Песник и есејиста Ђорђе Матић из Загреба, боравио је први пут на југу Србије у Сићевачкој клисури, током међународне 32. Књижевне колоније Сићево, али и у Библиотеци СТЕВАН СРЕМАЦ у Нишу где је забележен разговор: НЕМА ПИСАЊА БЕЗ ЧИТАЊА!
Ђорђе Матић – Дизајн Миљан Недељковић
Програм међународне 32. Књижевне колоније Сићево, одржан у среду 13. септембра 2023. године на дан Светих Новомученика Јасеновачких. Говори: Ђорђе Матић, песник и есејиста; Разговара: Далибор Поповић Поп; Добацује: Велибор Петковић
Премијера само на ТРИ ТАЧКЕ ГЛЕДИШТА
Учесници Тридесет друге Књижевне колоније Сићево: Зоран Живковић (Београд), Ђорђе Матић (Загреб), Даница Вукићевић (Београд), Лаура Барна (Београд), Бојан Џодан (Београд), Војислав Пантић (Београд), Александар Петровић (Београд), Никола Марковић (Ниш)
Награда Рамонда сербика за вишегодишње стваралаштво којe је оставило посебан печат у историји савремене књижевности додељена српском писцу, есејисти, преводиоцу, издавачу, уреднику, сценаристи, професору др Зорану Живковићу.
Премијерно, нови број @GledistaOnline доноси запис: БЕЗ ЧИТАЊА НЕМА ПИСАЊА, разговор са Ђорђем Матићем, песником и есејистом
Забележено током међународне 32. Књижевне колоније Сићево.
— Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша (@Knjizevnici) December 9, 2023
Подсећамо, међународна Књижевна колонија Сићево је аутентичка књижевна манифестација, једна од најстаријих таквог уметничког облика у Европи. Покретач колоније био је нишки књижевник и преводилац др Мика Игњатовић, а утемељивачи чланови Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша и тадашња Културно просветна заједница.
Препознајући њен значај, Скупштина Града Ниша 2005. године доноси правилник по којем Књижевна колонија Сићево прераста у јавну градску манифестацију чији је оснивач и генерални покровитељ Град Ниш, а организатор Нишки културни центар.
Војислав Пантић и Никола Марковић
Последњих деценије суорганизатори колоније су чланови Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша и Народна библиотека „Стеван Сремац“ Ниш, уз сарадњу са свим градским институцијама културе: Народни музеј Ниш, Галерија савремених ликовних уметности Ниш, а посебну пажњу свим гостима посвети домаћински градска Општина Нишка Бања.
Покровитељ Књижевне колоније Сићево је Министарство културе Републике Србије.
Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша, као темељна организација нишког књижевног сталежа, баштини традицију друштва које је пре седамдесет година основано у Нишу. У данима значајног јубилеја Друштво је, присећајући се свог ранијег назива, основало интернет књижару «Нестор Жучни» да отргне забораву стваралаштво Проке Јовкића, првог српско-америчког песника.
Еп о путовању, Моби Дик, и данас је предмет истраживања јер га је немогуће прочитати у кључу једне књижевно-филозофске концепције; сваку могућност увек прати и супротна, субверзивна струја сумње и неверице. Тиме се дело отвара и остаје недовршено као стално питање коначне метафизичке слике човека и света што му даје непролазну вредност као изазову, надахнућу, интелектуалном путовању. Рад се начелно састоји из два дела: једног, у прилог отворености Мелвиловог дела, и другог који указује на још једну интентио, овога пута претходног читаоца. Његови знаци на маргинама нису ништа мањи инспиратори будућим читаоцима од самог дела.
„…рече Вилдад не дижући очи, а затим настави да мрмља – ‘јер где је ваше благо, онде ће бити и срце ваше.’” (103)[1]
Сред разговора, проф. Видосава Јанковић је застала, погледала ме искоса а изравно питала, „Драгана, ви не прихватате ово мишљење о Мелвилу, зар не?”
Нешто ми је застало у грлу. Нешто сам промуцала. А нешто сада пишем, много година касније, као да враћам стари дуг.
СТАРИ ДУГ
Нисам се много опирала, тада, бар не гласно, читању Мелвила у форматираним контекстима, једнозначним, са тек понеком сумњом, ту и тамо. Али се зато цело моје биће, изнутра, бунило против тога да ми се прочита књига и коначно „објасни” и да концепција „филозофије преко књижевности” односи превагу над „филозофијом у књижевности”, ближој Мелвилу.[2] Ова прва могућност, и то не само када је у питању филозофија, већ и друге, предпостојеће, већ потпуно разуђене теорије – теолошке, политичке, културалне – представљала је облик завршености па је и отимала, између осталих, и дрску, проблематичну сагу о лову (потери, прогону, погрому) на белог кита од оних, жељних да и сами са њом, имагинативно, пропутују. То би их путовање превело, мелвиловски речено, из статуса читаоца-посматрача, нагрижених залудном чежњом за знањима изван хоризонта, у статус читаоца-учесника или (са)говорника, способних да зароне у пустоловину његовог дела:
Волим све људе који роне”, писао је Мелвил у писму Дукинку, „свака риба може да плива близу површине, али је потребно бити велики кит да би се заронило на дубине од пет миља и више […] (говорим о) свим скупинама мисаоних ронилаца који су, од постанка света, умели да зароне и поново изроне закрвављених очију.(Davis – Gilman 1960: 78)
Ништа од тога нисам рекла тада али је проф. Јанковић сигурно све прочитала у мојим уморним очима: то дубоко роњење по књизи, и по још неким незавршеним читањима. И мој отпор према тумачењима да негде, тамо, постоји неки кључ, шифрарник, неки „истинити садржај” који пакује Мелвилово дело у референцијални формат,[3] одводећи га, при том, из фиктивне, књижевне дубине у „срамни плићак” површине. Уз помоћ методе, учитеља или гуруа.
ДОБА ВОДОЛИЈЕ: no teacher, no guru, no method
Биле су то младе године, године неприпадања. Свет и његове опсене су се мериле по дистанци коју си заузимао према њима. Доба је било политички клизаво, водолије су рониле и давиле се у рату са раковима и шкорпијама, а Луси одлазила на небо, са или без дијаманата. Било је ин бити аут, језик се оштрио на већ рушевним идеологијама, фармерице су се природно цепале, а у ушима је бубњао главни човек осамдесетих, Ван Морисон и његова посланица У врту (“In the garden”, 1986).
… И ОТАЦ
На летњем пљуску, или „кад год ми (је) влажни новембар ромиња(о) у души”, као „биће, начисто пукло” (“a creature all in rapture”) (МОРИСОН 1986) под разним притисцима, и црним мислима, понављала сам мантру о безучитељском свету, самосвојности и оно мало преосталог морала који ме је спречавао да скидам људима шешире са глава, на кишним улицама:
Не! за учитеље, гуруе, методе!
Тако је говорио Ven the Men, како смо га звали. Говорио је: овде смо само ти и ја и природа, „и отац у врту”. Не! говорили су, давно, и бунтовни, сетни и одметнути Хоторн, и Мелвил, и ти и ја, али је пометњу, и тада, уносио „отац у врту”.
ПЕСАК & ТРАВА, ДИВЉЕ & ПУСТО
„Ти” и „ ја” смо лако могли бити два некадашња беркширска суседа, Хоторн и Мелвил, која су се, после станке од три године, срела једног прохладног дана, 12. новембра 1856, како записује Хоторн у свом дневнику, и пошла у „прилично дугу шетњу” обалом Ирског мора, крај Саутпорта: „Песак и трава. Дивље и пусто. Јак ветар. Добар разговор”. (ПАРКЕР 2005: 300) Мелвил је у то време запослен у америчком конзулату у Ливерпулу, и, како сведочи дневник, изгледа као и обично „сем што је мало блеђи и можда мало тужнији” (ПАРКЕР 2005: 300) – „запуштен,[4] брбљив, двосмислен” (ПАРКЕР 2005: 300):
Спустили смо се у једно удубљење међу пешчаним динама (штитећи се од јаког, хладног ветра) и запалили цигарете. Мелвил је, као и увек, започео да расправља о Провиђењу и будућности, и свему што лежи ван домашаја људског разумевања, и обавестио ме је да је он ‘поприлично решен на самоуништење’; али још увек не изгледа као да га је то предвиђање умирило; и, мислим, неће се он ни смирити док се не домогне каквог дефинитивног уверења. Чудно колико истрајава – а истрајавао је од када сам га упознао, а вероватно и дуго пре тога – у лутањима тамо-амо по овим пустарама, једнако суморан као ове пешчане дине између којих смо седели. Он не може нити да верује нити да се осећа удобно у свом неверовању; а превише је поштен или храбар, а да не покуша да чини једно или друго. Кад би био религиозан човек, био би један од најискреније религиозних и смерних; он је врло узвишене и племените природе и много вреднији бесмртности од већине нас. (ПАРКЕР 2005: 300)
Али, религиозан, није био. Ни учитељ, ни гуру. Као у малопређашњим стиховима, у њему су се човек, природа, али и „отац у врту”, прелили у скуп филозофских и теолошких појмова које је, како наводи Паркер, превео у милтоновске речи: „зацртана судбина, слободна воља, апсолутно предзнање” а записао у свом дневнику од 13. октобра 1849 (“Fixed Fate, Free-will, foreknowledge absolute” према Паркеру 2005: 300). А онда их је, опет, превео у велико океанско путовање, епску фантазију, којом је разбио и последњи бастион једнозначне, затворене, тоталитарне, „црне” мисли – метод – а оставио књигу, отворену.
ИЗМЕЂУ УБЕЂЕЊА И СУМЊИ
Мелвилов отпор према методу, односно, систематизованој мисли као потки око које би се плело књижевно дело, на тај начин кохерентно и компактно, могао се делимично приписати његовој негативној способности, односно, како је дефинисао Китс, способности „да живи у неизвесностима, мистеријама, сумњама а без икаквог иритирајућег потезања за чињеницама и разумом”, задовољан „са полу-знањима”. (Keats 1818). С тим што је Мелвил и те како потезао за чињеницама, и те како потезао за разумом а исувише био далеко од задовољства полузнањима. Сасвим супротно: његови ликови у епу о потрази за белим китом далеко су од малодушности, компромиса или самозадовољног квајетизма; они су отворени према свим искуствима (ма како претећим по њихова уверења или чак животе) у потрази за хоризонтом когниције, за целовитим, апсолутним истинама, од приповедача Исмаила до главног, капетана Ахава, уз хор разноразних гласова са копна и са мора. Они представљају плејаду ставова, епистемиолошких позиција, од здраворазумских до посвећено-фанатичних.
И сваки од њих има своју тезу а већина и анти-тезу, управо како показује Дејвид Еванс, као што и сам Мелвил, у међупростору између вере и неверице, осцилира у наративним потезима, иронијским и самосвесним дигресијама, жанровским преклапањима, мешању књижевних врста и подврста, и, уопште, у таласањима о којима пише Хоторн. Растрзан између уверења и сумње, између потребе за припадањем и немогућности прихватања тог припадања, он једино успева да успостави равнотежу у заузетим гледиштима тако да нико, од грдосије кита до опседнутог капетана, од уљудног канибала Квиквега до приземне посаде, не однесе превагу над светом који, ако тоне, тоне у целости, остављајући за собом једино причу о свом (само)уништењу.
Да сумња остаје отворена и да се не може приписати чак ни једном препознатљивом филозофском правцу као што је скептицизам (иако и он резонира у делу, кроз ликове, есејистичке коментаре и евокације значајних представника), Еванс показује многим примерима одсуства „гуруа и метода”: њихово место заузимају инверзије, контрасти, вишесмислености, осцилације.
