„Мистеријо светлости, од кад си ме прожела – растем дивећи се вечној лепоти коју ми допушташ да видим.” Пол Гоген
Ову Гогенову реченицу сам први пут прочитао у једној заборављеној књизи код трговца старим књигама на Зеленом венцу у Београду, док сам чекао баш један којег нема, од хиљаде аутобуса који су туда пролазили.
Лист је био оштећен, слова бледа, али овај ред ме је зауставио. Светлост – тако једноставна ствар, а ипак толико недокучива. Не само да нам омогућава да видимо, већ и да осетимо свет. Она је свуда и нигде, опипљива и недостижна, научна чињеница и поетски сан.
Овај есеј је мој покушај да истражим ту мистерију светлости – њену моћ да те трансформише, да те уздиже, да ти открије лепоту коју често, у журби, превидиш. Није само филозофско размишљање; то је и мој лични дневник сусрета са светлошћу – у уметности, у природи, у тренуцима кад сам најмање очекивао њену присутност. Кроз Гогенову визију, кроз призму културе, науке и личног искуства, светлост је постала не само оно што видим, већ и оно што јесам.
Пол Гоген – Аутопортрет (1888) са портретом Емила Бернара (у улози Жана Валжана, протагонисте „Јадника”) у позадини, за Винсента Ван Гога
СВЕТЛОСТ КОЈА РАЂА И УБИЈА
Гоген је говорио о светлости као о откровењу, али знао је и њену окрутност. На Тахитију, под тропским сунцем које „сече” попут мачете, његова платна су цветала јарким бојама, али истовремено, његов живот је пропадао. Сифилис, сиромаштво, депресија – све то је било тамо, у сенци оних сјајних жутих и црвених тонова.
Напустио је европске салоне да би трагао за исконском лепотом на далеким обалама, вероватно је у тим зорама налазио инспирацију. Његове слике, пуне смелих боја и живих контраста, нису само прикази тропских предела, већ покушај да се ухвати тренутак кад светлост оживљава све што дотакне.
Једном сам у Лувру стајао пред његовом сликом „Оче где идеш?” (коју многи погрешно називају „Где долазимо?”). Осветљење је било лоше, рефлекси на стаклу су ме нервирали, али у једном тренутку, кад се гунгула стишала и гомила разишла, угледао сам је како трепери. Тај контраст – између Гогенове уметничке визије и његове бруталне стварности – ме је дуго прогањао.
Светлост у његовим делима није само физичка; она је откровење, позив да видиш дубље, да проникнеш у суштину ствари. Мистерија светлости коју он велича лежи у том двоструком дејству: она обасјава свет, али и тебе, откривајући лепоту коју носиш у себи.
ГОГЕНОВА ПОТРАГА ЗА СВЕТЛОШЋУ
Да бисмо разумели Гогенову мисао, морамо заронити у његов живот – живот пун противречности, борби и неуморне потраге за истином. Пол Гоген, некада успешан берзански посредник у Паризу, крајем 19. века напушта удобност буржоаског живота, осећајући да га европска цивилизација гуши. Кренуо је на путовање, прво у Бретању, а затим на Тахити и Маркиска острва, трагајући за нечим како је говорио – чистијим, исконскијим.
Његова уметност била је побуна против академизма и материјализма. Док су импресионисти попут Клода Монеа трагали за пролазним ефектима светлости, Гоген је ишао даље – за њега, светлост није била само игра боја, већ симбол дубљег смисла. Његове слике, са смелим жутим, црвеним и зеленим тоновима, покушавају да задрже тренутак просветљења, кад светлост открива вечност у обичном.
Кад је писао о „мистерији светлости”, Гоген је вероватно мислио на тај унутрашњи сјај који је осећао стварајући, на ретке тренутке кад је уметник у хармонији са светом.
Ипак, Гогенов живот није био бајка. Његова потрага за светлошћу била је праћена сиромаштвом, болешћу и усамљеношћу. Можда је управо у том контрасту – између сјаја његових слика и таме његовог живота – лежала права мистерија. Светлост коју је видео није била лака утеха; она је била изазов, позив да расте кроз бол, да проналази лепоту чак и у патњи.
ДВОСТРУКА ПРИРОДА СВЕТЛОСТИ
Шта је то што светлост чини тако посебном? Можда је то њена двострука природа – она је истовремено присутна и неухватљива. Свуда је око тебе, а ипак је не можеш задржати. Попут времена, светлост тече, мења се, игра се са твојим чулима. У подневном сунцу, она је оштра, готово сурова, откривајући сваку несавршеност. У сумрак, постаје мека, милује пејзаж и улива спокој. У сваком од тих тренутака, она ти нуди нову перспективу, нови начин да видиш свет. Као да те учи да је лепота у промени, у непрестаном плесу између светла и сенки.
Научници су вековима покушавали да дешифрују светлост. Исак Њутн је разложио сунчев зрак на спектар боја, показујући да је светлост састављена од таласа. Алберт Ајнштајн је отишао даље говорећи да је светлост истовремено и честица и талас, односно основни елемент васељене. Ипак, ниједна формула не може објаснити зашто те залазак сунца оставља без речи, или зашто треперење звезда буди чежњу за нечим недостижним. Светлост је научни феномен, али и поетски симбол, мост између материјалног и духовног.
Та двострука природа чини светлост јединственом. Она је мерљива, а ипак неухватљива; објективна, а ипак дубоко субјективна. Кад Гоген говори о „мистерији”, он можда управо на то мисли – на немогућност да се светлост у потпуности објасни, на њену способност да те увек изнова изненађује.
РАСТ КРОЗ СВЕТЛОСТ
Гогенова реченица говори и о расту. „Растем”, каже он, „дивeћи се”, и у томе лежи дубока истина. Светлост не само да обасјава, већ те и мења. Кад допустиш да те њена магија дотакне, почињеш да видиш ствари другачије. Обична стабљика траве, осветљена јутарњом росом, постаје уметничко дело. Лице вољене особе, обасјано свећом, открива дубину емоција коју речи не могу да опишу. Светлост те учи да цениш такве детаље, да застанеш и дивиш се. Она те подсећа да је лепота свуда, само треба да је уочиш.
Не волим да фотографишем. Увек пропустим најлепше тренутке док се борим са подешавањима камере. Али сећам се једног јутра на Златару, кад је магла прекрила планину, а први зраци је раскомадали на парчиће – као да неко распаљује ватру у мраку. Само сам стао и бленуо. Није била „савршена” слика, није било тренутка за инстаграм – само хладно јутро, моје уморне очи и осећај да нешто много, много веће пролази кроз мене.
Гоген је вероватно имао такве тренутке док је сликао. Можда је и он знао да ће његове слике надживети његову бол.
УНУТРАШЊА СВЕТЛОСТ У ТАМИ
Али светлост није увек спољашња, нити је увек лако уочљива. Постоји унутрашња светлост – она искра креативности, наде, љубави – која сија чак и у најмрачнијим тренуцима. Било је периода у мом животу када сам се осећао изгубљено, кад је тама туге и сумње изгледала непремостива. Али онда, у једноставном гесту доброте – пријатељском загрљају, нечијем смеху, или чак и у тренутку кад сам пронашао праве речи да изразим своје мисли – осетио сам ту искру. Та унутрашња светлост, коју Гоген можда назива „мистеријом”, подсећа да си способан да пронађеш лепоту чак и када је свет замрачен.
Таква светлост се често рађа у стваралаштву. Кад седиш пред празним листом папира, или испред платна, или док свираш у круг бесконачну мелодију, постоји тренутак кад идеје саме почну да теку. То је унутрашња светлост, она иста коју је Гоген тражио на Тахитију, она иста која покреће да волиш, да сањаш, да наставиш даље. Она је оно што чини живим, оно је то што те повезује са нечим већим од тебе самог. Светлост је знање.
СВЕТЛОСТ У РАЗЛИЧИТИМ КУЛТУРАМА
Светлост није само лични или уметнички феномен; она је и културни симбол, уткан у срж целокупног људског искуства. У свакој традицији, светлост носи посебно значење. У хришћанству, она је божанска присутност – свећа у цркви, ореол око светитеља, или Христос као „светлост света”. У будизму, просветљење је унутрашња светлост која ослобађа од патње. У индијском празнику Дивали, хиљаде лампи се пале да би се прославила победа добра над злом. У нордијским митовима, светлост је дар богова који доноси живот у ледену пустош.
Чак и у секуларном свету, светлост задржава своју магију. Палиш свеће за рођендане, као да призиваш светлост за нови циклус живота. У новогодишњој ноћи, под трептајем светла, подижеш чашу за наду и нове почетке. Ови ритуали, свесни или несвесни, подсећају да је светлост више од физичког феномена – она је симбол твоје потребе за смислом.
Једном сам у сутон посетио малену цркву на Сувој планини, нигде није било никога, само Бог и ја и свеће које су бацале мекане сенке на старе иконе. У том простору, испуњеним треперећим светлом и мирисом тамјана, време као да је застало. Светлост није била само физичка; она је била мост ка нечему дубљем – метафизичком. Тај тренутак ме је подсетио да је светлост, било да долази из сунца, свеће или из душе, увек призив да се повежеш – са светом, са другима, са собом.
СВЕТЛОСТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
Данас све теже налазимо „праву” светлост. Живимо у доба екрана – плавих, хладних, вештачких. Сећам се кад сам као дете, у кући на селу код бабе, палио петролејку; пламен је треперио, бацао сенке на зид, мирис је био густ, тврдим да је био чак и опипљив. Данас то замењује LED сијалица. Ефикасније? Да. Лепше? Нимало. Читао сам негде да је Ван Гог насликао „Звездану ноћ” под утицајем халуцинација. Можда је и Гоген видео светлост коју ми више не можемо да видимо.
У савременом добу, где си окружен вештачким светлом екрана и ужурбаним ритмом живота, лако је заборавити магију светлости. Плавичаст сјај телефона може да те одвоји од стварности, а неонска светла градова обично заклањају звезде. Често си толико заокупљен ловом на савршену фотографију заласка сунца за друштвене мреже да заборавиш да застанеш и заиста га доживиш. Ипак, чак и у том тренутку, кад подигнеш телефон да „ухватиш” светлост, постоји нешто дубоко људско – жеља да задржиш лепоту, да је поделиш са другима.
Савремена технологија је, парадоксално, и отуђила и приближила светлост. Фотографије заласка сунца делиш са хиљадама људи преко екрана, а дигитална уметност ти омогућава да ствараш нове облике светлости. Ипак, права магија остаје у оним тренуцима кад се одвојиш од екрана и допустиш природној светлости да те прожме. Зрак сунца који се пробије кроз прозор, треперење свеће за вечером, осмех непознате особе на улици – све су то мали подсетници да је лепота свуда унаоколо.
Један такав тренутак доживео сам у градском парку у Драгачеву, усред ужурбаног дана око сабора трубача. Вероватно је био понедељак пред манифестацију, предосећам. Седео сам на клупи, било је позно лето, то добро памтим, приметио сам како сунце баца златне шаре кроз лишће. Деца су се играла, смех је одзвањао, и на тренутак, из даљине допирао једноличан тон трубе и светлост је све учинила савршеним. Тај обичан призор, обасјан поподневним сунцем, подсетио ме је да лепота не захтева велике гестове – она је у малим, свакодневним тренуцима, ако само отвориш очи.
ФИЛОЗОФСКА ДИМЕНЗИЈА СВЕТЛОСТИ
Светлост је и филозофски изазов. У Платоновој алегорији пећине, светлост је симбол истине, пут из таме незнања ка свету идеја. За Хајдегера, светлост је повезана са бивством – она открива свет, али и тебе у том свету. Светлост те подсећа на крхкост постојања: као што зрак сунца нестаје у сумраку, тако и твоји тренуци пролазе. Али управо у тој пролазности лежи лепота – у способности да у сваком тренутку пронађеш вечност.
Гогенова реченица је, у суштини, позив на буђење. Она подсећа да је живот, попут светлости, драгоцен и пролазан. Сваки тренутак у којем успеш да уочиш лепоту је мали тријумф, корак ка томе да постанеш боља верзија себе. Светлост те учи да волиш детаље, да цениш обичне ствари – росом окупану траву, смех детета, топлину руке вољене особе. Она те учи да је лепота стварна, чак и ако је не можеш задржати.
ПРИЗИВ СВЕТЛОСТИ
На крају, размишљам да Гогенова мисао ипак није само поетска рефлексија – она је путоказ. Мистеријо светлости, прожми ме поново. Научи ме да растем, да се дивим, да волим. Допусти ми да видим вечну лепоту, чак и у обичним стварима, и да је носим у себи, као драгоцени дар. Светлост није само оно што видиш; она је оно што јеси и оно што можеш да постанеш. Као посебна занимљивост нека послужи то да је Никола Тесла у више интервјуа говорио како су Срби заправо задужени да на планети Земљи тргују светлом. Случајност?!
Гоген је побегао из Европе да би трагао за „исконском” светлошћу. Да ли је успео? Не знам. Али његова реченица којој сам посветио време ме подсећа да светлост није само физички феномен – то је и одлука. Одлука да отвориш очи и видиш лепоту и таму заједно. Да прихватиш да не можеш да је „ухватиш”, али да ипак покушаваш да досегнеш просветљење.
Велики Љубивоје Ршумовић је рекао да се и мрак шири брзином светлости, тиме завршавам јер на крају, светлост није само оно што те обасјава – већ и оно што у теби одбацује сенке.
Не умем са женама, иако имам еротски поглед. То је зато што сам глуп као курац. Много би времена требало да исприповедам све моје љубавне неуспехе. Да набројим сексуалне авантуре прсти једне руке су превише. А за емотивне везе мало су сви прсти које имам, укључујући и онај екстремни екстремитет, који ме и баца у очај.
