Roman Nikole Markovića „Dug je put do zore” predstavlja jedinstven književni palimpsest na mapi savremene srpske književnosti. Nakon debitantskog romana „Smrt je placebo”, kojim je autor zakoračio u demistifikaciju egzistencijalnih strahova, Marković ovim delom donosi ambicioznu sintezu istorijskog trilera, porodične drame i psihološkog ogleda o neizbežnosti nasleđa.
Smešten u prostor Soluna – grada koji u srpskom kolektivnom sećanju figurira kao mitsko mesto stradanja i vaskrsenja – ovaj roman prepliće prašnjave rukopise iz Velikog rata sa opasnim ulicama moderne Grčke, suočavajući čitaoca sa činjenicom da istorija nije samo skup datuma, već živi organizam koji pulsira ispod pločnika sadašnjosti.
Grad kao palimpsest: Solun između mita i stvarnosti
Centralna osa romana počiva na dvostrukoj pripovedačkoj putanji. U savremenom toku pratimo Oblaka, grafičkog dizajnera i kulinarskog zanesenjaka iz Niša, koji prvog januara kreće vozom ka Solunu na konferenciju „Typocalypse now”. Ono što počinje kao gotovo tuđinski beg od mamurluka i depresije „najdepresivnijeg dana u godini”, ubrzo prerasta u opsesivnu potragu za istinom o pradedi Stanku, vojniku Moravske divizije.
S druge strane, istorijski sloj romana, posredovan misterioznim dnevnikom Irca Marfija, otkriva nam manje poznatu, često prećutkivanu stranu Velikog rata – svet ratnih profitera, solunskih „apaša” i kriminalnih mreža koje su bujale dok su čestiti vojnici na frontu krvarili.
Solun u Markovićevom romanu nije samo scenografija; on je aktivni učesnik u drami. Grad je prikazan kao čvorište u kome se sukobljavaju različite epohe i kulture. Autor vešto mapira istorijsku tragediju Velikog solunskog požara iz 1917. godine, koji je uništio dve trećine grada i ostavio preko 70.000 ljudi bez doma.
Ovaj događaj služi kao okidač za uvođenje lika Jorgosa Galanoua, šefa podzemlja čija moć prevazilazi ratne stihije. Solun je za Oblaka mesto gde se „stari bogovi sa Olimpa rvu sa pravoslavljem”, dok se u pozadini odvija moderna tragedija sirijskih migranata koji, baš kao i srpska vojska vek ranije, traže spas na obalama Egeja.
Jezički kodovi i kulturno nasleđe: identitet između vektora i kaldrme
Leksikološka struktura romana dodatno naglašava ovaj kontrast. Marković koristi specifične leksičke registre – od tehničkog žargona digitalne ere (vektori, kodiranje, „ako-onda” logika) do tradicionalnih kulinarskih termina koji deluju kao identitetska sidra (rasol, sarma, bujurdi).
Lokalizmi juga Srbije i nautička terminologija solunske luke stvaraju gustu jezičku teksturu koja dočarava psihološko stanje junaka zaglavljenih između dva sveta. Oblakov pogled na svet je „vektorski” jasan, ali njegova duša je umazana blatom kaldrme po kojoj je nekada gacao njegov pradeda.
Fantomi prošlosti i genealoški obrt: smisao nasleđene tragedije
Jedan od najsnažnijih motiva u romanu je simbolika odraza. Na samom početku, protagonista posmatra svoj odraz u bari, pokušavajući da vidi mlađeg sebe, što postavlja tematski okvir suočavanja sa prolaznošću i smrću. Smrt je, kako sugeriše i naslov autortovog prvog romana, „placebo” – fenomen koji nas tera da delujemo, ali istinska težina leži u životima koje nasleđujemo.
Ovaj usud se najjasnije ogleda u liku Sofije Galanou, u čijim plavim očima Oblak vidi sukob dva univerzuma. Sofija je naslednica kriminalne aristokratije, devojka koja pokušava da se „opere nasleđa”, ali koju stižu pradedovske anateme. Njihova veza je u romanu prikazana kroz metaforu smokve i smokvine ose – incestuozni zagrljaj istorije u kome muškarci moraju biti žrtvovani da bi se oslobodio put za budućnost.
Istorijski okvir je obogaćen prisustvom Desete irske divizije, koja je nakon pakla Galipolja prebačena u Solun 1915. godine. Kroz lik Marfija i njegov dnevnik, Marković uvodi internacionalnu dimenziju sukoba, povezujući irsku golgotu na Kosturinu sa srpskim stradanjem na Zejtinliku. Marfijeva sudbina, kao vojnika koji je „zaboravio na čast zarad profita”, stoji u kontrastu sa idealizovanim slikama heroja, podsećajući nas da je rat oduvek bio poprište i najvišeg čojstva i najnižeg beščašća. Priča o pukovnicima Belu, Benetu i Mek Kendlu, koji su ostali vezani za srpsku porodicu decenijama nakon rata, dodatno usložnjava mrežu odanosti koja natkriljuje roman.
Psihološko profilisanje likova vrši se i kroz simbole građevina. Bela kula, nekadašnja „Krvava kula” i zatvor, u romanu postaje simbol prikrivene istine i mesto gde se odvijaju najmračniji poslovi. Tajni tuneli ispod kule, koji vode ka moru, metafora su za podsvest grada u kojoj su pohranjeni zločini iz 1917. godine, ali i moderne transakcije oružja za ISIS. Lik Sergeja, Oblakovog prijatelja, ovde dobija ključnu ulogu.
Koder koji se ispostavlja kao obaveštajac, Sergej oličava modernog ratnika koji koristi algoritme da bi sprečio povratak „fantoma prošlosti”. Njegova akcija „Horizmos” (rastanak) simbolično preseca niti podzemlja, ali ne uspeva da izbriše tragediju koja je već upisana u gene junaka.
Esejistička nit romana vodi ka finalnom obrtu koji ruši granice vremena. Pronalazak fotografije na kojoj Stanko Milojević, pradeda protagoniste, grli mladu Mariju – Sofijinu prababu koju je spasao iz Bele kule u noći požara – otkriva da je cela Oblakova potraga zapravo povratak sopstvenim korenima na najbolniji mogući način.
Stankov natpis „Mariji. Stanko” na poleđini krvave fotografije, zajedno sa usnom harmonikom koja miriše na „porok i rat”, zatvara krug koji je počeo stotinu godina ranije. Oblak shvata da je zaljubljen u sopstvenu rođaku, a da je istorija Soluna zapravo genealogija njegove patnje.
Zaključno, „Dug je put do zore” je roman o ironiji vlastite nerešive pozicije. Nikola Marković uspeva da kroz prizmu istorije pokaže kako se veliki narativi o nacijama i ratovima uvek lome preko leđa pojedinca. Koristeći Solun kao arhitipsko mesto rastanka (horizmos), pisac nam poručuje da se prošlost ne vraća samo kao farsa, već kao „krvava tragedija sa visokom cenom”.
Ova knjiga je poziv na hrabrost da pogledamo u sopstveni odraz u bari i da, uprkos blatu, u njemu prepoznamo večnost koja nas obavezuje, ali i oslobađa kroz istinu, ma koliko ona bila bolna. Put do zore je zaista dug, ali kroz Markovićevu prozu on postaje osvetljen dubokim razumevanjem ljudske sudbine.
Roman Saše Buđevca Ljubavi kišnih seni ovenčan je prestižnom nagradom „Miroslav Dereta” za 2025. godinu, koju dodeljuje Izdavačka kuća „Dereta” za najbolji neobjavljeni roman. Ovo delo jednog od najzanimljivijih savremenih srpskih prozaista, inače i poznatog niškog arhitekte, donosi izuzetno duhovitu i intelektualno provokativnu igru sa pojmom književne slave, autorstva i istine.
Nagrada „Miroslav Dereta” za najbolji neobjavljeni roman 2025. godine
MISTIFIKACIJA IZMEĐU SLAVE I IDENTITETA
Postavljajući književnu mistifikaciju u samo središte priče, Buđevac gradi složen i višeslojan svet u kojem se ukrštaju stvarnost i mašta, satira i metafizika. Njegov junak, povučeni prevodilac sa japanskog jezika i pisac u pokušaju, traga za „tajnom” uspeha, oblikom teksta i strategijama kojima bi mogao da ostvari svoje skrivene želje, ne libeći se da sopstveni rukopis podmetne svetski poznatom piscu koga prevodi. Taj postupak, nalik borhesovskom lavirintu, otvara pitanje autorstva, originalnosti i same suštine stvaralačkog čina.
Buđevac, u svom prepoznatljivom stilu, spaja sarkazam i nežnost, intelektualnu ironiju i gorku spoznaju o mehanizmima slave i „književne estrade”. Njegovi likovi, kritičari, urednici, čitaoci i pisci, nose tragove stvarnog sveta, ali u ironičnoj perspektivi koja svet umetnosti predstavlja kao jednu od mnogobrojnih naših sopstvenih zabluda ili želja.
Iz romana izdvajamo simbolički pasus koji otkriva Buđevčev poetički svet:
„Zmijuljaste, vrludaju radosno, iznenađene vodom i voda je iznenađena njima. Brzo te ribe-neribe, iznikle ispod dina, iznenadno napojene dobiju snagu. Čim se to desti, one požele da iskoriste blagodet kiše da se pare. Ali, gle čuda! Pustinjski okean je toliko veliki, a njih je toliko malo pa im je teško sresti se sa drugom ribom-neribom. Baš zbog toga, priroda je uredila da ta stvorenja budu bespolna. Bespolno je to dok je usamljeno.
Koliko god da su razređene u tom ogromnom prostranstvu, kad se ipak slučajno i sretnu, bila bi ogromna grehota da se sretnu dve ženke, ili dva mužjaka. Zato je promisao uredila tu stvar ovako: te ribe-neribe – niti su muško, niti žensko. Niti daju, niti primaju, a duša im je spremna i za jedan i za drugi protok-pritok životne sile. Ove živuljke imaju snagu oba sveta, jer je očigledno to jedini način da se preživi na zlom mestu. Tek kad se kojim slučajem sretnu, odluče se koja će biti koja!”
Ove „ribe-neribe” kao stvorenja između svetova i polova, mogu da se čitaju i kao alegorija stvaralačkog procesa, susreta sa onim drugim u sebi, u pokušaju da se prevaziđe usamljenost ili pronađe novi identitet.
Jednim klikom na ovu sliku poručite svoj primerak knjige kod izdavača
OD ARHITEKTURE DO PROZE – SVETOVI SAŠE BUĐEVCA
Saša Buđevac (1961, Niš) diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1984. godine. Prva književna dela objavljivao je pod pseudonimima Konstantin Keleš (Prirodni zakoni Sime krojača, NKC, 2012; drugo i dopunjeno izdanje 2014; treće 2019) i Aleks Baldman (Faking Storiz, Nais Print, 2014). Sopstvenim imenom prvi put potpisuje roman Zli fliper i njegov šegrt (Arete, 2016), a potom slede Geniza (NKC, 2018) i Trianglađani (NKC, 2020), preveden je na ruski 2022. godine. Dobitnik je brojnih nagrada za arhitekturu, enterijer i dizajn.
Promišljajući svet u kojem je slava postala vrednija od dela, Buđevac u romanu Ljubavi kišnih seni razobličava i parodira mit o njoj – književnoj slavi, pokazujući da je savremeni pisac često samo tužna senka sopstvenog glasa. Upravo u tom raskoraku između stvarnosti i mašte ovaj roman pronalazi svoj najveći smisao kao duhovita, intelektualno zgusnuta i duboko ljudska priča o potrazi za smislom u vremenu površnosti.
Čitaoci će imati priliku da se sretnu sa autorom u četvrtak, 30. oktobra, na Beogradskom sajmu knjiga, u areni Hale 1, na štandu izdavačke kuće „Dereta”, gde će Saša Buđevac potpisivati primerke svog nagrađenog romana Ljubavi kišnih seni.
Roman „Robinje” Vukosava Delibašića je od onih proznih poduhvata u kojima se istorijska građa ne koristi kao pozadina, nego kao živi organizam, doslovno poput mesa. Kao unutrašnji prostor u kojem nastaju i nestaju sudbine. Oslanjajući se na lik Smail-age Čengića, ali kroz pogled njegove majke, „đurđijanke” Amine, pisac uspeva da preoblikuje jedan sloj srpske književnosti u intimnu, gotovo arhetipsku priču o ženi, majci i robinji.
Nadežda Petrović – Seljanka iz Šumadije, 1905, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad (arsfid.edu.rs)
Izmeštajući vremensku perspektivu u XIX vek i osvetljavajući predele Osmanskog carstva, od Gruzije do Crne Gore i Hercegovine, Delibašić oblikuje složenu sliku sveta u kojem je ropstvo podjednako i fizičko i duhovno. Njegove junakinje, Amina i njena sluškinja Irma, predstavljaju dva vida iste nesreće. Prvu kao ženu koja je naučila da pristajanje naziva dostojanstvom, a drugu kao žrtvu koja dobrovoljno pristaje na pokornost u ime ljubavi.
U njihovim dijalozima, kao u ispovesti, odzvanja Njegoševa misao da je „svijet tiran tiraninu”, jer Delibašić pokazuje da je svako biće, bez obzira na pol i položaj, zarobljeno unutar sopstvene sudbine. Harem, dom, polje boja – sve su to samo lica istog ropstva. Ali u toj tami, pisac nalazi i tragove svetlosti kao što su majčinska ljubav, tihi unutrašnji preobražaj, nada verujućeg u spasenje, koje postaju tačke otpora, iskre koje čoveka čine većim od celokupne ljudske istorije.
Struktura romana, prožeta arhaizmima i ornamentalnim opisima, daje tekstu jedinstveni ukus i zvuk jednog zaboravljenog sveta. Delibašić ne stvara muzejsku rekonstrukciju prošlosti, nego dramu duha u kojoj se ogleda i savremeni čovek sa svim njegovim iluzijama, strahovima i unutrašnjim borbama. Upravo zato „Robinje” stoje u zlatnom preseku između istorije i legende, između stvarnosti i mita. Bez ikakve sumnje kao svedočanstvo o vremenu, ali i kao odraz koji nas, bez ukrasa i utehe, vraća na pitanja slobode.
Da bismo vam pružili uvid u snagu i dubinu Delibašićevog pripovedanja, donosimo odlomak iz romana, koji na poseban način osvetljava unutrašnji svet likova i atmosferu vremena o kojem je reč, dodatno potvrđujući njegovu veštinu da oživi istoriju kroz intimne ljudske sudbine.