Под инверзијом се у Мелвиловом делу подразумева преокретање традиционалних уверења и поступака; на тај начин, онеобичава се свет његовог дела и свет изван њега, избачен из удобног лежишта навика, менталних, културалних.[5] Управо како је, оцењујући начин на који се хришћански наук нашао уплетен у апокалиптичну Мелвилову сагу, закључио један критичар:
Мелвил је био велики библијски нескриптурални писац. Све је могуће, а заиста је и улога читаочевог пута да то и очекује, то изврнуто, окренуто наопачке, покидано и реконструисано у своје супротно огледало. У Мелвиловим рукама све библијско што се уопште може доживети – сасвим сигурно и хоће. (Cady 1983: 33–35)
ИЗБАЧЕНИ ИЗ ЛЕЖИШТА
Један такав преокрет, да поменемо, јесте и ново одређење концепта „копна” и „океана”. По искуственој, културалној навици, копно је знак спаса, спасења, и пратеће сигурности, удобности, стабилности. Супротно томе, океан је непрекидно кретање, несигурност, неизвесност: не чуди да су древни богови показивали своје право лице тек на таласима. У Моби Дику је супротно: копно је издајничко и робовско, стагнација, конформизам, материјализам и лажна сигурност, живот у незнању и духовној оскудици: богатство се отвара тек на пучини (или, мелвиловски, у „бескопнености”), где се искушавају не само божје моћи него и људске, и, можда, крије или не, нека претпостављена, коначна истина. Она је, у бити, на страни океана јер се „на пучини налази највиша истина, где обале нема, где је бескрајност као бог” (137). Што на час враћа на архетипску слику врта, тебе и мене и природе… и оца који јесте и није бескрајност, присутност и одсуство.
Сличан преокрет доживљава и симболизам боја, промена њихових асоцијативних значења: бело је, од давнина, симбол невиности, чистоте, доброте, у западној култури. Код Мелвила се белим боји велики кит, ултимативна мистерија, којој се може приписати крајње добро или, вероватније, зло али која, на крају, односи са собом све актере великог лова, па и сам брод (уз јединог преживелог, спашеног захваљујући црном добром човеку).[6] Бело је, и у другим његовим делима, иако културно доминантно, опако а црно недовољно познато али углавном добро. Ништа мање нису пробитачне инверзије божанског и ђаволског, када, примера ради, капетан Ахав крсти харпун, умочен у … крв, у име ђавола а не бога.[7]
Ови примери су добро познати, уз мноштво других, који налажу сталну будност у читању дела (ништа мање од позорности морнара-осматрача на високом јарболу), као и његову протејску природу. Њу усложњава и оно што Џонатан Криминс назива „обрасцем инверзија” када се жанрови „гњезде” једни у другима како би дестабилизовали нарацију и омели је да се усидри у једну једину концепцију.
Отуд се у делу преплићу, пре свега, фикционални и нефикционални жанрови, а затим есеј и драма (трагедија), романса и роман, али и проповеди, научни елаборати, елементи готике и фантастике, и сл. Слично се мешају и стилови: од дискурса морнара, морнарске (и опште) свакодневице преко изравног излагања до високе реторике, лирских излива, дескриптивних извештавања, идиоматске прозе, фантастичних пројекција али и коментара на актуалне догађаје и писања.
У свом том комешању, дестабилизује се „свет брода” („свет копна”) самосвесним коментарима, онеобичавајућим метафорама, изненађујућим поређењима, духовитим опаскама и сталном иронијом – као да сам приповедач, Исмаил, подрива своје стварање, и, попут Пенелопе, разграђује оно што гради. No method.
Сличну улогу имају и контрасти – да унесу сумњу, подрију искључивости, укључујући и оне у самој нарацији, и да, истовремено са конструкцијом, изврше ауто-деструкцију. Општем утиску субверзивности доприноси и јачина контраста, дистанца између супротстављених екстрема.
Тако се контрастрирају епистемиолошке позиције које ликови заузимају; на једном крају је хубристички, пркосни Ахав, са тврдњом да истина „не познаје границе” и да му је истина белог кита и те како доступна, у његовој (анти)херојској опсесији, док је, на другом крају, Исмаилов много понизнији став, „Не познајем ја њега, нити ћу га икад знати” (459). Другим речима, на једном крају је издвојени и аскетски вођа, Ахав, претеча мономанијакалних лидера 20. века, а на другом посада у хомосоцијалној мрежи, са својом путеношћу, енергијом, виталношћу и солидарношћу, жудна да задовољи своје „обилније, дневне апетите” (261).
Осцилације у писању, показује Еванс, очите су у широком луку, од шекспировских солилоквија капетана Ахава, до смиреног, поигравајућег Исмаиловог дискурса (или, како Мелвил наводи у једној потоњој метапесми, од „лудачког крешенда” до „тужних нота”).[8]
Читање таквог текста је, наставља Еванс, налик на пловидбу морнара по узбурканом мору, морнара који се упиње да се ухвати за нешто док му палуба измиче под ногама – што је налик на стање самог Мелвила у Хоторновом опису. Слична слика важи и за друге видове дела, „биполарне”, како их критичари називају истичући екстремне промене расположења, екстремне стилске и жанровске промене, од „дезинтеграције до кохеренције”,[9] од „депресије до манијакалне узаврелости”.[10]
Ови и други бројни примери указују да Мелвилово дело прожимају супротстављене тенденције, а да је тако створена драмска тензија, у бити, „негативна”, речено Китсовим језиком и стога – мистериозна, изазовна. Али, чак и овакав преглед „биполарних” црта као потврде његове „нескриптуралности” већ је сам по себи подложан сумњи и даљој анализи – ако смо, примера ради, указали на инверзију белог и црног, или бога и ђавола, онда је тешко затворити ову оцену, упаковати је у критички формат а пренебрегнути описе који ремете бинарну матрицу па се, у јукстапозицији, налазе и сатанске и Христове одлике у приказу Ахава, и сл. Таквим комбинацијама, вишесмисленостима, обилује дело и потврђује Китсову претпоставку о мултивалентној истини.[11]
ОД ГВОЖЂА ДО ПЕРЈА
Да је осцилирање међу екстремима својствено романтичарима на- гласио је и Китс у једном писму свом пријатељу, Бенџамину Бејлију, из 1818. (на годину пре Мелвиловог рођења):
Две најдоминантније мисли у људском уму су два пола његовог света око којих се он окреће па је, за њега, све или јужно или северно њиховим посредством – Ми смо само на три корака далеко од перја до гвожђа. А сад, мој драги пријатељу, морам ти једном заувек рећи да немам ниједну идеју истине о иједној од мојих мисли – ја никада нећу бити логичар јер не марим да будем у праву, кад завршим са полемисањем и кад сам у правом филозофском расположењу. (KEATS 1818)
Као и Китса, и Мелвила затичемо на размеђи полова, у неком полукораку, како је указао Хоторн, вере и сумње, или, како је указао Емерсон, истине и опуштања.
ИЗМЕЂУ ИСТИНЕ И ОПУШТАЊА
Слично је изразио и Емерсон, у есеју „Интелект”:
Бог нуди сваком уму избор између истине и одмора. Бирајте шта вам драго, оба не можете имати. Између њих, као клатно, човек осцилира. Онај у коме доминира љубав према опуштању […] добија одмор, комодитет и углед; али он затвара врата истине. Онај у коме доминира љубав према истини, тај ће се трудити да буде далеко од свих сидришта и тај ће пловити. (Emerson 1841)
А та је пловидба, за Мелвилове чезнутљиве посматраче океана које нагриза нервоза „опуштања и комодитета” и који би је радо заменили за пустоловине далеко од сидришта, једнака читању, са оловком у руци, сличног трагача, распетог између жеље за сигурношћу декодираног текста и неизвесности никад довршеног или, чак, прекинутог путовања.
НАВИГАЦИОНИ ПОКАЗИВАЧИ
Хетероглосна и палимпсетска природа Моби Дика као да је створена за велика читалачка путовања; ако се томе додају самосубверзије, подривања привремено успостављених значења и слични знаци лебдења између могућности, добија се шлегеловски спој имања и немања система, јединство потпуно диспаритетних елемената који, у том сједињавању, индукују креативну, продуктивну тензију.
То је, уједно, вид романтичарске ироније која се, у естетском смислу, исказује у „жељи за целовитим уметничким делом, али и иронијским напуштањем дела у тренуцима пародијске дисолуције”. (CRITcHLEY 2004: 135)
Тај двосмерни порив, ка самостварању и самодеструкцији, метафорично је илустровао и сам Мелвил, у поглављу „Један вењак у Арсацидама” када бог-творац поприма облик ткача, са плодном земљом као разбојем и на њему раскошним ћилимом „где су бркови са лијана сачињавали потку и основу, а бујно цвеће шаре” – у тој набујалој лепоти, бог-ткач, невидљиви, не може да држи ткање под контролом: „чунак лети, шаре искачу и даље са разбоја; израђени ћилим као бујни поток стално јури даље” (543). Па и Исмаил, у том испреплетаном хаосу, и кад узме клупче канапа и крене да лута по костуру мртвога кита, међу „његовим многобројним кривинама, засенченим низовима стубова, и по његовим луговима” (544), на крају утврди да „ничега тамо није било сем костију” (544). Зато и читање о његовом путовању, и лутање кроз лавиринт речи, не поседује никакав свеобухватни систем. Уместо њега, на крају читалац/критичар, располаже само „димензијама костура”, или, како их назива Еванс, навигационим показивачима док се креће између утицаја, књижевних и филозофских, Мелвиловог дела – а притом зна да ниједна његова критичка мисао не може бити крајња или неотуђива.
ФЛУИДНО ДЕЛО И ЊЕГОВИ НАМЕРНИЦИ
Читаочева пловидба (или рута) је вођена само показивачима, и то не само у једном издању већ, као што то бива, по речима Џона Брајанта, у такозваним „флуидним текстовима”, у многобројним „материјалним верзијама” (укључујући бројне преводе), и у распону од самих догађаја о којима се приповеда преко вишемесечне пустоловине писања до пустоловине читања – а ту последњу пролази сам читалац, корак по корак, заједно са главним јунацима. И сви они, учесници у књижевном феномену, могу имати слободу навигације, између задатих знакова, односно, слободу интерпретације.
На њу је, међутим, упозорио Еко, дижући глас против извесних невероватних, неодговарајућих или чак потпуно немогућих интерпретација текста (које Еко чак, у екстремним случајевима сматра параноидним претераним интерпретацијама (BONDANELLA 1997:129).
Управо како је и указао у својим Танеровим предавањима: „Ја прихватам став да текст може имати већи број смисла. Али одбијам став да текст може имати сваки смисао” (BONDANELLA 1997: 130).
Са грехом тзв. претеране интерпретације срећу се професори књижевности у својој наставној пракси, на курсевима читања и тумачења књижевности, скоро сваки дан. Боре се и са собом и са својим саговорницима против „учитавања”, извођења прешироких хипотетичких референци или читања текста кроз себе и у односу на себе. Самим тим се труде да наведу и себе и друге да потврду о свом мишљењу, пре свега, налазе у појединостима у тексту.
Данас, међутим, знамо да је свако читање метатекстуално и води у такозвану „претерану” интерпретацију. А њу, пак, Харолд Блум види као креативну. То паралелно постојање „себе” и дела, и паралелно одвијање својих мисли и гласова у делу, и њихово сусретање, повезивање или раздвајање, за Блума су одличја креативности успостављене међутекстуалне везе: ти се текстови међусобно надахњују и њихово преплитање води у нову, иновативну, свежу обраду.
Међутим, између те две поларности, Екоове осуде претераности и Блумове похвале сажимања стварности „себе” и фиктивности дела, могу се наћи још неки гласови у врту, испражњеном од методе, гуруа и учитеља.
ГЛАСОВИ У ВРТУ
У међупростору, између аутора, читаоца и дела, може се појавити још неко. Може се наћи, у пред-електронско време, у штампаном формату, неки његов знак. Као што неписмени Квиквег оставља свој знак, на телу Моби Дика. У америчком издању, то је покрстица x а у старијем, српском, то је бесконачност, ∞ (117).
Са сличним знацима, расутим по књигама, уписаним пером или оловком, отварају се још нека путовања, са неким другим тумачима. Као и сви други, и ови слепи путници, путују и читају (се). Назовимо их Претходни Читаоци. А њихово читање исписала је…оловка.[12]
… И ОТАЦ
Године 1969. београдска Народна књига издала је Мелвиловог Моби Дика у преводу Милана С. Недића, а са предговором Видосаве Јанковић. Исте године, мој отац је купио ту књигу, кренуо да њоме путује, али је, на почетку тог и буквално недовршеног путовања, отишао, из врта, заувек.
