KNJIŽEVNI RAD U NIŠU PRVIH GODINA POSLE OSLOBOĐENJA
Prvi put objavljeno u časopisu Gledišta 1961. godine
Današnje književno društvo Nestor Žučni u Nišu ima za sobom dosta dug put i prilično bogatu tradiciju. Osnovano odmah po oslobođenju grada, ono je počelo da okuplja sve one koji su i dotad aktivno stvarali ili su bili posebno zainteresovani problemima literature.
Njegov osnovni zadatak bio je, kako se kaže u tadašnjem pravilniku, da omogući svim književnim radnicima, bilo starijim, bilo početnicima, da u okviru društva (odnosno Literarnog kluba, kako se onda zvao) ispolje svoje vrednosti i samim tim deluju na sredinu u kojoj žive i rade.
Takozvane zatvorene književne večeri, kojima su po pravilu prisustvovali svi članovi, i diskusija posle čitanja radova, bile su osnovna forma rada Kluba. Te književne večeri održavale su se obično u prostorijama stare Narodne biblioteke pored Nišave.
Docnije, kada je Biblioteka preseljena u nove prostorije, članovi Kluba sastajali su se bilo u njoj, bilo u prostorijama Kluba u tadašnjoj Lešjaninovoj ulici, bilo u Domu prosvetnih radnika.
Na tim, manje-više radnim sastancima članovi Kluba čitali su svoje pesme, pripovetke, eseje, pa se posle vodila diskusija po njima. Većina radova koji su se tada čitali danas nije sačuvano što je, svakako, šteta jer bi oni, i pored svoje često sasvim oskudne književne vrednosti, mogli da posluže kao solidna svedočanstva o jednom vremenu i naporima tadašnjih niških pisaca da odraze svoje doba.
Pored sastanaka u užem smislu, priređivane su s vremena na vreme i šire, javne književne večeri na kojima su čitani najkvalitetniji radovi članova Kluba. Interesantno je istaći da su te javne književne večeri skoro uvek bile dobro posećene.
One su, bez obzira na kvalitet pročitanih radova, ostavljale priličan trag u tadašnjem kulturnom i javnom životu grada. Sačuvano je nekoliko dokumenata, zapisnika i priloga koji su tada čitani. To su obično bile pesme o nasmejanim udarnicima koji sa pesmom na usnama hitaju na gradilište, o kolicima i vagonetima, o lokomotivama i fabričkim dimnjacima. Ljubavnih pesama i pesama o prirodi gotovo nije ni bilo, a da ne govorimo o takozvanim ličnim, subjektivnim preokupacijama. To je, uostalom, bila manje-više opšta pojava i niški pesnici i pripovedači nisu u tom pogledu bili nikakav izuzetak.
Časopis Naš put čiji se prvi broj pojavio početkom 1948. godine, delovao je u početku kao značajan podsticaj. On je uspeo da okupi priličan broj mlađih i starijih pisaca, umetnika, pa i kulturnih, naučnih i javnih radnika koji su na njegovim stranicama ostavili puno dragocenih svedočanstava o tom periodu kulturnog razvoja grada na Nišavi. Osim pesama i pripovedaka, kojih je u svakom broju bilo po nekoliko, objavljeno je i dosta priloga iz novije i ranije istorije grada. Bilo je i dosta članaka i napisa o radu Narodnog pozorišta, Biblioteke, Saveza kulturno prosvetnih društava i drugih ustanova i institucija.
U dvobroju za maj i juni 1948. godine uvedena je i stalna omladinska rubrika u kojoj su štampani radovi pisaca početnika. Oni su, uzgred budi rečeno, imali svoje posebne literarne sekcije – bilo po školama i preduzećima, bilo po kulturno-umetničkim društvima, kojih je bilo daleko više nego danas.
Očito je da je časopis Naš put imao nameru da ne samo okupi što veći broj saradnika pisaca, nego i da registruje sve značajnije događaje, da ih na neki način zabeleži i tako sačuva od zaborava.
Ali ako u malo oštrijoj svetlosti pogledamo danas sve te pesme, pripovetke, reportaže, članke, pada nam odmah u oči da je dobra namera bila iznad stvarnih mogućnosti da se od časopisa napravi nešto trajnije i značajnije.
Pođimo najpre od pesama. Njih ima najviše. U onih desetak brojeva Našeg puta, koliko je ukupno za dve godine izašlo, objavljeno je oko pedeset pesama, koje su skoro sve bez izuzetaka, idejno-političke sadržine. To se, rekli smo, može opravdati s obzirom na opšti karakter naše tadašnje poezije, ali zaista su retki lepi, umetnički doživljeni stihovi. Sve su to mahom gole, neproduhovljene parole, gromki pokliči o omladini koja „stvara život bolji po narodnoj volji“ (R. Bojić – Kolone), o „brazdama dubokim traktorom uzoranih njiva“ (D. Miljković – Želja), o grafikonima, dimnjacima i „svetlosti sunčanog dana u radu koji ne prestaje za ostvarenje Plana“ itd. itd.
Isto je i sa pričama. I u njima je puno praznih reči, neubedljivih konstatacija, stilskih i jezičkih grešaka svake vrste. Ako bismo po literarnim prilozima iz Našeg puta sudili o ondašnjim književnih snagama u Nišu, zaključak bi bio prilično mršav.
O tome, pored ostalog, govori i činjenica da nijedan od tadašnjih saradnika časopisa nije postigao ništa značajnije na opšte jugoslovenskom literarnom planu.
Ulica Ljubisava Ljube Stanojevića u Niškoj gradskoj opštini Crveni Krst
Pa ipak, i ovakav kakav je bio, časopis Naš put odigrao vidnu ulogu. On je okupio i ujedinio postojeće radnike na književnom polju i delovao je kao podsticaj bez obzira na to što je ima prilično labilnu uređivačku liniju i saradničku podršku.
Da je on stvarno delovao konstruktivno u odnosu na okupljanje i povezivanje postojećih književnih snaga govori i činjenica da se posle njegovog gašenja gotovo sasvim ugasio i rad Literarnog kluba. Čitave dve godine, sve do jeseni 1952. godine, niški pisci nisu imali svoje stalno organizaciono sređeno Društvo.
Tek tada, a naročito posle pojave časopisa Gledišta (čiji je prvi broj izašao oktobra 1953. godine) rad je ponovo oživeo.
Pita me moj prijatelj – čovjek koji bez pitanja planira da pomogne da se objavi ovaj tekst. Interesantno, postavlja pitanje, čini mi se zaista, bez trunke stvarnog interesovanja. Vjeruje, iako skeptik po opredeljenju, da će napisano vrijediti zalaganje njegovog imena za moje. Ime. Ili se meni bar tako čini.
Vreme teče pet puta sporije u najranijem svemiru
Ćutim, slagao bih kad bih rekao da mi se sto misli vrzma po glavi. Ne vrzma se. Već par godina vrzma mi se samo jedna. Čini mi se, tačno od sekunde kada se osušilo mastilo na prvom izdanju „Vinograd Mehmed bega“ a ja istog trenutka riješio da napišem nešto novo. Samo jedan citat iz Biblije.
