Треба писати сваки дан, али ја сам испала из праксе, тако да ево сажетка. Данило је стигао у Грачаницу у понедељак, ја сам кренула у уторак поподне са Живојином. Успут сазнајем да идемо прво до Звечана, на „Соколицу” и да су и мене убацили у програм – фестивал има ликовну колонију и песнички део. Прелазимо на Косово на Јарињу, релативно брзо и без проблема.
Надежда Петровић – Косовски божури и Грачаница 1913. године
Север је окупиран последњи, па је окупација и највидљивија – патролирају оклопним возилима, а код Србовца нас једно и зауставља. Њих петоро, једна жена и четворица мушкараца под пуном ратном опремом – редовна контрола.
Таблице из Србије више не морају да се прелепљују, а на Северу углавном нема КС таблица: кад су Срби морали да мењају своје махом су узимали нове србијанске, па су тако кола БГ, ВР, КШ. Ми смо у ВР колима.
Ја не дижем главу, Живојин је екстремно љубазан, али одговара „Добар дан” на „Мирдита”, траже му личну, возачку, Косова личну…пре годину и по су њега и Жарка зауставили и малтретирали, што је кратко био скандал за који – нико на крају није одговарао.
И кад прихватиш да иза административне линије могу да ти ураде шта хоће и да ће те Бог сачувати или неће, онда се више не плашиш.
На крају један од мушкараца говори жени да нас пусти.
У Звечану је осим окупаторских возила све као у Србији, али су људи уплашени. Дуго су били граничари, али граница је сад пробијена и народ збуњен. Организаторка је све време испред Дома културе за случај да дође полиција.
Причаће нам после Срећко из Новог Брда, који ради у старачком дому: „Не браним Шиптаре, али и они се плаше, не знају тамо шта их чека, па су такви. Нас су скоро зауставили, питају имате ли оружје, кажемо немамо али нас опет изводе из кола.
Мене су заиста нормално претресли, али остале су наслањали на кола и тукли по ногама. Значи – као да си криминалац…”
Крећемо даље ка Грачаници. Албански делови шљаште. Гомила је празних зграда изграђених уз пут, нарочито у Вучитрну, а бензинских пумпи је мали милион. Питам Живојина зашто – објашњава ми да је западни план за Косово подразумевао да ОВК заузме пумпе да би гориво које се увозило из Македоније могло да се продаје без икаквих намета, са чистим, огромним профитом. Једина места која стоје као црна острва у мору неона су српска гробља. У Вучитрну више нема живих Срба – „све су нас почистили”.
Стижемо у Грачаницу око један по ноћи. Сутра ујутру је Велика Госпојина и литургија у манастиру. Манастир је и центар места кроз које пролази магистрала – нема трга, нема пешачке зоне. Све је стално у покрету. Постоји идеја да се направи заобилазница, али за сада нема ни пасареле.
Пуно је народа на литургији, упознајемо и стару монахињу Теклу, из Црне Горе, док седи на трави. Весела је, шали се – радила је некад давно у фабрици, у манастиру је већ 28 година.
Видим опет фреске Милутина и Симониде, опет сам на том месту и причешћујем се где се причестио и краљ Милутин, и Свети краљ Стефан Дечански и цар Душан и цар Лазар.
Увече се спремамо за Ново Брдо, у Бостане код наших оца Стева и Соње. Њима је 10. годишњица како су дошли ту. Црква се осликава, место живи.
Кажем Соњи како им је лепо, одговара „Јој Милице, није било. Кад смо дошли, имање је било у јако лошем стању, нисам знала хоћемо ли успети све то. Али Бог све уреди.” Ту ћу реченицу чути још доста пута на Косову.
Сусрет с књижевним дјелом Вукосава Делибашића доноси жал: зашто се овај писац није огласио раније, него се писања латио тек у седмој деценији живота – јер судећи по његовом досадашњем књижевном учинку, несумњиво је ријеч о ријетко аутентичном писцу. Но можда се такав стваралачки ниво једино и могао достићи захваљујући зрелошћу живота и темљеног промишљања о његовом смислу.
Родна кућа Вукосава Делибашића у Трепчима
Није мање необично или неочекивано што се аутор оглашава старинским наративним маниром, какав је био својствен писцима епохе реализма. Али и таква помисао губи релевантност када се има у виду савремена експериментисање с наративним формама у којима се писци чешће изгубе него што пронађу оригиналан стваралачки пут.
Вукосав Делибашић такав естетски луксуз себи не допушта. Он хита да испише повијест сопственог животног, породичног и завичајног искуства, али са јасном свијешћу да умјетнички квалитет почива на универзалним принципима. Отуда се читалац лако идентификује с његовим јунацима, као што се лако може препознати у егзистенцијалним ситуацијама које аутор профилише кроз три тематска циклуса („Путник у колијевци”, „Истина је у времену”, „Сатире”), обухватајући вријеме од педесетих година прошлог вијека па све до овог најмодернијег доба.
Збирка прича Укус камена није само наратив о човјеку који свједочи сопствени животни пут, већ функционише и као својеврсни архетип човјека који тежи да прекорачи границе сопственог искуства, да (свој) живот промишља очима (а богме и душом) својих родитеља или својих потомака.
У таквом науму Вукосаву Делибашићу на располагању стоји сјећање, те власитата способност естетског интерпретирања „Сјећања су дио моје личности и ма колико се трудио не могу их се ослободити. Она навиру као заробљени просјаји из успомена и буде се у мислима” ‒ каже се у причи „Дамар времена”.
Наведено запажање, премда има статус елементарног закључка, посједује висок потенцијал за теоријска разматрања. Ако бисмо у таквом кључу тражили разраду Делибашићевог концепта сјећања, могли бисмо је наћи у ријечима Миодрага Павловића: „Сећањем човек остварује целину сагледања свог живота, осмишљава своја дела, дубље разуме општа збивања чији је он део, рукавац, проток. Сећање за појединце, групе и народе је чување и обнављање сопствене форме, путоказ и подстицај у даљем делању, у предузимљивости, проналажењу нових поступака, облика”.
Доиста би запажање знаменитог пјесника и есејистичара могло стајати као мото књиге Укус камена, сажимајући, дакле, њену основну идеју. Међутим, има још један занимљив приступ. Ријечима Алаиде Асман „оно што називамо заборавом по правилу је латентно памћење за које смо изгубили шифру”.
Јунаци књиге Укус камена, или управо писац сâм, таман трагају за шифрама памћења. Побјеђујући тако страх од пролазности живота налазе истовремено да осим човјека, и стабло („На изворишту живота”) или фотографија („Стара фотографија”) могу служити као меморијско складиште.
Дабоме, дијелом је то функција и смисао фотографије, док се стабло, „прастари дријен”, у наративној имагинацији Вукосава Делибашића профилише као космичко дрво, arbor vitae, у којем су похрањене прадавне, архетипске слике. Лако би брзоплет читалац могао да превиди овакав симболички ниво приче о дријену те је прими као завичајну или породичну репортажу.
Али прича „На изворишту живота” има свој живот иза огледала. С једне стране, дријен, као „живи споменик”, није само јунак-свједок ове приче, већ и јунак причања пишчевих предака, а, с друге стране, иако у једном имплицитном смислу, дријен јесте и сâм приповједач, јер прича о њему јесте и прича о себи самом, о упитаности над сопственим животом.
Овдје се издвојила само једна прича, али скоро свака, поготово из уводног циклуса збирке, располаже сличним нивоима симболичких и архетипских конотација.
Врлине овог писца могу се тражити и у равни онога што Виктор Шкловски назива поступком онеобичавања („остранение”), што изразито потврђује прича „Вучји пир”. Но не само зато што се приповиједа из перспективе дјетета, већ што приповједач заиста умије да се „уздигне на ниво детета”, да се послужимо ријечима Александра Вуча, те свијет сагледа не инфантилним већ зачудним погледима.
Могло би се размишљати и у смјеру извјесних приговора; рецимо, да Делибашић каткад клизи низ саму оштрицу патетике или мелодраматике, али тада бисмо упутили приговор, најприје, на рачун најбоље приче у књизи која носи назив „Путник у колијевци”. Но био би то недопустив гријех, јер писати о мајци, а лишити се сентименталности, вјероватно би могло водити само у смјеру десекрализовања родитељице, а на то скоро нико нема право.
Уникатност споменуте приче почива и на другим наративним механизмима. Већ сам наслов јесте један бисер, што најављује једно тако необично путовање: у колијевци. А када се схвати да је главни јунак изван колијевке, онда се пред читаоцем открије права огрлица од бисера. „Кренула је с колијевком на плећима и торбом у рукама на далеки пут. Зна да ће пјешачити од звијезда до звијезда. Тешко је то бреме и за краћи, а не за тако дуг пут. Зора се само назирала, а она је грабила, путељцима и крчаницима кроз кланце.”
У случају ове приче универзалност се не постиже лакоћом идентификовања с јунаком, већ аутентичношћу јунака и егзистенцијалне ситуације. Можда је у времену на које писац реферише мајчински подвиг, што се описује у „Путнику у колијевци”, био уобичајен, али из перспективе савременог човјека прије дјелује као епизода из неког давног, митског времена.
Није се промијенио само начин живота, већ и однос према животу. Стога је и Делибашић писац-хроничар једне животне философије каква ће се можда све више откривати као жал или чежња за неким бољим, али изгубљеним временом.
Повјерење и дивљење према предачком искуству тема је, али из нешто другачије перспективе и у циклусу „Истина је у времену”. Главни јунак је ђед Мато, обликован скоро као некакав легендарни јунак, што припада реду народних мудраца какав је био знаменити Сула Радов. Додуше, судећи по причи „Философија ђеда Мата” у њему по нечему можемо проналазити и одјек Едипа.
Као што овај антички јунак себе кажњава због сопствених преступа и наивности, тако и ђед Мато ускраћује себи право на нека животна задовољства због убиства које је починио, па иако „у несвакидашњој, непланираној околности”.
Ма колико тврдио Јан Кот да нема трагичких карактера, већ само трагичких ситуација, ђед Мато је развио своју „философију” којом је одговарао на усуд ситуације у којој се нашао, макар то био и трагизам[1] који је сам себи додијелио: „Био ми је живот угрожен. Иако се не предајем, нијесам имао намјеру, па толико пута помислим, боље би било да је он мене убио. Жао ми је што су му ђеца остала сирочад. Убио сам ја себе више него њега.”
Но, и у овој причи Вукосава Делибашића налазимо један етос какав је на самој граници нестајања. Посебно тога постајемо свјесни када из сфере сјећања наратор ступи у простор савременог живота, који изгледа једино може бити антипод времену и људима које Делибашић спашава од заборава.
Заоштравање односа између прошлог и садашњег каткад скрене у моралисање и педагошко расуђивање, што се прије може третирати као један племенити немир који, ипак, подрива наративни квалитет књиге. Но у каталог врлина Вукосава Делибашића може се убројати и осјећај за добру мјеру.
Завршни дио збирке, „Сатире”, открива још један стваралачки импулс овог аутора. Малочас споменута тензија између прошлог и садашњег времена у овом циклусу дјелује веома продуктивно, пошто се у сусрету репрезената та два пола, не само два времена већ и два система вриједности, производи комички конфликт par excellence.
Хумор је чешће горак и циничан, али тиме се не ремети његово љековито својство. Можда се то најуспјелије види у причи под називом „Другарице”. У први мах се може помислити да је то сусрет традиционалног и модерног, што у свом контрастирању активира механику комичног конфликта, док пажљивије читање потврђује да аутор и у комичком модусу успјешно достиже ниво универзалних принципа. Наиме, могла би ова прича веома лако послужити као прологомена за неку комедију нарави, неку савремену покондирену тикву.