Мој отац или Отац (ти, ја, анти-Ахав, Ахав, Јона, Јов, бог, ђаво), за мене, у раном детињству, био је ништа мања тајна од оне која је прогањала Мелвила, и још неке. А када сам, много година касније, отворила књигу и, неочекивано, пронашла његове знаке, кренула сам да читам на два нивоа: Мелвилово дело и читаоца Мелвиловог дела, његово подвлачење црвеном оловком, танком, стидљивом и чак, једва видљивом, по којој је моја немилосрдна, професорска, црна, ударала из све снаге.
Снаге извежбане на читањима Других Претходника, тајне азбуке проф. Бранкице Пацић и још тајнијег кодног система проф. Вучковића. Ти моји капетани, мој отац, професори, заузели су међузвездани простор а оставили навигационе показиваче: упитнике, упадице, прибелешке, уметнуте папириће, чак, да се лако окрену на часу, или прочитају у глуво доба ноћи, кад не помаже ништа – а помаже. Све су то била виртуална издања једне или више књига, оне Мелвилове, или о Мелвилу, или о себи, ту, у Мелвилу. Никад завршена или, боље, у сталном настајању.
Део из текста– Благо оца Радована: о незавршеним читањима Мелвиловог „Моби Дика” / Драгана Р. Машовић // Да баштинимо вечност свеколику / [ед. Александра В. Јовановић, Милица Спремић Кончар, Сергеј Мацура, Александра Вукотић]. – ИСБН 978-86-6153-551-2. – (2019), п. 221–240.
Сахрана проф. др Драгане Машовић ће се обавити у уторак, 5. 12. 2023. године на Новом гробљу у Београду у 13 часова. Окупљање ожалошћених је у 12 часова, а опело у 12.30 часова. Комеморација поводом смрти поштоване и драге колегинице биће одржана у среду, 6. децембра 2023. године на Филозофском факултету у Нишу са почетком у 12 сати, у амфитеатру 21.
фусноте:
[1] Сви наводи из Моби Дика из издања датих у литератури и у тексту. Мото је, у самом делу, преузет из Новог Завета у коме се помиње на више места, рецимо, у Јеванђељу по Матеју, гл. 6. Такође, сви преводи у раду су ауторкини сем ако није другачије наведено.
[2] Тачније, „филозофија у књижевности” подразумева да је предмет филозофске намене дато књижевно тумачење у смислу замишљеног, уметнички створеног света, „од- нос у коме је филозофија подређена намери и функцији књижевности па се, сходно томе, аспект дефинисан као филозофски (…) може идентификовати као интегрални део, или, као делимични конституент естетске вредности.” На другој страни, „филозофија преко књижевности” упућује на „употребу имагинативних књижевних форми као средстава излагања ради што ефикасније комуникације филозофских концепција већ у потпуности разрађених”. (Lamarque – Olsen, 1994: 391–392).
[3] Реферирајући на размишљање (Стенлија) Кавела о томе како књижевност и филозофија усмеравају пажњу на иста фундаментална питања, Гибсон тврди да когнитивна димензија књижевности лежи у „њеној способности да делује на истине које већ поседујемо”. Фикционални наратив можда нема способност да изности аргументе засноване на ванкњижевним истинама али може да исказује „обрасце истицања, вредности и значаја” показујући нам шта је то што се „ставља на коцку“ ако заузмемо одређен интелектуални став”. (Evans 2013). Navodi iz Gibsona (Gibson 2007: 102)
[4] Пише Хоторн, „Он је особа врло џентлментских порива у сваком погледу сем што је помало хетеродоксан у погледу чисте одеће”. (ПАРКЕР 2005: 300)
[5] Међу многим радовима који указују на дестабилизацију традиционалних наратива посебно место заузимају библијски мотиви, очигледни у мањим структурама дела (проповеди оца Мепла) али и на ширем плану романа, посебно прича о Јову (чија је инверзија прича о Ахаву или анти-Јову) (видети Schippe, Stetson, 2006; Paffenroth, 2004) и прича о Јони.
[6] Као најважнија, данас, и с обзиром на стање савременог света, јесте Мелвилова инверзија тадашњег и вишевековног увреженог односа према Другом, оличеном у Квиквегу чија племенитост надилази ускогрудост белог човека. Приповедач Исмаил, скептичан према нарави белих хришћана, закључује већ на првим страницама романа да је „боље спавати са трезним канибалом него са пијаним хришћанином” (40).
[7] „Ego non baptismo te in nomine Patris, sed in nomine diaboli – бесно заурла Ахав кад гадно гвоже прљећи стаде гутати крв при крштењу”. (590)
[8] Херман Мелвил, „Еолска харфа” („The Aeolian Harp”), у стиховима: „Почуј харфу у јауку прозора /Под ударима ветрова са мора:/ Како вришти у лудом крешенду/Па умире у нотама тужним!”
[9] Џон Брајант је писао о „флип-флоп” кретању у Мелвиловој прози, између дезинтеграције и кохеренције, (BRYANT 1993: 184, 200).
[10] Коментар Џона Апдајка у коме се даље каже да су осцилације заправо „пулс који се може осетити у храбрим изливима његове прозе” (UPDIKE 1997: xiii).
[11] Можда на овом месту треба додати и бројне одлике микроструктура стила која замагљују поларитете, пребацују, да кажемо језиком романтичара, „вео” преко изравних слика, језиком чија је синтакса збуњујућа и неретко надреална, стварајући атмосферу сањалачку и тајанствену; уз море архаизама, латинизама, неологизама, посебно именичке речи са суфиксом „ness” (безобалност, безкопненост); затим, приповедање обилује тропима, а нису ретке ни оксиморонске конструкције у карактеризацији (Ахав је, тако „добар човек који псује” (106) а Квиквег „чист људождер који пријатно изгледа” (40) док је за капетана Пилега Ахав „сјајан, безбожан човек што на бога личи” (105).
[12] Путовања књига у разним издањима, у разним културама, а према важећим звезданим консталацијама, навела су проф. Младена Јовановића да ме упозори, у време мог рада на Фокнеру: „Пазите, полако са Фокнером и Авесаломом. Можда не знате, тада је Фокнер добио налив перо и пунио га наизменично плавим, па зеленим, па црним мастилом а да га није пажљиво брисао – само га је пунио и писао – па се на рукопису књиге виде промене боје, у нијансама. Зато, опрезно!” Штампа је то изједначила, избрисала те нијансе. За добар део света, Фокнер је остао једнобојан, тамо где се поигравао. Ту и тамо, ипак, једнобојност су разбиле боје, његових читалаца.
Књижевна кретања, у недељу 17. септембра, означила су да је завршена међународна 32. Књижевна колонија Сићево која је 2023. године почела у уторак 12. септембра у живописним пределима Сићевачке клисуре.
Посебно место у оквиру овогодишњег садржаја заузели су Књижевни концерт у Основној школи Радоје Домановић, омаж Надежди Петровић поводом 150 година од рођења на самом отварању, разговор о Вештачкој интелигенцији испод трема зграде колоније у Сићеву, представљање свих учесника у градској библиотеци, обилазак нишких културно-историјских споменика, али и додела престижне књижевне Награде Рамонда сербика, за вишегодишње стваралаштво којe је оставило посебан печат у историји савремене књижевности, ове године уручено српском писцу професору др Зорану Живковићу.
Учесници Тридесет друге Књижевне колоније Сићево: Зоран Живковић (Београд), Ђорђе Матић (Загреб), Даница Вукићевић (Београд), Лаура Барна (Београд), Бојан Џодан (Београд), Војислав Пантић (Београд), Александар Петровић (Београд), Никола Марковић (Ниш)
Међународна Књижевна колонија Сићево је аутентичка књижевна манифестација, једна од најстаријих таквог уметничког облика у Европи. Покретач колоније био је нишки књижевник и преводилац др Мика Игњатовић, а утемељивачи чланови Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша и тадашња Културно просветна заједница.
Препознајући њен значај, Скупштина Града Ниша 2005. године доноси правилник по којем Књижевна колонија Сићево прераста у јавну градску манифестацију чији је оснивач и генерални покровитељ Град Ниш, а организатор Нишки културни центар.
Последњих деценије суорганизатори колоније су чланови Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша и Народна библиотека Стеван Сремац Ниш, уз сарадњу са свим градским институцијама културе: Народни музеј Ниш, Галерија савремених ликовних уметности Ниш и Општине Нишка Бања итд. Покровитељ Књижевне колоније Сићево је Министарство културе Републике Србије.
На Фестивалу нишке књижевне панораме одржаном у Дому омладине Београда у петак 24. новембра, приказан је у оквиру програма краткометражни филм са овогодишњим учесницима Књижевне колоније Сићево чији је аутор Далибор Поповић Поп, продуцент Горан Станковић, сниматељ Мирослав Митић, монтажер Емил Кесер, а снимљен је у продукција Портала ГЛЕДИШТА.
Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша, као темељна организација нишког књижевног сталежа, баштини традицију друштва које је пре седамдесет година основано у Нишу. У данима значајног јубилеја Друштво је, присећајући се свог ранијег назива, основало интернет књижару «Нестор Жучни»да отргне забораву стваралаштво Проке Јовкића, првог српско-америчког песника, који почива на нишком Старом гробљу.
Упркос провали облака у Београду и саобраћајном колапсу, трочасовни програм Фестивала нишке књижевне панорамеје почео како је и најављено премијером краткометражног поетског филма: Дистрофија блуз – дневник (не)обичног живота. Након тога су се ређале тачке програма у којима су учествовали: Звонко Карановић, Дејан Илијић, Александар Костадиновић, Ханс Пити Орли, Иван Цветановић и Далибор Поповић Поп. Програму су такође присуствовали Урош Миљковић, Игор Рил, Милена Мишић Филиповић, Огњен Авлијаш, Марко Ђурић, Војислав Пантић, и многи други.
Фестивал нишке књижевне панорамеБеоградска премијера поетског филма Дистрофија блуз – дневник (не)обичног живота Александар Костадиновић, часопис ГРАДИНАЗвонко КарановићИван ЦветановићДалибор Поповић ПопДејан Илијић и Ханс Пити ОрлиУрош Миљковић
Портал СИНХРО досноси тренутке исписане светлошћу из објектива Наташе Рајаковић.
На Фестивалу је премијерно приказан и краткометражни филм о међународној 32. Књижевној колонији Сићево, након чега је била приређена ретроспектива три деценије ове угледне књижевне манифестивације. Фестивалом Проповедање ватре обележен је јубилеј седамдесет година од изласка првог броја нишког књижевног часописа Гледишта, као и пуних седам деценија рада Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша.
Након премијере у Дому омладине Београда од сада доступан и на интернету
Станислав Винавер и некадашњи ентеријер Народног позоришта у Нишу
Штампано у првом броју часописа ГЛЕДИШТА октобра 1953. године у Нишу
Тражите од мене, у вези са својом анкетом о позоришту, да вам нешто кажем о потреби или излишности савременога репертоара. Мислим да је савремени репертоар неопходан, па макар био и слаб и преслаб.
Живот се стално мења, а говорни акценти и говорна мелодија добијају стално нове одблеске и одсјаје. Оно што се некад моћно наглашавало, губи од нагласка у садашњем говору, и обратно: што је некада изгледало споредно, добија снагу и значај. Зато је велики савремени песник Елиот тражио: да се понова приближимо простонародном говору.
Зашто, упитајмо се опет и опет? Зато, што је ова убедљивост у боји гласа, у треперењу гласа, у акцентима, у ритму, у застанцима. Нека је мисао и нека је осећај већ и не знам како одређен и разговетан, ипак, ако се реченице не изговоре како треба, оне губе од своје убедљивости, значаја, важности.
А језик, као носилац убедљивости, располаже акцентима, ритмовима и застанцима, не само на предвидљив начин, него и на начин посве непредвидљив.
Свако доба има своју језичну убедљивост. Ствари које су некада биле наглашене нада све, у модерној реченици добијају сасвим другу звучну улогу. Убедљивост мења свој ритам: нешто се круни током времена, нешто се изнова сазнаје.