– U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Reč beše Bog. Ona beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo, i od onoga što je postalo ništa nije postalo bez nje.
Odgovaram mu. Baš tako, od riječi do riječi.
Nasmija se, veli: „Pa to je prijatelju plagijat, o tome je sve rečeno“.
Ćutim, opet!
U pravu je, ali i nije!
Razmišljam, pametan je čovjek, vanredno mudar – štaviše; možda nije zalud da mu objašnjavam. Znam ja da on dobro zna da je to Jevanđelje po Jovanu, ili bilo kom drugom.
Ili bilo kom drugom.
Sve je krug, i sve se ponavalja – u skoro pa idealno planiranim cikličnim krugovima. Ipak, pokušaću i njemu, i vama koji čitate ova slova, a ponajviše sebi da objasnim – kako slijedi.
– Znaš Dragane, moja sestra od ujaka me prije koji dan zamolila – mjesec i koji dan – više, zapravo (da ne budem jedini koji laže od likova u ovom tekstu) da sačinim kratak video prilog za gimnaziju „28. Juni“. Video prilog za gimnazijalce. Video prilog, u kojem će pisac (jelte) srednjoškolcima da objasni zašto je neophodno da čitaju. Da pisac, u mutnu prednju kameru „Samsunga“, prethodno neobrisanu i zamrljanu od ostataka na brzinu pojedenih ćevapa u kajmaku, dakle doručka oskrnavljenog skrolovanjem po instagramu (da se nešto ne propusti), u par riječi koje neće trajati duže od dva minuta pokuša plastično približiti kako je čitanje prijeko potrebno srednjoškolcima za njihovo mlado mentalno zdravlje. Zapravo, za njihovo obrazovanje, tačnije.
Bar sam tako shvatio. Dakle, Ja – koji u tom trenutku, svoje vrijeme za odmor na poslu, između dva sudska spisa, trošim na opskurnu radnju provjere stanja životnih događaja objavljenih na internet profilima ljudi koje ne poznajem, treba da djeci koja to isto svakodnevno čine objasnim neophodnost potrebe za čitanjem ljudi, koji opisuju druge ljude, slovima, a ne slikama. Težak zadatak, s obzirom na moju licemernost.
Vodim telefonski razgovor sa Draganom, običan – nije video poziv, pa ne mogu da ocjenim da li ćutanje sa druge strane žice predstavlja zgranutost onim što je upravo čuo, dosadu, smaranje ili ljubopitljivost u vezi onoga što mu upravo izgovorih. Nije dugo trajalo, ćutanje. Na sreću. Odgovori mi čovjek:
– Ma piši o čemu hoćeš, samo napiši tih dvijehiljadeisedamsto karaktera. Ako možeš.
Brzo sam mu odgovorio
– Mogu, u treningu sam, pišem treći roman.
Jebote, kao da se roman piše u teretani.
E, tu skapirah svu pocijepanost razuma koja mi se dešava između moja dva romana. Novog i budućeg. Poslednjeg kojeg sam napisao i izdao u vrijeme korone, dok su nas držali svezane u boksove sa brnjicama na ustima. Maskama na licu, koje su čini mi se manje služile da nas zaštite od onoga što bi moglo da nam se desi kada udahnemo opoganjen vazduh, a više služile zbog toga da nam se ne bi desilo da izgovorimo nešto što bi izlazilo izvan okvira mejnstrim prihvatljivog, čime bi narušili naručeni feritejl saosjećajnosti za drugoga – zapravo šareni, ukrasni papir kojim smo umotali brigu nastalu iz straha za sopstvenu guzicu. I novog romana, koji pišem nakon što smo preživjeli tu apokaliptičnu pošast sa ekrana, praćenu sahranjivanjem poznatih u limenim sanducima, sa pozivima na svjedočenje upokojenju skinutih sa respiratora, pozivnicama koje su Bože me prosti imale VIP oznake.
Sad već moram da objasnim razliku između njih, između dva romana. Romana koji je već odavno izdat i onog koji je u porođajnim mukama. Romana napisanog i romana koji je u postupku stvaranja, oba pisana od istog pisca ali različitog čovjeka. Ne laskajte sebi, to neću činiti ni zbog sebe, ni zbog vas koji ovo čitate, činim ovo zbog gimnazijalaca kojima sam namjerio da pošaljem ovaj tekst, nakon što možda bude objavljen, kao izvinjenje zbog obećanog a neposlatog , suštinski jezivog obraćanja nepoznatog sredovječnog čovjeka koji se kezi u prednju kameru svog mobilnog telefona i javlja im se kao kakav loše daulendovan Zevs sa visina viralnog Olimpa. Kratkog video uredka u kojem im pisac drži predavanje, zašto je čitanje štiva njegovog i njemu sličnih dobro za njihove mlade duše.
Za početak, možda će pokoji/a od gimnazijalaca koji budu čitali ili slušali čitanje ovog teksta iz čiste znatiženje izguglati pojmove Zevs-a ili Olimp-a pa nakon čitanja ili slušanja o istima, na taj način otkriti čudesni svijet starogrčke mitologije za koju su Marvelovi filmovi pičkin dim (naravno da uživam u projektovanoj slici vaše profesorice srpskog jezika dok čita ove redove, i njenih obraza zasutih rumenilom zbog pročitanog prostakluka, s tim što ipak ne treba da zaboravite da su njen i moj zadatak isti, a to je – da vas natjeramo da kao u hladnu vodu zaronite u more slova i nađete smisao u čitanju, zaboravljajući bar na trenutak da vas skrolovanje neće odvesti u dubine).
U čemu je razlika između ta dva moja romana. Razlika je u riječima, i rečenicama. I zbog toga sam Draganu izrecitovao, na početku mog razgovora, a njegovog vrbovanja, rečenice iz Biblije. Ipak je ona najveći bestseler na svijetu, sa sjajnim slovnim pastelnim pejsažima, onomatopejama i metaforama. Svim onim čudima, malim ili velikim, koje su krasile književnost, dok ju je imao ko čitati. Naslonjen na taj bestseler, na njegovu zapravo apdejtovanu verziju od ljudi nazvanu „Novi zavjet“ napisan je moj izdati roman „Vinograd Mehmed bega“, pun je priče o oproštanju, ljubavi, samospoznaji, prirodi i Bogu, njenom stvoritelju. On mi je i svjedok, da sam ga pisao iskreno. Ali je ipak to roman anahronosti, starih arhaičnih riječi koje trebaju da čitaocu omoguće da domašta i namašta negdašnje vrijeme. Takve romane je, ukoliko te stvoritelj bar malo pospe magičnim prahom po ramenima, lako pisati. Vjerovatno lako i čitati.