Вероватно је за све крива моја стидљивост. И смотаност. И што немам материјална добра у виду куће, стана, аутомобила. Да сам барем неки спортиста, али ја се задишем док се попнем уз степенице на други спрат. Могао сам да будем музичар, али немам слуха, па гитару свирам механички, као оне лутке на навијање. Буљим у папир са исписаним акордима и дрндам, а кад запевам гласом као из бурета, сви се поваљају од смеха.
Кад бих бар умео да цртам и сликам! Оловку држим у руци као аналфабета, мора да је то неки необичан дефект, и потписујем се дечјим рукописом. Такви су ми и цртежи, невешти и јадни, нико не верује да су настали пре пет минута – мисле да сам их ископао из архиве нижих разреда основне школе. Видео сам да су неки Шпанци на томе изградили своје целокупно дело, али друго је то кад знаш да црташ, па извлачиш дечје елементе. Код мене сваки лик има главу ко Цоцин бубањ!
Ипак идем на изложбе, не само због коктела које неки уметници приређују. Волим и књижевне вечери, више оне које се организују по клубовима где се точи пиће, него класичне где писци цевче киселе воде и жуте сокове, а публика на суво гута речи критичара и одломке аутора. Мислим, оно што он чита, шта ће нам сломљени литерата!
Уметност ме привлачи јер немам таленат ни за шта друго. Мајсторисање ми уопште не иде од руке, понекад ме намучи и замена прегореле сијалице. Колико сам глуп за те ствари потврђује догађај из детињства: желео сам да проверим како ради праћка, па сам ставио каменчић, затегао гуму, а онда је окренуо према себи. Утврдио сам да камен невероватном брзином лети право у моје чело, окрвављен сам схватио зашто у цртаним филмовима само будале вире у пушчану цев с погрешне стране. Онда из епизоде излазе осмуђени и исмејани, што није леп доживљај ни за кога.
А онда, као у бајкама које смо читали у раном узрасту до пунолетства, догодило се право правцато чудо! Залутао сам у „Музички клуб” на некакав перформанс, јер сам помешао датуме и кренуо на концерт „Електричног оргазма”. Оно што сам тамо гледао било је још боље: некакав тип с уметничким именом Гандалф поставио је стари гвоздени кревет на позорницу и лежао на њему. Улаз је био бесплатан, па се окупило доста радозналаца.
Пошто је то лежање потрајало, а ништа се није дешавало, погледом сам кружио по публици и гледао лепа лица. Угледао сам једну пријатељицу на другој страни, махнуо јој и она мени, а онда сам се сјурио преко бине до ње. Уопште нисам приметио, у оном полумраку, да се по поду котрљају кокошја јаја. Неким чудом нисам нагазио ни једно, али се уметник усправио и са узглавља завапио: „Човече, јеси ли нормалан, згазићеш ми јаја!”
Његов очајни узвик је изазвао буру смеха, а ја сам збуњен застао, а онда ипак наставио до пријатељице. Њој се лице искривило од смеха, схватила је да нисам баш упућен у тајне постмодерне. Пружио сам јој руку, а онда увређен кренуо назад на своје старо место. То је Гандалфа већ толико распаметило да је скочио са кревета и јурнуо за мном. Успут је изгазио неколико јаја, а ја ниједно, појма немам како то да сам имао уграђен радар за минско поље у ногама. Док сам се враћао на седиште, добио сам френетичан аплауз.
Перформер је видео да му непознати краде славу, па је решио да ступи у драстичну акцију: почео је да се свлачи и витла одећом по бини. Девојке су вриштале, а момци добацивали непристојности, падале су и псовке. Тако го голцијат, уметник је босим ногама изгазио сва јаја, а публика га је наградила узвицима „браво” и громким аплаузом. Затим је чучнуо, извукао испод кревета некакву теглу, отворио је и гурнуо прсте унутра.
Олизао их је, ваљда да нам покаже да је реч о јестивом материјалу, а онда почео да се посипа по глави и маже по телу том житком масом. Начин на који се сливала потврдио нам је да се ради о меду, јер само тај чаробни нектар има необичну особину да се просипа у цик-цак. Читао сам да ни модерна наука не уме да објасни зашто је то тако. Не знам зашто не питају пчеле? Можда је наша Матица српска у свађи с њиховом? „Брате, много си ми меден, али ми те срце неће!” – добацио је неки фрајер из публике.
Опет смо се смејали, сви у публици, али Гандалф, мада је растом више личио на Хобита, наставио је своју уметничку радну акцију. Извукао је нож испод јастука и почео да удара по њему као суманут. Мало смо се препали, никад не знаш ко је психопата и хоће ли јурнути према првим редовима. Вештим покретом распорио је јастук „од учкура до бијела грла” и бацио нож на кревет. Зграбио је рањени јастук и посипао се перјем, које се лепило на њега као у стриповима. Једина разлика била је што су тамо користили катран као јефтинији материјал.
Улепљен у перје више није изгледао јадан и го, већ више као некаква перната живина. Пенис му се није претерано истицао ни пре тога, а сада га је сасвим покрио гушчјим перима и девојке нису могле да уживају у бесплатној голотињи. Онда је скочио на кревет и згрчио се као фетус.
„Умаза постељину, човече, мого си бар да се окупаш!” – опет је неко добацивао фору.
Перформер је мало полежао, а кад су неки већ почели да устају и спремају се да оду, нагло је скочио, стао на металну ивицу кревета и покушавао да што дуже одржи равнотежу. Личио је на птића који покушава да полети, а плаши се висине, тако да смо заграјали и покушали да га охрабримо:
„Полети соколе, шта ћеш сам у гнезду!” – узвикнуо сам.
Не знам откуд ми та реченица, психијатри би вероватно нешто ишчачкали о томе да сам јединац и да немам девојку. Свеједно, уметник је скочио с кревета и у тренутку кад се чуо ударац ногама о под, светло је сасвим утрнуло. Мук је потрајао неколико секунди, а онда су упућени у те ствари почели да аплаудирају. Придружили смо се и ми остали и светло се упалило. Само уметника нигде није било, искористио је мрак да се изгуби иза сцене. Већ сам помислио да је то штос и да се неће враћати, када га је сујета надвладала. На узвике „Браво, мајсторе!” није одолео, што ме разочарало. Док се клањао, као балерина, осетио сам плиму беса у себи:
„Све је покварио овим повратком, ја бих се изгубио у мраку, то је било много ефектније!”
Те исте вечери сам седео у кафићу с оном пријатељицом из публике и њеним друштвом. Разговарали смо о виђеном перформансу и неко је приметио:
„Човече, кад си претрчавао бину, а около јаја, нисам могла да верујем да нећеш да нагазиш ниједно. А уопште их ниси гледао, него право у Мају!”
Смејали смо се, а ја сам у трену одлучио:
„Правићу и ја перформансе, имам неке идеје.”
„Какве, испричај нам?” – запела је Маја, а ја нисам имао куд, морао сам да измишљам. После сам све то стварно и реализовао.
У галерији „Србија” у центру Ниша приредио сам перформанс „Тестерисање зиме” који је био веома посећен, а критике у уметничким часописима и емисијама прави хвалоспеви. Позајмио сам од кума разне врсте тестера за дрва, обезбедио хонорар и за њега, па смо заједно са посетиоцима данима пилили неколико метара буковине. За успомену, посетиоци су се фотографисали док режу, некима је то био први сусрет с физичким радом, а други су били вештији и од мог кумашина. Нисмо наплаћивали, па су многи носили по неко дрвце кући, тражећи да им се потписујемо, а било је и молби да им пиљевином напунимо пивске флаше, које су лежале около. То није било у плану, али смо од дуга времена почели да цевчимо и да их празне котрљамо по галерији.
Охрабрен, упустио сам се и у ризичне подухвате. Одбачену стаклену вуну донео сам у једну фабричку халу и понудио храбрима да се прошетају по њој и да је додирују. Написао сам да је штетна, што се некада није знало и коришћена је као изолатор и заштита од пожара, тако да се не препоручује дужи боравак у изложбеном простору.
Набавио сам половне гас-маске и вретено, па сам на лицу места покушавао да од стаклене вуне нешто испредем. Та моја фотографија објављена је у свим важнијим светским часописима, а поставка је била омаж мом омиљеном писцу из младости Херману Хесеу. Зато сам је и насловио као „Дрндање стаклене вуне”. Уследили су жестоки напади књижевних критичара, али су ме ови ликовни бранили и тако је моја слава расла брзином већом од светлости. Производио сам је без Великог хадронског колајдера, Божја честица није само у Церну, али то будале не знају.
Кад ми је све досадило, почео сам да користим микрофоне и камере. Уз појачала и звучнике уметност смо производили на лицу места. Публика је баљезгала, а у тонама јаловине нашло би се и неко зрнце злата. Практично, све што би пало на памет мени или било коме, одмах смо реализовали. Сукобио сам се са колегама уметницима који су тврдили да је теза о демократизацији уметности погрешна, али сам их јавно отерао у мајчину као елитисте. Тиме су ми дали идеју за још један перформанс: „Отаџбина је ово материна!”
Да чудо буде веће, прихватили су ме чак и најжешћи фудбалски навијачи који пре тога нису ни чули за перформансе. Купио сам их пројектом који је искористио њихово дивљање на стадионима, мој је био само наслов: „Имамо нешто да вам поручимо!”
Чак су ми из Владе Србије слали емисаре да ме питају да ли ми нешто треба, јер сам својом блесавом уметношћу успео да каналишем незадовољство у прихватљиве оквире. Врхунац је била одлука да представљам нашу земљу на Бијеналу у Венецији, а побрао сам и симпатије традиционално неугодних суседа.
Допало им се што сам осмислио перформанс „Ми-ришемо”, у коме из сложене апаратуре пуштам мирисе по изложбеном простору, од најпријатнијих до најогавнијих, а по белим зидовима свако може да црта, слика или оставља отиске руку, ногу, носа, дупета, чега год. Хрвати користе ту реч „рисање” за „цртање”, тако да сам чуо да ми два председника спремају некаква одликовања „витеза културе”, како ли се то већ зове, у сарадњи са Французима.
А жене? Наравно да нисам више „витез пропуштене прилике” као у Џонијевој песми, где „лијепе жене дођу, виде и одлазе”. Све се променило, али помало ми је досадило да спавам са колегиницама из уметничке бранше и новинаркама које ме јуре за интервју. Све су оне помало лујке, чим их занимају овакви као ја. Зато сам чврсто одлучио да се оженим. Био бих глуп када и од тога не бих направио перформанс који ће ми утерати у џеп неку десетину хиљадарки заједничке европске валуте. Нема везе што се евро клима, ако пропадне, направићу перформанс са неважећим новчаницама за неку нову девизу. Али, сад се женим и тачка!
Осмислио сам овакав културни догађај, који производи промену мог брачног статуса, а дозволићу и другима да покушају на исти начин. Назвао сам га „Кићење невесте” у част Паје Јовановића и његове чувене слике. Прилагодио сам га најмодернијим тенденцијама које превазилазе постмодерну за копље-два: у галерији су монитори на којима се врте сви моји досадашњи перформанси, а док публика то гледа и шета около, ја се скидам и на врх пениса причвршћујем малу камеру.
Онда тако наг лутам простором и снимам најпре под, а кад ми се нека девојка допадне, камера снима из другог ракурса. После месец дана, све оне које сам зумирао долазе у ужи избор, а ја се женим кандидаткињом која је слободна и која жели да се уда за мене. Тако сам ријалитију дао неопходну дозу уметности, јер „лепота ће спасити свет”, хтео он то или не. Мислим да Достојевски не би имао ништа против! И тенисери то тетовирају по мишицама, сад је ред на мачкице.
Наравно, било је примедби на мој рачун да пропагирам сексистички однос према женама, тако да сам морао да изађем у јавност и поручим да уколико из неког разлога мој инстинкт буде усмерен према мушком полу, пристајем да уђем у такву врсту заједнице. За сада је све у реду, нисам „уснимио” ништа што се коси са мојом приврженошћу женама. Да бих запушио уста критичарима, смислио сам и нови „изам” и бацио им га, као коску, да глођу док све ово траје: (н)еверпостмодерна, (н)еверпостмодернизам.
Не питајте ме шта то значи! Откуд бих ја то знао. Ја само продајем „муда за бубреге” и уживам у свему томе. Ако ми досади, јавно ћу да се покајем и о томе напишем књигу. Већ имам наслов, украо сам га од Мирослава Крлеже и прилагодио ономе што радим, тако што сам избацио Фрицову негацију: „Уметност је отисак птичје ноге у блату”. Али, до тада, ја као стари ученик „Алана Форда” уживам у свему и сам си себи велим: “Боље је сто година живјети у богатству, него тједан у биједи!”
А сад молим за мало места, да прође мој „китоловац”.
За ГЛЕДИШТА пише Велибор ПЕТКОВИЋ
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
Срђан Стојиљковић: КОНТРОЛА, КОНТРОЛА, МОРАШ ДА ИМАШ КОНТРОЛУ!
У глобалном тренутку док култура све чешће служи као декор, а не као простор мисли, пројекат „Дијалог културе: Критика као подстицај развоју” понудио је нешто сасвим друго: критички увид, аргументовано вредновање уметничке продукције и афирмацију јавног дијалога. Није, међутим, добио подршку на конкурсу Министарства информисања.
Илустрација: „Дијалог културе: Критика као подстицај развоју”
Са око 50 бодова, овај пројекат нашао се у другој половини ранг листе. Са становишта административне статистике – тек један од многих. Са становишта културне политике – аларм.
Уместо сензационализма, понудили смо критику. Уместо маркетинга, анализу. Уместо конформизма, промишљање. И управо је то можда била највећа препрека. Јер у систему који је све мање спреман да чује различито, пројекат који поставља питања о смислу уметности, о односу традиције и савремености, о одговорности стваралаца и публике – лако бива маргинализован.