Čitate odlomak iz romana Vukosava Delibašića
Senke slobode: Amina i Irma u haremu Smail-age (odlomak)
Zašao je već deseti dan septembra. Divno jutro izmamilo djecu u avliju. Žene motre na njih. Nana Amina zadovoljna igra se sa malim unučićima. Stariji su odavno momci. Brine je najstariji Rustem, koji bekrija. Jaše dobra hata i nekud skita. Zna ona da se raja žali na njega. Zna i da je koristio priliku, dok je Ismail bio odsutan, da zatvara ljude u hapsanu. Ježila se i začepljala uši da ne čuje jezive krike koji su, nerijetko, do nje otuda dopirali, pa je po tom pitanju osjetila veliko olakšanje kad je svojim ušima čula da mu je Smail rekao: – Rusteme, čini mi se ti bi, koliko si pametan, svu raju pobio. Ne može tako. Da nije bilo raje ne bih ti ja mogao sve ovo doraniti i ne bi ti sa dvadeset godina izigravao bega da te raja ljebom ne rani, a ti, bekrijo, niti si za rada niti za megdana. Gubi mi se s oči. – Žestok je Smail kad se naljuti, čini mi se i na sina bi sablju potegao. Ma dobro je. sinovi su sad zajačili i ne smije ih puštiti da rade što im naum padne, on je glava od odžaka. Dedo je isti on. Zato ga najviše i volim od svih unuka. – Opsjednuta razmišljanjem o unucima Amina nije odmah ni primijetila Irmu koja joj je dolazila:
– Šta si se to zanijela, kado?
– Valaj ništa naročito. Onako nešto mislima po životu prebiram i zadovoljstvo mi je ovu đecu gledati, pa i nijesam više sama, imam ovoliku lijepu porodicu. Čudim se kako ove godine prolećeše, a sve što sam starija đetinjstvo mi nekako bliže, pa mi se čini kao da sam juče sa svojim vršnjakinjama trčala zelenim livadama i cvijeće brala. I sada tamo u mome rodu mojim mislima igraju se mladi jaganjaca. Oko mene lete šareni leptiri, zuje pčele i huči pjenušava rijeka.
– Blago tebi. Kaduna, ti se imaš nečega lijepog sjetiti, a u mojim mislima sve je odavno umrlo, pa sam postala ravnodušna prema svemu i baš mi je odavno postalo svejedno šta se događa oko mene. Stigle me godine. Sedamdesetdeveta. Jedini spas mi je što sam tebe našla. Hvala Bogu, tvoj život se ispunio, a ja, moja kado, da tebe nijesam srela i u tebi našla razumi-jevanje, odavno bih poluđela. Sve moje zadovoljstvo i uživanje se svodi na ispijanje kahva s tobom. Razgovor s tobom vrati mi malo života. Sve slabije i na razboju mogu tkati. Vidiš, od stalnog sjeđenja leđa su mi se iskrivila.
– Pamćenje prošlosti je sastavni dio života. Ne može se ono istisnuti iz svijesti, pa ma kakvo bilo. Što je ružnije još dublju brazdu zaore u mozgu, a što više pokušavamo da ga zatrpamo ono sve brže i jače klija. No kad pomenu kahvu, ajde skuvaj po jednu.
Iz harema je dopirao glasan žamor i smijeh žena, koje su pričale i malo glasnije se smijale uz jutarnju kafu. I seizi su glasni dok užurbano rade oko timarenja konja. Hamid, glavni kuvar, koji nadgleda sve što se radi u objektu za spremanje hrane, čudi se što se aga jutros ne pojavljuje, kad u jedan mah sve te zvukove nadjača njegov oštri i prodorni glas:
– Hamide!
Pokorni sluga koji je vazda ionako bio na oprezu, spreman da dotrči i pokloni se pred agom, uzdrhta od straha: – Jutros mu izgleda nijesu sve ovce na broju, biće belaja – mislio je, dok je zadihan trčao u gornje odaje agine kule. Čim ga tako zove znao je da se ne mora javljati ispred vrata, pred kojima obrisa rukavom znojavo čelo i jedva dohvati kvaku na teškim vratima, otvarajući ih polako da ne zaškripe ili ne lupe jače, jer to zna agu, ako je neraspoložen, žestoko razbijesniti. Onako podugačak, posavi se da prođe kroz niska vrata, gledajući pred sobom i ne ispravljajući se, bos preko povelike okrugle prostorije, zastrte ukrašenim tepihom. Prije nego mu priđe, aga će:
– Đe si ti jutros, Hamide?
– Gospodaru, mislio sam da još spavaš. Samo reci šta treba.
– Donesi mi kahvu i malo lokuma, da očistim usta.
– Odmah ću, čestiti ago!
– Samo mi prije napuni i pripali čibuk!
Hamid polako duvanom puni, ukrašenu nekim dragunlijama, lulu na čibuku od metra i po dugačkom, koji je na kraju do usta sa zlatnim uresom. Aga na divanu podvio noge i prekrstio ih pod sobom. Ne priča ništa, samo lijevom rukom gladi bradu, a desnom prstima prolazi kroz gusti riđi i pomalo prosijedi, perčin. Hamid kad napuni čibuk, uze kremen kamen i ognjilo. Iskresa varnicu, koja pripali trut, pa ga sa strepnjom da gdje ne padne varnica, stavi na duvan, jer zna ako šta pogrešno uradi, iako aga prema njemu nije zao, da ponekad zna planuti i presjeći ga, kao strijelom, onim oštrim pogledom iz zelenih očiju, koje su izgledale sitne sve dok se ne rasrdi, a onda bi se ispod gustih obrva i trepavica pokazale beonjače, pa je onako razrogačen izgledao zastrašujuće za ravnopra-vnog sagovornika, a kamoli za jednog ubogog i pokornog slugu, koji je dobro znao da ovo nije nikakav život, ali znao je i da nema drugog izbora u ovako surovom svijetu, gdje je svačija glava sablji izložena – pa vala i ovoga moga gospodara – mislio je.
Aga duboko povuče, pa kroz nos vrati dva mlaza bijelog dima, koji Hamidu ne zasmetaše, pošto i on nerijetko napuni svoju lulu od toga najboljeg hercegovačkog duvana, koji odnekle iz zapadne Hercegovine posluga, ili razni trgovci, nabavljaju njegovom gospodaru.
– Idi sad, Hamide, donesi mi to što sam rekao.
– Idem čestiti, aga! Sad će odmah sve biti tu.
– Jesi li oprao ruke?
– Jesam čestiti aga!
Aga, odmahnu rukom:
– Idi!
Hamid se duboko pokloni i natraške ode prema vratima. Kada je bio na izlazu, aga doviknu:
– Donesi dva fildžana!
– Donijeću, čestiti aga! – odgovori Hamid misleći – Što će mu dva fildžana, a sam je u sobi? Možda će majku pozvati na kahvu. Zna on kad god ima viška vremena s njom prodivaniti. Možda nije ni to. Da je tako mislio rekao bi mi, kad već idem van, da kažem Kiralu da je pozove.
Plašio se age, ali plašio se i njegove smrti. – Neka ga čuva naš premilostivi Prorok. Ne dao bog da njemu što bude, i moja bezvrijedna glava za koju niko ne zna osim mene, otišla bi jednako sa njegovom. Samo ako je po Prorokovoj, njegova bi prije otišla u džehenem nego moja. Ja nikome nijesam nikakava zla nanio, ni mrava nijesam zgazio, pa ako je po Alahovoj u dženetu će moja duša naći smiraj. Njemu ljudske glave ama baš ništa ne znače. Jednako mu je zaklati insana i ajvana. Varam se, nije jednako nego milije insana. Više se raduje kad vidi da nesretnog roba kaurskog dave, nego što se radovao kad su one ovnove za Kurban klali. No, iako je junak da mu ravna nije u cijelom sultanovom askeru i njega je strah od svemoćnog Proroka, te se ponekad malo umilostivi, pa kad su sveti dani, uz kaurske knezove pozove i sirotinju, na pečenu ovnujinu. Ma nije to što ih voli nego da mu budu poslušniji, a zna on da je i svemogući Prorok Muhamed prvo najeo gladne, pa hoće i njemu da se umilostivi, kako bi mu oprostio grijehove koje čini sirotoj raji.
Kafa je već bila gotova. U pomoćnoj zgradi, kraj ognjišta, stalno je stajao onaj specijalno ukrašeni, unutar dobro kalajisani, porodični đugum gotove kafe koji se nikada nije hladio, a sluge su imale svoj u zasebnom dijelu te prostorije. Poslužitelj Hamid je brzo na posrebreni poslužavnik posložio sve što aga traži i požurio u njegovu odaju. Kad je stigao, nasuo je fildžan kafe, uz lokum je postavio na drugi, manji, i poklonivši se stavio ga pred agom.
– Sjedi, Hamide, i sipaj sebi kahfu!
Sluga se zbuni. U momentu ne znade šta da kaže. Kao munja mu je kroz glavu sinula misao – Šta da mu kažem. Odbiti ne smijem, a ko zna što me silni ajan zove da sjednem u ovu njegovu odaju. Nikad prije nije tražio da sluga s njim pije kafu.
– Nijesam ja dostojan, čestiti aga, s tobom piti kahvu, a još manje umijem s tobom divaniti.
– Umiješ! Havijazan si ti, Hamide, no svak ima svoju alaviju. Možda da si neđe drugo rođen bio bi ajan kao i ja, ali tvoja sudbina je da budeš moj pokorni sluga, no reci mi fali li ti što kod mene?
– Čestiti efndijo, u zdravlje tvoje, međer živim ka bubreg u loju.
– Vidim da si začuđen što ti jutros nudim da piješ kahvu sa mnom.
– Jesam, čestiti, ago!
– Hamide, ti si moj vjerni sluga i najbolji aščija. U tebe imam najviše povjerenja da mi nećeš nauditi.
– Ne dao Bog, čestiti ago. Prije bi svoju glavu izgubio no tebi naudio. Bez tebe ni meni ne bi bilo života, a i nemam ja tu moć gospodaru moj. Nada mnom stojiš samo ti i Alah svemogući.
– Mudar si ti i dobro znaš da bi mi i ovim jednim fildžanom kahve mogao lakše uzeti život, nego najbolji kaurin oštrom sabljom. Zato te smatram svojim najvjernijim slugom. Iz tvojih ruku se hranim i od tebe tražim da si vazda gospodski obučen i uređen, a bićeš dobro nagrađen za svoj rad.
– Ne dao Bog. Milost velikom proroku Muhamedu. O čemu jutros pričaš, gospodaru. Tišti li te nešto, čestiti ago te o tome jutros sa mnom, ubogim, tebi pokornim izmećarom, ovako divaniš.
– Hamide, ne voli niko dobra čoeka, bogata još manje, a junaka najmanje, pa meni ne prijeti samo opasnost i ne bojim se od onih za koje znam da su mi neprijatelji, od njih sam na oprezu i vazda spreman da im uzvratim udarac, no me strah od ovih što sam njima okružen i što mi se prave prijatelji. Hamide, i rođeni brat, a da ne pričam za ostale begove hercego-vačke, rado bi zaposjeli ove moje kule, pojahali moje konje i pripasali moju sablju, opljačkali stada, prega-zili moje oranice i ovcama zabijeljeli moje livade, ali, Hamide, jedan je Alah na nebu, a jedan je ovakav aga na Hercegovinu, ako bog da biću brzo i vezir ove naše zemlje.
– Čestiti efendijo, zna premilostivi Alah ti si svojim junaštvom i vjerom u uzvišenog Proroka zamiritao da jednoga dana postaneš sultan naše silne carevine, ali kao što reče da sam imao alavije, možda bih i ja bio na nekoj većoj dužnosti, zato i ja tebi kažem, ti imaš velike zasluge samo ako imadeš alavije da ti svemogući bude naklonjen.
– Hamide, na tebe se niko ne obazire, pa se svi u divanhani opušte, dobro pazi šta ko od sluga i poganih kaura, pa i nevjernih begovskih sinova o meni zbori. Noćas sam sanjao da sam neđe sablju zaturio, a sluge me okružile, bih da ustanem da je potražim, a ne mogu sobom mrdnuti. Kad se ti odnekud pojavi, ostali se razbježaše. Ne znam nađe li mi ti sablju, ali znam da se ne pojavi da bi me taj san udavio, no se srećom u taj mah probudih okupan u znoju.
– Znaju snovi, ago, da budu teški, a nekad čoek grdno namjesti kušin i tvrdo zaspi pa mu utrne vrat i glava kao da nije njegova, te počne košmarne snove sniti koji nemaju značaja ni uticaja na njegov život.
– Sipaj mi još jednu kahvu. Sipaj i sebi i uzmi lokum. Bujrum! Zasladi malo usta. Ne boj se. Pričam jutros s tobom ka sebi ravnim. Imam potrebu da s nekim otvoreno pričam. Sa nekim ko je shvatio da ovaj život nije vječan i ko ne traži mnogo od njega, kao što si ti izgleda shvatio, lakše ga može predeverati i mirnije se kroz njega provući.
– Čestiti ago, nemoj me jutros zastiđiati, đe ja, ubogi najamnik i sluga, mogu biti ravan sa velikim efendijom kao što si ti.
– Ispričaću ti nešto o čemu, iz ara, ne pričam ni sa kim ko mi je ravan, ili je blizu meni. Kao dijete sam ostao bez oca sa sirotom majkom, koja se mučila da me prehrani i podigne na noge. Mnogo sam ja, Hamide, kao mali predeverao dok sam izdurao, ali sam od malih nogu bio pun života. Imao sam u sebi muški damar, pa sve što imam stekao sam na sablju: i ime i imanje, i ugled i slavu. Junaštvom sam stigao od fukare do efendije. Rano sam shvatio da je čoeku najteže raščistiti sam sa sobom. Ako to uspije onda mu je lako s drugima. Već sa pet godina nijesam dozvoljavao ni starijim od sebe da me nipodaštavaju. Sirota majka, sto puta se isplakala zbog mojih nestašluka. Dosta je jada ubilo. I dan-danas ona stalno strepi za moj život i vjeruj mi, Hamide, žalije bi mi zbog nje bilo poginuti, nego zbog sebe. Odnekud je stigla, ne zna ni ona odkud i udali su je za mog, odavno Allahrahmetli baba, Ibrahima.
– Džaba mi pričaš, efendija, kad ja, možda, ništa od toga ne mogu naučiti. Ako ti imaš kakvog haira od toga, čestiti aga, pričaj, meni ne smeta, rado ću te slušati, ali ja nijesam sposoban da uzmem stvar u svoje ruke i preokrenem nešto ni u svoju, a kamoli u tvoju korist.
