Moje niške godine
Rođen sam u Skoplju 1940. godine, ali, na neki način, Niš osećam kao svoj rodni grad. Zašto? Propašću stare Jugoslavije 1941, moja porodica je iz Skoplja, kao srpska, proterana u Srbiju. Prva stanica na njihovom izbegličkom putu bio je Niš gde su se izvesno vreme zadržali. Naravno, ja grad iz tog vremena ne pamtim, ali su ga moji zauvek upamtili kao mesto spasa i dobrodošlice i to preneli na mene.
Nešto kasnije živeli smo u Ražnju, a onda u Novom Pazaru. Tokom 1942. prelazimo u velikomoravsko mesto Ćićevac, gde ćemo sa kraćim prekidima (selidbe u susedna sela Obrež i Lučinu 1946-1950), živeti više od jedne decenije — do 1954. Te godine, tokom leta, ponovo se vraćamo u Niš. Ovaj povratak, koji nije ostao bez trauma, osetio sam kao povratak u odavno prosanjani i pomalo izgubljeni rodni grad.
Moja majka prodala je kuću u Skoplju[1] i kupila u Nišu u Mačvanskoj ulici broj 10, kod Sreza. Od cele kuće imali smo samo sobu, kuhinju i špajz. Dvorište je bilo zajedničko, neveliko, a ispod prozora sobe rastao je grm rane majske ruže sa malim jarko-crvenim i opojno mirisnim cvetovima, od kojih je svake godine pravljeno slatko čiji ukus i dandanas osećam u ustima.
Upisao sam se u peti razred Više mešovite gimnazije „Stevan Sremac“, jezici: ruski (koji sam i ranije učio) i francuski. Razredni starešina u petom i sedmom bio nam je profesor ruskog Stevan Kobeljev. Stalno nas je grdio, ali, u stvari, bio je mek i, na onaj iz literature već znani ruski način, duševan čovek. U šestom i osmom vodila nas je Dušanka Stojanović, matematičarka. Nju sam zapamtio kao nezainteresovanu, verovatno ophrvanu sopstvenim nevoljama, i pomalo hladnu.
Društvo u gimnaziji bilo je šareno, profesori strogi. Odličnih učenika, bar u našem razredu, gotovo da nije ni bilo. Dosta se ponavljalo, pa bi se svake godine u odeljenju našlo nekoliko zanimljivih prinova. U petom razredu, zbog trojke iz francuskog, bio sam vrlo dobar. Predavala mi je Milica Ivanović i jednom prilikom uhvatila dok sam, tokom pismenog zadatka, ispod klupe iz pripremljenog papira, „proveravao“ zamršene francuske glagolske oblike. Jedva sam izvukao živu glavu.
Šesti razred položio sam sa odličnim, ali mi je zato vladanje bilo samo vrlo dobro. Na završetku školske godine, koliko se sećam, u opštem oduševljenju, pobacali smo inventar (klupe i ostalo) kroz prozor i onda za taj čin bili kolektivno kažnjeni. U sedmom i osmom razredu opet sam bio vrlo dobar, dok sam veliku maturu položio sa odličnim uspehom. Tom prilikom dobio sam, kao nagradu, roman Brkići iz Bara, Novaka Simića, hrvatskog pisca (u Povijesti hrvatske književnosti I. Frangeša označen kao „Srbin iz Bosne“), inače, mog rođaka po majci.
U gimnaziji najbolje su mi išli srpski, istorija i filozofija, dok sam najteže izlazio na kraj sa fiskulturom. Dovodio sam do besa nastavnika telesnog vaspitanja ne mogavši pristojno da preskočim „konja“ i odbijajući da izvedem čuveni kolut napred i kolut nazad.
Iz Ćićevca u Niš pristigao sam već kao „pisac“.[2] Imao sam jednu ili dve sveščice sa stihovima i crtežima, puno proznih skica, zapisa i beleški, objavljenu pesmu u beogradskom dečijem listu Pionir,[3] čak i kritički intoniran odgovor redakcije lista Zmaj[4] na pesme i prozne priloge koje sam im slao.
U Nišu je literarni zamajac dobio novo ubrzanje. Pretpostavljam da je dolazak iz seoske i palanačke sredine u veliki grad (Niš je sa pedesetak hiljada stanovnika, u ono vreme u Srbiji i Jugoslaviji, predstavljao znatnu urbanu celinu), bio za mene preloman i nagao pa sam pravi psihološki izlaz, u tom malom košmaru, pronašao u intenzivnom pisanju. Teme su bile vezane za prethodne godine provedene po mestima oko Velike Morave.