Зато се морамо држати живога језика, јер само он омогућава да будемо убедљиви и изразити, па и свесни и разумљиви.
Језик се стално обнавља, а још најмање у појединим речима и изразима. Он се обнавља тоном, преливима, скоковима, нијансама, колебањима, и свакојаким звучним покретима, који нису пописани, ни у граматике уписани, али који су гвоздени закони свакога раздобља.
Зато треба обновити чак и старе преводе. Већа је мука са старим текстовима. Смеју ли се мењати? Ако их буквално не мењамо, ипак наше данашње фразирање посве им мења смер, правац и снагу.
Да би се сачувао дух убедљивости појединих писаца, мора се прибећи новим језичним нагласима и прегласима. То ми чинимо чак и нагонски.
Потребно је да смо савремени: да бисмо могли да се служимо како треба савременим језиком. Српски књижевни језик необично се променио у току последњег столећа. Више но иједан књижевни језик садашње Европе. Тај језик данас, изражава најтананије слутње, а не само древне епске замахе!
Он то не постиже новим речником, колико новом говорном мелодијом. Закони тих промена очевидни су. Граматичари их нису утврдили, нису ни сањали о том да их утврде. Тај наш нови језик, та наша нова мелодија — драматични су.
Они занемарују излишне нагласке, и своде их на најмању меру. Они одбацују све излишне дужине.
Архаични наш човек, од пре сто година, не би уопште разумео садашњи говор — ма да би, наравно, разумео поједине речи које су остале исте. Душа нашега говора променила се. Она је модернија. Она је тананија. Она је озарена модерним тежњама и сновима. Она има другу перспективу, друге односе у реченици.
Погледај документарни филм ВИНАВЕР Режија – Петар М. Теслић Производња – Телевизија Београд 1991.
За то се неговање новијег репертоара — израженог, неминовно, на садашњем нашем драмском и ужурбаном језику, – намеће: не само као потреба времена, већ и као нешто неминовно у сваком погледу: ми морамо да будемо дословни свету у коме живимо, и себи самима.
Можда би неко рекао и ово: ако је тежиште проблема у новом говору, у новој говорној мелодији, Онда — узети старе текстове и стари репертоар, па их прерадити у новом духу.
Тај рецепт важи само донекле, јер наш нови језик, наша нова говорна мелодија више пристају уз модерни живот, изражен модерним репертоаром, у коме нема архаичних заокрета и околиша.
Одломак из рукописа романа Повратак из пакла, Вукосава Делибашића, овенчаног нишком градском књижевном наградом СЛАВИША НИКОЛИН ЖИВКОВИЋ, на конкурсу Друштва књижевника и књижевних преводилаца, за најбољи необјављени књижевни рукопис написан на српском језику 2021. године.
Увече Мирјана није могла заспати. Она је, без сумње, знала да је Мрдеља Војину смјестио робију. Док је била дјевојка, он се стално мотао око ње. Мучио се и удварао, а она га је енергично одбијала. Неколика дана након вјеридбе срео је и отворено јој рекао: – Није он за тебе. Зажалићеш. Ти си сељанка, а он је већ сада на важној функцији. Брзо ће га премјестити у Комитет, већ је добио стан у граду. Оставиће те и онда ћеш се сјетити Мрдеље.
– Због тога, иако ни крива ни дужна, себи је додавала дио гриже савјести због Војиновог страдања. Он је ономад дошао и не зна шта је њој тај човјек кварног морала приредио. Њој и њему, мислила је, можда баш због ње.
– Допадала сам му се. На почетку је вјероватно имао озбиљне намјере. Кад сам га одбила, није могао поднијети. Прорадила је болесна сујета, па није бирао начине да ми се освети, а можда ме стварно желио имати за жену. Ко зна шта све може стати у луду главу безобзирна човјека. Хтјела сам Војину да испричам, но нас дјеца прекидоше, а можда боље сада што нисам. Испричаћу му кад се мало опорави. Повриједиће му то незацијељене ране. Погодиће га кад сазна праву истину о Мрдељи. Превише је скрхан кад послије толико времена и силне жеље није ни покушао да ми приђе као муж. Но, вријеме открива све, али и ране лијечи. О каквој својој кривици ја размишљам?
Мрдеља свјесно служи својој несрећи. Војин је и овако сломљен тек изашао из те таме, која му је сузила поглед на живот, па мисли да су овдје бољи људи од оних који су га мучили на робији. Исти су тамо и овамо. Гдје год човјек оде, сам себе, своју памет и своје поштење са собом носи. Војин можда само сумња да је Мрдеља једно велико ништа. Требаће му времена да сагледа и упозна његов накараднији карактер од онога који је до сада познавао. Несрећне околности и бриге су нас промијениле и гурнуле у ову црно-бијелу стварност и зачарани круг из којега морамо што прије изаћи. Није ово крај животу.
Живот иде даље. Марко и Марица су наш живот – тјешила се у мраку.
Зауставила је дах да ослушне дисање дјеце. То јој скрену ток мисли које се ноћас у овој помрчини надовезују једна на другу, без циља, без реда, без утицаја њене воље. На њену радост, кад је поред себе осјетила живот дјеце, мисли су кренуле ка срећнијем дијелу живота.
– Млади смо. Ако Бог да, биће још дјеце. Најсрећнији дан у моме животу је онај кад сам их родила, Марковдан кад се сунце појављивало у освит зоре. Осјетила сам благи бол подно крупног и облог трбуха. Нијесам тада знала ништа о порођају, нити да носим њих двоје. За мене је то био непознат бол, а у ствари и није био неки бол. Навикла сам била да се копрца, мислила сам једно је у стомаку. Зато Војину ништа нијесам говорила.
Како је дан одмицао, стомак је бивао све немирнији. Почели су болови. Свекрви бих одмах рекла, но она, нека јој Бог душу прости, била ми је ка мајка, бијаше тада отишла у град код сестре, па сам на крају морала рећи Војину. Наљутио се што му прије нијесам рекла. На вријеме би отишао по мајку, како би ми помогла да се породим, па је мало и загаламио:
– Мирјана, ти се порађеш, а мајка није ту. Што ми јутрос нијеси рекла кад кажеш да је тада почело?!
Хајде, зваћу Марију Петкову. Ту, није далеко. Она је искусна и вјешта око порађаја.
Кад су се вратили, Марија је оставила Војина пред кућом, а она ушла код мене, па одмах с прага: – Нека је са срећом, снашо! Не бој се. Сад ћемо ми – каже ми. – Лако је то, ја сам једанаесторо родила, па ништа ми није било. Само се опушти и слушај ме. Ја сам се већ вртјела горе-доље на сламарици поред огњишта, а она је клекнула поред мене, опипала ми стомак:
– Добро је, трбух се спуштио. Брзо ће. Клекни. Ухвати се објема рукама за ову столовачу. Држи чврсто и диши дубоко. Диши… Диши… Дубоко диши и помало гурај. Напни се… Нека!… Не криви се. Од тога ти је само теже. Опушти се. Кажем ти опушти се и диши… Тако! Ето, готово је!
– рече ми и зовну Војина да му каже:
– Мушко је, Војине!
Све се у радост претвотило. Стрекнула сам од изненадног плотуна. Војин је три пута пуцао да огласи да је добио сина.
Марија само што је окупала Марка и повила, а мени поново болови. Уплашила се ја, а уплашла и она:
– Какви сад болови? пита ме.
– Мора то мало. Шта си се успаничила? – каже ми.
– Хајде да погледам! О, па ти и друго рађаш. Мало сам се уплашила, а она вели: – Не бој се, жива била. Нека је срећно! То ће за час. Ево већ се главица показује. И не прође дуго, поново плач.
– Ово је женско – доста хладно саопшти мени, па Војину, који је још био пред кућом, а мени пуно срце тада и сада што је једно мушко, а друго женско. Ако је Војин тада за Марка испалио три метка, могао је, бар један и за Марицу. Нијесам љута. Знам што није.
Марија би свакоме испричала да је Војин пуцао кад му се шћер родила, а то никад нико у Црној Гори није урадио од њеног постанка до данашњег дана. Сви би се спрдали како је Војин пуцао из пушке кад му се шћер родила, а причају како се сад у комунизму једнако третирају жене и мушкарци. То им је истина исто као ова да сад сви живимо једнако добро. Не вјерујем ја у то да ће икада једнако бити третирани мушкарци и жене нити да ће васколик народ исти стандард имати.
Ове задње мисли су је мало растеретиле, па је пред саму зору заспала. Не зна ни она кад ни колико је спавала кад је, у потпуно свануће, пробудио Војинов неартикулисани крик. У бунилу је скочила из постеље од тога неочекиваног вриска, њеним тијелом је прострујао осјећај неописивог страха у којем се за трен створила поред његовог кревета.
– Војине!… Војине, шта се десило? – и сама у паници дозивала га је, а он збацио са себе покривач, презнојен и унезвијерен, гледао је по просторији. Њу наизглед није ни примјећивао, све док му шакама није обухватила лице и уперила поглед у његове очи.
– Мирјана је… Ту сам… Што си се уплашио, Војине?
– Тек тада се, без трептаја, загледао у њено лице и схватио да је она ту поред њега, па је послије извјесне паузе одговорио подрхтавајућим гласом:
– Огромни црни пас ме ухватио за нос и уста. Тресе ми главу, а ја се браним. – Док је причао, опипао је вилицу, уста и нос, па наставио. – У једном моменту сам осјетио да ме дави и да је ту крај животу.
– Ништа страшно, то је само пролазна ноћна мора послије пропаћеног живота. Све ће проћи. – Да се не пробудих, мислим да бих се угушио.
– Војине, проћи ће ти кошмарни снови. Устани да пијемо каву и причамо, лакше ће ти бити.
Додала му је руку и повукла га да устане, а он од страха укочен и тежак као клада.
Мирослављево јеванђеље – најстарији споменик српске писмености и културно наслеђе света
Не тако давно, или како се у последње време говори – ономад, на facebook (фејзбук – не знам нову српску реч која ће заменити ову одвратну енглеску), прочитах неке нове речи српског језика које би требало да замене одомаћене туђице.
Коментари су били врло неповољни, а онда се сетих да је то резултат такмичења у организацији сајта Мала библиотека из Лондона за најлепшу српску реч. Такмичење је почело у мају и трајало до 15. септембра. Резултати такмичења ми нису познати, а знам да су понуђене вредне награде. Прва награда је 600 евра, 400 друга и 200 трећа.
Сваки такмичар је могао да предложи до пет речи и претпостављам да је доста људи учествовало у такмичењу, а могао је да учествује свако, није било ограничења (или како кажу лимита). Циљ такмичења је стварање српских речи које би замениле туђице, или стране речи како се још каже, а све то зарад очувања језика.
И то није оригинална појава. Није само српски језик оптерећен таквим проблемима, мишљања сам да и остали језици трпе утицаје неких других, па се онда боре на овај начин. Тај проблем с употребом страних речи или туђица је можда сада израженији, али је вековни и друштвено је условљен, па за његово решавање треба уложити много напора и труда и кренути од почетка.
А почетак је ……….. Скоро да се не види.
Креативно језичко развиће се јавља код деце око треће године. Дете тада почиње да назива предмете и појаве логиком која је својствена деци. Тако да ће дете радијатор називати грејатором, јер њему реч радијатор не значи ништа, а пошто он греје зашто не би био грејатор. То креативно језичко развиће траје све док дете не пође у предшколке установе. Од тада па на даље, исправљаће га уколико не буде говорило онако како је уобичајено.
Уосталом, ако у продавници потражите грејатор, продавац вас неће разумети. То нас доводи до нормирања језика. И српски језик, као и сви језици је нормиран. За основу српског књижевног језика узет је народни говор. То још за Вука, и довело нас у повољну позицију да сви можемо да говоримо књижевним језиком, уколико упознамо његове законитости. А те законитости се изучавају у школама.
У нашем случају, основна школа је обавезна, бесплатна и сасвим довољна да се овлада књижевним језиком, поготово што је за његову основу узет народни говор. Сада ипак мора да обратимо пажњу на друштвену условљеност језика. Учи се да је језик жива материја, што је апсолутно тачно, и он се прилагођава садашњости. Називи појединих предмета су употребљиви у једном језику док је и предмет у употреби.