– Niko se naučen nije rodio, a niko nije toliko tup da ne može nešto naučiti, no ti Hamide, nikada ništa nijesi preduzeo da se izdigneš iznad običnog roba. Samo te tvoja čast i tvoje poštenje spašava te si stekao moje veliko povjerenje, pa te smatram kao člana moje porodice. Znam ja, moj Hamide, da mi se svi iz straha, a ne iz poštovanja do zemlje klanjaju. To samo ludom čoeku može da godi. Crno je to poštovanje i ta ljubav koju ti neko iz straha pruža, taj će ti lako život uzeti kao komarcu, čim ga zapadne. Ali ja sam tu đe jesam, sluge moraju biti đe jesu, žene đe im je mjesto, a raja pokorna svome gospodaru. Da bi sve to bilo tako za to se gine ako treba, moj Hamide. Ja znam da ti misliš kako tvoj gospodar Ismail bezbrižno uživa u ovome životu.
– Živiš u izobilju, efendijo. Ništa ti ne fali u ovolikom bogatstvu.
– Tačno! Nijesam gladan, ni žedan, ma nijesi ni ti kod mene, ali ne brineš kao ja kako će se ovo s krvlju stečeno sačuvati.
Aga zastade, pa prošara pogledom po odaji:
– Donesi mi onu sablju, Hamide!
Hamidu ne bi baš milo: – Šta će mu sad sablja? Sablja ga božija ubila – pitao se dok je ustajao. Nevoljno je pruži agi. Ovaj je dohvati za balčak i naglo izvuče iz korica. Ona bljesnu sjajem, a on joj obuhvati brid palcem i kažiprstom, lijeve ruke, pa prevuče od dna do vrha, cijelom dužinom preko njene, skoro metar duge, oštrice i podignu je uvis. Hamidu zaigraše oči, zalupa srce, a aga držeći je visoko iznad njegove glave:
– Ovo je, Hamide, moje ralo i moja motika, moja kosa i moja beleđija – dok je govorio vrati je u korice.
– Učini mi se, ili se varam, da ti, Hamide, nešto streknu od ove sablje.
– Ne streknuh čestiti efendija. Ja znam da ti držiš do svoje riječi, a maloprije si rekao da mi s tobom neće biti nikakve zledi.
– Rekao sam, pa što strecaš, jadan bio. Zato od tebe nikad ništa ne može biti više od vjernog sluge. I vjera, Hamide, a kamoli vjernost ograničava čoekovu slobodu. Obezbjeđujem ti da živiš u svijetu slobodnih ljudi, koju si sam izabrao. Danas je neđelja. U petak, Hamide, idem na put. Ti ideš sa mnom.
– Kud idemo, efendijo?
– Idem u Drobnjake da pokupim harače, pa ti ponovo pritvrđujem, ne daj nikome osim tebe da mi sprema hranu. Nešto me strah da me ko sa čime ne otruje, a ubit me ne može niko. Kad se vratimo nagradiću te dobro.
– Oće li tamo biti boja, efendijo?
– Neće! Drobnjački kneževi su mi garantovali sigurnost, ali ti ovo govorim za svaki slučaj. Glavu junaku može okinuti samo junak, a junaka može otrovati svaka kukavica od koje se ne nada.
– Je li ti sve jasno? Tvoj zadatak je samo da brineš o kuhinji i da svako jelo prije mene probaš.
– Razumio sam, čestiti efendijo.
– Idi sad i nemoj nekome pričati o ovome što smo se dogovorili. Ako ispoštuješ sve kako treba neće ti kod age ništa faliti. Ako što malo primijetim da ne radiš kao što sam ti rekao, svoje glave se nećeš nanositi. Slobodan si!
Hamid brzo pokupi fildžane i ibrik, pa se idući ponovo natraške, pošto za sobom zatvori vrata izgubi u mračni hodnik. Idući niz skale mislio je:
– Crna je ova moja sloboda. U ovakvoj slobodi je prigušena užasna stvarnost skrivenog ropstva. Ovako neodlučan i nesposoban da bilo šta promijenim u životu vezan sam sindžirima straha i nemam drugog izbora osim da budem odan i poslušan sluga svome gospodaru. Ne budem li tako radio svjestan sam da će mi glava odlećeti ka kokotu, pod onom sabljom, koja i onako stalno visi nada mnom. Ja imam svoje misli, ali moram misliti aginom glavom. Moj pristup životu je ograničen. Ovakva sloboda ne pripada ljudima koji znaju i vladaju sobom. Zaludu znam i ja ko sam i šta sam. Znam da sam dobar, ali ovo vrijeme je tirjansko. Niko nikome ne vjeruje. Na ovom dunjaluku se svako svakoga boji. Ne zna se ko je vuk, a ko jagnje. Znam da nikom tuđa nesreća ne donosi mir u duši, ma koliko bio veliki i moćan. Do ovoga dana sam zavidio svome gospodaru. Mislio sam da je onako silan, sa životom u izobilju srećan, ali danas sam shvatio da je to samo jedna velika varka u kojoj i on sam živi. No sve ovo što sam danas saznao ne vrijedi ništa, kad ništa ne mogu promijeniti ni kod age ni u sebi, jer ljudi se teško mijenjaju. Svi bježe u crnu pogibiju zavaravanja samih sebe, skrivajući se u laži koju sami o sebi smisle, pa na kraju ubijede i sebe da je to nepobitna istina. Znam da pobjegnu u okrilje sopstvene zablude. Sad sam otkrio agine prohtjeve, bjesove i strahove. Nosiću se s njima, kao što se nosim sa svojim tugama, snovima, svojim nesanicama i svojom samoćom, iako sam okružen ovolikim brojem insana.
U magli bez spasenja, koja prekriva i vreme i pamćenje, 1. oktobra 1953. godine, istog dana kad je tadašnja Jugoslavija izabrana za nestalnu članicuSaveta bezbednosti UN, izašao je prvi broj Gledišta. Imperativ premijernog broja, ali i svakog sledećeg bio je jasan: misliti dublje, pisati odgovornije, govoriti glasnije, nego što dozvoljavaju dnevno-političke prilike. Danas, sedamdeset i dve godine kasnije, stojimo pred istim izazovom: kako biti savremen, a ostati u dijalogu sa onima koji su govorili pre nas?!
Na današnji dan, 1. oktobra 1953. godine, izašao je iz štampe prvi broj Gledišta
U ovogodišnjem svečanom broju, vraćamo se jednom od onih autora koji su, i po snazi i po sudbini, ostali neprijatno prisutni u istoriji srpske književnosti. Povod je trojak i značajan: sutra, 2. oktobra navršava se tačno 140 godina od rođenja Dragiše Vasića, a ova 2025. godina obeležava i 80. godišnjicu njegove smrti – jednog od najtragičnijih završetaka u srpskoj intelektualnoj istoriji.
Upravo zato, baš sada, na Dan Gledišta, objavljujemo kritički osvrt na njegov roman Crvene magle – knjigu koja i dalje pali crvene lampice nemira u svesti čitaoca, iako je prošlo više od jednog veka od njenog prvog izdanja. Ovaj osvrt, pisan s merom oštre analize i teške književne savesti, ne teži ni rehabilitaciji, ni osudi, već čitanju. Onom dubljem, upornijem, u kojem književnost ne služi radi bekstva, nego kao iskreno svedočenje. I kao jezivo tačna autopsija ne samo srpskog društva u vremenu rata, već i kao ogoljena dijagnoza ljudskih večitih bolesti: kukavičluka, licemerja i duhovne ispraznosti.
DIJAGNOZA BEZ TERAPIJE
Crvene magle u tradicionalnom smislu reči nisu roman, više su bolnički karton jednog naroda, ispisan rukom čoveka koji ne želi da štedi ni sebe, ni čitaoca. Vasićev svet je bez milosti, ali i bez nade. Iscrtava preciznu mapu jedne moralne pustoši i ne gradi fabulu u kojoj se tragedija razrešava.
Glavni junak, Aleksije Jurišić, tipičan je predstavnik onoga što bismo mogli nazvati „antiherojem”: intelektualac koji se ne snalazi u istoriji, ni u sebi. Njegova unutrašnja borba nije junačka, nego trula, samosažaljiva, i u krajnjem ishodu, današnjim rečnikom – autošovinistička. Ne samo zato što mrzi svoj narod, već otuda što nije u stanju da voli išta, pa ni samoga sebe.
Njegov dualizam, između dužnosti i ličnih želja, između života i stradanja, nije herojski ni tragičan, nego tragikomično, nemoćno bežanje. Jurišić voli da pati, ali ne ume da živi. Ta duhovna nevoljnost da se preuzme sudbina u ruke ne čini ga mučenikom, nego zahtevnim bolesnikom.
LIKOVI KAO SIMPTOMI: OD HRISTIĆA DO JELENE
Dok je Jurišić uronjen u refleksiju i besplodnu introspekciju, Hristić predstavlja otvorenu duhovnu sitničavost: čovek koji laže da je ranjen, koji se sakriva od fronta, a od istine još više.
Njegova supruga, Jelena, jedna je od najupečatljivijih i najneugodnijih ženskih figura u srpskoj prozi. Ona nije samo hladna, ona je grabljiva, hrani se muževljevom slabošću. Hijena, ali ne bez razloga: njen lik nije karikatura, to je hirurški precizna dijagnoza, u svetu bez ideala, gde se ljubav za tili čas pretvara u kanibalizam i borbu za goli opstanak.
STIL KAO SKALPEL: BEZ UKRASA, BEZ MILOSTI
Jezik Dragiše Vasića, dakle, nije ni raskošan ni lirski, on je oštar, nervozan, i u svom najboljem momentu: hirurški precizan. On ne romantizuje stradanje. Ne nalazi utehu ni u jednom obliku pripovedanja. Čak ni u patnji nema veličina, samo ogorčenosti.
Upravo u tome leži snaga, ali i ograničenje ovog romana: on ne nudi katarzu. Nema humora. Nema ironije. Nema satiričnog odmaka. Sve je crno, a magle su guste. Njegova rečenica je šok terapija bez anestezije, čitalac ne sme da trepne dok se secira.
Neki će reći da je tu slabost dela. Ipak, tu je njegova istorijska istina. Jer 1922. godine, kad je roman objavljen, Srbija je još uvek bila u žalosti, ali kao da više nije znala zašto tuguje. Umesto zasluženog osećaja pobede zavladao je haos letargije. Umesto ideala sve je zadesila cinična stvarnost. Umesto junaka svuda su preovladali ljudi koji nisu znali šta da rade sa svojim životom.
POGLED U BUNAR
Utisak koji ostaje nakon čitanja Crvenih magli nije ni estetsko divljenje, ni moralna pouka, nego vrsta duhovne mučnine. Vasić ni ne poziva na akciju. On nas ne uzdiže. On nas tera da gledamo u bunar i da priznamo da je dno mnogo bliže nego što smo spremni da verujemo. A bunar, naravno, uvek gleda u nas.
„Crvene magle su delo koje šokira, a ne prosvetljuje. Ono je lice srpske nacionalne traume suočeno sobom bez ikakve terapije. Možda je to i njegova najveća istina jer koju drugu istinu imamo mi, osim one koja nas ubija?” – stoji zapisano na ivici jednog od hiljade papira razbacanih po redakcijskom stolu.
EPILOG: ANATOMIJA JEDNE NACIONALNE MELANHOLIJE
Objavljujući ovaj kritički osvrt baš na Dan Gledišta, a uoči 140. godišnjice rođenja Dragiše Vasića, sećamo se pisca koji je i sam bio na ivici svih frontova: ideoloških, književnih, istorijskih. Vasić je ubijen 1945. godine bez suđenja, kao „neprijatelj naroda”. Ali njegova književna reč živi kao opomena, kao svedočanstvo, i kao magla kroz koju ponekad moramo da prodremo. Ne da bismo videli svetlost, pre je da razumemo zašto smo je zamenili maglom, a makar kad bismo priznali koliko smo se odavno u njoj izgubili.
Ovaj tekst je na koncu simbolično postavljen na spomen-ploči i glasi: „Ovde počiva srpsko građansko društvo. Umrlo je od iskrenosti.”
Da bismo razumeli koliko su Crvene magle i danas žive, donosimo jedan odlomak u kojem glavni junak, Aleksije Jurišić, u trenutku sloma i samoprevaziđenog razuma, progovara o mravima, ocu, ratu, ljubavi i bekstvu.
Deo romana koji nas vodi direktno u svest čoveka koji ne može da se izvuče iz svoje magle.
Čitate kritički osvrt i odlomak iz romana Dragiše Vasića – Crvene magle
DRAGIŠA VASIĆ: „CRVENE MAGLE” (ODLOMAK)
One noći kad je Jurišić bez ičijeg znanja, u nekom pustahiskom nastupu, napustio vojnike i bateriju i front i sve poslao do đavola pa na konju pojurio negde ka Solunu, odakle je, pošto je već bio izmakao punih trideset kilometara skoro silom vraćen natrag, stvar je ovako tekla:
Jurišić je sedeo u svojoj zemunici sa laktovima između kolena i ukrštenim prstima, pa je tako sagnut gledao u zemlju. Dole po suvoj, peskovitoj zemlji, odnekud baš ispod njegovog poljskog kreveta pa tačno sredinom zemunice ka vratima, milela je jedna tanka, vijugava i crna kolona sa svim sitnih, na prvi pogled i nevidljivih, mrava.
Ovi mravi, vijugajući brzo, nečujno i vešto obilazili su jedan drugog i kao važno hitali negde puzeći i kotrljajući za sobom sa svim sitan, fini i perlast pesak kojim je nepatosana zemunica bila posuta i koji se prelivao. Pa se ona tanka kolona, dokle god se dobro ne zagleda, činila kao da mili u jednom istom pravcu, tamo ka vratima.
Ali je Jurišić na to bio obratio naročitu pažnju i uočio: da se ona crna kolonica upravo komeša i izmotava na jednom istom mestu. Ide tako nekolicina među njima, uputili se bajagi važno negde i Jurišić ih bodro prati i sleduje im, a oni vijugajući obiđu one što im idu u susret, očešu se o njih ili ne očešu, i tek se najedanput užurbano vrate natrag. Pa se to vrzmanje ponavlja neprestano tako i Jurišić ne može da primeti ni jednog jedinog među njima koji bi s jednog kraja stigao na onaj drugi.
Gleda on to pa se muči i krivo mu je što se ta kolona jednom već ne prestane izmotavati, te ili pođe sva tamo pod krevet ili ka vratima, kuda se njemu čini da treba i mora da bude smisao i cilj onoga pokreta. Utoliko pre što su ona vrata širom otvorena, a osim toga tamo je svetlost pa je prirodno da se tamo upućuju.
Ali kolona neprestano po starom, ili se tako njemu čini; komeša se u mestu, koprcka, preskače one perle i svi oni pojedinci na koje on obraća pažnju polaze i vraćaju se, šaraju amo-tamo i vrzmaju se, a ovamo sve izgleda da žure. Ili se susretnu, zastanu, pogledaju se onim glatkim tačkicama, zamrdaju trepeljivim vlaknima, te se čini kao da se nešto sporazumevaju, pa opet produžavaju ono vrzmanje.