Збирка прича Укус камена садржи три циклуса, што се тематски и формално-жанровски прилично разликују. Међутим, како се дјелимично показало, ваља их третирати као јединствену смисаону цјелину.
У сва три циклуса јунаци припадају истом просторно-временском амбијенту; промовишу исти систем вриједности; апелују да се традиционалним вриједностима, какве су, рецимо, породица, љубав према завичају, пожртвовање, заједништво, самокритичност, морал, чојство и јунаштво, увијек може враћати не само као личним успоменама, већ као универзалним могућностима избављења из егзистенцијалних и духовних суноварата.
[1] Матов трагизам има, такође, своје античко усмјерење, јер за разлику од данашњег поимања, а античком свијету трагично је оно што је узвишено. Стога и Аристотел каже да је трагедија подражавање узвишене радње, угледање на људе који су бољи од нас самих.
Четврти спрат – људи који гласно жваћу, лопови, насилници, студенткиње социологије.
Пети спрат – ратни злочинци, макрои, активисткиње НВО, људи којима јагњетина смрди.
Шести спрат – новинари, силоватељи, убице.
Седми спрат – дно дна. Изволите!
Од тренутка када је крочио на врели асфалт Пакла, Божидар се осећао као код куће. При сваком удаху осећао је како му се плућа пуне познатим мирисом Панчева. При сваком кораку осећао је чврсто тло под ногама.
Ботичелијев приказ пакла (1490), инспирисан Дантеовом Божанственом комедијом
Божидар никада није волео траву. Иако је себе сматрао веома проницљивим, да није било натписа при улазу у лифт на коме пише INFERNO, Божидар не би ни приметио да је у Паклу. Inferno, наравно, на латинском значи пакао, што свако ко је гледао онај филм с Томом Хенксом зна. Није га овако замишљао.
Вечни пламен немилосрдног огња који кажњава и жеже грешнике, сталактити и сталагмити премазани крвљу осуђених, казан врелог катрана чији клобуци вечно топе, али никад не истопе месо превртљивих и грлати крици накнадно напаћених душа били су замењени једним дугачким, прилично светлим и, пре свега, тихим ходником.
Асфалт који се простирао до краја краја јесте био врео и зрак јесте био загушљив, али није било сасвим неподношљиво. „Није тол᾽ко вруће кол᾽ко је нека спарина”, помисли Божидар за себе. Пристојан какав јесте и какав је увек био, Божидар није желео никога да узнемирава својим присуством, па је уместо куцања на било која од стотину врата с обе стране ходника одлучио да настави право, док не дође до краја.
У почетку је ходао полако, избегавајући, из чисте увиђавности, да обзнани некоме своје присуство звуком корака који су одзвањали по асфалту. Међутим, после осамсто сати ходања постао је врло нестрпљив, те је одлучио да стане и одмори се.
Није био сигуран зашто је стао када уопште није био уморан, нити одакле му дигитални сат на руци када поуздано зна да га није понео са собом у пандемонијум, али увидео је да до краја краја неће у скорије време стићи и да би можда ипак било паметније да покуца. „Слободно“, предухитрио га је баршунасти глас иза њега.
Божидар није био сасвим сигуран шта је баршун нити какво је то нешто што је баршунасто, али, из неког разлога, тај придев су сви користили када би описивали мушке гласове у књигама, па га је тако и Божидар себи представио.
Окренувши се, угледао је спортски одевеног и наочитог човека. Божидара је било срамота да у себи изговори згодног,па је прибегао овом неутралном и врло згодном опису. Носио је беле рибок патике, сиву тренерку и белу мајицу кратких рукава.
Помислио је у себи: „Каква сељачина, па ја овакав ни по хлеб не бих отишао”, али ових мисли га већ није било срамота. С поносом их је помислио. Лежерно одевени згодни човек такође је одмерио свог саговорника. Призор Божидара у црном сакоу, црним панталонама испегланим на црту и новим, још неразгаженим ципелама измамили су му осмех. Пружио је руку.
„Божидаре, добро дошли у Пакао.”
„Хвала”, Божидар је самоуверено прихватио поздрав. „Рекли су ми тек јуче да ћу данас доћи овде, па се и нисам нешто припремио”, рече он, гушећи се у лажној скромности. „А ко си ти?”, упита Божидар, више реда ради него из радозналости.
„Ја ћу бити Ваш домаћин”, рече саговорник, накрививши усне у благи осмех. Није могао а да не примети неприпремљено опеглане панталоне, неприпремљено скраћене нокте и, вероватно једино за шта се Божидар заиста није припремио, грчење прстију у новим, тесним ципелама. „Обично радим на горњих шест спратова, али понекад свратим и на седми. Шта год Вам није јасно, само питајте. Ја сам Далибор.”
„Занима ме”, снебивао се мало Боле, „колико још има до краја овог ходника и шта је у овим собама.”
„Не, не, само сам дошао накратко. Ја ти нисам од ових овде”, рече он нешто тишим гласом, да га случајно ко не чује. „Ја сам овде грешком.” Далибор се опет осмехну.
„Уђите слободно. Можете ући у сваку од ових просторија“, рече он Божидару, ширећи руке и показујући иза себе.
Божидар је, без куцања, ушао у најближу просторију. У њој је, савијен до земље, клечао мршави човек средњих година, старог изгледа и младалачки одабране гардеробе. Прстом је по земљи цртао круг. Ово је први пут за осамсто и један сат да је Божидар видео нешто што није асфалт.
„Овај круг сам смислио, овај круг сам створио”, понављао је непрекидно и неуморно старац у старкама. „Ово је Божидар”, рече Далибор старцу. „Реци му зашто си овде.”
Не дижући поглед с круга у којем је клечао, старац рече: „У моје време тога није било… неукус… шунд… кич… шунд… неукус… Трст… фармерке… пеглица.”
„Волео је да оставља глупе коментаре на Јутјубу о томе како нове генерације нису ни за курац”, рече Далибор. „Једног дана је ушао у месару и када је на радију чуо песму која му се није свиђала, купио је цео свињски бут само да би њиме ударио касирку у главу. Истог дана је умро од срчаног удара.”
Божидар није много марио за музику, али је веровао да је овај човек пригодно кажњен. Зацоктао је пар пута, окренуо се и напустио просторију.
Пар хиљада квака и сати касније дошли су пред врата иза којих је избијао несносан смрад. Унутра је клечала млада девојка с гуменим рукавицама навученим до лактова. Држала је клозетску четку у руци и, нагнута над клозетском шољом, замишљено посматрала млазове воде који су запљускивали ивице даске.
„То је Славица. Отишла је пре пет година у Франкфурт због посла. Никада није довољно добро научила немачки, али то је није спречавало да свако мало објави статус на Фејсбуку о томе како је Србија ᾽црна рупа᾽ и ᾽смрдљива жабокречина᾽ из које је ᾽све што ваља побегло᾽. Умела је често да каже и ᾽ко задњи изађе нек угаси светло᾽, али то последње није знала шта тачно значи, па јој се не узима за зло. Добила је упалу плућа, а није имала здравствено осигурање.”
Божидар је опет остао без речи. Само је презриво цокнуо двапут и одмахнуо главом, пожуривши ка крају краја.
Наставили су даље ка ничему. Божидар је већ негде око деветстохиљадитог часа изгарао да пита свог домаћина има ли краја том ходнику. Ипак, није желео да испадне глуп и необразован, па су наставили да шетају. Одједном се зачуо лавеж. Божидар се махинално латио кваке. Унутра је затекао повећу њиву, везаног пса који лаје и огромну недовршену кућу из које су допирали дубоки гласови.
Далибор није сачекао питање: „Ово је резиденција Влада Кутлаче.” Божидар се намршти. „Владо и његов рођени брат Момо подигли су сами ову кућу. Владово је приземље, Момов први спрат, Владов син је на другом, а трећи изнајмљују.” „Па добро”, рече Божидар, „ни ја овде не бих живео, али шта су згрешили?”
„Нису они, него Станислав”, одговори Далибор. „На крају Станислављеве улице становала је породица, која се, силом прилика, ту доселила средином последње деценије ХХ века. Станислав ниједном није пропустио прилику да им се не јави кад прође поред, да окрене главу од њих кад они пролазе, или, његово омиљено, да у самопослузи гласно коментарише нешто о дођошима и отимању посла.”
У том моменту пројурила је испред њих колона ситне деце, вриштећи и јурећи једно друго у игри. „Живео је сам, тако да су га, када га је стрефила кап, мачке појеле.”
„Али шта је тачно његова казна?”, збуњено приупита Божидар.
„Још је Хераклиту било јасно шта значи пакао”, изјави зналачки Далибор, додајући и „а оно што је он тврдио, у својим тврдњама је Волтер само учврстио.” Далибор се поигравао с њим. Знао је да Божидар не зна шта је ко тврдио, а још мање шта је ко утврђивао, али је исто тако знао и да је основ паметовања цитирање Волтера.
Ако се ту још нађе и неки пригодан антички цитат, ето отелотворења врховне мудрости и зенита ерудиције. „Све тече, драги мој, све се мења. Без константне промене човек луди. У једну реку се, под нормалним околностима, не може двапут ући. Ипак, Станислав из дана у дан проживљава исто. Владо сваки дан пече прасе, његова жена Зорица сваки дан шири веш, деца сваки дан вриште, а Момо сваки дан ојка. Да парафразирам филозофа – живот се састоји или из досадне обамрлости или из немирних трзаја.”
Далибор је једва чекао да Божидару парафразира филозофа. „Станислав живи на трећем спрату Владове куће, као подстанар, и бар једном недељно се, наглавачке, баца преко терасе. То се увек заврши на исти начин – Момо га заобиђе уз речи ᾽е вид᾽ будале᾽, након чега га, неповређеног, носи опет на трећи спрат.”
У том тренутку Божидар се први пут забринуо за себе.
„Је л᾽ могу нешто лично да те питам?”, упита Божидар док су корачали даље. Далибор је каскао за Божидаром, који је малтене почео да трчи.
„Наравно.”
„Зашто си тако обучен?”, упита Божидар.
„Како?”
„Па тако. Тренерка и бела мајица.”
„А како си па ти обучен код куће?!”, одбруси му Далибор.
Божидар ућута. Осетио се посрамљено, али то свакако није намеравао да покаже свом домаћину. Није више желео да обилази собе и једва је чекао да се објасни с газдом како он, заправо, не припада овом људском шодеру.
„А и бело одбија топлоту”, дода Далибор тихо после пар секунди и, иако су се већ налазили у најдубљем понору свих понора, тиме укопа Божидара још мало.
Замишљен у сопственом паклу понижења и беса Божидар није ни приметио када су ушли у нову собу. У њој су за једним столом седела два човека, један насупрот другог. „Овај леви тврди да је верник, а редовно је псовао бога, цркву, сунце, све свеце и архангеле.
Отишао би једном годишње у цркву да му поп пресече колач. Сина је тукао кломпама.” „Ц, ц, ц, ц”, зачуо се Божидар. „Овај десни је редовно писао колумне у једним дневним новинама о томе како су верници затуцани и назадни, називајући их најпогрднијим именима.
Неретко је цртао и врло неукусне и недуховите карикатуре свештеника. Не зна шта је Свето тројство, али сматра да је довољно компетентан да води теолошке расправе с учењацима.” „Шта све људи себи дозвољавају”, надовеза се Боле цоктаво.
Није више обраћао пажњу на то шта му се говори, јер је припремао у себи говор којим је требало да објасни свој случај и читаву ову забуну надлежним органима. Далибор је отворио уста да изговори још нешто, али Божидар је већ био напољу.