Гледишта су медиј у настајању, али са седамдесет година традиције. Подносилац пројекта – Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша – окупља бројне професионалце у области уметности, културе, превођења и критике. Сам пројекат је у техничком, концептуалном и друштвеном смислу био пример добре праксе, у складу са свим захтевима конкурса. Оно што му је недостајало, изгледа, није био квалитет, већ подобност.
Али овај текст није плач над одбијеним пројектом. Ово је подсетник да критика није допуна култури – она је њен темељ. Без критике, културни живот постаје естрада; без јавног дијалога, остаје пропаганда.
Настављамо. Изоштравамо Гледишта, кроз сарадње, кроз нове конкурсе. Јер верујемо да Град Ниш заслужује културу која мисли. А критика, колико год била непожељна – остаје нужна.
Прока Јовкић рођен је 27. августа 1886. године у селу Лалићу у Бачкој. Прву песму објавио је на Видовдан, 28. јуна 1906. године, под насловом: Вијек двадесети, вијек је Славенства у Српској независности. Своју прву књигу песама, Књига пјесама, потписану именом „Нестор Жучни”, штампао је 17. маја 1908. године у Окланду у Калифорнији, у издању Српске независности.
Данас се навршава 110. годишњица од како је Нестор Жучни отпутовао у вечност
Другу књигу, Поезија неба и земље, објављује 1910. године у Сан Франциску, у Српској штампарији Душана Илића, а трећу, Књига борбе и живота, у штампарији Давидовић у Београду 1912. године.
У униформи, 1915. године, повукао се у Ниш, ратну престоницу, где је, слутећи трагедију, посматрао пропаст државе. Приповедало се да је у шетњама поред Нишаве са пријатељима говорио о сновима, животу и предосећају смрти. Његове речи биле су пуне туге и слутњи.
Да би макар мало био од користи, према запису из Политикиног забавника, пријавио се за тумача енглеској медицинској мисији. Баш када је добио обавештење да је примљен, 10. априла, осетио је прве знаке тешке болести. Висока температура није спадала данима, а потом су се појавиле и пеге – пегави тифус.
Пао је у постељу нишке војне болнице, где се у тим данима смрт чекала као извесност. У делиријуму, говорио је о Хегеловом систему апсолутног идеализма, казивао епске песме и цитирао сопствену борбену поезију. „То је највиши морал”, биле су његове последње речи.
Његова агонија трајала је све до 27. априла 1915. године, кад је преминуо у својој двадесет деветој години. Сахрањен је, као и многи тифусари тог доба, у необележеном гробу.
Ипак, његова поезија није била заборављена. Између два рата, његове борбене стихове ценила је читава једна генерација. На пролеће 1931. године, на гробљу у Нишу, појавила се непозната жена – његова пријатељица из ратних дана – која је, не пристајући да српски песник остане без обележја, тражила његов гроб.
Захваљујући прегалаштву Кола српских сестара, 15. новембра 1932. године на Старом гробљу у Нишу откривен је споменик Проки Јовкићу, који и данас сведочи о Нестору Жучном. Сећање на њега живи и кроз улице у Београду и Нишу које носе његово име, као и Основна школа у Лалићу код Оџака, али и наша Књижара „Нестор Жучни”.
Данас, 27. априла 2025. године, се навршава тачно 110. годишњица од његовог одласка у вечност, а већ следеће, 2026. године, обележићемо 140. од његовог доласка на овај свет.
Дневни лист Политика, од 16. новембра 1932. године, своју репортажу из Ниша, са откривања спомен-обележја, завршава речима песниковог брата Миливоја Јовкића којима ћемо и ми, пре његове поезије, окончати овај уводни текст: „Драги брате мој, Проко, скупили су се сестре и браћа, твоји пријатељи да ти одаду свету почаст. И ја сам, мој брате, дошао да једини од твојих пољубим земљу која те крије и да ти кажем да је све оно што си ми некада далеко у туђини, у Чикагу, говорио, данас све остварено – ми имамо једну, своју државу.”
СВРШЕНО НИЈЕ…
Свршено није јоште дело наше!
Још народ овај даље ићи има,
Да нову славу новом борбом паше.
Залуд га бију, спотичу и плаше,
Надошла му је снага као плима,
Векови људства послање му даше.
Ах, још ће бити борбе, огња, дима!
Још овај народ бориће се с њима,
Са свима, који крви му се маше:
Са свима, што му подло на пут сташе.
Свршено није јоште дело наше.
Но све ће проћи: крв, огањ и битке,
Громови, праске, тутањ, канонада,
Лом штита, мача, ножа, сабље бритке,
Подвале туђе и пакости плитке –
А народ овај, ова раса млада,
Кô Божји извор чисте воде питке,
Он, који тешко, дуговечно страда,
Остаће као нови дан и нада,
Кô младо борје, као јеле витке,
Кô бели бисер, дивне цветне китке.
А све ће проћи: крв, огањ и битке.
НА ПОЛАСКУ (1915)
Остајте збогом, мајке наше миле,
сестре и љубе… Што вам сузе теку?
нећемо никуд у земљу далеку:
ту ћемо своје искидати жиле.
Ту ћемо пасти, изгинути ведро,
и друг до друга оставити кости;
а наше мртво, размрскано бедро
збориће свету за његове злости.
Брат ће до брата борити се часно,
смрт са животом и живот са смрћу;
и целом свету тада биће јасно
како за живот људи у смрт срћу.
Љубе и мајке наше, и ви селе,
не дајте сузи да вам с ока кане,
Руке ће ваше требати нам беле,
кад крв из наших рана тећи стане.
Тад ћемо мрети са вером и надом,
у чврсте горе мушка срца слити,
а тврди град ће падати за градом
и земља наша опет наша бити.
ПРОКЛЕТО ДОБА
Ми смо у добу вечнога трвења
У коме сваки отима и граби,
У добу једног лудог покољења
Кад кличу јаки – али плачу слаби.
Кад скоро свако знојав и очајан
Са осећајма дивљачким и крутим,
Брза и жури за мамоном жутим
И тражи живот високи и сјајан.
О добру оних што се у злу гуше
Већ нема нико времена да мисли –
Зар људи време у заман да траће?
Ах, чујте сви ви, чије су још душе
За људство бриге и терети стисли –
У овом добу нема више браће!
МОЛИТВА (1911)
Ал само, Боже, чувај,
поштеди племе ово:
Витешко, мало племе
ког мори пакост жива!
Њега не удри више!
Ако си ланце сково,
Мени их дај!
На мене нек
твој гњев излива!
МАЈЦИ (1908)
Мајко моја мила, у овоме часу
Ја осећам терет што немам никога,
И што тебе немам… Ко да се глас Бога
На ме, ради нечег страшног, гневом расу.
Цвили моје срце и једнако плаче;
Ти у гробу лежиш, мртва и далеко,
А твој син је много од живота чеко,
И тешко губитак осећа све јаче.
Сећам се још и сад… Слатко твоје крило
Ко је кадар рећи шта све нама значи?
И шта има да нас још тако привлачи,
Мајко моја мила? … Давно је то било! …
Али ја се сећам доброте твог ока,
Твоје благе руке, него твоје брижне
И милости, мајко, силне, недостижне,
Што је даде, као природа дубока
И моћна, при свакој стопи и кораку.
Твоје млеко, мајко, ко да заборави?
И ко да ти слику из сећања стави,
Из слатког сећања? … И сада у зраку
Ти нада мном лебдиш ко светиња прва,
Непобитни основ све љубави друге…
О походи, мајко, моје ноћи дуге;
Помилуј твог сина, пољуби твог црва,
Да ти буде јачи: да никаква сила
Не сломи му мушкост поносну, ни вољу,
Већ да ведро гледа, ко љиљан у пољу,
У светлој кристалној чистоти. О мила,
Мила моја мајко, донеси му снаге,
Да живот поднесе и себе надјача,
И да буде јачи од свакога мача
Снагом срца свога и речи ти благе.
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
Станислав Краков: „ЧЕЖЊА ДАЛЕКИХ ЛЕТОВА И ПЕСМА АРЛЕКИНА У ЗРАКУ”
Падали су аероплани на Фландријским равницама, невидљиви у магли, док се у ваздуху лепршао шум њиних поломљених крила као бекства јата преплашених тица, и док су доле каналима уморно текле црвене раскаљане воде. Преплашено су клепетали митраљези.
Падали су аероплани кроз румене облаке у пламенима над Изонцом, и за њима су стајале у зраку дуга права повесма дима као над жртвеницима праведника. Поломљени костури су ломили жуте трске у Пинским баруштинама, уз праскави шобот вода на које се враћало избачено блато, и уз плашљиве крике дивљих патки са црвеним кљуновима.
Читате одломак из романа Крила – Ове године навршава се 130. годишњица од рођења Станислава Кракова(1985-1968)
А свуда се вукли каљави ровови са уморном, покиданом мрежом жица, вриштали су митраљези и урлала чудовишта. Мали, каљави пешаци умирали су незнани, затрпавани блатом, које је скакало у црвеним стубовима. На земљи су људи копали нове јаме: ровове и гробља.
У зраку су падали аероплани. Обртале се елисе и зујали мотори. И опет се сјајне елисе вртоглаво превртале.
Ноћ је била хладна, те је по сасушеној трави било још иња. Тамо негде где је исток, небо је требало да се румени, али је свуда још било магле. Један се пилот сањиво протезао.
Отегнута, неразумљива песма пробијала је однекуда. Можда се њоме кравио смрзнути стражар. Малгаш из Амбонга или туговао жути кувар са Меконга.
Дуги прашњави хангари и мале колибе будиле се. На колибама прозори су били од хартије, а по зидовима су излепљене слике нагих жена. Помаљале се нове чупаве главе. Шкрипала су крила апарата које су померали.
Два нова и сјајна стајала су спремна у зврци мотора и чаробним обртима елиса. Капетан Восел је намицао кожни шлем на главу. Под комбинезоном се гужвало ново одело и јежиле медаље. Говорио је да треба бити кокетан у смрти.
— Па ми сви због кокетерије и умиремо.
Изгледа да је то Бора рекао.
Неко је викао:
— Павловићу, Павловићу, јеси ли писма написао?
— Бора се окренуо. Неко раздрљених, маљавих груди смејао се са врата колибе.
— Не боји се он, носи свој фетиш на срцу, довикивао је Сергије, који је тек ускакао у широки комбинезон. Ипак није био весео и лицем му се разлило жутило.
Около се магла дизала и откривала сву досаду поља битољске равнице, на којој се гдегде дизала минара, и пушили репови прашине над уранилим поворкама камиона. Вукли су на фронт хлеб и слеђено месо у џаковима.
Бора је погледао бомбе окачене о жици под апаратом, и насмешио се. Закорачио је, спустио се на седиште, и прикопчао широки појас око струка. Није видео бледо Сергијево лице, мада се овај једнако окретао. Бора се смешио.
Тамо је у станицу улазио воз уморно стењући, а путевима су једнако јурили камиони. У селу се јуначили певци и посилни из ескадриле дирао румено, босо девојче.
Сергије је радио на апарату. Хука се мотора удвојила, авиони се затресли, и један за другим полетели преко смрзнуте земље. Ускоро точкићи нису више ништа додиривали, и две велике тице лебделе су у зраку.
Све се доле смањивало под њима. Топили се хангари и логор. Видело се још само како се трећи апарат, њин мали заштитиник подигао увис.
Кључала је под њима и бежала смрзнута равница и жута села пуна штабова и стваришта. По равници су текли путеви као реке. Равница се таласала, и лагано се као гомиле црних корњача дизале планине. Непрестано се пели увис. Барометар је све више падао.
Ветар је ударао све јаче у лице заштићено наочарима и подбратком шлема, и Бора се сећао да га је неко некада љубио. Влажни мали пољупци остајали су као траг сладострасног пужа по њему… устављали се на уснама, које су пиле…
Около је све било плаво и хладно. Бора је слушао неразумљиву причу ветра и зујање елисе. Доле по врховима планина је било снега, преко кога је трчало јутарње сунце.
Бора се сећао жутога платана под којим је умирало мршаво претучено маче, и невидљивих лептира које су само самртници могли да виде.
Беле пруге по гребенима били су ровови, а прашина је димила крај топова у дејству. Беле бразде се множиле, дужиле, укрштале.
Земља је била пуна белих мравињака.
То су били наши. Шуме су биле збијене и црниле се. Беле стене мешале се са белим рововима. Све је изгледало као нека огромна разастрта карта. Изгубили се већ ровови, и пушиле се нове батерије. Сада, ове су биле туђе.
Аероплан је правио спирале. На небу су били светлосни лукови. а доле је зјапио понор провалија и шума.
На апарату су тихо крцкале спојнице и везе.
— Крц, крц… — то је било тихо наговештење, скоро претња.
Пилот се умно сагибао, радио и авион је кружио над белим и жутим пегама на земљи. Видели се ситни људи како беже.
Бора је повукао за ручицу. Нешто се откинуло. Апарат се затресао. Опет. Четири пута се велика тица плашљиво затресла.
Доле су већ летеле певајући бомбе, избијао дим и пламенови, бежали и умирали људи. Дим се лепршао и смешио над срушеним колибама.
Са свих страна из гнезда покривених сувим грањем дизале се увис митраљеске цеви. Нишанџије издужене на леђима узимале су одстојање и сипале ватру из дугих реденика. Клокотали су митраљези. Они горе у зраку нису чули јаук зрна која се расипала и лутала, да се доцније уморна у завијеном луку поврате на земљу. Грмеле су и цеви топовске.
У зраку се апарати раставили. Већ се Восел окићен шрапнелским димовима враћао натраг. Његова велика тица је дрхтала рањена. И мали Њепор је бежао за њиме, јер није волео мирис сумпора.
Све је чешће грмело у зраку, авијатичари грмљаву су једва и чули, али су са ужасом гледали беле и црвене димове испод и крај себе.