S druge strane, roman koji pišem je drugojačiji. Ljubomorno ću naravno sačuvati njegovu sadržinu, jer se roman ipak mora prodati, ali ću dati ipak mali hint. Pišem o ljudima sutrašnjosti, o onome što nas čeka, ili bar mislim da nas čeka gledajući kroz naočare onoga što čini danas osvjedočenu suštinu ljudskih obrazaca i odnosa projektujući ono što nam sutra kuca na vrata. A ljudi budućnosti su vrlo prosti, i ogledaju se u emotikonima. Za trenutak ostavite po strani ovaj tekst koji čitate, odgurnite njegovu elektronsku, pisanu, ili verziju koju vam drugi čitaju. Uđite u svijet svojih malih viralnih pomagala, otvorite viber, instagram ili tviter i pročitajte poslednju poruku koju ste poslali svojim prijateljima ili ste je od njih dobili.
Saberite broj emotikona, skraćenica, vatfk škrtih engleskih izvedenica, a u stvari vavilonskih riječi koje ste poslali ili primili. Postavite sebi pitanje, šta se dešava ako svi na svijetu od Arktika do Antarktika razumiju vaše dopisivanje, bez obzira na maternji jezik kojim se poštapaju. Zatim te emotikone i skraćenice podijelite sa brojem onih iz pročitanog teksta koje su gramatički pravilne i smislene, izvan neposrednog odnosa sa onim sa kojim se dopisujete. Rezultat će biti poražavajući za smislenost. Poražavajući, i to ne za vas, već za sve nas. Roman koji pišem temelji se na takvim riječima, novim riječima, skraćenicama. Čini se kao nemoguća misija, zar ne. Pa ipak, upravo za takvu sam se odlučio. Jer šta je život nego izazov, beskrajno čikanje samog sebe da dobaciš preko svojih granica.
Na početku beše reč. A šta će biti na kraju.
Zaista, šta će se desiti sa nama kada dođemo u momentum kojem tako, brzinom svjelosti žurimo. Duboko sam ubjeđen da ćemo izgubiti jezik. Naime, nakon što smo sa skraćenica, prešli na govorne poruke poslate u vožnji na semaforu koji se crveni, jer nas mrzi da kucamo, pa potom govorne poruke zamjenili emotikonima, pa suzili i tako uprošćene emotikone na srce, palac gore ili dole, nasmijanu žutu okruglu glavu, sa suzama od smijeha, bijesa ili od tuge, šta će nas sačekati na ćošku budućnosti. Aksiom je da međusobno nećemo komunucirati. Ko bude progovorio, smaraće, biće traš, otpadnik u raljama krindža. Kad već ne razgovaramo, neće biti potrebe ni da se viđamo.
Jedan video poziv mijenja sve. Ako već ne pričamo, nema nikakve potrebe ni da oplemenjujemo svoj jezik, pa ćemo stoga prestati da čitamo. Čemu čitanje. Radnju nam može skratiti i sažeti lagani isječak na tik-toku. Uvod u radnju i epilog je gubljenje vremena. Prestaćemo da vodimo računa o našem izgledu, neće biti bitno zbog zdravlja jer će gojaznost, zakrčenja arterija, holasterol i strije na početku rješavati medicinski zahvati. Posle toga će doći šarene pilule, ili vakcine protiv gojaznosti – vanredna stvar. Da bi se dopali drugima tu su već razni filteri, a u budućnosti, sami ćemo projektovati avatare, umjesto nas avatari će držati za prste na prvim sastancima i tresti od uzbuđenja. Ili sam optimista, možda sastanaka i neće biti. Bum – tras, gotovo!
Zvuči li vam pregrubo?
Otvorite svoju poslednju viralnu konverzacije.
Pišem ovaj tekst, neposredno nakon što sam došao sa slave, i već mi se drijema. Prijatelj slavi Svetog Nikolu, šaran je bio odličan ali za mrvu masniji, bijelo vino slatko, sasvim dovoljno da zavara za dvije čaše više od dozvoljenog, obara me prvi san ili još gore, međusan….
……..Niko zapravo nije dao tačan odgovor šta se to tačno odigralo sa planetom Zemljom u prvoj polovini dvadeset i prvog vijeka. Sve je počelo polako, sa lokalnim sukobima, bez jasno povučene crte ko je koga podržavao u tim lokalnim čarkama. Tek za manje od desetak godina jedan naizgled spolja uređen sistem, u kojem su bile jasno definisane granice između država, raspao se pred očima stanovnika plave planete u paramparčad. Sve je mirisalo na apokalipsu toliko puta najavljivanu u svim svetim knjigama. Nervozni prsti još nervoznijih svjetskih lidera tapkali su po tasterima oružja za masovno uništenje.
Vladao je opšti strah. Ratove su pratile epidemije koje su se ponavljale na svakih pet godina. U poređenju sa kugom, po smrtnosti značajno manje opasne, svoj danak su naplaćivale redovno, što u broju ljudskih života, što u paničnom strahu koji ih je pratio. Istekom prve godine epidemije, po pravilu bi se pojavio čudotvorni lijek, vakcina, tableta, sirup, bilo šta što je moderna farmacija pružala kao odgovor. Prestanak epidemije i bolesti bio je zvižduk za nastavak ratova. U krug. Bez prestanka. Skoro dvije decenije.
U tom sistemu, koji je naizgled još funkcionisao, i gdje su države, koliko-toliko pružale garanciju običnim građanima pravo na zaštitu života i imovine, začudo, valjda zbog tog privida, nije bilo socijalnih i egzistencijalnih buntova. Polako, i skoro sistematično, stanovništvo se navikavalo na vanredno stanje. Svaki dan je počinjao sa katastrofičnim vijestima na nekom od meridijana, tako da se ljudski mozak, relativno brzo navikao da ga ne može zgroziti baš nikakva vijest. Razmišljalo se površno, od dana do dana bez velikih planova.
Ratove i bolest nije pratila nemaština i glad u većim razmjerama. Nekako se uvijek, po pravilu na neuralgičnim tačkama pojavljivala ruka spasa, kroz pomoć međunarodnih korporacija koje su kroz oči običnog građana, bez obzira na vanredne profite koje su ostvarivale baš kroz vođenje ratova i divljanje epidemija, bile viđene kao spasioci. Paradoks je da one te profite nisu ni prikrivale, dapače, vrlo su otvoreno objavljivale podatke. O svemu su uredno obavještavale, o prihodima, o rashodima, novcu utrošenom na marketing, na kraju bez trunke prikrivanja u bilansima su prikazivale koliko ih koštaju političari.
Niko više nije preispitivao da li je određeni podatak tačan ili ne. Sve što je ulazilo na oči, jer su uši odavno prestale da budu receptor informacije, prihvatano je zdravo za gotovo. Teorije zavjere su postale aksiomi. Rat je od medijskog spektakla kakav je bio devedesetih dvadesetog vijeka, postao interaktivna igrica za običan svijet. Oni koji nisu ratovali, navijali su za zaraćene strane kao na košarkaškim i fudbalskim utakmicama. Sve dok nisu sami u tom začaranom krugu postajali učesnici rata, a oni za koje su navijali, preuzimali ulogu navijača. Statistika je bila sve. Broj projektila, metri preko noći pomjerene linije između zaraćenih strana, uništeni avioni i dronovi, sve je žarilo oči običnog navijača. Mrtvi, ranjeni i protjerani bili su broj na kraju kolone.
