Iz busa izlazimo kod zgrade TV5. Već je pao mrak i nikome nije posebno do vožnje, naročito ne meni, koji više i nemam funkcionalan skejt. Ovo je i dobro mesto za rastanak jer je otprilike na pola puta svima. Bojana je na Bulevaru, Kaća je kod Voždove škole, a Mitar i ja kod Tasine.
– E, je l neko gladan možda? – pitam.
– Mogla bih nešto da jedem – kaže Kaća.
– I ja – dodaje Bojana.
– Ja sam uvek gladan – kaže Mitar.
– Ajmo na pljesku – predlažem – Znaš, Bojana, kao hamburger, samo domaća, istovremeno socijalna, ali i bolja verzija, s pravim mesom, a ne sa sojom.
– Ammm, znam šta je pljeskavica. Nisam otišla pre sto godina, niti su mi izbrisali pamćenje – malo uvređeno kaže Bojana.
– Znam, znam, zajebavam se. Ajmo u Pikant.
Posle svih mesta za vožnju skejta, Mekdonaldsa i sobe u kojoj mi je komp, Pikant je moje omiljeno mesto u gradu. To je stara ćevabdžinica, prekoputa TV5 zgrade, u koju me je baba vodila posle parka. Da, i baba me je vodila u Čair, ne samo deda. Kada bih se toliko istrčao i iskakako da više ne bih mogao da stojim na nogama, baba bi me odvela u Pikant na pljeskavicu, da mi doda dovoljno energije da mogu na nogama da se vratim kući. Oduvek sam obožavao da jedem pljeskavice, ali do otprilike jedanaeste godine nisam mogao da pojedem celu, već sam uvek jeo bez gornjeg dela lepinje. I uvek praznu. Tek sam nedavno počeo da stavljam urnebes i kisele krastavce.
– Nemojte da vadite još – kažem kad izađemo iz Pikanta.
– Brate, bukvalno umirem od gladi – kaže Kaća.
– Mitre, je l radi Boki večeras? – pitam.
– Otkud znam, što? – odgovara Mitar.
– Pa, pitaj ga, pusti mu poruku.
– A zašto?
– Ako je tu sad, možda može da nas pusti na krov.
Boki je lik koji radi na TV5. Zgradu zovemo TV5 zato što se televizija nalazi na poslednjem spratu i ima ogromni svetleći signal, koji se vidi s bilo koje tačke u gradu. TV5 zgrada je jedna od najviših zgrada u Nišu i – ako verujemo Ivani iz moje osnovne, koja živi u njoj, i koja se u drugom razredu hvalila brojem spratova – ima 22 sprata. Mitar zna tog lika, Bokija, koji nas je nekoliko puta pustio gore. Pogled s krova je neverovatan.
– Aj, sad ću da ga cimam – kaže Mitar.
– Ja neću da jedem hladno meso – kaže Kaća.
– Kaćo, aj ne smaraj. Boki je zalepljen za mobilni, verovatno mu već odgovara.
– Tu je, kaže da se popnemo, ali da donesemo i njemu pljeskavicu – javlja Mitar.
Boki uglavnom radi noćne smene i zadužen je za reklame. Tip je opsednut TV reklamama i često se ljudima predstavlja kao reklamofil ili reklamožder. Mitar i ja ga zovemo EPP-men, ali on i nije nešto oduševljan tim nadimkom. Hvali se da kod kuće ima više od 300 VHS kaseta isključivo s reklamama s niških, regionalnih i nacionalnih TV kanala. Ima i nekog kuma u Nemačkoj, navodno jednako opsednutog, koji mu nasnimava i šalje kasete s tamošnjim reklamama. Kaže da mu je cilj da jednog dana otvori muzej reklama – prostor ispunjen gomilom televizora na kojima bi se non-stop vrtele samo reklame. Svaki TV bi imao po dva para slušalica, tako da možete s devojkom da uživate u reklamama, koje inače izbegavate kada gledate TV kod kuće. Da, Boki je čovek s ubedljivo najopskurnijim hobijem na svetu.
– Ima sve? – pita Boki i pruža ruku kroz, jedva odškrinuta, metalna vrata.
– Sve što si tražio. Urnebes, kupus, senf i ljutenica – odgovaram.
– A tucana? Ne puštam ako nema i tucana.
– Ima i tucana, ajde otvaraj – kažem mu.
– Pa, fala na dostavi, izvolte – kaže i pušta nas na terasu na krovu.
– Kaću znaš, a ovo je Bojana, naša drugarica iz Čikaga , i ne, ne može da ti snima reklame tamo – kaže Mitar.
– Čikago? Opa Miki. Let za Čikago. Lepo. Trebalo je da tražim gurmansku onda.
Kaća i Bojana odlaze do visoke ograde i odmah vade pljeskavice. Krećemo za njima, ali nas Boki zaustavlja.
– Ček, ček, de ćete be? – pita.