Tako su sećanja, autobiografske i dnevničke beleške prerasle u pravu sagu o detinjstvu i dečaštvu, letnjim doživljajima kraj reke, plivanju, pecanju, krađi voća, zimskom sankanju, jazavcima, lisicama, zmijama, seoskim pričama o vampirima i drugim dogodovštinama.[5]
Početkom 1955. u dečijem listu Zmaj[6] objavljujem pesmu Voz pod imenom svoje sestre Nadežde Todorović, učenice VII razreda osmoljetke „Vožd Karađorđe“. Pesmu sam poslao pod sestrinim imenom jer sam se plašio da me sada, već kao gimnazijalca, list neće prihvatiti kao saradnika.
U gimnaziji na pisanje podsticao me je profesor srpskog Milan Anđelković. Poklonio mi je nekoliko brojeva niškog časopisa Gledišta i nagradio za jedan tematski rad o Jovanu Steriji Popoviću.
Iz časopisa Gledišta trajno su mi se urezali u pamćenje (koje je, inače, kada su u pitanju pesme, i moje i tuđe, veoma slabo), stihovi Dobrivoja Jevtića, tada mladog niškog pesnika: Niz dlaku mačke/silazi dan. Za mene, koji sam doskora pisao, kako su urednici Zmaja to u svojoj belešci naglasili, pod jakim uticajem naših pesničkih klasika, posebno Vojislava Ilića, ovakvi stihovi predstavljali su veliko iznenađenje.
Nekako u to vreme počeo sam intenzivno da igram šah. Sa Dragutinom Šahovićem, koga smo zvali Šota, budućim velemajstorom, smenjivaću se na sedmoj i osmoj tabli ŠK „Trgovačkog“, putujući i igrajući za klub od Prokuplja do Negotina. Dogurao sam, mislim, do druge kategorije a onda prestao. Literatura je prevagnula.
Glavnu ulogu u niškom kulturnom životu tada igralo je pozorište. Sve se vrtelo oko njega. A u pozorištu opet, ako se ne varam, što skandalima, što ulogama, bila je zapažena Kaja Grganović. Nisam voleo pozorište. Ni tada, ni sada. Sve mi se u njemu činilo prenaglašeno i izveštačeno, a tome su posebno doprinela prenemaganja tragetkinja tipa Kaje Grganović.
Većinu iz moje generacije nisu nešto posebno privlačile čak ni one popularne predstave sa Kalčom, ni Sremčeva legendarna Ivkova slava. Više smo voleli filmove u bioskopima: „Istra“, „Pionir“, „Park“ i šetnju niškim korzom. Dosta se čitalo. Pored lektire, uglavnom, klasici. Sećam se dobro kako je u Narodnoj biblioteci, nama srednjoškolcima, oko izbora onoga što ćemo čitati, svesrdno pomagao pesnik Veljko Vidaković.
Pored beletristike, još ranije, zainteresovao sam se za naučno-popularnu literaturu. Jedna od prvih knjiga takve vrste sa kojom sam se sreo bila je 300.000 kilometara u sekundi (Beograd, 1949).[7] Kasnije sledila je Zagonetka života V. Safonova (Zagreb, 1948), pa Darvinovo Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta (Beograd, 1951), Jedan, dva, tri… do beskonačnosti Džordža Gamova (Beograd, 1955), Život na drugim svetovima Ser Harolda Spensera Džonsa (Beograd, 1957), pa Putovanje ka dalekim svetovima K. A. Giljzina (Rad, 1959) i mnoge druge, slične. To me je odvelo i do naučne fantastike u kojoj, priznajem, i danas mogu da uživam.
Posle dečijih, u Pioniru i Zmaju, prve „ozbiljne“ pesme objavio sam u niškim Gledištima. Na nečiju preporuku odneo sam pesme Savi Penčiću profesoru ruskog jezika u gimnaziji „Svetozar Marković“. Sava je bio član redakcije časopisa Gledišta. Lepo me je primio, ohrabrio i dao niz saveta tako potrebnih mladom čoveku koji tek ulazi u literaturu. Pesme su se pojavile u broju januar-februar 1958. Bio sam učenik osmog razreda gimnazije sa gomilom svezaka ispunjenih stihovima i pomalo nesigurnom reputacijom pesnika u širem porodičnom krugu i među školskim drugovima i prijateljima.