Tako uvek, i taman on pomisli sad su se sporazumeli i krenuće svi jednim putem, a oni opet po starom.
Ide to tako neprestano te on oseća kako mu se zbog ovoga počinje da muti u samoj glavi i kako se onaj živ crn konac pred njim, onaj vijugavi crni crv, kao penje u sam njegov mozak i tu počinje onako isto da radi i da se komeša. „Boga mu, mislio je Jurišić – šta ovi ovde rade? Šta se ovi ovde vrzmaju? Šta je sve ovo? Nešto se sporazumevaju, a opet sve ide kao pre i, koliko god gledam, ja ne mogu da vidim baš nikakvog smisla ovom njihovom pokretu. A sve je to dole jedan svet.
I vere mi moje, taj svet nikakve pameti i razuma nema i ne zna šta radi. Pre svega, on nezna jednu osnovnu stvar: da je ovaj put, kojim on nesiguran. A to je najvažnija, životna stvar za njega. Nesiguran je, jer je tu dole pod mojim nogama. I eto, i neznajući i nenamerno ja ga najednom mogu uništiti; njega, taj mali svet, koji ne zna ne sluti i ne oseća da neko ogromno jači stoji nad njim, niti sanja u kakvoj se smrtnoj opasnosti nalazi I živi, miče se, muva tamo-amo i šeprtlji nešto dole pod mojim nogama.”
I Jurišić se sve više muči i ljuti što ona jogunasta kolona jedanput ne izlazi na vrata, i oseća oko sebe puno nekog crvljivog gmizanja. I to gmizanje oseća on najviše u mozgu pa bi hteo da učini kraj onom vrzmanju i onom komešanju i da onu kolonu dole rasturi nogom, rastrlja je i izmrcvari. I naposletku, vidi on da drukče i ne može biti i da ne može da se uzdrži, pa uzima od nekud metlu i celu celcatu onu kolonu, jednim samo mahom, izbacuje na čisto na polje, i tek se posle toga zadovoljnije i nekako odvažnije oseća.
„Eto im sad reda – misli Jurišić. Samo što bi sad takav isti red trebalo i u glavi napraviti. Sve je u tome da se sav ovaj kalambur u glavi jedanput ovako raščisti, pa da čovek onda tačno zna na čemu je. Jest, kakav je skandal cela ta glava i taj mozak kad evo dve godine od kad sedim ovde ne mogu da budem na čisto: šta je sad sa mnom u stvari, na čemu sam ja, i kad sve one razne crne kolone što se po njoj neprestano vrzmaju, i gamižu ne mogu da dovedem u red.
Jest dve godine pitam se ja stalno: treba li da ostanem tu i punim ove topove ovde ili da dunem i bestraga daleko negde od njih pobegnem? A godine prolaze kao glas i ne može čovek celoga veka, kao svi mravi ovde, polaziti i vraćati se.
Dakle ima jedna stvar pre svega. Tu u ovim žilama ključa neko nasledno ubojištvo tu je nešto davno posejano i to je ono glavno iz čega se ova krv sastoji osnovica ovoga bića, i onda šta bih ja tu imao da se obuzdavam? Mora valjda, imati nekog smisla to seme što je tu, jer je tu, i ja nemam šta da mislim nego lepo da punim i dalje ove čeljusti što zjape uperene na onu stranu i da gađam tamo, da gađam, da gađam dok se sve ono brdo ne pretvori u prašinu. Zašto?
Zato što ima neki princip da se ostvari i ja sam tu da na tome principu radim i da za taj princip umrem. Jer kud bih begao ja od onih instinkata i onih dedova-ubojica? Dakle, eto, tako kaže jedna metla.
Ali koji su to dedovi što me muče. Koji su tačno? Eto, je li taj ded moj otac? Gledam ja njega sad, kao da stoji tu predamnom, smeška se i priča. kako je njemu rat bio brat. „Budalama, veli on je rat, a meni je uvek bio brat.” On je u ratu, veli, udario temelje, pa je posle samo dodavao ciglu po ciglu te sad može da živi kao čovek i da se nikad ne uznoji. Znao je on šta radi i svaki pametan čovek zna šta treba da radi. Onaj koji ne ume da podvali podvale njemu, veli. „Igram ja karte s komandirom pa namerno gubim i uvek u šlagi onaj „bolji”, a ja stalno na osustvu i sitničarim tako i bakališem pa ostavljam paru na paru.”
Lepo, eto, to je moj ded. Dakle taj ded ovako mi piše: čuvaj se, jer ako se sam ne čuvaš, niko te čuvati neće, pa ako se vratiš oprostiću ti, a ne vratiš li se znaću da si bio veliki budala i sav će moj znoj otići drugome, a ovamo sam kaže da se nikad nije znojio.
Dakle, čuvaj se, a ako se ne vratiš: znači da si bio budala. E dobro, to je jedan deo krvi u ovim žilama i on je sastavljen od bakalnice, od ,,šlage“, od krive mere i od interesa na interes. I mnogo od te krvi struji u ovim mojim žilama. Ali ima i one druge: „Idi, veli, sinko, i Bog nek’ te čuva, a ti čuvaj obraz i budi junak”. Eto ima i te krvi majčine.
Sad, kakav sam ja kačamak tu ispao? Ja uočavam i razbiram ovde neke sastojke i sekciram ali ništa ne mogu tačno da odredim, samo osećam da se ona bakalnica smrtno bori sa onom smežuranom staricom i da tu još neke nove, čudne mešavine ima. Opet stoji ona njegova slika preda mnom. Boga mi je rob od glave do pete. „Vlast, veli, počituj, svaku bez razlike, a ako i đavola moraš moliti moli ga, klekni na kolena ništa ne misli, moli ga, razumeš.”
I zaista klanja se on pred svakom vlašću, a ja gledam i mislim: Boga mi moga, ovo je neki nečastivi. Evo ovu pandursku krntiju treba postaviti negde pred kancelariju i samo zato je ona došla na ovaj svet: da prekrsti ruke i sa naćuljenim ušima čeka kad onaj iznutra naruči kavu, pa da onu kavu odnese onako poguren i vrati se na prstima i natraške pred vrata. Eto ti oca. A posle ono drugo: „Čuvaj obraz, sinko!”
I sad šta? Ja sam njihov sin, a praunuk sam jednoga kiridžije. Pa šta ja hoću? Raspinjem se nešto i kidam u nekoj umnoj napetosti i stalno bi hteo da idem, putujem i da se pentram po onim vrhuncima stvari. Ja hoću o ja hoću, ja moram da idem po onim vrhuncima stvari, i sve me nešto tamo neodoljivo gura, a vidim skučen sam, jadan i slab sam za to i pun sam one mizerne krvi pandurske i onih odvratnih, nesvesnih i kiridžijskih nagona koji su već postali moja duševna navika.
I u sav onaj mračni stroj mojih instinkata, osećanja i strasti ja ne mogu ni da prodrem, nego, umesto toga, osećam samo neko jadno mozgovno vrenje, dok se u duši sve nešto zgužvalo i ispremetalo. I mrvi se nešto u meni i plače i rida i glas neki čujem kako mi šapuće, a ništa ne razumem. Jao meni, kakav je skandal taj moj razum kad on ne zna, da me nauči prosto jednu stvar: smem li ostaviti ove topove.
Jer, evo, šta su mi krivi oni ljudi na koje bljuju smrt ove ovde cevi! Ništa. Eto silom se meni impoziralo kao apsolutna istina: da su oni krivi. I ove cevi ovde preda mnom bile su ta apsolutna istina i trebale da služe onom principu. I svi ovi ovde oko mene uvereni su još: da su u posedu te apsolutne istine, te svu ovu pustoš gledaju kao nešto prirodno, stvaraju je i učestvuju u njoj svim silama. A ja pocepan sav trnjem i kupinama onih iskušenja naslućujem nešto kao pojam o sveopštosti i celokupnosti i svakog dana opijam se sve više i više pićem ove, čini mi se, najlepše i najdostojnije od svih ideja.
Eto, stešnjen sam ja ovde među ovim stenjem i pećinama, te sve manje mogu da vidim jer i neba dovoljno nemam. I skučen tako bez neba i vazduha maglovito osećam da sve ovo šta mislim nisu prave misli nego neka priviđenja misli, i da ova moja mesožderska duša samo nešto sluti, a jasno ništa niti može da zna, niti može da hoće. Sluti, ona, na primer, da je od svega ovoga što se radi u ovom grozničavom krtičnjaku dole, jedino dobro ono što je ona naša velika sestrušina Rusija, svršila.
Tako mi Boga jedinoga samo je ono dobro, a sve ovo drugo je ništa. A ja ne znam upravo šta je sve ona radila, samo osećam: da je neko veliko, i široko čišćenje bilo i da se tamo htelo da čovečanstvo više ne mili. Ali i to što meni izgleda dobro u onom tamo mističnom užasu samo je jedna koještarija, jer se meni čini, da svi oni što traže neku sreću sveta treba jednom od svega toga da dignu ruke.
Živim ja neprestano s ljudima zajedno i svi mi ovde trebamo jedan drugom i preči smo od najrođenijeg. I gledam ja njih godinama: svi su oni rđavi. Jest, svaki je rđav i svaki je zaslužio da grozno ispašta, toliko je svaki od njih sla od rođenja počinio. Pa je onda smešan svaki onaj što zapinje da umanji i ublaži nečije zaslužene patnje. Možda treba sve da ide kako ide. I zar menjati sve radi nekolicine koji nezasluženo pate? Laž je onaj Ivan Lande makar bio Rus, laž je od glave do pete.
Ali i da nije, on bi bio nagrađen i bez nas. Ko bi ušao u sve ono tajanstvo stvari, ili ko ne vidi i ne oseća onu ruku koja sve reguliše ona što nas miluje tačno „prema danima u koje nas je mučila i prema godinama u koje mo gleda i nevolju.” E pa na kraju krajeva nov čovek i neće biti onaj neustrašivi pobedilac zla i nepravde, taj ipak pozitivan i praktičan duh što poziva na „delo” dole Nov čovek biće onaj spokojni, uzvišeni, tihi čovek ponosit bolovima. Što oni bolovi strašniji, to on gordiji.
Sa srcem plemenitim u preziranju svega niskog i malenog, on će žaliti one odvratne, neobuzdane „javne” životinje što ne mogu da ga osete, sve one borce ma za šta jednoobrazne i ambiciozne, što su svuda isti i liče na one idiote skupljene po duševnim bolnicama, ošišane kratko, unezverene, sa istovetnim, bezizraznim licima. Jer sve je sitno boriti se dole i jer što veći bol to veća sreća izabranoga.
Dakle, sve neka ide kako ide na ovoj pegi dole na kojoj se miče i za ovu sekundu za koju se živi.”
Tako je mislio Jurišić i sedeo na svom krevetu u zemunici, pošto je one mrave iščistio. A na polju grozna omorina i mračno, na oluju natušteno nebo mučilo se nad frontom. U menaži, pod hladnjakom od osušenog grana, raskopčani i zajapureni, prepirali su se oficiri, pa se prgavili do besnila što se više, gore nad njima, nebo mračilo i mučilo. Govorili su opširno o majkama podvodačicama na Krfu, pa o Crnoj Ruci i Beloj Kuli, o francuskoj pevačici što božanstveno peva C’edzt la valdze du brun, o rđavoj menaži koja mnogo košta (a tu prisustvuje i šef menaže i pravi se lud), i o nekom pešaku što se sam ranio pa su pominjali i Hristića. I oko toga se razvila pomamna svađa, i ako su svi tvrdili jedno isto: da se Hristić mogao oprati jedino na onaj način koji je sam izabrao. Stvar je samo u tome što se oni njegovi podvizi ne mogu smatrati junačkim, jer su one docnije vrlina negativnog porekla.
A Jurišić sluša iz svoje zemunice kako se oni iskreno zgražavaju zbog onog postupka Hrustićevog, pa misli: kako se iz njihove kože, u kojoj su oni najmanje nekom svojom zaslugom, onaj postupak zaista mora činiti gnusnim, te izgleda prirodno što oni energično traže da Hristića ponize, i ako je apsolutno pouzdano da bi i oni, na njegovom mestu, onako postupili.
„Pa sve su, u opšte, vrline negativnog porekla, misli Jurišić, ali jedno je sigurno: da bi ovi ovde isto uradili kad bi bili u njegovoj koži i ako bi istinski voleli onu ženu. A on je nju istinski voleo. Verovao je, jadni Hristić, da će ona biti srećna kad ga vidi, pa se za tu njenu sreću osramotio. A to može da razume samo onaj koji voli. I ja tek sad razumem Hristića, jer volim, jer prâvo volim. Jest, nikad ja ovako nisam voleo i za Natašu bih ja sad učinio ono isto što je on učinio za onu zmiju. Bih, moje mi časti, jer volim očajno i jer je Nataša divna kao da nije živa žena. I sve ću one nepravde svoje prema njoj pokajati. Tri godine sedim ja ovde i čistim se iznutra za nju.
Nemam više šta sebi da prebacim, niti imam prljavih misli. I svi ovi razgovori grozno su mi odvratni i ljude ove, što svaki čas idu na osustvo, obmanjuju se i govore kako je uzdržavanje škodljivo, ne mogu više da gledam. Tako je, sedim ja ovde i čistim se za Natašu, jedino moje, jedino što imam. Hoću da budem čist kao ona, hoću da budem moralno lep, hoću da doživim da mi veruje kad joj budem rekao na kolenima: evo ovde je samo sunce unutra, pogledaj, Natašice, samô sunce.
To je zahvalnost što si mislila na mene, to ti je moj poklon, tri godine, noću i danju radio sam na njemu; ja sam ti to bio dužan, jer, da tebe nije bilo, ja bih bio siroče. Eto, tako ću joj reći. I onda će mi oprostiti što joj nikad nisam pisao. Jadna Nataša. Ona je mogla posumnjati: da sam onda ozbiljno mislio na raskid. Raskid sa Natašom?! Užas! Pa to bi značilo raskid sa životom, raskid sa srcem, raskid sa krvlju. Nikad Natašice! Ne postoje više dve duše: tvoja i moja. Neko tajanstveno tkivo isplelo je svega jednu: našu dušu. Nikad Natašice! Jesam li bio bezuman onda kad sam te vređao?