– Pa da jedemo – kaže Mitar.
– Polako, pa neće se istopi.
– Ali će da se ohladi – kažem.
– Će je zagrejemo na reflektor, ne brini, hehe.
Boki nam deset minuta priča o tome kako traži način da prebaci sve kasete na DVD diskove. Ne zna koliko bi to moglo da ga košta, samo zna da je potrebno puno vremena. Fora s njim je što je relativno zanimljiv, što znači da je zanimljiv samo dok imate strpljenja za njegove budalaštine, a kad vam se pljeskavica hladi, a devojka koja vam se sviđa više vremena provodi s vašom bivšom devojkom, malo i nemate živaca za razgovor o različitim video formatima.
– Ajde, nemoj mi cupkate više tu – konačno kaže Boki – Će crknete gladni. A će vam pobegnu i cure.
Kad im priđemo, Kaća i Bojana su pojele već po pola pljeskavice.
– Šta kažeš? – pitam Bojanu.
– Vau, stvarno pravo meso, ne mogu da verujem – odgovara ironično i punih usta.
– Ma jebi se, bre – kažem, ali ne mislim to istinski, već više onako, na sladak način, kao, kažete to i zamišljate da vas ona potom udari u rame, pa vas juri, pa se zagrlite, pa zagrizete njenu pljeskavicu, pa se malo ljuti, ali zapravo joj se to sviđa, pa se poljubite, sve to u službi čiste romantike.
S krova se vidi skoro ceo grad. Fudbalski stadion Radničkog, zapravo i čitav Čair, kad bolje razmislim, Bulevar prema Banji, odakle smo došli, Crveni pevac, pa dalje Voždovom ulicom prema centru grada. Noću, ovako osvetljen, Niš izgleda kao one makete kojima se simulira centralni nervni sistem ili neko kompleksno postrojenje, kad se ne vidi kako zaista izgleda, već je kao neka metropola, kao Njujork. Ok, preterujem, ali izgleda jako dobro, mnogo veći nego što zapravo jeste. I ne znam da li je to zbog nadmorske visine ili čega već, ali nekako je vazduh čistiji ovde i nije ni toliko vruće. Sve je bolje na krovu zgrade TV5.
Iz pravca raskrsnice na Crvenom pevcu čuje se škripa guma, a potom i udarac. Dva automobila su se sudarila. Jedan je skretao levo na semaforu, a drugi se iz suprotnog pravca kretao pravo. Nemam pojma ko je kriv, ali deluje kao dosta glup sudar.
Ne možemo da vidimo koliko su kola oštećena, ali obojica vozača su izašla iz automobila i urlaju jedan na drugog. Ne uspevamo da razaznamo sve reči, ali psovke poprilično jasno odzvanjaju čak do krova dvadesetdvospratnice. Bojana počinje da jauče.
– Šta je bilo? – pitam, strahujući da nije u lepinji slučajno zagrizla parče stakla ili tako nešto.
– Ništa, samo me saobraćajke uvek iseku.
– Šta, imaš traumu neku? – pita Kaća.
– Aha, imali smo saobraćajku pre dve godine. Bilo je poprilično zajebano.
– Sranje… Neko stradao? – pita Mitar.
– Samo auto, srećom. Ja sam završila s potresom mozga, a mama i tata solidno ugruvani. Ali, da, isprevrtali smo se i kola su završila na đubrištu. Jako, jako zajebano.
– Da, ono, near death experience – kažem.
– I ja sam imao jedno near death experience – ubacuje se Mitar.
– Jao, brate, ajde ne seri, molim te – kažem.
– Što? Šta je bilo? – pita Bojana.
– Ma, kreten lupa gluposti, nikad nije bio ni blizu near death experience.
– Ti znaš! – kaže Mitar.
– Naravno da znam, moronu, to se ne računa!
– Sad me još više zanima šta se desilo – kaže Bojana.
– Samo će da ti zgadi pljeskavicu – uveravam je.
– Ne brini, nisam gadljiva uopšte.
– Si sigurna? Ova priča uključuje mrtvu babu i gradski autobus.
– Ajde, pusti ga da ispriča, aman – kaže Kaća.
– Spavao sam kod babe na Panteleju tad jer smo krečili, pa sam išao busom u školu – počinje priču Mitar.
– Ne mogu ovo po stoti put da slušam – kažem i sklanjam se na drugi kraj terase, da na miru završim večeru.
Naravno da Mitar nikada nije bio ni blizu smrti, barem ne sopstvene. Sedeo je u tom busu i prolazio kroz formule jer smo tog dana imali pismeni iz matematike, kada je neka baba sela na sedište pored njegovog. Nije prošlo puno vremena, a baba se navalila na njega i naslonila mu glavu na rame. Mitar, tupson kakav jeste, nije se uopšte pobunio, već je samo nastavio da bulji u formule. Sedeo je tako zgrčen čitav put, štrebajući, a babina glava ga je sve više i više pritiskala. Tek kad je morao da siđe na stanici kod škole, zamolio je babu da se pomeri. Ali ona nije reagovala. Delovalo je kao da čvrsto spava, a Mitar se uplašio da će se vrata zatvoriti, bus nastaviti, a on zakasniti na pismeni. Izdrao se babi u uvo i prodrmao je, ali ona i dalje nije reagovala. Nije ni mogla da reaguje jer je bila mrtva, verovatno već neko vreme.