„Хтео бих с неким да попричам. Где је крај?”, упитао је коначно свог водича. „Тамо где ти желиш да буде”, одговори Далибор. Божидар га је збуњено гледао. „Ма шалим се, ево одма᾽ ту иза ћошка, дођи.” И стварно, дугачки, наизглед бескрајни ходних имао је крај. Заправо, не само да је имао крај, имао је и ћошак.
Далибор је свечаним гестом руке пропустио Божидара ка великој просторији. Срамежљиво, али из неког разлога и почаствовано, Божидар је ушао у ту пространу собу. На средини се налазио велики дрвени трон, на коме су стајале златом и драгим камењем опточена круна, као и златни скиптар с дијамантом на врху. „Господару”, рече Далибор, поново му персирајући, „изволите.”
Божидар га је избезумљено гледао. Срце му је поскочило на трен, али не од страха. „Слободно”, уверавао га је домаћин. Корак по корак, приближавао се центру собе. „Дрво дише”, рече му Далибор, показујући на трон. „Боље је због топлоте.” Божидар је приметио своје име урезано на узглављу гломазне столице.
Читава соба била је окружена и испуњена сатовима – ручним, зидним, пешчаним, дигиталним. „Зашто их има толико?”, промрмљао је у правцу свог домаћина, готово не померајући уста. „Овде не постоји време”, објасни Далибор.
„Они сви раде, али време не пролази. Ту су да Вас подсете да сте овде заувек.” Боле је само климнуо главом. „Зашто ја?”, питао је више себе него свог колегу. „Зато што сте Ви, господару, крунисани, миропомазани, благословени и декларисани краљ подземља!”, Далибор је малтене запевао.
„Ја управљам горњим спратовима, убицама, лажовима, криминалцима, злочинцима и свим осталим грешницима, али, Ви, господару”, кликну Даба, „Ви сте поглавар најгорих од најгорих. Ви сте управитељ и налогодавац најгорем и најгнуснијем шљаму, оним слинама које се, цурећи ка земљи, развлаче низ прсте! Ви сте задужени за њих.
Од данас па занавек сваки малодушник и малограђанин који прође кроз моје капије биће упућен на Вас. Није никаква грешка у питању и слободно можете престати да гледате на сат. Од сада па до краја, Ви сте управник седмог спрата.”
Божидар није баш најбоље схватао. „Чак ни ја не желим да се бавим овим шкартом.” Готово плешући ка вратима, Ђаво добаци свом слуги, овај пут опет без персирања: „И скини тај сако, неко ће помислити да си ја”, након чега је залупио врата за собом.
Музичка илустрација поводом Пада Бастиље
Божидар је немо посматрао затворена врата. Тачније, бленуо је у њих као теле у шарена врата, али врата су заправо била бела, а Божидар свакако није желео за себе да каже да је теле.
Одједном је постао свестан сваког зрнца песка које је капало и сваке казаљке која је шкљоцала. Да је могао да умре, тада би то учинио. Довукао се до трона и подигао тешку круну.
На њој је врло ситним, али истина и врло уредно обликованим словима писало: Божидар, господар малограђана. Цоктач, главоодмахивач, моралиста и, пре свега, пристојан човек.
Имала је једанаест година када је наставника биологије питала:
– Чему служи обнављање живих бића, људи, пре свега? Зашто се рађа и умире?
Он се насмејао, љубазно је погледао, али није одговорио.
Више се није сећала зашто је то питала. Ипак, тај тренутак није заборавила. Ма шта касније учила, радила, често је наилазила на исти проблем: како схватити разлог постојања?
Почела је изнова, широм отворених очију, посматрати људе, догађаје, стања и најчешће би зажмурила, до бола потресена тиме што види. Говорила би: Сви ћемо завршити на исти начин, зашто онда толико истицати разлике, суровости? Ето, имам већ сто година. Можда не изгледам тако, али имам их.
– O, I am tired of waiting, I will cry suddenly.
Едвард Мунк – Крик
Знала је: он не може и не жели да је разуме, а њој је било доста разумљивих речи. Очекивала је од њега да може после толико година да се насмеје и каже:
– То је моја чудесна особа, запушићу једно уво, а другим ћу имитирати верног слушаоца. Нека ужива. Речи не значе ништа. Битна су дела која смо чинили једно другоме.
Али не. Он је намрштио лице и повређено добацио:
– Докле ћеш више тако, зашто се претвараш у нешто непознато? Досадна си!
Језик којим је говорио био је добро изграђена заштита од распознавања. Одједном, сузе су јој затрепериле у угловима очију, као удари грома зачули су се давни разговори у којима је заборављала на себе и препуштала се његовим ставовима. Све је тумачила као чудесну судбину, као Божји утицај. Није била свесна да је изгубила снагу да му се на било који начин супротстави. Заривши главу у јастук, покушала је да смири мисли и објасни себи шта је то, заправо живот.
Често је причао дуго и неповезано, објашњавајући ,,суштину” свега, тако досадно и нејасно, да је она једино писмом могла пронаћи прави одговор. И сада је, по навици, узела папир и оловку, али глава је издиктирала само ово:
Моје мисли од истине
лудило само чува.
Ни рођена нисам,
ни умрети нећу,
ја имена немам,
глас ми је тишина.
Осетиш ли кишу –
мој дах је у теби.
Уздрхталом граном
дотичем ти руку.
А кад падне ноћ
засуће те туга
мојих мисли тајновитих,
скривених од свега.
You must forget him! Go away!
Када га је упознала, на први поглед осетила је да се ту неће радити о љубави, него о нечем „вишем”, као што је одлично разумевање или пријатељство.
Месеци су пролазили са изненадним променама: од блаженства до губитка воље за било чиме. Своје дотадашње другарице је, као по наредби, полако запостављала: он није желео ничије друштво. Претварао се да не може упамтити њихова имена, а сада је била сигурна да је намерно ставио брану која ће их заклонити од других људи.
Свакога дана су се виђали. Сваки је минут био везан за његово расположење: ако би био уморан (од чега?) бесциљно би ходали улицама не изговарајући ниједну реч. Она би то некада тумачила као надмоћ пара који у свему ужива, а некада би јасно уочила да ничим није задовољан. Када би га ухватила за руку, за њега то не би био одраз интиме, него непријатност коју ће, ето ипак, издржати. Сетила се његове дефиниције љубави: нема ту ничег посебног, све је то хемијски процес.
Тужно је учила принципе тог хемијског процеса, јер је још увек лебдела у духовном, а не овоземаљском свету. Обрадовала се када је први пут успела из себе извући заносне уздахе задовољства. Мислила је, обрадоваће се, значиће му још више. Изгледа да му је стварно значило, али његове реакције личиле су на страх од погубљења.
Када би изненада отворила очи и угледала његово лице у грчу, очи претворене у вијугаве траке, уста силом стиснута да не продре ни дах, била је згрожена. Није допуштао да ико открије та јасна дубока осећања.
Често, ако не и увек, одговорност је приписивала себи. Он је чист, обузет дубоким, умним тумачењем сваке ситнице – реалне или не. У чему је грешила – није схватала. У књигама које је даноноћно читала није налазила одговор.
Осим у једној зен-будистичкој; она је смирено указивала да сви имамо право на грех, али да то не значи како за њега не морамо да одговарамо. Дакле, чиним нешто лоше, све што ми се после тога деси, само је опомена и могућност да се исправи.
Судбина само једног човека била је у њеним рукама. Остале је нису дотицале. Чак ни сопствена, која је лагано постајала исто што и његова.
– Није крив он, ти си – говорила је себи.
Свет се очигледно мења када се ми сами променимо. То је то! Требаће ми пуно времена да стигнем до његовог нивоа. Мислила је да га боли што ништа не може решити и да је зато тако исцеђен. Покушавала је да му предложи неки нови стил живота, који би значио помирење са том немоћи, али и одлуку да се са њом мора живети.
Није јој полазило за руком. Зато је таквих разговора било све мање.
Препричавала је делове њихових „омиљених“ романа, јер више није имала свој став ни о чему. Ако би почела некоме да објашњава нешто, вадила би из главе његове речи, убеђена да су то њене мисли. Глумци бар знају да се поклоне и врате свом стилу размишљања, кад заврше представу. Она би се само поклонила својој памети и тражила инспирацију за следећу.
У животу је најбитније од младости рећи себи: „желим ТО!“; тада је лакше остварити сан. Она је своју жељу заменила са „ШТА МИ С НЕБА ПАДНЕ“ и предавала се томе као једино зацртаном циљу. Сетила се како је одувек, у тешким тренуцима, била сама. Усамљеност младих је неизлечива – они сазревају у апстрактне, другачије одрасле особе.
И кад таква личност помисли да је упознала сродну и поуздану, веже се за њу верујући да ће јој пружити све што јој недостаје. Међутим, тога нема. Никада се не споје људи који се погледом, наизглед, препознају. И даље је била сама. „Никада ме, стварно, упознати нећеш.”
Није знала шта жели да буде и зашто би о томе више причала. Изгубила је веру, осећала се као семе бачено ни од куда које неће опстати незасађено. Дуго је живела у глави. Свесно. Од толиког анализирања свега, постала је стара, заборављена и исцепана књига. Додуше, никада није волела реалност. Она јој је будила само страхове због којих јој се губила моћ говора или хода. Нажалост, блиски то никада нису приметили. Једино јој је једном неки рођак добацио:
– Тако не можеш променити свет!
Тада му је пркосила и упорно покушавала да докаже да се сталним критикама може променити свет. Затим је дошла до фазе када јој није било јасно зашто сви у њој виде „недозрелу” личност. Најзад је саму себе почела да тумачи као такву.
Написала му је скривено писмо: „Никада нећу бити оно што јесам. Оптуживала сам тебе за то, али признајем, делом сам и сама одговорна. Урођени мазохизам ме је наводио да бежим од слатких изазова. А они су ми били на длану, као поклоњени. Расула бих их без жаљења, као моћница која не жели једном већ виђено.
У ствари, плашила сам се њих, лаког остваривања свега, и заривала бих нож у своје срце – са пуно задовољства. Никада нећу разјаснити себи свој однос према теби. Могуће да је у питању дуготрајно таложење непријатних доживљаја, не знам више. Понекад ми осорно пребациш видљиви безобразлук и тада ме, још дубље, гурнеш у понор мржње.
Ако бих лагано размотала филм, не би било ствари која ме не би довела до вриска! Твоја неразумљива тумачења људи и појава, твој наслеђени једносмерни поглед, све је пријало мојој знатижељној души, али само имагинарно, никако стварно!
Сада се чудиш што бежим без поздрава!? Сада ме питаш: „Чему такав гнев?”
Ех, ја тебе тада нисам питала:
„Зашто бити тако усамљен удвоје?” Молим те, бежи! Иди било где. То што је „наше”, заправо је МОЈЕ. ТО сам желела ЈА, а ти си само равнодушно прихватио. Немам више снаге да ти погледом кажем: „не, немој ми прићи.” Такав је јаз – непремостив.
Ма шта ти објашњавала, делује ми као сулуда трка мачке и вука. Не, ја нисам рационална (зато сам једном давно и потпала под твој утицај), бежим и даље у пределе ирационалног.
ТО, што си ти прихватио, део је твоје одговорности која некога може спасити физички, али и убити психички. Твоја малодушна одговорност је одговорност за ствар, за живот, за „бити”, а не за душевни мир. Жао ми је, али никада се ништа не може рећи до краја. Живот је кратак, а мисли бескрајне. Изговориш ли само како сам ја неодговорна – описаћу хиљаду твојих, филозофирањем закамуфлираних, неодговорних поступака.
