Тог топлог јунског дана 1963. године, тачно у подне, авантуриста Миодраг Качар је изашао из воза и ступио на перон станице Paris-Gare-de-Lyon, пошто је допутовао из Марсеја, где су га са портирнице Легије странаца вратили, не размотривши његову усмену молбу изречену лошим француским. Разочаран, одлучио је да окуша срећу у Паризу.
Сава Шумановић (1896–1942) – Пијана лађа
Тог истог дана, два минута после поднева, облак на небу је формирао профилни лик Шарла де Гола, па је овај дан касније међу свим Парижанима био познат као le Jour du nuage de grandeur. Дан облака величанствености.
Истог дана, пет минута након поднева, у ресторану Le Train Bleu који се налазио на железничкој станици, конобар је испустио пуну чашу пастиса, која је у додиру са подним плочицама експлодирала као да је била под притиском, а делови стакла, пића и леда су полетели на све стране. Комадић стакла или леда – никада нећемо сазнати, окрзнуо је руку господина Жан Мишел Биноша, неуспешног глумца и вајара, баш ону руку којом је остављао бакшиш неспретном конобару док се спремао да напусти станични ресторан.
Пошто је осетио изненадну бол, схватио је то као знак са неба, па је тих неколико новчића уредно вратио у мали џеп својих панталона, руком која је крварила.
Када је напустио ресторан, а онда и станицу, приметио је да сви људи гледају ка небу. Посматрали су пуфнасти, прљавобели облак. Није у том облику облака препознао ништа значајно па је продужио широким плочником и даље помно гледајући ка небу, ни сам незнајући зашто.
Много година касније тврдиће да је не само сведок Шарл де Гол облака, већ да је, ако га памћење добро служи, први приметио тај знак на небу и да је гласно узвикнуо, дајући му касније познато име: Гле, облак величанствености!
Шест минута након поднева, тог истог дана, Жан Мишел Бинош гледајући у вис, руком је закачио уморног и дезоријентисаног Миодрага Качара и некако је пропустио да му се извини, а Миодраг је то схватио као лошу срећу те је несрећног Жан Мишела чврсто ухватио за раме, окренуо га ка себи и одаламио га песницом по сред чела.
Жан Мишел се пружио по земљи колико је дуг и никада нећемо знати шта је коначно видео на небу после ударца, тим својим јединим отвореним оком. Нико од присутних није видео тренутак ударца пошто су сви били забављени облаком који је све мање личио на профил Шарл де Гола, а Жан Мишел никада после тога није рекао ни реч о том непријатном догађају, иако је то био чудни тренутак почетка једног необичног пријатељства.
О модрици на лицу је говорио као о белегу чуда и о некој врсти стигме, те болне сензације одабраних.
Петнаест минута након поднева, Жан Мишел Бинош се придигао, отресао је прашину са свог капута и упутио се стану своје девојке Моник Сталенс у улицу Rue de Bercy. Пошто се с муком попео на други спрат и закуцао на врата, Моник му је отворила запрепашћена његовим изгледом.
Знала је да Жан Мишел ни у ком случају није насилан и желела је да зна зашто тако изгледа. Жан Мишел није могао да јој објашњава, већ је грубо одигао са пода, пренео је до кревета где је нежно спустио, свукао јој панталоне и гаћице, ослободио је свој уд и без размишљања га посадио у Моник. Она се стресла, изненађена, а потом га је пригрлила најјаче што је могла.
Мање од педесет секунди након тога, Жан Мишел је невољно ејакулирао у Моник.
Моник је само изговорила:
„Свршио си, јел да?”
Застењао је мислећи о глупим питањима на које никада не одговара, извадио је свој смежурани уд из Моник, помно посматрајући влажне бичеве од њених стидних длака које су се лелујале ка њему као морске траве.
Чак и после извесног искуства које је имао са женама и даље није био сигуран шта треба радити после секса са љубавницом: да ли је треба љубити и обећавати јој светлу будућност, или се од њега очекивало да је само посматра са презрењем и са осећајем надмоћи; тек, посрамљен коначним изгледом свог млохавог уда, устао је и чврсто је зажмурио, као дете, да све то неким чудом нестане.
Када је коначно отворио очи, Моник није нестала, напротив, била је разливена по кревету као џиновски тамноцрвени желатин, никада већа. Покушао је да добије на времену па је бацио поглед кроз прозор. Изненадио се угледавши човека који га је лупио песницом док је Облак величианствености пловио по небу. Био је убеђен да то не може бити лош знак.
Учинило му се да је тај тамнопути странац стајао на тротоару као тек откривени споменик, блистав и сјајан, помало мистичан и деловало је као да би могао чекати неког.
Идеје се рађају брже од могућности да рационалне мисли завладају умом.
„Моник, да ли би ти пријало друштво?”
Моник је разочарано склонила поглед са те смешне приказе пред собом. Мрзела је мушкарце који нису могли да се контролишу. Свршио је у њу! Пих! Каква неспретна будала! Осетила је мирис јода, чула је звук инструмената за киретажу и само је, као уздах, изашло из ње:
„Да. Свакако. За промену, пријало би ми друштво мушкарца који може да се контролише. Знаш, правог мушкарца, који може да ме јебе као човек.”
Жан Мишел није хтео да чује опаску, није могао да слуша како га вређа и помислио је само на то да жели да јој дá ту неотесану битангу да је убије од батина и секса.
Тај би јој свршио по коси. Да, свршавао би јој по лицу и коси. И мацкао би своју кобасицу по њеним сисама. Да, такви су ти дивљаци!
Након тога, она би као крмача гргољила: “Хоћу још, ох, тако желим још!” Жене нису емотивна бића.
„Хоћеш још?”
„Шта још? Мислиш на јебање? Тја, па ово је било као убод ошамућеног комарца! Два такта, ла и ла и крај! Ох, Боже!”
„Важи, мала. Само ми дај минут! Може?”
Средио је своје панталоне, а онда је без поздрава истрчао из стана.
Када је сишао испред зграде, грубијан је још стајао тамо.
Сав дрхтав и несигуран, пришао му је, држећи растојање. Погледао је ка небу. Није било облака, само модро небо без облачка.
„Здраво.”
Миодраг Качар га је подозриво погледао.
„Опет ти? Одакле сада ти?”
„Извини, надам се да ћеш ме разумети, странче…”
Залупао је дланом о своју стегнуту песницу, а потом је показивао ка згради. Човече, јебање!
Миодраг је мајмунско лупање руке о руку овог смешног Француза схватио као провокацију, па га је, не размишљајући пуно, развалио песницом у браду, тако громко и јако, да га је одбацио пола метра од себе.
Моник је са прозора посматрала сцену, поклопила је уста покушавајући да се утиша. Ипак, вриснула је гласно, склонивши длан са натечених усана.
Миодраг Качар је подигао поглед и угледао је раскошну косу неке непознате девојке. Показао је прстом ка њој, а она је потврдно климнула главом.
Миодраг је брзо, препун жеље, успео да савлада све те степенице и већ се био нашао пред отвореним вратима где га је чекала Моник у кућној хаљини која се на њој распукла као презрела диња.
Без објашњења грубо је одигао са пода, пренео је до кревета где је нежно спустио, док је она знатижељно цоктала. Пошто јој је расцветао кућну хаљину, ослободио је свој уд, а онда га је без размишљања посадио у њу. Она се стресла, изненађена, а потом га је пригрлила најјаче што је могла.
Уздахнула је: „Моја мала бубице…”
Минут након тога, Миодраг Качар је невољно ејакулирао у Моник.
Моник је разочарано изговорила:
„И ти си свршио, јел да?”
Миодраг је посрамљено ћутао.
Моник је урлала:
„Мајмуне прљави! Шта ти хоћеш од мене? Шта ти мислиш да сам ја? Нисам ја твоја курва, циганине!”
Устала је, мало се протресла, као да јој је хладно, а онда га је врховима прстију ухватила за косу, посматрајући га згрожено.
„Напоље, напоље, ти прљави бедниче!”
Миодраг је брзо, без противљења, устао и за трен ока је нестао из стана.
Ошамућени Жан Мишел, пошто га је срео на степеништу, успорено је ескивирао замишљени ударац, померајући се ка зиду. Миодраг је одмахнуо својом натеченом десницом и хитро је нестао.
Жан Мишел је застао, збуњен. Онда се ухватио за стомак, грчећи се од смеха.
Хахахахахахахахаха
„Ох, срање, па и ти прерано ејакулираш! Хахаха”
Пошто је изашао из хаустора, Миодраг је погледао лево, а онда и десно. Брзо се одлучио за леву страну. Прво је кренуо дугачким корацима, а потом је трчао и трчао дуж улице Руе де Берцy, сударајући се са ретким пролазницима.
Трчао је даље, све брже. Осећао је бол дубоко у грудима. Неко је показао прстом на њега. Мушкарац, можда и жена. Није био сигуран. Његов поглед је размазивао све јасне облике и претварао их у кашу. Када је стигао до кафеа Chambertin, нагло је стао и погледао ка небу.
Људи који су седели у башти кафеа, смејали су се, гледајући ка њему. Фасаде су се свлачиле ка тротоару лудо се смејући.
Запушених ушију, Миодраг Качар се окретао око своје осе, чврсто жмурећи, жељан тишине и самоће. Само је тихо брундао: Контрола. Контрола. Мораш да имаш контролу, ти бедна сељачино!
Ја сам мајстор на црно и зато ме телефонски позиви у ситне сате више не изненађују. Али овај позив био је заиста необичан: – Хало, мајсторе, добро вече! (Уследио је плач.) Молим Вас, хитно дођите! Угинула ми је мачка!
Усамљено дрво – Каспар Давид Фридрих (1774-1840)
Нисам ја безосећајан, али нисам ни гробар, већ радио-ТВ механичар, који по потреби чисти бојлере, поправља шпорете и веш-машине. Зато сам и покушао да се одбраним:
– Госпођо, ја немам ништа с тим. Снађите се!
Плач старије госпође није престајао, али је јецајући ипак успела да изговори:
– Кумим Вас, дођите! Мој син неће ни да чује да је он сахрањује, каже да председнику општине то не приличи. Или ми барем нађите некога ко ће то да уради, платићу!
Тек тада сам препознао глас старамајке првог човека нашег града и преломио да јој помогнем. Не због тога што сам улизица, где бих ја, него што живимо у комшилуку, пар непарних улица нас раздваја.
Било је већ близу поноћи кад сам утрчао у кућу старе госпође, у којој се француски језик говори барабар са српским. Несрећна жена је стајала изнад мачкиног одра и плакала.
– Госпођо, дајте да видим шта могу да урадим! Где бисте хтели да је однесем? – питао сам.
– Волела бих да је сахраните у дворишту, испод ораха. У летње дане волела је да ту лежи, јадница. Нека ту и почива. – зајецала је баба.
Мачка је брзо била упакована у кесу, као на телевизији, па у некакву кутију, обложену изнутра новинама. Приметио сам да су то углавном били дневни листови који следе политику наше владе.
– Дајте ми ту кутију, ашовчић и ништа не брините. Немојте да излазите, већ је поприлично захладило.
– Шта бих ја без Вас, мајсторе! Не бих могла ока да склопим поред мртве мачке у кући!
– Добро, де, није она више опасна. Закопаћу је тачно где сте рекли.
Заиста сам намеравао да то урадим, али кад сам изашао у двориште са кутијом под мишком и портабл ашовом, у лице ми је пљуснула киша. – Јебига! – опсовао сам, потпуно непримерено тужном тренутку. Дошао сам до ораха и спустио кутију на земљу, а онда почео да копам. Било је прилично тврдо, па сам још једном опсовао, овај пут жешће.
Пробао сам поново да заријем оштрицу ашова у дубину, али је земља била тако утабана, да нисам успео ништа више од обичног гребања по површини. Тада ми је синуло! Изгребао сам земљу испод ораха, мало је чак и удубио, а онда ту наређао неке цигле, које сам спазио поред куће. Личило је на прави гроб, лепо поплочан.
Затим сам се ишуњао из дворишта до контејнера и достојанствено спустио кутију. Никакав хорог или закуцавање, то би било могуће једино да је цркнута мачка била само у кеси.
У том тренутку сам се сетио да ми је син једном споменуо неког Селинџера, који је написао нешто у стилу „да не би желео да се разликује од мртве мачке, јер ништа није вредније од ње, зато што јој се вредност не може утврдити“! Каква глупост, помислио сам, и тада и сада. Чист зен-будализам! А мени су руке биле прљаве од копања и нисам имао ни воље ни времена за мистику Истока. Вратио сам се у кућу уцвељене старамајке. На трпезаријском столу стајало је послужење.
– Изволите мајсторе, један виски за покојну мачку. Узмите, молим Вас!
– Нека јој је просто, – рекао сам и отпио, не спомињући више силе, да не богохулим. Нисам ни просипао пиће на патос, ипак је то виски.
Бакица је из фрижидера извадила сир и насекла на кришке, а онда га вратила у фрижидер. Била је заиста потресена, а можда и уплашена од мачкиног духа.
– Па где је сир? – узвикнула је. – То је њен омиљени!
– Вратили сте га у фрижидер. – обавестио сам је сасвим неемотивно.
– Јао, ја сам се потпуно изгубила. Сад ћу да га извадим.
Сир је био на столу, а ја сам погледао прљаве руке и морао да их оперем.
– Изволите у купатило, даћу Вам чист пешкир. – рекла је јадна бакица.
– Нема потребе, само да скинем прашину. – рекао сам и као онај Пилат опрао руке лажљивца. Вратио сам се и закључио да је покојна мачка имала укуса кад је реч о сиру.