Пилоти су радили све брже, а језа је трчала испод кожом постављенога одела.
Изгубила се чежња далеких летова и песма арлекина у зраку. Ваздух више није љубио пољупцима већ шибао канџијама. Осећала се само доле бездан земље, видели пламени шрапнела и почела да чује грмљава. Апарат је била слаба играчка у бескрају. Неко се на њега пењао, улазно огроман тежак и страшан.
Два гаврана се појавила далеко на видику. Расли су. Долазе. Велики стари „фермани” су бежали преплашено од димова и ових претећих тица.
Бора се окретао. Тице су имале црне крстове на крилима, н непрестано расле. Што већ Сергије не лети брже?
Одједном нешто светло стаде промицати. У зраку се сплело безброј правих светлосних конаца.
Апарат се немоћно тресао и споро бежао. Восел је већ био измакао, а „Њепора” није више нигде било.
Два туђинска авиона, као два витеза крстоносца устремила се на заосталог. Сигурно су пуцали из митраљеза, јер су нафосфорисана зрна непрестано цртала светле пруге по ваздуху.
Удар у раме гурнуо је Бору у ивицу апарата. Оловни бол се налио у руку… нешто пуче и огромни пламени водоскок шикну пред пилотом и зали апарат. Метак је запалио мотор. Сергија нестаде у пламенима.
Запаљени апарат се затресе као смртно погођена тица, занија, и полете право ка земљи остављајући дугу заставу пламена и црног дима за собом.
Горе се смејали крстоносни аероплани.
Лице му је натопила запаљена течност која је спржила очи, и запалила цело тело. Огромни пламени зуби раскидали су га страховито… још један тренут осетио је сем бола да пада у бездан… потом је бол као ужас згрчио цело тело које је цврчало у пламену.
Апарат се рушио. Одједном последњим покретом запаљене руке Бора раскида већ прегорели кајиш око себе, и у стрмоглавом лету, као запаљени метеор полете сам ка земљи, док је апарат у пламенима лагано тонуо, тетурајући ка земљи.
Са свих страна су искакали из ровова и камених заклона војници, И гледали црвену смрт у зраку.
Запаљено тело је уз тупи удар треснуло о земљу.
У ваздуху се још лепршала запаљења крила, потом се преломила и све се уз хуку срушило у реку. Војници се чували дуго да приђу усијаним металним комадима. Пред рововима, крај дрвета свег изрешетана куршумима дуго се пушило црно размрскано тело.
Дубоко у ноћ патрола се кренула из плитких ровова и вукући се лагано дошла до већ угашеног људског огњишта. Тело је било гомила угљена. Скупили су угљене остатке у шатор — тада је при померању избио смрад спеченог меса — и донели га пред батаљонски заклон.
Док је нови командант, мајор, који је судећи по лицу волео исувише коњак, наређивао да се телефонира у пук, Казимир је изашао испод стене и загледао се у црне остатке. Одблесак од ватре пао је на угљенисане кости, и изгледало је да се једна разломљена вилица осмева.
Казимир је дрхтао у грозници и грозно кашљао. На жутом лицу избила су два румена печата, и између војничких шлемова и бајонета његове су очи дивље светлуцале. Грцао је кроз кашаљ…
… Лудило злочинаца гомила своје жртве… жртве уједините се… не убијајте мале, оне које у смрт, као и вас, гоне други… бацајте оружје… једина је истинита велика, вечна љубав над нама… бацајте…
Тада је загрмео страшни глас мајора, и на светлости ватре затресли се његови усправни бркови. Војници се узмували. Нешто се десило.
Ускоро, док су четири војника копали у ноћи јаму за угљенисане кости, и погребно звонили ашовима, Казимира су спуштали везаног под стражом доле ка јарузи.
Борове шуме се црнеле на месечини. На рововима су клепетали митраљези, и њина зрна су тужно јаукала у светлој ноћи.
Из трезора ГЛЕДИШТА пише Станислав КРАКОВ
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
Јован Младеновић: „СИМБОЛИЧКО ПОКАЈАЊЕ – ДРАМСКА ТРИЛОГИЈА СПОМЕНИКА КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ ПРВОМ КАРАЂОРЂЕВИЋУ: ПОДИЗАЊЕ 1939, УКЛАЊАЊЕ 1946, ОБНОВА 2004. ГОДИНЕ”
„У ствари сећам се сада да сам понекад пожелео да имам мање слободе.” Јан Мекјуeн
Овде би могло бити добро, али није. Такође слутим, овде би могло бити и ужасно, па поред свега није. Ту сам, са правилно распоређеним добрим и лошим тренуцима који су ми досуђени. Мучи ме што не дозвољавају да било шта бележим. Често сањам свеску и оловку. То је мучан сан, после њега осећам се сломљеним.
Ови записи начињени су ноктом кажипрста који сам тако однеговао да могу њиме гребати слова у малтеру. Ту су и све песме што сам их спевао у љубавној патњи. Када завршим уписивање речи, осетим спокој гледајући урезане речи. Након тога легнем у кревет и чезнем за кућом и тетка-Полом.
Можда би војска помогла, предложила је мама без мржње, у оно време када је све почело. Одговорио сам јој како војни рок никоме није помогао да заборави женски мирис. Она је затим надугачко говорила о времену које је проживела повезујући га с временом које ћу ја проживети.
То је била моја тема, мислим време, ћутао сам, пуштајући је да се заварава. Биле су то заиста дилетантске идеје о појму времена. Сећам се да је том приликом рекла и нешто као, колико је мало времена потребно да се једна жена сроза. Било ми је јасно да она не говори о мом времену, да га сагледава као сапун и изашао сам.
Веверицу и Сесилију сам чувао заједно. У радној соби покојног ујка Звонимира. Веверица је била његова; према маминим речима, уловио је крајем 1944. године у парку пред Краљевим купатилом. Занимљиво, и ја сам Сесилију пронашао у непосредној близини купатила. На паркиралишту.
Било је то време када сам се посветио шинтерству. Целокупна породица робовала је некаквим хобијима. Сестре су сакупљале потписе глумаца, мама се бавила таротом, отварала га је на шездесет и шест начина, изузимајући XIII карту из свих шпилова које је поседовала.
Тетке су чувале псе и справљале афричка јела према рецептима из Базара. Само смо Гаврило и ја имали проблема с временом. Изненада је он, о бедног ли хобија, почео да сакупља бодеже и мачеве. Сви су редом убеђени како се убио само због тога што му је оружје било поред руку. Нисам му замерао, једино ме изједа огорчење због заслепљености породице која га неуморно хвали као правог самоубицу.
Некако у то време почео сам то с кучићима. Цела Бања је за то знала. Звали су ме Аша шинтер. Ја не могу да изговорим слово с, имам утисак да је људима веома драго због тога, као да уживају у грешкама којима је природа жигосала нашу фамилију. Док су ми мисли биле окренуте псима, чак сам се и облачио у складу с интересовањем.
Непрекидно сам био у дубоким официрским чизмама, на телу кожна, комесарска јакна. Од неког џамбаса сам купио велики бич. На Светог Јована сам у надахнућу жилетима ишарао јагодице. Покушао сам да урежем силуету доге. Није испало богзна како. Но, без обзира, ожиљци су употпунили слику бескомпромисног утамањивача џукаца. Полицајци су благонаклоно посматрали како мучим животиње.
Штавише, сви су ми помагали да их похватам; перачи улица, пијанци, утркивали су се да их опколе. Чини ми се да су живели у уверењу како ће мама за то сазнати. Рекох, тако сам пронашао Сесилију. На тренутак сам помислио да је куче. Одмотао сам жилу и замахнуо. Тада је заплакала и ја схватих да је у питању девојка. Једна веома ружна девојчура.
– Шта радиш – питао сам – због чега си сама у том мраку?
Није се потрудила да ми одговори. Само је бленула у мене. Вешто сам замахивао бићем поред њеног лица и ваљда је моја способност подстакла да проговори. Нешто је булазнила о спасењу, хладноћи и прженим јајима. Смотао сам бич. Тражила је од мене да јој дам руку, да јој пипнем срце како бих се уверио колико је хладно. Шта сам могао. Одвео сам је у радну собу ујака Звонимира.
Та је соба зврјала празна још од 1955. када се прешао с тротилом и одлепршао толико високо да нису морали да праве сахрану. У њу је понекад залазио тетка-Полин повремени швалер да би крао марке, али је углавном зврјала празна. Сесилија је слепица.
Мама се у почетку противила да је држим у кући, но када сам поменуо тротил према којем су сви мушкарци наше породице гајили неразумну наклоност, попустила је, под условом да се сам бринем о њој. Тако је то почело. Тетке тада нису биле присутне, налазиле су се на Бијеналу у Венецији. Сесилија је прошла скоро незапажено.
Помама је владала због мојих сестара, комшилук их је безочно оговарао због ласцивности, али су оне заштићене мамином масивном фигуром безбрижно шеткале гузице у минићима који су управо улазили у моду. Локални закон жмурио је на оба ока сећајући се татиног проклетства, које су на јавним скуповима називали беспримерним јунаштвом.
Изненада, при крају лета напустио сам шинтерај. Сесилија се удебљала попут крмаче, толико, да нигде није могла из кревета. Мама је пронашла нов метод комуникације са духовима. По цео дан држала је бочицу ацетона под носом. Када би неко навратио, она би га давила причама како јој је ацетон излечио мигрену и омогућио јој да ступи у везу с покојним Драгишом Цветковићем.
Кућа у којој смо становали припадала је некада њему. У подруму сам пронашао штампарију где су његови сарадници штампали Нови поредак. У нашој дечијој соби је чак дуго времена стајала увеличана фотографија на којој су Цветковић и Хитлер у фингираној игри билијара. Мами је заиста полазило за руком да призове његов дух, јер зашто би гости излазили бледи попут креча из њене одаје.
Онда се појавио један млади лекар и остао крај ње пуних седам месеци. Мама више није помињала Цветковића и верујем да би се доктор одржао знатно дуже да изненада њему није почео да се привиђа – главом Краљ Петар. Морам да нагласим како се све то дешавало док тетке још нису биле ту. Дошла је јесен, дошле су и оне. Авети некада важних људи изветриле су баш као ацетон.
Прво је цркла веверица. Ништа нисам посумњао знајући за њене године. Положио сам је заједно с пољским цвећем у каљаву пећ. Док је сагоревала, плакао сам од бљутавог дима. Месец дана касније скончала је Сесилија. Више није било сумње: није у питању случајност. Знао сам, на делу су били прљави прсти тетка-Поле. Све до тог тренутка имао сам нејасну представу о њеној природи. Од када знам за себе, избегавао сам је. Све је то због њене краће ноге, знам. Не верујем да постоји ико да га њен ход не би избезумио.
Мама је поодавно осетила да мислим на Полу. Изокола ми је понудила пуно тога. Када сам све одбио, схватила је да је касно. Да она не игра. На позорници нас је био троје. Без обзира што је тетка-Маша углавном посматрала из своје фотеље. Не желим порећи њен удео.
На делу је била шема које смо се беспоговорно придржавали, али коју нисмо схватали. Када је почело, када сам престао да се плашим тека-Поле, када сам почео да улазим у њихову собу, прво смо призивали духове – да нас забаве. Кад нам је то досадио – данима смо писали сонете једни другима. Потом смо цртали. Прво на папирима из ујаковог стола, а доцније по кожи наши тела. Тако је то било.
Одједном су ме зграбили неразумни осећаји. Нисам се више мицао од ње. На сваком кораку био сам њезина сенка. Тетка-Пола се понашала као да не осећа моја пипкања. Морам ли казати да је то најлепши период мога живота. Налазио сам се у облацима и тамо је било као у рају. И онда, изненада, изникнуо је у нашем дому онај њен Исак што је крао марке.
То је човек који је разорио мој рај. Прва ствар коју је починио у својој пакости није га прославила. Оптужио ме је за Сесилијино убиство. Гонио је полицајце да недељу дана рију по парку све док нису пронашли њен леш. Власти су се смириле, али не и он. Експерти су доказали да је костур пластичан, да никаквог убиства није било. Јавно је исмејан, па ипак све је ишло наопако.
Сада се он није одваја од теке. Пратио сам сваки њихов покрет. Неколико шинтерских замки успешно је избегао и онда ми је ненадно приредио наредну свињарију. Наводно је желео да ме заштити, курвински подговарајући фамилију, тврдећи да ја с толиком агресивношћу, која ме је красила, морам на психоаналитички третман. Не желим да скривам, они су то прихватили с нескривеним одушевљењем. Навукли су ми душебрижнике на врат.
Ти су ме докусурили, часна реч. Завртали би ме на сваком кораку ка некој идеји, претварајући моју машту у зобену кашу идиотски унормалене просечности. Мами је и те како одговарало да ми утуцају душу. Непрестано се смешкала и чашћавала докторе. Какви су то манијаци, људи моји, не дао Бог да их упознате. Носили су, сви од реда, фармерице као и ја, али оно што их је карактерисало, што их је одвајало од света био је начин говора. Нису, попут осталог света комуницирали с дистанце, што се, уосталом научи у детињству.
Они су се човеку уносили у лице кроз нос, уста, очи. Стварно ме занима ко је такве људе васпитавао док су били деца. Ти се типови лепе уз човека, имају некакве дугачке пипке од гњиле ерудиције, мајке ми.
За све што бих смислио одмах су проналазили дефиницију. Јебо их нечастиви, били су то прави речници страних речи. Довели су ме дотле да сам молио бањске силеџије да ме спашавају. Када су чули да треба да макљају психозе, киднули су сви до једног. Тој напасти нико није желео да се супротставља. Облачили су моје џемпере, преписивали стихове из сваштаре под јастуком, дописивали латинске изразе у дневник који сам скривао у канти за ђубре. Трајало је неко време и ја сам морао да попустим. Откачио сам истински. Затим сам збрисао.
