (In every three days elevators carry equivalent of entire Earth’s population).[5]
13. Prvi lift u javnoj zgradi postavljen je u jednoj devetospratnici u Njujorku
14. Izumitelj savremenog lifta, Eliša Grejas Otne (Otis), onovao je kompaniju koja i danas snabdeva većinu liftova.
15. Prvi zapis o liftu potiče iz trećeg veka pre nove ere u Grčkoj. Izumitelj tog jednostavnog lifta bio je matematičar Arhimed.
16. Muzika u liftovima se pojavila dvadesetih godina prošlog veka kako bi umirila uplašene putnike koji su se po prvi put vozili liftom.
17. Neki od najpoznatijih liftova su lift u Ulaznom luku u Sent Luisu (čija kabina putuje kroz luk), lift Santa Žusga u Lisabonu (jedan od prvih liftova na parni pogon), lift Laserda u Salvadoru (jedan od najprometnijih liftova na svetu). Tajpej 101 (liftovi na raketni pogon!) lift Banlong u Kini (smatra se za najveći lift na otvorenom), lift Luvr u Francuskoj (čija je kabina otvorena) i lift u hotelu Luksor u Las Vegasu (koji putuje pod uglom od 39 stepeni).
18. S obzirom na to da se taj broj smatra izuzetno nesrećnim u mnogim zemljama, mnoge zgrade uklanjaju 13. sprat sa svojih planova spratova. Kompanija Otis liftovi (Otis Elevator Company) procenjuje da oko 85% zgrada sa njihovim liftovima nema dugme sa brojem 13.“
Komentar teksta je izlišan. Ne odolevam da na samom početku ne potcrtam kako je on samodovoljan da me odbrani od eventualnih spočitavanja sociološke sabraće o tome da je pojava zvana liftom sociološki bezvredna i da su zaludni napori da joj se obezbedi dostojno mesto u istraživanjima.
Aboridžini (avgust 2021). Tek je druga crtica, a moram da ilustrujem primer rasizma prema domorodačkom narodu u dalekoj Australiji uz pomoć svedočenja našeg iseljenika Predraga Vučinića. Unutrašnost podizača i ono ispred njega samo su prostor za iskazivanja neljudskosti. Gospodin Vučinić piše:
Moje komšije Aboridžini
U Melburnu sam živeo u desetospratnoj zgradi namenjenoj za socijalne slučajeve. Tu su uglavnom stanovali namćorasti penzioneri, među koje i sebe ubrajam. I jedna porodica Aboridžina. Glava ove porodice je bio komšija Tomas, a uz njega supruga ili partnerka Lin i dvoje sitne dece.
Tomas i Lin su konzumirali narkotike, on „teške“, a ona „lake“. Deca su jela uglavnom čokoladne krofne. Deo porodice bio je i pas, veliki i ružan, kojeg smo se svi plašili i zaobilazili u širokom luku. Noćne svađe ove porodice su bile neshvatljivo glasne, Policija je dolazila da ih umiruje i hapsi, ali su se oni i sa njima raspravljali.
Apeli penzionera da se Aboridžini oteraju iz zgrade nisu uspevali.
U goste su im često dolazili drugi sunarodnici, to je njihov običaj – ma gde bio ako imaš svog Aboridžina tu ti je prenoćište obezbeđeno.
Imao sam priliku i čast da posetim njihovu „jazbinu“. Tako nešto nisam nikada video, kao da je bačena ručna bomba, a slegla se prašina…
Porodica je često vreme provodila ležeći ispod drveta ispred zgrade. Tu su voleli i da spavaju.
Tada sam radio kao raznosač kolača po restoranima i uvek mi je ostajalo krofni punih šećera napunjenih pekmezom i svaki dan sam ih davao njihovoj deci. Tomas i supruga nisu ništa jeli.
U ovu lepu zgradu je često dolazio i moj sin tinejdžer Stefan. I on se sprijateljio sa neobičnim komšijama. Jedini je smeo da sa njihovim psom uđe u lift.
Ostale komšije su me odmah opomenule na nenormalno ponašanje deteta koje se sa „Aboridžinima pozdravljalo i veselo pričalo“. I tako su tekli dani u mom Diznilendu, deca su svaki dan dolazila po krofne, lepo su se i ugojila jer verujem da nisu mnogo više od tih krofni ni jela.
Elem, jedne večeri ispred lifta sretnem komšiju Tomasa. Pita me da li je Stefan stigao u Tutaniju. Meni je bilo jako smešno, zamisli Tutanija, suzdržah se od smeha i kažem mu da je stigao. On me zamoli da ga pozdravim.