Ja, svakako, ne znađah šta sam govorio. Eto pomisao na tebe prži mi um. Kad sam bez tebe, ni vazduha, ni pluća, ni očiju, ničega nemam, hoću da se ugušim, da oslepim. Hteo bih ovog časa da se stvorim tamo gde si ti, i tu, pred tobom, da plačem najgorčim plačem zbog svih nepravdi prema tebi, da ti pokažem najdublje dno mojih nesreća zbog toga, da te molim za oproštaj što sam te u uzbuđenju one mahnite osećajnosti vređao, da te uverim kako ti nisam pisao samo zato, što se u pismu ništa ne može reći, da pred tvojim nogama razmrskam ovo mračno čelo večnih dvoumica. Čekaj me, Natašice i oprosti To mora biti što pre, ovoga časa, ovoga časa…”
A na polju grmljavina sve jača i kapi, najpre krupne i retke, pa sve češće zašuštaše po osušenom granju, te se oni oficiri postepeno stišavaju i razilaze. Samo se Jurišić grozno muči u nekom mahnitom i burnom uzbuđenju. Guši se Jurišić, i oseća strašnu žeđ i kako se onaj veliki crni crv uskomešao u mozgu, a obruč neki davi ga do umiranja. Pa najednom pljusak i sve se stade kupati u brzim i mutnim potocima, koji su se rušili sa svih strana. I njemu se učini da ga ti brzi, mutni potoci neumitno vuku dole u neki bezdan.
Jurišić raširio oči, ide tamo-amo po zemunici, otvara i zatvara vrata, traži nešto. A one stvari oko njega, knjige, revolveri, sanduci, ćebad, bluze, karte, busola, poigravaju, tresu se, drhte, prete nešto kao da imaju dušu, i ako su mrtve, pa se Jurišiću učini užasno, kao da sve one u glas viču. beži, beži, beži Jurišiću beži gde znaš! On jurnu na polje. Tamo udaljini, iza visokih modrikastih talasa Babeplanine, kroz rascepljenu oblačnu zavesu, jedan zlatno-svetli pojas, ružičast i sjajan, širio se veselo na nebu koje se vedrilo. Šuma je vlažno mirisala i potoci se još rušili. Onda jedan krajičak zlatnoga kotura poviri, i još jasnije obasja planinu.
Jurišić, krvavim očima, pogleda tamo prema planini. Čitav okean prostora i slobode širio se pred njim i mamio ga. I na jednom on oseti: kako ga obuze neki čist, svež, silan talas, neko nejasnoslatko osećanje nečega svetlog, ono široko osećanje prostora kad se čini da svi ti prostori žive, osećaju, raduju se i mame. Pa u onom bolnom i zbrkanom elanu i u onoj žeđi i bezumlju on ludo brzo dođe do konja, uzjaha i pojuri
I dok su kopite besno prskale blato, za njim je sve više ostajao onaj mutan crn I mrtvački pokrivač oblaka. I bežeći sve bešnje on je gutao onaj prostor koji se pružao pred njegovim očaranim očima i uznosio mu dušu. Pa je sa tom dušom, širokom, prostranom i svetlom, jurio, jurio, jurio u susret onom jasnom i milom plavetnilu svetloga neba.
U romanu Depjesaž, koji nosi podnaslov „Dnevnik anonimnog policijskog činovnika”, Branislav Miltojević uspeva da istovremeno oživi duh jedne epohe i da žanrovskim sredstvima sagradi napeti kriminalistički roman u duhu srpskog modernog realizma. Radnja se razvija oko „niškog slučaja” – leša bez glave, tačnije trupa bez ruku, nogu i bez glave pronađenog na Železničkoj stanici u Nišu, na Vaskrs 1930. godine.
Železnička stanica Niš, pre nego što je tokom Drugog svetskog rata potpuno porušena bombama američke i engleske avijacije
KRV U HODNICIMA „NACIONALA”: OTKINUTA GLAVA, RUSKI DOKUMENTI
Stil je arhetipski i bogat: pun arhaizama, autentične sintakse, čak i folklornih i administrativnih fragmenata inspirisanih izveštajima, ali sa maštovitom interpretacijom stvarnosti. Time ovo neobično književno delo dobija i dokumentarističku vrednost, ali ostaje živ i u žanrovskom smislu uzbudljiv – kao što su, na primer, rani radovi Stenlija Kjubrika zasnovani na izveštajima iz policijskih arhiva.
Miltojević koristi uvodnu priču u hotelu kao najpogodniji ulaz u pripovedanje: ta epizoda, izmeštena iz Beograda, sa dubokim simboličkim i političkim slojevima, gradi se kao vrsta unutrašnjeg trilera. Prisustvo ruskih imigranata, bugarskih atentatora, srpskih funkcionera i fatalnih pevaljki pravi kolaž lude planete u malom – zbrke, krvi i paranoje između dva rata.
Depjesaž je omaž žanru, ali i moguća slika jedne istorijske stvarnosti. Otud, budemo li roman čitali kao scenario, rekli bismo da je pred nama nešto što je trebalo da postane film u duhu Bertolučija, ali da je književnost ipak pobedila – jer u rečenicama, opisima i iskosa izrečenim pripovedačkim zaokretima, ima više ritma nego što bi ga mogao podneti i najuspešniji filmski zaplet.
IZ ROMANA „DEPJESAŽ”: PRVI SUSRET SA MISTERIJOM
U okviru edicije Slaviša Nikolin Živković, koja neguje sećanje na kultnog niškog pisca, po kojem nosi ime, do sada je objavljeno više proznih rukopisa čiji su autori pokazali osećaj za žanr i jezičku samosvojnost, roman Branislava Miltojevića Depjesaž donosi izuzetan literarni prikaz jednog fiktivnog, a duboko utemeljenog u javi „policijskog dnevnika” iz prve polovine 20. veka.
Pisan u formi svedočenja činovnika Uprave grada Beograda, gradi uzbudljivu priču na fonu stvarnih političkih i socijalnih prilika jednog perioda u Kraljevini Jugoslaviji. Izabrani odlomak, koji donosimo u nastavku, uvodi nas u napetu atmosferu hotelske noći, pucnjeva, sumnjivih dokumenata i prvog leša – u neku vrstu noar-fikcije na tlu Srbije.
Ovo je samo jedan od mnogih fragmenata koji pokazuju zašto je Depjesaž posebna knjiga, i zašto ovoj ediciji pripada zapaženo mesto u istoriji srpske književnosti.
Donosimo prvu celovitu epizodu unutar fiktivnog dnevnika, sa napetim opisom ubistva u hotelu „Nacional” i premijernim pojavljivanjem tetoviranog leša sa ruskim dokumentima i vizit-kartama. Odlomak ima dovoljno dramatičnosti, istorijskog kolorita i stilističke osobenosti, ali vam neće otkriti glavnu radnju, već će vas efektno uvesti u nju da pohitate, čim pre, po svoj primerak ove izuzetne knjige.
Železnička stanica Niš – nekada
ZAKLADNOЙ BILETЫ – Poglavlje iz romana „DEPJESAŽ”
Okrećem se i preturam po postelji. Ne mogu da zaspim. Pusti sanak nikako da me uzme pod okrilje svoje. Ne, ne, za mene nema ništa strašnije nego, tako, biti sam samcit u mračnoj, pa još hladnoj hotelskoj sobi pod pokrivačem, s punom glavom raznih misli i osećanja. Razmišljam o svemu. Sutrašnjem povratku u Beograd, jutrošnjem atentatu, današnjoj konferenciji, silnim obavezama koje me čekaju.
Pokušavam da zaspim. Al’ zalud. Ne mogu, nikako.
Šetam u hotelskoj sobi baksuznog broja 3, tamo-amo, od ogledala do prozora. Vraćam se, ponovo, krevetu. Taman kad sam pao u stanje polusna, odjedared se trgoh. Neko je snažno zakucao, pa prstima zagrebao o vrata. Ustao sam, seo na krevet. Čekam, nestrpljivo!
Mrklu tišinu razbi bat kratkih, odsečenih koraka: – Ko je?! – viknuo sam, uplašeno. Prilazim bliže vratima. Osluškujem. Zalud! Sve je ponovo utihnulo. Svud okolo, u hodniku i sobama, vladala je savršena praznina. Možda je kakav pijani gost, slučajno, zakucao na moja vrata, pa shvatio da je pogrešio, i udaljio se. Uprkos svemu, hteo sam da izađem u hodnik i da sam osmotrim… Navlačim novi „reglan” kaput.
Čekam. Uz škripu, otvoriše se susedna vrata. U tom trenu, odjeknu, kao iz topa, revolverski hitac.
Ondak, još jedan…
Tišinu prekinu strahoviti jecaj, pa mukli tresak o pod.
Potom, opet, zavlada potmula, grobna tišina. Dograbio sam službeni „nagan”, s revolverom u džepu istrčao iz sobe.
U hodniku skupila se poveća grupa ljudi – gosti, kelneri i sobarice. Zbunjeni, većina u negližeima. Dominirala je, u prvom redu, starija dama u crnom „pelc” mantlovu. Svi su nemo posmatrali krvavi prizor. Između njih, u sredini, na podu, ležao je nepoznati mladić.
– Molim vas, prolaz! – promrmljao sam odsečeno, objašnjavajući prisutnima da sam fizikus.
Radoznali gosti povukoše se u stranu. Ustreljeni čovek, obliven krvlju, ležao je na podu. Dva revolverska metka probila su mu prsa. Imao je, otprilike, oko četrdeset godina.
– Pozovite policiju, odmah! – zamolio sam najbližeg kelnera.
Stavio sam čisti peškir na ranu i naredio da ga prenesu u moju sobu. Nastupio je zgodan trenutak da zamenim lekarsku za pravu, istražiteljsku ulogu. Morao sam to da činim. Najprvo, konstatovao da nesrećnik u ruci, na kojoj je bio vidljivo tetoviran beleg tetra-gamadiona, drži ruski dokument.
Kad su ga uneli u sobu i spustili na krevet, izvrnuo sam mu džepove i našao, pored ostalih sitnica, priznanice „Petrogradske Založne Banke” ili bolje rečeno t. zv. „zakladnoй biletы”, kartu Evrope, neiskorišćeni vozni biletы „Orijent ekspresa” do Beča, vizit karte i plakate, nevešto sročene, sledećeg sadržaja:
Koristite priliku!
Samo dva dana – danas i sutra KUPUJEM veštačke, nove, stare, pokvarene ZUBE i čeljusti. Plaćam vrlo dobro. Samo posle podne od 2 do 6 časa ispred Hotela «Nacional»!
Na vizit karti uočio sam carigradsku adresu nekog Agarjanina, Kerima Beja, doktora. Strpao sam biletы u džep i obratio se prisutnima:
– Da li ste primetili nešto sumnjivo što bi pomoglo istrazi?
Nisu znali da sam državni službenik, da u hotelu odsedam kao policijsko lice u pratnji visokih državnih činovnika. Činjenica što su poverovali da sam fizikus, pribavila mi je izvesno poštovanje. Jer ubrzo u sobu uđe gospodin, u lepom odelu, ogrnut novim „reglan” kaputom i fino odnegovanim crnim brkovima. Kazao bih, izraziti tip pariskog noćnog kicoša.
– Ja sam prvi došao na lice mesta – obratio se, i bez pitanja dodao: – Baš sam se penjao na sprat, kad su odjeknuli hici. Potrčao sam uz stepenice i ugledao na podu ovog nesrećnog gospodina. U hodniku nije bilo nikoga.
Ostali gosti su potvrdili njegove reči, dok je kicoš podizao s poda sobe crveni fes poluloptastog oblika, jer ubijenom nesrećniku više nije bio potreban! U tom trenutku pojavio se Sreski Poglavar g. Dragan Džunić, koji je trebalo da započne istragu.
Tek kad sam se vratio u sobu, počeo sam ozbiljno da razmišljam o nemilom događaju.
Jedna stvar mi nije bila jasna. Ubica se možda prevario, jer činilo se da je imao nameru da ubije mene ili nekog od državnih čelnika naše, srpske delegacije koji su, na sreću, u poslednjem trenutku, zbog čestih terorističkih upada bugarskih komitskih bandi, tajno odseli u porti manastira Sukovo. Soba nesrećnika nalazila se kraj moje i pošto je i on čuo kucanje, verovao je, možda, da njega neko traži. Ubica, koji je čekao u zasedi, mislio je da se nalazim iza vrata i opalio. Moja sumnja ili nije bila tačna ili je ubica bio veoma neiskusan čovek. Diletant.
Uostalom, zašto bi neko hteo da me likvidira u ovom času?!
Soba je ponovo utonula u polumraku. Kao da se ništa nije desilo. Neka hladna jeza poče da struji mojim preplašenim telom. A napolju pljušti kiša, bije snažno o prozorska okna, šiba po krovu, u mlazevima se hučno sliva kroz oluke u zatamnelo dvorište.
Ustao sam rano. Od sinoćnjeg stresa, izgubio sam apetit. Nisam doručkovao. Izašao sam brže nego što sam mogao ispred Hotela. Čekao kočiju da me preveze na stanicu. Pažnju mi je privukao suvonjav, ćosav dečačić srednjeg rasta, kestenjaste kose i očiju. Bunovan, sedeo i dremao na stepenicima pored rasklimane hoklice s tri olinjale četke za malanje obuće. Upao mi je u oči zbog poderane odeće koja se retko sretala u ovom delu zemlje. Nosio je „pumphozne” i smeđi kaput s dragonerom, rvačku šubaru i teške turističke cokule.
Čudnovato. Al’ u poslednje vreme ništa me nije moglo da iznenadi, jer su se i u ovoj pograničnoj varoši ukrštali putnici prolaznici raznih vera i nacija.
S tom slikom u glavi nisam ni primetio kada je kočijaš zaustavio višljasto kljuse ispred pirotske železničke postaje.
Udržavnom vagonu prve klase „Orijenta” zaboravio sam na sinoćno ubistvo u Hotelu „Nacional”. Pažnju mi je okupirala jutarnja štampa i gužva u vozu, dok je ustajali vazduh parao piskavi glas konduktera. Glasno se objašnjavao s nekim strancem, Bugarinom valjda. Iz kupea je izbijala teška zapara. Pritisak je bio nesnošljiv, jer je uvećavao toplotu, izazivao znojenje, sprečavao disanje, ojačavao gušenje…
Lokomotiva pisnu još jedared, zatresoše se vagoni, zaškripaše točkovi i voz, konačno, krenu ka Nišu.
Bestseler roman Ognjena Avlijaša – Vinograd Mehmed-bega
Sjeveroistok Bosne i Hercegovine, avgust 1914. godine
Čaršija uobičajeno bruji, ne sluti da samo dvadesetak kilometara dalje, preko rijeke Drine, već bukti rat za koji se u tom trenutku još ne zna da će promijeniti kartu stare Evrope. Ništa na to ne ukazuje, osim zatamnjenih i novinama izlijepljenih stakala na izlozima, ili bar onome što je ostalo od njih, na dućanima i zanatskim radnjama čiji su vlasnici Srbi.
Nije prošlo ni dva mjeseca od kada je Princip ubio prestolonasljednika žute carevine, od mračnih sila određenog da bude glineni golub čije obaranje treba označiti početak rata i biti okidač za krvave sukobe. Ubrzo nakon atentata, širom zemlje, kreće linč i proganjanje svih viđenijih pravoslavnih glava.