Nebitan broj. O njima se pri kraju prestalo i pisati, jer nisu donosili odgovarajući broj klikova na netu. Nema klika, nema profita, izbačeno iz rubrike. Demokratija je cvjetala. Na izborima, koji su održavani na svakom kutku planete, čak i na onima na kojima se početkom drugog milenijuma nije moglo ni zamisliti da će se održati, birane su kompletne budale. Kao da su se građani svake države utrkivali da izaberu što većeg idiota. Birokratija se nije mijenjala. Ona je samo dočekivala i ispraćala. Idiote. Stid je nestao. Moral je postao rastegljiv poput žvakaće gume.
Vjerske vođe su mecene tražile u međunarodnim korporacijama, slaveći ih kao svece, izlečitelje, mesije. Bogomolje su zatvarane, rušene, rentirane. U Boga se vjerovalo, po potrebi. Individualnoj. Broj novorođenčadi se rapidno smanjivao. Apsurdno, ne zbog ratova ili bolesti, čak ne ni zbog straha da se djeci ne bi mogla pružiti sigurna budućnost. Djeca se nisu rađala jer su postajala teret svakodnevnice. Previše dosadna, naporna, na koncu nezahvalna. Uzimala su previše slobodnog vremena prosječnom čovjeku. Nisu davala ništa zauzvrat.
Početkom četrdesetih godina, dvadeset i prvog vijeka, zbog velikog sloma papirnog novca, naročito juana, izazvanog nekontrolisanim štampanjem bez stvarnog pokrića, a radi zaštite kriptovaluta i čuvanja svjetskog tržišta, dotadašnjih šest velikih međunarodnih korporacija, izvršilo je ukrupnjavanje kapitala i kapaciteta na način da su se ujedinile u dvije velike, superkorporacije. Južnu i Sjevernu. Bez jasne geografske granice, poput leopardove kože, ali sa jasno povučenim korporacijskim upravljanjem i različitom kriptovalutom kao osnovom obračuna unutar njih. U rano proljeće 2044. godine, u martu mjesecu, došlo je do „iznenadnog“ izbijanja epidemije virusa nazvanog „Sekmet“, koji je napadao moždanu koru malog mozga a prenosio se neposrednim dodirom ljudske kože od ljudsku kožu, i to samo kožom gornjih ekstremiteta. Od virusa su umirali samo oni sa A krvnom grupom, ali su preniosici mogli biti svi.
Srećnici koji nisu imali A krvnu grupu, ukoliko su imali teže kliničko stanje, ostajali su nakon preležanog virusa sa trajnim tikovima gornjih ekstremiteta, dok su oni sa lakšom kliničkom slikom nakon par dana od preležanog virusa postajali zdravi ali ne i imuni. Kao odgovor na virus, naučnici zaposleni u međunarodnim korporacijama, vrlo brzo su pronašli vakcinu koja se u osnovi temeljila na hemijskoj komponenti pronađenoj u kori kivija. Začudo, kad su se ranije pojavljivale ovakve epidemije, ratna stanja, kako je to do tada bio slučaj, nisu obustavljana. Naprotiv, pojačala su se. Rusija, koja je već ranije, nakon rata u Ukrajini i povlačenja vojske SAD i zvaničnog raspada NATO pakta nastalog jednostranim povlačenjem Amerike iz saveza, okupirala Poljsku, Rumuniju i Bugarsku, izvela je iznenadan napad malim taktičkim nuklearnim raketama na Tursku, najveću saveznicu Kine. Kao odgovor na taj napad, Kina je prešla novu granicu sa Rusijom kod Jakutska i nezadrživo krenula dalje na Sjever. U rat se umješao najveći ruski saveznik na tom dijelu svijeta, Japan, gađajući kineske nosače aviona u Ohotskom moru.
Evropa nije ratovala, stara dama je bila stara, umorna i uglavnom nenaseljena. Raspad penzionog sistema i fondova, one koji su preživjeli veliki slom natjeralo je da se presele južnije, u Afriku, jer su sa svojom ličnom ušteđevinom zbog značajno manjih troškova života, mogli pristojno da žive sve do smrti. Kako je natalitet u Evropi već u dvadesetim godinama značajno pao a do četrdesetih potpuno nestao, Evropa kao kontinent (kako je u dvadesetom vijeku sama sebi tepala) bez većih prirodnih bogatstava i ispražnjena od stanovništva više nikom nije bila interesantna.
S druge strane Atlantika nakon što su se SAD podijelile na Istočne Američke države i Zapadnu uniju Amerike, faktički bez ispucanog metka i uz civilizovan dogovor, nakon dvadeset godina blagostanja i prospariteta, iznenada je došlo do napada Istočne na Zapadnu usled neočekivane aneksije od strane Istočnih Američkih država na teritorije nekadašnje Argentine na koju je Zapadna Amerika polagala pravo. Čudnom rukom slučajnosti u novembru mjesecu 2044. godine svi predsedici velikih sila koji su izabrani na izborima, uglavnom održanim tokom 2042. godine nisu bili nosioci A krvne grupe. I svi su prebolovali „Sekmet“. Nije bilo poznato da li su zbog toga trpili posledice, i da li su usled navedenog imali tikove u rukama ili prstima.
U javnosti se podgrijavala sumnja da bi vođe Japana, Kine, Rusije, Istočne Američke države, Zapadne unije Amerike, Sjedinjenih arapskih kalifata, Indoiraka, mogle sa kontrolisanog taktičkog nuklearnog oružja preći na opštenuklearni rat. Zebnja se uvukla u svakog stanovnika Zemlje. Neprestano su čelnici Južne i Sjeverne korporacije pozivali na mir, razum i uzdržanost. Uzalud. Napetost je svakodnevno rasla. Stanje neizdrživog dočekivanja neminovnosti je bilo neprekidno. Sve do kraja novembra. Zbog nekontrolisanog tika prstiju predsednika Zapadne unije Amerike nad crvenim tasterom nuklearnog arsenala umalo je dovelo da Kina bude sravnjena sa zemljom za dvije minute a ostatak planete vjerovatno da nestane u strašnim mukama od posledica velikog nuklearnog rata za manje mjesec dana.
Iako se nikad nije saznalo kako i od koga, u javnost su procurjeli detalji incidenta, koji su izazvali paniku, i po prvi put u dvadesetprvom vijeku na planeti Zemlji doveli do opštih demonstracija na ulicama svih svjetskih metropola. Rulja je bila nezadrživa i prijetio je opšti haos. Svijet se klackao na rubu propasti. Srećom, mudri ljudi iz Uprave Južne i Sjeverne korporacije, reagovali su hitno i odlučno.
Portale i internet stavili su pod svoju punu kontrolu. Za noć su sa interneta nestale sve moguće i nemoguće teorije zavjere. Momentalno je proglašena dospjelost kredita svim svjetskim silama. Države su bankrotirale u roku od deset dana. Ratovi su prestali za manje od dvadeset dana uz manja tinjajuća žarišta, gdje se puškaralo dok konvencionalna municija nije sasvim potrošena a novo snadbjevanje onemogućeno. Lideri svjetskih sila, pohapšeni su i internirani na Novi Zeland.