Nazovem Stefana koji je tada već mesec dana bio u Švajcarskoj i kažem mu da sam sreo Tomasa i da me je pitao da li je u Tutaniji. Obojica smo se nasmejali, a onda mu rekoh da ga je pozdravio. Sin je zaćutao, a zatim mi kazao da je on jedini koji ga je pozdravio. Moj sin Stefan u Melburnu ima i tetku i teču, i strinu i babu, bratiće i sestričine, drugove iz škole i kluba… (Vučinić, 2021:21; kurziv dodat).
Koještarije! Nije nego da australijanski penzioneri imaju tapiju na socijalne stanove. Zahtevajući da se aboridžinska familija – koju ne bi trebalo „amnestirati“ zbog sitnih sagrešenja – prinudno iseli, zar se ne pitaju na čijoj su zemlji zgrade podignute i kakva su sve zlodela učinili njihovi preci (oni ih nastavljaju u blažoj formi) prema starosedeocima.
Zar „protestantski humanizam“ ide dotle da je sumnjiv svako ko stupi u razgovor sa njima pred penjalom – kamoli da se skupa u njemu provoza. Aboridžin Tomas je ljudskošću uzvratio na punovredan odnos Srbina Stefana, i to kada se ona zagubila i kod njegove svojte (tetke, teče, strine, babe, bratiće, sestri- čine…).
I šta sad, kakva tu priča o liftu, kučetu, čokoladnim krofnama, opojnim tvarima, umirovljenicima, protestantima…? Reč je išla o Australcima i njihovom rasizmu spram Aboridžina.
Onome ko želi da se iscrpnije upozna sa tužnom sudbinom Aboridžina preporučujem možda najuputniju knjigu o tome Aboriginal Australians: A history since 1788 (Broome, 2010).
Ne prođoše ni celih šest meseci od ispisivanja crtice „Aboridžini“ kad Novak Đoković, naša dika, dožive njihovu sudbinu koju je Aleksandar Apostolovski maestralno opisao u kolumni „Kako je Nole postao Aboridžin“ (2022:6): „Ako mu ipak zabrane da igra, iako je potpuno zdrav i ne servira viruse, postaće jasno da je dekretom odlučeno da Novak mora da se odstrani iz sveta tenisa. Srbin će tako postati Aboridžin, veliki ratnik koga su stavili u rezervat…
Za uljeza mondenskog sporta najveća nagrada bila bi da ga istrebljeno pleme starosedelaca Australije, slavni narod Aboridžina, proglasi za velikog poglavicu!
Zaigraj njihov ratnički ples, Novače!“
Napis potpisujem s gorčinom u ustima.
Akademici (maj 2022). Piše mi prijatelj P. Georgievski: ,,Pročitao sam tvoj tekst na temu lift[6], na prvi pogled tema nebitna, a dao si slojevitu psihološko-sociološku analizu malograđanštine i degradacije načina života u, pre svega, tridesetogodišnjem tranzicijskom periodu društava i država koji su nastali na krševinama bivše nam zajedničke Države. I ja mogu da ti ispričam dva slučaja oko teme „lift“.
Prvi slučaj. U 1986. godini Filozofski fakultet u Skoplju organizovao je ekskurziju za nastavnike u tadašnjoj „Severnoj Grčkoj“; od 1988, kada su uvideli grčki zvaničnici da će se Jugoslavija raspasti, taj njihov deo nazvali su „Makedonijom“, odnosno „Centralnim delom Makedonije“, da bi mogli da traže promenu imena Republike Makedonije.
Kada smo obišli nekoliko mesta, stigli smo autobusom u mesto zvano Platamona, gde je pre polaska Filozofski fakultet rezervisao prenoćište u jednom hotelu koji je imao lift. Četvoro starijih profesora, i među njima jedan akademik, ušli su u lift, ja i još dvoje kolega sačekali smo da oni izađu iz lifta i mi da ga pozovemo i idemo u sobe koje smo dobili na recepciji.
Nakon izvesnog vremena ponovo su ovi profesori s prtljagom sišli na prizemlje odakle su ušli u lift. Ja ih pitam zbog čega ste sišli sa prtljagom dole. Oni u jedan glas odgovaraju: „Na spratu gde smo trebali da izađemo i idemo u sobe koje smo dobili lift nema vrata“, a jedan od njih kaže: „Daj ponovo da idemo da se penjamo, možda smo pogrešili sprat. Oni su ponovo uključili dugme za peti sprat, ali opet su Sišli na prizemlje“. Nanovo kažu: „Nema vrata za izlazak iz lifta“.