Бакица ме највише осрамотила на крају, кад ми је пружила двеста динара. Надежда Петровић ме гледала са новчанице, а ја сам помислио како сам и ја вечерас постао нека врста уметника, а не више само обичног мајстора. Мајци председника општине продао сам чаролију. И утеху, на неки начин. Ликовна колонија Сићево запљускивала је те ноћи наше улице у центру Ниша.
– Немојте, молим Вас, новац није потребан, ја сам то из поштовања према Вама. И мачки! – додао сам сасвим неприлично. Бака је зајецала.
Узео сам новчаницу из пружене руке, стрпао у џеп кошуље, искапио још један виски да сперем укус мачкиног омиљеног сира и рекао „лаку ноћ“.
Старамајка је остала уплакана, али смирена. Oue es ma chate? – одједном ми је синула реченица на француском коју сам прочитао на налепници на којој је Дизнијев јунак Плутон унезверено вртео главом тражећи своју мачку.
Та сличица била је залепљена на стоној лампи мог сина и не знам из којих дубина подсвести је изронила једна од ретких реченица коју сам знао на том језику. Друга је била о одласку на базен, а трећа се односила на спавање у оном другом смислу.
Изашао сам на улицу. Док сам пролазио поред контејнера, на путу кући, стресао сам се, као пас који отреса воду. Чак сам испустио и неки звук, који ме подсетио на фрктање мачке. Уплашио сам се, али чим сам замакао из те сабласне улице, било ми је лакше. Стигао сам кући и док сам тонуо у сан праведника, помислио: – Ваљда ђубретари неће баш сутра да ударе у штрајк!
Драги г. Буковски, зашто никада не пишете о политици или дешавањима у свету?
„Драги М. К. зашто бих, да ли се догађа нешто ново под капом небеском?
– сви знају да је ђаво однео шалу.“
Чарлс Буковски (1920-1994)
Наше дивљање тиња као тихи пожар, док посматрамо длаке на тепиху – питајући се шта је, дођавола, пошло по злу кад су дигли у ваздух трамвај пун желе бомбона са постером морнара Попаја.
То је једино битно: добар сан је нестао, а када он нестане, све нестаје. Остало су бесмислене игре за генерале и бизнисмене, а кад смо већ код тога – видим да је још један амерички бомбардер пун хидрогенских бомби поново пао са неба – ОВОГ пута у море док је НАВОДНО штитио мој живот.
Стејт департмент каже да су хидрогенске бомбе биле „ненаоружане“ шта год то значило. Даље читамо како је једна од хидрогенских бомби (изгубљена) пукла и ширила радиоактивно срање свуда док је наводно штитила мене, ИАКО ја нисам ни тражио заштиту. Разлика између демократије и диктатуре је у томе што у диктатури не мораш да губиш време на гласање.
Вратимо се на случај хидрогенске бомбе – пре извесног времена исто се догодило код обала ШПАНИЈЕ. (они ме свуда штите.) бомбе су опет нестале – живахне мале играчке. требало им је три месеца – ако се добро сећам – да пронађу и изваде ту последњу бомбу. Можда је то трајало три недеље, али људима у том приморском граду сигурно се чинило као вечност. Та последња бомба – проклета ствар се заглавила на ивици пешчане дине дубоко доле у мору.
И сваки пут када су покушали да је извуку, тако нежно и пажљиво, она би се откачила и отишла још даље низ дину.
У међувремену, сви сиромашни људи у том приморском граду превртали су се у својим креветима ноћу, питајући се да ли ће их дигнути у ваздух, захваљујући звездама и пругама. Наравно, амерички Стејт департмент је издао саопштење да хидрогенска бомба нема детонациони фитиљ, али у међувремену су богати запалили у друге крајеве, а америчке морнаре и мештане изједала је нервоза.
(На крају крајева, ако те ствари не могу да експлодирају, зашто су их уопште возали унаоколо? могли су да возе и саламу тешку две тоне. фитиљ значи „варница“ или „окидач“, а „варница“ може доћи одасвуд, а „окидач“ представља „потрес“ или било коју сличну акцију која ће активирати механизам за паљење. САДА је терминологија „ненаоружана“ што звучи безбедније, али своди се на исту ствар.)
У сваком случају, покушали су да покупе бомбу, али ствар као да је имала свој властити ум. Онда је дошло неколико подводних олуја и наша дражесна мала бомба је бежала све даље и даље низ дину.
Море је веома дубоко, много дубље од нашег руководства.
На крају, специјална опрема је конструисана само да извуче бомбу и ствар је извучена из мора. Паломарес. Да, ту се догодило: Паломарес. И знате шта су урадили следеће? Америчка морнарица је одржала КОНЦЕРТ У ПАРКУ у том граду у част проналаска бомбе – ако ствар није била опасна, баш су се развеселили. Да, и морнари су свирали музику и сви су се окупили у великом сексуалном и духовном ослобађању.
Шта се догодило са бомбом коју су извукли из мора, не знам, нико (осим неколицине) не зна, а бенд је наставио да свира док је хиљаду тона радиоактивног шпанског површинског слоја тла послато у Ејкен, Јужну Каролину, у запечаћеним контејнерима.
Кладим се да је кирија јефтина у Ејкену, Јужној Каролини. Тако да сада наше бомбе пливају и тону, хладне и „ненаоружане“ око Исланда.
А шта да радите када су људи окупирани лошом вешћу? Лако, усмерите њихове мисли на нешто друго. Могу да размишљају само о једној ствари. На пример, наслов од 23. јануара 1968: Б-52 ПАДА КОД ГРЕНЛАНДА СА ХИДРОГЕНСКИМ БОМБАМА; ДАНЦИ НЕРВОЗНИ. Данци нервозни? Ох, брате мили!
Било како било, одједном, 24. јануара, наслов: СЕВЕРНА КОРЕЈА ЗАПЛЕНИЛА БРОД АМЕРИЧКЕ РАТНЕ МОРНАРИЦЕ.
Ох, брате мили, патриотизам се вратио! Та прљава ђубрад! Мислио сам да је ТАЈ рат завршен! ах ха, видим – ЦРВЕНИ! Корејске марионете!
Испод фотографије пише нешто овако – амерички обавештајни брод Пуебло – некадашњи војни теретни брод, а сада један од тајних шпијунских бродова ратне морнарице опремљен електронском опремом за надзор и океанографском опремом, приморан је да уђе у луку Вонсан код обала Северне Кореје. Ти проклети црвендаћи, увек праве нека срања!
Али ЈЕСАМ приметио да се прича о изгубљеној хидрогенској бомби полако гура под тепих: „Откривена радијација на месту пада Б-52; Верује се да се бомба распукла.“
Речено нам је да су председника пробудили између два и два и тридесет ујутру и обавестили о заплени Пуебла. Претпостављам да је поново заспао.
САД кажу да је Пуебло био у међународним водама; Корејци кажу да је брод био у територијалним водама. Једна земља лаже, друга не. Онда се човек запита, чему служи шпијунски брод у међународним водама?
То је као да носите кишни мантил док сунце сија. Што ближе приђете, то ваши инструменти боље снимају.
Наслов: 26. јануар 1968: САД ПОЗИВА 14,700 РЕЗЕРВИСТА ВАЗДУХОПЛОВСТВА. Изгубљене хидрогенске бомбе код Исланда су потпуно нестале из штампе као да се никад нису ни догодиле.
У међувремену: Сенатор Џон К. Стенис рекао је да је одлука господина Џонсона (позив ваздухопловним резервистима) „неопходна и оправдана“ и додао следеће: „Надам се да неће оклевати да мобилизује и копнене резервне компоненте.“
Сенатор Ричард Б. Расел: „На крају крајева, ова земља мора вратити брод и заробљену посаду. Напослетку, велики ратови су почели и због много мањих инцидената него што је овај.“
Председник Представничког дома Џон В. Макормак: „Амерички народ мора да схвати да комунизам још увек тежи светској доминацији. Премало се пажње посвећује томе.“
Да је Адолф Хитлер жив, уживао би у данашњој слици света. Шта има да се каже о политици и светским стварима? Криза у Берлину, кубанска криза, шпијунски авиони, шпијунски бродови, Вијетнам, Кореја, изгубљене хидрогенске бомбе, нереди у америчким градовима, глад у Индији, чистке у Кини? Има ли добрих и лоших?
Неких који увек лажу, неких који никад не лажу? Има ли добрих влада и лоших влада?
Не, постоје само лоше владе и још грђе владе.
Да ли ћемо угледати бљесак и и осетити врелину која ће нас разнети једне ноћи док се будемо туцали или срали или читали неки стрип или лепили сличице у албум?
Изненадна смрт није ништа ново, а није ни масовна изненадна смрт. Али ми смо унапредили производ; имали смо векове знања, културе и открића од којих смо направили нешто; библиотеке су затрпане књигама; велика слика се продаје за стотине хиљада долара; медицина пресађује људско срце; не можете разазнати лудака од здравог на улици, и одједном поново откривамо да су наши животи у рукама идиота.
Бомбе можда неће никада да падну; бомбе би можда ипак могле да падну. Еци, пеци, пец.
А сада, опростићете ми, драги читаоци, враћам се курвама, коњима и пићу, док још има времена. Ако ове ствари изазивају смрт, онда је далеко мање увредљиво бити одговоран за своју сопствену смрт, него за другу врсту која долази украшена фразама о слободи и демократији и људскости и/или свим тим срањима.
Прва објава, 12:30. прво пиће, сад. А курве ће увек бити ту негде. Клара, Пени, Алис, Џо – еци, пеци, пец.
Опште место писања о путовању започиње првим кораком након којег следе, у зависности од упорности и капацитета, још таман онолико корака колико треба. Да стигнемо. До краја. Или је то нови почетак, показаће се.
Где смо сада, куда смо пошли, или је ипак боље да све ово напишем у једнини?!
Ове године навршава се пета година заредом како сам преузео одговорност да будем председник Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша. Не тако славан јубилеј, али према свецу и тропар, рекао бих увек недовољно задовољан и нимало лажно скроман.
Пет година смо без Сигме, навршава се прва година без Гаге Машовић, а о двојици бардова нашег Друштва стижу ми потресне вести и нећу да их именујем, иако сам мислима са њима.
Где смо сада?
Имао сам праву срећу да овај мандат падне у време обележавања неколико важних јубилеја. Седамдесет година Друштва и исто толико од изласка првог броја Гледишта. Обележили смо пре пар година и јубилеј Књижевне колоније Сићево и крајем прошле, али и почетком ове – деведесет година од рођења Бранка Миљковића, једног од наших најистакнутијих чланова.
Током 2023. године навршила се и седамдесета годишњица од рођења Славише Живковића Шаке, а наше Друштво ове године расписује осми конкурс и управо ради на сређивању рукописа седмог лауреата. Награда је након пловидбе од Ниша, преко Никшића и Београда опет допловила на обалу Нишаве где суверено влада са епитетом градска.
Говорећи још мало у бројкама, од оснивања портала нашег Друштва до данас, друштвокњижевника.срб посетило је више од педесет хиљада читалаца. У просеку за пет година постојања десетак хиљада годишње. Лепо за портал који негује искључиво лепе речи. Отуд, држаћу се у наставку ове исповести углавном само слова.
Роман Огњена Авлијаша „Виноград Мехмед-бега“ постао је наше прво бестселер издање, а уследило је затим оно у шта је мало ко веровао – два хит издања поезије: Александар Војиновић „Свраке, вране, гаврани“ и Јована Бајагић „Муве“.
Из наше издавачке куће појавило се и једно библиофилско издање. О овој књизи професор Горан Максимовић између осталог записује: „Књига која се налази пред читаоцима представља пресјек савременог тренутка у једном дијелу књижевног живота у Нишу, везаног превасходно за рад „Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша“, а другим својим дијелом у одјељку „Сећања“, предочава лексикон имена и доминантни љетопис књижевног живота у граду Нишу у посљедњих седамдесетак година, па и у читавом претходном стољећу. Као таква свакако ће бити изазов за разнолика читања и анализу био-библиографских чињеница како појединачних стваралачких опуса, тако и сагледавања цјеловите слике књижевног живота, а самим тим и иницијални подстицај за нова читања и вредновања књижевне прошлости и садашњости у граду Нишу и на простору југоисточне Србије.“
Поред библиотеке „Славиша Николин Живковић“, под нашим кровом расте још неколико њих: Друштво угледних стваралаца, Сигма, Наш пут и најмлађа међу њима – библитека Код у којој је објављено, по први пут у преводу, тестаментарно дело Ацa Шопова „Дрво на брегу“, класика македонске књижевности у препеву наше Данијеле Костадиновић.
Куда смо пошли?
Износећи свој „експозе“ на изборној Скупштини, рекао сам 2019. године да ће наше Друштво изборити репрезентативни статус код Министарства културе. Још увек није, али борба траје и ове године смо прешли не мало важан степеник – десет година административног постојања у континуитету, након последње обавезне пререгистрације.
Још једно од важних питања је постављено тамо где треба, а то је решавање деценијског проблема да наше Друштво још увек нема репрезентативне просторије. Обезбеђивање простора без накнаде, макар на један грејс период, где би започели са прикупљањем музеолошке грађе, представљањем значајних књижевних имена у културној историји, али и за простор наше сада само онлајн књижаре „Нестор Жучни“, као и за будуће програме и окупљања.
Својеврсни Књижевни музеј био би партнерски постојећим институцијама, а с обзиром на то да су у току разговори са нашим најстаријим члановима око поклона и будућих легата за сталну музејску поставку, у овом тренутку већ имамо радне тематске целине:
Ниш 1879 – 1945 / ГРАЂАНСКИ ПЕРИОД
Ниш 1945 – 2000 / ПЕРИОД СОЦИЈАЛИЗМА
Ниш 2000- 2024 / ПЕРИОД ТРАНЗИЦИЈЕ
Конкретан пример и прва личност за музеолошку обраду јесте Славиша Николин Живковић, иако у овом тренутку постоји градска књижевна награда Ниша са његовим именом, о њему мало ко зна више од тога сем да је култни писац.
