Огњен Авлијаш: „ЈЕБЕМ ТИ КАПУТ, ДА ТИ ЈЕБЕМ!”

И сада, да си проклет на земљи, која је отворила 

уста своја да прими крв брата твог из руке твоје.

Пост. 4,11


Сјевероисток Босне и Херцеговине, август 1914. године

Чаршија уобичајено бруји, не слути да само двадесетак километара даље, преко ријеке Дрине, већ букти рат за који се у том тренутку још не зна да ће промијенити карту старе Европе. Ништа на то не указује, осим затамњених и новинама излијепљених стакала на излозима, или бар ономе што је остало од њих, на дућанима и занатским радњама чији су власници Срби.

Није прошло ни два мјесеца од када је Принцип убио престолонасљедника жуте царевине, од мрачних сила одређеног да буде глинени голуб чије обарање треба означити почетак рата и бити окидач за крваве сукобе. Убрзо након атентата, широм земље, креће линч и прогањање свих виђенијих православних глава.

Њихове комшије муслимани углавном ћуте, покоји ефендија се гласно јавља и протестује, реис Чаушевић крије српске домаћине из Сарајева, Аустроугари шкрипе зубима на њега, али га не хапсе. Не треба им још један фронт. Као у свим немирима, лопови, ухљупи, разбојници и сеоске кабадахије дочекали су своју шансу. Не чекају полицију, иду прије њих на српске куће, туку, пљачкају и малтретирају, власт прећутно одобрава.

У народ се увукао страх и немир. Касабом одјекују звона, сазивају у рат. Испред зграде општине данима се не помјера велики сто; што је здраво и старо за војску стоји у реду, ћутке, без галаме чека да буде уписано и распоређено. Не гледа се вјера ни поријекло. Цару се имају сви одазвати на позив за данак у крви.

Двојица младића сједе на обали ријеке Дрине. Поред њих за врбу завезан чамац. Димитрије Поповић и Абдулах Филиповић. Тек им покоја длака изнад усана пробија. Обојица тек напунила осамнаест. Димитрије, црн као угарак, оштрих црта лица, косе дуге скоро до рамена, до прије три мјесеца био је шегрт код оца казанџије.

Како му је отац умро мало прије атентата, тако је и он, неспреман, на себе преузео вођење радње. У јадима који су све његове послије убиства Фернинанда сачекали, снашао се како зна и умије. Сачувао је нешто робе и материјала, оно што није било изложено и опљачкано. Други младић, Абдулах, плав је, висок и лијеп, кратко ошишан, син дућанџије, виђеног и уваженог у чаршији.

Обојица поријеклом из истог села. Обојици су се ђедови послије уласка Аустроугара у Босну истовремено преселили са села у град. Најбољи су јарани, а зову се и кумовима. Неко старо кумство, Бог сами зна када и ко га је започео. Према ранијем договору, нашли су се на ријеци да заједно чамцем пређу Дрину и јаве се као добровољци у српску војску. Обојица су добили позив за мобилизацију за царевину, а не иде им се за туђина борити.

Ћуте, гледају у ријеку, Абдулах нервозно баца каменчиће. Мјесто на ком сједе прикривено је растињем, чини се да само они знају за тај ријечни залив; не види се ни с пута, ни с друге стране ријеке. Гране врбе се свијају до саме воде која тече испод њих. Много пута су већ овдје сједили, још као дјеца, бјежећи из чаршије и од својих. Ово је само њихово тајно мјесто.

Одједном, као из пушке, Авдо прекиде тишину:

–   Куме, ја не могу! Не могу и убиј ме! Бабо је некако докучио шта спремам. Синоћ је горило код нас у авлији. Каже, нисам ја сина рађô, школовô и спремô за влашку војску и влашког краља. Вели, свакако ће ови твоји изгубит, јер су шака јада, прегазиће их Швабо кô плитак поток. Каже да не идемо и да залуд не губимо главу. И теби је поручио да не махниташ и да чуваш мајку, само ти је она остала. Каже и теби ће, кȏ и мени, са Мехмедом Ћесаром договорит да нас не узму у војску, даће нас прогласит за неспособне. Већ је спремио дукате за обојицу. Тако ти је поручио.

–   Авдо, који моји!? Авдо! Ваљда наши, побогу куме?!

–   Не гледа он тако, куме, он је старински чоек, знаш га ко и мене. Не зна он за те наше Јужне Словене и не признаје то. Псује мајку и Гаврилу и Младобосанцима. Каже да су разбојници, ухљупи и нерадници и да поштеном инсану кваре посô и трговину. Он то све по ранијим адетима. Знаш да није лош, знаш га, болан, знаш да не би мрава згазио, знаш да ти не мисли зло кô ни мени.

Опет мук и тишина. Дрина хучи и носи гране, прави мале вирове.

–   Димшо, куме! Проговори! Што ћутиш?

–   Шта да ти речем, куме? Шта?! Ради како си наумио, ја ћу радит како смо се договорили. Да чекам да ме Швабе натјерају на моје – нећу! Кључ од радње и магазе ти је код мајке, пази је, она је теби у аманет. Можда је и боље вако. И паметније.

Изљубише се на растанку. Авдо гура чамац, до паса ушао у воду. Мокар више од неке тегобе што му струји тијелом него од хладне воде. Оде му кум. Не зна ни један шта оног другог чека. Ко зна да ли ће се и када видјети. А није ни растанак баш био како треба. Зна Авдо, а зна и Димшо, да су један другом штошта прећутали и у топлом иза језика оставили.

Не ваља иза језика остављати, ако се хоће бити пријатељ и кум. Неизговорено вазда дође на наплату, прије или касније, а тад је неизговорена ријеч много скупља. Главом се понекад плаћа.

Сјевероисток Босне и Херцеговине, јануар 1929. године

Чаршија ћути, свуда по улицама је мук, прије неки дан, на Православно Бадње вече, Краљ Александар је у држави прекинуо агонију која траје још од убиства Радића у Скупштини и завео шестојануарску диктатуру. Жандарми већ пар дана увелико хапсе и приводе, углавном занатске калфе и нешто радника из циглане и са жељезнице, од раније су их власти означиле  као симпатизере комуниста.

Обичан свијет, који нема везе са странкама, или ништа не коментарише, или то ради шапатом. Не зна се куд диктатура води. Оно што јој је претходило изазивало је несигурност и страх, а што ће она да донесе – ни најмудрији нису знали. Народ, навикао да трпи и не пита, не мијења навике. Прилагођава се. Срби одобравају, Хрвати се буне испод гласа, Муслимане сви рачунају као своје кад им треба бројно стање, а кад треба одлучивати, онда су туђи.

Од краја рата свако се понаша као да не постоје. Сви их својатају, а нико их неће, они сами не знају куда би. Имају Спаху и његову организацију, неприлагођени су времену у коме се налазе, збуњени и неорганизовани. С једне стране, први пут од одласка Султана имају Краља којег дјелимично прихватају као свог. Уважава им вјеру, имају свој посебан казан у војсци, имају и своје делегате у Скупштини, полуњихов Краљ пријатељ је с Турском, њима још увијек битном далеком земљом.

С друге стране, знају да је Краљ Србин, а како и да забораве кад их њихове комшије мало-мало на то подсјећају. Боље им пристаје ово садашње одијело од оног што су им шиле Швабе, лијепо је, али је ипак одијело њиховог старијег брата. Бар им се то тако представља, или им се самима можда тако чини, или је и једно и друго.

Знају да су посебни, а не да им се да буду. Други их својатају, али не пропуштају прилику да им пребаце неки првобитни гријех. Распало царство им узело име, а нова краљевина га није вратила.

Срби дали данак у крви. Опет. Да би били слободни, ратовали за српског, а добили заједничког краља. Не виде да то што је заједнички не значи и да није српски. Једино као заједнички и може бити српски, тако да сви Срби коначно живе у једној кући.

А он, Краљ побједник, неће да се свети; оне што су ратовали против њега неће да кажњава. Као да је и могао пола нове државе покажњавати. А, опет, много је злочина учињено, народ памти. Можда Краљ није могао пола казнити, али је могао оне који су се истицали у прогону и клању. Некажњен злочин увијек рађа нови. Увијек. Као да су сви од велике заједничке државе имали превелика очекивања.

Широки капут јужног словенства и преуска антерија укоријењених предрасуда једних о другима не иду једно с другим. Све праћено никад изговореном мишљу: „Зајебаће нас!”

Стање у магази лоше. Након развоја и напретка послије Великог рата, економска криза из европе прелила се и на Краљевину. Биједа и глад кудгод погледаш. Европу гуши неуређени дивљи капитализам, а на Балкану се такав неуређени капитализам у зачетку мијеша са остацима никад окончаног феудализма.

Аграрна реформа тек у повоју. Ипак, они који у њој живе, да имају бар мало памети, имали би на шта бити поносни. Силна је та нова држава. Голема! Али џаба!

Општа необразованост не помаже зацјељивању крвавих рана на младом југословенском друштву; ране крваре, завоја ни за лијека.

Абдулах и Димитрије сједе у кафани. Нема пуно свијета. Петнаест година је прошло од њиховог растанка на Дрини, на оном њиховом тајном мјесту. Увала је још увијек тамо, врба још увијек умива своје лишће у ријеци, али они је више не обилазе. Одрасли су људи. Сакривање по џеповима ријеке је за дјецу.

У чаршији их зову старим момцима, ни један се још није оженио, стекао породицу, дјецу. Рачунају обојица да има за то још времена. Наоко су исто блиски као што су били и прије Великог рата. И даље проводе вријеме заједно, чак су мимо свог личног покренули и један мали заједнички посао. Успјешни су, виђени су, нема за њима смрдљивог трага.

Авдо је сачувао Димитријев иметак колико је у оним лудим ратним временима могао. Мајку му није сачувао, није ни могао, старица је само увенула сама од себе оног тренутка кад је добила синово писмо којим је обавјештава да се повлачи са српском војском преко некакве Албаније. Ни Авдо више нема бабе. Умро је дан прије него што је Димитрије, као побједник, у распалој униформи и бушним цокулама умарширао у чаршију.

Малициозан човјек би рекао да је срце старог ратног лиферанта Ејуба пукло за умирућим аустроугарским царством. А можда је само престало да куца од старости. То само он зна. И онај горе – једини судија људима.

Њих двојица, у годинама које су прошле након завршетка рата, никад нису причали о ономе што се десило на ријеци. Ћутке су прешли преко свега, наставили са дружењем и послом, као да између њих није било бездане јаме.

У кафани кад Димшо пије, а овај то ради све чешће, како би пићем отјерао сабласти Колубаре, Албаније и Кајмакчалана, кум му прави друштво. Не пије. Ријетко причају о политици иако су обојица активни. Авдо је у Југословенској муслиманској странци, а Димшо у Пашићевим радикалима. Вечерас, под утиском свега што се дешава око њих, разговарају.

–   Куме, шејтанска су ово посла са овим жандармима на цести, немам ја ништа против што хапсе ону црвену жгадију, али да жандарми не окрену и на нас остале?

Димшо отпухује дим од цигаре, нервозно гаси, једва погађа пепељару. Узела га ракија под своје, она му и рукама и језиком управља.

–   Кумашине, смета ли теби што су то жандарми или што су српски жандарми?

Авдо скида фес са главе, вади марамицу из џепа, брише своју плаву, већ проријеђену косу, зна да је кум пијан, али му ђаво не да мира.

–   Зар то нису наши жандарми куме? Зар ми нисмо једно?

Димшо пијан, себи у браду набраја имена. Ради то често у посљедње вријеме кад попије, нико не зна да му то бијаху саборци који су му душу испустили на рукама. Ракија га и успављује и буди.

–   Никад ми нећемо бити једно. Никад! Да си прешô ријеку са мном – били би, вако си и ти, кô покојни бабо, чекô ко ће побиједит.

Оде ријеч. Фијукну! ријеч је куршум, никад не знаш гдје ће завршити. Ријеч неизговорена кад треба, изговорена кад је вријеме већ протјерало пијесак кроз сат, на себи носи наталожену патину горчине због неизговореног. Не звучи искрено и честито као да је изговорена у вакат. Свака ријеч има своје вријеме. Само своје.

Не ваља иза језика остављати, ако се хоће бити пријатељ и кум. Не ваља ријеч коју ниси изговорио кад је требало изговорити у невријеме, кад је већ касно. Зна касно изговорена ријеч да уједе и дође на наплату. Окасњела ријеч буде много скупља. Понекад се главом плаћа.

Ћути Авдо, повријеђен му понос. За срце га ујело, одхукује, пожели у том тренутку да је бар мало ракије у њему, да и он може одапети слово, а да то слово није завезано разумом и обзиром. Опет, не може ни да не каже нешто, како ће се ујутро погледати у огледало док се буде умивао.

–   Ко би ти мајку гледао, куме, ко би ти иметак сачувао? Џаба говори, кум преклопио очи. Не чује га, ракија намјестила бешику за његовог кума.

Диже кум кума од кафанског стола. Ваља им кренути кући, касно је. Обгрлио га једном руком преко рамена, полако, па тако корачају из кафане кроз чаршију. Два још млада човјека, у напону снаге, наоко би се рекло здрава и права, са обје ноге и руке, подупиру један другог док ходају. Ходају кроз чаршију, а оба саката. Ђаво их осакатио, а што ђаво једном осакати, хиљаду молитви не помогне да израсте.

Оде ноћ.

Зору дочекаше у магази, сједе, пију кафу. Димшо, видно мамуран, са крпом око главе, само одхукује.

–   Што ми побогу, кумашине, даде да се нако напијем, имаш ли душу, побратиме?

Авдо се смијуљи, подбада га веселим погледом, зубато јануарско сунце што је промилило јутрос отјерало је сав мрак од синоћ.

–   Ај, Алаха ти, куме, мање једи, дроб ти нарастао, све ми те теже пјаног носит кући!

Димши драго, ништа му Авдо не говори за оно од синоћ. Лаже свако ко је пијан ријеч изговорио да је се не сјећа. Сјећа се свега, само више нема ракије да ријеч држи и подупире.

–   Куме, да ја тебе шта синоћ случајно не увриједих? Ништа се под милим богом не сјећам о чему смо синоћ причали.

–   Не будали, куме, како ћеш ти мене увриједити, ми смо, болан, своји.

Сунце отапа снијег и вода је односи по чаршији. Тече низ чаршијску калдрму прљава вода, блатњава вода, погана вода, оде са том водом и кумовска ријеч.

Док је нека нова вода поново не избаци на површину.

Сјевероисток Босне и Херцеговине, децембар 1941. године

Помрачило се сунце. Крвав мјесец сија и по дану и по ноћи. Кад су сати испуњени страхом, минути су вјечност. Зло се надвило над Босном. Нијемац поново ушао у њу да заврши посао од прошлог пута, али му се овај пут није имао ко супроставити. Они који је требало да му се супроставе били су заузети једни другима. Нико није чувар брата свога. Лако је причати о странцу и шта је он спреман направити нашем човјеку. Туга и јад настаје и сваки разум престаје кад мораш рећи шта смо спремни урадити једни другима – својима.