Pogled na planetu Zemlja
Nukelarni arsenal prikupljen je i zaključan u dva megapodzemna skladišta u vlasništvu korporacija. Zavladao je mir. Svjetski mir. Konačno. Tokom naredne dvije decenije, stanovnici zemlje podsticani su da napuste svoje kuće i stanove i pređu da žive u ogromnim novim gradovima, u „kloksićima“ – malim sobastanovima, čiji korisnici su u njima imali sve što je pojedincu bilo dovoljno za srećan život. Nisu morali da brinu ni o čemu. O njima su brinuli drugi. Blagostanje je bilo vidno.
Budim se. Vino me baš preuzelo. Sutra je drugi dan slave. Moraću opreznije da pijem.
Samoća je opijum pripovedača, takav su soj duša, da osluškujući tišinu napuštaju svoje duhove, dozvoljavaju dušama, da same u tišini postanu tišina. No, dovoljno je da česma kaplje, da astmatični sused dobije napad, dovoljno je najzad da na tren poželi takt Sibelijusa i stravično pitanje samoće, sva nadmoć njegove duše nad njegovim razuzdanim duhom bude dovedena do sečiva kataklizme.
Sto četrdeset godina od rođenjaFranca Kafke (1883-1924)
Tako pišu pripovedači za koje ja znam, zapravo voleo bih da tako žive svaki pojedinačni trenutak svojih egzistencija, jer tako ja pišem, tako silno želim da upravo tako pišem. Sve što volimo pretpostavljamo da nam je blisko na početku i kraju.
Racionalan čovek, onaj koji ne čini razliku između duha i duše, postavio bi jednostavno pitanje: o čemu se zapravo radi? Želeći da to izbegnem, pišem priču, iz jednostavnog razloga, ne umem da odgovaram na racionalno postavljena pitanja. Pitam se, na šta bi to ličilo i da pokušam sa odgovorom, radi se o snu, Francu Kafki, gospodinu Leopoldu Leviju, psu Klausu, nastavnici Magdi, parabelumima, topovima, tenkovima, incestu, Junskom ratu, lepoj Arapkinji.
Ko zna, možda je i to priča, ali ne moja, svakako ne moja. To bi predstavljalo logički tačan iskaz, zadovoljio bih duh doturenom hranom činjenica, ali bi dušica kunjala, ta torokuša, lepojka, taj jednostavni cvet. Priča koja zahteva ovoliki uvod, postoji jedino zbog pisca, nažalost, ali je tako, želim da je ispričam već dugo vremena, nosim je u sebi, kao unutrašnji ruksak, po sopstvenom shvatanju iz prilično nedefinisanih potreba i u veoma sumnjivom dvopolnom obliku.
Ne postoji biće kojem bih je ispričao, taj neverovatan, ali mehanički prikaz trojstva u kojem egzistira par suprotnosti, da, muškarac-žena, gospodin Leopold Levi viši finansijski inspektor sreza Niša i njegova supruga Magda, moja nastavnica matematike, ali postoji još neko, postoji pas Klaus, postojim ja, nemo opsesivno derište, svi akteri razišli su se, nestali, preselili se u jedan drugačiji sistem vremena i u jednu izmenjenu dimenziju prostora.
Na dva pola jedne tangente, stvarno tuđ prostor smrti i otuđenja ulazi i u moju dušu koja postoji kroz priče. Postoje toliki načini da se nešto iskaže, ali je samo jedan važeći. Tačan. Pričljiv. Istinit. Već nekoliko noći i dana ja okončavam (priče su prištevi duše) odnos priče i moje duše, stvar sa duhom krenula je naopako. Hteo ne hteo prepustio sam Mogadonu (1,3-dihidro-7-nitro-5-fenil- 2X-1,4-benzodiazepin-2-ona) da me veže, ali je Mogadonu neznana hemija spajajućih spisateljskih duš-duhova.
Mogadon me pitao, kako bi priču ispričao Franc Kafka. Zatim me pitao zbog čega imam potrebu da pričam okolo kako volim Franca Kafku, a nikada sebi ne postavljam pitanje kako bi on ispričao moje priče. Rekao sam: Mogadone, radi svoj posao. I lepo sam usnio. Lepo je ne… dvoseklih metafora.
Usnio Franca Kafku. Možda u Mogadonu postoji neka namerna hemijska supstanca koja te onemogućuje da, opet je sve išlo razdvojeno, duša i duh, kao razvedeni muž i žena u sudskoj čekaonici. Sunce i Mesec, brat i sestra, sjedinjeni pitanjem, mogućim ostvarenjem jedne priče, ali nisu mogli odjednom, nije se dalo ruku pod ruku pred Franca, tako da je prvo (ko?) pitao: – Je li Franc, kako bi ti ispričao priču o gospodinu i gospođi Levi koji imaju čudnog psa.
Stajao sam pred robnom kućom „Beograd“, bilo je 16.02, čekao sam Kafku. Kao i obično, njegovo radno vreme u Niškoj kreditnoj banci završavalo se u 16.00č. Činjenica koja me silno obradovala bila je što robna kuća nije bila stvarna robna kuća, nisam imao svest šta bi stvarna zgrada robne kuće mogla da predstavlja, ali robna kuća u mogadonskom snu nalazila se u trafici, i stvarno je to bila robna kuća, mislim unutrašnjost robne kuće, nijedan sprat nije nedostajao, čak su i pokretne stepenice bile tu. Gledao sam na sat, nije imao brojeve već slova. Franc se pojavio u 16.08, što je zapravo bilo GH OU. Nosio je na sebi crno odelo, siv šešir i duboke crvene jahaće čizme.
Kasnim – pitao je. – Kasniš – odgovorio sam i jedan pored drugog ušli smo u trafiku – robnu kuću. – I šta sad – pitao je – zbog čega si me opet zvao u nevreme. Dobro znaš koliko posla imam pred četvoromesečni bilans.
– Imam problema s pričom, hoću da znam kako bi je ti napisao.
– Zašto bih ja pisao tvoje priče?
– Franc, ja jedino želim da saznam kako bi je ti napisao, da priču uradim drugačije. Znaš, ova priča ima sedam verzija, ni jednu ne mogu smatrati svojom.
– Hajdemo na pokretne stepenice – predložio je.
Prvo je stao on, zatim je jedan stepenik ostao prazan, pa sam uskočio ja. U tom sam trenutku primetio da na leđima, u kaputu, ima rupu, u obliku ljudske šake i da mu se vide leđa. Pružio sam ruku i osetio njegovo hladno meso. Nije se okrenuo, samo je kazao: – Svaka priča ima sedam tuđinskih verzija i osmu, crnu i nečitljivu, koju možemo, uslovno, smatrati svojom.
Ta je beskonačna, nedovršena i samo sni mogu pokazati gde je početak pisanja i zaleđeno srce priče. Uostalom, zbog čega ti sve ovo govorim o osmim verzijama, ja nikada nisam imao potrebu da krenem od prve.