Почели смо са припремом програма за обележавање 170. годишњице од рођења Стевана Сремца, а након спомен плоче Слободану Стојадиновићу Чудеу, коју смо открили на основној школи у Каменици, ове године припремамо и за Љубу Станојевића, који је са темом поезије Бранка Миљковића био први докторант књижевности после другог светског рата у Нишу. Ову спомен таблу, обликом истоветну оној из Каменице, открићемо на јесен у Миљковцу на основној школи.
Личну карту Друштва од оснивања красе имена: Масука, Бранко Миљковић, Љуба Станојевић. Вељко Видаковић, Видосав Вице Петровић, Лука Прошић преко Димитрија Миленковића, Добривоја Јефтића, Мирољуба Тодоровића, Недељка Богдановића, Тихомира Нешића, Надежде Лаиновић, Иванке Косанић, Миње Илијеве до генерације стваралаца попут Стане Динић Скочајић, Ирине Антанасијевић, Горана Станковића, Звонка Карановића, Бранислава Јанковића, Жељка Митића па све до оних најмлађих.
А оно по чему се наше Друштво посебно истиче јесу и врсни преводиоци и бројни теоретичари књижевности – широк обухват друштва креативних људи од афирмисаних појединаца из области друштвених и хуманистичких наука, лингвистике, социологије, музелологије, театра и другог. Погледајте само побројано овде имена свих нас. Мени је заиста указана огромна част.
Зашто бих све ово да напишем у једнини?
Игра случаја је хтела да након прве године уђемо у наредне две које су дословно прескочене услед проглашења пандемије. Наизглед у сталном контакту мобилним телефонима и са безброј интернет апликација и друштвених мрежа, отуђили смо се, не памтим кад нас је на једном месту било као у годинама пре короне. Од оснивања до данас било нас је сто четрдесет седам укупно, а у Друштву је тренутно осамдесеторо нас.
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Господина Арсенија, пре две године наше Друштво почело је са прослављањем Светог Доситеја Исповедника Нишког, своје Крсне славе. Желим да верујем да ће са просторијама доћи и тај тренутак да нас макар за славу видим све на окупу.
У прошлонедељном тексту на порталу Гледишта, Бранислав Нушић у својој причи записује речи: „У самој редакцији подела рада била је оваква: уводне чланке писао сам ја; телеграме писао сам ја; подлистак писао сам опет ја; „мало шале“ писао сам такође ја; „поглед по свету“ као и „трговину и обрт“ писао сам ја, и најпосле „огласе“ писао сам опет ја. Једном речи, ја сам био свој најглавнији сарадник.”
Не знам зашто сам се препознао у њима, ако не из разлога што сведоче истину, него кад сте већ са читањем довде дошли, основано претпостављам да и сами пишете, пошаљите нам на имејл: gledista@drustvoknjizevnika.com један од својих записа, хајде да дискутујемо у јавности, а Редакција предлаже три тачке дневног реда – свеобухватне теме за слободно писање: Књижевност, уметност и друштвена питања. Изволите и хвала!
То је било у доба, кад се код нас, школованих људи, зачела племенита тежња, да сиђемо у народ и да га разбудимо. Тада сам ја у варошици С… кренуо један лист, који је био знаменит по томе, што је био први, а уједно и последњи у тој варошици. Он и сад стоји и стајаће вековима као усамљена културна појава у С…
Век касније – Бранислав Нушић на цртежу Пјера Крижанића
И да знате само какав је то лист био! Подељен у рубрике, са натписима и поднатписима. У њему је било књижевних вести, сензација, телеграма, и свега другог што једном озбиљном листу доликује. У самој редакцији подела рада била је оваква: уводне чланке писао сам ја; телеграме писао сам ја; подлистак писао сам опет ја; „мало шале“ писао сам такође ја; „поглед по свету“ као и „трговину и обрт“ писао сам ја, и најпосле „огласе“ писао сам опет ја. Једном речи, ја сам био свој најглавнији сарадник.
Уводне чланке почињао сам обично врло високо, на пример реченицама: „Sine ira et studio“ или „Alea iacta est“ или „Vitam impendere vero“ и тако даље, па сам онда писао надугачко и нашироко о варошкој прашини, о општинским фењерима ни о многим другим стварима, и обично сам те чланке свршавао реченицама: „Тврд је орах воћка чудновата!“, или „Ни по бабу ни по стричевима“, или најзад „Стани мало, од Добоја Мујо, и ми коња за трку имамо!“
Са прегледом стране политике било ми је доста лако. Поменем две три политичке личности, две три бање, где се састају државници, и две три стране речи, па ето ти готов политички преглед. Из тога речника највише сам употребљавао речи: Бисмарк, Гирс, Гледстон, па онда Ишл, Гастајн и Баден-Баден, и најзад „инициатива“, „компромис“ и „солидарност“.
У дневне вести бележио сам ствари локалне природе, на пример: „Данас су стигла у нашу варош четири путника, из чега се може много штошта по напредак наше вароши закључити“. Или; „Осветљавање наше вароши нагло напредује. Јуче је општина решила, да о свом трошку подигне још један фењер. То је већ девети фењер за последње двадесет и четири године, и ако општина не малакше у својој ревности наша ће варош бита једна од најбоље осветљених вароши у унутрашњости“
Политичке телеграме прештампавао сам из једних старих новина, које сам имао повезане. „Бисмарк је кренуо у Гастајн..“, „Велики војвода се бави у Ишлу…“ и свршена ствар. Уосталом то су телеграми, који се могу прештампавати сваке године.
За подлистак сам купио једну књигу. У њој је била нека врло занимљива љубавна прича. Сећам се, да се тицало двога, који су се заволели, а родитељи, који су били завађени, нису хтели ни да чују за њихову љубав. Како се нису могли узети, то се на крају приче једно од њих двоје убило. И та се дугачка прича лепо прештампавала и испуњавала подлистак.
За мало шале, ако баш и нисам имао увек материјал, а ја сам писао „мудре изреке“, што сам их сам састављао, управо вадио сам их из Светога Писма, из Катихизиса, и још неких лепих књига.
Трговину и обрт, ђаво би ме и сад знао, како сам испетљавао. Та ми је рубрика задавала највише муке, и код ње сам највише гризао перо. Оно, једног дана напишем: „Пештанска пијаца опада ценама, као да малаксавају купци“; а другог дана: „Пештанска пијаца малаксава ценама, као да опадају куци“… Али дед, како ћеш трећег дана?
Огласе, ако је ко донео – добро, а ако није, ја онда оглашујем, Боже, како имам на продају „старе амове“, па „200 лит. црног вина“ па „чамова и растова јапија“ и тако даље, па „1000 комада ћерамида“, па опет „старе, али глазиране амове“, и, ти Боже знај, шта ти још нисам оглашавао.
И тако, као што видите, ја сам свој лист од пете до главе сам облачио.
Редакција ми је била у главној чаршији, истина мало ниска, али ја баш нисам ни гледао на високо. У куту, крај прозорчића, био је један велики сандук, на њему један полић пун мастила и једно перо којим сам писао и уводне чланке, и огласе, и мудре изреке. Данас човек чисто не би веровао, да се то све могло једним јединим пером писати.
На сандуку су стајале увек спремне оне дуге хартије за уводне чланке и на њима већ за месец дана унапред исписани натписи. О зиду су висиле две три новине, туђим језиком писане, кад би ко дошао, да види, а крај њих су висиле моје празничне панталоне.
Таква је од прилике била моја редакција.
Најближи ми је комшија био Јоца Бочарски, берберин; питом и учтив човек и познат у вароши, што је већ седам пута био осуђиван због туче, којом приликом он увек употребљава своју тамбуру, и то тако, да су два „вештака“ на суду изјавила, да његову тамбуру сматрају као смртоносно оружје. Њему сам бесплатно давао лист, јер ми се увек налазио на невољи, кад год би који од претплатника ушао да ме туче, што му се не шаље лист, иако је претплату положио.
Разносач ми није био баш тако вредан, али веома поштен човек. Имао је обичај да се сам на себе наљути, па да се не би много кидао – а он легне да спава. Дешавало се и то: таман изађе број, а он се наљути, изгрди добро сам себе, па се онда увуче у онај сандук, што служи мени као сто за писање, подметне старе бројеве под главу и мирно захрче. Ја му срдачно проговорим: „Јакове, хајдете, устаните, да разнесете број!“ А он ме крвнички погледа из сандука, као да би хтео рећи: „Како ме плаћаш, тако ти и разносим“, и окрене се на другу страну, па настави спавање. Разуме се, у таквим приликама, ја метнем бројеве под капут, па их сам разнесем, и кад се вратим, јавим му да сам свршио посао.
Једанпут чак, био вашар, па му требало пара, а ја случајно нисам имао да му дам. Он се најпре наљути на себе па онда на мене, и дохвати ме за гушу, те ме у објашњењу притера уза зид. Ту ми је такође прискочио у помоћ комшија Бочарски, развадио нас и утицао на нас, те смо један другом опростили и измирили се.
Ето тако. Покоји пут сам имао пара да ручам и у кафани, и онда сам обично разговарао о важним стварима са људима, који су сматрали да сам ја врло паметан човек, а с онима, који су сматрали да су равни мени по памети, нисам обично ни разговарао.
А бивало је, тако, погдекад, да ми уводни чланак пође лепо за руком. У таквим приликама натучем обично шешир на очи, па прођем кроз све улице, где има мојих претплатника; налазим се по ваздан тамо, где видим гомилицу људи; стојим по сат и два на пијаци, па све испод ока посматрам: како ли ме сматра тај свет: да ли ми се диви; да ли ко пружа прст на мене?…
Нисам се мешао у политику, али једнога дана западнем у зле прилике. Требало је да пишем уводни чланак и ја метнем овај натпис: „Quisque suorum verborum optimus interpres“ И ђаво ће ме знати, шта ми је било, тек сам увртео у главу да се под таквим натписом не може писати ни о чему другом, него само о кмету варошком. Покушао сам да одвратим од себе те погибаоне мисли и почињао сам да пишем о потреби да наша варошица има две пијаце, као и престоница… аја! Зар „Quisque suorum“ за пијаце? Овај натпис пристаје само за кмета.
Оно, о кмету се може много штошта писати, али се мени чинило, не знам ни сам зашто, да се под таквим натписом кмет може само изгрдити и ништа више. То у толико пре, што сам био увртео у главу, да тај чланак завршим узвиком: „Мач ти је, мач ми је, сабља ти је, сабља ми је!“
И тако, никако од своје воље, већ просто покренут неком унутрашњом силом, изгрдим ја кмета, ни крива ни дужна, само због латинског натписа и због оног крволочног свршетка.
Јест, али тај догађај почини читава чуда у вароши. Људи се, просто, нису могли да уздрже, већ су ми сузних очију честитали на храбрости, и куд сам год прошао, пружали су прст на мене.
Тога сам дана три пуна сата одстајао на пијаци, а прошао сам и оним улицама где нисам имао претплатника. Обишао сам неколико кафана, ишао сам и на вечерње у цркву. Где сам год видео да се скупило двоје троје, прошао сам крај њих и свуд су ме с дивљењем гледали.
Разуме се, било их је, нарочито општинских чиновника, који су ме и презриво погледали, и ја сам осећао у души да сам уз приврженике стекао и велики број општинских противника.
И доиста, после тога чланка, није ишло све тако глатко, као што беше почело.
На два три дана после тога, седим ја тако, једно преподне, у редакцији и стењем састављајући трговину и обрт. Јаков се тог дана рано пробудио, обукао моје празничне панталоне и отишао некуда, а ја остао сам. Стењем ја тако, стењем, док ће тек ући у редакцију један непознат човек, чудна изгледа, корача крупно, а чело му намрштено, и нешто му се нагучило под пазухом.
Ама чим је крочио у редакцију, а мени се у памети представише неке батине и нека чуда. Увуче ми се намах у душу сумња, да је то неко од мојих политичких противника, којега је можда послао сам кмет и који ће ми сада потражити рачуна о ономе моме писању. Окренух се лево и десно, и, сем оног полића који је служио за дивит, не спазих ближе никакво оружје, којим би се могао бранити.
Кад чудновати човек докорача до мога стола, ја скупих ноге под столицу и очајно погледах на врата, која ми се у томе тренутку учинише страшно далеко.
– Добар дан! – рече непознати и седе на један свежањ новина.
– Добар дан! – писнух ја, гутајући пљувачку.
– Јесте ли ви уредник ових новина? – упита ме он, ама некако набусито.
Мени се стегло грло, промукох, па оно, „ја сам“ што га изговорих, испаде тако танко и нејасно, као да сам га изговорио кроз какву цевчицу од трске.
У исти мах опазих, како он извуче руку испод пазуха, где му се оно нагучило, и на мени поче свако парче меса да дрхће.
И – о, ужаса! – извуче ти, брате, он отуд – огроман револвер!… Ја испустих перо, што сам га држао у руци.
– Видите ли овај револвер? – одлучно запита он.
Ја, несрећно уредничко створење, хтедох нешто да му кажем, али ми у тај мах испаде из горње вилице један зуб, који се већ годину дана љуљао.
– Како вам се допада овај револвер? – грмну несрећник и принесе ми револвер до носа.