Стварно не знам како сам дошао овде. Био сам на путу опоравка, а онда заглавио. Пао сам и томе сам једини кривац. Опет кажем, у затвору није толико лоше. Патња за тетка-Полом не умањује уживање у ономе што сам починио. То је тако морало да буде. Можда сам стварно болестан, али ја то не могу знати. Не осећам терет болова.
Симетрија, ред, чистоћа, то је оно што је мучило мој дух. Затворили су ме, нема шта, но ја сам се давно помирио с тим, пронашао сам унутрашњи мир. Гадно је једино то што су и овде почели да дозвољавају психосима да улазе у моју ћелију. Изгледају ужасно с језицима који непрекидно мељу глупости.
Понављају попут папагаја једно исто питање. Шта си осећао док си скулптурама ломио ноге? Да ли си свестан да си уништавао ремек-дела? Шта могу да одговорим? Њихов ум је сличан са златним пресеком. Чиме могу да се одбраним од њих. Не желим да схватим како успевају да живе, а да ништа не окрње. Имам осећај, када бих то прихватио, постао бих оно што су они. Ходајући мртвац.
Из трезора ГЛЕДИШТА пише Славиша НИКОЛИН ЖИВКОВИЋ
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
Славиша Николин Живковић: УКРАЈИНЦИ ИЗ РЕДА ТЕМПЛАРА
Постоје дани кад ветар шапуће истине, а ми их слушамо у тишини, као да нам је уста запечатила невидљива рука времена. Али онда дође тренутак – онај дубоки, тешки тренутак – кад ћутање постане терет, а речи, те искре из душе, морају да проговоре.
Говорим себи да бих говорио теби. Дакле:
Ако говориш, Попе, нека твоје речи буду важније од твог ћутања, јер свет неће сачекати да се одлучиш између шапата и грома.
Виноград ноћу, непознати аутор
Речи су мостови, и крхки и чврсти у исто време. Преко њих прелазиш реке заборава, носећи на раменима оно што си сакупљао у срцу. Али пази – не бацај их као камење у бунар, да чујеш само одјек сопствене сујете.
Нека буду као хлеб, топле и пуне, да нахране оне који слушају. Или, ако баш мораш, Попе, баци их као семе – можда из њих нешто изникне, макар и коров, да подсети свет да си био ту.
Понекад помислим: да ли је ћутање само лењост речи? Или је можда мудрост, прерушена у одсуство звука? Али онда се сетим оних који су ћутали пред олујом и оних који су је разбили једном једином речју. Која их је убила.
И питам се: шта је теже – носити тишину као крст или је скинути као плашт и стати го пред светом са речима као мачем? Знам одговор, јер моје име носи одјек оних који су говорили кад је требало, а ћутали кад се морало.
Ипак, не може ни да ме завара озбиљност ових мисли. Живот је, на крају, и комедија – трагична, али смешна. Замисли: стојиш испред вечности, спреман да изговориш последњу реч, а она ти исклизне из уста као „опс!”.
И Бог се насмеје, јер и Он зна да је хумор само истина која се спотакла. Зато говори, али нека твоје речи имају тежину – не ону која дави, већ ону која подиже, као ветар што носи птицу кад јој крила клону.
На крају, кад се све сабере, нека твоје речи остану као траг у песку – да их таласи памте дуже од твог корака. Ако говориш, нека буде тако да твоје ћутање пожели да проговори уместо тебе. Ако говориш, нека твоје речи буду гласније од твог ћутања!
Стојим у винограду, гледам чокоте који се пружају ка сунцу, и слушам тишину. Али то није празна тишина – то је она што пева о земљи, о корену, о рукама које су садиле пре мене. И онда, кад ветар прошапуће кроз тек напупело лишће, дође ми да проговорим са собом сам. Не зато што се мора, већ зато што знам: кад тако говориш, твоје речи једино тада буду гласније од твог ћутања. У се и у кљусе.
Те речи нису само звук. Оне су као вино – сазревају у дубини душе, носе укус година и истине. Не бацам речи олако, него као да сејем семе по камену. Бирам их, пажљиво, као што бирам зрневље грожђе за бербу – да буду зрела, да имају снагу. Јер свет је пун шапата, пун буке, а мало је оних који умеју да загрме ако треба.
А ја умем. Мој глас је ехо оних старих Поповића, што су знали кад да ћуте, а кад да пусте речи да одјекну као звоно са звоника цркве где су служили Господу.
Али немој ни да помислиш да су моје речи увек тешке као олово из клатна. Понекад су лаке, као онај трен кад ти вино удари у главу, па се насмејеш сам себи. Живот је, ипак, и шала – озбиљна, али шала.
Замисли: стојим пред светом, спреман да кажем нешто велико, а из уста ми излети „Е, па добро!”. И сви се смејете, јер знате да и у томе има истине. Али речи које ми мислима руководе, чак и кад тихују, имају снагу да надјачају тишину – не вриском, већ оним дубоким тоном који остаје у костима.
Виноград ме је научио стрпљењу, земља учинила мудрим, а име ми је дао корен. И сад, кад говорим, то није само мој глас – то је хор и оних пре мене, помешан са овим немуштим – мојим. Нека буде гласан, не да се надвикује са другима, већ да пробуди оне што спавају у тишини.
Јер ћутање је лепо, али кад речи проговоре, нека се чују до неба – као песма коју ветар носи преко гора.
На крају, кад се све смири, нека речи које изговорим остану као траг у земљи коју сам обрађивао. Само то. Нека буду гласније од мог ћутања, да их памте и они што долазе после мене, уз чашу вина и осмех. Уздравље и ајд здраво!
за ГЛЕДИШТА пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
Александар Станковић: „СВЕТ ЈОШ УВЕК ФУНКЦИОНИШЕ, МАДА ОТЕЖАНО”
Књижевност је одувек била савест једног друштва, његов сведок и његова опомена. Као удружење посвећено неговању писане речи и културе, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша сматра својом обавезом да у овом тренутку истакне вредности које су темељ сваког уређеног друштва: слободу стваралаштва, независност институција, поштовање закона и неговање дијалога.
На редовној Скупштини Друштва, одржаној 25. фебруара 2025. године, присутни чланови усвојили су овај заједнички став да су позвани да својим деловањем подстакну стварање атмосфере у друштву у којем ће уметност и књижевност имати своје заслужено место – не као украс, већ као покретач критичког мишљења и друштвеног развоја.
Посебно наглашавамо важност подршке младим људима. Конкретно мислимо на студенте. Њихов глас није само одјек нових генерација, већ и темељ будућности у овој држави. Друштво ће наставити да пружа подршку младима, стварајући простор за њихов раст и афирмацију. И подржава студентске протесте до испуњења њихових захтева.
Историја нас учи да су уметност и књижевност често били најпоузданији сведоци једног времена. У току великих глобалних промена којима сведочимо, остајемо посвећени вредностима слободе, независности и критичког мишљења, верујући да су они кључ за разумевање света у којем живимо.
Кад нико то није очекивао. Макар не од њих, аполитичних, егоцентричних, ексцентричних… Догодили су нам се као ослободиоци и катарза. Ослободили су нас наше моралне и емотивне учмалости; очистили нас, бар донекле, од наших старих, хиљаду пута оглоданих искључивости и предрасуда.
Зато их дочекујемо као ослободиоце, са сузама и страхом – хоће ли успети? У чему се разликује „догађање деце” од „догађања народа”?
Оно не долази ни из једне политичке кухиње, нити из једног партијског штаба. Сви их својатају и сви их се одричу.
Најмасовнији протест у модерној Србији
У свари, и кувара и комесара је много, али је коначан резултат фузија звукова (до какофоније), укуса и знамења. Фузија, непоновљива и неодољива. А они одолевају свему, свима нама, за све нас. Нису то наша деца, макар не она какву смо познавали.
Они су ти којима је до јуче било немогуће објаснити да се телефон не користи за столом, у школи, у биоскопу; којима је немогућа мисија да пажљиво слушају дуже од пет минута, којимa је тешко доказати да је матерњи језик важнији од енглеског, да је здравије имати пријатеље у реалном неголи у виртуелном животу, да је немогуће добро писати без читања. А опет, они пишу – луцидно, прецизно, духовито – транспаренте! Таман онолико колико стане у једну текстуалну поруку.
Они спавају на душецима једни крај других, на отвореном, иако можда нису никад преспавали код пријатеља. Грле се и љубе, трипут, како доликује. И даље не слушају никог, осим један другога, дуже од пет минута, и у томе је њихова снага. Трајно су „кенселовали” ненадлежног.
Истабане неколико десетина километара, што је можда више од онога што су пешачили за цео досадашњи живот. Жуљеве, убоје и модрице не носе само као ратна одличја, већ и као први прави отисак живота. Грунули су у свет и то им, изгледа, прија.
У њиховом пређашњем, виртуелном свету они су више научили о људским правима, расној једнакости, о поштовању туђих осећања него ли што су упознали сопствену историју. Њима је двострука негација у српском језику неприродна јер није утемељена у логици.
Они сопствену традицију и културу гледају очима странца или детета. Најзад су одвратили поглед од светлећих екрана и угледали свет какав јесте, суров и неправедан, али бескрајно разнолик и занимљив. И више не желе да окрену главу, ни по коју цену. Они не знају „за ваше и наше”, јер сматрају да је свет њихов, баш као и ова држава, брда, котлине, локални друмови, засеоци и вароши које данима ходочасте. Мрсе, посте и ифтаре. А, богами, и псују.
Зато је и могуће да се на челу колоне као икононосац нађе она која зна више о родној равноправности неголи о светим тајнама. И да пролије сузе радоснице над милешевским белим анђелом. Над иконом коју јој је даровало дете, анђео Божји. И све је добро и лепо и Богу угодно.
Шта ће бити после?
Грунуће и свет у њих, али то је нека друга прича.
За ГЛЕДИШТА пише Александар КОСТАДИНОВИЋ
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
Александар Костадиновић: МУЗИЧКИ ПОРТРЕТ СНЕЖАНЕ СПАСИЋ
Мирољуб Тодоровић је рођен 5. марта 1940. у Скопљу. Бурне године Другог светског рата провео је као избеглица са мајком учитељицом и сестром у местима око Велике Мораве. Осмогодишњу школу учио је у Ћићевцу, Обрежу код Варварина и Лучини код Сталаћа. Године 1954. са породицом прелази у Ниш где завршава гимназију.
У својој раној младости Тодоровић је показао интересовање за егзактне науке. О њима се информисао прво преко школске, уџбеничке литературе, а кад су му „апетити порасли“, глад за информацијама је покушавао да утоли, како би и он сам рекао, „гутањем“ научнопопуларних дела као што су 300.000 километара у секунди Доктора Свугдића (1949), Сафоновљева Загонетка живота (1948), Путовање једног природњака око света Чарлса Дарвина (1951), Један, два, три… до бесконачности Џорџа Гамова (1955).
Прву песму објавио је још као ученик основне школе 1953. године у београдском часопису Пионир. Прве озбиљне песме објављује, као ученик гимназије „Стеван Сремац“, у нишком књижевном часопису Гледишта (1958), сарајевском Животу и загребачком Полету. У поезији коју је објављивао до 1959. године певао је о јутру, зори, вечери, мору, завичајним пољима. Стварао је под утицајем Библије, народне лирске поезије, бајки, митолошке литературе, ондашњих песника модернистичке и неосимболистичке оријентације.
У продаји је Планетарни сигнализам-антологија сигналистичке поезије, импресивни зборник авангардне поезије на преко 600 страна који је приредио Душан Стојковић (КЛИК НА СЛИКУ ДО КЊИГЕ)
На студије у Београд, из Ниша, долази 1958. године. Његова велика жеља је била да студира књижевност, али је његова мајка, „као највећи број мајки на овом свету“, желела да јој син буде лекар. Он је то категорички одбио, па је средње решење нађено у правима. По Тодоровићевим речима, 1959. година је била пресудна за његов даљи развој, у њој се јавила клица будуће поетике сигнализма. Важну улогу су одиграле књиге Марсела Рејмона Од Бодлера до надреализма (1958) и Мишела Сефора Апстрактна умјетност (1959).
То су биле књиге преко којих се он упознао са историјском авангардом. Тада се у њему јавила идеја да се знање из области науке може повезати с књижевношћу, и то је био тренутак у ком се „родила још недовољно јасна, још непрофилисана идеја о сцијентизму“[1]. Наредне године, инспирисан књигом Харолда Спенсера Џонса Живот на другим световима, почиње рад на поеми Планета. Из те књиге преузима и одређене визуалије, слике космичких маглина користи као илустрације својих стихова. Откриће апстрактног сликарства, пре свега Кандинског и Мондријана, као и Мишоовог ташизма, Тодоровић је доживео велико ослобођење креативне енергије на пољу сликарства које је упоредо с поезијом било његов други таленат.
Године 1961. овај песник доживљава породичну трагедију. У својој деветнаестој години умире му сестра Надежда (Нада), ученица средње музичке школе у Нишу од саркома грла, чију је прерану смрт трауматично и тешко поднео. „Тај догађај, каже он, итекако утиче на мој даљи живот и рад јер пресудно доприноси коначној одлуци да се потпуно и без остатка окренем стваралаштву (књижевности и уметности) као једино могућем начину да се колико толико поправи (или, чак, можда превлада) трагична позиција човека у космосу“.[2]
Исте године Тодоровић почиње с објављивањем сцијентистичких песама у часописима Студент, Младост, нишким Гледиштима и Видицима. Наслови песама „Челик и жеђ“, „Светлост се у атоме настањује, „Отвара се атом“, „Радиоактивне песме“, довољно говоре о инспирацији која је покренула њихово писање. Идеја о синтези науке и поезије се продубљује. То је период у ком пише први манифест који је насловио „Манифест конструктивизма“, међутим од тог назива убрзо одустаје јер је термин конструктивизам већ познат из периода историјске авангарде. Затим се појавила идеја о атомистичкој поезији, али је термин био узак и није имао звучност која је била потребна у том тренутку.