Свако у несретној земљи има своју верзију догађаја. Свако истину својата, присваја и мијења, дорађује, скраћује и проширује, да тако скројена буде само његова. А истина је једна. Шта је човјек спреман направити другом човјеку и зашто? Истину видиш кад је с мноштва спустиш на малог човјека и његову судбину. Прогледаш тек тад. Човјек је битан. Сваки човјек.

Абдулах и Димитрије већ су зрели људи. Загазили су у пету деценију. Тек су се недавно оженили. Престарјели. Обојица су жене довели са стране. Абдулахова је родом из Крајине, а Димитријева са Романије. Млађе су од њих. Здраве. Непосредно прије шестоаприлског слома државе родиле су им синове насљеднике.

Авдо је први добио сина и надио му име по свом рахметли баби Ејубу. Димитрије мјесец дана касније. По договору, који су још као момци имали, поред крштеног кума, Авдо је Димшином сину Митру био шишани кум и даривао га шорваном, како је ред.

А реда откако је бивша држава капитулирала више нема. Пљачке, депортације и убиства на све стране. Димшо као Србин нема шта да тражи у новој држави, осим да парама откупљује свој мир и мир своје породице. Дан за дан. Таква су времена. И кум се мало удаљио од њега; обилази га, али нема више јавног исказивања блискости. „Таква су времена”, говори у себи, „сад је њихов вакат”.

Кум му још опрезно мјери чији је вакат. Види он шта се дешава, није луд. Не свиђа му се. Зна он да на правди Бога одводе народ и убијају, да пљачкају и отимају. Његова се још у чаршији уважава и он неће да учествује у томе. Ипак, не прође ноћ да не размишља да ли је вријеме да се сврста и одреди страну.

Жао му је кума, али не заборавља да је кум Солунац; да се кумова ријеч, не тако давно, питала више од његове; није се много више питала, али се ипак више питала и уважавала. Па зар сваки инсан не би искористио прилику коју он сад има? Ноћу то све премеће по глави, као и сваки човјек кад хоће да оправда одлуку коју је већ донио, али му таква не приличи, помало је се и стиди, на тасове додаје разлоге, стварне или измишљене.

Све чешће Авдо враћа разговор из оне јануарске ноћи, па помало и додаје. Зар се није његов кум Димшо правио луд кад га је убрзо након тога Авдо молио да помогне да се Фикрет, Авдин јаран из партије, пусти из хапса? Ко зна да ли би и за њега молио начелника, да су га којим случајем српски жандарми ухапсили?! Српски, ја који други! Њих је тамо било највише! А и та његова солунштина, на врх му је главе, као да нико други није ратовао сем њега.

Нисам ја од њега тражио да ме ослобађа! Није џаба ослобађô, дао му његов Краљ ону шуму и ливаду низ ријеку, што мени није дао и ја сам био његов поданик?! А и како ме ослободио? Само ми јарам наметнуо! Добро, јесам ја фино, шућур Алаху, радио и за Краљева вакта, али би сигурно боље радио да смо остали под швапским царем.

Швабо је то, уређена држава ђе се све зна, ко и шта ради, а не као код ових код којих је могло све за дукат да се купи. Заборавља Авдо да је и у швапској држави његов бабо Ејуб за дукате код Мехмеда Ћесара уредио да га кајзер не узме код себе у војску. „Ако ја не будем њега, можда ће он мене.”

Све тако Авдо сам са собом дивани, сам себи поставља питања и одговара, а можда је требало неко од тих питања да постави свом куму, можда би му он помогао у одлуци, можда би…

И не оде ријеч. Нема зрна да прозуји – какво год да је. Ријеч која на ријеч остане постаје барут, па што је више барута у бурету неизговореног, оно јаче експлодира. На ријеч која није изговорена кад треба, дода се још једна неизговорена; постане туткало за туђу. Ријеч туђина и странца. А туђин и странац међу кумовима никад није добронамјеран.

Не ваља иза језика остављати, ако се хоће бити пријатељ и кум. Не ваља ријеч коју ниси изговорио кад је требало изговорити у невријеме, кад је већ касно. Зна касно изговорена ријеч да уједе и дође на наплату. Окасњела ријеч буде много скупља. Понекад се главом плаћа.

Кад се Авдо послије дугих бесаних ноћи, у децембарску зору, пред католички Божић, коначно одлучио – није знао колика ће бити цијена одлуке, или је сам себе заваравао да не зна.

–   Добро јутро, куме!

–   Добро јутро, кумашине, откуд ти овако рано, да није шта било?

–   Није куме, јок. Него, требало би на једно мјесто да одемо набрзину.

–   Ето ме, куме, одмах, хоћемо далеко, треба ли ми капут?

–   Не треба ти капут, куме. Брзо ћемо.

Изађе Димшо из авлије. Није се са својимa ни поздравио, само назуо ципеле и огрнуо кожух.

Хиљаду се пута досад возио са Авдом у новом аутомобилу. Годину дана прије него ће овај несретни рат кренути, дошао му нов из Београда. Понос чаршије. Мало му је и завидио. Његов је био много старији и већ добро израубован. Хиљаду пута се са својим кумом возио, али никад није било као овај пут.

Вазда је он био тај који ћути, а Авдо прича – не затвара уста. Овај пут Авдо ћути. Нешто га мучи. Он све покушава причом изокола да до њега докучи, али џаба. Мук. Не проговара. Само отхукује и мршти се. Није ово његов Авдо, ово је неки други човјек. Непознат човјек. Само га она марамица, коју из џепа вади и њоме брише знојаво чело као да је љето, а не зима и децембар, подсјећа на кума.

Након неког времена схвати да вози на ријеку. Према оном њиховом мјесту. Ништа му није јасно, али му се мрачне мисли мотају по глави. Кад је Авдо стигао до краја пута докле се могло колима, стаде и угаси мотор. Изађе из аута, Димшо изађе за њим. Хладно децембарско јутро уз ријеку, маглу и влагу које су се из ње шириле, чинило је да му бива још хладније. Покуша навући онај кожух мало више на врат. „Куд га послушах и не понесох капут, побогу”, помисли у себи.

А Авдо хода испред њега, и не окреће се, само помало убрзава корак. Гази према ријеци. Сто година нису били тамо заједно. Кад дође испод оне њихове врбе, окрену се и коначно проговори.

–   Сјећаш ли се, мој куме, кад смо посљедњи пут били овдје?

Димшо га гледа, ћути. Не види он више овог Авду, он види свог пријатеља док је био младић. Враћа разговор испод врбе, разговор који су водили оног проклетог љета када је отишао у рат. Сад зна, сад коначно зна, да је тог дана заправо погинуо, да је примио куршум оног тренутка кад је ушао у чамац. Џаба је и залуд ишао. Читав живот, свјесно или несвјесно, кривио је Авду што није кренуо са њим, не схватајући да је он био тај који је остављао.

Сад зна и зашто су дошли. Зна Димшо да је Авдо овамо дошао да га убије, или бар да убије оно што је од њега остало послије рањене руке на Колубари, промрзнутих стопала на Проклетијама, стомачног тифуса на Крфу и крвљу начете душе на Кајмакчалану – и онако је послије тога сваки проживљени дан био кредит.

–   Кумашине мој – нека ти је проста моја глава!

Скиде шубару са главе, скиде бурму и спусти је испод врбе, на видно мјесто.

–   Чувај ми жену и дијете, они су теби у аманет.

Тишина. репетирање пиштоља. Прасак пресијече мук и тишину. У грму, са друге стране ријеке, чује се шум срне која је дошла на воду како поплашена изненадним пуцњем бјежи.

У ријеку улази Авдо, до паса загазио у воду. Гура тијело свог кума као онај чамац у љето четрнаесте кад су се растали на ријеци. Суза паде у ријеку.

Сјевероисток Босне и Херцеговине. септембар 1952. године

Босна изгледа као кафански сто с ког су обрисане флеке и мрве. Нико не памти ко је шта ждерао, куда је мрвио и флеке правио у посљедњем великом рату. Крчмар је рекао да је рачун у реду, да га заправо и нема, и да сви гости могу једноставно да устану и иду, потпуно је небитно ко је шта наручио и ко је крваво месо пререзао.

Сви су рачуни плаћени и нема ниједан ненамирен. О великој гозби се не прича, осим уколико се не хвали њен домаћин и десерт који је сервирао на крају вечере. Све остало што је покусано прије тога – не памти се. Само слаткиш.

Два дјечака играју се на ливади поред жељезничке станице. Ејуб Филиповић и Митар Поповић  шутирају крпењачу. Сиротиња су. У свијету који их окружује, и који је сав сиротињски, они су највећа сиротиња. Синови су бивших газди – кулука; живи свједоци да ново равноправно друштво своју равноправност мора показати прво на онима који су некад били мало богатији од осталих.

Дјечаци су свакако одрасли у вријеме рата и послије рата, не памте вријеме када су њихове породице важиле за имућне. Откад су рођени не знају за боље. Митар се заправо не сјећа чаршије из рата, одрастао је у Србији. Из прича своје мајке зна да их је тамо, на почетку рата, кум Авдо склонио од усташког ножа. Сироче је, оца не памти, убили су га на почетку рата.

О томе се у кући не прича. Таква су времена. Најбољи јаран му је Ејуб – син кума Авде. Вршњаци су. Ријетко да се с ким другим и могу играти, остала их дјеца углавном избјегавају; нико их не малтретира, али нису радо виђени у остатку друштва.

Један другог дриблају, падају, трче један за другим и један другог саплићу, стежу зубе и дјечије песнице. Често се свађају и мире; немају избора, можда би се дуже дурили и инатили да им је друштво веће. Овако – имају само један другога.

Оба су јединци, мало су због тога и размажени, сви остали другови из школе имају бар још по једног брата или сестру. Они су један другоме једина браћа.

А браћа кô браћа. Кад се посвађају, хоће један другом свашта рећи, увриједити и за срце ујести. Углавном су то дјечје препирке, краткотрајне и без тешких ријечи. Кад се и побију, више је то неко саплитање и рвање, стезање и штипање, него права туча. Обично их тад Ејубов бабо развађа и мири. Извуче им уши, удари по гузици, каже им да не будале и не буду јунци.

Чудан је Ејубов отац. Слабо с ким прича. Послије рата био је три године на робији. Кад је изашао из затвора, од онога што му је остало, након што су му радња и роба одузети, отворио је кројачку радњу и у њој радио са женом, Ејубовом мајком, која је изучила кројачки занат док је он био у затвору. Мала скромна радња, довољна тек за преживљавање. Да није било нешто земље, што су је Филиповићи и Поповићи имали једни поред других у селу из ког су били родом, више би били гладни него сити.

До ове године, кад би играли лопте, дјечаци би се редовно посвађали око тога ко ће бити совјетска репрезентација. Ниједан од њих двојице није хтио играти за Југославију. Како овог љета Совјети у њиховој земљи више нису популарни, а дјечаци су ту непопуларност везали за изгубљену утакмицу у Хелсинкију коју су заједно слушали на радију у чаршији, њихове свађе су обично биле око тога ко ће играти за репрезентацију Југославије.

На ледини, код жељезничке станице, овог пута се око тога и побише, а да лопту нису ни шутнули. Митар некако незгодно спотакну Ејуба, овај паде и окрњи предњи зуб. Диже се, окрену се према њему крваве вилице, обриса усне прашњавом надлактицом и проциједи:

–   Какав ти Југословен можеш бити, кад су ти бабу кô четника партизани убили?

Рече то, и одмах онако крвљу измазан отрча кући.

Митар, скрушен и избезумљен, оста на ледини. Не зна он шта ово што му је Ејуб рекао значи. Везује у глави, излази му пред очи сво оно избјегавање од остале дјеце, пада му на памет да је то што му је отац био четник разлог што га учитељ више прутом по длановима туче него осталу дјецу.

Срамота га самог себе. Је ли могуће да му мајка то не би рекла? „Ма сигурно је Ејуб у праву, што би се ми сакривали у Србији? Мора да је Ејубов бабо био очев јатак, па је због тога био у затвору. Зато Ејуб то зна, сигурно му је то бабо рекô.”

Сљедећих пар дана Митар ћути. Ни у кући ни у школи не проговара. Повукао се у себе, сав копни. Ејуб око њега облијеће, помирили су се, али и према њему је Митар другачији. Уби га сумња. Не спава, не једе, чини му се и да не дише. Мајка Стоја га данима гледа како копни и пропада. Покушава да докучи шта је са њим, па га све пропитује, а он избјегава да одговори, правда се да је због школе, да је тешко ово ново градиво што учи.

Један дан преломи и упита је:

–   Мајко, јесу покојног оца убили партизани?

Стоја сметена, гледа у њега, пребира по глави откуд му такво питање.

–   Откуд ти то, црни сине? Каква ти то глупост пада на памет?

–   Лијепо те питам, немој ми крити, је ли он био у четницима и јесу ли га партизани убили?

Стоја везује јаче мараму, склања косу под њу. Мршти се.

–   Је ли, аветињо, окле теби то?

Види Митар да је мајка љута, зна добро кад јој доња вилица заигра да је бијес обузео. Размишља да ли да ода Ејуба, страх га да се мајка још више не наљути, па оде куму Авди пред кућу и још већи белај испадне него што је разбијен зуб. Боље да је слаже, тако је боље и за њега, и за Ејуба, и за мајку. Одапе из главе:

–   Дјеца ми у школи рекла, али немој одмах у школу ићи, само ћеш ми већи проблем направити! Молим те!

Стоја шути. Гледа у њега, а гледа кроз њега. Види га, а не види га. Одједном, ко иглом убодена устаде и оде у спаваћу собу. Врати се с нечим међу прстима.

–   Ово ти је вера покојног оца – пружи длан на којем је стајао златан, од времена мало потамнио прстен – ово сам, сине, нашла на мјесту гдје ти је отац убијен. Да су га комунисти убили, ја је сигурно не бих нашла, кô што се ништа иза њих не може наћи. Други су њега убили. Даће Бог да доживиш да сам сазнаш и схватиш ко. А до тада – о овоме што сам ти рекла ни ријеч. Језик за зубе. И за мање се глава губи.

Као да је неки огроман терет са леђа спустила. Удахну, па издахну, и спусти шаке на кољена. Учини му се као да је мајка у том тренутку десет година остарјела.

–   Биће вакта када ћемо још о овоме. А сад иди, и ником ни ријеч! Упамти – ни ријеч!

Ејуб и Митар су још много пута играли фудбал, а све чешће су им, како је вријеме пролазило, друштво правила друга дјеца. Никад се више нису посвађали око тима за који ће играти. Мислили су – шта ће им то? Неће ваљда зуб за зуб.

Оде кумовска ријеч. А лажљива ријеч се уплете око лажљивца и слаганог, окружи обојицу као ладолеж, не дозвољава ниједној другој ријечи, искреној и честитој, да нађе пут од једног до другог срца. Можеш послије једне лажи гомилу истина и лијепих ријечи рећи – џаба!

Она проклетиња стоји као чувар на ћуприји и не да пролаз. Не ваља лагати, ако се хоће бити пријатељ и кум. Лаж вазда дође на наплату. Прије или касније. Главом се тада плати.