Да би остала „поштена”, морала је већини признати: Што се неке врсте памети тиче, скидам му капу. Могао је да постане врхунски лекар. Извео би на живом човеку обдукцију да би био сигуран да га је детаљно испитао. И када би, на крају, установио да пацијент пати од алергије на купус, отпустио би самог себе и пао у неизлечиву депресију.
Свашта јој се врзмало по глави, али све се сводило на неизмерну жељу да све окрене „наопачке“ и заспи. Брзим, исцрпљујућим покретима дохватила је најјачи маркер у соби и, на интересантној подлози, исписала: „ПРОДАЈЕМ НАМЕШТАЈ“
Када су први суседи видели шта је залепила на зид куће, зачуђено су је запитали:
– Еј, а шта је то?
– Ништа. Одлазим за Аустралију. Једва сам добила дозволу за усељење. Другарица ми је тамо нашла посао.
– Ма није могуће!
– Да, да. Причаћемо о томе други пут. Уморна сам.
Они су се погледали збуњено, али ништа више нису добацивали.
Не може се рећи да малчице није уживала у својој глуми. Да, и то сам ЈА.
Пошто је било пуно заинтересованих, кућу је испразнила за пет-шест дана. Остли су само рачунар, телевизор, бојлер и шпорет. Испративши и задњег купца, одахнула је:
– Сада ћемо живети по својим правилима. Готово је.
За неколико минута заспала је у врећи.
У ствари, нигде није она путовала. Покушавала је само да оствари свој дугогодишњи, несвесно прикривени сан, да живи у празној кући са само неколико неопходних ствари. У животу је изгубила много: љубав, посао, поштовање. Помислила је: „Ако ми се нешто деси, на овај или онај начин, нека то буде у свету који сам сама себи створила и у коме се осећам као у мајчиној утроби.“
Отрчала је у прву фарбару, купила неколико боја и кренула са изазовним послом. За два дана, собе су личиле на осунчане борове шуме које надлећу чудесне птице.
Лепо је! Дивно! Вероватно је исту ову потребу имао пећински човек!
Мирно је заспала. Сањала је да се налази у свемиру и да посматра невероватне хемијске процесе на Сунцу. Одједном, одјекнуло је звоно. Учинило јој се да је то онај монструм са друге планете! Протрљала је очи да још једном погледа кроз стакло свог космичког брода.
– Да, напали су ме! Вриснула је.
Добри стари комшија је брзо обио врата, позвао Хитну помоћ и ињекцијом умирени космонаут, завршио је у лудници. Задња мисао која јој се јавила пре дубоког сна, била је: „Ех, чини ми се да ни ово, ипак, није моја постојбина.’’
После буђења, једва да је схватила где се налази. Пришао јој је неки доктор и почео лагану причу прекривену благим осмехом; она није реаговала. Погледала је листу на којој је била исписана њена терапија и духовито је прокоментарисала:
Човече, па они стварно не знају о чему се ради!
„Др Monkey, ја још увек не знам ко сам, али најзад сам схватила да нисам ОН. Када сам упознала ЊЕГА – постала сам безлични створ са стопроцентним губитком жеље да истрајем у својим изучавањима. ОН постоји само када јадно живи, без похвала. Ја сам то преузела, не видећи како падам у клопку звану – губитак идентитета. Сада, ХОЋУ СЕБЕ, МА КАКВА БИЛА! То, чиме желите да ме лечите – не прихватам; и да јесам депресивна, лакше ми је испољити себе, макар и тако, него уништити се сасвим. Др Monkey, зар не схватате да најзад показујем себе праву? Данас сам клонула, исцрпљена дудогодишњим гажењем свога „ЈА“, сутра сам хиперактивни васпитач, креатор, писац, наратор.
Сунце се пробијало попут сазнања да је свет тако широк да у њему има места и за њу.
Човек је стао поред ње и погледом је упитао како је данас. Без увода је почела да избацује бујицу мисли које су целе ноћи капале из мозга.
– Тачно је да су само неинформисана деца и чисти уметници права бића. Остали се формирају као поштени, паметни, иницијатори, али, свесно или несвесно, они су зли, похотни, егоисти, грамзиви. Како је формирао прву заједницу, човек је иступио из тока еволуције. Творац се поиграо на крају свог дела. Смешкали сте се и третирали ме као забавну док Вам је за то било плаћано. А сада, дижете руке, шаљете ми којекакве фолиранте, а не схватате да је Ваша дијагноза свима читљива! И не знам зашто не заменимо улоге?
Лекар, очигледно бескрајно изнервиран, побеже на други крај собе и једва изговори:
– Па, остајете ли овде или хоћете у дневну?
– Ништа ја нећу, али морам. Желим да Вам докажем колико грешите! Мој проблем није болесна психа, већ болесна посвећеност заосталим створовима који су искористили моју доброчинитељску памет.
Удахнула је као дављеник. Одавно није изговорила толико речи за два минута. У глави јој се мутио бес према њему и лекару који ју је дочекао речима: Овде се не ради о релапсу МС-а, али никада лошије ниси изгледала.
– MONKEY!
Опет је упала у дубоки сан. Није смела свесно да мисли на оно што је подсећало на њену опседнутост „другим ја”. У сну је постојало лакше објашњење: „ово је плод моје прозне надарености, тумачићу себе као писца психо-драма!“
И почела је лагано да се присећа његовог лика, сатканог од депресије и свог широкогрудог и стварног. Тако уздигнута, дубоко инспирисана, смишљала је непрекидне низове речи којима је покушавала да га врати у свакодневне радости. Био је то једини, кратки период у њиховој вези, када је он без речи признао:
– Заиста не знам шта ћу са собом. Готово је.
Преживљавала је све тада речено. Он је први пут био тотално нем, али је, видљиво, вапио за њеном помоћи. Владала је самопоуздано његовим животом. Да га је одбацила, њега више не би било. Унела се свим срцем, да би најзад креирала човека каквим га је у почетку замишљала: отвореног за њене нетипичне игре са досадним, традиционалним стилом живота, дубоко заинтересованим за другачији став према свему, али не у тамном, недореченом и нејасном бежању од стварности, већ у живом, идиличном и авангардном сликању живота.
Међутим, не. Људски порок има своје порекло у незнању, рекао је Сократ. Његово незнање је у агресивној глупости! Никада није упознао себе. Када би дошло до неког проблема, остао би збуњен, не знајући да ли да предузме оно што му блиски саветују или да седи скрштених руку.
Најтрагичније би схватио ту недоумицу, живци би му титрали, али понос одбачене памети довео би га до закључка како ни у чему нема промене, како је сваки дан исти, како је тешко, али нужно живети с том истином.
– Једино што желим да Вас замолим је – никада му не реците где сам.
– Добро, хајдете, полако.
– Докторе, немам више времена, позвала сам Вас да Вам откријем тајну разложног живота, а Ви ме ућуткујете!
– Не уморно је одговорио, шкргућући у себи зубима од изненадне промене професије – до пре неколико дана био је неуролог, а сада – психијатар.
– Да. Ништа Ви не схватате. – неколико суза клизнуло јој је низ образ.
– Чула сам шта сте причали о Титу. Имате ли нешто против Питагоре?
– Хммм. Па, не. Откуд Вам је он на памети?
– Е, па отуд што је оснивач масонерије којој је и Тито припадао! Па?!
– Молим те, да ли причамо о Питагори, Титу или Њему?
– Прешли смо на ТИ? У реду, причамо о ЊЕМУ, али доказујем ти да је врло тешко разумети човека. Теби је довољно да видиш како сам уплакана и да ме прогласиш депресивном. А мени је требало двадесет година не бих ли схватила да депресиван човек може бити луд, дубокоуман, садиста, мазохиста или доброчинитељ. Научи нешто, човече! Положио си Хипократову заклетву, а не знаш ни којој је вери или секти он припадао. Нећеш ни знати јер је далеко од тебе. Ипак, користиш га као потврду своје оданости човеку. Од тога нема ништа. Изађи, молим те, треба да се пресвучем.
Намргођен, изнервиран, изашао је из собе, дошао до своје, ухватио колач са стола и гласно мљацкао. Она је, делимично смирена, полако дошла до његове просторије. Закуцала је и набацила пријатељски, покајнички израз. Лекар само што није урликнуо и зарио јој остатак своје ужине у душник. Ипак, успео је да се савлада и само погледом упита:
– Шта је сад?
– Докторе, ја више не умем да се смејем!
Он је погледао полузбуњено – полуозбиљно. Осетила је како смишља шта да одговори.
– Докторе, гледам људе како причају, смеју се, ја то не разумем! Ти, очигледно, не схваташ колико то боли.
Његове очи су постале непомичне. Знала је да му није на памети она, већ само поступак. Била је сломљена, туђа, нестварна, изгубљена. Да је очекивала своју смрт, захвално би погледала у Бога.
Али она је погледала у прозор, дрвеће. Сетила се неуропсихијатра кога је напустила. Када су разговарали, муке јој нису изгледале тако тешке. Није знала ко је, куда би, али, осећала је живот око себе и чезнула за њим. И тај господин је тада могао да јој пропише антидепресиве и каже:
– Знате, морате да нађете циљ, морате нечему да се надате, не дозволите да Вас премештају као ствар с једног места на друго.
Не, он је рекао:
– Душо, ти си психички здрава, оставићемо лекове, причаћемо.
И, причали су. Годину дана ју је човек дочекивао као да је позвана у госте, ћутао је, смешио се, слушао је; из очију му је избијала непосредност. Људи који су паметни, који познају живот, немају проблема с опхођењем. Кад јој је било најтеже, говорио је:
– Ма, погледај природу, дрвеће, небо.
Петнаест година је она посматрала природу тражећи у томе спас од гомиле нејасних осећања.
– Докторе, не желим антидепресиве!
Зачуђено ју је погледао:
– Па, морамо од нечега да кренемо.
Одмах је склонио поглед у крило. Није му било важно шта ће она рећи, већ само како ће је поднети.
Ранији лекар би изнео хрпу аргумената; ако се у нечему не би сложили, она би праснула у смех или испољила љутњу. Овог је лекара, сасвим јасно, мрзела. Само јој је још то осећање према мушком роду средњих година остало. Очајнички је замишљала старијег господина!
Почела је, опет, неку бескрајну причу, непрекидно зурећи у прозор, као Мали Принц у заласке Сунца. Господине, тако сам ти захвална што постојиш. Годинама памтим сваку твоју реч, мишљење и постављам те за јединог саговорника.
Тело јој се тресло. Није могла да мрдне. Зажмурила је, али су јој сузе саме залиле лице. Требало је да крене, али није могла. Човече, немам више снаге. Ноге ме боле, не осећам кад пишким, тешко читам, нервозна сам и бескрајно незадовољна. Нигде не припадам. Откад сам упознала твој начин размишљања и препознала га у својој души, успевала сам да се „мушки“ борим. Али сада, шта је сада?
Устала је нагло:
– Извините, није требало да Вас малтретирам (мајмуне).
Више је нико није видео. ОН ју је често позивао телефоном, „пријатељице“ су висиле пред улазним вратима, и ништа. Падало им је на памет како је опет, онако тотално измењена, дошла на на неку сулуду идеју и да ће, за дан-два, отворити и рећи: „успела сам, најзад, да вас такнем, а?“
Међутим, ништа од свег. Четвртог дана од одлуке да се никоме не јави, комшија им је помогао да насилно отворе. ОН ју је први позвао. Еј, где си, шта више изводиш? Тајац. Без одговора. Бацио је поглед на кревет – на јастуку је лежао само пресавијени папир и оловка. Расклопио је полако, први пут се уплашивши да није ОН узрок свему.