То наравно не важи само за предмете, ако данас питате шта или ко је абаџија тешко да ћете добити одговор. Тако смо ми добијали различите речи из различитих језика. Српски језик је, као већина европских, речи извлачио из грчког и латинског, али је претрпео и велики утицај турског, па онда угарског, германског и на крају енглеског. Није увек било лако наћи замене за те стране речи које су се одомаћиле у нашем језику, као што није лако ни данас, потврђује нам такмичење за најлепшу српску реч.
Уочимо само реч шрафцигер, немачка реч за познату алатку. Одвијач би била некаква српска замена, која није баш у потпуности добра, јер овај алат одвија, али и завија. Онда, завијати је глагол, који може да значи одређене звукове којим се оглашавају пси, вукови… може да се користи и кад се неки предмет обавије нечим, или када шрафимо, односно завијамо, нешто, па онда дођемо до тога да ни шраф није српска реч, да ли треба да га зовемо завијач у случају када завијамо, како ћемо га онда називати када га одвијамо. Никако. Одвићемо га одвијачем без именовања.
С речима и језиком је прилично компликовано. Некада смо имали верзију српско-хрватског, а Хрвати хрватско-српског. У уџбенику за српско-хрватски језик за осми разред основне школе, писало је да је хрватско-српска варијанта језика била очуванија. То јесте тачно. Хрвати су фрижидер звали хладњаком, што је потпуно логично, а фрижидер је у српском још увек актуелна реч, мада није српска.
Тисућа се употребљава у руском језику, који је словенски, а хиљада је у српском? Та очуваност хрватско-српског је трајала све до распада СФРЈ. Одвајање језика обично претходи ратовима. Онда је ново-хрватски постао најнеочуванија варијанта, којој смо се смејали и још увек се смејемо, али постоји велика вероватноћа да и они нама почну да се смеју, ако већ нису. У том тренутку ми задржавамо нашу варијанту, избацивши само оно – хрватски.
Дакле, сада тај српски језик почиње да трпи друштвене утицаје који би требало да буду напредна кретања. Долази до промене у издаваштву. Губе се до тада националне издавачке куће, са обавезно запошљеним лекторима, рецензентима, уредницима и свим оним људима који су важни за очување језика. Јавља се велики број „писаца“. Објављује се без икакве контроле, са огромном толеранцијом написаног – без обзира на правопис и језичке норме.
Језик књижевног дела, зарад бољег описивања, а пре свега сликовитијег говора ликова, дозвољава употребу дијалеката који нису обухваћени књижевним језиком, али и ту не треба анархично и самовољно наступити. Догађају се промене и у медијима, који такође више не упошљавају лекторе и стручњаке за језик, па слушамо спикере који праве материјалне грешке, а о акцентима да не говоримо. Политичари, односно део њих које, уз напор, успемо да разумемо, такође утичу на утемељивање језика код младих људи. Естраду ћу прескочити због очувања менталног здравља, али њен погубни утацај на језик је можда најприсутнији.
Све то, сада када повежемо, ствари стоје овако: млади људи се боље служе енглеским, него српским. Тамо где се они информишу и образују (углавном на интернету) говори се (претежно) енглески. Сложеност овог проблема је велика. Речи које српски језик нуди нису увек најадекватније, па самим тим не могу да буду прихваћене. Компјутер називамо рачунаром, што није баш најправилније, зато што се на њему ради много више од рачунања. Заиста је тешко наћи погодну замену. У томе јесте проблем.
Ако спајимо две речи, како бисмо добили погодан појам за оно што хоћемо да назовемо, као у немачком језику, испадамо смешни, јер српски језик није тако постављен. Имамо пример у такмичењу за најбољу српску реч: безнемож – без чега се не може. Разумем да сваки језик тежи скраћивању, због лакшег споразумевања, поготово је то важно сада у овом брзом темпу живљења, али то не треба да буде по сваку цену.
Хладовинарење би, по новим творцима српске лексике, требало да буде склањање у хлад, хладовину после сунчања или било каквог боравка на сунцу. Реч је сачињена од именице хлад и глаголског облика (претпостављам) винарење. Овај облик је можда изведен од дела вина из речи хладовина, а можда и препоручује испијање вина када се оде у хлад после боравка на сунцу. Ја бих препоручио беванду или шприцер, мада и то нису српске речи, али једино оне означавају пића која је боље пити након одласка у хлад.
Кад су у питању називи пића, још увек не схватам намештај као поруџбину шприцера у кафани, или комплет за поруџбину кафе с ратлуком и киселом (минералном) водом, а може и обична. Или реч духоклонуће, која би требало да замени депресију. У основи има логике у преводу и даје представу оног што се догађа, само што бисмо онда морали да изменимо читав медицински речник, па корону да назовемо кугом, тек онда нико неће знати о чему се ради.
Мене реч духоклонуће подсећа на реч душегупка, која има друго значење, али би можда могла да се употреби за неке стадијуме депресије. Овако можемо унедоглед, без икаквог решења проблема и са још већим шансама за губитак језика. Очување језика је озбиљна ствар. Да бисмо могли да га имамо у облику који ће бити српски, онда то као обавезу мора да узму на себе стручњаци, и крену од оних који сада имају три године.
Не можемо то решити никаквим конкурсима за најбољу српску реч, ма колике награде биле неће очувати језик. Можда би требало да видимо како то решавају они од три и нешто више година. Наш језик је јако богат, сликовит и духовит. Нападнимо енглески с непреводивим српским.
Речи и изрази који долазе из народа и само наш народ их користи и одлично разуме, припадају жаргону и имају значење сентенци, које су биле најбоље језичке творевине у латинском, нека буду наше оружје у одбрани српског језика. Тако да одређена душевна стања, па и депресију можемо назвати издуван балон, што значи и човека кога пролази љутња, што опет може да се повеже с депресијом, јер је то обољење кад се наљутите на себе.
Има пуно оваквих примера. Можда они могу да нам помогну. Навешћу само неке изреке из књиге Бесан во и глисте у купусу, Димитрија О. Големовића, које говоре о богатству и духовности српског језика:
Иди ми дођи ми – нешто несигурно.
Обрни-окрени – промена угла гледања не мења суштину.
Огрејан сунцем – човек коме су неприлике нестале.
Свануло му – неко ко је решио велики проблем.
Родити мечку – неко ко се намучио нешто да уради.
Неће да зове – не можемо да нађемо неку ствар.
Исти трошак – чињење више ствари у исто време ради уштеде времена.
За све паре – све што је планирано испуњено је.
Жута минута – стање изнервираности када више не може да се издржи, прелази се у неконтролисане радње и агресију, синоним за прекипело.
Пуца ми прслук – баш ме брига за некога или нешто.
Дар с неба – добијено нешто што није очекивано.
Глува кучка – неко ко је дезорјентисан.
Ћао ђаци – означава окончану ситуацију.
Труба – означава човек који прича глупости или када нешто није добро, када је безвредно ако кажемо да је неко раструбио онда значи да је распричао.
Није него – оспоравање нечије неоправдане, односно претеране тврдње или поступак синоним за свашта или којешта.
Одсечен пупак – место на коме се проводи много времена.
Разгаћити се – тренутак одмора после напорног посла.
Свилен – нежан, душеван, префињен али и неотпоран, није добро бити свилен јер показује немоћ и немогућност да се одговори повереном задатку.
Рогови у врећи – међусобно неслагање – „Слажу се као пас и мачка“.
Окренути други лист – решеност да се нешто промени у животу.
Нож у леђа – врло лоше је учињено из потаје.
Обелоданити – разоткрити.
Скресати у брк – рећи без увајања и улепшавања, директно.
Ако прође, прође – мања превара, за коју неће бити велика штета ако не успе.
Намазан – лукава, сналажљива особа.
Трапађоза – трапава, неспретна женска особа .
Швајцарски сат – тачност у извршењу неког посла.
Алфа и омега – поседовање изузетних духовних способности.
Шатро – тобоже, кобајаги. Шатро Пера, Мика, Лаза.
Здрав си – поздрав као добар дан, помоз бог, здраво.
Ове изреке живе дуго у нашем језику и још су у употреби, што је довољна чињеница која говори о квалитету, а таквих примера који задају велике проблеме преводиоцима има доста: Смеје се ко луд на брашно. Чабрирати. Мртво пувало. Кошта га као Светог Петра кајгана.
Нећемо моћи изрекама да сузбијемо продор англистике у наш језик, нити ћемо младе приволети српском и створити од њих борце за очување матерњег језика и културне баштине, чији је он темељ, али бар имамо нешто што је само наше и својствено само српском језику. Од нечег се мора кренути. Српски језик неће уништити велики број енглеских речи које су нашле своје место у нашем језику. Наш језик ће уништити смањени квалитет образовања, медији на којима су необразовани, неуки и агресивни и друштвене околности у којима смо се затекли.
Језик је заиста жива материја. Односимо се према њему као према себи блиском. Волимо га и заштитимо.
Указивати на све зло овог света, а не показати прстом како доћи до доброг.
Олајавати лоше, а не покушати пронаћи начин да га преобратимо у добро.
Све врсте острашћености, без обзира колико нам се намере острашћености чиниле добре, а побуде које их воде чиниле племените, на крају буду само острашћености. Острашћеност нас спречава да видимо јасно, острашћеност нас спутава да видимо чисто, поглед нам је мутан, без обзира на то у ком правцу гледали.
Па чак и идеја, колико год сијала, не може да осветли наш поглед.
Ако смо могли било шта да научимо у нашој болној историји, то је да нам револуције никада нису донеле ништа добро.
Само су једни крвници замењени другим. Курјаци који су долазили стали су на место оних који су већ били сити. Сити наше крви. И све укруг.
До неких нових вукова, који ће заменити ове сада гладне, а у време смене већ сите.
А решење је јасно, решење је увек било у еволуцији. Е сад, проблем је што еволуција тражи време и обично идеалне услове за развој. Ипак, зар нисмо ми ти који, на крају крајева, стварамо те услове?
Постоји један мали део мог народа за који сматрам да је дошао до оног степена који са поносом могу да погледам и да кажем: Е, то је идеал коме тежим.
Срби из Војводине. Војводство – како прикладна реч за регију. Урођено господство, од паора до универзитетског професора. Бар тако изгледа у мојим очима.
Тај део народа доказао је и показао да се може живети са другим народом, другом вером, другим обичајима и културом, подижући шешир и обрву и климајући главом као знак поздрава, без подизања ножа, секире или цимања револвера сваких неколико деценија.
Тај део Срба показао је да се може уздигнуте главе улазити у цркву, славити славу, љубити свећу, освештати жито, а да се претходно не тресу гаће на помисао шта ће о томе помислити партијски комесар.
Током оних четири, пет црвених, а црних деценија савршено им је било свеједно да ли ће им то ко узети за зло.
Тукли су их, затварали, одузимали стоку, конфисковали земљу, секли орахе у двориштима, кредом обележавали ајнфорте на кућама људи које су проглашавали домаћим издајницима и кулацима, а они су, ипак, сваке недеље ишли у цркву.
И певали црквене песме као што су то радили њихови преци вековима пре њих.
А онда мирно, чим изађу из црквене порте, руку под руку са својим комшијама – Мађарима, Румунима, Словацима, Чесима, Русинима и иним одлазили у кафану. На чашу вина. Јер је такав ред.
Кажу за Србе пречане да су хладни, без емоција, да им је земља све. Да су толико шкрти, па немају више од једног детета да посед не би делили.
А ја се питам: Ако је тако како кажу, ко је онда сваки пут нахранио гладне брђане – када би их они или ови ветрови потерали преко Дунава?
Ко то даде новце да се ишколују онолика деца из Црних Гора и још црњих Херцеговина и Крајина, Далмација и других делова, где само камен рађа сваке године?
Ко то и од чијих пара плати да се обнове фреске? Ко то сачува траг Пећке патријаршије у Карловцима?
Пребацују пречанима да нису храбри.
Па ко то, онда, остави кости око Петроварадина? Чији су преци своје браде бријали на ивицама османлијских сечива по Фрушкој гори?