Tek sam tada shvatio da stepenice nigde ne završavaju. Peli smo se i peli.
Vidiš šta si učinio. Nemoćan da izađeš na kraj s klupčadima, ne uspevajući da ne izmešaš istinu i laž ti si me odvukao od posla. A šef, a zamenik šefa? I gle, šta je sa ovim stepenicama?
– Šta je s ovim stepenicama – ponovio sam glasnije.
Franc se lupio po butini. – Kako šta je, izdrao se – pa to je osma verzija. Ja iskačem – kazao je – iskočiću za dvadeset sekundi. I znaš – nastavio je mirnim glasom – postojali su ljudi koji su živeli u Pragu, a nikada nisu prošetali praškim ulicama. Prema tome, sasvim je razumljivo što postoje pisci koji ne dozvoljavaju svome srcu da se doledi.
– Šta to znači Franc?
– Da je nemoguće razdvajati dušu i duh u pričama koje nosimo kao Krst,
– Šta – hteo sam da pitam, ali je već bilo kasno. Skočio je na gondolu s kožnom galanterijom, a prodavačica ga je hitro prekrila koferima.
Kuća gospodina Leopolda Levija, ipak će uvek biti gospode pored sve izveštačene drugarske neposrednosti drugoratnih metamorfoza, nalazi se tik pod našim balkonom. Sva je prilika da je glavni projektant imao i te kakvih razloga da Leviju uskrati popodnevno sunce. Ali svako zlo ima svoje dobro, kažem ja, te sam skoro dve godine maminim pozorišnim dvogledom posmatrao život te kuće. Bio sam od onih dečaka koji vide i ono što se ne vidi, zapravo video sam uglavnom ono što se nije videlo, da budem precizniji. Naprosto, privlačnost nekih bića dovoljna je da o njima saznaš sve što poželiš. Da li je zaista tako, dragi čitaoče, ti koji pripovedačevim voajerizmom zadovoljavaš svoju žeđ za znanjem.
Naše kuće se nisu posećivale. Levi je odlazio doktoru Jungvalteru dok je žena doktora Jungvaltera imala zajedničku krojačicu s mojom mamom. Tako se, kako već kod žena biva, saznalo da je gospodin Leopold rezervni pukovnik predratne Jugoslovenske vojske, veliki stručnjak za topove, haubice, pasionirani zaljubljenik u ružno naoružanje.
Preko žena tata mu je prodao, u ono vreme za debele pare, dva parabelumama specijalne izrade, koje je tokom 1944, oduzeo jedan, oberštaumfireru Mileru Horcu iz Ulma, streljanom u Našicama iste večeri zbog nedokazanog zločinačkog ubistva neke čegarske porodice. Drugi pištolj, oduzeo je kapetanu Jirgenu Peteru Leu, o kojem sam kasnije saznao da drži prodavnicu slikarskog materijala u Lincu.
Za novac od pištolja, mama je odmah kupila kinesku komodu od Uprave duševne bolnice, a koju je koristio dok je u njoj boravio eks-kralj Đorđe Karađorđević. Uverio sam se u verodostojnost bivšeg vlasnika kada sam u tajnom pretincu pronašao nacrte za tri rečne šalupe, a baka mi je kasnije, dok je s pokojnim Karađorđevićem izdržavala banju, pričala o njegovoj opsednutosti Dunavom i brodovima. Ja sam se, mnogo kasnije, domogao i njegove naslonjače koju sam dobio od L.A. za četiri grama heroina.
Kuća, koja i dan-danas postoji, građena je od crvenog kamena koji je danas nemoguće naći. Baka mi je govorila da je taj kamen videla kao devojka iznad Gornjeg Dušnika, ali je kasnije pocmeo. Komšiluk je o Levijevima mislio mnogo šta. Pre svega, sve je počelo upravo zbog tih pištolja i rastinja. Milicija je često navraćala, mislim da su prebrojavali oružje i pokatkad uzimali što im se sviđa, i to mi nikada nije bilo jasno, da li je moguće da su ga sumnjičili za povremena ubistva ili šta ja znam. Ono s drvećem postalo mi je razumljivo mnogo kasnije. Levi je vezivao tegove o grane drveća, tako da je ceo vrt išao nadole. Svi su se zgražavali. A kako je lepo kada drveće shvati da može da raste i nadole. Ta njihova kuća oduvek mi je izgledala kao da u njoj ne živi niko. Sem jednog prozora, posvuda su bile prašnjave žaluzine.
Zatekao sam jednom tatu kako ga posmatra dok sam sa psom odlazio ka Tvrđavi, trgnuo se i samo kazao: – U njemu nema straha!
Baka, koja je uvek pomno čula zetove reči, kazala je: – U jevrejinu više ne može biti mesta za strah, u njima postoji nešto što zamenjuje strah.
– Ovog je i to napustilo – odgovorio je tata.
To je stravična kuća – kazala je mama – ni za kakve pare ne bih kročila unutra.
Od kada znam za sebe Levija su svi zvali Pukovnik. Mislim da je bio zadovoljan što ga zovu Pukovnikom. Sećam se da mi je Dušan Kos, nastavnik hemije i kolega gospođe Levi, koji je sa njim bio u logoru Osvećim, kazao za vreme jedne šetnje Čairom, kako pukovnik Levi nijedan paket koji je dobio od svojih ili od UNRE nije podigao. Takav čovek me je potpuno zaokupio.
U sobu je prvo ušao Pukovnik. Pas se nije video u prvi mah. Stajao je korak iza čoveka i zurio kroz prozor. Činilo se da im je dosadno. Pukovnik je zapalio cigaretu i seo u naslonjaču. Pas je legao na prostirku pored njegovih čizama, ali je i dalje gledao kroz prozor. Čovek se nije micao. Njegovo telo, ono što se naslućivalo ispod široke uniforme, činilo se drvenim i neosetljivim.
Pas je bio crn i čudan. I ako su bili vrlo blizu bratstva razlikovali su se, ne po krvi ili naravi, nego u kretanju i čvrstini nepomičnosti. Čoveku su se pomerate usne i cigareta, pas se nije micao. Žena koju su ljudi zvali Pukovnica, poznata u varoši po dvojici pukovnika, jer su i psa zvali Pukovnik, ušla je i donela hranu.
Zapravo hrana je bila za psa. Njena svetlucava haljina načas se izgubila, a zatim se vratila noseći čoveku pribor za čaj. Za čoveka koji je izgledao gluvonem ljudi su govorili da je zao iz zadovoljstva. Po njihovom mišljenju pas je bio opak po naređenju, Mada ni oni koji su se usuđivali da to kažu, nisu ozbiljno mislili, jer dvojica Pukovnika ne samo da su bili daleko od toga da bi dozvolili bilo kakav sud, već su držali otvorene oči, što je značilo da gvozdena zavesa ne samo da skriva njihov privatni život već isključuje svaku mogućnost osećanja, bilo kojeg, sem straha koji su sejali.