Ја дрекнух промуклим гласом, и, каква се снага створи у мени тога тренутка, не знам, тек скочих преко сандука, пробих прозор, исекох се сав о стакло, па гологлав, нагох низ улицу, шапћући, не знам ни сам зашто, свршетак свога претпрошлог чланка: „Стани мало, од Добоја Мујо, и ми коња за трку имамо!“
У том очајном тренутку ја спазих фирму свога комшије Јоце Бочарског и падне ми на памет његова смртоносна тамбура те банух у његов дућан, дерући се као преклано јаре:
– Убиство!… Политички противник!… Јаој, куку и леле!
Јоца Бочарски се трже, те посече бријачем једнога мирнога грађанина, кога је бријао и који се није мешао у политику, те ми је још и сад жао што је тај човек страдао на правди Бога.
– Где је? Ко је? Шта је? – развика се из свега гласа Јоца и отрча, те скиде са зида тамбуру, а онај мирни грађанин, запрепашћен, побеже и наже низ чаршију, онако убрађен пешкиром око врата и још насапуњен.
– Иди, иди, држи врата од редакције да не побегне, док ја не доведем пандуре! – рекох му те истрчах напоље и почех да јурим онако гологлав и сав крвав, исечен од стаклади.
Кад сам се вратио с пандурима и с хиљаду дечурлије и света, Јоца је стајао на вратима редакције и подупр’о их леђима, а његов калфа, Стева Данин, узео широку даску, што се на њој меси, па њом затворио разваљен прозор и подупро га чврсто леђима.
Пандури застадоше за један тренутак, као не би ли мало прибрали храбрости; затим се погледаше значајно међу собом и најзад Вуча пандур, са рашчешљаним брковима, који се увек хвалио да је био хајдук и да је опљачкао два државна делижанса, те ради тога уживао нарочито поштовање у грађанству, диже своју голему батину и викну значајно: „Пст!“ а затим командова:
– Пуштај!
Јоца Бочарски скочи од врата и пандури, нуткајући се из учтивости ко ће први ући, уђоше полако унутра, а за њима нагрну свет.
Политички противник седео је мирно за столом, а на столу је лежао онај злокобни револвер.
Трајало је врло дуго, док смо се објаснили. Ствар је, међутим, била необично проста.
Тај човек није био никакав политички противник, него трговачки агент, који је продавао револвере, па дошао к мени да их огласи, и хтео да ме запита, како ми се допадају. Што сам ја погрешно разумео, грех ми на душу!
Како тако, али тек од тог доба ја никад више нисам употребио натпис: „Quisque suorum verborum“ и омрзнуо сам, уопште, латински језик.
Навршава се 170. годишњица од рођења Михајла Идворског Пупина и 150. од његовог доласкана тло Северне Америке, али и равно 100 година од како је постао први Србин овенчан Пулицеровом наградом. Ову значајну награду доделио му је Универзитет Колумбија за дело „Са пашњака до научењака“. Поводом ових значајних јубилеја преносимо одломак књиге из првог поглавља: „Шта сам ја донео Америци?“.
Своје аутобиографско дело Пупин посвећује мајци, а пишући предговор књизи записује: „Подвући ћу овде само ту околност, да извесни психолошки разлози поткрепљују моје мишљење: да има прилика које падају у очи усељенику, док умичу погледу синова неке земље. Ко види, тај и верује. Нека говори онај који има вере, само ако има неку испоруку.“
Енглеско издаље књиге изашло је у Њу Јорку 1924. под насловом „From immigrant to inventor“. Са енглеског је превео и штампао М. Јевтић у Великом Бечкереку 1929. године у издању Матице српске.
Михајло Идворски Пупин (1854-1935)
Када сам се, пре четрдесет и осам година, искрцао у Касл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи. Мој удес у новој, мени потпуно страној земљи, не би био ништа друкчи да сам, место пет центи, собом донео и пет стотина долара. Млади усељеник, као што сам тада био ја, није ни у стању да нађe свој прави пут у овој земљи док не потроши сав новац који је донео.
Ја сам донео пет центи и то сам одмах потрошио на један комад пите од шљива, што у ствари није ни била права пита од шљива: у њој су биле саме коштице, а ни трага од шљива. А да сам донео пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, али, можда, опет на таке подвале, док би борба која ме је очекивала остала иста.
Искрцати се у Касл Гардену без паре у шпагу, није баш тако велика несрећа за младог усељеника. Уопште, за момка који се одлучио да сам себи крчи пут ка самосталном животу, није никаква несрећа бити без новаца, само ако он има у себи довољно снаге да савлада све тешкоће са којима би се сукобио.
Усељеник, који је вичан и потпуно упућен у разним вештинама и занатима, и телесно способан да издржи све тешкоће напорног рада, с правом заслужује нарочиту пажњу. А што може дати онај млади усељеник, који нема ни паре, који није вичан нити каквој вештини, нити има какав занат, нити пак познаје језик земље у коју је дошао? Свакако ништа.
И ја бих био враћен натраг да су и тада, пре четрдесет и осам година, постојали ови садашњи законски прописи о усељивању. Међутим, има извесних ствари које млад усељеник може донети овој земљи, а које су много драгоценије него све оне ствари које данас прописује закон о усељивању.
Да ли сам ја, када сам се 1874. искрцао на Касл Гардену, донео коју од ових других ствари? Покушаћу да на то питање одговорим кратком причом о мом животу пре мога доласка у ову земљу.
Моје родно место је Идвор. Али тим није бог зна колико речено јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је једно мало село које се налази но страни главног пута у покрајини Банату, који је пре припадао Аустро-Угарској, а сада је знатнији део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
На Мировној Конференцији у Паризу 1919. године, ту покрајину су тражили Румуни. Ни они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају Баната у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и господин Лансинг познавали су ме лично, па када су од југословенских делегата дознали да сам ја родом Банаћанин, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.
У Идвору нико никад није живео осим Срба. А становници Идвора били су од увек земљорадници. У време мога детињства, већина је била неписмена. Па и отац мој и мајка моја нису знали ни читати ни писати. Ту се намеће питање: што је могао дечко од петнаест година, рођен и одгојен под таквим околностима, без пара у џепу, донети Америци, ако би се нашло законско могућности да се он у њу усели?
Али ја сам тада веровао да ја носим Америци толико благо да ће ми се дозволити искрцавање, па сам се не мало изненадио кад приметих да нико на мене ни главе не осврте, када сам овде стигао.
Идворски Срби, од незапамћених времена, сматрали су се за браћу Србима у Србији, који се налазе само на неколико пушкомета даље од Идвора, на јужној страни Дунава. Ведрих дана јасно се може из Идвора видети и Авала, брдо више Београда у Србији. Ово плаво брдо, које је за мене у то доба имало на себи нечег волшебног, изгледало је као да увек подсећа банатске Србе: како Срби из Србије на њих стално мотре оком пуним нежне пажње.
У време мога детињства, Идвор је спадао у такозвану Војну Границу у Аустрији. А та Војна Граница има своју занимљиву историју. Све до почетка осамнаестог столећа османлијске најезде су стално узнемиравале Аустријску Царевину. С времена на време, османлијска војска би прелазила јужну границу, коју су чинили Дунав и Сава, и упадала дубоко у аустријске покрајине.
Концем шеснаестога века, оне су допрле чак и до самог Беча, и претиле су да постану озбиљна опасност и по целу Европу, да није пољски краљ Собијески притекао у помоћ и спасао Беч. Тада је аустријски цар Леополд Први позвао Чарнојевића, српског пећског Патријарха, из Старе Србије, да се са тридесет и пет хиљада одабраних српских породица из Старе Србије пресели у аустријске земље северно од Дунава и Саве, да чувају те границе.
И ти су се Срби за читава три столећа тукли са Турцима, и у тим борбама дошли до велике вештине у овом начину ратовања. Године 1690. Патријарх се пресели са овим одабраним породицама у Аустрију и настани се на уском појасу земље на северним обалама ове две реке. Ту су створили организацију која се касније прозвала аустријском Војном Границом.
По предању, и моје родно место Идвор 6ило је основано 1690, али не на истом месту на коме се сада налази. Прво насеље било је на једној узвишици, која се налази мало северније од садашњег села. Банат представља праву равницу, али је река Тамиш, близу Идвора, прокопала једну мајушну клисуру, и на једној од узвишица крај те клисуре налазило се старо насеље Идвора, везано једном уском превлаком са новим насељем.
То прво место за насеље изабрано је због тога што је пружало више повољних стратегијских преимућстава за одбрану од непријатељских упада. Први насељеници су живели у подземним становима, које непријатељ није могао распознати из даљине. Остатака тих подземних станова било је још у време мога детињства док сам, пре педесет година, ишао у школу у Идвору.
Где је прва црква била, ту се данас диже стуб од цигаља, а на њему стоји један крст. У једном урезу са стране била је икона Богородице са дететом Исусом, пред којом је горео жижак натопљен у зејтину. По предању, тај пламен се није никад гасио. Предање је говорило и то: да би се литијом коју би ту приредио добри свет у Идвору поуздано могла отклонити свака недаћа, која би селу претила, као суша и куга.
И ја сам често био на тим литијама и увек, када бих се налазио у том напуштеном селишту, добијао сам утисак као да се налазим на светом земљишту. Свето земљиште ради тога што је ту проливана хришћанска крв у време борба хришћанских Срба из Идвора са освајачима. Свака посета том старом селу освежавала би приче о јунацима, којим су се моји сељани толико поносили.
Овај скромни сељачки свет у Идвору био је оскудан у земаљском благу, али је обиловао у предањима о својој старини. И данас, када ми пред очи изађе слика детињства у овом селу Идвору, видим да је главни посао духовног живота сеоског света у томе да одржава и негује стара предања. Спознаја о тим предањима била је том свету потребна и довољна да би разумео свој положај у свету и у Аустријском Царству.
Када се мој народ, под Патријархом Чарнојевићем, преселио у Аустрију и настанио се у Војној Граници, закључио је тачно одређени уговор са царем Леополдом Првим. И тај уговор је убележен у једном аустријском државном спису, који се зове „Привилегије.“ По том старом уговору, Срби у Војној Граници имали су права на духовну, привредну и политичку самоуправу.
Њихова неотуђива својина била је земља, која им је тим уговором предата. У нашем селу, ми смо сами издржавали своју школу и своју цркву, и свако село бирало је своју управу. На челу села био је кнез, или поглавар, обично који плећат сељак. Мој отац био је кнез неколико пута.
Владике и народ бирали су своје духовне и световне поглавице, Патријарха и Војводу, световног и војног поглавара. Ми смо били слободни, независни власници земље. За те „привилегије“, народ је преузео на себе обавезу: да брани јужне границе од османлијске најезде.
Али кад је наш народ, под врховним заповедништвом принца Евгенија Савојског, у почетку осамнаестог столећа, помогао да се Турци протерају преко Дунава, и када је цар открио сјајне ратничке способности Срба из Војне Границе, подстакао је да се првобитне одредбе „Привилегија“ преудесе тако као да су се српски Граничари обавезали и на то: да бране аустријско царство од свих његових непријатеља.
Тако су Срби из Војне Границе бранили царицу Марију Терезију од Фридриха Великог, бранили су цара Фрању од Наполеона, бранили су цара Фердинанда од побуњених Маџара 1848. и 1849; а 1859. и 1866. они су бранили Аустрију и од Италије. Јуначки подвизи Идвораца у време ових ратова били су основа за многа предања у Идвору, сачувана у многим причама и заносним песмама.
Читање и писање слабо је цветало тих дана у Идвору, али је песништво било у пуном јеку. Веран старим обичајима српске расе, народ у Идвору, дугих зимских ноћи, одржавао је своја села. Као дечко, био сам на многим од тих села у кући мога оца. Старији људи би поседали око топле пећи на клупи, која је била део пећи, направљена од истог материјала као и пећ, обично од ћерпича, па намалтерисана и окречена. Пушило би се и причало.
Старци су личили на сенаторе, које је нека виша сила одредила да буду чувари све мудрости у Идвору. Крај њихових ногу седели су млађи људи, на столичицама, а пред сваким од њих стојала би котарица у коју су крунили жута зрна са великих клипова од кукуруза. То би им био посао то цело вече. А уз зидове, на ниским столицама, седеле би старије сељанке. Преду вуну, лан и кудељу.
Младе жене обично шију и везу. Као материном љубимцу, мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и прислушкујем мудролије и бајке, које би текле са усана стараца, а понекад и млађих људи, када би од стараца дошли до речи. С времена на време, запевале би младе жене по неку песму о коме од последњих догађаја.
Када би, на пример, који од стараца завршио каку причу о Кара-Ђорђу и његовим историјским борбама са Турцима, жене би запевале песме у којој се славе Кара-Ђорђе, храбри војвода Хајдук Вељко, који је са једном шаком Србијанаца бранио Неготин од једне велике турске војске под Мула-пашом. Ова храбра чета, како је песма описује, подсећа на ону малу чету старих Грка на Термопилима.
Неки од стараца на овом селу били су у Наполеоновим ратовима. Сећали су се добро и прича, које су слушали од својих отаца о аустријским ратовима са Фридрихом Великим током осамнаестог столећа. Средовечни људи били су у борбама за време мађарске Буне, а млађи су тек прошли кроз ратове у Италији 1859. и 1866.
Један старац био је у битци код Асперна, када је Аустрија тукла Наполеона. Имао је једно велико царско одликовање, ради кога је био особито горд. Ишао је и у Русију, са једном аустријском дивизијом за време Наполеоновог похода 1812. године. Звао се: Баба Батикин, а у селу су држали да је био видовит и да је могао да прориче, јер је имао необично јако памћење и изванредан приповедачки дар.