Сјевероисток Босне и Херцеговине, новембар 1992. године

Помрачило се сунце. Крвав мјесец сија и по дану и по ноћи. Кад су сати испуњени страхом, минути су вјечност. Зло се надвило над Босном. Опет. Овај пут нема Нијемаца. Сами смо, сами једни против других.

Свако у несретној земљи има своју верзију догађаја. Свако истину својата, присваја и мијења, дорађује, скраћује и проширује, да тако скројена буде само његова. А истина је једна. Шта је човјек спреман направити другом човјеку и зашто? Истину видиш кад је с мноштва спустиш на малог човјека и његову судбину. Прогледаш тек тад. Човјек је битан. Сваки човјек.

Ејуб и Митар су већ зрели људи. Загазили су у пету деценију. Ожењени су, имају синове јединце, какви су и они били. То је сада модерно, нема више породица са много дјеце. И даље су блиски. Мало су се отуђили током студирања, студирали су у различитим градовима; Ејуб у Сарајеву, Митар у Београду.

Такав је био обичај у чаршији, нису се постављала питања. Једни на једну, други на другу страну. Шта фали? Једна је држава. Послије повратка са студија, наставили су са дружењем гдје су стали након гимназије. Заједно су момковали, заједно тражили цуре, заљубљивали се и одљубљивали, заједно пролазили кроз прве патње и разочарања.

Један другом главу држали након првих пијанстава, заједно пробали коцку, играли покера и ремија у веће паре, у собама замагљеним од дуванског дима. Заједно су примљени у комунисте, јер без црвене књижице није било доброг запослења. Како су заједно ушли у комунисте, тако су, међу првима, заједно и напустили Партију; чим више није било битно да ли си њен члан.

Крај осамдесетих и почетак деведесетих први приватлук такође дочекују заједно, као ортаци, предузетнички дух њихових очева није ишчезао из њих. Увоз банана и другог до тада егзотичног воћа, шверц бензина и девиза, заједнички бутик, па продавница бијеле технике. Обојица су сналажљиви – шта год то значило у терминологији новог доба.

Оснивају се националне странке, али им се ниједан не прикључује, то пролази мимо њих. Фолирају да их то не занима, да је то примитивно, наравно да ће гласати за реформисте. Лажу. Обојица гласају за националне странке. Свако за своју.

Пију пиво и уз њега мезе за великом софром код Ејуба у кући док на телевизији гледају резултате првих вишестраначких избора у Босни. Један другом говоре како су изненађени, бијесни и забринути резултатима. У глави пребрајају и збрајају резултате да би израчунали да ли њихови имају већину у чаршији.

Рат у Хрватској квари им уигране послове. Све је теже доћи до робе. Још увијек се не брину. Све је то далеко; неће, болан, бити у Босни рата. Ђе у Босни – па ми смо сви раја.

А онда се раја поклала по улицама. Ненамирени рачуни од прошлог рата ваде се из тефтера сакривених под старинским комодама и увећавају за камату. Одједном се сви сјећају ко је гдје какве мрве измрвио и ко је коме исфлекао стољњак, ко је наручивао пиће, а није платио рачун. Нема више оног крчмара да опет склони парагон-блокове и каже да нема неизмирених рачуна. Његов надалеко чувени десерт постао је бљутав, гњецав и прокисао.

Пљачке, депортације и убиства на све стране. Ејуб као Бошњак нема шта да тражи у чаршији, осим да парама откупљује свој мир и мир своје породице. Дан за дан. Таква су времена. И кум се мало удаљио од њега, обилази га, али нема више јавног исказивања блискости. „Таква су времена”, говори у себи, „сад је њихов вакат”.

Кум му још кантаром мјери чији је вакат. Види он шта се дешава, није луд. Не свиђа му се. Зна он да на правди Бога одводе народ и убијају, да пљачкају и отимају. Његова се још у чаршији уважава и он неће да учествује у томе.

Воли он свог кума, стварно га воли. Али воли и свог покојног оца. Мајка му је на самрти све испричала. И то да је кроз завјесу гледала како му отац одлази са кумом Авдом у оно децембарско јутро. И како га је тражила данима. И како је отишла на оно мјесто на Дрини на које је отац волио повремено отићи с њом и ћутати, гледати у ријеку. Тамо је нашла и прстен и крвав камен.

А онда је кум Авдо дошао по њих, и пребацио их у Србију. У руке јој утрпао толико дуката да није била сигурна је ли његовој кући и његовој чељади ишта остало. Без тих дуката тешко да би преживјели избјеглиштво у туђем граду међу туђим свијетом.

Ето, сад је дошло вријеме да он може намирити главу свога оца. Главом сина његовог убице. Може ли се глава убијеног намирити главом сина убице? И мора ли? И треба ли? Како ће пред оца ако то не уради? А како ће и пред рахметли кума Авду? Он је парама спасио његов живот. Како би га покојни отац савјетовао? Шта би му рекао?

Ноћима се преврће, ноћима шакама удара јастук да поприми облик који ће његовој глави подарити мало сна. Не зависи сан од перја у јастуку већ од паперја у глави. Никако да паперје ојача да мисли могу да одлете.

Уочи католичког Божића, он одлучи.

–   Добро јутро, куме!

–   Добро јутро, кумашине, откуд ти овако рано, да није шта било?

–   Није куме, ма јок – него треба да одемо на једно мјесто набрзину.

Ћути Ејуб. Гледа у даљину, негдје иза кума, као да чека некога да се појави из магле која се још прије пар дана спустила на њихову чаршију и никако да се дигне. Одједном, као да се тргну из сна, проговори:

–   Не треба ми капут? Је ли тако, куме?

Митар стегао вилицу. Сваки мишић му се чини толико затегнут као да ће у сваком тренутку пући. Више за себе него за њега кроз зубе процједи:

–   Наравно да не треба. Куме!

Ејуб ћутке улази у аутомобил. Зна он шта га чека. Имао је и он разговор са својим бабом прије него што ће преселити на ахирет. Зна добро шта је бабо урадио свом куму. Сваки детаљ. И некако у својој глави мисли да је можда праведно да се све овако заврши.

Несвјесно, врхом прста протрља навлаку на предњем зубу, оном некад давном поломљеном. Дакле, то је то, зуб за зуб. Па све укруг. Размишља о сину. Керим још није пунољетан, на прољеће ће имати осамнаест. Ако претекне овај јад и чемер, хоће ли он свог кума возити без капута? Или ће бити онакав какво је име добио – племенит?

Гледа кума док вози, види да му је стегнута вилица, да сав трепери, да му очи горе. Хоће ли моћи? Да ли би он могао да је на његовом мјесту? О чему је његов рахметли бабо мислио док је овако возио свог кума?

Зачудо, једино што не осјећа је страх.

Стижу до ријеке. Тресак врата. Звук корака по шљунку, туп и једноличан. Долазе до увале, врбе још увијек чувају тајно мјесто.

–   Знаш, могао си се сјетити, па нам понијети ракију. И теби и мени би било лакше.

Митар се кисело насмија, вади ловачку пљоску из унутрашњег џепа, одврће чеп и додаје Ејубу. Овај принесе пљоску уснама, потегну велики гутљај и врати Митру. Он се прекрсти, па и он потегну. Сад је ред био на Ејуба да се горко насмије и да му се лице претвори у гримасу.

–   Чудна је то ствар са вјером. Ето ти се прекрсти, а за који минут ћеш ме убити.

Погледа низ ријеку, па некако тужно настави.

–   Знаш мог оца, вјерник читав живот – ни капи алкохола.

Осим за католички Божић. За тај дан, сваке године, ујутро стави флашу ракије и двије чаше пред себе, обје наспе; из једне пије, а другој наздравља и плаче. И тако све док не дочека зору. А онда ракију из друге чаше проспе по поду. Вазда сам се питао шта му је то значило и какав га је шејтан гонио на то. Све док није задњи дах испустио и мени испричао причу о куму и капуту. Знаш, тек кад ми је на рукама умирао, имао сам осјећај да се коначно смирио.

Митар ћути. гледа у свог кума, чини се да погледом покушава да запамти сваку црту његовог лица, сваку бору, сваку влас косе.

–   Нисам, куме, сигуран да ли би више волио да си у мојој кожи сад.

Кад је то чуо, Ејуб се гласно насмија и кроз смијех рече:

–   Не бих се ја вала, куме, мијењао с тобом. Ја с овим данас завршавам, а теби се ваља носити са собом док не умреш. Него, да не дужимо више.

Скиде бурму с прста и спусти је испод врбе, на видно мјесто.

–   Нек ти је халал, куме мој! Чувај ми жену и дијете, они су теби у аманет!

–   Не брини, куме, све сам уредио, возим их лично до мађарске границе и папире и паре сам спремио.

Тишина. Репетирање пиштоља. Прасак пресијече мук и тишину. Док пуца у кума, Митар не види његово лице, види лице свог сина Невена. Нема још осамнаест година. Тек идуће љето ће бити пунољетан. Није он убио свог кума већ свог сина.

Мук. Тишина. ништа се не чује. Као да је све живо замрло и не пушта гласа.

Јебем ти капут! да ти јебем!


роман Виноград Мехмед-бега (Одломак)

пише Огњен АВЛИЈАШ



Огњен Авлијаш: НАЈЛАКШЕ ЈЕ КРИТИКОВАТИ, ЗАР НЕ?

ОДАБЕРИ ЈОШ


Александар Војиновић Најјачи: СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ

Две запажене књиге поезије су иза Александра Војиновића Најјачег, дебитантска ДИСТРОФИЈА БЛУЗ и друга СВРАКЕ, ВРАНЕ, ГАВРАНИ. Прва књига нашла се у ужем избору за награду Бранко Миљковић, а друга је премијерно дело Библиотеке СИГМА. Циклус песама СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ садржи делове необјављеног рукописа треће књиге његове поезије.


Акропољ – Ефрем Ефре

ИСТА ЗВЕР

Иста звер нас изједа изнутра

Храни се страхом

Храни се храброшћу

Храни се свесним и несвесним

Храни се мислима и заборавом

Храни се чиме год жели

Расте тихо

Расте гласно

Рачва се у свим правцима

И пружа у недоглед

Букти као зараза и јењава

На све могуће и немогуће начине

Шарена и црна,

Лепша је од нуклеарне печурке

Милује нас мрклином

Обасипа нас грумењем

Удише нашу несигурност

Поштапа се слабошћу

Она је рђава реч, зденац врисака

Редак пупољак

Она зна да смо будале

Иста звер нас изједа изнутра

Одозго

Одоздо

Са обе стране

Ни у сну нас не оставља на миру

Кад је замори наше месо

Кад јој дојаде изнутрице од наших мисли

Појешће саму себе

ПЛЕН

Даље од лажне скице света

Даље од скучених простора

И неозвезданих очију

Вуку те кругови

Сањаш немирне воде

Осећаш биље и звери у крвотоку

И већ си у шуми

Плен сопственог сна

Крвариш

Као сломљена стабљика цвета

Далеко од зидова

Далеко од жамора

Ишчезаваш слободан

СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ

Стоје преда мном

Прекасно развијене

На њима

Магична љубичаста боја

Пејзажи са друге планете

И неки други ми

Нема ни трага опасностима

Чујем жагор

Таласи ме запљускују

Чехиња дугих ногу и плавих очију

Показује нам књигу о великим уметницима

Разговарамо са пијаним Грцима

О фудбалу и рату

Један каже да би нас бранио зубима ако треба

Даје ми своју адресу

Да му пишем кад се вратим у Србију

Прихватам

Никад му нисам одговорио

Ноћне шетње

Велики месец сурфује

На узбурканим црним таласима

Пијемо пиво

Лупамо глупости

Бацамо риме

Пет дана под сунцем

Пет дана под кишом

Последњи трзаји слободе

Ускоро ћемо се удаљити

Као што се људи увек удаље

Као што се јаве седе

Као што се лице избора и поприми грубе црте

Као што се свако окрене себи

ЉУДИ

ходају

трче

певају

лете

пливају

скачу

свирају

воле

воле их

играју

пију и пуше

ослушкују

оговарају

стоје на прозору

стоје на семафору

стоје под сунцем

стоје у води

верују

не верују

плачу

смеју се

пишу

цртају

гледају филмове

додирују лишће

кидају гранчице у пролазу

мазе пса

мазе мачку

дижу руке према небу

прстима формирају кавез

за челичну птицу

гаје мале блесаве људе

који ће сутра

гајити мале блесаве људе

људи причају

ћуте

гледају

жмуре

трепћу

заљубљују се

у очи у зубе у песму

иду на посао

иду у пензију

иду у смрт

иду у вечност

и то им је мало!

ШЕТАЛИШТЕ

Светло у води

Заробљено између два моста

Између два света

Облаци тежи од мамурлука

Слепи мишеви и неке уврнуте птице

Које чак ни ја не разумем…

Траг крви дуж читавог шеталишта…

Сада мора да је уклето!

Као рођење

Највеће пријатељство

Или

Још горе

Као права, постојана љубав

Или

Било шта друго

Једнако ништавно и осуђено на исто

Мирис траве помешан са мирисом траве

Алкохол у умирућем желуцу

Графити посвађани идеологијама

Ругалице животу

Клупе леђима окренуте води

Споменици подигнути

У част покојне памети

Знојава, затегнута и запуштена тела

Обична срећа и несрећа

За којом жудим

Док се гробље шири

И расте у мојој лобањи

Туђом руком наздрављам шеталишту

И поклањам му свој дух

Решен да заувек лебдим

Изнад светла у води

Између два моста

Између два света.

ОБИЛАЗАК ПЕСМЕ

Свако лето

Проводим

У сопственој песми.

Сваки ћошак обиђем,

Сваки камен као стих прочитам,

Сваки стих као камен

Подигнем.


Најава поетског документарног филма Дистрофија блуз – Дневник (Не)обичног живота

ПЕСМУЉАК НЕДОСТОЈНОГ И НИШТАВНОГ ЗРНА СА ЗАКРЖЉАЛОГ ЦВЕТА-СМИСАОЖДЕРА

Плашим се твојих тајни,

Равницо овлаш позната.

У твом мраку ничу страшни бисери

И слатке суицидне мисли.

Ти си немо чудовиште

Зид над зидовима

Расадник омчи и болести

Највеће

Најстрашније

И најлепше Ништа.

Највеће

Најстрашније

И најлепше Све.

Опрости овом недостојном зрну

Што те проучава сваке вечери

Дрхтећи од страха и немоћи,

Посматрајући,

Са закржљалог цвета-смисаождера.

Пружам прашњаве руке од прућа

Ка твојим безбројним влатима.

Најближа ми је достижна колико и најдаља.

Плашим се твојих тајни,

Равницо овлаш позната.

У твом мраку ничу страшни бисери

И слатке суицидне мисли.

Ти си немо чудовиште

Зид над зидовима

Расадник омчи и болести.

Највеће

Најстрашније

И најлепше Ништа.

Највеће

Најстрашније

И најлепше Све.

Чему да се надам

Када једнако хладно и равнодушно

Тишином упијаш плитка, испразна бића

И најузвишеније духове?

Плашим се твојих тајни,

Равницо овлаш позната.