Čovek se nije micao. Razmišljao je o tome kako su ljudi nepravični i glupi. Sve ono što oni nisu smeli da misle o njemu, mislio je on, umesto njih. Ali kada je kao protivtežu mislio svoju misao, pojmio je istinu da zadovoljstvo nikada nije imao. Ni on, a ni pas. Žena bila nevažna, O ženskom zadovoljstvu nije vredelo razmišljati.
Po običaju, parabelum je bio na stočiću. Kao i mnogo puta ranije uzeo ga je i uperio u psa. Ovaj se lenjo okrenuo, uperivši pogled koji ne gleda – ne u pištolj, ne u čoveka, već kroz njih – ispitujući konture ništavila i dosade. Nije nikad treptao, a to nije bila jedina sličnost sa zmijom. Lagano je ustao i izašao ne osvrćući se na čoveka, sigurno kao da je i sam čovek. Pukovnik je ostao u stolici. Okrenuo je pištolj ka sebi i cev stavio u usta. Povukao je oroz dok mu je u drugom kraju ustiju dogorevala cigareta.
Žena je ušla u spavaću sobu. Tamo je već bio pas. Ležao je pred ogledalom gledajući se u oči. Izgledalo je da ga fascinira vlastiti pogled; stvarno je izgledao čudno s tim zmijskim očima, mada čovek ne bi mogao sa sigurnošću da kaže da li su crne ili staklene. Žena se spustila na pod, okrenuvši leđa ogledalu. Doga je imala crnu, sjajnu dlaku. Dugački ožiljci na slabinama izgledali su kao vez. Žena mu je milovala brazde. Pas nijednom nije zadrhtao. Zatim su se otvorila vrata. Čovek nije ušao, nije čak ni progovorio. Samo je stajao. Pas je ustao da bi mu se pridružo. Dvojica pukovnika spremna kao i uvek za ritual zbog kog su živeli, čovek kamdžijom u ruci i u paradnoj uniformi, pas lenj i velik, čovečan u svojoj lepoti, neprirodan zbog onog što je znao. Koračajući naporedo izašli su iz kuće. Žena je ugasila svetlo i počela da plače.
Pukovnici se uputiše na reku. Svake su noći šetali obalom do mesta gde su ritual završavali borbom. Iznenada bi čovek počeo da zavija kao vuk, istog trena doga bi ga napadala. Pas je znao da je parabelum uvek prazan, da jedini metak koji postoji u kući nije namenjen njemu. Ali je bič od goveđe žile bio stravično oružje. Čovek je bio nizak, snažan i nalik jazavcu. Prikovanog pogleda u oči psa izgledalo je da plače, doga je gledala u štitnike na čovekovim rukama.
Pas je napadao smišljeno, određujući pravac ujeda prema mržnji koja je plamtela u čovekovim očima, ili suzama koje su se sakupljale na njegovim jagodicama. Pas nije napadao čovekov vrat i genitalije. Čovek je zauzvrat vodio računa da ne ošine psa preko lica. Obojica su znala da žena sad plače u mračnoj sobi. I čovek i pas grozili su se povratka u kuću, jer ono što je nekada davalo smisla obojici bio je sada samo patrljak mesečine, bačen u reku, od koga su i ribe okretale glavu. Grad je spavao i nije slutio urlikanje. Da su i znali da treba da slušaju, zasigurno ne bi prepoznali pukovnike.
Čovek je zavijao kao vuk, pas je režao i lajao kao pas, ljudima su izgledali demonski. Tako nisu mogli da znaju da su to oni. I pored toga, ljudski jezik, usta bez zuba i mere, naterala su psa i čoveka da se kolju u tmini pored vode koja je odnosila bol, ali je uvreda, laž i samoća ostajala kao jedini dokaz, jedini razlog borbe i poštovanja.
Pas je ugasio pogled kada je video da je čovek izvadio sat. Spustio se na tlo da oliže ranjenu šapu. Čovek mu je stavio lanac. Krenuli su kući i ne pogledavši se, noseći istu sliku, istu bol, ali ne pokazujući da je bol bol, a slika, ona tuga zbog koje su se ljudi sklanjali sa njihovog puta.
Žena je još plakala.
Čovek i pas prođoše pored nje i ne osvrnuvši se. Ušli su u kupatilo i oprali se. Pas je posmatrao čovekovu ruku pun poverenja.
Njih dvojica su spavali u istoj sobi. Žena nije ni jednom punih šest godina ušla u tu odaju. I dalje je plakala iako se odavno pomirila sa sudbinom koja ju je očekivala. Dobro je znala da, onog trenutka kad uvreda bude vraćena, jedan od pukovnika ostaje živ. Tada će ona doći na red. A kazna stiže polako, kada je sudija i dželat onaj koji je bio voljen, koji je to možda još, i ne može predstavljati ništa do pakao. Žena se pridržavala rituala, nije stavljala otrov u čaj i hranu.
Pukovnik je nestao 1965. iz grada. Nastavnica Magda ubrzo nakon toga otišla je u invalidsku penziju, navukavši i onu jednu nespuštenu žaluzinu. Živela je na jogurtu i karfiolu koje joj je donosio ludi Antonije, nekadašnji centarfor BSK-a, a posle rata zbog veze s nekim Belim orlovima, poslušno čairsko potrčkalo.
O Pukovniku sam ponovo saznao, zapravo ponovo sam ga video u TV dnevniku, u jednoj kratkoj sekvenci kako akreditovanim novinarima pokazuje upravo izvedenu operaciju u kojoj je njegova tenkovska brigada izbila na Suecki kanal.
Tata je kazao: – To je samo slika na televiziji.
Taj čovek nikada ne bi ratovao.
Rekao sam: – Tata, to je čika Levi i on mora da ratuje, Tada sam od oca dobio jedan šamar, rekao je besno – Štene, nikada se ne mora ratovati.
Ono čega se Kafka odricao, ja sam prihvatio, shvatio sam, čoveče ako si ljubitelj osmih verzija čega se stideti, 1978. godine, u antikvarijatu u Knez Mihajlovoj sreo sam devojku koju sam zapazio jer je kupila četiri primerka Zohara i odmah na licu mesta napisala četiri posvete. Zvala se Kefer i bila je na proputovanju kroz Beograd. Išla je ujaku u Mostar.
Vodili smo ljubav u hotelu Balkan, soba 206, i ja sam, budući da je dolazila iz države koju sam voleo, ispričao o Pukovniku. – Ah – rekla je – taj jastreb Leopold Levi. Zatim smo se posvađali, ona je otišla u drugi hotel. Razlog svađe ipak nije bio dovoljan, u suštini ja cenim antimilitariskinje, da ne završimo osmi koitus, onaj jedini i pravi. Ali ne u Beogradu, već u Mostaru na reci čije ime nikada neću izbrisati. Buna. To će uvek biti reka koju ću sanjati. Buna.