На папиру је била исписана њена песма:
ПОНАВЉАМ РЕЧИ И
ОСМЕХ,
ПОНАВЉАМ И
СВОЈЕ ИМЕ.
НЕШТО ТЕК НАЗИРЕМ ТИХО
КÔ „КРЕНИ, ДОЂИ..ПА ТУ СМО..
ЈЕДНА, ОХ, СУЗА МИ КЛИЗНУ
ШАЉУЋИ ПОЗДРАВ ТИШИНИ…
ОСЕЋАМ –
НИСАМ ЈОШ БУДНА…
ОДГОВОР ШАЉЕМ
ПРАЗНИНИ..
„Зачудо, чула су чиста и невина кад их ја не оптерећујем насиљем мисли, или жеља, ослобађала су и мене и враћала ме у мир, у неко далеко вријеме које можда није ни постојало, толико је лепо и чисто да не вјерујем у његово бивше постојање, иако га сјећање носи. Најљепше би било оно што је немогуће, вратити се у тај сан, у несазнано дјетињство…“ Меша Селимовић
„Да, нико је више није срео… Осим што је она саму себе нашла. Стегла је себи руку и рекла: да ли ће икада схватити колико је живот леп и како су прљава њихова настојања да им душа буде недодирљива?! Добро јутро, срећо!“
У оквиру програма 29. Интернационалних хорских свечаности у Нишу представљен је специјални број ГРАДИНЕ са тематским блоком Снежана Спасић – Бела вила, објављеном у броју 104/2023. Повод за представљање броја у оквиру ове најзначајније хорске манифестације у овом делу света јесте то да ће од ове године награда за најбољег солисту на Интернационалним хорским свечаностима носити име Снежане Спасић.
Снежана Спасић (1969-2020) фото Душан Митић Цар
О броју су говорили Александар Костадиновић, Иван Благојевић и Велибор Петковић. Тематски блок садржи опсежну етномузиколошку студију др Јелене Јовановић „Снежана Спасић и њен албум Бела Вила: Живи глас и аутентично српско певачко наслеђе”, кратке поетске текстове Драгана Јовановића Данилова и Саше Хаџи Танчића, затим „Приче са концерата“ саме Снежане Спасић, кратке, језгровите коментаре и најаве својих песама на концертима и у медијима, као и биографије Снежане и чланова њене групе Naissa и изабране фотографије са њихових концерата.
Саставни део овог броја ГРАДИНЕ чини ДВД на којем је снимак концерта који су Снежана Спасић и група Naissa одржали 15. августа 2007. година на Летњој позорници у Нишу, на отварању Nissvile Jazz festivala те године. Преносимо излагање Александра Костадиновића, уредника часописа ГРАДИНА.
Александар Костадиновић: МУЗИЧКИ ПОРТРЕТ СНЕЖАНЕ СПАСИЋ
Желео бих најпре да се захвалим организатору Интернационалних хорских свечаности на уступљеном термину и простору да широј културној јавности представимо 104. број Градине, нишког часописа за књижевност, уметност и културу. Ова, на први поглед необична околност да се литерарни часопис промовише током музичке културне манифестације изискује извесно образложење, па ћу у својству уредника овог часопса настојати најпре да поменуту околност образложим.
Наиме, ова свеска Градине, својим вредносно најзначајнијим сегментом посвећена је музици, односно животу и раду Снежане Спасић (1969-2020), извођачице традиционалне музике, која нас је, нажалост, прерано напустила пре безмало четири године. У питању је рубрика „Бела вила – Снежана Спасић“, која иако представља неку врсту куриозитета у досадашњој концепцији нашег часописа, ипак има упориште и ослонац у темељеним начелима његове уређивачке политике.
Дугогодишњи уредник и покретач нове серије Градине Зоран Пешић Сигма сматрао је да је један од приоритетних задатака у оквиру културне мисије књижевних часописа и то да буду својеврсни чувари времена, не само актуелног књижевног тренутка, већ и дублет културног памћења. У ствари, он је сматрао да је естетска, па и културна димензија човековог постојања својеврстан обрачун с временом, односно са његовим негативним учинцима: пролазношћу, пропадљивошћу и заборавом, па је тако и за традицију сматрао да представља оно мало прошлости које успемо да сачувамо од демона времена.
Управо из поменутих разлога, а са циљем чувања традиције и нарочито у обавези према култури памћења, била је покренута периодична рубрика Музеј књижевности, посвећена почившим нишким песницима Бранку Миљковићу, Гордани Тодоровић, Љиљани Бибовић, Миливоју Пејчићу, за чије је уређивање углавном био задужен Јован Младеновић, виши музејски кустос Народног музеја у Нишу.
Ова рубрика је суштински била „споменичарске” природе, јер „споменица” јесте традиционални литерарни оквир којим се чува сећања на значајне личности и догађаје из прошлости, а по свом склопу и садржини била је најближи сродник рубрици „Књижевни портрет” јер је представљала мозаик написа и прилога различитих каквоћа и боја: поред теоријско-критичких написа, најчешће је ту било доста мемоарских текстова и свечаних дедикција.
На сличан начин је конципиран и темат посвећен Снежани Спасић: отварa ce једним теоријско-аналитичким написом Јелене Јовановић, музиколошкиње из Института САНУ, чија је основна стручна преокупација етномузиколшке природе: елементи сеоске вокалне и инструменталне традиције Шумадије и централне Србије, након чега следи проза песника Драгана Јовановића Данилова „Ја сам бела, балканска ружа” која је експлицитно посвећена Снежани Спасић, а затим и два микроесеја Саше Хаџи Танчића, подстакнутих солистичким, а capella концертима које је Спасићева током двехиљадитих одржала у Нишу.
Поред обавезног, стандарног дела таквих рубрика које представљају кратке биографије, у овом случају Спасићеве, али и чланова групе Naissa, који су са њом учествовали на концерту којим је отворен Нишвил џез фестивал 2007. године у Нишу (у питању су биографије Владимира Ковачевића, Слободан Јевтића, Марјана Радевског, Александра Васова, Драгана Томића, Горана Ђорђевића и Акаша Бата), желео бих нарочито да истакнем два прилога.
Најпре, ту су кратки написи саме Снежане Спасић, чију је жанровску природу тешко прецизно одредити: њихова основна одлика је аутореференцијалност, која се манифестује кроз необичан и несвакидашњи преплет аутобиографских, аутопоетичких и исповедних чинилаца. И, напокон пратећи део свеске Градине, а ја бих волео да кажем саставни, па мени и најзначајнији део представља ДВД, којим се презентује већ помињани наступ Снежане Спасић и групе Naissa на Нишвилу 2007. године (диск садржи извођење седам нумера које су аналитички разматране у поменутом тексту Јелене Јовановић), диск је публикован уз дозволу Нишвил фестивала, а уредник овог видео издања је члан наше редакције Горан Станковић.
Зоран Пешић Сигма је волео да каже да песма представља замрзнути дах песника, као вид кристализације душе које пркоси демону времена. У складу са тим, али и са личним уверењима Снежан Спасић, која је сматрала да пиротски ћилим својим традиционалним, а опет непоновљивим шарама представља материјални дупликат нечије душе, волео бих да овај диск, па и читав темат, представља тканицу која ће јасно представити сасвим особену, личну и непоновљиву, уметничку појаву Снежане Спасић.
У Нишу је одржан дуго очекивани књижевни разговор са Владаном Матијевићем о роману Пакрац, а ово читано и награђивано књижевно дело нашло се пред Нишлијама у инспиративном разговору током којег су поред госта из Чачка говориле доц. др Мирјана Бојанић Ћирковић и Милена Мишић Филиповић.
Књижевни пут прозаисте Владана Матијевића започео је у Нишу почетком деведесетих година прошлог века. Подсећамо да је тада књижевни лист Градина објавио и наградио део из каснијег дебитантског Матијевићевог прозног дела Ван контроле, у том тренутку још увек само рукописа.
Звучни запис са књижевног разговора можете чути овде, а у наставку доносимо одломак из романа Пакрац.
НА БУЛЕВАРУ НЕШТО НЕ ШТИМА! – Одломак из романа Пакрац
Покушао сам себи да дочарам унутрашњост подземне гараже у Улици Жоржа Батаја. Сматрао сам да простор није велики и да се представа одиграва у кавезу око којег стоји публика.
Жртва се уводи у кавез у који се касније пуштају пси. Или је пси већ чекају у кавезу, али им је ради дужег трајања представе ограничен радијус кретања дужином ланца. А онда сам закључио да превише гледам америчке филмове и да никаквог кавеза нема унутра.
Присетио сам се како изгледају типичне гараже код нас и схватио да се пси налазе у каналу и да голог младића убацују доле. Или га полако спуштају хидрауличном дизалицом, евентуално ланцем преко чекрка, а пси скачу увис док га не дохвате.
Има ту много могућности за добру режију, поготово када се болесној машти пусти на вољу. Све је у гаражи обично, нема у њој никаквог луксуза. По зидовима је окачен алат, укруг смотан продужни кабл са сијалицом и стари календар на којем је гола жена, на поду је пресечена канта са коришћеним уљем, прљаво пуцвало, кутија са шрафовима…
Било би добро да има и чесма са цревом да после може да се спере крв. Када сам пожелео да побегнем од тих слика, укључио сам телевизор.
Пепи, ми имамо европски стандард. Ми имамо сигурне послове са добром зарадом, од којих наше породице могу пристојно да живе. Ми имамо квалитетно образовање, наша деца сваког јутра одлазе у чисте и сигурне школе.
У току су значајне инвестиције, а обезбеђен је и новац за помоћ поплављенима. Само, ако је стварно тако, онда на Булевару нешто не штима.
Тамо се говори да нашу децу испред школе сачекују дилери дроге. Тамо се говори да фирме из Азије и Африке на нашој земљи граде своје ауто-путеве, тунеле и мостове. То ће све, истина, за сто година бити наше, ако нас за сто година буде.
Са неба је сијао пун месец. Као и сваки пут, такав је на мене деловао узнемиравајуће. Посматрао сам га стојећи на раскрсници Улице Милана Ракића и Кордунашке. Мењао сам места. Час бих седео на гелендеру степеништа које се спуштало до Улице Тихомира Вишњевца, час бих се наслонио на високу плаву ограду са оштрим зупцима која је ограђивала земљиште са великом, дивљом травом у власништву Београдског водовода, онда бих стајао наслоњен на један од два багрема који су донекле расли спојени, па се на висини од метар и по благо удаљавали.
Багремови су истина били са друге стране олабављене жичане ограде, али толико близу да се са улице могло о њих наслонити. На паркингу ресторана, који се налазио на самој раскрсници, била су паркирана троја кола, на простору где је забрањено паркирање још двоја, као и неколико кола дуж Кордунашке улице.
Уз зид ресторана су била три препуна контејнера. Из ресторана се чула прегласна музика. Сваке вечери се, Пепи, из наших ресторана, кафана, кафића, из кућа и дворишта, из станова са отвореним прозорима, са тераса чула одвратна музика са неартикулисаним певањем разуларених људи. На све стране су трајала весеља, по небу су праштали ватромети.
Можда се ресторан испред мене и даље звао Рифат Бурџевић, као у време док сам био млад, како се и даље зове оближњи студенски дом, мада је на реклами изнад његовог улаза, да ли зато да се не би провоцирали националисти, стајало РБ.