У твом мраку ничу страшни бисери,

Слатке суицидне мисли

И тек понеки песмуљак

Ништавног и недостојног зрна,

Са закржљалог цвета-смисаождера.

П.С.

Послали смо

Лажну представу о нама

Да неуморно путује црним бескрајем.

Изоставили смо само крваве ситнице,

У нади да нам нећеш узвратити истом мером.


За ГЛЕДИШТА пише Александар ВОЈИНОВИЋ НАЈЈАЧИ



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Јована Бајагић: УВОД У ИНСОМНИЈУ

ОДАБЕРИ ЈОШ


Јована Бајагић: УВОД У ИНСОМНИЈУ

Књига поезије МУВЕ у издању Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша изашла је у Библиотеци СИГМА крајем 2023. године. Од премијерног представљања на Нишком сајму књига те године, збирка је понела епитет најважније дебитантске књиге поезије песникиње из Ниша од почетка овог века.


Илустрација на насловној страници – Стеван Митић

ПУЦАЊ НА КРАЈУ СЕЛА

Букет пластичних кеса из баште

положила сам поред

надгробне плоче детињству.

На каменој чесми

још увек сијају моји цртежи сунца.

У старој породичној кући

крезуба вилица времена

вреба из гоблена.

На зиду баба Драгица

учаурена у венчаници.

Гњавим је причама о теби.

Волети те значи

репетирати наше поруке

када нико не гледа.

Бити увек насмејана мета.

Баба испија дуплу ракију

спрема се да ме расклопи и састави

за осам секунди.

За њу сам обичан ћорак.

У стакленој ћаси лежи револвер

њеног покојног мужа.

Сећања ми се заглављују у цеви.

Нишаним у огледало

које су испљувале муве.

ПОЖАР У ГОРЊЕМ СТОЛИВУ

Огањ настаје кад Локи слави рођендан.

Пуцне прстима и покрене ватромет

у наранџасте врхове борова                                

дува као у свећице на торти.

Тада се треба чувати                               

тишине поред велике воде

искри што тињају под капцима

егзотермних процеса међу нашим прстима.                                          

После забаве остају ћелава брда

и мртве пчеле по површини мора.

Црне конфете показују ми пут.

Празан простор учи вештини

заборављања дрвећа.

Преживели и даље горе изнутра.   

Још увек нисмо отпорни на пламен

и рођенданске жеље.

УВОД У ИНСОМНИЈУ

Предавања похађам код еминентних професора

импровизованих сценарија

погрешних скретања

и напада панике у салону намештаја.

Ноћи су лабораторијске вежбе 

вожње кроз покушај заборава

у којима свет нестаје у измаглици 

Кад околна брда запале цигарете

и магла се спусти на кружне токове

мењам осигураче на месецу.

На крају семестра 

соба са огледалима постаће око инсекта

из кога ћу изломљене слике 

наслагати у живот 

ефектом стробоскопа.

Можда завршим курс немачког 

испланирам зимовање

научим сликање акварел техником.

Можда песме

буду мој дипломски рад

мухоловка за мисли 

на ивици радног стола.

ТУЖБАЛИЦА СА БАЛКОНА

Уселили смо се у кутију

док је вод челичних жирафа

стражарио над квартом.

Колоније мрава

са жутим шлемовима

рушиле су пирамиде од песка

Кроз ситно сочиво

гледали смо како се шире пукотине

у комшијским зидовима.

Даљински није мењао

програмску шему предграђа

и презимена су оболевала од анемије.

Никада нећу постати темељ

неког новог дома.

За то се копа исувише дубоко.

На великом бетонском екрану

моје око

биће мртав пиксел.

ЛУЈ ПАСТЕР PERSONA NON GRATA

Лисице са тавана

одбијају да предају личне карте

чак и када у њих уперим очев пиштољ.

Дугим реповима шибају до смрти

тенк на батерије

пехаре са такмичења

о врат каче неуспехе

глођу стихове

као пилећа крилца.

Никоме их не помињем.

Моја биографија заражена беснилом

слуша како други све раде боље.

У руци носим очев пиштољ

напуњен са шест ефикасних доза

вакцине о којој је Пастер ћутао.

ЉУЉАШКА ОБЕШЕНА О БРЕСТ

У мени се води деветогодишњи рат. Војска је разорила летовалишта у Котору. Спалила мусаку твоје мајке. Повређени су се вукли по кафанама. Ране лечили кипућим уљем. Једне ме је ноћи на штакама јурио неко с лицем налик твом. Попела сам се на брест и сакрила иза лишћа.

Мислила сам на море. Гледала младице како расту из мене. Ипак, нисам могла дуго да се држим за грану. Пала сам на свој гроб. Жртвовала свој народ. Потписали смо примирје и заклали лубенице.

Поново се љуљам над провалијом. Нож ниче из мог пупка. Љуљашка празна. Брест ће посећи и ту ће саградити гаражу на три нивоа. Нико не зна шта ће бити са мном.


Прича о књизи МУВЕ у Културном дневнику РТС-а

У МЕТРОУ

Отићи.

Склизнути низ ваздух.

Подземна железница је скоро празна.

Мало шта је тако јадно

као кад у зору тутњим

у тесној просторији без одјека.

Свака реч се уклапа у било вагона.

Уназад.

волети наопаког себе.

Полако нестати са приземља живота.

Удовољити мраку у трбуху.

природно се одвојити од страха.

Оседећу гледајући себе у потиљак.

А мислила сам

бар смрти има довољно за све.

АКО МЕ ИКАДА ПОЗОВЕШ НА ДЕЈТ

Од штапића за сладолед

направићемо крст

на гробу твог мачка.

Појешћемо три парчета лубенице

мачевати се кишобранима

на полеђини биоскопске улазнице

написаћу ти љубавну поруку

Морзеовом азбуком.

Рећи ћу ти

као мала мислила сам да су муве

акробате у циркусу за патуљке

а паукова мрежа сигурносни систем.

Признаћу ти

често се осећам као мотел

на периферији града

или неважећи календар

изнад кухињског шпорета

Једног дана све кактусе света

спаковаћу у гепек половног аутомобила

кренути чак до Аскума

на нас ће падати бомбе

пуцаће као пластични балони.


За ГЛЕДИШТА избор приредио: Жељко МИТИЋ

Пише: Јована БАЈАГИЋ



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Жељко Митић: ПЕСМЕ ИЗ НОРВЕШКЕ

ОДАБЕРИ ЈОШ


Игор Рил: НЕВЕСТИН ПРОЗОР (Одломак из рукописа романа)


Пре почетка, на четири стране
(Ante initium, quatuor)

Остали су ветрови. И мале воде.

Рибе, шкољке и ракови Панонског мора и цело море, ишчезли су. Неке воде, боље среће, нашле су свој пут ка опстанку. Помешане с водама велике реке и ћудљивим ветровима, мале воде су се отргле, расле су и падале, и родиле четрнаест острва. А ветрови су некад учествовали, некад посматрали, некада надмено с висине додавали понешто облицима острва. Безвремени сведоци вековима су неговали своје земљане потомке, доносећи им живот и прихватајући људе који су се појављивали и ишчезавали.

Прихватили су и утврђење, чије је забијено коље палисада острво трпело, и тежину једне, па још једне и још једне грађевине; и бат људских стопала, коњских копита нимало нежних и ожиљке воловских запрега, нимало плитке, и урлање радника и војника, нимало пристојно.


            Равнодушно су сведочили расту утврђења и спајању острваца. Воде су стварале маглу да непријатеља помету и збуне, да сакрију утврђење, а ветрови су маглу склањали да би  утврђење у својој снази зликовце уплашило и отерало.


            Утврђење је расло, примало и пратило нове и старе војске, сродило се острвима, ветровима и малим водама и чувало језике и сећања људи међу својим палисадама. Утврђење се уобличило, променило, опцртало неправилан квадрат на све четири стране света; ушанчило се и још више расло, омеђено малим водама које су испуниле шанац око утврђења, хранећи се реком Мостонгом, течном рођаком Дунава.

Острва су се збијала једно до другог да би могла да носе нове грађевине, људе и њихове језике и сва оружја; ветрови су помагали и поравнали свих четрнаест острва да би се лакше кретали међу зградама и људима, грлећи утврђење око шанца и унутар њега.

Острвца су се још ближе збила, воде су се повлачиле с друма да би кола са слободом тешком 150.000 рајнских форинти, спакованом у сандук, безбедно стигла до царске благајне. Ветрови су пратили поворку и бранили слободу од прашине и језике људи који су жаморили под тежином дуката.


            Утврђење је чекало поворку бркатих и озбиљних мушкараца, гиздаве коњанике, поносне као у јунаштву крваве битке, да кроче унутар шанца, док су ветрови већ чупкали речи различитих језика из грива њихових коња носећи их преко шанца, новог дома намрешканих малих вода. Острвца, збијена, набијена, упијала су топот копита, другачији од свих до тог тренутка. Утврђење је постало град.


            Воде су се умириле у шанцу, оне мање вредне града разлиле су на околне њиве, баре, мочваре и тршчаре, острвца су се сасвим сјединила.


            Остали су ветрови.

I
Курве не миришу на град
(Meretrices non olfacies in urbe)

Шкрипа пера по грубој хартији постајала му је непријатна. Василије Дамјановић завршавао је предговор за своју „Аритметику”, навикнут на трпљење шкрипе пера, али ометен помало буком са улице, а помало неким мирисима које није распознавао.

Ослушкивао је, чкиљећи, као да би смањено видно поље могло да му појача слух. Без успеха. Разазнао је неке мађарске речи, са понеком немачком и српском, али није могао да докучи смисао. Помислио је да утиша светлост на својим лампама, можда би то помогло.

Ипак, остао је нагнут над својим хартијама, не мрдајући, док се црно мастило полако сливало са пера на моћан, масиван писаћи сто од храстовине.

Читав тај дан, необично топло време као да је узнемиравало Василијеве суграђане. Па, ни ноћ није била много другачија. Топла ноћ, проклето топла, помислио је Василије Дамјановић, за неке је већ јун, за неке је још увек мај, преслишавајући се, скоро целог живота, да ли је добро разумео разлику између старога и новога календара; откопчао је још једно дугме на кошуљи.

A kurváknak nincs itt a helyük!”, узвикнула је нека жена. Одмах затим и неки пискав, али мушки глас узвикну „Komm nicht zurück!”. Тачно, помисли Василије Дамјановић, курвама није место у нашој вароши и не треба да се враћају. Срећан што је барем нешто разазнао из уличног жамора, та га мисао испуни некаквом врстом неодређеног поноса. Свакако, не без разлога; биров је Слободног и краљевског града Сомбора.

И сматрао је да му тај положај припада. Због породичног наслеђа, због богатства, због угледа породице, због оца Јована, команданта сомборске пешадије, члана сената и првог судије. Отац је био тај који је елибертирао град. И с њим још неки, љути и бркати мушкарци.

Жамор са улице се није утишавао, а Василијеве мисли летеле су попут врабаца и чворака, којих је било много, много, тамо изван шанца. Муњевито, као летња олуја, сећање на елибертациону повељу из 1749. године и очево лице.

И лица многих других мушкараца која су остала замагљена помињањем огромних количина злата које тада четрнаестогодишњи Василије није могао ни да замисли. И тада, као и ове вечери, помешани језици, његови и туђи, царица Марија Терезија, Венац, некадашњи шанац војног утврђења… и врућина, упркос ветровима који су доносили нове мирисе, али не и освежење.

            Поглед му одлута на писмо из Венеције, датирано на 6. август (новога календара) 1764. године, којим се одобрава штампање његове књиге „Новаја сербскаја аритметика или простоје наставленије к хесапу”. Извадио је дамастну марамицу, обрисао чело и тек мало појачао светлост стоне лампе. Насмејао се себи, благо извијених усана и записао:

Прочитао је предговор своје „Аритметике” поново, осушио мастило, откопчао још једно дугме на кошуљи и посегао за старом нагорелом лулом која је стајала у раскошној застакљеној витрини. Гледао је у иницијал, невешто урезан у излизани метални обруч који је спајао дршку и тело тог an voluptas destinare, Ein Objekt zum Vergnügen, како је лулу називао његов пријатељ Стефан Нађ, апостолски синдик сомборских фрањеваца.

Предмет за задовољство. Свака издахнута димна стаза водила је даље и даље у нешто што је за Василија била мешавина спокоја и усхићења, неодређено стање које је тражило да се понавља, да се заслужи, да се прослави. И тако из дима у дим.

Слово урезано на обручу луле било је слово М; лула је припадала Василијевом претку Митру, прадеди тачније. Како је вртео лулу по шакама, наопако слово М заличило му је на поједностављени приказ главе кравље лобање. Nomen est omen, како год окренеш, весело помисли Василије на свог претка, трговца марвом који се богатио још у време турске управе у Сомбору. И отац је поред војничке каријере прослављен трговином стоком, а нисам ни ја другачији…

Изненада, опхрван мислима о породичној историји, сети се свог старијег брата Јосифа, покојног већ тринаест година. Слика бледог тридесетогодишњака на самрти није га никад ни напустила. Као ни она упечатљивија, када је мртвозорник дошао у кућу, а два груба, проста човека су спустили сандук поред кревета, у тишини, лако, рутински, као да није реч о смрти већ о некој игри у којој је циљ да се предмети по кући постављају на неочекивана места. Још необичније било је подизање Јосифовог тела с кревета.

У соби пуној људи, та двојица гробара подигла су Јосифово тело с кревета и преместили у сандук. Лако и увежбано. Јосифове шаке неприродно су висиле, као мала крила додата хладним непокретним удовима, док га је један гробар држао за надлактице. Ничег достојанственог нема у смрти. Па све и да нас спаситељ чека у својој светлости, земаљска смрт је само понижење, ништа друго, помислио је тада шеснаестогодишњи Василије.

И Василијево сећање на последњи поглед на брата ту престаје. Сећа се даље проте Бељанског, високог и озбиљног, који оцу говори нешто тихо, мајке која кроз сузе управља послугом, неких бркатих мушкараца, који као да су рођени љути и тужни.

Сећа се помешаних језика и како му је породична кућа пре личила на нови Вавилон; можда више на пијацу, него на дом. Сећа се да је тада кроз исти овај прозор гледао у православну цркву Светог Ђорђа, мало дијагонално у односу на породичну кућу.

Но, и сећања на неке друге смрти, које нису његове, породичне и интимне, колале су му мозгом; неки немир је покренуо времеплов иза његових очију и слике су се саме низале. Слика дечака, и још једног дечака, који са чуђењем гледају у поворку својих суграђана и из масе чују „губилиште, вешала, џелат, казна, плата…”. Маса је ишла у колони, неко пешке, неко кочијама, или запрегом, као избегличка река – али, били су то све становници Сомбора који ће се вратити својим кућама, неко у унутрашњој, неко у спољној вароши.