Njihove komšije muslimani uglavnom ćute, pokoji efendija se glasno javlja i protestuje, reis Čaušević krije srpske domaćine iz Sarajeva, Austrougari škripe zubima na njega, ali ga ne hapse. Ne treba im još jedan front. Kao u svim nemirima, lopovi, uhljupi, razbojnici i seoske kabadahije dočekali su svoju šansu. Ne čekaju policiju, idu prije njih na srpske kuće, tuku, pljačkaju i maltretiraju, vlast prećutno odobrava.
U narod se uvukao strah i nemir. Kasabom odjekuju zvona, sazivaju u rat. Ispred zgrade opštine danima se ne pomjera veliki sto; što je zdravo i staro za vojsku stoji u redu, ćutke, bez galame čeka da bude upisano i raspoređeno. Ne gleda se vjera ni porijeklo. Caru se imaju svi odazvati na poziv za danak u krvi.
Dvojica mladića sjede na obali rijeke Drine. Pored njih za vrbu zavezan čamac. Dimitrije Popović i Abdulah Filipović. Tek im pokoja dlaka iznad usana probija. Obojica tek napunila osamnaest. Dimitrije, crn kao ugarak, oštrih crta lica, kose duge skoro do ramena, do prije tri mjeseca bio je šegrt kod oca kazandžije.
Kako mu je otac umro malo prije atentata, tako je i on, nespreman, na sebe preuzeo vođenje radnje. U jadima koji su sve njegove poslije ubistva Ferninanda sačekali, snašao se kako zna i umije. Sačuvao je nešto robe i materijala, ono što nije bilo izloženo i opljačkano. Drugi mladić, Abdulah, plav je, visok i lijep, kratko ošišan, sin dućandžije, viđenog i uvaženog u čaršiji.
Obojica porijeklom iz istog sela. Obojici su se đedovi poslije ulaska Austrougara u Bosnu istovremeno preselili sa sela u grad. Najbolji su jarani, a zovu se i kumovima. Neko staro kumstvo, Bog sami zna kada i ko ga je započeo. Prema ranijem dogovoru, našli su se na rijeci da zajedno čamcem pređu Drinu i jave se kao dobrovoljci u srpsku vojsku. Obojica su dobili poziv za mobilizaciju za carevinu, a ne ide im se za tuđina boriti.
Ćute, gledaju u rijeku, Abdulah nervozno baca kamenčiće. Mjesto na kom sjede prikriveno je rastinjem, čini se da samo oni znaju za taj riječni zaliv; ne vidi se ni s puta, ni s druge strane rijeke. Grane vrbe se svijaju do same vode koja teče ispod njih. Mnogo puta su već ovdje sjedili, još kao djeca, bježeći iz čaršije i od svojih. Ovo je samo njihovo tajno mjesto.
Odjednom, kao iz puške, Avdo prekide tišinu:
– Kume, ja ne mogu! Ne mogu i ubij me! Babo je nekako dokučio šta spremam. Sinoć je gorilo kod nas u avliji. Kaže, nisam ja sina rađô, školovô i spremô za vlašku vojsku i vlaškog kralja. Veli, svakako će ovi tvoji izgubit, jer su šaka jada, pregaziće ih Švabo kô plitak potok. Kaže da ne idemo i da zalud ne gubimo glavu. I tebi je poručio da ne mahnitaš i da čuvaš majku, samo ti je ona ostala. Kaže i tebi će, kȏ i meni, sa Mehmedom Ćesarom dogovorit da nas ne uzmu u vojsku, daće nas proglasit za nesposobne. Već je spremio dukate za obojicu. Tako ti je poručio.
– Avdo, koji moji!? Avdo! Valjda naši, pobogu kume?!
– Ne gleda on tako, kume, on je starinski čoek, znaš ga ko i mene. Ne zna on za te naše Južne Slovene i ne priznaje to. Psuje majku i Gavrilu i Mladobosancima. Kaže da su razbojnici, uhljupi i neradnici i da poštenom insanu kvare posô i trgovinu. On to sve po ranijim adetima. Znaš da nije loš, znaš ga, bolan, znaš da ne bi mrava zgazio, znaš da ti ne misli zlo kô ni meni.
Opet muk i tišina. Drina huči i nosi grane, pravi male virove.
– Dimšo, kume! Progovori! Što ćutiš?
– Šta da ti rečem, kume? Šta?! Radi kako si naumio, ja ću radit kako smo se dogovorili. Da čekam da me Švabe natjeraju na moje – neću! Ključ od radnje i magaze ti je kod majke, pazi je, ona je tebi u amanet. Možda je i bolje vako. I pametnije.
Izljubiše se na rastanku. Avdo gura čamac, do pasa ušao u vodu. Mokar više od neke tegobe što mu struji tijelom nego od hladne vode. Ode mu kum. Ne zna ni jedan šta onog drugog čeka. Ko zna da li će se i kada vidjeti. A nije ni rastanak baš bio kako treba. Zna Avdo, a zna i Dimšo, da su jedan drugom štošta prećutali i u toplom iza jezika ostavili.
Ne valja iza jezika ostavljati, ako se hoće biti prijatelj i kum. Neizgovoreno vazda dođe na naplatu, prije ili kasnije, a tad je neizgovorena riječ mnogo skuplja. Glavom se ponekad plaća.
Sjeveroistok Bosne i Hercegovine, januar 1929. godine
Čaršija ćuti, svuda po ulicama je muk, prije neki dan, na Pravoslavno Badnje veče, Kralj Aleksandar je u državi prekinuo agoniju koja traje još od ubistva Radića u Skupštini i zaveo šestojanuarsku diktaturu. Žandarmi već par dana uveliko hapse i privode, uglavnom zanatske kalfe i nešto radnika iz ciglane i sa željeznice, od ranije su ih vlasti označile kao simpatizere komunista.
Običan svijet, koji nema veze sa strankama, ili ništa ne komentariše, ili to radi šapatom. Ne zna se kud diktatura vodi. Ono što joj je prethodilo izazivalo je nesigurnost i strah, a što će ona da donese – ni najmudriji nisu znali. Narod, navikao da trpi i ne pita, ne mijenja navike. Prilagođava se. Srbi odobravaju, Hrvati se bune ispod glasa, Muslimane svi računaju kao svoje kad im treba brojno stanje, a kad treba odlučivati, onda su tuđi.
Od kraja rata svako se ponaša kao da ne postoje. Svi ih svojataju, a niko ih neće, oni sami ne znaju kuda bi. Imaju Spahu i njegovu organizaciju, neprilagođeni su vremenu u kome se nalaze, zbunjeni i neorganizovani. S jedne strane, prvi put od odlaska Sultana imaju Kralja kojeg djelimično prihvataju kao svog. Uvažava im vjeru, imaju svoj poseban kazan u vojsci, imaju i svoje delegate u Skupštini, polunjihov Kralj prijatelj je s Turskom, njima još uvijek bitnom dalekom zemljom.
S druge strane, znaju da je Kralj Srbin, a kako i da zaborave kad ih njihove komšije malo-malo na to podsjećaju. Bolje im pristaje ovo sadašnje odijelo od onog što su im šile Švabe, lijepo je, ali je ipak odijelo njihovog starijeg brata. Bar im se to tako predstavlja, ili im se samima možda tako čini, ili je i jedno i drugo.
Znaju da su posebni, a ne da im se da budu. Drugi ih svojataju, ali ne propuštaju priliku da im prebace neki prvobitni grijeh. Raspalo carstvo im uzelo ime, a nova kraljevina ga nije vratila.
Srbi dali danak u krvi. Opet. Da bi bili slobodni, ratovali za srpskog, a dobili zajedničkog kralja. Ne vide da to što je zajednički ne znači i da nije srpski. Jedino kao zajednički i može biti srpski, tako da svi Srbi konačno žive u jednoj kući.
A on, Kralj pobjednik, neće da se sveti; one što su ratovali protiv njega neće da kažnjava. Kao da je i mogao pola nove države pokažnjavati. A, opet, mnogo je zločina učinjeno, narod pamti. Možda Kralj nije mogao pola kazniti, ali je mogao one koji su se isticali u progonu i klanju. Nekažnjen zločin uvijek rađa novi. Uvijek. Kao da su svi od velike zajedničke države imali prevelika očekivanja.
Široki kaput južnog slovenstva i preuska anterija ukorijenjenih predrasuda jednih o drugima ne idu jedno s drugim. Sve praćeno nikad izgovorenom mišlju: „Zajebaće nas!”
Stanje u magazi loše. Nakon razvoja i napretka poslije Velikog rata, ekonomska kriza iz evrope prelila se i na Kraljevinu. Bijeda i glad kudgod pogledaš. Evropu guši neuređeni divlji kapitalizam, a na Balkanu se takav neuređeni kapitalizam u začetku miješa sa ostacima nikad okončanog feudalizma.
Agrarna reforma tek u povoju. Ipak, oni koji u njoj žive, da imaju bar malo pameti, imali bi na šta biti ponosni. Silna je ta nova država. Golema! Ali džaba!
Opšta neobrazovanost ne pomaže zacjeljivanju krvavih rana na mladom jugoslovenskom društvu; rane krvare, zavoja ni za lijeka.
Abdulah i Dimitrije sjede u kafani. Nema puno svijeta. Petnaest godina je prošlo od njihovog rastanka na Drini, na onom njihovom tajnom mjestu. Uvala je još uvijek tamo, vrba još uvijek umiva svoje lišće u rijeci, ali oni je više ne obilaze. Odrasli su ljudi. Sakrivanje po džepovima rijeke je za djecu.
U čaršiji ih zovu starim momcima, ni jedan se još nije oženio, stekao porodicu, djecu. Računaju obojica da ima za to još vremena. Naoko su isto bliski kao što su bili i prije Velikog rata. I dalje provode vrijeme zajedno, čak su mimo svog ličnog pokrenuli i jedan mali zajednički posao. Uspješni su, viđeni su, nema za njima smrdljivog traga.
Avdo je sačuvao Dimitrijev imetak koliko je u onim ludim ratnim vremenima mogao. Majku mu nije sačuvao, nije ni mogao, starica je samo uvenula sama od sebe onog trenutka kad je dobila sinovo pismo kojim je obavještava da se povlači sa srpskom vojskom preko nekakve Albanije. Ni Avdo više nema babe. Umro je dan prije nego što je Dimitrije, kao pobjednik, u raspaloj uniformi i bušnim cokulama umarširao u čaršiju.
Maliciozan čovjek bi rekao da je srce starog ratnog liferanta Ejuba puklo za umirućim austrougarskim carstvom. A možda je samo prestalo da kuca od starosti. To samo on zna. I onaj gore – jedini sudija ljudima.
Njih dvojica, u godinama koje su prošle nakon završetka rata, nikad nisu pričali o onome što se desilo na rijeci. Ćutke su prešli preko svega, nastavili sa druženjem i poslom, kao da između njih nije bilo bezdane jame.
U kafani kad Dimšo pije, a ovaj to radi sve češće, kako bi pićem otjerao sablasti Kolubare, Albanije i Kajmakčalana, kum mu pravi društvo. Ne pije. Rijetko pričaju o politici iako su obojica aktivni. Avdo je u Jugoslovenskoj muslimanskoj stranci, a Dimšo u Pašićevim radikalima. Večeras, pod utiskom svega što se dešava oko njih, razgovaraju.
– Kume, šejtanska su ovo posla sa ovim žandarmima na cesti, nemam ja ništa protiv što hapse onu crvenu žgadiju, ali da žandarmi ne okrenu i na nas ostale?
Dimšo otpuhuje dim od cigare, nervozno gasi, jedva pogađa pepeljaru. Uzela ga rakija pod svoje, ona mu i rukama i jezikom upravlja.
– Kumašine, smeta li tebi što su to žandarmi ili što su srpski žandarmi?
Avdo skida fes sa glave, vadi maramicu iz džepa, briše svoju plavu, već prorijeđenu kosu, zna da je kum pijan, ali mu đavo ne da mira.
– Zar to nisu naši žandarmi kume? Zar mi nismo jedno?
Dimšo pijan, sebi u bradu nabraja imena. Radi to često u posljednje vrijeme kad popije, niko ne zna da mu to bijahu saborci koji su mu dušu ispustili na rukama. Rakija ga i uspavljuje i budi.
– Nikad mi nećemo biti jedno. Nikad! Da si prešô rijeku sa mnom – bili bi, vako si i ti, kô pokojni babo, čekô ko će pobijedit.
Ode riječ. Fijuknu! riječ je kuršum, nikad ne znaš gdje će završiti. Riječ neizgovorena kad treba, izgovorena kad je vrijeme već protjeralo pijesak kroz sat, na sebi nosi nataloženu patinu gorčine zbog neizgovorenog. Ne zvuči iskreno i čestito kao da je izgovorena u vakat. Svaka riječ ima svoje vrijeme. Samo svoje.
Ne valja iza jezika ostavljati, ako se hoće biti prijatelj i kum. Ne valja riječ koju nisi izgovorio kad je trebalo izgovoriti u nevrijeme, kad je već kasno. Zna kasno izgovorena riječ da ujede i dođe na naplatu. Okasnjela riječ bude mnogo skuplja. Ponekad se glavom plaća.
Ćuti Avdo, povrijeđen mu ponos. Za srce ga ujelo, odhukuje, poželi u tom trenutku da je bar malo rakije u njemu, da i on može odapeti slovo, a da to slovo nije zavezano razumom i obzirom. Opet, ne može ni da ne kaže nešto, kako će se ujutro pogledati u ogledalo dok se bude umivao.
– Ko bi ti majku gledao, kume, ko bi ti imetak sačuvao? Džaba govori, kum preklopio oči. Ne čuje ga, rakija namjestila bešiku za njegovog kuma.
Diže kum kuma od kafanskog stola. Valja im krenuti kući, kasno je. Obgrlio ga jednom rukom preko ramena, polako, pa tako koračaju iz kafane kroz čaršiju. Dva još mlada čovjeka, u naponu snage, naoko bi se reklo zdrava i prava, sa obje noge i ruke, podupiru jedan drugog dok hodaju. Hodaju kroz čaršiju, a oba sakata. Đavo ih osakatio, a što đavo jednom osakati, hiljadu molitvi ne pomogne da izraste.
Ode noć.
Zoru dočekaše u magazi, sjede, piju kafu. Dimšo, vidno mamuran, sa krpom oko glave, samo odhukuje.
– Što mi pobogu, kumašine, dade da se nako napijem, imaš li dušu, pobratime?
Avdo se smijulji, podbada ga veselim pogledom, zubato januarsko sunce što je promililo jutros otjeralo je sav mrak od sinoć.