Ja sam shvatio u čemu je problem i reknem profesorima: „Mogu li ja da uđem u lift i da vidim da li stvarno nema vrata za izlaz iz lifta, što je nemoguće.“. Oni su se saglasili, i ja uđem i penjamo se do petog sprata – i oni kažu: „Petre, vidiš da nema vrata. A zašto su oni tako smatrali? Zbog toga što, kada su ulazili u ikoji lift u zgradama u Skoplju, lica su im odmah bila okrenuta prama vratima. Ja njima velim: „Profesori, okrenite se suprotno vratima u koja ste ušli i videćete vrata iz koja možete izaći. Kad su to uradili, jedan od njih je promrmljao: „Ama smo glupi!“
Kada sam to ispričao jednom drugom profesoru, poznatom istoričaru Hristu Andonov-Poljanskom, koji je isto bio s nama na ekskurziji, počeo je da se smeje i rekao mi je: „Zašto si im to pokazao, nek se vozikaju liftom čitav dan!“[7]
Jasno k’o dan da su trećedobaši, stariji ljudi – ne starci – posebno akademici koji su po pravilu vrlo stari, konzervativni, labavo prilagodljivi na novotarije, i izbegavaju ih. I sve to nije strašno dok ne ide dotle da, zbog odbojnosti prema novinama, oni ne žele da se bar upoznaju sa njima i kada pritreba pitaju mlađe kako se koriste. Nema tu mesta stidu. Akademik i univerzitetski nastavnici makar su priznali da su ispali smešni – „Nismo znali da postoji ovakav tip liftova!“
Nisu jedini, jer izumiteljstvo začas menja način upotrebe određenog pomagala na koji smo se privikli decenijama i postaje rutina. Ako nam neko ne pokaže novi red stvari, pa ga još lično i ne isprobamo, eto idealne prilike da se obrukamo i pred sobom, što manje boli, i pred drugima, što se teško prima.
Tako je, radi primera, vrhunski novinar „Politike“, dopisnik iz SAD i sa Bliskog istoka, prvi put zapao na Daleki istok, boravio u luksuznom južnokorejskom hotelu i „nastradao“. Nalazeći se u visokorobotizovanoj zemlji u kojoj je sve na dugme, zaboravi da je i puštanje vode u vece šolji posle male/velike nužde na senzore.
Na nesreću, oni su smešteni ispod šolje bez uputstva na engleskom jeziku, i eto ti belaja: globtroter pritisnu pogrešno dugme, šiknu velika količina vode, poplavi kupatilo i čitavu sobu, okupa celog žurnalistu i jedinu mu belu košulju…
Te večeri niti je mogao da siđe do recepcije i teleksom se javi redakciji, niti je izašao van da uživa u čarima Seula. A trebalo je da se presrami, samo da zvrcne telefon i pita recepcionera za savet.
Nije se presramno, stoga prošao i daleko gore od novindžije početkom dvehiljaditih, petooktobarski ministar (i nepromeniv do pre kojeg leta) jer je čitavu noć džonjao ispred skupocenog apartmana u visokopozicioniranom vašingtonskom hotelu. Bila ga je sramota da skokne do lobija, ili da zakuca na vrata članova srpske delegacije, i umoli da mu otključaju sobu, jer kakvog li malera? – dobio je karticu, a ne klasičan ključ. Hvala bogu da stranski hoteli imaju debele tepihe po hodnicima, pa je državni sluga mogao koliko-toliko da odremka u sedećem položaju pred odajama.
Uvek postoji prvi put u manipulacijama liftom i toaletom, karticom za bravu ili pojasom na avionskom sedištu… Proste su to veštine i ne iskaju bogzna kakve mudrolije.
fusnote:
[1] Štono zapovedi Sergej Dovlatov (Dovlatov): „Ali, predgovor se otegao Počnimo. Neka ovo bude početak” (Dovlatov, 2020a:11).
[2] Oponašam reči Dejana Stojiljkovića: „Posao pisca je da vas odvede od tačke A do tačke B, a na vama je da procenite koliko vam je to putovanje prijalo i da li ste na njemu nešto naučili.“ (Stojiljković, 2021:3).
[3] Ubuduće iza naslova svake crtice ide mesec i godina završetka.
[4] „18 Interesting Facts About Elevators“, by Elpro | Jun 25, 2018. u prevod sam intervenisao nekolikim interpunkcijskim znacima.
[5] Stavka 12 ponavlja osmu, samo malo drugačije počinje rečenica, koja u originalu nije ni gramatički potpuno ispravna – tvrdi prevodilac Miloš Tasić. Nedoumicu izaziva i različita brojka elevatora u SAD, ali tako je u originalu koji ne želimo menjati.
[6] Misli na članak: Đorđević, Dragoljub B. 2019v. Sociološko kazivanje o liftu (u, ispred, iza i okolo njega) izvodi iz azbučnika. Sociološka luča XIII (2):46-69.
[7] From: Petre Georgievski [mailto:petgeorg@ukim.edu.mk] Sent: Thursday, December 02, 2021 1:16 AM To: Dragoljub B. Djordjevic Subject: RE: Brka predlaže; kurziv dodat
Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: prof. dr Dragoljub B. Đorđević