Идеја о сцијентизму, и каснијем сигнализму, крчкала се готово једну деценију у Тодоровићевом духу, свести и песничкој лабораторији. Отежавајућа околност је била та да је све те године он био сам, усамљен са својим идејама и снажним агонизмом у себи. Није имао подршке међу савременицима. Уметницима је фалило радикализма, агонизма и антагонизма, а све је то било потребно како би се оформио неоавангардни покрет. Стога се јавља колебљивост и несигурност у његовим поетичким замислима.
У дневнику за 16. децембар 1961. у Нишу, записује да би привремено требало обуставити изучавање хемије, физике, биологије и рад на атомистичкој поезији. „Сву пажњу усмерити поново на Библију, књигу Од злата јабука и народне песме.“ Тада није ни слутио да ће идеја о синтези поезије и науке преживети ту кризу и касније условити настанак једног светски признатог покрета.
На правима је дипломирао 1963, а онда уписао трећи степен (међународно јавно право). Ни то, као ни претходни студиј (правосудни смер) није га много интересовао. Уписао га је понајвише како би одржао студентски статус: право на дом, здравствену заштиту, ГСП и мензу. У јесен 1964. запослио се у једној београдској гимназији као професор друштвеног уређења. Међутим тај посао му баш и није био драг, ту је издржао једно полугодиште, да би у зиму 1965, од војног одсека у Нишу (у том периоду је још увек био становник Ниша) затражио да га пошаљу у војску. Војску је служио у Загребу, од марта 1965. до марта 1966, у тешкој противавионској артиљерији. Управо у војсци се први пут срео са рачунарима, уређајима који ће касније дати велики допринос и сцијентизму и сигнализму, највише у области компјутерске поезије.
То је било доба моћне Југославије, изграђене на новцу који је у великој мери добијен, као помоћ, од САД. Тодоровић је радио на рачунарима који су прецизно наводили топове да гађају авионе на 8.000 метара висине. Боравак у Загребу искористио је да упозна свог ујака, писца Новака Симића. Њега, као књижевника, упознао је још 1958. када је као најбољи матурант нишке гимназије „Стеван Сремац“ добио његову књигу Бркићи из Бара.
Пре тога је само слушао приче о њему, као и о познатој породици Јелић из Сарајева, чији је и он био потомак по женској линији. Почетком XX века, на међународној изложби у Паризу, мајка Новака Симића, која је представљала Босну, привукла је пажњу Антуна Густава Матоша, који се заљубљује у њу. „Од те љубави сиромашног писца и боема и лепотице из познате трговачке породице, коју је још делила и вера, наравно, није било ништа.“[3]
Круна прве фазе стваралачког рада Мирољуба Тодоровића је збирка песама Планета, коју је1965. године објавило књижевно друштво Нестор Жучни из Ниша. Језичка оригиналност наишла је на многе похвале јавности[4], међутим, било је и оних који су се запитали негодујући: „Да ли је Тодоровић песник или природњак?“[5] Очигледно мешана крв није била добродошла на књижевну сцену ушушкану традиционалним поетикама. Социолог Веселин Илић у часопису Градина 1967.[6] пише о социолошким утицајима на Тодоровићев сцијентизам.
Ниш, у ком је оснивач сигнализма провео део своје младости и написао Планету, доживљава вишеструки економски успон. У питању је привредни бум, пре свега у електронској индустрији, који је у свакодневни говор људи уводио речи као што су кибернетика и електроника. У марту 1965. Алексеј Леонов из летелице Васход 2 извршио је прву свемирску шетњу, с тим да је лако могла да се заврши трагично. Уопште, Тодоровићево песничко формирање захвата период продора човека у Космос и великих подвига науке.
То су биле године „свемирске трке“ између Сједињених америчких држава и Совјетског савеза, која је почела лансирањем Спутњика 1 4. октобра 1957, а окончана 1975. заједничким пројектом Apollo–Sojuz. С друге стране, сигнализму никакве појаве ни процеси у нашој култури нису ишле на руку. Тодоровић тврди да је сигнализам породио сам себе. Инспирација је долазила из општецивилизацијских промена, продора науке у све поре људског бивствовања, развоја технологије и електронике који је донео нове инструменте, продужетке људских чула, а самим тим и нове методе и нове језике који су се савршено уклапали у подухвате нове уметничке револуције.
Као што нам историјски романи дају податке о једној епохи које нећемо пронаћи у стручној литератури, тако већ данас, како из сигналистичке поезије, тако и из дневника, испарава дух раних свемирских истраживања која су за сва времена променила свет у којем живимо. То лепо објашњава и критичар Остоја Кисић: „Састављајући песничке слике, човека дели само један корак од стварања резимеа о једној епохи, а ко уме да их чита, он ће у њима видети и више од тога.“[7]
Тодоровићева мајка је 1966. године продала кућу, у Мачванској 10, у Нишу и у Београду, као пензионисана учитељица, од стамбене задруге просветних радника „Бранко Радичевић“ купила мањи једнособан стан у добро познатој Добрињској 3. Тек следеће 1967. године Мирољуб се одјавио из Ниша и официјелно постао становник Београда. То је година кад овај песник почиње са радом на „Манифесту песничке науке“ у ком је заобишао израз сцијентизам због владајућег антагонизма према техници од стране јавности.
Текст отвара цитат из дела Рационални материјализам Гастона Башлара: „Савремена наука уводи човека у један нови свет. Ако човек мисли науку обнавља се као мисаони човек.“ Истиче се да у античко доба наизглед непремостиви јаз између науке и поезије није постојао. Као примери наводе се Хесиод, Емпедокле, Парменид и Лукреције који су уједно били песници, филозофи и научници, који су стварали гигантске космогоније, обухватајући у својим поемама судбину читавог свемира.[8] Можда се најбоље објашњење разлога сцијентистичке синтезе налази у Тодоровићевом убеђењу да су „модерни научници–визионари у стварању величанствених хипотеза о материји (живој и мртвој) и свемиру, у путовању у непознато, онострано, учинили, можда, први корак ка приближавању поезије и науке, прихватајући један од основних инструмената поезије — имагинацију.
Ипак научни дух окован логичким формулама, ма колико их се ослобађао, не може сам да реши основе тајне материје и универзума: порекло живота, беланчевину, стварање материје, порекло свемира. За нове продоре у непознато нужно је поновно јединство поезије и науке.“[9] Материјал за поеме „Планета“, „Путовање у Звездалију“ и већину осталих поетских остварења из тог времена, Тодоровић је налазио у својим „Песничким дневницима“ које је водио од 1959. до 1968.
Управо 1968, после објављивања првог манифеста, на једној књижевној вечери у Дому омладине упознаје се са Спасојем Влајићем (1946), студентом Природно–математичког факултета. Он је био импресиониран поемом „Планета“ и већ је писао неку врсту сцијентистичке поезије. Из разговора су схватили да имају идентичне или сличне погледе на науку и поезију. Тако је Спасоје Влајић постао „други сигналиста“.
Године 1968. Мирољуб Тодоровић, као члан редакције студентског часописа за културу Видици, учествује у студентској револуцији. Његова песма Корачница Црвеног универзитета (музика Вук Стамболовић), на студентском збору у згради Филолошког факултета, акламацијом бива прихваћена за студентску химну.[10]
Нова искуства настала у сусрету са актуелностима у светској уметности, захтевала су радикализацију поетичких ставова, а то подразумевало и нови назив, синтагма „песничка наука“ више није одговарала. Испливава израз „сисцијентизам“, у којем „си“ потиче од синтеза, али брзо је одбачен као вештачки. Након тога је дошао сигнализам. Корен новонасталог — изма је латинска реч signum (знак), али Тодоровић увиђа колико заправо новолатинска реч signal има шире конотације; она се односи на кибернетику, семиологију, теорију информације и комуникације, као и „нову естетику“ Макса Бензеа, Абрахама Мола и Умберта Ека.
Иако је Тодоровић од својих почетака водио рачуна о визуелној страни својих радова, она у надолазећем периоду постаје све доминантнија. Као „кривце“ за тако нешто, он види егзактне науке: хемију, биологију, физику и математику; у чијим графиконима, схемама, цртежима, описима путања, знацима, види до тада непримећени естетски квалитет. Његова прва визуелна песма је „Сунце“, аполинеровски калиграм у две верзије, ручно и куцан на писаћој машини. Слична визуелна истраживања (typewriter art или typewriter poetry) вршио је и графичар Зоран Поповић, с којим се Тодоровић упознаје 1969. и излаже му идеје сигнализма. Поповић прихвата изложена поетичка начела и тако се оформила тројка из које ће се изродити сигнализам као организовани стваралачки покрет. Убрзо затим Поповић доводи у сигнализам Марину Абрамовић и Нешу Париповића којима се придружују Влада Стојиљковић и Тамара Јанковић.
Радећи на поезији почетком и средином шездесетих Тодоровић је помно „испуњавао свеске, папире различитог формата и облика изводима из разноврсних научних, филозофских и белетристичких дела. На белини папира потпуно измешани били су делови из Библије, Гилгамеша, Дарвина, Њутна, школских и других уџбеника, затим хемијске формуле, биолошки називи и цртежи, физички и математички графикони, ишчупани стихови Лукреција, Сен Џон Перса, Дилена Томаса, народне лирске поезије, наших песника, потом говори из Платона, Аристотела, Канта, Киркегора, Ничеа, онда необичне, или њему тада недовољно познате, па чак и новостворене, измишљене речи, итд.
Те синтагме, речи, делови реченица и стихова, формуле и графикони, ишчупани из свог контекста и бачени на белину папира, у неку врсту босанског лонца“, и по његовом мишљењу, „деловали су сасвим чудно и почињали да зраче неку нову енергију, другачије смислове. У тој магми зачеци су визуелне, а можда и више онога што ће касније назвати стохастичком и алеаторном поезијом.“[11] Као резултат тог креативног врења, 1968. настаје текст „Манифест сигнализма“ (Regulae poesis), са поднасловом „Тезе за општи напад на текућу поезију“. Нова поезија је захтевала потпуну слободу песме.[12]
Овакви ставови узбуркали су књижевну сцену у земљи. Критичарима је поготово сметала компјутерска поезија. „Изморени“ Зоран Мишић није прихватао сигналистичке идеје. Он се у јунском броју часописа Књижевност за 1969. годину огорчено подсмева стваралачким поступцима сигналиста, а успут качи и fluxus, Марсела Дишана и неодадаисте, са тврдњом како је све то „једна иста прича, пуна буке и беса, а не значи ништа“. Још већи шок на Мишића имала је компјутерска поезија, касније објављена у збирци Kyberno. У новембарској свесци Књижевности за 1969, Мишић констатује смрт човека, ког замењује његов електронски двојник Баш Човек, „који ће у његово име говорити народу, писати песме и управљати светом“.
Ели Финци се забринуо шта ће бити с исконским људским вредностима у новом технократском добу?[13] Петар Џаџић је 17. априла 1970, суздржано, али позитивно приказао књигу Киберно у тада чувеној и веома гледаној емисији Лектира, коју је водио на Првом програму Телевизије Београд. Велику подршку сигнализму дали су Душан Матић, у приступној беседи приликом пријема у Српску академију наука фебруара 1971,[14] као и Оскар Давичо који је изједначавао важност сигналистичких експеримената са превратном улогом надреализма двадесетих година. За њега је сигнализам „поновно хватање корака српске књижевности са истински авангардним тражењима“[15].
У стану у Добрињској 3, Тодоровић је провео, по његових речима, своје најбоље и најплодоносније стваралачке године. Направио је и специјално велико поштанско сандуче кроз које је прошла сва европска и светска неоавангарда са писмима, поштанским картама, оригиналним радовима, књигама, часописима, изложбеним каталозима, итд. Добрињска 3 је на неки начин ушла и у нашу културну историју.[16] Богата међународна сарадња покренута је у оквиру часописа Сигнал, чији први број Тодоровић објављује 1970. уз финансијску помоћ издавачке куће Градина и својих нишких пријатеља Веселина Илића и Добривоја Јевтића.
У њему се нека од значајних имена неоавангардних токова по први пут појављују у српском издању: књижевни теоретичар и естетичар Зигфрид Шмит (Немачка), Раул Хаусман (Француска), Шимицу Точихико (Shimizu Tochihiko, Јапан), Хајмрад Бекер (Heimrad Bëcker, Аустрија), Аугусто де Кампос (Бразил) оснивач познатог покрета Noigandres, Клементе Падин (Уругвај), Микеле Перфети (Италија), Ханс Клавин (Холандија), Адријано Спатола (Италија), Жилијен Блен (Француска), Пол де Фреј (Paul de Vree, Белгија)…
Ефикасности сарадње допринео је универзални језик визуелне поезије који није захтевао интервенције преводилаца. Први број од југословенских уметника, осим Мирољуба Тодоровића, доноси Биљану Томић, Нешу Париповића, Зорана Поповића, Слободана Вукановића, Бранка Андрића, Марину Абрамовић, Славка Матковића, Золтана Мађара, Богданку Познановић, Симона Милчића, Добривоја Јевтића и Милета Ђорђевића.
Почетком седамдесетих покрету се прикључује и Оскар Давичо. На једној од скупштина Удружења књижевника, пришао је Тодоровићу и упитао га да га упише у „тај његов покрет“. Тодоровић се збунио за тренутак, посебно због оног „уписивања“, али се брзо снашао одговоривши: „Оскаре, Ви сте одавно сигналиста“. Убрзо, 1972. године Давичо у сарадњи са сликаром Предрагом Нешковићем, даје свој први допринос сигнализму, књигу Стрип–стоп.