– Aj, Alaha ti, kume, manje jedi, drob ti narastao, sve mi te teže pjanog nosit kući!
Dimši drago, ništa mu Avdo ne govori za ono od sinoć. Laže svako ko je pijan riječ izgovorio da je se ne sjeća. Sjeća se svega, samo više nema rakije da riječ drži i podupire.
– Kume, da ja tebe šta sinoć slučajno ne uvrijedih? Ništa se pod milim bogom ne sjećam o čemu smo sinoć pričali.
– Ne budali, kume, kako ćeš ti mene uvrijediti, mi smo, bolan, svoji.
Sunce otapa snijeg i voda je odnosi po čaršiji. Teče niz čaršijsku kaldrmu prljava voda, blatnjava voda, pogana voda, ode sa tom vodom i kumovska riječ.
Dok je neka nova voda ponovo ne izbaci na površinu.
Sjeveroistok Bosne i Hercegovine, decembar 1941. godine
Pomračilo se sunce. Krvav mjesec sija i po danu i po noći. Kad su sati ispunjeni strahom, minuti su vječnost. Zlo se nadvilo nad Bosnom. Nijemac ponovo ušao u nju da završi posao od prošlog puta, ali mu se ovaj put nije imao ko suprostaviti. Oni koji je trebalo da mu se suprostave bili su zauzeti jedni drugima. Niko nije čuvar brata svoga. Lako je pričati o strancu i šta je on spreman napraviti našem čovjeku. Tuga i jad nastaje i svaki razum prestaje kad moraš reći šta smo spremni uraditi jedni drugima – svojima.
Svako u nesretnoj zemlji ima svoju verziju događaja. Svako istinu svojata, prisvaja i mijenja, dorađuje, skraćuje i proširuje, da tako skrojena bude samo njegova. A istina je jedna. Šta je čovjek spreman napraviti drugom čovjeku i zašto? Istinu vidiš kad je s mnoštva spustiš na malog čovjeka i njegovu sudbinu. Progledaš tek tad. Čovjek je bitan. Svaki čovjek.
Abdulah i Dimitrije već su zreli ljudi. Zagazili su u petu deceniju. Tek su se nedavno oženili. Prestarjeli. Obojica su žene doveli sa strane. Abdulahova je rodom iz Krajine, a Dimitrijeva sa Romanije. Mlađe su od njih. Zdrave. Neposredno prije šestoaprilskog sloma države rodile su im sinove nasljednike.
Avdo je prvi dobio sina i nadio mu ime po svom rahmetli babi Ejubu. Dimitrije mjesec dana kasnije. Po dogovoru, koji su još kao momci imali, pored krštenog kuma, Avdo je Dimšinom sinu Mitru bio šišani kum i darivao ga šorvanom, kako je red.
A reda otkako je bivša država kapitulirala više nema. Pljačke, deportacije i ubistva na sve strane. Dimšo kao Srbin nema šta da traži u novoj državi, osim da parama otkupljuje svoj mir i mir svoje porodice. Dan za dan. Takva su vremena. I kum se malo udaljio od njega; obilazi ga, ali nema više javnog iskazivanja bliskosti. „Takva su vremena”, govori u sebi, „sad je njihov vakat”.
Kum mu još oprezno mjeri čiji je vakat. Vidi on šta se dešava, nije lud. Ne sviđa mu se. Zna on da na pravdi Boga odvode narod i ubijaju, da pljačkaju i otimaju. Njegova se još u čaršiji uvažava i on neće da učestvuje u tome. Ipak, ne prođe noć da ne razmišlja da li je vrijeme da se svrsta i odredi stranu.
Žao mu je kuma, ali ne zaboravlja da je kum Solunac; da se kumova riječ, ne tako davno, pitala više od njegove; nije se mnogo više pitala, ali se ipak više pitala i uvažavala. Pa zar svaki insan ne bi iskoristio priliku koju on sad ima? Noću to sve premeće po glavi, kao i svaki čovjek kad hoće da opravda odluku koju je već donio, ali mu takva ne priliči, pomalo je se i stidi, na tasove dodaje razloge, stvarne ili izmišljene.
Sve češće Avdo vraća razgovor iz one januarske noći, pa pomalo i dodaje. Zar se nije njegov kum Dimšo pravio lud kad ga je ubrzo nakon toga Avdo molio da pomogne da se Fikret, Avdin jaran iz partije, pusti iz hapsa? Ko zna da li bi i za njega molio načelnika, da su ga kojim slučajem srpski žandarmi uhapsili?! Srpski, ja koji drugi! Njih je tamo bilo najviše! A i ta njegova solunština, na vrh mu je glave, kao da niko drugi nije ratovao sem njega.
Nisam ja od njega tražio da me oslobađa! Nije džaba oslobađô, dao mu njegov Kralj onu šumu i livadu niz rijeku, što meni nije dao i ja sam bio njegov podanik?! A i kako me oslobodio? Samo mi jaram nametnuo! Dobro, jesam ja fino, šućur Alahu, radio i za Kraljeva vakta, ali bi sigurno bolje radio da smo ostali pod švapskim carem.
Švabo je to, uređena država đe se sve zna, ko i šta radi, a ne kao kod ovih kod kojih je moglo sve za dukat da se kupi. Zaboravlja Avdo da je i u švapskoj državi njegov babo Ejub za dukate kod Mehmeda Ćesara uredio da ga kajzer ne uzme kod sebe u vojsku. „Ako ja ne budem njega, možda će on mene.”
Sve tako Avdo sam sa sobom divani, sam sebi postavlja pitanja i odgovara, a možda je trebalo neko od tih pitanja da postavi svom kumu, možda bi mu on pomogao u odluci, možda bi…
I ne ode riječ. Nema zrna da prozuji – kakvo god da je. Riječ koja na riječ ostane postaje barut, pa što je više baruta u buretu neizgovorenog, ono jače eksplodira. Na riječ koja nije izgovorena kad treba, doda se još jedna neizgovorena; postane tutkalo za tuđu. Riječ tuđina i stranca. A tuđin i stranac među kumovima nikad nije dobronamjeran.
Ne valja iza jezika ostavljati, ako se hoće biti prijatelj i kum. Ne valja riječ koju nisi izgovorio kad je trebalo izgovoriti u nevrijeme, kad je već kasno. Zna kasno izgovorena riječ da ujede i dođe na naplatu. Okasnjela riječ bude mnogo skuplja. Ponekad se glavom plaća.
Kad se Avdo poslije dugih besanih noći, u decembarsku zoru, pred katolički Božić, konačno odlučio – nije znao kolika će biti cijena odluke, ili je sam sebe zavaravao da ne zna.
– Dobro jutro, kume!
– Dobro jutro, kumašine, otkud ti ovako rano, da nije šta bilo?
– Nije kume, jok. Nego, trebalo bi na jedno mjesto da odemo nabrzinu.
– Eto me, kume, odmah, hoćemo daleko, treba li mi kaput?
– Ne treba ti kaput, kume. Brzo ćemo.
Izađe Dimšo iz avlije. Nije se sa svojima ni pozdravio, samo nazuo cipele i ogrnuo kožuh.
Hiljadu se puta dosad vozio sa Avdom u novom automobilu. Godinu dana prije nego će ovaj nesretni rat krenuti, došao mu nov iz Beograda. Ponos čaršije. Malo mu je i zavidio. Njegov je bio mnogo stariji i već dobro izraubovan. Hiljadu puta se sa svojim kumom vozio, ali nikad nije bilo kao ovaj put.
Vazda je on bio taj koji ćuti, a Avdo priča – ne zatvara usta. Ovaj put Avdo ćuti. Nešto ga muči. On sve pokušava pričom izokola da do njega dokuči, ali džaba. Muk. Ne progovara. Samo othukuje i mršti se. Nije ovo njegov Avdo, ovo je neki drugi čovjek. Nepoznat čovjek. Samo ga ona maramica, koju iz džepa vadi i njome briše znojavo čelo kao da je ljeto, a ne zima i decembar, podsjeća na kuma.
Nakon nekog vremena shvati da vozi na rijeku. Prema onom njihovom mjestu. Ništa mu nije jasno, ali mu se mračne misli motaju po glavi. Kad je Avdo stigao do kraja puta dokle se moglo kolima, stade i ugasi motor. Izađe iz auta, Dimšo izađe za njim. Hladno decembarsko jutro uz rijeku, maglu i vlagu koje su se iz nje širile, činilo je da mu biva još hladnije. Pokuša navući onaj kožuh malo više na vrat. „Kud ga poslušah i ne ponesoh kaput, pobogu”, pomisli u sebi.
A Avdo hoda ispred njega, i ne okreće se, samo pomalo ubrzava korak. Gazi prema rijeci. Sto godina nisu bili tamo zajedno. Kad dođe ispod one njihove vrbe, okrenu se i konačno progovori.
– Sjećaš li se, moj kume, kad smo posljednji put bili ovdje?
Dimšo ga gleda, ćuti. Ne vidi on više ovog Avdu, on vidi svog prijatelja dok je bio mladić. Vraća razgovor ispod vrbe, razgovor koji su vodili onog prokletog ljeta kada je otišao u rat. Sad zna, sad konačno zna, da je tog dana zapravo poginuo, da je primio kuršum onog trenutka kad je ušao u čamac. Džaba je i zalud išao. Čitav život, svjesno ili nesvjesno, krivio je Avdu što nije krenuo sa njim, ne shvatajući da je on bio taj koji je ostavljao.
Sad zna i zašto su došli. Zna Dimšo da je Avdo ovamo došao da ga ubije, ili bar da ubije ono što je od njega ostalo poslije ranjene ruke na Kolubari, promrznutih stopala na Prokletijama, stomačnog tifusa na Krfu i krvlju načete duše na Kajmakčalanu – i onako je poslije toga svaki proživljeni dan bio kredit.
– Kumašine moj – neka ti je prosta moja glava!
Skide šubaru sa glave, skide burmu i spusti je ispod vrbe, na vidno mjesto.
– Čuvaj mi ženu i dijete, oni su tebi u amanet.
Tišina. repetiranje pištolja. Prasak presiječe muk i tišinu. U grmu, sa druge strane rijeke, čuje se šum srne koja je došla na vodu kako poplašena iznenadnim pucnjem bježi.
U rijeku ulazi Avdo, do pasa zagazio u vodu. Gura tijelo svog kuma kao onaj čamac u ljeto četrnaeste kad su se rastali na rijeci. Suza pade u rijeku.
Sjeveroistok Bosne i Hercegovine. septembar 1952. godine
Bosna izgleda kao kafanski sto s kog su obrisane fleke i mrve. Niko ne pamti ko je šta žderao, kuda je mrvio i fleke pravio u posljednjem velikom ratu. Krčmar je rekao da je račun u redu, da ga zapravo i nema, i da svi gosti mogu jednostavno da ustanu i idu, potpuno je nebitno ko je šta naručio i ko je krvavo meso prerezao.
Svi su računi plaćeni i nema nijedan nenamiren. O velikoj gozbi se ne priča, osim ukoliko se ne hvali njen domaćin i desert koji je servirao na kraju večere. Sve ostalo što je pokusano prije toga – ne pamti se. Samo slatkiš.
Dva dječaka igraju se na livadi pored željezničke stanice. Ejub Filipović i Mitar Popović šutiraju krpenjaču. Sirotinja su. U svijetu koji ih okružuje, i koji je sav sirotinjski, oni su najveća sirotinja. Sinovi su bivših gazdi – kuluka; živi svjedoci da novo ravnopravno društvo svoju ravnopravnost mora pokazati prvo na onima koji su nekad bili malo bogatiji od ostalih.
Dječaci su svakako odrasli u vrijeme rata i poslije rata, ne pamte vrijeme kada su njihove porodice važile za imućne. Otkad su rođeni ne znaju za bolje. Mitar se zapravo ne sjeća čaršije iz rata, odrastao je u Srbiji. Iz priča svoje majke zna da ih je tamo, na početku rata, kum Avdo sklonio od ustaškog noža. Siroče je, oca ne pamti, ubili su ga na početku rata.
O tome se u kući ne priča. Takva su vremena. Najbolji jaran mu je Ejub – sin kuma Avde. Vršnjaci su. Rijetko da se s kim drugim i mogu igrati, ostala ih djeca uglavnom izbjegavaju; niko ih ne maltretira, ali nisu rado viđeni u ostatku društva.
Jedan drugog driblaju, padaju, trče jedan za drugim i jedan drugog sapliću, stežu zube i dječije pesnice. Često se svađaju i mire; nemaju izbora, možda bi se duže durili i inatili da im je društvo veće. Ovako – imaju samo jedan drugoga.
Oba su jedinci, malo su zbog toga i razmaženi, svi ostali drugovi iz škole imaju bar još po jednog brata ili sestru. Oni su jedan drugome jedina braća.
A braća kô braća. Kad se posvađaju, hoće jedan drugom svašta reći, uvrijediti i za srce ujesti. Uglavnom su to dječje prepirke, kratkotrajne i bez teških riječi. Kad se i pobiju, više je to neko saplitanje i rvanje, stezanje i štipanje, nego prava tuča. Obično ih tad Ejubov babo razvađa i miri. Izvuče im uši, udari po guzici, kaže im da ne budale i ne budu junci.
Čudan je Ejubov otac. Slabo s kim priča. Poslije rata bio je tri godine na robiji. Kad je izašao iz zatvora, od onoga što mu je ostalo, nakon što su mu radnja i roba oduzeti, otvorio je krojačku radnju i u njoj radio sa ženom, Ejubovom majkom, koja je izučila krojački zanat dok je on bio u zatvoru. Mala skromna radnja, dovoljna tek za preživljavanje. Da nije bilo nešto zemlje, što su je Filipovići i Popovići imali jedni pored drugih u selu iz kog su bili rodom, više bi bili gladni nego siti.
Do ove godine, kad bi igrali lopte, dječaci bi se redovno posvađali oko toga ko će biti sovjetska reprezentacija. Nijedan od njih dvojice nije htio igrati za Jugoslaviju. Kako ovog ljeta Sovjeti u njihovoj zemlji više nisu popularni, a dječaci su tu nepopularnost vezali za izgubljenu utakmicu u Helsinkiju koju su zajedno slušali na radiju u čaršiji, njihove svađe su obično bile oko toga ko će igrati za reprezentaciju Jugoslavije.
Na ledini, kod željezničke stanice, ovog puta se oko toga i pobiše, a da loptu nisu ni šutnuli. Mitar nekako nezgodno spotaknu Ejuba, ovaj pade i okrnji prednji zub. Diže se, okrenu se prema njemu krvave vilice, obrisa usne prašnjavom nadlakticom i procijedi:
– Kakav ti Jugosloven možeš biti, kad su ti babu kô četnika partizani ubili?
Reče to, i odmah onako krvlju izmazan otrča kući.