А говорио је као гуслар, српски минстрел. Није он причао тако живо само о ономе што се догађало у Аустрији и Русији за време Наполеонских Ратова, у којима је и сам био, него је очаравао своје слушаоце и причама о аустријским походама против Фридриха Великог, о којима му је причао његов отац по свом повратку са бојних поља у Шлезији.
Ја се врло добро сећам његових прича о Кара-Ђорђу, кога је он лично познавао. Звао га је Великим Вождом, вођом србијанских сељака, и никад се не би уморио причајући о његовим јуначким борбама са Турцима у почетку деветнаестог столећа. И ове приче о Кара-Ђорђу, на овим поселима, увек би изазвале више одушевљења него све његове друге заносне приче.
Пред крај села, Баба Батикин би издекламовао по коју од старих српских јуначких песама, а много их је знао на пaмeт. Када би те песме декламовао, његово сухо и наборано лице озаривала би нека нарочита светлост. И како га се данас сећам, то лице откривало је лице видовитог човека.
И данас још пред очима ми је слика његове ћелаве главе са дивним челом, надстрешеним над густим обрвама кроз које су светлуцале дубоко утонуле очи, светлећи као сјајни месец кроз четине старога бора. Он је учио свет у Идвору историји српскога народа од битке на Косовом Пољу, 1389. године, па све до Кара-Ђорђа. Он је у Идвору у животу одржавао стара српска предања. Он је био и мој први и најбољи учитељ историје.
Млађи људи причали би приче из аустријског похода на Италију, славећи подвиге људи из Идвора у тим борбама. Нарочито се много причало о битци код Кустоце, у којој су Граничари скоро сатрли италијанске армије, а то због тога што су у тим биткама узели учешћа људи који су се тек повратили из Италије.
Али се сећам врло добро да је сваки од њих са највећом хвалом говорио о Гарибалдију, вођи италијанског народа у борби за ослобођење. Звали су га италијанским Кара-Ђорђем. И сећам се да је у кући мога оца, где су се одржавала ова села, била једна Гарибалдијева слика у боји, са његовом црвеном кошуљом и шеширем окићеним перјем.
Та је слика висила поред „иконе,“ слике нашег свеца. С друге стране „иконе“, била је слика руског цара, који је тек неколико година пре тога био ослободио руске робове. У истој соби, на једном нарочито истакнутом месту, сама за себе, висила је слика Кара-Ђорђева, вође српског устанка. А после 1869. ту више није било слике аустријског цара.
Јуначке српске песме, које је певао Баба Батикин, славиле су великог народног јунака, Краљевића Марка. Његови мегдани били су мегдани снажног и храброг човека, који брани слабе и потиштене. И ако је био краљевског порекла, Марко се никад није борио да осваја земљу и градове. Како га гуслар слика, Краљевић Марко био је прави заточник права и правде.
У то време се таман био завршио грађански рат у Америци. И кад год би Баба Батикин споменуо име Линколново, помишљао сам да је то амерички Краљевић Марко. Утисци са ових села били су душевна храна која је у мојој души оживела и одржала осећање: да је борба за право, правду и слободу најплеменитија и најузвишенија ствар на овом свету.
И само љубав према слободи, правици и правди подстакла је Србе из Војне Границе да оставе своја стара огњишта у Старој Србији и одселе у Аустрију, где су радо пристали да живе и у подземним кућама и веру се као пузавци, само да би уживали благодати политичке слободе.
„Привилегијама“ била је Граничарима зајамчена та слобода, а за ту своју слободу они су били увек готови да се боре за аустријског цара на свима бојиштима. Верност цару била је основна врлина Граничара. И та верност била је јача и од дивљења које су осећали према Гарибалдију 1866. Тако је дошло до аустријске победе код Кустоце.
Аустријски цар, као чувар њихове слободе, уживао је почасно место поред људи као што су били Краљевић Марко, Кара-Ђорђе, Цар Александар Ослободилац, Линколн и Гарибалди. Ова су имена била уписана у „Књизи Славе“ у Идвору. Али, када је 1869., цар укинуо Војну Границу и њен народ изручио Маџарима, Граничари су осетили да су издани и да је цар погазио своју реч, дату њима, а уписану у „Привилегијама.“
И данас се сећам како ми је отац рекао једнога дана: „Ти не смеш служити цара. Цар је погазио своју реч; у очима Граничара, он је издајица! Граничари презиру човека који своју реч не држи.“ Из тог разлога, у кући мога оца није било слике аустријског цара после 1869.
Када ми данас на ум дођу они дани, осећам, као што сам увек осећао, да је овај издајнички поступак аустријског цара 1869. био почетак конца аустријске царевине. Он је био зачетак народносног покрета у царству Фрање Јосифа Хабзбуршког. Љубав народа према земљи у којој су живели почела је да јењава, док се, најзад, није сасвим угасила. А кад та љубав замре, мора умрети и држава. Тај сам наук научио од неписмених сељака у Идвору.
Учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене учини тако дубок утисак као што су га чинили ови људи на селима. Ово су били људи који су кретали у свет и узели живог учешћа у светским борбама. Читање, писање, рачунање, све то ми се чинило као средство за мучење, које је мој учитељ измислио само за то да би што више ускратио моју слободу, и то баш онда када сам се већ договорио са мојим друговима да што играмо и да се забављамо. По мом тадањем схватању, тај мој учитељ није имао ни појма о свету.
Историја науке РТС: Михајло Пупин
Али ме је мајка ускоро убедила да сам био на погрешном путу. Она није знала ни да чита ни да пише па ми је говорила: како је увек осећала као да је слепа код очију. Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да, крене даље од атара нашег села.
Како се данас сећам, она би ми о томе на овај начин говорила: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на овим нашим поселима, мораш потражити још један пар очију, очи за читање и писање. Знање, то су златне лествице које нас воде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз овај свет и води нас у живот будућности, пун неувеле славе.“
Поводом Васкрса, најрадоснијег хришћанског празника, преносимо неколико поучних страница текста из књиге:„Владика Максим: АТАНАСИЈЕ – ЈЕДАН ЖИВОТОПИС“
Иако су наводи из следећег одломка везани за догађаје с краја двадесетог века, они не губе на актуелности и у данашњим друштвено-политичким приликама. Приређујући ову књигу, аутор је водио рачуна о веродостојности текста. Цитати и дијалози у књизи су аутентични и заснивају се на забележеним исказима њеног јунака, изјавама његових саговорника, очевидаца, или њихових записа.
Није ишао у безобалну критику комунизма, па је знао да коригује мишљење и о комунистима и о „просветитељима“ и слично: „Последњих неколико месеци све више долазим до закључка да једно од основних зала хришћана, било на ком положају, од верника до владике, јесте да мисли да је непогрешив.Такав ће се одмах ставити у став одбране да брани себе, уместо да сагледа и каже: „Јесте, ту сам погрешио“, или: „Тачно је то“. Наравно, не значи то неки комплекс. Него тада тачно може да сагледа шта је учинио добро и докле је то био стварно израз његовог расположења, а кад и у чему није успео.“
У овој књизи сабрани су многи знакови и путокази који прате духовно веома живописан пут Владике Атанасија Херцеговачког, као и многобројни детаљи који оцртавају његов портрет.
За разлику од многих који су рат на простору друге Југославије описивали као „верски сукоб”, Владика Херцеговачки је имао дијаметрално супротно мишљење, називајући то пропагандном игром:
Ја то не бих назвао верским ратом. Пазите, углавном су га безбожници повели. Овај рат је последица комунизма. Комунистима је најлакше да све свале на верску поделу, на Ватикан, на сукоб Православља и Римокатолицизма, или Православља и Ислама, и онда су они невини и чисти.
Они су главни творци зла у свету у последњих 70 година. Ја то говорим с пуном савести и одговорности. Не могу сад одједном, „пуј-пике, не важи“. И кад сам некима рекао – отело ми се, не желим никога да вређам – да су били „комуњаре“, они се вређају, као да ми сада треба да се извињавамо њима што су они били „комуњаре“, а ми нисмо.
То им је од нечисте савести. Ниједан комуниста се није извинио Српском народу за зла која је починио. Срамота је да у 20. веку говоримо о верском рату. Има верских елемената, наравно. У Српском народу је живо присутна Православна вера. Бранећи себе, он брани веру, бранећи веру, он брани себе, али не треба заборавити да су, рецимо, у Лици комунисти говорили, одмах после рата, Србима: „Зато су вас клали овде, зато што сте били православни. Да није било вере која вас је делила, не би вас клали.“
А онда су после укинули веру и највише је Личана било безбожника. Они су одбацили своју веру да би се тек сада присетили вере и рекли: „Па, нас су комунисти преварили, ево опет хоће да нас кољу, а сад не би било разлога. Сад, ето, нисмо веровали ни у шта“. Тако да је то једна подла игра и подла пропаганда. – Посебно су га гневили индиферентни интелектуалци, који су са удобног растојања „хладнокрвно“ осуђивали борбу за живот.
У нашој драми, трагедији и голготи Српског народа, један београдски интелектуалац каже: „Нећу да се подам емоцијама да не повредим интегритет интелектуалца“. Е па, хвала му лепо на том интегритету, ако у овој патњи нашој он може да остане господин, кога можеш да скуваш, и да не остане ништа; да буде, што кажу Грци, као скувана бундева. Како може Српска мајка којој усташе, ухвативши два сина, предлажу да јој закољу једнога, а једнога ослободе, али она да каже којега, како таква мајка може бити рационална?“
А да су ови дани били испуњени, као и код Макавеја, и „злом домаћим“, речито говори следећи пример о коме је сведочио очевидац Григорије:
Сјећам се једне вечери, кад су у манастир дошла два добровољца, неки Руси, Бог зна ко су заправо били. Владика Атанасије је био болестан, а они пијани хоће да пуцају у манастиру, као у част не знам ни ја чега. Рекао сам им: „Људи, овдје се не пуца, не дамо да се у порту улази са оружјем“.
Они су били пијани, па сам хтио да будем као толерантан. Они веле: „Добро, нећемо!“ – и почну да пуцају. Пијани људи. И владика, онако болестан, истрча низ степенице и повика: „Зашто им дозвољаваш да ту пуцају. Ти си шмокљан!“ – А ја му кажем: „Стани, човјече, убиће те!“
Једва сам га задржао на степеницама кад је потрчао према њима били су пијани, убили би га. Али, не, он је касније само ишао по манастиру и говорио: „Ти си шмокљан, нећу да живим са шмокљанима, мени не треба шмокљан у овако тешко време, на овако тешком месту“. Мени се срце цијепало. Онда је он мени рекао како је и Адам био шмокљан, па га је Бог истјерао из Раја. И каже ми: „Спакуј своје ствари, не требаш ми, иди у Острог.“
То се није десило једном, него бар пет пута. Нисам пристајао, нисам одустајао, он би се брзо смиловао, такав је човјек. Сутрадан су поново дошли ти несрећни добровољци, њих петнаестак, представио нам се неки пуковник, каже да је из формација војводе Војислава Шешеља. Видимо ми, обични пљачкаши, хоће да нам дају неку римокатоличку Библију, коју су очито из цркве украли.
Владика изађе испред манастира и они почеше да се свађају. Главама се додирују и свађају се, урлају. Владика виче како су они брука српска и да они нису српска војска, него да су башибозук, да су обични кокошари, пљачкаши, и да им је најбоље да иду одакле су и дошли, да нам не требају ни за шта, да само брукају српско име, итд.
Један од њих репетира пушку, другом испадоше бомбе, трећи виче: „Сад ћемо да их скинемо, да видимо јесу ли Турци“. Ја се ту нешто буним, борим се, владика не да да идем испред њега, стално се бори, и с њима и са мном. И онда, на моје велико запрепаштење, они полако узеше своје ствари и отидоше псујући нам оца, мајку, цркву, Бога.
Због оваквих и других сличних примера, Херцеговачки Владика није ковао свој народ у звезде („Нису сви Срби за рај“, говорио је на Радио Невесињу лета 1993. године). Знао је и за његове врлине, али и за тамне стране. Његова реч је била понајвише пророчка. Нашавши се 5. маја 1992. године на парастос у Манастиру Ваведење, Атанасије је рекао:
„Срби под оваквом политичком и војном командом чине злочине. После борбе, колико знамо, у Зворнику је побијено око 400 Муслимана, а чује се да је и у Фочи тога било. Није српски обичај да се после борбе убија, пљачка, а чини се да нећемо изаћи из овог рата чиста образа, па макар је то требало и по цену наших већих жртава.“
Без личног секретара, са писаћом машином на столу, Атанасије седи, док иза њега на зиду лебди лик Аве Јустина, и сам куца извештаje, акта и писма: истовремено саставља пастирске посланице и одговоре. Пишући чистим, негованим језиком и стилом епископа, оца и духовника, он је у напоменама у књизи о Макавејима написао:
„Српских злодела у овом рату има, било их је, више него раније, али је највећи број тих случајева комунистички рецидив, а комунистички идеолози и официри први су и започели та зла и у Крајини и у БиХ. Богу хвала, има и часног српског покајања за учињено зло.“
Отуда нису били у праву неки београдски интелектуалци који су прозивали Атанасија због тобожњег нереаговања због прогона Муслимана. Атанасије је о томе отворено говорио:
„Има, морам да кажем, извесних који су нам нанели љагу и не верујем да ће она бити сасвим спрана даљим јунаштвом и чојством наших бораца. На пример, приликом првог и другог изгона Муслимана. Било је одлазака, али и изгона. Изгазили су ногама једног младића Србина што је устао у одбрану свог пријатеља Муслимана.“
Када је у раније поменутом „Интервјуу гледалаца“ на Студију Б, 12. марта 1992. године (неколико месеци пре преласка на Херцеговачку катедру) био упитан зашто је започињан рат, он је рекао:
Питајте оне као што су Милошевић, Аџић и други, шта су мислили када су започињали рат. А то је био не само прљав рат, него такав рат да смо остали и поражених образа које ћемо тешко опрати, осим часних изузетака. (…) Сад су сви одједном испали миротворци. А, у ствари су капитуланти, пред авнојевским границама. Пред авнојевском гробницом овог народа.