Био је то важан догађај за град који је тек градом почео да бива; град је добио ius gladi (право мача), чуо је како отац то изговара у разговору са сенаторима, члановима Магистрата. Међу њима био је и чувени Парчетић коме се Василије никада није честито ни приближио. Из детињег страха, јер где год да је чуо његово име, оно је изговарано са страхопоштовањем. Мартин Парчетић је тада, уз музику, предводио веселу поворку ка губилишту, а мало иза њега, на коњу, пратио га је Јохан Карл Тишлер, градски џелат, minister iusticiæ vidicativæ, како је писало у уговору који је град склопио с чиновником-убицом. 

Касније, причало се да је Тишлер добијао педесет форинти годишње плате, али и посебне награде за мучење. Када се већ замомчио, Васлије је чуо и детаље уговора који је град склопио са извршиоцем правде који је равнодушним одузимањем осуђеничких живота обезбеђивао сопствени живот.

За бичевање, жигосање и спаљивање градски џелат је добијао шест форинти, али су одсецање руке и черечење били упола мање плаћени, као и распињање. У дане погубљења добијао је и додатну дневницу од 1,30 форинти и једну једину форинту за покоп погубљених. Тишлер је био у обавези да поседује сопствени прибор док је град обезбедио вешала, ланце, коња и кола за превоз на губилиште.

А првог праведног сомборског убиства сећао се Василије овако: скоро неприметни, будуће Тишлерове муштерије биле су мало иза њега, у колима којима је управљао једнооки Михаљ, човек неодредивих година, спреман да за кору хлеба и фићок палинке ради све што се од њега тражи, а за велику опкладу чак извади и сопствено око.

Један крадљивац и један силоватељ детета стајали су везани ланцима гледајући углавном у оно мало сламе под њиховим ногама. Тек повремено погледали су у тишини у леђа једнооког Михаља који је све време нешто себи мрмљао у браду. Крадљивац је обешен на новоподигнутим вешалима, а онај који је оскрнавио дете вешто је обезглављен и тело му је спаљено на ломачи.

Био је то свечани долазак неке другачије смрти у Сомбор – различите од до тада познатих, праведна и заслужена, једина смрт која је код Сомбораца изазивала понос, задовољство и срећу. Југоисточни и источни ветар смењивали су своју јесењу песму преко измешаних језика, шубара, марама и капа шарене поворке која је с песмом зликовце пратила у смрт.

Двојица је тада требало да умру да би се сомборско мноштво радовало. Утицајни сомборски следбеници Фрање Асишког мислили су да је смрт једног Јеврејина на крсту довољна да искупи грехе целог човечанства.

Василије је одложио непопушену лулу у страну свог стола. Окренуо ју је тако да иницијал М буде на доле. Више није био само угледни господин Дамјанович, како су га најчешће ословљавали и они који су знали да изговоре Ћ; велики судија, биров слободног града сад је у служби својих суграђана.

A kurva nem tér vissza”, чуо је однекуд с улице. Благи, сада западни ветар и даље је носио непознате мирисе. Преко шанца, преко крекета жаба, да би се даље мигољио уснулим градом.

II
Кад греши старији нараштај, млађи се учи злу
(Ubu peccat aetas maior, male discit minor)

По одласку Турака из војне вароши, стари ветрови покренули су нове догађаје, узбуркали устајалу воду у одбрамбненим шанчевима који су омеђили невелико подручје које ће постати град. Комарци, жабе, чворци и врапци исписивали су немушто сведочанство поновне христијанизације. 

Скромни фратри фрањевачког реда у свом су сиромаштву покушавали да обогате верски живот католика Бачке жупаније, још у време док су минарети џамија красили поглед на унутрашњост сомборског шанца.

Око годину пре Дамјановићевог предговора Артиметици, апостолски синдик фрањевачког самостана, уважени Стефан Нађ, детиње поносно је стискао писмо у знојавим длановима. Одани католик, помало суревњив према папској непогрешивости, усхићено се обратио свом пријатељу.

„Драги Дамјановичу, поштовани пријатељу, добио сам га, добио сам га, стигло је! Ево, види, драги мој, надбискуп калочки, Баћањи, каже ми Ваше господство! Понизно сам молио, ево овде види, и Магистрат ми је отписао:

г. Стефан Нађ, становник сомборски, поднео молбу Његовој Екселенцији надбискупу калочком, са жељом да од солидног материјала подигне поред града, код безданске ћуприје, на успомену и поштовање Спаситеља, једну калварију са стацијама и капелицом испод калварије.

Наравно, ја ћу докле сам господу мио у животу да сносим све трошкове, а ако добри бог да, када будем уз спаситеља, Магистрат ће преузети бригу, али не бој се, неће град због тога патити, из благајне католичке заједнице ће се то плаћати, да би нашој браћи источне вере остало исто”.

Затим се, и даље ужарених очију, погладио по десном уху, посматрајући Дамјановића као да ишчекује још једну потврду. Ветрови су улазили и излазили из града наносећи фину прашину на обућу двојице господе који су један другог држали за подлактице, у, како је деловало радозналим пролазницима, непоновљивом тренутку заједничке среће.

Ту где су се срели, започета је била градња градске куће, подједнако удаљена и од православне и од католичке цркве, основе латиничног слова Л (или недовршеног крста, рекли би Фрањевци), где је пажљиви посматрач на понекој цигли могао видети жиг ЦЈБ (Comes Joannes Brankovich).

Прва зграда Магистрата вароши сомборске никла је на темељима куће чувеног капетана овдашњих граничара Јована Јанка Бранковића. Сећање на заповедника још је било живо тридесет година касније, јер су преживели солдати и њихови потомци приљежно чували успомену и са дубоким поштовањем пролазили поред здања који су звали Бранковићев каштел иако је удовица капетанова, Марија Бранковић то породично здање продала Магистрату тек проглашеног слободног краљевског града, у мају 1749. године, за 500 форинти.

Старији су памтили, како се у Сомбору већ памти, да је ту некада текао рукавац речице Мостонге преко које је мали мост водио на поље, ка западу, све до шанца, где је био „зверињак” капетана Бранковића, коњушнице и дивљач капетанова, коју је чувао неки весели Чех.   

            „Прославимо ову вест, љубљени, идемо!” усхићено је одговорио Василије Дамјановић. „Бирај, хоћемо ли пити пиво код Фетера, Шпилауера или Пиркингера?”

Трен касније, Дамјановић није могао да се сети да ли је позив упутио на српском, мађарском или немачком језику. Ту поред њега, ветрићи, потомци великих ветрова Панонске низије, плели су своје здање око углова главне куће у граду и мешали правце расипајући се потом ка шанцу и провиријући даље тамо где им је то било дозвољено.

Један човек, кратке седе косе и младалачког лица, с чизмама у којима су се огледали облаци, уљудно се јавио двојици пријатеља, ословивши их по презименима. Одговорили су, али нису знали ко је љубазни човек.

Држања господског, а неодредивог статуса и богатства, привукао је погледе и грчких трговаца који су вукљали своје огромне торбе из којих су продавали разну робу, кад их то није мрзело. Дамјановић је, у намери да сврши своју Аритметику, код грчких трговаца купио пера, а мастило и хартија стизали су из Пеште. Седи човек пазарио је дуван, платио и окренуо се ка Стефану Нађу.
            Јоханес Обервелдер – рече, пружајући шаку Нађу, па брзо и Дамјановићу.

У великој Пиркингеровој пивници атмосфера је била слављеничка. Три језика су летела преко тешких кригли препричавајући прошлогодишњу посету грофа Адама Баћањија, управника државне благајне краљевине Угарске који је са својим сином посетио град и одсео у фрањевачком самостану. Раздрагане пивопије знале су чак и то да је даровао 100 форинти за изградњу цркве. И нису му завидели.

Гроф Баћањи откупио је сомборске елибертационе дугове од барона Теофила де Палме, знали су и да је износ 61.000 форинти и да, пошто новац није био враћен на време, жупанијска комисија је одлучила да прислино наплати дуг приходима са околних пустара.

И још су знали, сад већ веселији и распричанији, да је то није успело те су власти наредиле заплену пустара, а они су кроз смех препричавали да су пустаре и даље користили не марећи за опомене и казне. Говеда су бесплатно пасла царску траву; ха (српски), ха (мађарски), ха (немачки).

Са сваком новом туром пива стизала је и нова тура анегдота и градских прича, међу њима и она да су озлојеђени жупанијски изасланици још 1753. године посетили Сомбор и строго опоменули градске великаше и проширили забрану на све прваке града. И да је, бесан као гладан пас, гроф Баћањи сместио у Сомбор свог повереника и пандуре да би осигурао убирање властелинских давања, све док му град не исплати дугове.

Неко се сетио и да је Баћањи, јеб’о га светац његов, покренуо исцрпљујућу дванаестогодишњу парницу која је недавно завршена, а дугови, уз нову позајмицу, исплаћени и пандури весело испраћени из града.

            Потомцима војника и понеким још увек живим солдатима дуг је био предмет забаве. Ратном братству, изграђеном од три језика, новац, дугови и царска администрација били су безазлена претња.

            Луле, вруће и хладне, просте и раскошне, угашене и упаљене, красиле су грубе шаке махом бркатих мушкараца који су се надвикивали и задиркивали. Тек ретки међу њима с оба длана грлили су криглу, богобојажљиво и заљубљено, као да је свети путир.

            Када су Василије Дамјановић и Стефан Нађ закорачили у пивницу, Јоханес Обервелдер већ је седео за грубо тесаним столом, пуним успомена на влажне кригле.

            Весељаци су заузели скоро сва места, па двојица пријатеља нису имали другог избора но да упитају Обервелдера да му се придруже, што је овај љубазно прихватио, с обе шаке показујући на две слободне столице. Нови познаник, и даље незнанац, ћутке је посматрао придошлице.

            И таман док је вадио кесицу са дуваном, припремајући се да за разлику од лулаша, себи направи цигарету, зачуђени погледи заледили су припремљена питања.

            Тек понекад, када би неко, ко је видео света, забасао у непрегледну равницу и одахнуо у Граду, могао се видети човек с цигаретом. Овога пута то понекад постаће стално, јер Јоханес Обервелдер је тихо саопштио да је дошао да се настани и остане. И још је рекао да се искрцао у Апатину, пловећи Дунавом од Улма, трагом некадашњих досељеника који су оданде носили своје животе у пловним кућама, да би их склапали у равници, гурајући сећања и наде под кров и остављајући отиске и душу у мочварама.

Родио се, тврдио је, у време Велике комете, која је 1744. године била видљива у целој Европи; забележено је и да је отресита пруска девојка Софија фон Анхалт-Зербст посматрала комету из своје кочије, путујући на сопствено венчање које ће је учинити Катарином Великом.

И утврђење је било сведок Велике комете и његови становници су небеску појаву тумачили као злу слутњу; те и наредне године многи су сомборски граничари изгинули на европским ратиштима, оставивши у утврђењу више од 300 удовица, а незахвална Марија Терезија развојачила је Сомбор и одузела му привилегије. Пет година касније, преживели војници и повратници из заробљеништва, од утврђења створили су град.

Полако и тихо, причао је даље Јоханес Обервелдер, како је рано оседео јер су га валкире у шумама Тирингије грлиле и штитиле од сјаја комете. И сећао се својих мајки, тако их је звао, лепих и ружних, високих и здепастих, које су га дојиле и увијале својом косом док су махнито плесале, шапућући моћним стаблима. Касније, као дечак, помагао им је да ложе велике ватре, којима су чувале шуму, и шума је волела ту ватру.

Извадио је кресиво, труд и кремен, вешто намичући кресиво-прстен на кажипрст и средњи прст. Кресиво је било сјајно, исковано вешто од мачева палих, у древна времена, како су му мајке објасниле, на крајевима увијено у волуте попут капитела јонског стуба, да би увек чувало ватру у себи. Када су га мајке-валкире пратиле у живот далеко од тирингијских шума, сузама и својим врелим дахом утиснуле су на кресиво знак:


за ГЛЕДИШТА пише: Игор РИЛ


Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је GLEDISTA-LOGO-2024.png

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Радоман Кањевац: ГРЕШНЕ МИСЛИ НА СВЕТИМ МЕСТИМА

ОДАБЕРИ ЈОШ


Урош Димитријевић: ДА САД МОРАМ У СИМСУ ДА НАПРАВИМ СОПСТВЕНУ ВЕРЗИЈУ МИНИ-РАЈА, ОВАКО БИ ИЗГЛЕДАО

Из буса излазимо код зграде ТВ5. Већ је пао мрак и никоме није посебно до вожње, нарочито не мени, који више и немам функционалан скејт. Ово је и добро место за растанак јер је отприлике на пола пута свима. Бојана је на Булевару, Каћа је код Вождове школе, а Митар и ја код Тасине.

– Е, је л неко гладан можда? – питам.

– Могла бих нешто да једем – каже Каћа.

– И ја – додаје Бојана.

– Ја сам увек гладан – каже Митар.

– Ајмо на пљеску – предлажем – Знаш, Бојана, као хамбургер, само домаћа, истовремено социјална, али и боља верзија, с правим месом, а не са сојом.

– Аммм, знам шта је пљескавица. Нисам отишла пре сто година, нити су ми избрисали памћење – мало увређено каже Бојана.

– Знам, знам, зајебавам се. Ајмо у Пикант.


После свих места за вожњу скејта, Мекдоналдса и собе у којој ми је комп, Пикант је моје омиљено место у граду. То је стара ћевабџиница, прекопута ТВ5 зграде, у коју ме је баба водила после парка. Да, и баба ме је водила у Чаир, не само деда. Када бих се толико истрчао и искакако да више не бих могао да стојим на ногама, баба би ме одвела у Пикант на пљескавицу, да ми дода довољно енергије да могу на ногама да се вратим кући. Одувек сам обожавао да једем пљескавице, али до отприлике једанаесте године нисам могао да поједем целу, већ сам увек јео без горњег дела лепиње. И увек празну. Тек сам недавно почео да стављам урнебес и киселе краставце.

– Немојте да вадите још – кажем кад изађемо из Пиканта.

– Брате, буквално умирем од глади – каже Каћа.

– Митре, је л ради Боки вечерас? – питам.

– Откуд знам, што? – одговара Митар.

– Па, питај га, пусти му поруку.

– А зашто?

– Ако је ту сад, можда може да нас пусти на кров.

Боки је лик који ради на ТВ5. Зграду зовемо ТВ5 зато што се телевизија налази на последњем спрату и има огромни светлећи сигнал, који се види с било које тачке у граду. ТВ5 зграда је једна од највиших зграда у Нишу и – ако верујемо Ивани из моје основне, која живи у њој, и која се у другом разреду хвалила бројем спратова – има 22 спрата. Митар зна тог лика, Бокија, који нас је неколико пута пустио горе. Поглед с крова је невероватан.

– Ај, сад ћу да га цимам – каже Митар.

– Ја нећу да једем хладно месо – каже Каћа.

– Каћо, ај не смарај. Боки је залепљен за мобилни, вероватно му већ одговара.

– Ту је, каже да се попнемо, али да донесемо и њему пљескавицу – јавља Митар.