Владан Матијевић – Одломак из романа Пакрац
Био сам свестан да нисам способан да употребим оружје, али сам и даље са собом носио пиштољ. Те вечери сам на његову цев монтирао пригушивач. Искрено, потајно с надао да, као ни претходних ноћи, младић са доберманом неће наићи ни те, и да ћу се у раним јутарњим сатима покупити са улице и отићи у стан да мало одспавам.
Најрадије бих, Пепи, од свега дигао руке и већ сутра заузео своје место на Булевару, међутим, осећао сам обавезу да чекам сумњивог младића и пратим га.
Срећом, и за мене, који сам само повремено јако храмајући прошетао улицом, време је одмицало сигурним ходом. Пред зору сам због умора сео на ивичњак улице, испод багремова дрхтурећи све више. Гледао сам нетремице уз влажну, прљаву и клизаву Кордунашку улицу. Музика из ресторана је већ одавно утихнула, сви паркирани аутомобили, осим једног белог, одвезени су.
Младић са доберманом изненада је наишао, а секунд касније створио си се ти испред њега. Пас је почео потмуло да режи. Изгледао је застрашујуће, огрлица са бодљама му је приличила боље него икад. Младић је из ушију нагло ишчупао слушалице, осетио је нешто судбоносно у твом изгледу. Чуо се клик, у његовој руци се налазио расклопљен скакавац.
Пепи, видео сам када си испружио руку ка њему, у њој си држао пиштољ. Пуцао си прво у пса, један метак, па младићу у груди, такође један метак. Ништа се није чуло, упитао сам се да ли сањам. Пун месец ми је давао за право да је све могуће.
Прво је пао младић, тек касније пас. Пре него што су их издале ноге, око њих је било крви као у неком Тарантиновом филму. Због позе коју је заузимао леш младића изгледао је као да се пење уз мердевине. Али то је била варка, није он могао увис. Лежао је на стомаку. На месту где је из њега изашао метак била је вртача из које је извирала крв.
Сагнуо си се и са младићевог врата скинуо његов дебели ланчић. Из неког разлога храмајући исто као и ја, дошао си до контејнера и у један од њих убацио пиштољ.
Окренуо сам главу од тебе, нисам желео да знам где ћеш замаћи. Најбоље би било да кажем инспектору Васовићу, ако будем приморан, да си отишао у непознатом правцу. Тек сам на Булевару, ни сам не знам колико минута или сати касније, спознао да ми у џепу нема пиштоља.
Закључио сам да си ми га ти неопажено извукао и њиме починио убиство. Због тога ти нисам замерио, чак ми је та чињеница и импоновала. Нисам се упитао како си то извео, али јесам се зачудио када сам у џепу, у којем сам раније држао пиштољ, прво напипао, па извукао младићев златни ланчић. Није ми било јасно како си успео да га ставиш у мој џеп, када ми након убиства уопште ниси прилазио.
Гледао сам телевизију. Наша земља је, Пепи, уређена, напредна и радна. У њој је за три месеца исковано четири хиљаде одликовања. Ми одликујемо успешне, популарне, заслужне…
Међународни углед наше земље је све бољи, наша земља је постала кључни фактор стабилности у региону и ужива поштовање на истоку, на западу, на северу и југу.
Само, ако је стварно тако, онда на Булевару нешто не штима. Тамо тврде да одликујемо и оптужене за геноцид, за апартхејд, за тероризам и да је мало ко способан на карти света да нађе нашу земљу, ако родом није са Балкана.
Тог топлог јунског дана 1963. године, тачно у подне, авантуриста Миодраг Качар је изашао из воза и ступио на перон станице Paris-Gare-de-Lyon, пошто је допутовао из Марсеја, где су га са портирнице Легије странаца вратили, не размотривши његову усмену молбу изречену лошим француским. Разочаран, одлучио је да окуша срећу у Паризу.
Сава Шумановић (1896–1942) – Пијана лађа
Тог истог дана, два минута после поднева, облак на небу је формирао профилни лик Шарла де Гола, па је овај дан касније међу свим Парижанима био познат као le Jour du nuage de grandeur. Дан облака величанствености.
Истог дана, пет минута након поднева, у ресторану Le Train Bleu који се налазио на железничкој станици, конобар је испустио пуну чашу пастиса, која је у додиру са подним плочицама експлодирала као да је била под притиском, а делови стакла, пића и леда су полетели на све стране. Комадић стакла или леда – никада нећемо сазнати, окрзнуо је руку господина Жан Мишел Биноша, неуспешног глумца и вајара, баш ону руку којом је остављао бакшиш неспретном конобару док се спремао да напусти станични ресторан.
Пошто је осетио изненадну бол, схватио је то као знак са неба, па је тих неколико новчића уредно вратио у мали џеп својих панталона, руком која је крварила.
Када је напустио ресторан, а онда и станицу, приметио је да сви људи гледају ка небу. Посматрали су пуфнасти, прљавобели облак. Није у том облику облака препознао ништа значајно па је продужио широким плочником и даље помно гледајући ка небу, ни сам незнајући зашто.
Много година касније тврдиће да је не само сведок Шарл де Гол облака, већ да је, ако га памћење добро служи, први приметио тај знак на небу и да је гласно узвикнуо, дајући му касније познато име: Гле, облак величанствености!
Шест минута након поднева, тог истог дана, Жан Мишел Бинош гледајући у вис, руком је закачио уморног и дезоријентисаног Миодрага Качара и некако је пропустио да му се извини, а Миодраг је то схватио као лошу срећу те је несрећног Жан Мишела чврсто ухватио за раме, окренуо га ка себи и одаламио га песницом по сред чела.
Жан Мишел се пружио по земљи колико је дуг и никада нећемо знати шта је коначно видео на небу после ударца, тим својим јединим отвореним оком. Нико од присутних није видео тренутак ударца пошто су сви били забављени облаком који је све мање личио на профил Шарл де Гола, а Жан Мишел никада после тога није рекао ни реч о том непријатном догађају, иако је то био чудни тренутак почетка једног необичног пријатељства.
О модрици на лицу је говорио као о белегу чуда и о некој врсти стигме, те болне сензације одабраних.
Петнаест минута након поднева, Жан Мишел Бинош се придигао, отресао је прашину са свог капута и упутио се стану своје девојке Моник Сталенс у улицу Rue de Bercy. Пошто се с муком попео на други спрат и закуцао на врата, Моник му је отворила запрепашћена његовим изгледом.
Знала је да Жан Мишел ни у ком случају није насилан и желела је да зна зашто тако изгледа. Жан Мишел није могао да јој објашњава, већ је грубо одигао са пода, пренео је до кревета где је нежно спустио, свукао јој панталоне и гаћице, ослободио је свој уд и без размишљања га посадио у Моник. Она се стресла, изненађена, а потом га је пригрлила најјаче што је могла.
Мање од педесет секунди након тога, Жан Мишел је невољно ејакулирао у Моник.
Моник је само изговорила:
„Свршио си, јел да?”
Застењао је мислећи о глупим питањима на које никада не одговара, извадио је свој смежурани уд из Моник, помно посматрајући влажне бичеве од њених стидних длака које су се лелујале ка њему као морске траве.
Чак и после извесног искуства које је имао са женама и даље није био сигуран шта треба радити после секса са љубавницом: да ли је треба љубити и обећавати јој светлу будућност, или се од њега очекивало да је само посматра са презрењем и са осећајем надмоћи; тек, посрамљен коначним изгледом свог млохавог уда, устао је и чврсто је зажмурио, као дете, да све то неким чудом нестане.
Када је коначно отворио очи, Моник није нестала, напротив, била је разливена по кревету као џиновски тамноцрвени желатин, никада већа. Покушао је да добије на времену па је бацио поглед кроз прозор. Изненадио се угледавши човека који га је лупио песницом док је Облак величианствености пловио по небу. Био је убеђен да то не може бити лош знак.
Учинило му се да је тај тамнопути странац стајао на тротоару као тек откривени споменик, блистав и сјајан, помало мистичан и деловало је као да би могао чекати неког.
Идеје се рађају брже од могућности да рационалне мисли завладају умом.
„Моник, да ли би ти пријало друштво?”
Моник је разочарано склонила поглед са те смешне приказе пред собом. Мрзела је мушкарце који нису могли да се контролишу. Свршио је у њу! Пих! Каква неспретна будала! Осетила је мирис јода, чула је звук инструмената за киретажу и само је, као уздах, изашло из ње:
„Да. Свакако. За промену, пријало би ми друштво мушкарца који може да се контролише. Знаш, правог мушкарца, који може да ме јебе као човек.”
Жан Мишел није хтео да чује опаску, није могао да слуша како га вређа и помислио је само на то да жели да јој дá ту неотесану битангу да је убије од батина и секса.
Тај би јој свршио по коси. Да, свршавао би јој по лицу и коси. И мацкао би своју кобасицу по њеним сисама. Да, такви су ти дивљаци!
Након тога, она би као крмача гргољила: “Хоћу још, ох, тако желим још!” Жене нису емотивна бића.
„Хоћеш још?”
„Шта још? Мислиш на јебање? Тја, па ово је било као убод ошамућеног комарца! Два такта, ла и ла и крај! Ох, Боже!”
„Важи, мала. Само ми дај минут! Може?”
Средио је своје панталоне, а онда је без поздрава истрчао из стана.
Када је сишао испред зграде, грубијан је још стајао тамо.
Сав дрхтав и несигуран, пришао му је, држећи растојање. Погледао је ка небу. Није било облака, само модро небо без облачка.
„Здраво.”
Миодраг Качар га је подозриво погледао.
„Опет ти? Одакле сада ти?”
„Извини, надам се да ћеш ме разумети, странче…”
Залупао је дланом о своју стегнуту песницу, а потом је показивао ка згради. Човече, јебање!
Миодраг је мајмунско лупање руке о руку овог смешног Француза схватио као провокацију, па га је, не размишљајући пуно, развалио песницом у браду, тако громко и јако, да га је одбацио пола метра од себе.
Моник је са прозора посматрала сцену, поклопила је уста покушавајући да се утиша. Ипак, вриснула је гласно, склонивши длан са натечених усана.
Миодраг Качар је подигао поглед и угледао је раскошну косу неке непознате девојке. Показао је прстом ка њој, а она је потврдно климнула главом.
Миодраг је брзо, препун жеље, успео да савлада све те степенице и већ се био нашао пред отвореним вратима где га је чекала Моник у кућној хаљини која се на њој распукла као презрела диња.
Без објашњења грубо је одигао са пода, пренео је до кревета где је нежно спустио, док је она знатижељно цоктала. Пошто јој је расцветао кућну хаљину, ослободио је свој уд, а онда га је без размишљања посадио у њу. Она се стресла, изненађена, а потом га је пригрлила најјаче што је могла.
Уздахнула је: „Моја мала бубице…”
Минут након тога, Миодраг Качар је невољно ејакулирао у Моник.
Моник је разочарано изговорила:
„И ти си свршио, јел да?”
Миодраг је посрамљено ћутао.
Моник је урлала:
„Мајмуне прљави! Шта ти хоћеш од мене? Шта ти мислиш да сам ја? Нисам ја твоја курва, циганине!”
Устала је, мало се протресла, као да јој је хладно, а онда га је врховима прстију ухватила за косу, посматрајући га згрожено.
„Напоље, напоље, ти прљави бедниче!”
Миодраг је брзо, без противљења, устао и за трен ока је нестао из стана.
Ошамућени Жан Мишел, пошто га је срео на степеништу, успорено је ескивирао замишљени ударац, померајући се ка зиду. Миодраг је одмахнуо својом натеченом десницом и хитро је нестао.
Жан Мишел је застао, збуњен. Онда се ухватио за стомак, грчећи се од смеха.