Издали су Србе у Македонији, неколико стотина хиљада. Издали су Србе у Крајини, Србе у Црној Гори, Србе у БиХ. Шта ће бити са Србима на Косову, северној Бачкој… Мешање Цркве у политику у овом случају је борба за егзистенцијално питање нашег народа. Нама је све горе.
Крајине су издате у моменту када је господин Милошевић признао авнојевске границе Хрватске, Крајине су у Хрватској… Шта ће бити са Босном, шта ће бити са том катастрофалном Армијом?
Празни се касарна у Чапљини. Испразниће се ускоро у Високом и Бугојну. Гину од исте војске и вечерас у Боговађи. Нека ми објасне товарничку катастрофу, издају западне славоније. Када пољски авиони бомбардују колоне избеглица. Почетком 1993. године, тадашњи председник Југославије тражио је од Владике Херцеговачког да му разјасни шта се ради, тамо у Херцеговини“ (конкретно у Требињу).
Атанасије је одговорио у себи својственом маниру: „Господин председник је у једној својој изјави, не тако давно, рекао да ми из Цркве не треба да се бавимо политиком. Зашто господин председник сада мене пита о овој не јединој срамоти нанетој српском народу одозго, са Дедиња, Пала и Требиња?“
Одговор председника Ћосића уследио је 16. фебруара 1993. године који је рекао да срамоту српском народу не наноси само његова политичка власт са Дедиња, Пала и Требиња, него и црквена власт из владичанских дворова и домова.“
Атанасије је одмах одговорио, дајући саговорнику до знања, да је његово писмо схватио као „самоодбрану, иронијом и моралистичким доцирањем некадашњег комесара“. Подсетивши га на његове партизанске и комунистичке дане, оптужио га је „због катастрофалне политике власти“, као и због подршке коју је пружио Милошевићу да „продужи комунистичку тиранију, вероватно до потпуног покопа Српског народа у авнојевску гробницу, из које нема Васкрса…“
О издајству, Требиње 1995. године
Исти Владика је априла 1994. године пребацио Божидару Вучуревићу, тадашњем градоначелнику Требиња: „Ако изигравате демократу онда вас питам зашто сте уопште прогонили муслимане и римокатолике из Требиња и остале Херцеговине…“
Владика Атанасије је и Вуку Драшковићу пребацио због подршке Венс-Овеновом плану (1993. године) чиме би се Срби у БиХ ставили „под затворски протекторат Запада“. Овај план је био последњи план за уједињену Босну и Херцеговину, а потоњи мировни планови су предвиђали поделу државе.
Председник Караџић је, после притисака, пристао да потпише споразум, али под условом да га ратификује Народна Скупштина Републике Српске. Слободан Милошевић је на састанку са Овеном у Београду 24. априла 1993. прихватио план, уз претњу већим санкцијама Савезној Републици Југославији.
Скупштина Републике Српске га је одбацила са 96 одсто гласова. По Атанасију, прихватање плана је значило подршку Милошевићу, „српском тирјанину са Дедиња“, који Српски народ „дави као змија жабу и тера да потпишемо све оно што нам западни кројачи наших судбина на Балкану одређују и намећу“ („Писмо Вуку Драшковићу у затвору“ и „Отворено писмо Вуку Драшковићу после затвора“).
Треба рећи да је српска страна прихватала све планове, осим Венс-Овеновог, јер он није предвиђао постојање Републике Српске, која је била услов да Срби као конститутиван народ са вековним трајањем у БиХ пристану на њено издвајање из Југославије. У свом одговору Драшковић је, објашњавајући зашто је био за Венс-Овенов план, написао: „Тај план је, колико-толико, спречавао легализацију етничког чишћења и био солидна основа за неке нове, људске, прилазе и мостове.“
Како год разумели садржај и тон горње преписке, остаје чињеница да је Атанасије био актер са терена који је могао боље и дубље од својих саговорника из Београда да процени шта је реалније решење за његов народ. И зато је пророчки предвидео, и то још током јуна 1992. године, издају Српског народа у Крајинама од стране југословенске власти.
Овај милосрдни архијереј је морао да одговара и на српске приговоре – не само из Србије него и из саме Херцеговине како, тобоже, помаже и оне који нису Срби (а зна се да је делио помоћ свима на територији под контролом српских снага).
Један, макар био добар борац, једном ми је рекао: „Како сте ви давали усташама у Котезима пакете?“ Рекох: „Нећеш ваљда ти мени рећи коме ћу ја да дам. Јесам дао и – даћу! Ти људи су сад код нас, људи су, а посебно, чуо сам да и нашима дају на другој страни. Шта би ти хтео, да будемо нељуди? Немој, то је срамота твоја.“
Има, дакле, таквих појединаца, и немојмо да мислимо да су сада сви Срби право дупке за рај. Ја не знам да ли ћу у рај, имам незгодан језик, осоран сам и имам много, сигурно, огрешења и својих личних и према Богу и према овоме народу, и према борцима.
Наведимо овде и Атанасијево Писмо новинама „Дуга“ (бр. 496, од 27. 2. до 12. 3. ’93), које се тиче чланка у коме је новинарка Љиљана Хабјановић Ђуровић, пишући о Војиславу Шешељу, изнела, како је Атанасије написао „ноторне лажи“ које је, наводно, чула из Херцеговине.
Не улазећи у целу ту причу о Шешељу и око Шешеља, јер имам преча посла, пишем Вам ипак ово писмо желећи да скинем срамоту нанету овим неодговорним написом у „Дуги“ српским борцима Херцеговине, који су, по тој малигној причи ваше новинарке и њених анонимних дошаптача, наводно, „из срушених католичких цркава и манастира у Херцеговини покупили све књиге и записе и предали их оцу Атанасију и они се сада налазе у Тврдошу“.
Господине Уредниче, српски борци у Херцеговини, бар ови који се боре од како нас је издала Ју армија и кад смо остали сами, нису рушили ни пљачкали ниједну католичку цркву или манастир у Херцеговини.
Напротив, управо су хрватске усташе окупирале и порушиле преко 20 наших српских православних цркава и манастира. Запањујућа је поквареност таквих људи, и несавесност оваквих новинара, да од српске несреће праве свој јефтин политички капитал у трвењу са себи сличним унесрећитељима Српског народа.
Атанасијево писмо „Дуга“ није објавила, али је то скраћено учинио „Нин“ 19. марта 1994. године.
Познато је да је 1994. године Милошевић ставио Србима из Републике Српске блокаду на Дрини, јер нису прихватили план Контакт групе (БиХ је требало да се подели тако што би Републици Српској припало 49% територија, а хрватско-муслиманској федерацији 51%).
Муслимани и Хрвати су план прихватили, док су га Срби, који су држали око 70% БиХ, одбацили после спроведеног референдума. Предложеном плану се посебно противила Српска Православна Црква. На заседању Скупштине Републике Српске у јулу 1994. године, на коме се одлучивало о прихватању овог мировног плана, Владика Атанасије је рекао да Црква не може поново пристати на „десетковање Српског народа.“
Тим поводом, 5. јула 1994. године, Епископски савет СПЦ у БиХ је упутио „Апел српском народу и светској јавности.“ После тога су уследиле Милошевићеве реперкусије.
Луди Милошевић затворио границу. Не можемо да дођемо ми из Босне јер га нисмо послушали. Ипак смо на Рачи на Дрини некако пролазили. Али, рецимо у Љубовији нисам могao. Ja сам се развикао: „Комуњаре, кажите оној комуњари да ја одавде до мог краја у Ваљеву могу да се бацим камењем, а он не да да прођем!“ А један каже: „Ја сам Ваљевац, нисам таки“. Одбрусио сам му: „Нисам ни Ваљевац, отпиши ме.“ А један каже: „Немој да вређаш!“, „Хоћу да вређам, јер он вређа мој народ.“
Ишао је Митрополит Николај, а за њим Лонгин и Никанор другим колима. Јадни Николај возио. И тражи онај карте. А Николај дао документа са именом „Гојко Мрђа.“ Онај гледа не зна, има тамо на списку. „Које је ваше име?“ – „Патријарх Павле“. Тек сад не могу да се снађу они. ,,А да ли ти ниси Атанасије?“ Због тога је касније одлучено да можемо имати Епископска саветовања, тј. да се окупе епископи и да решавају на терену, шта да радимо, одсекао нас, и решавамо договором.
Читаоцу је јасно да је за Атанасија главни кривац за трагичну југословенску драму био комунизам. (Уосталом, ни Југославију није ценио, често говорећи: „Југославија, свака па и ова трећа, тзв. „Савезна, гробница је Српског народа“).
Сматрао је, такође, да је највећа грешка Међународне заједнице била у изједначавању српског народа и његове комунистичке власти. Јасноћом духовног прозрења сагледао је последице богоборног атеизма. Због тога, када су неки хтели да га предложе за Октобарску награду града Београда, па му је то дојављено, рекао је: „Спремио сам био седам кратких одговора и разлога да одбијем, а први је гласио да Београд 20. октобра није ослобођен.“
Због тога је и у рату говорио: „Наш Српски народ, до појаве безбожних комуниста, партизанских комесара и вођа, којима ништа свето није било, никада није узимао ништа од туђих светиња, чак ништа ни са погинулог непријатељског војника, осим можда оружја и заставе као трофеја.
У овом садашњем рату, нажалост, најпре су комунистички официри почели сваковрсне пљачке по Крајини, па и на Дубровачком и Мостарском ратишту, а онда су се на њих угледали и појединци из паравојних група и групица, који су покушали да укаљају лик честитих српских бораца и ратника, војсковођа и војника.
Управо је несрећа комунизма Србе начинила „дежурним кривцем“ у међународној и јавној сфери. А како се то пренело и на наивне појединце на Западу сведочи један догађај у Швајцарској.
Јеромонах Атанасије, на реци Јордан, августа 1972. године
Септембра 1992. године организован је у Сен Галену сусрет српског Патријарха са загребачким Кардиналом и са Реис-улемом сарајевским (који није дошао). Изабран је тај град због тога што у несрећној Југославији није био могућ сусрет и разговор верских лидера. Атанасије је био у пратњи Патријарха Павла.
Тада смо у Цириху мењали авион, и чекајући на аеродрому ја сам се с једним дететом играо, по обичају. „J’ai trois ans et demi, j’ai un oiseau…“ (Имам три и по године, имам једну птичицу…). Дете је осмехом реаговало, као свако дете, али нисмо могли да успоставимо тешњи контакт, јер оно није знало француски.
Тада мама његова рече: „Оно не говори француски, него немачки“ (Цирих је германофони град). Дотле је све било добро. А онда ће госпођа питати: „А ко сте ви?“ Мало даље био је Патријарх и још наших владика. – „Срби“, кажем ја. – „Ууу!“ тргла се госпођа нагло уназад, ваљда од неког страха. Ја сам на то реаговао као човек, рекавши: „Госпођо, чувајте се, je suis un anthropofague!“ (Ја сам људождер!). Госпођа је видела да је претерала, па вели: „Није добро за вас што сте Срби!“ – „Хвала лепо, госпођо, али ни за вас то није добро!“
У ноћи 24. априла, од страховитих повреда задобијених ударцем аутомобила на пешачком прелазу, у централној нишкој улици Генерала Милојка Лешјанина, у 74. години живота, преминуо је Иван Фелкер, познати нишки и српски вајар, човек широке душе и срца, врстан педагог, и по свом вајарском делу – национални радник, у оном правом смислу те архаичне речи: из прошлости за садашњост!
Иван Фелкер (1950-2024)
Свакогa дана, без обзира на своје године, а био је виталан у сваком погледу, прелазио је улицу на истом пешачком прелазу код џамије, углавном у исто време – између седам и осам часова, журећи ка свом атељеу у Нишкој тврђави, тик поред улаза у данашњу Градску башту. Тог јутра није стигао: занемело је његово вајарско длето!
Био је уметник – вајар националног романтизма, који је прецизно као цртач из своје снажне вајарске имагинације извлачио дух, карактер и психолошке нијансе за бронзане портрете бројних ликова из српске историје, расуте по земљи Србији, и тамо далеко, у Америци посебно, на радост наше дијаспоре.
Не многобројна, али респективна бранша српских вајара, мајстора глине, камена, дрвета и железа, изгубила је његовим одласком колегу – par excellence!
Иван Фелкер рођен је у Нишу 1. фебруара 1950. године, у старој нишкој грађанској породици, која је позната и данас, у последњој оази старих Нишевљана. И не, не мисли се овде на становнике живописног сврљишког сеоцета, него су се у путописној књижевности управо овом речју – Нишевљани, ословљавале старе Нишлије у 19. и у првој половини 20. века.
Из породице је понео у васпитању скромност као врлину, као нијансу старе грађанске етикеције, и таленат којим се легитимисао у токовима савремене српске уметности. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду 1976. године, са одликом – просечном оценом 9,27; постао је члан Удружења ликовних уметника Србије 1978. године.
Учествовао је на више групних и приредио бројне самосталне изложбе. Оставио је иза себе значајан број вајарских дела у Србији и широм света, а за свој уметнички рад понео је више признања и награда.
Палата правде у Нишу биће место на којем ће се, верујемо, задовољити правда, услед насилно прекинутог живота овог великог Нишевљана, испод чијих руку је настао добар део реконструисане пластике, пре последње обнове овог старог нишког здања.