Objavljivanje u Gledištima značilo je mnogo, pre svega kao potvrda da ono u šta je uložena magična i snažna pubertetska energija nije bilo uzaludno, a onda i kao podstrek za dalji, ozbiljniji rad. O mladalačkoj i stvaralačkoj taštini i da ne govorim.
U istom broju Gledišta prozu objavljuju: Rade Nikolić, Nikola Meljanicki, Zorica Mijajlović (moja generacijska ispisnica iz gimnazije „Stevan Sremac“) i Dragoljub Janković; poeziju: Đoka Popović, Velizar Pešić, Veljko Vidaković, Staniša Stanković, Biljana Milić, Radoslav Radenković, Miroslav Stamenković, Dušan Belča, Simon Milčić, Radovan Kovačević, Vlada Stojšin i Blagoje Glozić; eseje: Miodrag Petrović i Ljuba Stanojević, a prikaze: Sava Penčić i Radomir Rajković.
I sledeća Gledišta, trobroj mart-april-maj, donose jednu moju pesmu pod naslovom Balada. U ovom broju sjajnu prozu Ogromna igra kao život, na uvodnom mestu objavljuje Svetomir (Sveta) Janković, moj dobar prijatelj, književni sabrat i gimnazijski drug, najtalentovaniji pisac naše generacije, a, verovatno, jedan od najtalentovanijih prozaista iz niškog književnog kruga, uopšte.
Ovaj književnik i prevodilac (preminuo u Nemačkoj pre nekoliko godina), na žalost, sticajem nesrećnih životnih okolnosti, nije našoj literaturi dao ono što je, po izuzetnoj snazi svoga prirodnog dara, mogao dati.
Te i naredne 1959. godine u Narodnim novinama objavljujem čitavu seriju od petnaestak pesama za decu, a po junaku jedne od njih dobijam prepoznatljiv nadimak na niškoj štrafti.
Godina 1959, prelomna je u mom književnom stvaralaštvu. Znanja dobijena ranijim praćenjem naučne i naučno-popularne literature sve se više kristalizuju u naum o mogućnosti jedne sinteze umetnosti (poezije) i egzaktnih nauka. Tako se rađa ideja o scijentizmu, prvobitnom toku signalizma.[8] Preko knjiga Marsela Rejmona Od Bodlera do nadrealizma (Sarajevo, 1958) i Mišela Sefora Apstraktna umjetnost (Zagreb, 1959) upoznajem se i sa istorijskom avangardom, čiji uticaj počinje da biva sve evidentniji u mom delu.
Krajem oktobra 1961. godine doživljavam tešku porodičnu tragediju. Umire mi sestra, svršena učenica srednje muzičke škole u Nišu, posle duge i opake bolesti, u devetnaestoj godini života. Njenu preranu smrt traumatično sam i teško podneo. Taj događaj itekako utiče na moj dalji život i rad jer presudno doprinosi konačnoj i neopozivoj odluci da se potpuno i bez ostatka okrenem stvaralaštvu (književnosti i umetnosti), kao jedino mogućem načinu da se koliko toliko popravi (ili, čak, možda, prevlada), „tragična pozicija čoveka u kosmosu“.[9]
Objavljujem dosta pesama, posebno u zavičajnim Gledištima, Glasu omladine i Narodnim novinama. Početkom 1961. pripremam i prvu zbirku pod naslovom Konjic ljeljen i sa preporukom Save Penčića nudim kruševačkoj Bagdali. Bagdala je prihvata i uvrštava u svoj izdavački plan za 1962. godinu.
Na zahtev redakcije prvobitni karakter zbirke, koja je bila sačinjena od pesama nastalih na inspirativnim izvorima Biblije i lirske narodne poezije, menjam i ubacujem pesme iz drugog znatno drugačijeg rukopisa koji sam pripremio pod naslovom Galaksije. Ove scijentističke (ili atomističke pesme, kako sam ih ponekad nazivao), postale su karakteristične za period mog stvaralaštva s početka šezdesetih godina.
Na žalost nesporazum sa izdavačem nastaje kada redakcija, zbog finansijskih razloga i teškoća, pokušava da mi zbirku svede na plaketu od svega 24 strane. Tu, konačno, odustajem od njenog objavljivanja.