Други број часописа Сигнал (септембар 1971) домаћој сцени представља нове ауторе конкретне и визуелне поезије као што су Мајкл Гибс (Michael Gibbs), G. J. de Rook, Žan Fransoa Bori (Jean Francois Bory), Лућано Карузо (Luciano Caruso), Bob Cobbing, Гиљермо Дајслер (Guillermo Deisler), John Furnival… Тада се већ званично могло рећи да је Југославија добила часопис светских размера, какав је пре Сигнала био још само Мицићев Зенит.
У међувремену, Мирољуб Тодоровић објављује неколико књига поезије: Сигнал (1970), Кyберно (1970), Путовање у Звездалију (1971), Свиња је одличан пливач (1971), Степениште (1971), Поклон–пакет (1972), Наравно млеко пламен пчела (1972), Тридесет сигналистичких песама (1973), „књиге уметника“ Fortran (1972), Approaches (1973), као и Гејак гланца гуљарке (1974). Последња наведена није „изашла“ баш тако лако, а цео тај случај Тодоровић је забележио у свом дневнику. Рукопис ове књиге са шатровачком поезијом пропраћеном с неколико колажа, предао је издавачком предузећу Просвета у јесен 1972. за објављивање у наредној години.
Убрзо су га обавестили уредници едиције Савремена поезија, Стеван Раичковић и Милорад Павић, и да ће током лета следеће године ући у штампу и бити спремна за Сајам књига. Почетком августа 1973. Тодоровић одлази у Лондон с намером да остане најмање пола године, можда и годину дана. Сусреће се са пријатељима с којима се пре тога дописивао. Закупљује стан на Бејсвотеру у центру Лондона, крај Хајд–парка.
Заказује изложбе у једној мањој галерији и књижари. Изводи неколико концептуалних акција, на отвореном простору Хајд–парка и Пикадилија, и жељно очекује вести из Београда о својој књизи. У септембру један пријатељ га обавештава да се Гејак „заглавио“ у штампарији Просветеу улици Ђуре Ђаковића у Београду, јер је слагач наводно одбио да га слаже. У то време добро се знало шта иза те флоскуле стоји. Према речима пријатеља, његов рукопис се налазио у чувеној црној ташни новопеченог в. д. директора издавачког сектора Просветекоји шета од комитета до комитета.
Тодоровић је био у великој дилеми, да ли да остане у Лондону и обави заказане акције и послове, који би још више допринели даљој афирмацији сигнализма у свету, или да се врати кући? Тешка срца одлучио се на повратак како би одбранио своју књигу. По доласку у Београд одлази у редакцију Просвете, где га дочекује велики песник и пријатељ Стеван Раичковић, који збуњено шири руке јер и сам не зна у чему је проблем. Раичковић је на крају предложио да се уз песме приложи и речник шатровачког говора, кога у првој варијанти није било, како би, нагласивши у шали, надлежни другови видели, „шта је песник хтео да каже“. „Тек после више од годину дана, негде у новембру 1974, збирка Гејак гланца гуљарке појављује се из штампе.
Већ у јануару 1975, према речима Аце Константиновића, тадашњег шефа Просветине књижаре на Теразијама, она је, уз Шћепановићева Уста пуна земље и Фолиранте Моме Капора, на листи бестселера. То је била једна од ретких књига песама која се нашла на таквој листи. Према писању Слободанке Аст у Новостима, Просвета је доштампала још 3.000 примерака, а књиге већ у мају исте године, само шест месеци након штампања, више није било ни у књижарама, ни у магацину.“[17] Године 1974. објављена је и Бела књига Миливоја Павловића, специфичан концептуални подухват у историји сигнализма. Она је штампана у 50 нумерисаних примерака, садржи преамбулу са упутствима и 300 белих страница које је читалац могао схватити и користити како год пожели.
Љубиша Јоцић, један од најзначајнијих српских надреалиста, прикључује се сигнализму средином 1975, у периоду одржавања велике изложбе сигнализма у Салону Музеја савремене уметности. Огорчен на нападе по новинама који су пратили изложбу, преко једног познаника, позвао је Тодоровића код њега. Јоцић је пре тога посетио изложбу и увелико спремао неку врсту полемичког одговора на нападе с политичким инсинуацијама, од којих је један био веома опасан.[18] За Тодоровића ова посета представља незабораван тренутак: „У тесном стану, крај Меркатора на Новом Београду, претрпаном књигама и сликама, стари бард са лулом, супруга Гордана, сликарка, са благим осмехом, и лајаво кученце Белка…
Одмах смо постали пријатељи. Можда је нескромно што ћу рећи, али не могу да прећутим да је он од сигнализма очекивао много, а у мени видео српског Андреа Бретона. Љубиша је то отворено казивао и показивао. О сигнализму је знао пуно и нису била потребна велика уверавања да покрет прати од самог почетка и да је прихватио сва његова начела. На то је указивала и његова збирка Месечина у тетрапаку која је те године била објављена у Просвети.“[19] Јоцићев есеј, који је био „одбрана сигнализма на највишем нивоу“, објављен је у Политици под насловом Знаци везани за саму реалност.
Тих дана је дошло до још једног инцидента након ког је Јоцић укључен у изложбу. Догодио се напад на сигнализам од његовог дотадашњег члана, Вујице Решина Туцића, који је управо преко сигнализма доживео своју афирмацију, заступан је у антологијама, излагао на изложбама покрета, објављивао је у Сигналу радове из Стругања маште по узору на италијанског визуелног песника Микела Перфетија, чије је радове први пут видео у Тодоровићевом стану, стога је његов напад зачудио многе.
Са собом је повукао и Остоју Кисића, критичара који је пре тога дао нека одлична тумачења сигналистичких остварења. Тодоровић је реаговао тако што је радове отпадника уклонио са изложбе, а на њихово место је поставио сигналистичке визуелне песме Љубише Јоцића. Напади се нису зауставили на томе, Владан Радовановић је писао против сигнализма прво на III програму Радио–Београда, а затим у часопису Уметност под насловом „Поводом сигнализма“. Јоцић се још једном показао као заштитник сигнализма и одговорио есејем „Поново поводом сигнализма“.
Тодоровић је тај поступак схватио не само као одбрану сигнализма већ и читаве авангардне уметности коју је Јоцић дистанцирао од лажне авангарде. Сигнализам је много изгубио Јоцићевом изненадном смрћу марта 1978. Сигналистичку 1975. је обележио и темат у часопису Дело[20] посвећен конкретној, визуелној и сигналистичкој поезији, који је приредио Мирољуб Тодоровић. Исте те турбулентне године он постаје отац, супруга Динка (1949) му рађа сина Виктора.
Ово је време експлозије mail arta, Тодоровићу је пристизало толико писама и пакета да је поштар његовој мајци у Добрињској 3 запретио како им више ништа неће доносити, већ ће пошиљке слати назад. Стизали су каталози, часописи, позиви за бројне изложбе, поштанске картице, уникатне уметничке књиге. Као круна овог периода, у часопису Дело број 2, 1980 објављен је темат „Mail art, mail poetry, поштанска уметност, поштанска поезија“ у који је Тодоровић укључио све највеће ауторе који су стварали на овом пољу уметности, а с којима је и лично комуницирао, од Реја Џонсона, Јозефа Бојса, Волфа Фостела, преко Клауса Гроха, Клементеа Падина, до Дика Хигинса и Зигфрида Шмита.
Нове животне околности које је донео брачни живот, чиновнички посао, а вероватно и разочарање у саборце након учесталих напада, утицали су на Тодоровићево стваралаштво. 28. фебруара 1981, у дневнику записује како дуго већ не пише, поготово од када је пре неколико година почео да ради као чиновник. Незадовољан је што су књиге које објављује сачињене од елемената старих рукописа, иако су на тај начин настале, данас можда и две најзначајније књиге сигнализма, Algol (1980) и Textum (1981).
Сматра да је креативна експлозија започета средином шездесетих година трајала негде до седамдесет и друге, „после се стишавала до седамдесет и шесте“, а након тога — суша. Проблем није био у стваралачкој немоћи, недостатку идеја и инспиративне енергије, већ у томе што није више имао мир, време и простор како би могао да се концентрише на стварање. Недостајала му је брана између њега и света, градња „сопственог света помоћу језика и слика у омами и помами узнемиреног духа.“ Уместо тога, свет је провалио у њега: „посао, породица, дете, обавезе, разрушили су зидове. „Свет више није био непријатељ. Још је горе од тога. Он је људождер. Ја сам свеже месо на његовом столу.“[21]
У марту 1981. Алгол је добио награду на сајму у Лајпцигу. Вест стиже телефоном од супруге Динке док се налазио на лечењу у Игалу. То је сигурно било велико охрабрење да се настави с радом, а и нада да ће издавачи у будућности имати више разумевања за његове експерименталне радове.
Познати немачки теоретичар визуелне поезије, и сам визуелни песник, приређивач можда и најзначајније антологије визуелне и конкретне поезије Text–Bilder Visuelle poesie international Von der Antike bis zur Gegenwart (1972), у којој је Мирољуб Тодоровић заступљен са више песама, Клаус Петер Денкер, пише веома похвално о Алголу. Успех ове Тодоровићеве књиге, очито је засметао неким ауторима, па након безразложног напада загребачког песника и критичара Бранка Чегеца на Сигнал–арт[22], Алгол негативно приказује Балинт Сомбати, чији је текст са мађарског превео Славко Матковић, обојица некад сигналисти, објављивани у антологијама и часопису Сигнал попут Вујице Решина Туцића.
Није зачуђујућа само незахвалност поменутих аутора, већ нагла потреба за одвајањем, нека жеља за разликовањем истог, поготово кад узмемо у обзир писма која је Матковић слао Тодоровићу у којима се изјашњавао као сигналиста.
Април 1981. доноси докторску дисертацију Пољака Јулијана Корнхаузера посвећену сигнализму, као и Сигналистички проспект но. 1, први сигналистички билтен након Сигнала који се угасио 1973. За пројекат је била најзаслужнија сигналистичка екипа из Куле и Оџака, пре свих Јарослав Супек. Убрзо, након неколико исправки, излази из штампе и Textum, капитално дело сигналистичке продукције.
У СКЦ–у је одржана изложба „Сигналистичка истраживања“ на којој су били заступљени: Љубиша Јоцић, Спасоје Влајић, Мирољуб Кешељевић, Миливоје Павловић, Јарослав Супек, Радомир Машић, Шандор Гогољак, Мирољуб Тодоровић, Миклош Месарош, Нада М. Маринковић, Флеш Е–Боун, Зоран Јездимировић, Сњежан Лукић. Кустос изложбе је био Славко Тимотијевић.
Поводом „скандала“ око Тодоровићевог одбијања да учествује у изложби „Вербо–воко–визуелно у Југославији 1950–1980“, чији организатор је био Владан Радовановић, водила се оштра полемика започета Тодоровићевим текстом „Владан Радовановић увек на почетку“ у Загребачком Оку број 264. од 29. IV 1982. У том часопису је вођена главна расправа, а повремене чарке у Омладинским новинама, Данасу, Пољима и Књижевним новинама.[23]
Овај догађај је био само окидач за неке касније сукобе (нпр. Франци Загоричник), као и изостављања сигнализма са изложби на којима је заслужено требало да има своје место. Ту пре свега мислим на изложбу „Нова уметност у Србији 1970–1980“ у Музеју савремене уметности одржане априла 1983. Тодоровић је ово уклањање сигнализма пропратио текстом „Бирократија и авангарда“[24], у којем је осуо паљбу по Јерку Денегрију, Биљани Томић Денегри и Маријану Сусовском. У одбрану Тодоровића, стали су ликовни критичар Зоран Маркуш и Драган Величковић, чији ангажман представља супротстављање насиљу унутар авангарде.
Године 1983. Културни центар Београда организовао је симпозијум са темом „Сигнализам — авангардни стваралачки покрет“ на ком су говорили Милош И. Бандић, Зоран Маркуш, Вук Милатовић, Живан С. Живковић, Жарко Ђуровић, Ђорђе Јанић, Радојица Таутовић, Миљурко Вукадиновић, Јелена В. Цветковић, Остоја Кисић, Спасоје Влајић, Душан Ђокић, Миодраг Б. Шијаковић, Милан Ђорђевић, Мирољуб Тодоровић и Миливоје Павловић, а своје реферате доставили су и Веселин Илић и Радослав Ђокић. 1984. је штампан истоимени зборник који је сем текстова садржао и визуелне прилоге и поезију Наде М. Маринковић, Весне Пиструин, Остоје Кисића, Љубише Јоцића, Јована Дујовића, Мирољуба Кешељевића, Слободана Вукановића, Маријана Чекоља, Јона Стефана, Александра Бајића, Мирољубовог сина Виктора Тодоровића и Боде Марковића. У радовима су разматране теме попут сцијентизма, проблема Гутенбергове галаксије, компјутерске, гестуалне и визуелне поезије, сигнализма и неодадаизма, сигнализма и клокотризма, космичке свести, итд.
Полемике као да су учиниле Тодоровића активнијим. Свестан да ће за своје место у српској култури морати сам да се избори у наредном периоду, почиње да објављује бар једну књигу годишње: Чорба од мозга (1982), Гејак гланца гуљарке (друго проширено издање, 1983), Chinese erotism (1983), Нокаут (1984), Штеп за шуминдере (1984), Дан на девичњаку (1985), Певци са Бајлон–сквера (1986), Заћутим језа језик језгро (1986), Поново узјахујем Росинанта (1987), Белоушка попије кишницу (1988), Soupe de cerveau dans l Europe de l Est (1988), Видов дан (1989), Радосно рже Рзав (1990), Дневник авангарде (1990), Трн му црвен и црн (1991), Амбасадорска кибла (1991), Сремски ћевап (1991), Ослобођени језик (1992), Дишем. Говорим (1992), Игра и имагинација (1993), Хаос и Космос (1994), Румен гуштер кишу претрчава (1994), Стриптиз (1994), Девичанска Византија (1994), Гласна гаталинка (1994), Ка извору ствари (1995), Планетарна култура (1995), Испљувак олује (1995), У цара Тројана козје уши (1995).