А кажу: „Нису они имали жртве, њих нико није дирао, лако је њима“.
Па, чија су то деца, побогу, завршила у Дунаву оних јануарских ноћи када су хорде мађарских нациста хладну реку загрејали врелим телима српске младости?
Није њима лако, синовче.
Имали су они петљу да казне своје џелате.
Нису ситно калкулантски, ради напредовања у систему, затварали очи зато што се злочинци некажњено шетају.
Нико није бранио нама – осталима да тражимо процесуирање својих крвника или забрану напредовања на друштвеној лествици њихових потомака.
Али је требало имати петљу, па устати и то рећи.
А не таложити бес и подгревати га у ноћима племенског ракијања, а дању ћутати и смешкати се злочинцима.
Грлити се и певати са њиховим потомцима.
Па, када тај наталожени бес с првом погодном приликом прошишти из главе, као покварени вентил, кренути да ножем наплаћујеш старе дугове, правећи нове.
Зајеби ме јунаштва над немоћнима и враћања дугова онима који ти ништа нису дужни.
Кажу да Војвођани немају ни срца, ни душе.
Ако је мерило срца и душе завиривање преко комшијског дирека, онда чему и такво срце и таква душа?
Јок, Војвођани имају своје кибиц-фенстере, па ако шта желе да виде – виде то на шору.
Не завирују у комшијска дворишта. Јер ако је нешто срамно, ту срамоту пристојна породица неће на шору приказивати, а са кибиц-фенстера се не види у туђу кућу, нити се намерава гледати.
Не јуначе се Лале српством тако што пушкарају по сопственим двориштима.
Не разбијају бокале од главу музичарима ако не свирају како треба националне песме. Не крваре очима на „Војводу Синђелића“.
Србују радом и стварањем нових вредности, које остављају потомцима.
Не дижу буне, већ новцима откупљују своју слободу. Корак по корак. До циља.
Не ризикују да их тренутна емоција поведе у правцу да за једну ноћ изгубе све.
Не зидају куће по два пута за живота, већ их реновирају у свакој другој генерацији.
Само поправе и дораде кров, темељ им је увек исти.
Не секу орах у дворишту зато што је у моди намештај од овог дрвета.
Секу га кад се осуши, а и тада са сузама и невољно, и све генерације које су се затекле у кући плачу за њим. Као да сахрањују живог човека.
Лала упознаје свога деду над колевком, а не над гробом, гледајући његову слику из младости, јер старост није ни дочекао.
Војводство српско крајем XIX века
Вековима су Војвођани плаћали данак и у крви и у новцу туђем цару, а да никад нису заборавили на свог, српског цара и српску историју. Али не сулудо, као остатак нације, већ мудро.
Учили су од свог принудног владара. Учили су манире понашања, културу, радне навике, мудрост – све док нису постали део њих, а сачували себе. У целости.
И дочекали свог краља да буду свој на своме. Еволуција, магична реч!
Пошаљи паора из најзабаченијег дела Баната на било који европски двор и нећеш се постидети.
Покушај продати Сремцу, виноградару, без дана школе, неку сулуду идеју комунизма, социјализма или било ког другог изма, гледаће вас са подсмехом, понудити чашом вина, љубазно испратити са свог имања, али неће вам дати ни најмању шансу да му утрапите свој сулуди производ.
То је једини део земље на којем живе Срби, а да манастири нису били штале или јавни клозети. Али је и једини део земље у коме попови нису били радо виђени као добошари за позив у рат.
Колико мисли прође кроз главу само у једној секунди! Новосадски студенти завршавали су свој марш на престоницу.
Четрдесет хиљада малих вилењака у походу ка Хелмовој клисури, одлучни да помогну људима и патуљцима да се изборе са злом из дедињског Мордора.
Поглавље из књиге: Бранко Миљковић – Судбински глас песника
Поузданих података о томе колико је Бранко Миљковић био религиозан у оном „исихатском” смислу нисам успео да пронађем, а верујем да их и нема. Хришћанску реч Бог први пут је, у епистоларном смислу, употребио када је помињао Платона и потпуну лепоту због које се и побожни свештеник „одрекне Бога”.
У песми Ариљски анђео његове инспиративне пречице су дубље и знатно мисаоно и визионарно шире од директног сучељавања са религиозним заносима, од оног чиме Исидора Секулић дочарава своје убеђење да је сва уметност изашла из „религиозних осећања, из контемплације, из гледања на живот из угла вечности”.
И сама Исидора умела је, донекле, да одступи од тежине и изричитости овакве формулације, да би њену мисао до краја красила мудрост и јасноћа: „Као некада и данас свака виша уметност, висока поготову, светла је и чаробна и моћна, над човеком, религиозним осећањима”.
Миљковић ће у свом надахнутом Ариљском анђелу успети да интерпретира оплемењене визије, слутње које одгонета, а притом шири крила, загонета:
Да ниси анђео кога страх мој кроти
Чудовиште би био у својој лепоти
Чије порекло у мојој је жељи
Да уништен будем тамо где престаје
Моја немоћ моја снага која даје
Истину речима у лажној повељи.
Цитирали смо само једну од строфа пред чијом сублимацијом и паралелизмима застају озбиљни истраживачи Миљковићеве поезије. Стижемо тако до прага храма на коме је овај песник био већ при првим суочавањима са настајањем и нестајањем, пред питањима о бесмртности душе, пред исповестима античких и иних филозофа, путевима духовним и странпутицама стаза до открића и стваралачког узнесења.
Критичар Јован Пејчић, један од ретких који је на инспиративним траговима знаменитих песника, у току скоро четири деценије, осмислио, Речник српских песника 20. века у коме је дужну пажњу посветио Бранку Миљковићу, језгровито, мудро: „Стваралац орфејског надахнућа опседнут вољом да певању и мишљењу да јединствен језичко-поетски и дискурзивни лик, Миљковић песму види као истовремени плод интелекта и интуитивно – лирске перцепције.
Основни појмови његове поетике су заборав и празнина; они произилазе из ауторове концепције о поезији као негативној онтологији, што је учење по ком се смисао постојања песме састоји у њеном одвајању од стварности, у ослобађању песничког исказа од терета садржаја, у преношењу поезије у царство многозначних идеја које се, колико год биле спекулативне, не лишавају ни своје чулно-сликовне дубине (циклус Критика поезије и Свест о песми).
Овакво опредељење у блиској је вези с изворима Миљковићеве поетике: она се заснива на · противречном споју надреалистичких искустава са симболистичким схватањима једног Малармеа и Валерија. Ова склоност ка измиривању крајности пренела се са поетичке у трансценденталну сферу: на метафоричком плану, Миљковићева поезија исказује се као покушај остваривања синтезе таквих егзистенцијалних и метафизичких категорија као што су: ватра и пепео, биће и ништавило, живот и смрт, циклуси Трагични сонети и Патетика ватре. Мисаоном опсегу сразмеран је тематско-мотивски распон Миљковићеве поезије.
Он је баштиник колико хеленске филозофске и митолошке традиције, толико и српскога фолклорног, епско-лирског Утва златокрила, иконографско-духовног Ариљски анђео и индивидуално-уметничког наслеђа Седам мртвих песника. Бриљантан версификатор, мајстор лирске форме с посебним смислом за ритмичко и звучно обликовање стиха, он је у исти мах песник једне имагинативно-реторичке и стилске културе, какву после њега нико није поновио.”
* * *
У сали Филозофског факултета у Београду где смо студирали, једног децембарског дана 1957. године, Бранко и ја дуго смо седели док је напољу беснела мећава. Толико смо тога имали да испричамо један другом. Како рече после трогодишњег „обијања прагова редакција издавачких кућа”. заузимањем Оскара Давича, изашла је његова прва књига Узалуд је будим у београдској „Омладини”.
„Исповедао” се да су и ту биле озбиљне перипетије. И после потписаног уговора испоставило се да издавач нема пара да објави књигу. Озбиљно љут Давичо, који је књигу рецензирао, „заврши посао опоменом да ће се и он придружити претњи судом”. И чаробна врата су се отворила. Када је мећава већ почела да се стишава, Бранко вади из џепа танушну књижицу на чијим је корицама писало Готфрид Вилхелм Лајбниц – Исповест филозофа.
Бранко Миљковић као гимназијалац
Замишљен тихо рече: „Пропутовао сам античку филозофију. Знам да ћу тим стазама још дуго да путујем – читањем и писањем, пре свега поезије. Очекују ме бројни задаци, а овај боемски живот одузима драгоцено време… Лајбница сигурно ниси читао, поново се враћам овим страницама насловљеним О праведности Бога”.
Мудри филозофи понекад превише рабе речи, а Лајбницови дијалози их штеде.
Био би добар песник, али заокупљен је бесмртношћу душе. После оне нишке поплаве 1948. године пронађох у једном подруму часопис Мисао који је уређивао наш Mаѕѕuкаса Симом Пандуровићем, мирисао је одбојно на мемлу, слепљених страна. Мене привуче дугачак текст о бесмртности душе. Мало тога сам разумео, а сад Лајбниц успева да ми помаже. Прочитај Исповест филозофа.
Невреме се беше стишало и ми закорачисмо у снежно предвечерје свако на своју страну.
Рођен сам у Скопљу 1940. године, али, на неки начин, Ниш осећам као свој родни град. Зашто? Пропашћу старе Југославије 1941, моја породица је из Скопља, као српска, протерана у Србију. Прва станица на њиховом избегличком путу био је Ниш где су се извесно време задржали. Наравно, ја град из тог времена не памтим, али су га моји заувек упамтили као место спаса и добродошлице и то пренели на мене.
Нешто касније живели смо у Ражњу, а онда у Новом Пазару. Током 1942. прелазимо у великоморавско место Ћићевац, где ћемо са краћим прекидима (селидбе у суседна села Обреж и Лучину 1946-1950), живети више од једне деценије — до 1954. Те године, током лета, поново се враћамо у Ниш. Овај повратак, који није остао без траума, осетио сам као повратак у одавно просањани и помало изгубљени родни град.
Моја мајка продала је кућу у Скопљу[1] и купила у Нишу у Мачванској улици број 10, код Среза. Од целе куће имали смо само собу, кухињу и шпајз. Двориште је било заједничко, невелико, а испод прозора собе растао је грм ране мајске руже са малим јарко-црвеним и опојно мирисним цветовима, од којих је сваке године прављено слатко чији укус и данданас осећам у устима.
Уписао сам се у пети разред Више мешовите гимназије „Стеван Сремац“, језици: руски (који сам и раније учио) и француски. Разредни старешина у петом и седмом био нам је професор руског Стеван Кобељев. Стално нас је грдио, али, у ствари, био је мек и, на онај из литературе већ знани руски начин, душеван човек. У шестом и осмом водила нас је Душанка Стојановић, математичарка. Њу сам запамтио као незаинтересовану, вероватно опхрвану сопственим невољама, и помало хладну.
Друштво у гимназији било је шарено, професори строги. Одличних ученика, бар у нашем разреду, готово да није ни било. Доста се понављало, па би се сваке године у одељењу нашло неколико занимљивих принова. У петом разреду, због тројке из француског, био сам врло добар. Предавала ми је Милица Ивановић и једном приликом ухватила док сам, током писменог задатка, испод клупе из припремљеног папира, „проверавао“ замршене француске глаголске облике. Једва сам извукао живу главу.
Шести разред положио сам са одличним, али ми је зато владање било само врло добро. На завршетку школске године, колико се сећам, у општем одушевљењу, побацали смо инвентар (клупе и остало) кроз прозор и онда за тај чин били колективно кажњени. У седмом и осмом разреду опет сам био врло добар, док сам велику матуру положио са одличним успехом. Том приликом добио сам, као награду, роман Бркићи из Бара, Новака Симића, хрватског писца (у Повијести хрватске књижевности И. Франгеша означен као „Србин из Босне“), иначе, мог рођака по мајци.
У гимназији најбоље су ми ишли српски, историја и филозофија, док сам најтеже излазио на крај са фискултуром. Доводио сам до беса наставника телесног васпитања не могавши пристојно да прескочим „коња“ и одбијајући да изведем чувени колут напред и колут назад.