Prva knjiga štampana mi je tri godine kasnije u Nišu. To je poema Planeta na kojoj je rad započet 1960. a kulminirao 1963. godine. Delovi ove poeme svoju obimniju i ozbiljniju prezentaciju doživljavaju u antologiji niških pesnika Pohvala vatri koju su 1964. sačinili i objavili Sava Penčić i Veselin Ilić.
Planeta se u Maloj biblioteci poezija (uređivali su je: Dimitrije Milenković, Dobrivoje Jevtić i Dragoljub Janković), u izdanju Književnog društva „Nestor Žučni“, pojavljuje krajem 1965. godine. U to vreme bio sam u vojsci u Zagrebu i nestrpljivo, i pomalo nervozno, iščekivao da dugo najavljivana poema konačno napusti štampariju i nađe se u mojim rukama. To se, najzad, i dogodilo.
Jednog hladnog i maglovitog kasnojesenjeg, ili, možda, već zimskog dana, ležao sam u zagrebačkoj garnizonoj ambulanti, pritešnjen reumatičnim i išijadičnim bolovima, kada se, sa paketom tek odštampane knjige, na vratima bolničke sobe, pojavio Vice Petrović.
Za objavljivanje Planete, pored Save Penčića, svakako, najviše mogu da zahvalim Veselinu Iliću. Ovaj kritičar, vrsni teoretičari sociolog kulture, čije će ime zlatnim slovima biti zabeleženo u niškoj kulturnoj istoriji, već više decenija prati moj rad i pruža mu nesvakidašnju podršku.
Od objavljivanja pesama u Glasu omladine početkom šezdesetih godina, preko unošenja u antologiju niških pesnika (1964), presudnog uticaja u štampanju prve knjige (1965), polemike sa nadobudnim beogradskim kritičarem, koji će posle promeniti svoje ogovaranje Planete za 360 stepeni, dodeljivanja sredstava za prvi broj Internacionalne revije Signal i pisanja dragocenih eseja o mojoj poeziji i signalizmu, već skoro četrdeset godina uživam u ovom stvaralačkom prijateljstvu za koje ne znam kako sam ga i čime zaslužio.
Ne treba smetnuti s uma i činjenicu da je u srpskoj kulturi pojam avangarde za moje ime i moj rad prvi vezao upravo Veselin Ilić. Njegov tekst Avangardni pesnik Miroljub Todorović[10] imao je proročki značaj i umnogome uticao na moju dalju pesničku sudbinu.
Planeta je u niškoj kulturnoj sredini dočekana sa velikom dobrodošlicom. U tome je, svakako, prednjačio veoma afirmativan prikaz Miodraga Petrovića u Narodnim novinama,[11] ali i Miroslava Markovića u Glasu omladine,[12] kao i pomenuti tekst Veselina Ilića u Gradini.
Godina 1966. je godina moga rastanka sa Nišem i konačnog prelaska (preseljenja) u Beograd. Kuća u Mačvanskoj 10 je prodata, a za taj novac kupljen je mali stan u Dobrinjskoj ulici u centru Beograda gde ću sledeće tri decenije nastaviti da se suočavam i rvem sa neizvesnim i nemerljivim silama literature i umetnosti. Prijateljske veze sa zavičajnim Nišem, međutim, nikada nisu prekinute.
Naprotiv, one su, rekao bih, postale još čvršće saradnjom u časopisu, Narodnim novinama, izložbom crteža i signalističke poezije u Likovnom salonu, književnim večerima, objavljivanjem više knjiga u Gradini (Putovanje u Zvezdaliju, 1971, Naravno mleko plamen pčela, 1972, Signalizam, 1979) i Prosveti (Vidov dan, 1989, Glasna Gatalinka, 1994, Planeta, 1995), kao i u zajedničkim publikacijama sa piscima niškog književnog kruga, kome, po svemu što sam ovde kazao, i sam, nesumnjivo, pripadam.
fusnote:
[1] U Skoplju, ako se izuzme period između 1940. i 1941, bio sam samo dva puta u životu: par dana sredinom 1954, neposredno pre prodaje kuće i 1975, u prolazu, vraćajući se sa Struških večeri poezije.
[2] Počeo sam da pišem rano, još u devetoj godini. U literarnim ambicijama svesrdno me je podsticala i pomagala majka, koja mi je bila i prvi čitalac, učitelj i savetodavac. Tu bezrezervnu podršku, koja mi je bila posebno dragocena u trenucima sumnji, kolebanja i bezmalo odustajanja od literature, imao sam do kraja njenog dugog života.