И прича се овде не завршава, јер су његове златне руке реконструисале и елементе старе Пеликанове зграде на Вили Горча, у нишкој Обреновићевој улици, као и грб Краљевине Југославије на данашњој згради Универзитета у Нишу.
Стари грб, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, и данас је поред његовог атељеа, јер је сматрао да је уметничко дело вечно, изнад сваког система и епохе!
Иван Фелкер је аутор скулптуре Рад у Марибору, у Аранђеловцу на симпозијуму Мермер и звуци вајао је скулптуру Извор, Двоглавог орла у Соко Бањи, чесму Пуж у нишком парку Чаир, али и бројна попрсја у српском парку у Кливленду у Сједињеним Америчким Државама, попут Краља Петра, Стевана Стојановића Мокрањца, Вука Стефановића Караџића, Милеве Марић, Милутина Миланковића и Надежде Петровић. Аутор је спомен-плоче Милеви Марић Ајнштајн која је постављена у Цириху у Швајцарској. Из значајног опуса издваја се и његово дело Српски војник на Мокрој Гори.
Иван Фелкер оставио је иза себе можда најпрепознатљивије уметничко дело, несумњиво бренд града, чију фотографију многи из Ниша понесу за успомену – вајарску композицију, бајковиту сцену разговора овејаних Нишлија: ликова из знамените нишке прозе „Ивкова слава“ (објављене 1895. у Српском прегледу), ловџије Калче и Стевана Сремца, његовог повесничара. Наравно, и пас Чапа је део ове сцене, који знатижељно и збуњено слуша Калчине ловџијске приче… и све то дочарано у бронзи мајсторском руком Ивана Фелкера.
Вајари добро знају колико је захтевно извести овакву композицију, и засигурно, по мишљењу струке, то је велики домет у српском вајарству.
Споменик је откривен 2006. године на дан Свете Петке, крсне славе градске општине Медијана, чије је тадашње општинско веће, на челу са председником Драгославом Ћирковићем, омогућило реализацију композиције, као и пројекат културне акције обележавања топонима Старог Ниша у Сремчевим делима.
Рад на споменику је започет по идеји нишког глумца Млађе Недељковића, а реализован је у склопу грађанске иницијативе кустоса легата Стевана Сремца и Бранка Миљковића нишког Народног музеја, чијим идејним концептом је и уобличен комплетан пројекат НИШ – ГРАД ОТВОРЕНИ МУЗЕЈ: Обележавање топонима из дела Стевана Сремца, те су изведене и спомен-плоче аутора Ивана Фелкера: на чесми на Тргу Стевана Сремца на улазу у Казанџијско сокаче, све четири плоче, затим плоча на месту где је била нишка Сремчева механа Маргер, и плоча за Ивкову кућу, где се славила чувена слава Ивка Јорганџије.
По градском вајарском опусу, Иван Фелкер се сврстао у ред знаменитих вајара којима је Ниш био у срцу и души: Радета Станковић, Милован Крстић, Славко Милетић, Драган Николић, Александар Шакић, Никола Антов, Васја Перевалов, Звонимир Костић Палански (песник и вајар), Мирољуб Костић Коле, Влада Ашанин, Миле Симић и чудесни Небојша Митрић, аутор споменика Бранку Миљковићу, принцу песника.
Негујући баштину ове традиције, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша покренуће званичну иницијативу да се током 2025. године, када се буде обележавало 170 година од рођења Стевана Сремца, постави и пригодно обележје, управо на Тргу Стевана Сремца, у знак сећања на вајара Ивана Фелкера, као и спомен-плоча на месту где се налазила Калчина кујунџијска радионица.
Осим овога, Друштво ће предложити и постављање спомен-плоче у улици где је живео и радио Михајло Голубовић, књижевник и писац Калчиних прича, као и израду бронзаног портрета заслужног Нишлије, конзула, доајена српског новинарства, књижевника и националног радника за ослобођење Косова и Метохије, Тодора Станковића, чији се очувани гипсани модел, аутора Славка Милетића, чува у нишком Народном музеју.
ИВАН ФЕЛКЕР, уметничка биографија
1. Самосталне изложбе
1980.
Београд, Галерија Коларчевог народног универзитета
1982.
Ниш, САЛОН 77
Ниш, ИЗЛОЖБЕНИ САЛОН ЕИ
Алексинац, Дом културе
Зајечар, Народни музеј
1985.
Лесковац, Дом културе
2. Групне изложбе
1977.
Ниш, Ликовни уметници Ниша
1978.
Земун, Отворени Октобарски салон
1979.
Београд, 61. Изложба УЛУС-а
Београд, 30 година Факултета примењених уметности
Београд, Мајска изложба УЛУПУДС-а
Београд, 20. Октобарски салон
Ријека, Југословенско бијенале младих
Ниш, Априлски сусрет
Ниш, Примењена уметност и дизајн
1980.
Београд, 21. Октобарски салон
Београд, Новопримљени чланови УЛУС-а
Београд, Мајска изложба УЛУПУДС-а
Ниш, Ликовни уметници Ниша
1981.
Београд, 22. Октобарски салон
Београд, 65. Изложба УЛУС-а
Београд, НОБ у делима ликовних уметника Југославије
Трава је зеленила. Овако не почињу бајке. Обично се почиње са: Била једном давно иза седам мора, седам гора, седам река, седам шума једна… једна лепа, наравно. А ова бајка почиње са: Трава је зеленила. Чудна ми чуда: трава је зеленила. Па, нека зелени, ко јој брани. Свет је велики. Има места и за траву, и за песак, и за реку, и за камен, и за једно велико кудраво куче, шарено, а има по њушци белу пругу и зове се (то куче) Шерхан.
Не смејте се, нисам рекао Серкан, мада би могао тако да се зове јер свуда по травњаку ради, знате већ шта, где год стигне, срам га било. Трава је зеленила јер је почело пролеће, а не зато што је Шерхан обожавао да се ваља и скаче по њој, што је обожавао да је, онако тежак и кудрав, сав стапка у земљу. Шерхан је много волео да спава. Чисто му је сметало блиставо пролећно сунце, па је лајао и лајао.
Шерхан је лајао на Сунце. Остали пси из улице лајали су на мачке, на непознате пролазнике, на точкове аутомобила, што је разумљиво за псе. Неки су понекад ноћу лајали на Месец, што је опет разумљиво. Познато је да су пси блиски рођаци вуковима и дивљим псима, а вукови и дивљи пси лају на Месец. Значи, то што неки пси лају на Месец то је зато што се они сећају прича својих предака, својих деда-паса.
Али ниједно куче, сем Шерхана није лајало на Сунце. Неко блесаво куче, којег ли се то претка сећа? Или онако лењо хоће да каже, угаси се, пусти ме да спавам!
Трава је и даље зеленила. И било би довољно места у том дворишту и за траву и за Шерхана и његово ваљање-излежавање да у трави није расла и једна мала ружа. Мала ружа, наравно, као и све руже, није имала неко специјално име, као рецимо Милојка, Радојка, Станојка, Лепојка, Жљвојка… Звала се, ако ју је неко уопште и звао, само – Ружа. Или, у крајњем случају, када би једном пару Кикица дотрчао други пар Кикица, први пар Кикица би ословио Малу Ружу са:
„Види-како-мала-ружа.” „А има и трње, иако је мала”, рекао би други пар Кикица и отрчао својим путем под чешаљ, или под туш, који је чучао у купатилу куће чије је двориште било излаз у свет. Туш је од досаде по цео дан знао да гунђа својим брундавим гласом:
„Кикице, дођите да вас окупааам. О, Кикице, дођите да вас мало кваснем. Малооо, само малооо, да вам сперем шампон са очијуууу.“
Та ружа која се зове само само Ружа изгледа да је сметала Шерхану више него Сунце. Таман се мало закотрља као лопта коју шутне Кикица, а оно – боц! „Ав!“ дерне се Шерхан на Ружу у коју се убоцкао. Хоће да је звизне шапом. А оно још више: боц, боц! А Шерхан, двапут јаче бесан на Ружу: „Ав! Ав!“.
Таман је заборави и прође га љутња, кад му се крзно закачи на Ружин три, па никако да се отпетља. А хтео би да јурне да врати лоптицу једној Кикици, која није чула глас из куће, „Вечееерааа!“, па је остала да се маје по трави која, не заборавите, зелени ли зелени. Хтео би да јурне да врати лоптицу, а она Ружа га држи као чичак. Не пушта га. Проклета да је Ружа, Кикица оде у кућу да вечера. „А моја коска, где је моја коска!“ Урлао је од беса Шерхан, да му је дошло да угризе Ружу. Али то му не би било паметно, језик би му био боцнут, па би се надуо као крофна, па чак и да добије своју коску, у шта у крајњем случају и не сумња, не би могао да је прогута.
Како да гуташ коску кад ти се језик надује као крофна? Пуна ти уста сопственог језика, и ужасно боли, и нема места за коску. А из дубине стомака црева завијају: „Гладниии смооууу!“ И зато Шерхан није угризао Ружу. Само је, о замислите безобразног ли кучета, подигао ногу и: шишкиришшш. Ружин миомирис оде нетрагом.
Ружа је целу ноћ туговала за својим изгубљеним мирисом. Од силне туге и силних суза, о гле чуда, мирис се ујутру вратио. Сузе су опрале латице Руже и са првим кукурекањем петла мирис Руже се раширио по целом дворишту па је и сва трава мирисала на њу, и просто тог сунчаног јутра била још зеленија.
Нешто је тог јутра било необично. Иако се синоћ добро наспавао (јер улицом је прошла свега једна мачка и један закаснели такси са познатим комшијама), иако је могао склоњен од сунца да дремне под омиљеном крушком бар до поднева, иако није био гладан јер му је од вечере остала велика кост, све то иако, био је Шерхан ипак узнемирен: из куће нико није излазио.
Кикице су одавно морале да изведу своје барбике у шетњу, па да га терају да их на леђима носи до кобајаги школе за барбике, па до, кобајаги, Главног којег он стварнички одавно није видео.
Онда је излетела из куће Она-што-виче-на-Кикице-вееечераааа и стуштила се, о гле чуда, на Малу Ружу. Ишчепрка је из корена и бупну у кесу. Шерхан скочи од радости и стаде весело да маше репом: „Нема више боцкаве руже, нема више боцкаве руже!“ И стварнички, Шерхан је сада могао да се слободно ваља на све зеленијој трави.
А шта се, у ствари, десило са главним јунаком бајке, са Малом Ружом? Ево, шта.
Прво је дуго путовала онако замотана у кеси. Носио ју је витез на коњу до мора. После ју је витез закачио на крилама Питомог Змаја (Шерхан уопште није знао, док му Кикице нису испричале, да постоје и добри питоми змајеви). Питоми Змај је прелетео седам мора и спустио се уморан на планину Копетдаг.
Малу Ружу је закачио за Једногрбу Камилу (а Кикице су испричале Шерхану да постоје и двогрбе камиле). И Једногрба Камила понесе Ружу дубоко у пустињу кријући се од сунца до Главног. Када ју је Главни Витез добио, силно се обрадовао. Шта је Главни радио тамо далеко, у пустињи Каракум, Шерхан не би никад сазнао, да му, наравно, нису испричале Кикице: Чувао је границе Краљевства од злог чаробњака Гезбага. Какво је то чудовиште Гезбаг, Шерхан није могао ни да замисли, јер његов једини непријатељ била је Мала Ружа, које више нема у све зеленијој трави.
Главни је узео Малу Ружу и посадио је у каракумски песак. Јадна Мала Ружа морала је да издржи велике врућине, јер у пустињи сунце немилосрдно пржи. Мислила је ружа, како би добро било да бар Шерхан лајне једном на Сунце, да јој пружи мало утехе. Понекад јој је прилазио Главни и квасио је чистим провидним капљицама.
То је Ружи била једина утеха у паклу песка и тешке светлости. Али Мала Ружа, иако је била мала, била је и храбра и није се жалила на судбину. Понекад, кад би пустињом ветар комешао песак, Главни јој је причао, шапутао веселе приче. И тако су данима Главни и Мала Ружа чекали злочестог Гезбага.
И он се појавио једном када Сунце само што није зашло иза планина Копетдага. Jахао је на тигру коме су се очи црвенеле као да су жар, а реп је витлао лево-десно као да је змија. Главни га је спремно дочекао. Извадио је мач и напао Гезбага. Гезбаг је извукао чаробни штап и завитлао чаролију.
Севнула је муња, али Главни постави штит и чаролија се одби у пустињу. Брзо замахну мачем на чаробњака, али у трену овај нестаде, па му се појави иза леђа. Главни се хитро окрену и постави штит на већ строваљену чаролију. И тако су се Главни и Гезбаг тукли целу ноћ. Јадна Мала Ружа стрепела је над исходом битке и када је опасни тигар хтео с леђа да скочи на Главнога, мала Ружа се нашла ту, оштро се зањихала и убола га трном у шапу.
Тигар заурла од бола и побеже у планину. Гезбаг се зачуди шта то би и Главни искористи тај тренутак непажње и посече му мачем чаробни штап. А познато је када се злом чаробњаку посече чаробни штап да чаробњак изгуби моћ и претвори се у обичног црног скакавца. Гезбаг наврат-нанос одксакуће у планину да га Главни не исече на комаде.
Тако су Главни и Мала Ружа победили злог чаробњака Гезбага и сачували Краљевство.