Из Ћићевца у Ниш пристигао сам већ као „писац“.[2] Имао сам једну или две свешчице са стиховима и цртежима, пуно прозних скица, записа и белешки, објављену песму у београдском дечијем листу Пионир,[3] чак и критички интониран одговор редакције листа Змај[4] на песме и прозне прилоге које сам им слао.
У Нишу је литерарни замајац добио ново убрзање. Претпостављам да је долазак из сеоске и паланачке средине у велики град (Ниш је са педесетак хиљада становника, у оно време у Србији и Југославији, представљао знатну урбану целину), био за мене преломан и нагао па сам прави психолошки излаз, у том малом кошмару, пронашао у интензивном писању. Теме су биле везане за претходне године проведене по местима око Велике Мораве.
Тако су сећања, аутобиографске и дневничке белешке прерасле у праву сагу о детињству и дечаштву, летњим доживљајима крај реке, пливању, пецању, крађи воћа, зимском санкању, јазавцима, лисицама, змијама, сеоским причама о вампирима и другим догодовштинама.[5]
Почетком 1955. у дечијем листу Змај[6] објављујем песму Воз под именом своје сестре Надежде Тодоровић, ученице VII разреда осмољетке „Вожд Карађорђе“. Песму сам послао под сестриним именом јер сам се плашио да ме сада, већ као гимназијалца, лист неће прихватити као сарадника.
У гимназији на писање подстицао ме је професор српског Милан Анђелковић. Поклонио ми је неколико бројева нишког часописа Гледишта и наградио за један тематски рад о Јовану Стерији Поповићу.
Из часописа Гледишта трајно су ми се урезали у памћење (које је, иначе, када су у питању песме, и моје и туђе, веома слабо), стихови Добривоја Јевтића, тада младог нишког песника: Низ длаку мачке/силази дан. За мене, који сам доскора писао, како су уредници Змаја то у својој белешци нагласили, под јаким утицајем наших песничких класика, посебно Војислава Илића, овакви стихови представљали су велико изненађење.
Некако у то време почео сам интензивно да играм шах. Са Драгутином Шаховићем, кога смо звали Шота, будућим велемајстором, смењиваћу се на седмој и осмој табли ШК „Трговачког“, путујући и играјући за клуб од Прокупља до Неготина. Догурао сам, мислим, до друге категорије а онда престао. Литература је превагнула.
Главну улогу у нишком културном животу тада играло је позориште. Све се вртело око њега. А у позоришту опет, ако се не варам, што скандалима, што улогама, била је запажена Каја Гргановић. Нисам волео позориште. Ни тада, ни сада. Све ми се у њему чинило пренаглашено и извештачено, а томе су посебно допринела пренемагања трагеткиња типа Каје Гргановић.
Већину из моје генерације нису нешто посебно привлачиле чак ни оне популарне представе са Калчом, ни Сремчева легендарна Ивкова слава. Више смо волели филмове у биоскопима: „Истра“, „Пионир“, „Парк“ и шетњу нишким корзом. Доста се читало. Поред лектире, углавном, класици. Сећам се добро како је у Народној библиотеци, нама средњошколцима, око избора онога што ћемо читати, свесрдно помагао песник Вељко Видаковић.
Поред белетристике, још раније, заинтересовао сам се за научно-популарну литературу. Једна од првих књига такве врсте са којом сам се срео била је 300.000 километара у секунди (Београд, 1949).[7] Касније следила је Загонетка живота В. Сафонова (Загреб, 1948), па Дарвиново Путовање једног природњака око света (Београд, 1951), Један, два, три… до бесконачности Џорџа Гамова (Београд, 1955), Живот на другим световима Сер Харолда Спенсера Џонса (Београд, 1957), па Путовање ка далеким световима К. А. Гиљзина (Рад, 1959) и многе друге, сличне. То ме је одвело и до научне фантастике у којој, признајем, и данас могу да уживам.
После дечијих, у Пиониру и Змају, прве „озбиљне“ песме објавио сам у нишким Гледиштима. На нечију препоруку однео сам песме Сави Пенчићу професору руског језика у гимназији „Светозар Марковић“. Сава је био члан редакције часописа Гледишта. Лепо ме је примио, охрабрио и дао низ савета тако потребних младом човеку који тек улази у литературу. Песме су се појавиле у броју јануар-фебруар 1958. Био сам ученик осмог разреда гимназије са гомилом свезака испуњених стиховима и помало несигурном репутацијом песника у ширем породичном кругу и међу школским друговима и пријатељима.
Објављивање у Гледиштима значило је много, пре свега као потврда да оно у шта је уложена магична и снажна пубертетска енергија није било узалудно, а онда и као подстрек за даљи, озбиљнији рад. О младалачкој и стваралачкој таштини и да не говорим.
У истом броју Гледишта прозу објављују: Раде Николић, Никола Мељаницки, Зорица Мијајловић (моја генерацијска исписница из гимназије „Стеван Сремац“) и Драгољуб Јанковић; поезију: Ђока Поповић, Велизар Пешић, Вељко Видаковић, Станиша Станковић, Биљана Милић, Радослав Раденковић, Мирослав Стаменковић, Душан Белча, Симон Милчић, Радован Ковачевић, Влада Стојшин и Благоје Глозић; есеје: Миодраг Петровић и Љуба Станојевић, а приказе: Сава Пенчић и Радомир Рајковић.
И следећа Гледишта, троброј март-април-мај, доносе једну моју песму под насловом Балада. У овом броју сјајну прозу Огромна игра као живот, на уводном месту објављује Светомир (Света) Јанковић, мој добар пријатељ, књижевни сабрат и гимназијски друг, најталентованији писац наше генерације, а, вероватно, један од најталентованијих прозаиста из нишког књижевног круга, уопште.
Овај књижевник и преводилац (преминуо у Немачкој пре неколико година), на жалост, стицајем несрећних животних околности, није нашој литератури дао оно што је, по изузетној снази свога природног дара, могао дати.
Те и наредне 1959. године у Народним новинама објављујем читаву серију од петнаестак песама за децу, а по јунаку једне од њих добијам препознатљив надимак на нишкој штрафти.
Година 1959, преломна је у мом књижевном стваралаштву. Знања добијена ранијим праћењем научне и научно-популарне литературе све се више кристализују у наум о могућности једне синтезе уметности (поезије) и егзактних наука. Тако се рађа идеја о сцијентизму, првобитном току сигнализма.[8] Преко књига Марсела Рејмона Од Бодлера до надреализма (Сарајево, 1958) и Мишела Сефора Апстрактна умјетност (Загреб, 1959) упознајем се и са историјском авангардом, чији утицај почиње да бива све евидентнији у мом делу.
Крајем октобра 1961. године доживљавам тешку породичну трагедију. Умире ми сестра, свршена ученица средње музичке школе у Нишу, после дуге и опаке болести, у деветнаестој години живота. Њену прерану смрт трауматично сам и тешко поднео. Тај догађај итекако утиче на мој даљи живот и рад јер пресудно доприноси коначној и неопозивој одлуци да се потпуно и без остатка окренем стваралаштву (књижевности и уметности), као једино могућем начину да се колико толико поправи (или, чак, можда, превлада), „трагична позиција човека у космосу“.[9]
Објављујем доста песама, посебно у завичајним Гледиштима, Гласу омладине и Народним новинама. Почетком 1961. припремам и прву збирку под насловом Коњиц љељен и са препоруком Саве Пенчића нудим крушевачкој Багдали. Багдала је прихвата и уврштава у свој издавачки план за 1962. годину.
На захтев редакције првобитни карактер збирке, која је била сачињена од песама насталих на инспиративним изворима Библије и лирске народне поезије, мењам и убацујем песме из другог знатно другачијег рукописа који сам припремио под насловом Галаксије. Ове сцијентистичке (или атомистичке песме, како сам их понекад називао), постале су карактеристичне за период мог стваралаштва с почетка шездесетих година.
На жалост неспоразум са издавачем настаје када редакција, због финансијских разлога и тешкоћа, покушава да ми збирку сведе на плакету од свега 24 стране. Ту, коначно, одустајем од њеног објављивања.
Прва књига штампана ми је три године касније у Нишу. То је поема Планета на којој је рад започет 1960. а кулминирао 1963. године. Делови ове поеме своју обимнију и озбиљнију презентацију доживљавају у антологији нишких песника Похвала ватри коју су 1964. сачинили и објавили Сава Пенчић и Веселин Илић.
Планета се у Малој библиотеци поезија (уређивали су је: Димитрије Миленковић, Добривоје Јевтић и Драгољуб Јанковић), у издању Књижевног друштва „Нестор Жучни“, појављује крајем 1965. године. У то време био сам у војсци у Загребу и нестрпљиво, и помало нервозно, ишчекивао да дуго најављивана поема коначно напусти штампарију и нађе се у мојим рукама. То се, најзад, и догодило.
Једног хладног и магловитог каснојесењег, или, можда, већ зимског дана, лежао сам у загребачкој гарнизоној амбуланти, притешњен реуматичним и ишијадичним боловима, када се, са пакетом тек одштампане књиге, на вратима болничке собе, појавио Вице Петровић.
За објављивање Планете, поред Саве Пенчића, свакако, највише могу да захвалим Веселину Илићу. Овај критичар, врсни теоретичари социолог културе, чије ће име златним словима бити забележено у нишкој културној историји, већ више деценија прати мој рад и пружа му несвакидашњу подршку.
Од објављивања песама у Гласу омладине почетком шездесетих година, преко уношења у антологију нишких песника (1964), пресудног утицаја у штампању прве књиге (1965), полемике са надобудним београдским критичарем, који ће после променити своје оговарање Планете за 360 степени, додељивања средстава за први број Интернационалне ревије Сигнал и писања драгоцених есеја о мојој поезији и сигнализму, већ скоро четрдесет година уживам у овом стваралачком пријатељству за које не знам како сам га и чиме заслужио.
Не треба сметнути с ума и чињеницу да је у српској култури појам авангарде за моје име и мој рад први везао управо Веселин Илић. Његов текст Авангардни песник Мирољуб Тодоровић[10] имао је пророчки значај и умногоме утицао на моју даљу песничку судбину.
Планета је у нишкој културној средини дочекана са великом добродошлицом. У томе је, свакако, предњачио веома афирмативан приказ Миодрага Петровића у Народним новинама,[11] али и Мирослава Марковића у Гласу омладине,[12] као и поменути текст Веселина Илића у Градини.
Центар Ниша, поглед на Тврђаву, половином 20. века
Година 1966. је година мога растанка са Нишем и коначног преласка (пресељења) у Београд. Кућа у Мачванској 10 је продата, а за тај новац купљен је мали стан у Добрињској улици у центру Београда где ћу следеће три деценије наставити да се суочавам и рвем са неизвесним и немерљивим силама литературе и уметности. Пријатељске везе са завичајним Нишем, међутим, никада нису прекинуте.
Напротив, оне су, рекао бих, постале још чвршће сарадњом у часопису, Народним новинама, изложбом цртежа и сигналистичке поезије у Ликовном салону, књижевним вечерима, објављивањем више књига у Градини (Путовање у Звездалију, 1971, Наравно млеко пламен пчела, 1972, Сигнализам, 1979) и Просвети (Видов дан, 1989, Гласна Гаталинка, 1994, Планета, 1995), као и у заједничким публикацијама са писцима нишког књижевног круга, коме, по свему што сам овде казао, и сам, несумњиво, припадам.
фусноте:
[1] У Скопљу, ако се изузме период између 1940. и 1941, био сам само два пута у животу: пар дана средином 1954, непосредно пре продаје куће и 1975, у пролазу, враћајући се са Струшких вечери поезије.
[2] Почео сам да пишем рано, још у деветој години. У литерарним амбицијама свесрдно ме је подстицала и помагала мајка, која ми је била и први читалац, учитељ и саветодавац. Ту безрезервну подршку, која ми је била посебно драгоцена у тренуцима сумњи, колебања и безмало одустајања од литературе, имао сам до краја њеног дугог живота.
[3] Пионир од 19. новембра 1953. године. Песма носи назив У позну јесен.
[4] Змај од 1. септембра 1954, у рубрици Одговори редакције.