Mitar, skrušen i izbezumljen, osta na ledini. Ne zna on šta ovo što mu je Ejub rekao znači. Vezuje u glavi, izlazi mu pred oči svo ono izbjegavanje od ostale djece, pada mu na pamet da je to što mu je otac bio četnik razlog što ga učitelj više prutom po dlanovima tuče nego ostalu djecu.
Sramota ga samog sebe. Je li moguće da mu majka to ne bi rekla? „Ma sigurno je Ejub u pravu, što bi se mi sakrivali u Srbiji? Mora da je Ejubov babo bio očev jatak, pa je zbog toga bio u zatvoru. Zato Ejub to zna, sigurno mu je to babo rekô.”
Sljedećih par dana Mitar ćuti. Ni u kući ni u školi ne progovara. Povukao se u sebe, sav kopni. Ejub oko njega oblijeće, pomirili su se, ali i prema njemu je Mitar drugačiji. Ubi ga sumnja. Ne spava, ne jede, čini mu se i da ne diše. Majka Stoja ga danima gleda kako kopni i propada. Pokušava da dokuči šta je sa njim, pa ga sve propituje, a on izbjegava da odgovori, pravda se da je zbog škole, da je teško ovo novo gradivo što uči.
Jedan dan prelomi i upita je:
– Majko, jesu pokojnog oca ubili partizani?
Stoja smetena, gleda u njega, prebira po glavi otkud mu takvo pitanje.
– Otkud ti to, crni sine? Kakva ti to glupost pada na pamet?
– Lijepo te pitam, nemoj mi kriti, je li on bio u četnicima i jesu li ga partizani ubili?
Stoja vezuje jače maramu, sklanja kosu pod nju. Mršti se.
– Je li, avetinjo, okle tebi to?
Vidi Mitar da je majka ljuta, zna dobro kad joj donja vilica zaigra da je bijes obuzeo. Razmišlja da li da oda Ejuba, strah ga da se majka još više ne naljuti, pa ode kumu Avdi pred kuću i još veći belaj ispadne nego što je razbijen zub. Bolje da je slaže, tako je bolje i za njega, i za Ejuba, i za majku. Odape iz glave:
– Djeca mi u školi rekla, ali nemoj odmah u školu ići, samo ćeš mi veći problem napraviti! Molim te!
Stoja šuti. Gleda u njega, a gleda kroz njega. Vidi ga, a ne vidi ga. Odjednom, ko iglom ubodena ustade i ode u spavaću sobu. Vrati se s nečim među prstima.
– Ovo ti je vera pokojnog oca – pruži dlan na kojem je stajao zlatan, od vremena malo potamnio prsten – ovo sam, sine, našla na mjestu gdje ti je otac ubijen. Da su ga komunisti ubili, ja je sigurno ne bih našla, kô što se ništa iza njih ne može naći. Drugi su njega ubili. Daće Bog da doživiš da sam saznaš i shvatiš ko. A do tada – o ovome što sam ti rekla ni riječ. Jezik za zube. I za manje se glava gubi.
Kao da je neki ogroman teret sa leđa spustila. Udahnu, pa izdahnu, i spusti šake na koljena. Učini mu se kao da je majka u tom trenutku deset godina ostarjela.
– Biće vakta kada ćemo još o ovome. A sad idi, i nikom ni riječ! Upamti – ni riječ!
Ejub i Mitar su još mnogo puta igrali fudbal, a sve češće su im, kako je vrijeme prolazilo, društvo pravila druga djeca. Nikad se više nisu posvađali oko tima za koji će igrati. Mislili su – šta će im to? Neće valjda zub za zub.
Ode kumovska riječ. A lažljiva riječ se uplete oko lažljivca i slaganog, okruži obojicu kao ladolež, ne dozvoljava nijednoj drugoj riječi, iskrenoj i čestitoj, da nađe put od jednog do drugog srca. Možeš poslije jedne laži gomilu istina i lijepih riječi reći – džaba!
Ona prokletinja stoji kao čuvar na ćupriji i ne da prolaz. Ne valja lagati, ako se hoće biti prijatelj i kum. Laž vazda dođe na naplatu. Prije ili kasnije. Glavom se tada plati.
Krenuo je Mehmed-beg o Aranđelovdan 2020. leta Gospodnjeg na svoje večito putovanje.
Roman Ognjena Avlijaša o korenima, o zaboravu i onome što u duši ostaje zapisano. Četiri godine kasnije živo svedoči jedinu istinu koja odjekuje kroz vreme kao most između prošlosti i sadašnjosti. pic.twitter.com/9Oiz1wBZwp
— Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša (@Knjizevnici) November 21, 2024
Sjeveroistok Bosne i Hercegovine, novembar 1992. godine
Pomračilo se sunce. Krvav mjesec sija i po danu i po noći. Kad su sati ispunjeni strahom, minuti su vječnost. Zlo se nadvilo nad Bosnom. Opet. Ovaj put nema Nijemaca. Sami smo, sami jedni protiv drugih.
Svako u nesretnoj zemlji ima svoju verziju događaja. Svako istinu svojata, prisvaja i mijenja, dorađuje, skraćuje i proširuje, da tako skrojena bude samo njegova. A istina je jedna. Šta je čovjek spreman napraviti drugom čovjeku i zašto? Istinu vidiš kad je s mnoštva spustiš na malog čovjeka i njegovu sudbinu. Progledaš tek tad. Čovjek je bitan. Svaki čovjek.
Ejub i Mitar su već zreli ljudi. Zagazili su u petu deceniju. Oženjeni su, imaju sinove jedince, kakvi su i oni bili. To je sada moderno, nema više porodica sa mnogo djece. I dalje su bliski. Malo su se otuđili tokom studiranja, studirali su u različitim gradovima; Ejub u Sarajevu, Mitar u Beogradu.
Takav je bio običaj u čaršiji, nisu se postavljala pitanja. Jedni na jednu, drugi na drugu stranu. Šta fali? Jedna je država. Poslije povratka sa studija, nastavili su sa druženjem gdje su stali nakon gimnazije. Zajedno su momkovali, zajedno tražili cure, zaljubljivali se i odljubljivali, zajedno prolazili kroz prve patnje i razočaranja.
Jedan drugom glavu držali nakon prvih pijanstava, zajedno probali kocku, igrali pokera i remija u veće pare, u sobama zamagljenim od duvanskog dima. Zajedno su primljeni u komuniste, jer bez crvene knjižice nije bilo dobrog zaposlenja. Kako su zajedno ušli u komuniste, tako su, među prvima, zajedno i napustili Partiju; čim više nije bilo bitno da li si njen član.
Kraj osamdesetih i početak devedesetih prvi privatluk takođe dočekuju zajedno, kao ortaci, preduzetnički duh njihovih očeva nije iščezao iz njih. Uvoz banana i drugog do tada egzotičnog voća, šverc benzina i deviza, zajednički butik, pa prodavnica bijele tehnike. Obojica su snalažljivi – šta god to značilo u terminologiji novog doba.
Osnivaju se nacionalne stranke, ali im se nijedan ne priključuje, to prolazi mimo njih. Foliraju da ih to ne zanima, da je to primitivno, naravno da će glasati za reformiste. Lažu. Obojica glasaju za nacionalne stranke. Svako za svoju.
Piju pivo i uz njega meze za velikom sofrom kod Ejuba u kući dok na televiziji gledaju rezultate prvih višestranačkih izbora u Bosni. Jedan drugom govore kako su iznenađeni, bijesni i zabrinuti rezultatima. U glavi prebrajaju i zbrajaju rezultate da bi izračunali da li njihovi imaju većinu u čaršiji.
Rat u Hrvatskoj kvari im uigrane poslove. Sve je teže doći do robe. Još uvijek se ne brinu. Sve je to daleko; neće, bolan, biti u Bosni rata. Đe u Bosni – pa mi smo svi raja.
A onda se raja poklala po ulicama. Nenamireni računi od prošlog rata vade se iz teftera sakrivenih pod starinskim komodama i uvećavaju za kamatu. Odjednom se svi sjećaju ko je gdje kakve mrve izmrvio i ko je kome isflekao stoljnjak, ko je naručivao piće, a nije platio račun. Nema više onog krčmara da opet skloni paragon-blokove i kaže da nema neizmirenih računa. Njegov nadaleko čuveni desert postao je bljutav, gnjecav i prokisao.
Pljačke, deportacije i ubistva na sve strane. Ejub kao Bošnjak nema šta da traži u čaršiji, osim da parama otkupljuje svoj mir i mir svoje porodice. Dan za dan. Takva su vremena. I kum se malo udaljio od njega, obilazi ga, ali nema više javnog iskazivanja bliskosti. „Takva su vremena”, govori u sebi, „sad je njihov vakat”.
Kum mu još kantarom mjeri čiji je vakat. Vidi on šta se dešava, nije lud. Ne sviđa mu se. Zna on da na pravdi Boga odvode narod i ubijaju, da pljačkaju i otimaju. Njegova se još u čaršiji uvažava i on neće da učestvuje u tome.
Voli on svog kuma, stvarno ga voli. Ali voli i svog pokojnog oca. Majka mu je na samrti sve ispričala. I to da je kroz zavjesu gledala kako mu otac odlazi sa kumom Avdom u ono decembarsko jutro. I kako ga je tražila danima. I kako je otišla na ono mjesto na Drini na koje je otac volio povremeno otići s njom i ćutati, gledati u rijeku. Tamo je našla i prsten i krvav kamen.
A onda je kum Avdo došao po njih, i prebacio ih u Srbiju. U ruke joj utrpao toliko dukata da nije bila sigurna je li njegovoj kući i njegovoj čeljadi išta ostalo. Bez tih dukata teško da bi preživjeli izbjeglištvo u tuđem gradu među tuđim svijetom.
Eto, sad je došlo vrijeme da on može namiriti glavu svoga oca. Glavom sina njegovog ubice. Može li se glava ubijenog namiriti glavom sina ubice? I mora li? I treba li? Kako će pred oca ako to ne uradi? A kako će i pred rahmetli kuma Avdu? On je parama spasio njegov život. Kako bi ga pokojni otac savjetovao? Šta bi mu rekao?
Noćima se prevrće, noćima šakama udara jastuk da poprimi oblik koji će njegovoj glavi podariti malo sna. Ne zavisi san od perja u jastuku već od paperja u glavi. Nikako da paperje ojača da misli mogu da odlete.
Uoči katoličkog Božića, on odluči.
– Dobro jutro, kume!
– Dobro jutro, kumašine, otkud ti ovako rano, da nije šta bilo?
– Nije kume, ma jok – nego treba da odemo na jedno mjesto nabrzinu.
Ćuti Ejub. Gleda u daljinu, negdje iza kuma, kao da čeka nekoga da se pojavi iz magle koja se još prije par dana spustila na njihovu čaršiju i nikako da se digne. Odjednom, kao da se trgnu iz sna, progovori:
– Ne treba mi kaput? Je li tako, kume?
Mitar stegao vilicu. Svaki mišić mu se čini toliko zategnut kao da će u svakom trenutku pući. Više za sebe nego za njega kroz zube procjedi:
– Naravno da ne treba. Kume!
Ejub ćutke ulazi u automobil. Zna on šta ga čeka. Imao je i on razgovor sa svojim babom prije nego što će preseliti na ahiret. Zna dobro šta je babo uradio svom kumu. Svaki detalj. I nekako u svojoj glavi misli da je možda pravedno da se sve ovako završi.
Nesvjesno, vrhom prsta protrlja navlaku na prednjem zubu, onom nekad davnom polomljenom. Dakle, to je to, zub za zub. Pa sve ukrug. Razmišlja o sinu. Kerim još nije punoljetan, na proljeće će imati osamnaest. Ako pretekne ovaj jad i čemer, hoće li on svog kuma voziti bez kaputa? Ili će biti onakav kakvo je ime dobio – plemenit?
Gleda kuma dok vozi, vidi da mu je stegnuta vilica, da sav treperi, da mu oči gore. Hoće li moći? Da li bi on mogao da je na njegovom mjestu? O čemu je njegov rahmetli babo mislio dok je ovako vozio svog kuma?
Začudo, jedino što ne osjeća je strah.
Stižu do rijeke. Tresak vrata. Zvuk koraka po šljunku, tup i jednoličan. Dolaze do uvale, vrbe još uvijek čuvaju tajno mjesto.
– Znaš, mogao si se sjetiti, pa nam ponijeti rakiju. I tebi i meni bi bilo lakše.
Mitar se kiselo nasmija, vadi lovačku pljosku iz unutrašnjeg džepa, odvrće čep i dodaje Ejubu. Ovaj prinese pljosku usnama, potegnu veliki gutljaj i vrati Mitru. On se prekrsti, pa i on potegnu. Sad je red bio na Ejuba da se gorko nasmije i da mu se lice pretvori u grimasu.
– Čudna je to stvar sa vjerom. Eto ti se prekrsti, a za koji minut ćeš me ubiti.
Pogleda niz rijeku, pa nekako tužno nastavi.
– Znaš mog oca, vjernik čitav život – ni kapi alkohola.
Osim za katolički Božić. Za taj dan, svake godine, ujutro stavi flašu rakije i dvije čaše pred sebe, obje naspe; iz jedne pije, a drugoj nazdravlja i plače. I tako sve dok ne dočeka zoru. A onda rakiju iz druge čaše prospe po podu. Vazda sam se pitao šta mu je to značilo i kakav ga je šejtan gonio na to. Sve dok nije zadnji dah ispustio i meni ispričao priču o kumu i kaputu. Znaš, tek kad mi je na rukama umirao, imao sam osjećaj da se konačno smirio.
Mitar ćuti. gleda u svog kuma, čini se da pogledom pokušava da zapamti svaku crtu njegovog lica, svaku boru, svaku vlas kose.
– Nisam, kume, siguran da li bi više volio da si u mojoj koži sad.
Kad je to čuo, Ejub se glasno nasmija i kroz smijeh reče:
– Ne bih se ja vala, kume, mijenjao s tobom. Ja s ovim danas završavam, a tebi se valja nositi sa sobom dok ne umreš. Nego, da ne dužimo više.
Skide burmu s prsta i spusti je ispod vrbe, na vidno mjesto.
– Nek ti je halal, kume moj! Čuvaj mi ženu i dijete, oni su tebi u amanet!
– Ne brini, kume, sve sam uredio, vozim ih lično do mađarske granice i papire i pare sam spremio.
Tišina. Repetiranje pištolja. Prasak presiječe muk i tišinu. Dok puca u kuma, Mitar ne vidi njegovo lice, vidi lice svog sina Nevena. Nema još osamnaest godina. Tek iduće ljeto će biti punoljetan. Nije on ubio svog kuma već svog sina.
Muk. Tišina. ništa se ne čuje. Kao da je sve živo zamrlo i ne pušta glasa.
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Uvijek aktivan
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