Боки углавном ради ноћне смене и задужен је за рекламе. Тип је опседнут ТВ рекламама и често се људима представља као рекламофил или рекламождер. Митар и ја га зовемо ЕПП-мен, али он и није нешто одушевљан тим надимком. Хвали се да код куће има више од 300 ВХС касета искључиво с рекламама с нишких, регионалних и националних ТВ канала. Има и неког кума у Немачкој, наводно једнако опседнутог, који му наснимава и шаље касете с тамошњим рекламама. Каже да му је циљ да једног дана отвори музеј реклама – простор испуњен гомилом телевизора на којима би се нон-стоп вртеле само рекламе. Сваки ТВ би имао по два пара слушалица, тако да можете с девојком да уживате у рекламама, које иначе избегавате када гледате ТВ код куће. Да, Боки је човек с убедљиво најопскурнијим хобијем на свету.

– Има све? – пита Боки и пружа руку кроз, једва одшкринута, метална врата.

– Све што си тражио. Урнебес, купус, сенф и љутеница – одговарам.

– А туцана? Не пуштам ако нема и туцана.

– Има и туцана, ајде отварај – кажем му.

– Па, фала на достави, изволте – каже и пушта нас на терасу на крову.

– Каћу знаш, а ово је Бојана, наша другарица из Чикага , и не, не може да ти снима рекламе тамо – каже Митар.

– Чикаго? Опа Мики. Лет за Чикаго. Лепо. Требало је да тражим гурманску онда.

Каћа и Бојана одлазе до високе ограде и одмах ваде пљескавице. Крећемо за њима, али нас Боки зауставља.

– Чек, чек, де ћете бе? – пита.

– Па да једемо – каже Митар.

– Полако, па неће се истопи.

– Али ће да се охлади – кажем.

– Ће је загрејемо на рефлектор, не брини, хехе.

Боки нам десет минута прича о томе како тражи начин да пребаци све касете на ДВД дискове. Не зна колико би то могло да га кошта, само зна да је потребно пуно времена. Фора с њим је што је релативно занимљив, што значи да је занимљив само док имате стрпљења за његове будалаштине, а кад вам се пљескавица хлади, а девојка која вам се свиђа више времена проводи с вашом бившом девојком, мало и немате живаца за разговор о различитим видео форматима.

– Ајде, немој ми цупкате више ту – коначно каже Боки – Ће цркнете гладни. А ће вам побегну и цуре.

Кад им приђемо, Каћа и Бојана су појеле већ по пола пљескавице.

– Шта кажеш? – питам Бојану.

– Вау, стварно право месо, не могу да верујем – одговара иронично и пуних уста.

– Ма јеби се, бре – кажем, али не мислим то истински, већ више онако, на сладак начин, као, кажете то и замишљате да вас она потом удари у раме, па вас јури, па се загрлите, па загризете њену пљескавицу, па се мало љути, али заправо јој се то свиђа, па се пољубите, све то у служби чисте романтике.

С крова се види скоро цео град. Фудбалски стадион Радничког, заправо и читав Чаир, кад боље размислим, Булевар према Бањи, одакле смо дошли, Црвени певац, па даље Вождовом улицом према центру града. Ноћу, овако осветљен, Ниш изгледа као оне макете којима се симулира централни нервни систем или неко комплексно постројење, кад се не види како заиста изгледа, већ је као нека метропола, као Њујорк. Ок, претерујем, али изгледа јако добро, много већи него што заправо јесте. И не знам да ли је то због надморске висине или чега већ, али некако је ваздух чистији овде и није ни толико вруће. Све је боље на крову зграде ТВ5.

Из правца раскрснице на Црвеном певцу чује се шкрипа гума, а потом и ударац. Два аутомобила су се сударила. Један је скретао лево на семафору, а други се из супротног правца кретао право. Немам појма ко је крив, али делује као доста глуп судар.

Не можемо да видимо колико су кола оштећена, али обојица возача су изашла из аутомобила и урлају један на другог. Не успевамо да разазнамо све речи, али псовке поприлично јасно одзвањају чак до крова двадесетдвоспратнице. Бојана почиње да јауче.

– Шта је било? – питам, страхујући да није у лепињи случајно загризла парче стакла или тако нешто.

– Ништа, само ме саобраћајке увек исеку.

– Шта, имаш трауму неку? – пита Каћа.

– Аха, имали смо саобраћајку пре две године. Било је поприлично зајебано.

– Срање… Неко страдао? – пита Митар.

– Само ауто, срећом. Ја сам завршила с потресом мозга, а мама и тата солидно угрувани. Али, да, испревртали смо се и кола су завршила на ђубришту. Јако, јако зајебано.

– Да, оно, near death experience – кажем.

– И ја сам имао једно near death experience – убацује се Митар.

– Јао, брате, ајде не сери, молим те – кажем.

– Што? Шта је било? – пита Бојана.

– Ма, кретен лупа глупости, никад није био ни близу near death experience.

– Ти знаш! – каже Митар.

– Наравно да знам, морону, то се не рачуна!

– Сад ме још више занима шта се десило – каже Бојана.

– Само ће да ти згади пљескавицу – уверавам је.

– Не брини, нисам гадљива уопште.

– Си сигурна? Ова прича укључује мртву бабу и градски аутобус.

– Ајде, пусти га да исприча, аман – каже Каћа.

– Спавао сам код бабе на Пантелеју тад јер смо кречили, па сам ишао бусом у школу – почиње причу Митар.

– Не могу ово по стоти пут да слушам – кажем и склањам се на други крај терасе, да на миру завршим вечеру.

Наравно да Митар никада није био ни близу смрти, барем не сопствене. Седео је у том бусу и пролазио кроз формуле јер смо тог дана имали писмени из математике, када је нека баба села на седиште поред његовог. Није прошло пуно времена, а баба се навалила на њега и наслонила му главу на раме. Митар, тупсон какав јесте, није се уопште побунио, већ је само наставио да буљи у формуле. Седео је тако згрчен читав пут, штребајући, а бабина глава га је све више и више притискала. Тек кад је морао да сиђе на станици код школе, замолио је бабу да се помери. Али она није реаговала. Деловало је као да чврсто спава, а Митар се уплашио да ће се врата затворити, бус наставити, а он закаснити на писмени. Издрао се баби у уво и продрмао је, али она и даље није реаговала. Није ни могла да реагује јер је била мртва, вероватно већ неко време.

Каснио је сат времена на писмени. Када је ушао у учионицу, изгледао је као, па, као лик на коме је пре сат времена умрла баба. Бео као креч, знојав и изгубљеног погледа. Када га је видела у том стању, професорка му је рекла да иде кући, да не брине и да ће радити писмени следеће недеље, кад успе да се врати на фабричка подешавања. Сви смо му честитали како је успео то да изведе.

Генерално, волим ову причу, доста је јака, али ме нервира то што Митар себе представља као неку жртву. Поред целе мртве бабе, некако је он жртва. И прича ту усрану причу сваки пут кад упозна неку нову девојку. Сваки. Јебени. Пут. Не знам да ли покушава да смува Бојану, јер до сада уопште није изгледао заинтересовано, и не знам да ли би био толики издајник, толики Јуда, Јаго и Вук Бранковић у једној особи, па да ми тако забоде нож у леђа и почне да мува девојку која ми се свиђа.

Али кретен је то, а ово му је опробана тактика за мување риба. Мисли да ће, ако исприча причу која више приличи јефтином италијанском хорору, девојке помислити како је осећајан и смувати се с њим из сажаљења. Мада, не бринем превише, јер му заправо никада није успело да тако смува девојку.

Једном је, додуше, прво смувао девојку, а када је ова провалила да је Митар будалетина и полако почела да ради на плану евакуације, посегао је за тајним оружјем – причом о мртвој баби. Не само да девојка није пала на ту фору, него га је питала на које раме му се баба навалила, да она не би направила исту грешку. Заправо, на крају су раскинули због њеног сујеверја, јер је почела да се трипује да је Митар некакав весник смрти. Предлагао сам му више пута да, ако већ иде с том причом, проба мало да је обогати јер, очигледно, није довољно ефектна. Могла би баби да крене пена на уста, да јој крваре очи или, можда најбоље од свега, да уопште ни нема очи.

Чујем Бојану како умире од смеха и ударам још једну рецку на листу Митрових потпуних промашаја. Он јесте мој најбољи пријатељ, али је потпуни идиот. Често се питам да ли ми је најбољи пријатељ зато што је потпуни идиот или је потпуни идиот зато што ми је најбољи пријатељ.


Читате одломак из издања Дома културе Студентски град, роман Уроша Димитријевића ДАСКЕ, овенчан књижевном наградом Политикиног забавника.


До књиге само неколико клика, након првог, горе, кликом на књигу, до онлајн књижаре Делфи.

– Реци, какав херој – кажем кад се вратим.

– Одушевљена сам – каже Бојана.

– Е, јебите се обоје. Не дао вам Бог да икада доживите нешто слично – каже Митар.

– Шта? Да нам неко умре од досаде поред нас? – каже Каћа.

– Јеби се и ти Катарина, знаш!

Боки износи касетофон на терасу и укључује радио. ТВ5 има и радио станицу. Не могу да се похвале једнако квалитетним садржајем као на ТВ-у, али увече често иде боља музика него преко дана, вероватно зато што је слушаност мања, откуд знам.

– Ел имају даме неку музичку жељу? – пита.

У Митрову част, Бојана наручује Elderly Woman Behind the Counter in a Small Town од Pearl Jam, али немају ту песму, па се одлучује за нешто мало комерцијалније, I Heard It Through The Grapevine od Creedence Clearwater Revival. Боки улази унутра и следећа на репертоару је Бојанина музичка жеља. Све четворо играмо, подригујући на пљескавице, које се нису слегле. Добар део имам снимљен камером.




Creedence Clearwater Revival I Heard It Through The Grapevine

Боки је, по свему судећи, шампион романтике. Да сад морам у Симсу да направим сопствену верзију мини-раја, овако би изгледао. Солитер, ноћ, осветљен град, пљескавице из Пиканта и плесање с најлепшом девојком на свету уз Creedence Clearwater Revival. Каћу и Митра бих избрисао или би их послао да обиђу ћалетовог миљеника Новицу.


Пише: Урош ДИМИТРИЈЕВИЋ

Одломак из романа ДАСКЕ



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Александар Војиновић Најјачи: ДРУГО СУНЦЕ ЗА НИРВАНУ ЗАУВЕК!

ОДАБЕРИ ЈОШ


Данијела Костадиновић: О ПЕСНИКУ ДЕЧЈЕ ДУШЕ, ЉУБАВИ, ЖЕНЕ И СНОВИДНИХ ВИЗИЈА

Жири Књижевне колоније Сићево, у саставу: Зоран Живковић, прошлогодишњи лауреат Награде, Данијела Костадиновић, председник, Александар Костадиновић, члан, на седници одржаној 5. септембра 2024. године, донео је једногласну одлуку да награду „Рамонда сербика” за 2024. годину за целокупно књижевно дело и допринос српској књижевности и култури додели песнику, прозном и драмском писцу, сценаристи, новинару, књижевном и ликовном критичару, антологичару, преводиоцу, јавном и културном раднику, Перу Зупцу.


Перо Зубац, песник дечје душе, завичаја, љубави, жене и сновидних визија, луцидни истраживач у непрекидној потрази за стањима духа која се кристалишу у креативни чин, већ неколико деценија једнако је присутан у књижевности и култури једним посебним и аутентичним гласом израженим у разновидном и богатом опусу, сачињеном од поетских и прозних остварења, критике и есејистике, лирских студија, пародија, великог броја антологија и сценарија за филмове и телевизијске емисије, књига за децу, колумни у дневним листовима и новинама, либрета за балет и оперу, превода и препева са руског, немачког, мађарског, турског, холандског, словеначког и македонског на српски језик.

Свој уметнички пут започео је песмом Туга као седамнаестогодишњи широкобрешки гимназијалац, објављеној у студентском сарајевском листу Наши дани, да би се већ 1965. године, поемом Мостарске кише, публикованој у загребачком Телеграму под уредништвом Звонимира Голоба, уписао у ред врхунских лиричара. Готово да и не постоји читалац који не зна наизуст стихове у Мостару сам волео неку Светлану једне јесени, / јао кад бих знао са ким сада спава, / не би јој глава, не би јој глава, / јао кад бих знао ко је сада љуби, не би јој зуби, не би јој зуби, /  jао кад бих знао ко то у мени бере каjсиjе / jош недозреле.

Од првих песничких радова и прве књиге Неверморе из 1967. године, штампане у престижном издању „Прва књига” Матице српске, па до данас, библиографија Пера Зупца бележи више од 120 наслова. Овако импозантан стваралачки опус сведочи о великој посвећености писању и о високо изграђеној свести о значају и значењу улоге писца у времену у коме живи. Треба бити загледан у јуче да би се могло видети далеко, да би се у тишини могла осетити крв која се из песника у читаоца улива док се, немирна, у море не разлије ‒ својеврстан је песнички кредо Пера Зупца.

Техника његовог писања скоро увек укључује метафизику смрти, стварне слике и замишљене снове и низ нијанси стваралачке сумње и страха у блиставој евокацији прометејске побуне или очајања: Запевао бих али се / плашим / да ће се у мом гласу / назрети јесенило, гласе стихови песме Подне се гласка зриком. И као што наслов ове песме показује, поезија Пера Зупца тежи довођењу слика и звука у констелацију синестетике, спајању са природом и превођењу целог света у меланхоличну мелодију ветра, облака, кише којом се слути лапис будућег доба.

Зупчева поетика је у исто време и чулна и самосвесна, заснована на онтологији узлета ка бићу, умирању и егзистенцијалној зебњи.

Има у тим стиховима нечег мистичног, дубоко сакривеног у дубинама мита, и онда када пева о видрама у телу вољене девојке у Трпањским елегијама, и онда када га носе таласи орфичке егзалтације, и онда када са спокојним зрењем и благошћу посматра старење, и онда када разговара са својом књижевном сабраћом, Душком Трифуновићем, Мирославом Миком Антићем и другима или, у другом случају, онда када Матија Бећковић, ловећи на руке мед златних меридијана, уместо своје поеме Вера Павладољска, казује Мостарске кише не би ли афирмисао тада младог књижевника Пера Зупца у којем је препознао несвакидашњи дар.

Конкретни смисао тог песничког путовања од неегзистенције до постојања у свим облицима и у свеукупности, наговештен је поетским речником топлог и једноставног израза са густим eмоционалним валерима таме и светлости, туге и радости, смрти и живота.

С друге стране, линија Зупчевог уметничког света и израза окренута је и земљи, историји, друштву, књижевности па читамо и књиге есеја Ти дани, О времену и невремену, Записи из тихог времена, лирску студију о Ленки Дунђерској, пародије на југословенско песништво Смејуљци, Перодије, Pantologyа Nuovа, поетске збирке Тито је наш друг, Сан им чува историја, Постоји ватра, Вуковарски успоменар, антологије приповедача, антологије песника Војводине, изборе из светске и домаће љубавне лирике, приређена издања Десанке Максимовић, Мирослава Мике Антића, изборе књижевног стваралаштва за децу, који нам дају право да га назовемо и ангажованим писцем са снажним осећајем да књижевност треба бити естетска, али и морална и духовна вертикала једног доба.