Хахахахахахахахаха
„Ох, срање, па и ти прерано ејакулираш! Хахаха”
Пошто је изашао из хаустора, Миодраг је погледао лево, а онда и десно. Брзо се одлучио за леву страну. Прво је кренуо дугачким корацима, а потом је трчао и трчао дуж улице Руе де Берцy, сударајући се са ретким пролазницима.
Трчао је даље, све брже. Осећао је бол дубоко у грудима. Неко је показао прстом на њега. Мушкарац, можда и жена. Није био сигуран. Његов поглед је размазивао све јасне облике и претварао их у кашу. Када је стигао до кафеа Chambertin, нагло је стао и погледао ка небу.
Људи који су седели у башти кафеа, смејали су се, гледајући ка њему. Фасаде су се свлачиле ка тротоару лудо се смејући.
Запушених ушију, Миодраг Качар се окретао око своје осе, чврсто жмурећи, жељан тишине и самоће. Само је тихо брундао: Контрола. Контрола. Мораш да имаш контролу, ти бедна сељачино!
Ја сам мајстор на црно и зато ме телефонски позиви у ситне сате више не изненађују. Али овај позив био је заиста необичан: – Хало, мајсторе, добро вече! (Уследио је плач.) Молим Вас, хитно дођите! Угинула ми је мачка!
Усамљено дрво – Каспар Давид Фридрих (1774-1840)
Нисам ја безосећајан, али нисам ни гробар, већ радио-ТВ механичар, који по потреби чисти бојлере, поправља шпорете и веш-машине. Зато сам и покушао да се одбраним:
– Госпођо, ја немам ништа с тим. Снађите се!
Плач старије госпође није престајао, али је јецајући ипак успела да изговори:
– Кумим Вас, дођите! Мој син неће ни да чује да је он сахрањује, каже да председнику општине то не приличи. Или ми барем нађите некога ко ће то да уради, платићу!
Тек тада сам препознао глас старамајке првог човека нашег града и преломио да јој помогнем. Не због тога што сам улизица, где бих ја, него што живимо у комшилуку, пар непарних улица нас раздваја.
Било је већ близу поноћи кад сам утрчао у кућу старе госпође, у којој се француски језик говори барабар са српским. Несрећна жена је стајала изнад мачкиног одра и плакала.
– Госпођо, дајте да видим шта могу да урадим! Где бисте хтели да је однесем? – питао сам.
– Волела бих да је сахраните у дворишту, испод ораха. У летње дане волела је да ту лежи, јадница. Нека ту и почива. – зајецала је баба.
Мачка је брзо била упакована у кесу, као на телевизији, па у некакву кутију, обложену изнутра новинама. Приметио сам да су то углавном били дневни листови који следе политику наше владе.
– Дајте ми ту кутију, ашовчић и ништа не брините. Немојте да излазите, већ је поприлично захладило.
– Шта бих ја без Вас, мајсторе! Не бих могла ока да склопим поред мртве мачке у кући!
– Добро, де, није она више опасна. Закопаћу је тачно где сте рекли.
Заиста сам намеравао да то урадим, али кад сам изашао у двориште са кутијом под мишком и портабл ашовом, у лице ми је пљуснула киша. – Јебига! – опсовао сам, потпуно непримерено тужном тренутку. Дошао сам до ораха и спустио кутију на земљу, а онда почео да копам. Било је прилично тврдо, па сам још једном опсовао, овај пут жешће.
Пробао сам поново да заријем оштрицу ашова у дубину, али је земља била тако утабана, да нисам успео ништа више од обичног гребања по површини. Тада ми је синуло! Изгребао сам земљу испод ораха, мало је чак и удубио, а онда ту наређао неке цигле, које сам спазио поред куће. Личило је на прави гроб, лепо поплочан.
Затим сам се ишуњао из дворишта до контејнера и достојанствено спустио кутију. Никакав хорог или закуцавање, то би било могуће једино да је цркнута мачка била само у кеси.
У том тренутку сам се сетио да ми је син једном споменуо неког Селинџера, који је написао нешто у стилу „да не би желео да се разликује од мртве мачке, јер ништа није вредније од ње, зато што јој се вредност не може утврдити“! Каква глупост, помислио сам, и тада и сада. Чист зен-будализам! А мени су руке биле прљаве од копања и нисам имао ни воље ни времена за мистику Истока. Вратио сам се у кућу уцвељене старамајке. На трпезаријском столу стајало је послужење.
– Изволите мајсторе, један виски за покојну мачку. Узмите, молим Вас!
– Нека јој је просто, – рекао сам и отпио, не спомињући више силе, да не богохулим. Нисам ни просипао пиће на патос, ипак је то виски.
Бакица је из фрижидера извадила сир и насекла на кришке, а онда га вратила у фрижидер. Била је заиста потресена, а можда и уплашена од мачкиног духа.
– Па где је сир? – узвикнула је. – То је њен омиљени!
– Вратили сте га у фрижидер. – обавестио сам је сасвим неемотивно.
– Јао, ја сам се потпуно изгубила. Сад ћу да га извадим.
Сир је био на столу, а ја сам погледао прљаве руке и морао да их оперем.
– Изволите у купатило, даћу Вам чист пешкир. – рекла је јадна бакица.
– Нема потребе, само да скинем прашину. – рекао сам и као онај Пилат опрао руке лажљивца. Вратио сам се и закључио да је покојна мачка имала укуса кад је реч о сиру.
Бакица ме највише осрамотила на крају, кад ми је пружила двеста динара. Надежда Петровић ме гледала са новчанице, а ја сам помислио како сам и ја вечерас постао нека врста уметника, а не више само обичног мајстора. Мајци председника општине продао сам чаролију. И утеху, на неки начин. Ликовна колонија Сићево запљускивала је те ноћи наше улице у центру Ниша.
– Немојте, молим Вас, новац није потребан, ја сам то из поштовања према Вама. И мачки! – додао сам сасвим неприлично. Бака је зајецала.
Узео сам новчаницу из пружене руке, стрпао у џеп кошуље, искапио још један виски да сперем укус мачкиног омиљеног сира и рекао „лаку ноћ“.
Старамајка је остала уплакана, али смирена. Oue es ma chate? – одједном ми је синула реченица на француском коју сам прочитао на налепници на којој је Дизнијев јунак Плутон унезверено вртео главом тражећи своју мачку.
Та сличица била је залепљена на стоној лампи мог сина и не знам из којих дубина подсвести је изронила једна од ретких реченица коју сам знао на том језику. Друга је била о одласку на базен, а трећа се односила на спавање у оном другом смислу.
Изашао сам на улицу. Док сам пролазио поред контејнера, на путу кући, стресао сам се, као пас који отреса воду. Чак сам испустио и неки звук, који ме подсетио на фрктање мачке. Уплашио сам се, али чим сам замакао из те сабласне улице, било ми је лакше. Стигао сам кући и док сам тонуо у сан праведника, помислио: – Ваљда ђубретари неће баш сутра да ударе у штрајк!
Драги г. Буковски, зашто никада не пишете о политици или дешавањима у свету?
„Драги М. К. зашто бих, да ли се догађа нешто ново под капом небеском?
– сви знају да је ђаво однео шалу.“
Чарлс Буковски (1920-1994)
Наше дивљање тиња као тихи пожар, док посматрамо длаке на тепиху – питајући се шта је, дођавола, пошло по злу кад су дигли у ваздух трамвај пун желе бомбона са постером морнара Попаја.
То је једино битно: добар сан је нестао, а када он нестане, све нестаје. Остало су бесмислене игре за генерале и бизнисмене, а кад смо већ код тога – видим да је још један амерички бомбардер пун хидрогенских бомби поново пао са неба – ОВОГ пута у море док је НАВОДНО штитио мој живот.
Стејт департмент каже да су хидрогенске бомбе биле „ненаоружане“ шта год то значило. Даље читамо како је једна од хидрогенских бомби (изгубљена) пукла и ширила радиоактивно срање свуда док је наводно штитила мене, ИАКО ја нисам ни тражио заштиту. Разлика између демократије и диктатуре је у томе што у диктатури не мораш да губиш време на гласање.
Вратимо се на случај хидрогенске бомбе – пре извесног времена исто се догодило код обала ШПАНИЈЕ. (они ме свуда штите.) бомбе су опет нестале – живахне мале играчке. требало им је три месеца – ако се добро сећам – да пронађу и изваде ту последњу бомбу. Можда је то трајало три недеље, али људима у том приморском граду сигурно се чинило као вечност. Та последња бомба – проклета ствар се заглавила на ивици пешчане дине дубоко доле у мору.
И сваки пут када су покушали да је извуку, тако нежно и пажљиво, она би се откачила и отишла још даље низ дину.
У међувремену, сви сиромашни људи у том приморском граду превртали су се у својим креветима ноћу, питајући се да ли ће их дигнути у ваздух, захваљујући звездама и пругама. Наравно, амерички Стејт департмент је издао саопштење да хидрогенска бомба нема детонациони фитиљ, али у међувремену су богати запалили у друге крајеве, а америчке морнаре и мештане изједала је нервоза.
(На крају крајева, ако те ствари не могу да експлодирају, зашто су их уопште возали унаоколо? могли су да возе и саламу тешку две тоне. фитиљ значи „варница“ или „окидач“, а „варница“ може доћи одасвуд, а „окидач“ представља „потрес“ или било коју сличну акцију која ће активирати механизам за паљење. САДА је терминологија „ненаоружана“ што звучи безбедније, али своди се на исту ствар.)
У сваком случају, покушали су да покупе бомбу, али ствар као да је имала свој властити ум. Онда је дошло неколико подводних олуја и наша дражесна мала бомба је бежала све даље и даље низ дину.
Море је веома дубоко, много дубље од нашег руководства.
На крају, специјална опрема је конструисана само да извуче бомбу и ствар је извучена из мора. Паломарес. Да, ту се догодило: Паломарес. И знате шта су урадили следеће? Америчка морнарица је одржала КОНЦЕРТ У ПАРКУ у том граду у част проналаска бомбе – ако ствар није била опасна, баш су се развеселили. Да, и морнари су свирали музику и сви су се окупили у великом сексуалном и духовном ослобађању.
Шта се догодило са бомбом коју су извукли из мора, не знам, нико (осим неколицине) не зна, а бенд је наставио да свира док је хиљаду тона радиоактивног шпанског површинског слоја тла послато у Ејкен, Јужну Каролину, у запечаћеним контејнерима.
Кладим се да је кирија јефтина у Ејкену, Јужној Каролини. Тако да сада наше бомбе пливају и тону, хладне и „ненаоружане“ око Исланда.
А шта да радите када су људи окупирани лошом вешћу? Лако, усмерите њихове мисли на нешто друго. Могу да размишљају само о једној ствари. На пример, наслов од 23. јануара 1968: Б-52 ПАДА КОД ГРЕНЛАНДА СА ХИДРОГЕНСКИМ БОМБАМА; ДАНЦИ НЕРВОЗНИ. Данци нервозни? Ох, брате мили!
Било како било, одједном, 24. јануара, наслов: СЕВЕРНА КОРЕЈА ЗАПЛЕНИЛА БРОД АМЕРИЧКЕ РАТНЕ МОРНАРИЦЕ.
Ох, брате мили, патриотизам се вратио! Та прљава ђубрад! Мислио сам да је ТАЈ рат завршен! ах ха, видим – ЦРВЕНИ! Корејске марионете!