У Музеју савремене уметности од 24. 12. 1994 до 24. 1. 1995 одржава се изложба „Освојени простор“ на којој су изложени цртежи, колажи, визуелна поезија, гестуална поезија и мејл арт радови Мирољуба Тодоровића. Изложбу прати каталог у ком се осим визуалија налазе и Тодоровићеви есејистички фрагменти као и цитати кључни за разумевање сигналистичког дела. Следи избор из критика у ком се појављују имена као што су: Веселин Илић, Божо Вукадиновић, Милан Комненић, Јеша Денегри, Микеле Перфети, Оскар Давичо, Драгош Калајић, Зоран Маркуш, Клаус Грот, Денис Пониж, Љубиша Јоцић, Јовица Аћин, Јулијан Корнхаузер, Славко Тимотијевић, Ђило Дорфлес, Енцо Минарели, Живан Живковић, Мирослав Кливар, Срба Игњатовић, Пјер Гарније, Гиљермо Дајслер, Миливоје Павловић, Добрица Камперелић…
1995. година доноси и повратак Сигнала, после 22 године паузе објављен је десети број интернационалне ревије за сигналистичка истраживања. Број доноси визуелну поезију Наде М. Маринковић („Нуклеарна ботаника“), Луиђи Фера, Џона Хелда Џуниора, Зорице Арсић Мандарић („Визуелна соната“), Ханса Клавина, Тима Улрихса, Пјера Гарнијеа, Ненада Богдановића („Црно/бело“), Гиљерма Дајслера, Карлоса Милса, Шигеру Накајаме, Жан–Марка Расторфера, Андреја Тишме („Гумени печати“), Александра Јовановића, Мирослава Кливара, Драгана Нешића, Леонарда Франка Духа, Јана Хлавача, Шандора Гогољака, Мајкла Скота, Александра Зхмаила, Ј. Лехмуса, Сержа Сегеа, Жан–Пјер Нуа, Србе Игњатовића и Валентине Вукановић. Осим визуалија, наилазимо на песме и кратку прозу домаћих аутора преведене на француски, енглески, немачки и италијански (Тања Крагујевић, Златко Красни, Зоран Милић, Слободан Вукановић, Зоран Ђерић, Зоран М. Мандић, Андреј Живор, Лука Прошић, Тихомир Нешић, Зорица Арсић Мандарић и Срба Игњатовић).
Изузетно важни теоријски текстови који осветљују проблематику неоавангарде по први пут се појављују на нашем језику. Па тако наилазимо на текст Дика Хигинса „Стратегија визуелне поезије: три вида“, Еугена Гомрингера „Нека запажања о појму визуелна поезија“, Енца Минарелија „Критички текст“, Рикарда Кристобала „Мејл–арт као алтернатива“, Улизеса Кариона „Гумени печати теорија и пракса“, Ричарда Костеланеца „Уметност прављења књиге“, као и нове увиде у сигналистичку праксу Живана Живковића („Четврт века сигнализма“), Јарослава Супека („Нетворк стваралаштво“) и Добрице Камперелића („Мистерије планетарне културе“). У тмурним деведесетим, овај број Сигнала представљао је сигурно један од главних, ако не и главни, догађај на пољу наше савремене уметности, освежење које је показало да и упркос ратним дешавањима српски неоавангардисти заузимају значајно место на светској уметничкој сцени.
Двоброји Сигнала 11–12 и 13–14 излазе током 1996. Први од њих садржи значајан текст Боба Кобинга „О звучној поезији“ на чијем почетку се неоавангардна звучна поезија повезује са идејом Леонарда да Винчија који је захтевао од песника да му пруже „нешто што може да се додирне и види, а не нешто што само може да се чује“[25]. Овај текст се надовезује на текст Дика Хигинса из претходног броја тенденцијом за успостављањем једне историје визуелизације текстуалног материјала.
Коначно, Тодоровић добија и прву награду, „Павле Марковић Адамов“, за поетски опус и животно дело. Син Виктор, студент молекуларне биологије, учествује у Студентском протесту 1996/97. „На предлог Студентског парламента 1997. изабран је за студента проректора Београдског универзитета што ондашња власт није признала. После завршетка студија, (као студент генерације), и једногодишњег рада у Институту за молекуларну генетику и генетичко инжењерство, Виктор 1999. одлази у Америку где докторира са тезом CCN1 (CYR61): A novel extracellular matrix inducer of cell death“[26]. Ожењен је са Carrie Franzen, такође, доктором генетике, с којом има кћер Мају и сина Луку. Не би требало заборавити и да је Виктор Тодоровић допринео грађењу историје сигнализма с неколико интересантних визуелних радова.
Троброј Сигнала 15–16–17, објављен 1997, доноси изузетно важне текстове Арона Маркуса „Књижевност и визија“, Еме Кафаленос „Прочишћавање језика у Малармеовој, дадаистичкој и визуелној поезији“, Ричарда Костеланеца „Визуелна поезија“, Мирослава Кливара „Поезија као дешавање“, Бисерке Рајчић „Неоавангарда данас“, али сав теоријски и уметнички допринос баца у сенку вест о смрти великог књижевног критичара и есејисте Живана Живковића, ког су својим текстовима испратили Мирољуб Тодоровић, Мома Димић, Драгољуб П. Ђурић, Андреј Тишма, Златко Красни, Миодраг Мркић, Јован Пејчић, Лука Прошић и Василије Радикић.
Богата интернационална сарадња се наставља и у наредним бројевима Сигнала, па тако своје прилоге шаљу између осталих шаљу Клементе Падин, Жан Франсоа Бори, Адријано Спатола, Боб Кобинг, Пјер Гарније, др Клаус Грох, Микеле Перфети, Ђило Дорфлес, Клаус Петер Денкер, Геза Пернецки, Кеичи Накамура, Руђеро Мађи. Специфичан пример је ратно издање Сигнала из 1999. које се може посматрати и као темат посвећен руској неоавангарди, у ком се појављује велики број руских аутора који су до тада били непознати на овим просторима. Троброј 25–26–27 из 2003. посебно је занимљив због необјављених визуелних радова Растка Петровића (1925–1929) и Марка Ристића (1967–1970) који су до Сигналистичког документационог центра стигли посредством проф. др Миланке Тодић.
Након 1995. стижу нове награде: „Оскар Давичо“, за најбољу књигу објављену у 1998. години (Звездана мистрија), „Тодор Манојловић“ 1999. године, за модерни уметнички сензибилитет, „Вукова награда“ 2005. године, за изузетан допринос развоју културе у Србији и на свесрпском културном простору, Награда Вукове задужбине 2007. за уметност за збирку поезије Плави ветар, Награда „Златно слово“ 2008. за књигу Шатро приче у издању Српске књижевне задруге као најбоље књиге кратке прозе објављене у 2007. години, Признање Крлежа за животно дело 2010, Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије 2010. „Златни беочуг“ за трајни допринос култури Београда 2011.
Крајем осамдесетих и током деведесетих година прошлог века Тодоровић почиње са оснивањем легата сигнализма. Први легат ПБ 19 основан је у Библиотеци Српске академије наука и уметности 1988. године. У том легату се, поред Тодоровићевих дела и ревије Сигнал, налазе и бројне књиге других аутора, на српском и страним језицима, антологије, зборници, часописи и каталози у којима су објављивани радови сигналиста. Део књига је поклоњен, а део је Библиотека САНУ откупила.[27] Године 1991, посредством др Живана Живковића, оснива се легат на Филолошком факултету у Београду.[28] Трећи легат под називом Неоавангарда — документација Мирољуба Тодоровића налази се у Библиотеци Матице српске у Новом Саду.
Године 1992. Библиотека Матице српске је из Сигналистичког документационог центра откупила више хиљада књига и других неоавангардних публикација.[29] Следећи легат основан је 1996. године у Завичајном одељењу Народне библиотеке „Стеван Сремац“ у Нишу. Легат је посвећен прерано умрлој сестри оснивача сигнализма Надежди (Надици) Тодоровић (Нови Пазар 1942 — Ниш 1961).[30] Легати сигнализма налазе се још у Универзитетској библиотеци Светозар Марковић у Београду ПБ 27, као и у Историјском архиву Београда http://www.arhiv-beograda.org/sr/legat-todorovic.html У овом Архиву поред књига, часописа, каталога и ликовних дела, налази се и преко десет хиљада писама које је Тодоровић разменио са сарадницима у земљи и иностранству.[31] Архив је децембра 2008, у својој галерији, организовао велику изложбу СИГНАЛИЗАМ 1968–2008. Изложба је привукла значајну пажњу наше културне јавности.[32]
Од 2004. почињу да излазе зборници радова посвећени сигнализму. Први од њих, Размишљајте о сигнализму, представља библиофилско издање поводом 45 година сигнализма. У оквиру троброја 146–147–148 часописа Савременик излази тематски број Демон сигнализма (2007). 2010. објављен је зборник Планетарни видици сигнализма, који је приредио Миливоје Павловић и штампан је у само 50 примерака. Изазов сигнализма излази као четврти број часописа Књижевност за 2013. Наредне године се појављује зборник Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића, који је приредио Миливоје Павловић на основу излагања за округлим столом Библиотеке града Београда.
Исте године излази и Столеће сигнализма у оквиру библиотеке „Сигнал“, где се поред већ стандардних имена као што су Слободан Шкеровић, Илија Бакић, Кеичи Накамура, Душан Видаковић, Микеле Перфети, Добрица Камперелић, Џим Лефтвич, Јарослав Супек, Лик Фиренс, Зоран Стефановић, Слободан Павићевић, Дмитриј Булатов и Душан Стојковић, појављују бројни млади аутори на којима би сигнализам требало да гради своју будућност. Таква претпоставка се полако остварује јер се прилозима у зборнику Магија сигнализма (2016) неки од аутора профилишу као стални сарадници или „млади сигналисти“ (Јелена Марићевић, Милош Јоцић, Ивана Максић, Франко Бушић, Дејан Богојевић, Виктор Радоњић, Оливер Милијић, Адријан Сарајлија, Снежана Савкић, Владимир Милојковић, Иван Штерлеман, итд).
О Тодоровићевом делу и сигнализму одбрањене су три докторске дисертације. Као што је и прва изложба сигнализма одржана ван наше земље, у Милану,[33] тако је и прва дисертација одбрањена на Јагелонском универзитету у Кракову, 1980.[34] Након Корнхаузера, вероватно и највећи проучавалац сигнализма, Живан Живковић, брани дисертацију Сигнализам: Генеза, поетика и уметничка пракса на Филолошком факултету у Београду 1991. На Филозофском факултету у Косовској Митровици, Миливоје Павловић брани дисертацију Авангарда, неоавангарда и сигнализам. У припреми је, на Филозофском факултету у Новом Саду Естетика сигнализма Ивана Штерлемана.
Иако у озбиљним годинама, Мирољуб Тодоровић је и даље активан. Увек је рад да изађе у сусрет младим истраживачима заинтересованим за сигнализам и неоавангарду и помогне при објављивању њихових радова. Могло би се рећи, без претеривања, да је Мирољуб Тодоровић најзначајније име, уз Данила Киша и Милорада Павића, које је свету представљало српску културу, књижевност и уметност у најбољем могућем светлу.
Иван Штерлеман (1990, Сремска Митровица), песник, прозни писац и есејиста. На Филозофском факултету у Новом Саду спрема докторску дисертацију Естетика сигнализма. Своје радове објављује у Летопису Матице српске, Корацима, Савременику, Књижевним новинама, Трагу, Дометима, зборницима: Столеће сигнализма (2014), Магија сигнализма (2016), Венац од трња за Данила Киша (2016), Визије сигнализма (2017) и Интернет порталима. Живи и ради у Сремској Митровици и Новом Саду.
[13] Финци, Ели Поезија из машине, Политика, 21. март 1970, стр. 15.
[14] Матић, Душан Писање и говор, Споменица у част новоизабраних чланова српске академије наука и уметности, Београд, 1972, стр. 78–79.
[15] Давичо, Оскар О поеми Наравно млеко пламен пчела, Градина број 10, 1972, стр. 193.
[16] Видети: Поповић, Радован Књижевна топографија Београда XX века, Београд, 1995.
[18] „Уметност је увек била и остаје надградња на друштвено–економске односе, у дијалектичком смислу, а ова неразумљива егзибиција просто се не да надградити ни на шта што представља нашу стварност и наша хтења. „Адања, Катарина, Политика, субота, 2. август 1975.
[29] Видети: Попов, Н. Тајне сигнализма (Више од три хиљаде публикација из Сигналистичког документационог центра Мирољуба Тодоровића, недавно откупљених, чиниће посебну збирку у овој библиотеци), Дневник, год. LII број 16605, четвртак, 31. јануар 1993.
Да бисмо вам обезбедили најбоље корисничко искуство, овај портал користи такозване колачиће (cookies) – технологију за чување и приступ информацијама на уређају са којег приступате садржају. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски обрађује одређене податке. Недавање или повлачење сагласности неће утицати на основне функционалности портала. Међутим, поједини садржаји, као што су слике или изглед странице, могу бити делимично ограничени, у зависности од вашег избора писма или поставки прегледача.
Часопис Гледишта задржава сва ауторска права на своје садржаје – текстуалне, визуелне, звучне материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дељење или коришћење било ког дела овог портала без изричите дозволе власника ауторских права представља кршење закона и подлеже одговарајућим правним последицама.
Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став Редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
Техничко складиштење или приступ су неопходни за креирање корисничких профила ради слања огласа, или за праћење корисника на веб-сајту или на више веб-сајтова у сличне маркетиншке сврхе. Међутим, не покрећемо рекламне кампање.