У том контексту, могао би се сагледати и његов новинарски и уреднички рад, као и ангажовање у издавачким кућама и на телевизији. Поменимо да је три деценије био запослен на Телевизији Нови Сад, да је био главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма, уредник програма за децу и младе, координатор Програма за децу Радио телевизије Србије, помоћник главног и одговорног уредника Забавно-рекреативног и спортског програма Радио телевизије Србије, први директор уметничке манифестације Бранково коло, уредник популарних серијала за децу Музички тобоган и Фазони и форе, уредник популарне серије класичне музике Хармонија сфера, главни и одговорни уредник часописа Детињство Змајевих дечјих игара и часописа за децу Витез из Београда, као и аутор и коаутор мултимедијалних спектакала попут Дана младости, олимпијских такмичења и слично.

Бављење новинарством и рад на телевизији, омогућили су му ширу друштвену и уметничку интеграцију са сценом и публиком и посредовање између литерарног текста и његовог даљег ширења у чему је показао и посебно умеће.


Но, и пре рада на уређивању серијала за децу и писања сценарија за целовечерњи филм о Јовану Јовановићу Змају, родоначелнику српске књижевности за децу, Перо Зубац је био већ оформљени и признати писац за децу и младе мада је тешко разлучити да ли су то књиге само за децу и/или за децу и одрасле читаоце. Прву књигу за децу Хоћу нећу објавио је 1972. године.

Данас има статус школског писца чија се дела налазе у лектири и у читанкама. Поезију за децу као и поезију за одрасле он пише лирски једноставно, ненаметљиво уносећи аутобиографске моменте и фрагменте из свог завичаја и детињства. Стално оживљавање дечаштва као да је условило хармоничну фактуру стихова и импресију да су песме настале у првом надахнућу.

Перо Зубац, у нашој коначној спознаји, песник је СЕБЕ, песник у којем су лична, интимна, доживљена искуства сједињена са страдањем, узалудношћу, лепотом и радошћу постојања свих бића и твари у универзуму.

Нека ова додела награде „Рамонда сербика” буде једна у веку који ћемо изменити љубављу!

У Сићеву, 17. 9. 2024. године


Извор: Образложење Жирија за доделу награде „Рамонда сербика” 2024

Пише: Данијела КОСТАДИНОВИЋ



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Александар Костадиновић: МУЗИЧКИ ПОРТРЕТ СНЕЖАНЕ СПАСИЋ

Радоман Кањевац: ГРЕШНЕ МИСЛИ НА СВЕТИМ МЕСТИМА

Јубиларни, пети „Театар на раскршћу” донео је нишкој публици књижевно вече Радомана Кањевца, познатог српског песника, који је говорио своје стихове у оквиру пратећег програма фестивала у Народном позоришту у Нишу. Захваљујући великом српском песнику, сада су његови нови стихови по први пут и пред читаоцима. Портал ГЛЕДИШТА са поносом представља три песме из његовог необјављеног рукописа књиге поезије: „Грешне мисли на светим местима”.


Радоман Кањевац – Фото: Мирослав Лавречнић

ТАЈНА

То је град о коме се ништа не зна

Бродски би рекао: две рибе које се прже у тигању

Ујутру осећај дивних пропуштених прилика

Дању мирис некадашњих, устајалих векова

Ноћу тишина као у туђем гробу

Таласи који ударају о имена и датуме

Влага мемљивих зидова који не одају тајне

Курве на сваком ћошку

Празни салони у којима одзвањају некадашњи осмеси

Магла у којој се не види ништа осим истине

Музичари који певају кад говоре

Час у коме се човек може срести са собом

Лепота која не пролази


МАГНЕТИ

Понекад, у глуво доба ноћи

Кад је пун месец и кад је празна кућа

Чујем како разговарају магнети на мом фрижидеру

Тихо, да не пробуде укућане.

Шапат њихових зубатих, заразних језика

Меша се са мирисима предграђа у градовима

Кроз која сам пролазио млад и неукротив

И тешком тишином празних хотелских ходника

У којима сам оставио сећање на будућност.

Док разговарају, магнети се померају

Пале се и гасе у мрклом кухињском мраку

Претварајући глатку површину хладњака

У моју малу, виртуелну Вавилонску кулу


Четврти дан, петог фестивала ТЕАТАР НА РАСКРШЋУ

КАМЕНОЛОМ

На овом светом месту

На коме је неко одгризао комад земље

Као парче велике зелене јабуке

Гради се вавилонска кула, прави се непроходан пут

Овде је свакоме живоме створу

Комад камена добра замена за вечност

Овде се рађају симболи бесконачности

Куле мотриље, са којих добри војници

Кришом гледају распомамљене купачице

Овде је глава неког будућег Цезара

Боја за фреске, за нови храм у Хори

Камен за купус, који ће прехранити сиротињу

Берлински зид, који раздваја навике

Ово је родно место материје

На коме човек може сачувати дух

Тупи ударац хладног оружја у само срце планете

Који производи само класичну музику

За онога ко има апсолутни слух

Овде се вечност дроби у ситне комаде

И онда поново спаја у слике и мозаике

Ово је место на коме је стваран свет

Рај за песнике, пакао за прозаике


За ГЛЕДИШТА пише: Радоман КАЊЕВАЦ



Милица Шпадијер: БОГ СВЕ УРЕДИ!

Треба писати сваки дан, али ја сам испала из праксе, тако да ево сажетка. Данило је стигао у Грачаницу у понедељак, ја сам кренула у уторак поподне са Живојином. Успут сазнајем да идемо прво до Звечана, на „Соколицу” и да су и мене убацили у програм – фестивал има ликовну колонију и песнички део. Прелазимо на Косово на Јарињу, релативно брзо и без проблема.


Надежда Петровић – Косовски божури и Грачаница 1913. године

Север је окупиран последњи, па је окупација и највидљивија – патролирају оклопним возилима, а код Србовца нас једно и зауставља. Њих петоро, једна жена и четворица мушкараца под пуном ратном опремом – редовна контрола.

Таблице из Србије више не морају да се прелепљују, а на Северу углавном нема КС таблица: кад су Срби морали да мењају своје махом су узимали нове србијанске, па су тако кола БГ, ВР, КШ. Ми смо у ВР колима.

Ја не дижем главу, Живојин је екстремно љубазан, али одговара „Добар дан” на „Мирдита”, траже му личну, возачку, Косова личну…пре годину и по су њега и Жарка зауставили и малтретирали, што је кратко био скандал за који – нико на крају није одговарао.

И кад прихватиш да иза административне линије могу да ти ураде шта хоће и да ће те Бог сачувати или неће, онда се више не плашиш.

На крају један од мушкараца говори жени да нас пусти.

У Звечану је осим окупаторских возила све као у Србији, али су људи уплашени. Дуго су били граничари, али граница је сад пробијена и народ збуњен. Организаторка је све време испред Дома културе за случај да дође полиција.

Причаће нам после Срећко из Новог Брда, који ради у старачком дому: „Не браним Шиптаре, али и они се плаше, не знају тамо шта их чека, па су такви. Нас су скоро зауставили, питају имате ли оружје, кажемо немамо али нас опет изводе из кола.

Мене су заиста нормално претресли, али остале су наслањали на кола и тукли по ногама. Значи – као да си криминалац…”

Крећемо даље ка Грачаници. Албански делови шљаште. Гомила је празних зграда изграђених уз пут, нарочито у Вучитрну, а бензинских пумпи је мали милион. Питам Живојина зашто – објашњава ми да је западни план за Косово подразумевао да ОВК заузме пумпе да би гориво које се увозило из Македоније могло да се продаје без икаквих намета, са чистим, огромним профитом. Једина места која стоје као црна острва у мору неона су српска гробља. У Вучитрну више нема живих Срба – „све су нас почистили”.


Стижемо у Грачаницу око један по ноћи. Сутра ујутру је Велика Госпојина и литургија у манастиру. Манастир је и центар места кроз које пролази магистрала – нема трга, нема пешачке зоне. Све је стално у покрету. Постоји идеја да се направи заобилазница, али за сада нема ни пасареле.

Пуно је народа на литургији, упознајемо и стару монахињу Теклу, из Црне Горе, док седи на трави. Весела је, шали се – радила је некад давно у фабрици, у манастиру је већ 28 година.

Видим опет фреске Милутина и Симониде, опет сам на том месту и причешћујем се где се причестио и краљ Милутин, и Свети краљ Стефан Дечански и цар Душан и цар Лазар.

Увече се спремамо за Ново Брдо, у Бостане код наших оца Стева и Соње. Њима је 10. годишњица како су дошли ту. Црква се осликава, место живи.

Кажем Соњи како им је лепо, одговара „Јој Милице, није било. Кад смо дошли, имање је било у јако лошем стању, нисам знала хоћемо ли успети све то. Али Бог све уреди.” Ту ћу реченицу чути још доста пута на Косову.


За ГЛЕДИШТА пише: Милица ШПАДИЈЕР



Милорад Дурутовић: УКУС КАМЕНА – ПРАСЛИКЕ У ПРИЧАМА ВУКОСАВА ДЕЛИБАШИЋА

Сусрет с књижевним дјелом Вукосава Делибашића доноси жал: зашто се овај писац није огласио раније, него се писања латио тек у седмој деценији животајер судећи по његовом досадашњем књижевном учинку, несумњиво је ријеч о ријетко аутентичном писцу. Но можда се такав стваралачки ниво једино и могао достићи захваљујући зрелошћу живота и темљеног промишљања о његовом смислу.


Родна кућа Вукосава Делибашића у Трепчима

Није мање необично или неочекивано што се аутор оглашава старинским наративним маниром, какав је био својствен писцима епохе реализма. Али и таква помисао губи релевантност када се има у виду савремена експериментисање с наративним формама у којима се писци чешће изгубе него што пронађу оригиналан стваралачки пут.

Вукосав Делибашић такав естетски луксуз себи не допушта. Он хита да испише повијест сопственог животног, породичног и завичајног искуства, али са јасном свијешћу да умјетнички квалитет почива на универзалним принципима. Отуда се читалац лако идентификује с његовим јунацима, као што се лако може препознати у егзистенцијалним ситуацијама које аутор профилише кроз три тематска циклуса („Путник у колијевци”, „Истина је у времену”, „Сатире”), обухватајући вријеме од педесетих година прошлог вијека па све до овог најмодернијег доба.

Збирка прича Укус камена није само наратив о човјеку који свједочи сопствени животни пут, већ функционише и као својеврсни архетип човјека који тежи да прекорачи границе сопственог искуства, да (свој) живот промишља очима (а богме и душом) својих родитеља или својих потомака.

У таквом науму Вукосаву Делибашићу на располагању стоји сјећање, те власитата способност естетског интерпретирања „Сјећања су дио моје личности и ма колико се трудио не могу их се ослободити. Она навиру као заробљени просјаји из успомена и буде се у мислима” ‒ каже се у причи „Дамар времена”.

Наведено запажање, премда има статус елементарног закључка, посједује висок потенцијал за теоријска разматрања. Ако бисмо у таквом кључу тражили разраду Делибашићевог концепта сјећања, могли бисмо је наћи у ријечима Миодрага Павловића: „Сећањем човек остварује целину сагледања свог живота, осмишљава своја дела, дубље разуме општа збивања чији је он део, рукавац, проток. Сећање за појединце, групе и народе је чување и обнављање сопствене форме, путоказ и подстицај у даљем делању, у предузимљивости, проналажењу нових поступака, облика”.

Доиста би запажање знаменитог пјесника и есејистичара могло стајати као мото књиге Укус камена, сажимајући, дакле, њену основну идеју. Међутим, има још један занимљив приступ. Ријечима Алаиде Асман „оно што називамо заборавом по правилу је латентно памћење за које смо изгубили шифру”.

Јунаци књиге Укус камена, или управо писац  сâм, таман трагају за шифрама памћења. Побјеђујући тако страх од пролазности живота налазе истовремено да осим човјека, и стабло („На изворишту живота”) или фотографија („Стара фотографија”) могу служити као меморијско складиште.

Дабоме, дијелом је то функција и смисао фотографије, док се стабло, „прастари дријен”, у наративној имагинацији Вукосава Делибашића профилише као космичко дрво, arbor vitae, у којем су похрањене прадавне, архетипске слике. Лако би брзоплет читалац могао да превиди овакав симболички ниво приче о дријену те је прими као завичајну или породичну репортажу.

Али прича „На изворишту живота” има свој живот иза огледала. С једне стране, дријен, као „живи споменик”, није само јунак-свједок ове приче, већ и јунак причања пишчевих предака, а, с друге стране, иако у једном имплицитном смислу, дријен јесте и сâм приповједач, јер прича о њему јесте и прича о себи самом, о упитаности над сопственим животом.

Овдје се издвојила само једна прича, али скоро свака, поготово из уводног циклуса збирке, располаже сличним нивоима симболичких и архетипских конотација.

Врлине овог писца могу се тражити и у равни онога што Виктор Шкловски назива поступком онеобичавања („остранение”), што изразито потврђује прича „Вучји пир”. Но не само зато што се приповиједа из перспективе дјетета, већ што приповједач заиста умије да се „уздигне на ниво детета”, да се послужимо ријечима Александра Вуча, те свијет сагледа не инфантилним већ зачудним погледима.

Могло би се размишљати и у смјеру извјесних приговора; рецимо, да Делибашић каткад клизи низ саму оштрицу патетике или мелодраматике, али тада бисмо упутили приговор, најприје, на рачун најбоље приче у књизи која носи назив „Путник у колијевци”. Но био би то недопустив гријех, јер писати о мајци, а лишити се сентименталности, вјероватно би могло водити само у смјеру десекрализовања родитељице, а на то скоро нико нема право.

Уникатност споменуте приче почива и на другим наративним механизмима. Већ сам наслов јесте један бисер, што најављује једно тако необично путовање: у колијевци. А када се схвати да је главни јунак изван колијевке, онда се пред читаоцем открије права огрлица од бисера. „Кренула је с колијевком на плећима и торбом у рукама на далеки пут. Зна да ће пјешачити од звијезда до звијезда. Тешко је то бреме и за краћи, а не за тако дуг пут. Зора се само назирала, а она је грабила, путељцима и крчаницима кроз кланце.”

У случају ове приче универзалност се не постиже лакоћом идентификовања с јунаком, већ аутентичношћу јунака и егзистенцијалне ситуације. Можда је у времену на које писац реферише мајчински подвиг, што се описује у „Путнику у колијевци”, био уобичајен, али из перспективе савременог човјека прије дјелује као епизода из неког давног, митског времена.

Није се промијенио само начин живота, већ и однос према животу. Стога је и Делибашић писац-хроничар једне животне философије каква ће се можда све више откривати као жал или чежња за неким бољим, али изгубљеним временом.

Повјерење и дивљење према предачком искуству тема је, али из нешто другачије перспективе и у циклусу „Истина је у времену”. Главни јунак је ђед Мато, обликован скоро као некакав легендарни јунак, што припада реду народних мудраца какав је био знаменити Сула Радов. Додуше, судећи по причи „Философија ђеда Мата” у њему по нечему можемо проналазити и одјек Едипа.