Испод фотографије пише нешто овако – амерички обавештајни брод Пуебло – некадашњи војни теретни брод, а сада један од тајних шпијунских бродова ратне морнарице опремљен електронском опремом за надзор и океанографском опремом, приморан је да уђе у луку Вонсан код обала Северне Кореје. Ти проклети црвендаћи, увек праве нека срања!
Али ЈЕСАМ приметио да се прича о изгубљеној хидрогенској бомби полако гура под тепих: „Откривена радијација на месту пада Б-52; Верује се да се бомба распукла.“
Речено нам је да су председника пробудили између два и два и тридесет ујутру и обавестили о заплени Пуебла. Претпостављам да је поново заспао.
САД кажу да је Пуебло био у међународним водама; Корејци кажу да је брод био у територијалним водама. Једна земља лаже, друга не. Онда се човек запита, чему служи шпијунски брод у међународним водама?
То је као да носите кишни мантил док сунце сија. Што ближе приђете, то ваши инструменти боље снимају.
Наслов: 26. јануар 1968: САД ПОЗИВА 14,700 РЕЗЕРВИСТА ВАЗДУХОПЛОВСТВА. Изгубљене хидрогенске бомбе код Исланда су потпуно нестале из штампе као да се никад нису ни догодиле.
У међувремену: Сенатор Џон К. Стенис рекао је да је одлука господина Џонсона (позив ваздухопловним резервистима) „неопходна и оправдана“ и додао следеће: „Надам се да неће оклевати да мобилизује и копнене резервне компоненте.“
Сенатор Ричард Б. Расел: „На крају крајева, ова земља мора вратити брод и заробљену посаду. Напослетку, велики ратови су почели и због много мањих инцидената него што је овај.“
Председник Представничког дома Џон В. Макормак: „Амерички народ мора да схвати да комунизам још увек тежи светској доминацији. Премало се пажње посвећује томе.“
Да је Адолф Хитлер жив, уживао би у данашњој слици света. Шта има да се каже о политици и светским стварима? Криза у Берлину, кубанска криза, шпијунски авиони, шпијунски бродови, Вијетнам, Кореја, изгубљене хидрогенске бомбе, нереди у америчким градовима, глад у Индији, чистке у Кини? Има ли добрих и лоших?
Неких који увек лажу, неких који никад не лажу? Има ли добрих влада и лоших влада?
Не, постоје само лоше владе и још грђе владе.
Да ли ћемо угледати бљесак и и осетити врелину која ће нас разнети једне ноћи док се будемо туцали или срали или читали неки стрип или лепили сличице у албум?
Изненадна смрт није ништа ново, а није ни масовна изненадна смрт. Али ми смо унапредили производ; имали смо векове знања, културе и открића од којих смо направили нешто; библиотеке су затрпане књигама; велика слика се продаје за стотине хиљада долара; медицина пресађује људско срце; не можете разазнати лудака од здравог на улици, и одједном поново откривамо да су наши животи у рукама идиота.
Бомбе можда неће никада да падну; бомбе би можда ипак могле да падну. Еци, пеци, пец.
А сада, опростићете ми, драги читаоци, враћам се курвама, коњима и пићу, док још има времена. Ако ове ствари изазивају смрт, онда је далеко мање увредљиво бити одговоран за своју сопствену смрт, него за другу врсту која долази украшена фразама о слободи и демократији и људскости и/или свим тим срањима.
Прва објава, 12:30. прво пиће, сад. А курве ће увек бити ту негде. Клара, Пени, Алис, Џо – еци, пеци, пец.
Опште место писања о путовању започиње првим кораком након којег следе, у зависности од упорности и капацитета, још таман онолико корака колико треба. Да стигнемо. До краја. Или је то нови почетак, показаће се.
Где смо сада, куда смо пошли, или је ипак боље да све ово напишем у једнини?!
Ове године навршава се пета година заредом како сам преузео одговорност да будем председник Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша. Не тако славан јубилеј, али према свецу и тропар, рекао бих увек недовољно задовољан и нимало лажно скроман.
Пет година смо без Сигме, навршава се прва година без Гаге Машовић, а о двојици бардова нашег Друштва стижу ми потресне вести и нећу да их именујем, иако сам мислима са њима.
Где смо сада?
Имао сам праву срећу да овај мандат падне у време обележавања неколико важних јубилеја. Седамдесет година Друштва и исто толико од изласка првог броја Гледишта. Обележили смо пре пар година и јубилеј Књижевне колоније Сићево и крајем прошле, али и почетком ове – деведесет година од рођења Бранка Миљковића, једног од наших најистакнутијих чланова.
Током 2023. године навршила се и седамдесета годишњица од рођења Славише Живковића Шаке, а наше Друштво ове године расписује осми конкурс и управо ради на сређивању рукописа седмог лауреата. Награда је након пловидбе од Ниша, преко Никшића и Београда опет допловила на обалу Нишаве где суверено влада са епитетом градска.
Говорећи још мало у бројкама, од оснивања портала нашег Друштва до данас, друштвокњижевника.срб посетило је више од педесет хиљада читалаца. У просеку за пет година постојања десетак хиљада годишње. Лепо за портал који негује искључиво лепе речи. Отуд, држаћу се у наставку ове исповести углавном само слова.
Роман Огњена Авлијаша „Виноград Мехмед-бега“ постао је наше прво бестселер издање, а уследило је затим оно у шта је мало ко веровао – два хит издања поезије: Александар Војиновић „Свраке, вране, гаврани“ и Јована Бајагић „Муве“.
Из наше издавачке куће појавило се и једно библиофилско издање. О овој књизи професор Горан Максимовић између осталог записује: „Књига која се налази пред читаоцима представља пресјек савременог тренутка у једном дијелу књижевног живота у Нишу, везаног превасходно за рад „Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша“, а другим својим дијелом у одјељку „Сећања“, предочава лексикон имена и доминантни љетопис књижевног живота у граду Нишу у посљедњих седамдесетак година, па и у читавом претходном стољећу. Као таква свакако ће бити изазов за разнолика читања и анализу био-библиографских чињеница како појединачних стваралачких опуса, тако и сагледавања цјеловите слике књижевног живота, а самим тим и иницијални подстицај за нова читања и вредновања књижевне прошлости и садашњости у граду Нишу и на простору југоисточне Србије.“
Поред библиотеке „Славиша Николин Живковић“, под нашим кровом расте још неколико њих: Друштво угледних стваралаца, Сигма, Наш пут и најмлађа међу њима – библитека Код у којој је објављено, по први пут у преводу, тестаментарно дело Ацa Шопова „Дрво на брегу“, класика македонске књижевности у препеву наше Данијеле Костадиновић.
Куда смо пошли?
Износећи свој „експозе“ на изборној Скупштини, рекао сам 2019. године да ће наше Друштво изборити репрезентативни статус код Министарства културе. Још увек није, али борба траје и ове године смо прешли не мало важан степеник – десет година административног постојања у континуитету, након последње обавезне пререгистрације.
Још једно од важних питања је постављено тамо где треба, а то је решавање деценијског проблема да наше Друштво још увек нема репрезентативне просторије. Обезбеђивање простора без накнаде, макар на један грејс период, где би започели са прикупљањем музеолошке грађе, представљањем значајних књижевних имена у културној историји, али и за простор наше сада само онлајн књижаре „Нестор Жучни“, као и за будуће програме и окупљања.
Својеврсни Књижевни музеј био би партнерски постојећим институцијама, а с обзиром на то да су у току разговори са нашим најстаријим члановима око поклона и будућих легата за сталну музејску поставку, у овом тренутку већ имамо радне тематске целине:
Ниш 1879 – 1945 / ГРАЂАНСКИ ПЕРИОД
Ниш 1945 – 2000 / ПЕРИОД СОЦИЈАЛИЗМА
Ниш 2000- 2024 / ПЕРИОД ТРАНЗИЦИЈЕ
Конкретан пример и прва личност за музеолошку обраду јесте Славиша Николин Живковић, иако у овом тренутку постоји градска књижевна награда Ниша са његовим именом, о њему мало ко зна више од тога сем да је култни писац.
Почели смо са припремом програма за обележавање 170. годишњице од рођења Стевана Сремца, а након спомен плоче Слободану Стојадиновићу Чудеу, коју смо открили на основној школи у Каменици, ове године припремамо и за Љубу Станојевића, који је са темом поезије Бранка Миљковића био први докторант књижевности после другог светског рата у Нишу. Ову спомен таблу, обликом истоветну оној из Каменице, открићемо на јесен у Миљковцу на основној школи.
Личну карту Друштва од оснивања красе имена: Масука, Бранко Миљковић, Љуба Станојевић. Вељко Видаковић, Видосав Вице Петровић, Лука Прошић преко Димитрија Миленковића, Добривоја Јефтића, Мирољуба Тодоровића, Недељка Богдановића, Тихомира Нешића, Надежде Лаиновић, Иванке Косанић, Миње Илијеве до генерације стваралаца попут Стане Динић Скочајић, Ирине Антанасијевић, Горана Станковића, Звонка Карановића, Бранислава Јанковића, Жељка Митића па све до оних најмлађих.
А оно по чему се наше Друштво посебно истиче јесу и врсни преводиоци и бројни теоретичари књижевности – широк обухват друштва креативних људи од афирмисаних појединаца из области друштвених и хуманистичких наука, лингвистике, социологије, музелологије, театра и другог. Погледајте само побројано овде имена свих нас. Мени је заиста указана огромна част.
Зашто бих све ово да напишем у једнини?
Игра случаја је хтела да након прве године уђемо у наредне две које су дословно прескочене услед проглашења пандемије. Наизглед у сталном контакту мобилним телефонима и са безброј интернет апликација и друштвених мрежа, отуђили смо се, не памтим кад нас је на једном месту било као у годинама пре короне. Од оснивања до данас било нас је сто четрдесет седам укупно, а у Друштву је тренутно осамдесеторо нас.
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Господина Арсенија, пре две године наше Друштво почело је са прослављањем Светог Доситеја Исповедника Нишког, своје Крсне славе. Желим да верујем да ће са просторијама доћи и тај тренутак да нас макар за славу видим све на окупу.
У прошлонедељном тексту на порталу Гледишта, Бранислав Нушић у својој причи записује речи: „У самој редакцији подела рада била је оваква: уводне чланке писао сам ја; телеграме писао сам ја; подлистак писао сам опет ја; „мало шале“ писао сам такође ја; „поглед по свету“ као и „трговину и обрт“ писао сам ја, и најпосле „огласе“ писао сам опет ја. Једном речи, ја сам био свој најглавнији сарадник.”
Не знам зашто сам се препознао у њима, ако не из разлога што сведоче истину, него кад сте већ са читањем довде дошли, основано претпостављам да и сами пишете, пошаљите нам на имејл: gledista@drustvoknjizevnika.com један од својих записа, хајде да дискутујемо у јавности, а Редакција предлаже три тачке дневног реда – свеобухватне теме за слободно писање: Књижевност, уметност и друштвена питања. Изволите и хвала!
За ГЛЕДИШТА пише: Далибор ПОПОВИЋ ПОП
Политика приватности
Да бисмо читаоцима пружили најбоље искуство, користимо технологију такозваних колачића за чување и приступ информацијама о уређају са којег приступате овој адреси. Ваша сагласност омогућава програму да аутоматски обрађује податке. Непристанак или повлачење сагласности неће негативно утицати на карактеристике, али где кад неће учитати понеку слику у зависности од избора писма. Такве потребе активни сервиси опслужују.
Портал Гледишта има ауторска права на све садржаје (текстуалне, визуелне и аудио материјале, базе података, програмерски код). Неовлашћено коришћење било ког дела портала, без дозволе власника ауторских права, сматра се кршењем ауторских права и подложно је тужби.
Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став Редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