То, наравно, није крај бајке. Има још. Шерхан о свему томе ништа није знао. По навици лајао је на Сунце и ваљао се на још више зеленој трави. И тог дана било је нешто необично. Синоћ су заборавили да му дају кост. Шерхан је престао да лаје на Сунце, па је лајао на оне у кући: „Гладааан сам! Ав! До- несите ми кост! Ав. Ако ми не донесете, умрећу од глади. Ав! Ав! Ауууав!“
И тада из куће изађоше Она-што-виче-на-Кикице-вееечерааа и Главни. Шерхан се збуни. Одавно није видео Главног и није знао да ли да маше репом или се то не сме. Помислио је: „Стрпићу се да видим шта ће да се деси.“ Кад оно! То није могао да издржи. Залајао је од муке: „Ав! Ав! Аууав!“
Она-што-виче-на-Кикице-вееечерааа и Главни извадише из кесе Малу Ружу и посадише је на сасвим зелену траву. Ружа се осмехну и протеже корење у мекој благородној земљи и промешкољи латице на благом сунцу. Затим из куће излетеше Кикице и стровалише нове играчке Шерхану на леђа. „Види Ову Барбику!“ Вриштала је једна Кикица, „А види моју“, подметала му је под њушку друга Кикица.
Шерхан би радије кост, али шта је ту је, бар за утеху мало да се поигра са Кикицама. А када су Главни и Она-која-виче-на-Кикице-вееечерааа ушли у кућу, Шерхан се пришуња Малој Ружи, и замислите гадост превејаног џукца: подиже ногу и шишкиришшшш. Ружин мирис оде нетрагом.
Али мала, храбра Ружа није била тужна. Боцну Шерхана и засмеја се до суза. Наравно, понекад се може смејати до суза, и, наравно, да се понекад од силне среће може плакати. Мала Ружа се смејала до суза, а те су сузе спрале латице и мирис се брзо вратио. Шерхан се помирио са судбином да храброј Малој Ружи не може ништа.
А касније када је од Кикица чуо како је Мала Ружа храбро боцнула опасног тигра злог чаробњака Гезбага, Шерхан јој је с поштовањем прилазио и њушкао je. Тако су се Шерхан и Мала Ружа спријатељили. И то пријатељство траје и дан-данас, док се трава зелени у дворишту.
Да би се то догодило морао сам, поред свакодневног седења на обали реке, да се препустим још једној опсесији. Дуго је моје чучање поред реке изазивало подозрење људи. Постављали су ми замке, износили сулуде хипотезе о мом наводном противприродном односу са водом, што ми је донело и те какве неприлике. Онда сам се досетио и почео да постављам узице крај себе, разапињао бих најлонске конце и сличне ствари па су ме временом оставили на миру.
Рекох, седећи на обали реке, схватио сам да због стицаја околности у врло узак круг својих преокупација морам укључити и Аустралију. Сада, када на ток догађаја више нико не може да утиче, када је и мени самом веома јасно да ће мој живот протећи са Аустралијом на памети, често се питам како је један тако велики континент уопште доспео у моје скучене мисли.
Сасвим сигурно, нисам ја тај који је то желео, река ми је била сасвим довољна, а и када би ми некад дојадила, обала је била ту, могао сам месецима да размишљам о некаквом облутку, а било их је заиста безброј. Онда биљке. Свуда около мене. И сав онај ситан животињски свет који ту обитава.
Све у шта се загледам, како то првенствено чиним са реком, постаје тема дуготрајног размишљања. Под тим подразумевам, пре свега, жеђ за схватањем. Аустралија је ненадно дошла. Ево како је то било.
Једног дана, река је, будући да су претходно падале велике кише, нанела много прљавштине на место где сам најрадије седео. Потом се вода повукла, а Сунце исушило блато и сво ђубре које је било ту. Донео сам одлуку да место поново доведем у првобитно стање. Пре свега, ђубре је требало што пре да се уклони, кретање које при томе будем чинио утабаће земљу и све ће бити као раније. Међутим, ко зна због чега, почео сам да се занимам нанешеним предметима, прво да их сврставам по величини, а потом и да се задубљујем у неке од њих.
Све су то биле, мање-више истрошене ствари. У гомили сам пронашао и једну књигу коју сам одвојио на страну у жељи да је касније прелистам, премда сам се веома клонио читања пошто сам у детињству једва преболео читање песме у којој се помиње неки окрутни Феруз-паша, који ме је затим годинама прогањао кроз снове. Нешто ми је говорило да књига коју је река донела не може да садржи тако страшну личност, а осетио сам и необјашњиву жељу да нешто прочитам.
Неколико дана касније отворио сам је и прилично се разочарао. Вода је избрисала странице текста. Одложио сам је и кад сам следећег дана хтео да је искористим за седење приметио сам да је ипак један лист остао читав.
Била је то некава прича. Човек који је написао потрудио се да стане на један лист. Свиђало ми се што је имала почетак и крај. Њен наслов је гласио „Били су Украјинци”, а цела је имала тачно четрдесет редова. Изнад ње се налазило име аутора. Човек се звао Крис Хеменсли (Аустралија). Прочитао сам једном, схвативши по ко зна који пут да се на свету ништа не догађа случајно.
По реаговању мог мозга, а много више због узбуђења мога тела, закључио сам да је то најбоље написана прича. Тако пуна тачних запажања, срочена најподеснијим речима, да сам од одушевљења заплакао. Била је то неприкосновена објективност човека тако далеког од мене.
Кад се спустило вече, покупио сам своје разнобојне конце, спаковао их у торбу, а са њима у свој дом понео сам и књигу. Због чињенице да је присећање дисциплина супротна од задубљивања, разумљиво је што сам поступао тако себи невично. Да будем потпуно искрен ја сам неописиво слаб када је присећање у питању, чак према тврдњи неких особа – изразито неспособан да било шта упамтим, те сам сходно томе сео и поново прочитао Хеменслија да бих се сетио о чему је реч.
И опет сам се разнежио од среће због њеног садржаја. Како умем да мислим, а и волим да то чиним, пало ми је на памет да је та вештина путовања мислима нешто налик Рубиковој коцки. Делићи мојих осећања су сасвим пристајали уз реченице из приче.
Догађало се то касне јесени (необично сам вешт у запажању протицања времена) и како се зима приближавала све сам ређе одлазио на реку. Иначе, током хладних периода затварам се у свом дому, и где, уз помоћ одређених вештина које не бих умео да објасним, река коју сам гледао од раног пролећа, поново протиче преда мном. Без обзира јесу ли ми затворене очи или не, бавим ли се собом или некаквим ситним поправкама по просторијама.
Међутим, ова је јесен била другачија. Имао сам причу оног човека из Аустралије и уз њену помоћ доспео сам до неких сазнања о себи. Интересовање за личности које се тамо помињу подстицало ме је у томе. Пре свега, постала ми је неупоредиво лагоднија свакодневна апстиненција у оним периодима кад је одлазак на реку онемогућен, нисам више био ограничени посматрач пролећних бујица које су се догодиле, већ сам поред њих на располагању имао и канал с мирном водом која скоро да и није текла.
Мало је рећи да је то постало сензационално откриће за мене, та два, тако различита тока преда мном. Левим оком пратио сам бујице, док сам десно све више увежбавао да се концентрише на папириће који су пловили површином канала, помажући ми тиме да перцепирам протокол те иначе мирне воде. Невероватно исцрпљујућа вежба.
Причу сам све више читао, тако да сам временом дошао до броја од педесет читања на ноћ. То је квота која ме је сасвим успокојавала. Онда се једне вечери зачуло куцање на мојим вратима. Отворио сам их уплашен. Тамо је стајао један изразито крупан, плавокос човек. Ушао је на начин који је остављао утисак доброг познавања распореда, па сам био уверен како је то вероватно претходни станар.
Камо среће да је било тако. Човек је казао да га шаље Крис Хеменсли!
– Због чега? – повикао сам – до сада се нико није интересовао за мене.
– Их, због чега – казао је равнодушно – сасвим је могуће да такве ствари до сада ниси чинио.
Завалио се у фотељу као да је његова. Обузела ме је срџба.
Пре свега – рекао је – Хеменслија занима човек који његову причу чита педесет пута на ноћ.
– Ти си литерарни лик – повиках. – Уопште не верујем да те шаље твој творац. Сећам се, виђао сам те крај канала.
– Он није мој творац, да се разумемо. Мене је направио мој отац, Јегор Михаилович Јелузински, добар човек који нажалост више није међу живима. Крис је једноставно мој добар пријатељ и што се мене тиче учинићу за њега све што је у мојој моћи.
Рекох: – Да ли сте Ви превалили цео пут од Аустралије где живи Хеменсли или сте дошли из Амстердама где се смуцате.
– Зар је то сада битно?! Пуно је важније да је Крис дознао за оно што чиниш.
– Шта? Зар њему смета што се бавим његовим делом сваке богомдане ноћи?
– Да будем сасвим искрен, боли га дупе да ли уопште читаш – казао је због нечег врло расрђен – Крис ти поручује да се не убацујеш више у причу. Зар не схваташ да не спадаш у њу?
– Јеси ли ти дошао да ме вређаш, је ли Украјинче? – повикао сам сада ја – или покушаваш да ме излудиш наводним порукама аутора. Шта ти мислиш ко си? Шта бих ја тражио у његовој причи, која ми се, руку на срце, након твојих речи и не допада нешто посебно. Можеш, уколико те је он заиста послао, да пренесеш своме газди да његову причу више нећу ни да пипнем.
То је јако разумно – казао је Јегоров син – много паметан поступак. Време је да кренем.
– Како то мислиш да одеш? Чиме ћеш путовати? Нећеш ти нигде из овог стана Јегоров сине? Он те је, то је тачно, описао у причи, ти тамо само лочеш, то је твоја ствар, али кад те је већ послао у свет његов утицај више није велики да би могао да те штити. Налазиш се на мојој територији. За сада, остајеш где си!
– Зашто, шта сам скривио? Зар ћеш смети да насрнеш на једног емисара?
– Не насрћем, човече, рекох ти већ, овај стан је моја територија. Упадај у овај кревет, ваљда има места за двојицу.
– Можда си перверзан?
– То тек треба да установиш.
Жена коју поштујем више него матер, која ми кува и пере, прва је приметила да се нешто догађа. Није више желела да трпи неизвесност па ми је предложила разговор.
– Никада ништа ниси скривао од мене, зар не?
– Мислим да нисам, веома сам задовољан нашим односом.
– До пре извесног времена пишао си два пута у току ноћи, а устајао си да се храниш око пола четири изјутра, је л сам у праву?
– Потпуно тачно.
– Током пролећа, лета и јесени, време углавном проводиш крај реке. Јесам ли погрешила?
– Нипошто.
– Сад, шта се дешава? На обалу више не одлазиш? Престао си да мокриш током ноћи, али зато три пута устајеш да би јео. Између осталог, приметила сам да пијеш и жива јаја! Зар то нису довољни разлози за моју забринутост?!
– Слушајте мама…
– И оно што је најважније! Почео си да лажеш! Коју си то женску слагао да ти је име Фјодор? Бар да си био довољно паметан да јој даш погрешан телефонски број. Синоћ је поново звала, распитивала се за тебе.
– Фјодор, значи…?
– Ко је Фјодор сине? Реци мајци.
– Један мој познаник из Аустралије.
– Је л то поново лажеш?!
– Заиста мајко, постоји такав човек у њиховој књижевности.
– Никада нисам чула за њега! Читала сам Патрика Вајта.
– Фјодор је Вајтов комшија у Сиднеју.
– У реду, да ти поверујем да он постоји, немој само рећи да се презива Достојевски, због чега се представљаш као он?!
– Мама, ниси ме схватила. Он није писац. Појављује се у једној причи. Као епизодиста.
– У том случају то је још горе, није писац. Зар у теби нема више нимало воље?
– Понекад сам као он, у томе је ствар. Изненада ми се промени расположење, изгубим сваку вољу да будем ја, он то вешто искоришћава.
– И шта намераваш да учиниш?
– Покушаћу да га се решим.
– Како?
– Натераћу га да ме напусти. Искористићу тренутак кад буде спавао.
Жена коју називам мајком веома је предузимљива.
– Знаш шта, исповраћај га. Иди одмах у купатило и гурни каиш у ждрело.
– Не волим да повраћам.
– То није важно. Ја такође не волим да неко целе ноћи вршља по мојој кухињи.
Када сам се раширених ногу нагнуо над ВЦ шољом, прво сам приметио доле у води како неко покушава некаквим гримасама да ми на нешто скрене пажњу. Било би то превише, помислих и гурнух каиш заиста веома дубоко.
Прво је покуљао песак. Фина зрнца уопште ме нису гребала. Чуо сам мајчин глас из велике даљине како ми говори. Затим ми је из грла излетео један гуштер светлозелених шара на леђима. Пао је на купу песка и хитро почео да копа по њему. Мајчин глас је због нечег постао крештав, као да је опонашала неку птицу.
– Још мало, још само мало!
Нешто ми је запело у грлу. Нешто велико од чега ми се помутило у глави, око мене је завладао мркли мрак. Знао сам да морам бити у купатилу, али пипајући рукама нисам додиривао ништа. Све што сам успео да дохватим био сам ја.
Из трезора ГЛЕДИШТА пише: Славиша Николин ЖИВКОВИЋ
Политика приватности
Да бисмо читаоцима пружили најбоље искуство, користимо технологију такозваних колачића за чување и приступ информацијама о уређају са којег приступате овој адреси. Ваша сагласност омогућава програму да аутоматски обрађује податке. Непристанак или повлачење сагласности неће негативно утицати на карактеристике, али где кад неће учитати понеку слику у зависности од избора писма. Такве потребе активни сервиси опслужују.
Портал Гледишта има ауторска права на све садржаје (текстуалне, визуелне и аудио материјале, базе података, програмерски код). Неовлашћено коришћење било ког дела портала, без дозволе власника ауторских права, сматра се кршењем ауторских права и подложно је тужби.
Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став Редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