[3] Pionir od 19. novembra 1953. godine. Pesma nosi naziv U poznu jesen.
[4] Zmaj od 1. septembra 1954, u rubrici Odgovori redakcije.
[5] Od 18. novembra 1954. do 4. juna 1955. napisano je ukupno 413 strana autobiografskih zapisa i sećanja pod opštim nazivom Detinjstvo i dečaštvo u tri sveske: Sećanja iz Ćićevca, Dani iz Obreža i Dani iz Lučine. Poslednja sveska ostala je nezavršena. Tu je još i Dnevnik sa Golije (leto 1955), započeti roman Dečaci sa reke, itd.
[6] Zmaj od 1. februara 1955.
[7] Ovu knjigu dobila je moja sestra Nadežda (Nadica) Todorović kao odličan učenik II razreda osnovne škole u Lučini 4. juna 1950. godine.
[8] Da ova ideja nije proistekla samo iz proučavanja pomenute literature, već da je svoje inspirativno vrelo imala i u samoj atmosferi grada Niša, koji se upravo tih godina formira kao moćan elektronski centar u zemlji, ukazaće kasnije neki kritičari. Jedan od njih, Veselin Ilić to veoma plastično prikazuje:
„Ćutljiv dečak Miroljub Todorović maštao je o čudnoj moći pesnika da savlada pesmu u godinama kada je Niš doživljavao višestruki privredni bum, koji je useljavao u svakodnevnu govornu komunikaciju niškog radnika i intelektualca reči elektronika i kibernetika, kada su postajale obične, konvencionalne, demistifikovane reči za svakog radnika Elektronske industrije; s njima se sretao na radnom mestu, ulici. Poslednji dani gimnazijalca Miroljuba Todorovića su i dani prvih prodora čoveka u kosmos i leta Jurija Gagarina. Vreme formiranja pesničke ličnosti Miroljuba Todorovića, je vreme podviga nauke i čovekovog stvaralačkog trijumfa.“
(U tekstu: Avangardni pesnik Miroljub Todorović, Gradina broj 2,1967).
[9] Opsednutost smrću uočljiva je u čitavom mom delu počev od Planete čija dva poslednja stiha iz uvodne pesme glase: kretao sam ka odgonetkama/zamršenih formula Smrti pa do najnovijih pesama i zbirki.
Sestri sam posebno posvetio ciklus pesama Izazivanje smrti, Gledišta broj 1, 1963, Niš; zbirku pesama Naravno mleko plamen pčela, Gradina, Niš, 1972 i haiku venac Sestrin grob u zbirci Glasna Gatalinka, Prosveta, Niš, 1994.
[10] Posle toga Ilić je objavio još sledeće tekstove:
- Na avangardnim stazama umetnosti, 68 list mladih broj 15,19. juni 1969.
- Jezik i poezija, Književna reč broj 143,25. april 1980.
- Avangarda, jezik i poezija, pogovor u knjizi M. Todorovića Čorba od mozga, Beograd, 1982, str. 193-211.
- Poezija i avangarda, Književna kritika broj 2,1984, str. 39-52.
- Poezija i avangarda, u knjizi: Mitologija, ideologija i umetnost, Beograd, 1987, str. 165-183.
- Duh signalizma – duh avangarde, Mostovi, broj 100,1987.
- O duhu avangardne umetnosti kod Srba, Stremljenja broj 7-8,1989, str. 117-126.
- Poetika srpskog signalizma, Savremenik broj 1-2-3, 1990, str. 228-240.
- Ludička ontologija avangardne poezije, u knjizi: Mit i stvaranje, Prosveta, Niš, 1990, str. 203-221.
[11] Petrović: Pokušaj pomirenja poezije i nauke, Narodne novine, 29. januar 1966.
Petrović svoj prikaz završava sledećim rečima: „U svojim najkreativnijim trenucima Todorović, bujno metaforičan i sa nečim od prizvuka mita, ostvaruje veoma lepu poetsku meru i kvalifikovano otvara za poeziju jedan problem koji traži rešenje već dve hiljade godina. Novi zvuk u srpskoj poeziji. Van svake sumnje.“
[12] Miroslav Marković: Ispisivanje novih oblika, Glas omladine, mart 1966.
Za GLEDIŠTA piše: Miroljub Todorović