Kasnio je sat vremena na pismeni. Kada je ušao u učionicu, izgledao je kao, pa, kao lik na kome je pre sat vremena umrla baba. Beo kao kreč, znojav i izgubljenog pogleda. Kada ga je videla u tom stanju, profesorka mu je rekla da ide kući, da ne brine i da će raditi pismeni sledeće nedelje, kad uspe da se vrati na fabrička podešavanja. Svi smo mu čestitali kako je uspeo to da izvede.
Generalno, volim ovu priču, dosta je jaka, ali me nervira to što Mitar sebe predstavlja kao neku žrtvu. Pored cele mrtve babe, nekako je on žrtva. I priča tu usranu priču svaki put kad upozna neku novu devojku. Svaki. Jebeni. Put. Ne znam da li pokušava da smuva Bojanu, jer do sada uopšte nije izgledao zainteresovano, i ne znam da li bi bio toliki izdajnik, toliki Juda, Jago i Vuk Branković u jednoj osobi, pa da mi tako zabode nož u leđa i počne da muva devojku koja mi se sviđa.
Ali kreten je to, a ovo mu je oprobana taktika za muvanje riba. Misli da će, ako ispriča priču koja više priliči jeftinom italijanskom hororu, devojke pomisliti kako je osećajan i smuvati se s njim iz sažaljenja. Mada, ne brinem previše, jer mu zapravo nikada nije uspelo da tako smuva devojku.
Jednom je, doduše, prvo smuvao devojku, a kada je ova provalila da je Mitar budaletina i polako počela da radi na planu evakuacije, posegao je za tajnim oružjem – pričom o mrtvoj babi. Ne samo da devojka nije pala na tu foru, nego ga je pitala na koje rame mu se baba navalila, da ona ne bi napravila istu grešku. Zapravo, na kraju su raskinuli zbog njenog sujeverja, jer je počela da se tripuje da je Mitar nekakav vesnik smrti. Predlagao sam mu više puta da, ako već ide s tom pričom, proba malo da je obogati jer, očigledno, nije dovoljno efektna. Mogla bi babi da krene pena na usta, da joj krvare oči ili, možda najbolje od svega, da uopšte ni nema oči.
Čujem Bojanu kako umire od smeha i udaram još jednu recku na listu Mitrovih potpunih promašaja. On jeste moj najbolji prijatelj, ali je potpuni idiot. Često se pitam da li mi je najbolji prijatelj zato što je potpuni idiot ili je potpuni idiot zato što mi je najbolji prijatelj.
Do knjige samo nekoliko klika, nakon prvog, gore, klikom na knjigu, do onlajn knjižare Delfi.
– Reci, kakav heroj – kažem kad se vratim.
– Oduševljena sam – kaže Bojana.
– E, jebite se oboje. Ne dao vam Bog da ikada doživite nešto slično – kaže Mitar.
– Šta? Da nam neko umre od dosade pored nas? – kaže Kaća.
– Jebi se i ti Katarina, znaš!
Boki iznosi kasetofon na terasu i uključuje radio. TV5 ima i radio stanicu. Ne mogu da se pohvale jednako kvalitetnim sadržajem kao na TV-u, ali uveče često ide bolja muzika nego preko dana, verovatno zato što je slušanost manja, otkud znam.
– El imaju dame neku muzičku želju? – pita.
U Mitrovu čast, Bojana naručuje Elderly Woman Behind the Counter in a Small Town od Pearl Jam, ali nemaju tu pesmu, pa se odlučuje za nešto malo komercijalnije, I Heard It Through The Grapevine od Creedence Clearwater Revival. Boki ulazi unutra i sledeća na repertoaru je Bojanina muzička želja. Sve četvoro igramo, podrigujući na pljeskavice, koje se nisu slegle. Dobar deo imam snimljen kamerom.
Creedence Clearwater Revival – I Heard It Through The Grapevine
Boki je, po svemu sudeći, šampion romantike. Da sad moram u Simsu da napravim sopstvenu verziju mini-raja, ovako bi izgledao. Soliter, noć, osvetljen grad, pljeskavice iz Pikanta i plesanje s najlepšom devojkom na svetu uz Creedence Clearwater Revival. Kaću i Mitra bih izbrisao ili bi ih poslao da obiđu ćaletovog miljenika Novicu.
Piše: Uroš DIMITRIJEVIĆ
Odlomak iz romana DASKE
PROČITAJ JOŠ
ODABERI JOŠ