[5] Од 18. новембра 1954. до 4. јуна 1955. написано је укупно 413 страна аутобиографских записа и сећања под општим називом Детињство и дечаштво у три свеске: Сећања из Ћићевца, Дани из Обрежа и Дани из Лучине. Последња свеска остала је незавршена. Ту је још и Дневник са Голије (лето 1955), започети роман Дечаци са реке, итд.
[7] Ову књигу добила је моја сестра Надежда (Надица) Тодоровић као одличан ученик II разреда основне школе у Лучини 4. јуна 1950. године.
[8] Да ова идеја није проистекла само из проучавања поменуте литературе, већ да је своје инспиративно врело имала и у самој атмосфери града Ниша, који се управо тих година формира као моћан електронски центар у земљи, указаће касније неки критичари. Један од њих, Веселин Илић то веома пластично приказује:
„Ћутљив дечак Мирољуб Тодоровић маштао је о чудној моћи песника да савлада песму у годинама када је Ниш доживљавао вишеструки привредни бум, који је усељавао у свакодневну говорну комуникацију нишког радника и интелектуалца речи електроника и кибернетика, када су постајале обичне, конвенционалне, демистификоване речи за сваког радника Електронске индустрије; с њима се сретао на радном месту, улици. Последњи дани гимназијалца Мирољуба Тодоровића су и дани првих продора човека у космос и лета Јурија Гагарина. Време формирања песничке личности Мирољуба Тодоровића, је време подвига науке и човековог стваралачког тријумфа.“
(У тексту: Авангардни песник Мирољуб Тодоровић, Градина број 2,1967).
[9] Опседнутост смрћу уочљива је у читавом мом делу почев од Планете чија два последња стиха из уводне песме гласе: кретао сам ка одгонеткама/замршених формула Смрти па до најновијих песама и збирки.
Сестри сам посебно посветио циклус песама Изазивање смрти, Гледишта број 1, 1963, Ниш; збирку песама Наравно млеко пламен пчела, Градина, Ниш, 1972 и хаику венац Сестрин гроб у збирци Гласна Гаталинка, Просвета, Ниш, 1994.
[10] После тога Илић је објавио још следеће текстове:
На авангардним стазама уметности, 68 лист младих број 15,19. јуни 1969.
Језик и поезија, Књижевна реч број 143,25. април 1980.
Авангарда, језик и поезија, поговор у књизи М. Тодоровића Чорба од мозга, Београд, 1982, стр. 193-211.
Поезија и авангарда, Књижевна критика број 2,1984, стр. 39-52.
Поезија и авангарда, у књизи: Митологија, идеологија и уметност, Београд, 1987, стр. 165-183.
Дух сигнализма – дух авангарде, Мостови, број 100,1987.
О духу авангардне уметности код Срба, Стремљења број 7-8,1989, стр. 117-126.
Поетика српског сигнализма, Савременик број 1-2-3, 1990, стр. 228-240.
Лудичка онтологија авангардне поезије, у књизи: Мит и стварање, Просвета, Ниш, 1990, стр. 203-221.
[11] Петровић: Покушај помирења поезије и науке, Народне новине, 29. јануар 1966.
Петровић свој приказ завршава следећим речима: „У својим најкреативнијим тренуцима Тодоровић, бујно метафоричан и са нечим од призвука мита, остварује веома лепу поетску меру и квалификовано отвара за поезију један проблем који тражи решење већ две хиљаде година. Нови звук у српској поезији. Ван сваке сумње.“
[12] Мирослав Марковић: Исписивање нових облика, Глас омладине, март 1966.
Одломак из рукописа романа На путу до човека, др Николе Пантића из Београда, овенчаног нишком градском књижевном наградом СЛАВИША НИКОЛИН ЖИВКОВИЋ, на конкурсу Друштва књижевника и књижевних преводилаца, за најбољи необјављени књижевни рукопис написан на српском језику 2022. године.
На путу до човека – Дневник заснован на истинитим догађајима
ЖИГ
Било је топло и ведро зимско јутро. Џозеф је седео на самој ивици удобне металне фотеље, тик уз покретни сто на коме је лежао папир, само један од превазиђених изума давно заборављеног времена. Умео је тако повремено да ухвати себе како празно блене у још празнију хартију, не успевајући да нађе прави израз за отпочињање мисли.
Увек му је деловало да идеја побегне баш у моменту када почне да се дефинише у његовој глави. Овога пута се чинило другачије, јер је идеја добијала облик нечег достижног. Лева рука, коју је користио за фино руковање предметима и у којој се тог тренутка налазила оловка, покренула се лагано ка папиру када се зачуло звиждање из његове десне подлактице.
Био је то Аусвајс, имплант лоциран у доњем делу десне руке, са задње стране, пар центиметара изнад места на коме се подлактица зглобљава са шаком. Џозеф је истренирано бацио поглед ка екрану импланта, само да би угледао црвени аларм који је показивао повишен ниво мотивисаности.
Превисока мотивисаност ће довести до хиперактивности и агресије, из којих лако могу следити несарадљивост, свадљивост и угрожавање туђих слобода. То зна сваки грађанин Света. Иако не постоји закон који обавезује појединца да коригује сопствену мотивисаност, препоруке Светске научне организације јасно казују да она мора бити правовремено враћена у препоручени опсег који се креће између осам и дванаест интернационалних јединица.
Наравно, Аусвајс неће сам регулисати мотивисаност, без претходне консултације са корисником. То би било кршење људских права.
Након што хемосензитивне плочице, које су свакој индивидуи непосредно по рођењу пласиране у регионе мозга од суштинског интереса и центре са релевантном улогом у регулацији расположења и емоција, региструју повишен или снижен ниво неуротрансмитера допамина у префронталном кортексу, задуженом за више интелектуалне функције, оне ће конвертовати измерену концентрацију допамина у интернационалне јединице мотивисаности, а потом бежично послати добијене информације до Аусвајса, који ће на екрану приказати аларм у случају да су вредности ван опсега препоручених.
Корисник ће једним кликом потврдити да ли жели извршавање корекције мотивисаности или не. Све мора бити на добровољној бази. У случају да корисник прихвати корекцију, Аусвајс ће послати сигнал до депоа коригујућих супстанци, који се налазе непосредно испод лобање и који су, налик хемосензитивним плочицама, такође пласирани свим индивидуама непосредно по рођењу.
Из депоа ће се потом ослободити одговарајућа запремина коригујуће супстанце и мотивисаност ће поново бити у еквилибријуму. У случају да мотивисаност буде испод осам интернационалних јединица, из депоа ће се ослободити допамин и мотивисаност ће бити подигнута до прописаног опсега.
Уколико мотивисаност буде изнад дванаест интернационалних јединица, ослободиће се допамински антагонисти, који ће блокирати ефекат допамина, и ниво мотивисаности биће снижен. Било како било, баланс ће бити постигнут и то је једино што је битно. Као што вишак мотивисаности доводи до агресије и угрожавања туђих слобода, тако њен мањак води у незаинтересованост, која као крајњи продукт даје суицид.
Стога и мањак и вишак мотивисаности могу имати негативне последице. Због тога увек морамо имати на уму да је постизање еквилибријума ултимативни циљ. Овај принцип важи свакако и за друге емоције. Бес, љубав, мржња, страх… Све се може вратити у нормалу једним кликом. Нема потребе претеривати у било чему.
Екстреми доводе до лоших исхода. То су основни принципи којих се чврсто држи Светска научна организација и који до сада нису изневерили. Резултати су јасно видљиви. Стопа криминалитета је од почетка примене Аусвајса до сада опала за невероватних петнаест хиљада процената, док је суицид на нивоу статистичке грешке.
Свему томе је вероватно допринела и чињеница да више нема класних разлика, јер нема потребе за надметањем, постављањем и постизањем циља. Због тога је и новац пре више стотина година укинут. Технологија обавља већину послова, те су људи потребни само за задатке непрактичне за вештачку интелигенцију, која постаје све природнија од оне природне. Осим тога, свако физичко задовољство је доступно на клик.
Више електрода је лоцирано у различитим деловима nucleus accumbens-а, познатијег као центар за задовољство. Стога је лако иницирати осећај било ког типа задовољства. Оргазам… клик. Кокаин… клик. Хероин… клик. Никотин… клик. И све то без последица по здравље… физичко, разуме се. Није ли ово савршен Свет?
Чак се отишло толико далеко да тренутно постоји преко двеста различитих укуса који могу бити доживљени једним кликом. Можете јести сланину и ћевапе и пити пиво до бесвести без икаквих последица. Ваша јетра ће бити очувана, концентрација холестерола у крви као да имате двадесет, а не двеста двадесет година.
Већи интензитет и нове, иновативније типове задовољства морате ипак зарадити. То се постиже кроз прихватање онога што вам Аусвајс препоручује. Дакле, уколико вам је саветовано смањење беса, смањићете бес. Уколико вам је препоручено повећање страха, повећаћете страх. Толико је једноставно.
Само ваља послушати имплант. И ставити емоције по страни… али оне су већ регулисане, тако да ни то није ваш део посла. Само прихватајте добронамеран савет Аусвајса и то је све. Што сарадљивији будете, виша ће бити вероватноћа за овомесечни бонус у виду два нова типа физичког задовољства и изгледнија могућност појачавања интензитета задовољства за два додатна степена. Заслужена награда.
Нове врсте задовољства бивају програмиране свакога дана, те никада немојте мислити да не долази нешто још боље. Само стискајте YES на импланту и могућности самозадовољавања шириће се у недоглед. Ви сте сопствени мали Бог. За љубитеље интелектуалног задовољства, ту је виртуелна стварност која никада неће бити надмашена реалном стварношћу. Неколико кликова на ручном импланту ради одабира вама најпријемчивије виртуелне стварности довешће до слања сигнала електродама у вишим можданим центрима и иницирања незаборавног искуства које може трајати колико год желите…
Уколико редовно прихватате добронамерне савете Аусвајса, разуме се.
Ако пак одбијете препоруку Аусвајса о корекцији одређене емоције, он ће вас упорно подсећати да је ваш неурохемијски баланс поремећен. Најпре ће то чинити сваких десет минута, затим сваких пет минута и, коначно, сваких шездесет секунди. Аларм ће се оглашавати у виду све црвенијег екрана и све гласнијег звука, који ће на крају достићи интензитет и облик најјаче сирене која се може замислити.
Тако, чак и ако сами не схватите да је у вашем личном интересу корекција психолошког дисбаланса, наћи ће се у вашој близини нека добра душа која ће вам објаснити да је за вас најбоље да пристанете на препоруку Аусвајса и коригујете сопствене емоције. У екстремним одступањима од референтних вредности, имплант задржава легитимно право да опомене шаље и у краћим временским размацима од једног минута.
Осим тога, на екрану ће се појављивати понављана упозорења о могућем смањењу доступних доза физичких задовољстава или смањењу броја доступних сати у виртуелној стварности за наредни месец. Тако да имате избор: гласан аларм и мањак доступних задовољстава за идући месец или већа доступност задовољстава и одсуство сирене. Ви бирате.
Џозеф је стиснуо YES на импланту, потом се придигао у фотељи и притиснуо тастер са своје десне стране. На столу се појавио отвор у коме су се приказала четири шприца различите садржине. Први је садржао протеине, други угљене хидрате, трећи есенцијалне масти, четврти витамине и минерале. Садржај једног по једног убризгавао је у свој крвоток преко континуирано отворене венске линије на левој надланици.
То је био доручак.
Сада је спреман за радни дан.
За ГЛЕДИШТА пише: Никола Пантић
Политика приватности
Да бисмо читаоцима пружили најбоље искуство, користимо технологију такозваних колачића за чување и приступ информацијама о уређају са којег приступате овој адреси. Ваша сагласност омогућава програму да аутоматски обрађује податке. Непристанак или повлачење сагласности неће негативно утицати на карактеристике, али где кад неће учитати понеку слику у зависности од избора писма. Такве потребе активни сервиси опслужују.
Портал Гледишта има ауторска права на све садржаје (текстуалне, визуелне и аудио материјале, базе података, програмерски код). Неовлашћено коришћење било ког дела портала, без дозволе власника ауторских права, сматра се кршењем ауторских права и подложно је тужби.
Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став Редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