Као што овај антички јунак себе кажњава због сопствених преступа и наивности, тако и ђед Мато ускраћује себи право на нека животна задовољства због убиства које је починио, па иако „у несвакидашњој, непланираној околности”.

Ма колико тврдио Јан Кот да нема трагичких карактера, већ само трагичких ситуација, ђед Мато је развио своју „философију” којом је одговарао на усуд ситуације у којој се нашао, макар то био и трагизам[1] који је сам себи додијелио: „Био ми је живот угрожен. Иако се не предајем, нијесам имао намјеру, па толико пута помислим, боље би било да је он мене убио. Жао ми је што су му ђеца остала сирочад. Убио сам ја себе више него њега.”

Но, и у овој причи Вукосава Делибашића налазимо један етос какав је на самој граници нестајања. Посебно тога постајемо свјесни када из сфере сјећања наратор ступи у простор савременог живота, који изгледа једино може бити антипод времену и људима које Делибашић спашава од заборава.

Заоштравање односа између прошлог и садашњег каткад скрене у моралисање и педагошко расуђивање, што се прије може третирати као један племенити немир који, ипак, подрива наративни квалитет књиге. Но у каталог врлина Вукосава Делибашића може се убројати и осјећај за добру мјеру.

Завршни дио збирке, „Сатире”, открива још један стваралачки импулс овог аутора. Малочас споменута тензија између прошлог и садашњег времена у овом циклусу дјелује веома продуктивно, пошто се у сусрету репрезената та два пола, не само два времена већ и два система вриједности, производи комички конфликт par excellence.

Хумор је чешће горак и циничан, али тиме се не ремети његово љековито својство. Можда се то најуспјелије види у причи под називом „Другарице”. У први мах се може помислити да је то сусрет традиционалног и модерног, што у свом контрастирању активира механику комичног конфликта, док пажљивије читање потврђује да аутор и у комичком модусу успјешно достиже ниво универзалних принципа. Наиме, могла би ова прича веома лако послужити као прологомена за неку комедију нарави, неку савремену покондирену тикву.

Збирка прича Укус камена садржи три циклуса, што се тематски и формално-жанровски прилично разликују. Међутим, како се дјелимично показало, ваља их третирати као јединствену смисаону цјелину.

У сва три циклуса јунаци припадају истом просторно-временском амбијенту; промовишу исти систем вриједности; апелују да се традиционалним вриједностима, какве су, рецимо, породица, љубав према завичају, пожртвовање, заједништво, самокритичност, морал, чојство и јунаштво, увијек може враћати не само као личним успоменама, већ као универзалним могућностима избављења из егзистенцијалних и духовних суноварата.


[1] Матов трагизам има, такође, своје античко усмјерење, јер за разлику од данашњег поимања, а античком свијету трагично је оно што је узвишено. Стога и Аристотел каже да је трагедија подражавање узвишене радње, угледање на људе који су бољи од нас самих.


За ГЛЕДИШТА пише: Милорад ДУРУТОВИЋ



Велибор Петковић: КАКО СЕ ИСПОЉАВА ХЕГЕЛОВ АПСОЛУТНИ ДУХ?

            „Како се испољава Хегелов апсолутни дух?” – пита професор филозофије студента који тек што се вратио из војске и закорачио у амфитеатар, уверен да је у царству слободе. Бруцош оклева, градиво га замара јер је сувопарније него што је могао да замисли и тренутак пре него што одустане од овог испита, чује самог себе како изговара:

          „У форми духовитости.”

Продоран професорски поглед кроз наочаре и стиснуте усне недвосмислено му потврђују да је прекорачио дозвољене границе. Одсуство смеха у просторији наговештава буру. Али професор превладава гнев и без речи узима индекс, уписује петицу, а онда то понавља и у записнику. Јадни „бруле” постиђено пружа руку ка студентском документу, на који је поноснији него на исто тако црвени пасош. Добио их је готово истовремено, чим је одужио дуг домовини, вратили су му га у полицији.


Франц Куглер – Литографија: Хегел са својим ученицима

          Уследило је још неколико испитних неуспеха и несуђени филозоф одлучује да се усмери ка нечем мање апстрактном. Наредне године уписује психологију, подржан од родитеља, који су имали много муке да објасне родбини и пријатељима шта то студира њихов син. Показало се да је то пун погодак, јер студије завршава у рекордном року, а као најбољи у генерацији добија понуду да постдипломске настави у Америци. Професор са чувеног Универзитета Калифорнија Лос Анђелес успева да га убеди да заборави на развојну и посвети се зоо психологији.

          Док се он усавршавао, проучавајући начине на који уче пацови, голубови и мајмуни, да би постепено прелазио на мање испитана подручја и посветио се најпре делфинима, a онда дефинитивно птицама, стара домовина се распала. Патио је због тога, али из даљине, тако да је мање болело него што је био спреман да призна. Родитељи су били на сигурном, далеко од ратних дејстава, а и НАТО бомбардовање није их посебно погодило иако су одбијали да напусте град. Отац је био уверен да непријатељ неће бомбардовати нови део града, који су чинили све сами солитери, без иједног војног објекта. Мајка га је, као и увек послушала, а од „томахавка” и касетних бомби више су је узнемиравала запиткивања комшилука о сину у Америци. Доживљавала их је као прозивање, замерке што се скућио под скутом нашег највећег душманина.

          Све тече и пролази, па и ратови. Угледни зоопсихолог успоставља контакте са колегама у отаџбини приликом долазака кући, да види родитеље и старо друштво. Некима помаже да дођу у Калифорнију и на друге универзитете широм Сједињених Држава, баш као што је крајем осамдесетих двадесетог века он имао среће. И онда, како то само „његово величанство случај” уме да режира, зову га са београдског Шумарског факултета и моле да помогне саветом старом филозофу Хегелу.

          „Молим? Извините, дуго сам ван Србије, на кога мислите кад кажете Хегел?”

          „То је наш најчувенији филозоф, председник Хегеловог друштва. Вероватно сте га упознали кад сте студирали психологију”, објашњава експерт за дрвеће и изговара име и презиме затрпано годинама.

Наш Американац не оклева, одмах пристаје да се сретне са човеком чије га је одсуство смисла за хумор усмерило ка психологији животиња и животу у „врлом новом свету”.

Преко посредника договарају сусрет у најпознатијем ресторану у центру престонице. Зоопсихолог не жели да поново буде у подређеном положају тако што ће отићи на ноге старом филозофу у његов кабинет, као у време покушаја студирања „науке о мудрости”. Ни не слути да је Хегел пензионисан и да заправо не би ни имао где да га прими. Зато се и обрадовао кад је чуо предлог да поразговарају ван институција, мада се кафана не може сасвим изузети из значајних српских установа.

Било је дирљиво гледати забринуто лице Хегела, који се руковао с бившим студентом, не препознавши га. А и како би, он је и онако напустио филозофију, тако давно да ни сам више није сигуран да се све то заиста и догодило. Наручили су две кафе и одмах прешли на ствар, јер се филозофу журило да разреши приватни Гордијев чвор:

„Имам кућу на југу, између Лебана и Медвеђе, брвнару. Тамо сам и рођен, познајете ли тај крај?”

„Како да не, моји родитељи су из Вучја, то је близу!” – зачудио се психолог.

„Е, онда Вам неће бити чудно ако Вам кажем да су детлићи окупирали моје имање. Привукло их је дрвеће, имам шест храстова у дворишту. Најстарији је почео да се савија, морали смо да га везујемо и подупиремо, али широким кожним упртачима, као војника, да га не повредимо.”

„Претпостављам да се бринете да ће га детлићи докусурити?”

„Ма не, знам да су они шумски лекари. Не буше дрво без разлога, интервенишу само тамо где је потребно.”

„У чему је онда проблем?”

„Моја кућа је од дрвета, брвнара. Окомили су се на њу, избушили су је као сир. Нарочито их привлаче прозори, ваљда су њихови рамови пуни оних сипаца, чега ли већ не. Углавном, мој брат Шелинг живи у близини и не успева да их отера, ни буком, ни димом, ни страшилима, ничим што би их уплашило, а не би им угрозило животе.”

Зоопсихолог је ћутао, оклевајући да ли да спомене како је некада давно полагао и пао први испит код садашњег саговорника. Збунило га је спомињање Шелинга и упитно је погледао професора, пре него што му је дао савет. Филозоф је схватио и објаснио:

„Имам три брата, моји су се развели, тако да имам браћу из нових бракова оца и мајке. Они нису сви међусобно браћа, али ја сам најстарији и мени јесу. Немају везе са филозофијом, баве се неким обичним стварима. Али по њиховим темпераментима и погледима на свет ја их зовем Кант, Фихте и Шелинг.”

„Када сте им дали те надимке, пре него што сте Ви постали… Хегел или касније?”

„Право питање! Тако сам их прозвао још док сам студирао филозофију. Није ми уопште пало на памет да ћу постати Хегел. У то време био сам марксиста. Него, шта да радим, помозите ми ако можете?”

„Детлићи нису исти, има их преко двеста врста, живе по целој планети осим у екстремним поларним условима и на Мадагаскару.”

„И шта сад, треба да дођете код мене на имање да установите ком роду припадају? Или да се иселим на Мадагаскар?”

„Нема потребе. Рећи ћу Вам нешто што има везе са психологијом птица, али и астрологијом у коју Ви, претпостављам, нимало не верујете?”

„Не, осим што од како сам у пензији, проучавам стара српска веровања из претхришћанског доба.”

„Добро, ово је слично, само што је реч о индијанској митологији. По њиховом хороскопу, ја сам рођен у знаку детлића и верујем да није случајно што сте се баш мени обратили. Дужан сам да Вам помогнем.”

„Не знам какве то везе има, али слушам Вас и урадићу како кажете. Мој брат Шелинг је текстилац, покушавао је да их отера пуцањем у ваздух из ловачке пушке, али каже да их је сутрадан било трипут више.”

„Природно, детлићи су као крв, незаустављиви. Црвено је њихова боја, али их из непознатог разлога одбија плаво. Обојите у плаво прозоре и врата или их облепите нечим плавим и они ће отићи. То је сигурно, потврдили су експерименти, а ја сам ипак доктор зоопсихологије. Шумске птице су моја ужа специјалност.”

„Ох, не сумњам! Хвала Вам докторе, идем одмах да позовем брата да набави нешто плаво за прозоре. Не бих да га малтретирам да фарба целу брвнару.”

Растали су се пријатељски, иако много тога није изречено. Филозофу се чинило да осмех исувише лебди на лицу зоопсихолога, а овоме другом да некаква сенка прекрива Хегела.

          Неколико година касније срели су се на научном скупу у Нишу. У свечаној сали Универзитета, психолог је пришао филозофу и не околишајући, питао:

          „Јесу ли детлићи отишли?”

Филозоф га можда и не би препознао, јер је амерички научник у међувремену пустио браду. Али причу о најезди детлића знало је мало људи на овом свету, а већина је била „с ону страну добра и зла”.

          „Отишли су после неколико дана, чим је Шелинг облепио тракама прозоре и врата. Кад сам дошао да проверим, није било ниједнога.”

          „Плаво их је отерало. Не кљуцају боју неба.”

Хегел се засмејао, што је било јако необично. Чак су му кренуле и сузе, а онда је објаснио:

          „Мој луди брат није нашао плаву, па је купио некакву зелену пластику. Исекао је траке и излепио по свим прозорима, вратима, а за сваки случај је ударио и неколико дијагонала по брвнари. Кућа је личила на циркуску шатру. Али детлићи су отишли.”

          „Чудно, мораћу да то експериментално проверим. Зелено их не одбија.”

          „Не знам, можда нису могли да од пластике кљуцају дрво, а можда их је отерао мој  разговор с Вама. У последње време почињем да верујем у такве ствари.”

          „У какве ствари? У повезаност речи и догађаја?”

          „Тако некако. Када је умро Фихте, један од моје браће, Шелинг је кренуо да ми јави и умро успут, од узбуђења. А прошле године је умро и Кант. Само сам ја остао, али осећам да сам ја крив за њихову смрт.”

          „Не разумем! Објасните, ја сам психолог само за птице.”

          „Можда се не сећате, али споменуо сам Вам пре неколико година да проучавам стару словенску митологију, од дуга времена у пензији.”

          „Да, сећам се тога. Али не видим како то може да буде узрок?”

Филозоф је пребледео, осврнуо се по сали, а онда, уверивши се да их нико други не слуша, прошапутао:

          „У страху од старости и смрти, почео сам превише да се занимам за демонологију и такве ствари. Мислио сам да сам се зауставио на време, али то је и Фауст мислио.”

Зоопсихолог је ћутао. Био је забринут за душевно здравље старог професора, али то није могао да му каже. Уместо тога изговорио је нешто сасвим другачије:

          „Знате ли за Конрада Лоренца, проучавао је птице много пре мене?”

          „Наравно, писао је о агресивности, запамтио сам оно његово да се људи не боре зато што припадају различитим групама, него стварају такве групе да би могли да се боре. И да, добио је Нобелову награду, чини ми се седамдесетих година.”

          „Тако је, професоре! Е, ја сам као студент био фасциниран његовим проучавањем учења утискивањем код гусака. Знате оно, из цртаног филма, кад гушче излази из јајета, угледа мачка Тома и мисли да му је то мама.”

          „Сећам се, мада сам и читао о томе. Зашто ми то говорите?”

          „На факултету сам стално о томе причао и прозвали су ме Лоренц. Нисам ни слутио да ћу се тиме бавити, и то још у Америци! Планирао сам да наставим постдипломске у Скопљу, тамо је предавала једна сјајна жена развојну психологију. Била је у јеврејским кибуцима, проучавала децу у таквим заједницама, а ја сам се тиме одушевљавао.”

          „А завршио са детлићима, као и ја!” – уздахнуо је професор филозофије.

Психолог је коначно скупио храброст да изговори оно што га је деценијама мучило:

          „Професоре, како се испољава Хегелов апсолутни дух?”


Хегел – Јулиус Лудвиг

Лице старца се најпре помрачило, као да га прекрива нека снaжна олуја, а онда је лагано почело да се разведрава и чак помало светли. Светлост је допирала из очију, које су биле плаве. То је тек сада приметио млади српски Лоренц, гледајући како се из дубина појављује препознавање. Одговор је био очекиван:

          „Не у духовитости, драги колега! Апсолутно не!”

На тренутак је пожелео да загрли тог старог човека који је некада био строги професор са вером у свемоћ Духа и филозофских конструкција. Онда је помислио да је руковање сасвим довољно, али се са говорнице зачуо глас ректора, који је поздрављао учесника скупа. Зато су се само још једном погледали у очи и Хегелу је на памет пало нешто сасвим ненаучно:

          „Има кестењасте очи. Шта ако од боје очију зависи наш поглед на свет?”

То заиста није било духовито. Зато је одлучио да прећути. Баш као и зоопсихолог, који је климнуо главом и кренуо ка свом месту у сали. Успут је помислио на Вертера, који му се јавио изненада и без повода. Запитао се како би изгледали његови каснији јади, да се није убио, и промрљао себи у бркове:

          „Не може се све рећи. Није људски да се све изговори. Ни да се пита.”


За ГЛЕДИШТА пише Велибор ПЕТКОВИЋ