Kefer mi je ispričala strašnu Pukovnikovu sudbinu. Usmrćen, u snu preklan od Klausa, a ceo Kibbuz Tiferet zgrožen je bio izvitoperenošću ljubavi. Tako je lepo biti normalan, tako je dobro biti u granicama ljubavi i mržnje, govorili su susedi. Klaus ga je zaklao i pojeo, bar je tako pisao Jerusalim post. – Ima mnoštvo razloga za ubijanje, ali je uvek jedan presudan – kazao sam. – Da – odgovorila je Kefer – istina se zove Marifa Hašidi, mlada palestinska devojka koju su obojica zavoleli pod pogrešnim uticajem psećeg Merkura i ljudskog Saturna.
iz trezora GLEDIŠTA piše: Slaviša Nikolin Živković
Ep o putovanju, Mobi Dik, i danas je predmet istraživanja jer ga je nemoguće pročitati u ključu jedne književno-filozofske koncepcije; svaku mogućnost uvek prati i suprotna, subverzivna struja sumnje i neverice. Time se delo otvara i ostaje nedovršeno kao stalno pitanje konačne metafizičke slike čoveka i sveta što mu daje neprolaznu vrednost kao izazovu, nadahnuću, intelektualnom putovanju. Rad se načelno sastoji iz dva dela: jednog, u prilog otvorenosti Melvilovog dela, i drugog koji ukazuje na još jednu intentio, ovoga puta prethodnog čitaoca. Njegovi znaci na marginama nisu ništa manji inspiratori budućim čitaocima od samog dela.
„…reče Vildad ne dižući oči, a zatim nastavi da mrmlja – ‘jer gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše.’” (103)[1]
Sred razgovora, prof. Vidosava Janković je zastala, pogledala me iskosa a izravno pitala, „Dragana, vi ne prihvatate ovo mišljenje o Melvilu, zar ne?”
Nešto mi je zastalo u grlu. Nešto sam promucala. A nešto sada pišem, mnogo godina kasnije, kao da vraćam stari dug.
STARI DUG
Nisam se mnogo opirala, tada, bar ne glasno, čitanju Melvila u formatiranim kontekstima, jednoznačnim, sa tek ponekom sumnjom, tu i tamo. Ali se zato celo moje biće, iznutra, bunilo protiv toga da mi se pročita knjiga i konačno „objasni” i da koncepcija „filozofije preko književnosti” odnosi prevagu nad „filozofijom u književnosti”, bližoj Melvilu.[2] Ova prva mogućnost, i to ne samo kada je u pitanju filozofija, već i druge, predpostojeće, već potpuno razuđene teorije – teološke, političke, kulturalne – predstavljala je oblik završenosti pa je i otimala, između ostalih, i drsku, problematičnu sagu o lovu (poteri, progonu, pogromu) na belog kita od onih, željnih da i sami sa njom, imaginativno, proputuju. To bi ih putovanje prevelo, melvilovski rečeno, iz statusa čitaoca-posmatrača, nagriženih zaludnom čežnjom za znanjima izvan horizonta, u status čitaoca-učesnika ili (sa)govornika, sposobnih da zarone u pustolovinu njegovog dela:
Volim sve ljude koji rone”, pisao je Melvil u pismu Dukinku, „svaka riba može da pliva blizu površine, ali je potrebno biti veliki kit da bi se zaronilo na dubine od pet milja i više […] (govorim o) svim skupinama misaonih ronilaca koji su, od postanka sveta, umeli da zarone i ponovo izrone zakrvavljenih očiju.(Davis – Gilman 1960: 78)
Ništa od toga nisam rekla tada ali je prof. Janković sigurno sve pročitala u mojim umornim očima: to duboko ronjenje po knjizi, i po još nekim nezavršenim čitanjima. I moj otpor prema tumačenjima da negde, tamo, postoji neki ključ, šifrarnik, neki „istiniti sadržaj” koji pakuje Melvilovo delo u referencijalni format,[3] odvodeći ga, pri tom, iz fiktivne, književne dubine u „sramni plićak” površine. Uz pomoć metode, učitelja ili gurua.
DOBA VODOLIJE: no teacher, no guru, no method
Bile su to mlade godine, godine nepripadanja. Svet i njegove opsene su se merile po distanci koju si zauzimao prema njima. Doba je bilo politički klizavo, vodolije su ronile i davile se u ratu sa rakovima i škorpijama, a Lusi odlazila na nebo, sa ili bez dijamanata. Bilo je in biti aut, jezik se oštrio na već ruševnim ideologijama, farmerice su se prirodno cepale, a u ušima je bubnjao glavni čovek osamdesetih, Van Morison i njegova poslanica U vrtu (“In the garden”, 1986).
… I OTAC
Na letnjem pljusku, ili „kad god mi (je) vlažni novembar rominja(o) u duši”, kao „biće, načisto puklo” (“a creature all in rapture”) (MORISON 1986) pod raznim pritiscima, i crnim mislima, ponavljala sam mantru o bezučiteljskom svetu, samosvojnosti i ono malo preostalog morala koji me je sprečavao da skidam ljudima šešire sa glava, na kišnim ulicama:
Ne! za učitelje, gurue, metode!
Tako je govorio Ven the Men, kako smo ga zvali. Govorio je: ovde smo samo ti i ja i priroda, „i otac u vrtu”. Ne! govorili su, davno, i buntovni, setni i odmetnuti Hotorn, i Melvil, i ti i ja, ali je pometnju, i tada, unosio „otac u vrtu”.
PESAK & TRAVA, DIVLJE & PUSTO
„Ti” i „ ja” smo lako mogli biti dva nekadašnja berkširska suseda, Hotorn i Melvil, koja su se, posle stanke od tri godine, srela jednog prohladnog dana, 12. novembra 1856, kako zapisuje Hotorn u svom dnevniku, i pošla u „prilično dugu šetnju” obalom Irskog mora, kraj Sautporta: „Pesak i trava. Divlje i pusto. Jak vetar. Dobar razgovor”. (PARKER 2005: 300) Melvil je u to vreme zaposlen u američkom konzulatu u Liverpulu, i, kako svedoči dnevnik, izgleda kao i obično „sem što je malo bleđi i možda malo tužniji” (PARKER 2005: 300) – „zapušten,[4] brbljiv, dvosmislen” (PARKER 2005: 300):
Spustili smo se u jedno udubljenje među peščanim dinama (štiteći se od jakog, hladnog vetra) i zapalili cigarete. Melvil je, kao i uvek, započeo da raspravlja o Proviđenju i budućnosti, i svemu što leži van domašaja ljudskog razumevanja, i obavestio me je da je on ‘poprilično rešen na samouništenje’; ali još uvek ne izgleda kao da ga je to predviđanje umirilo; i, mislim, neće se on ni smiriti dok se ne domogne kakvog definitivnog uverenja. Čudno koliko istrajava – a istrajavao je od kada sam ga upoznao, a verovatno i dugo pre toga – u lutanjima tamo-amo po ovim pustarama, jednako sumoran kao ove peščane dine između kojih smo sedeli. On ne može niti da veruje niti da se oseća udobno u svom neverovanju; a previše je pošten ili hrabar, a da ne pokuša da čini jedno ili drugo. Kad bi bio religiozan čovek, bio bi jedan od najiskrenije religioznih i smernih; on je vrlo uzvišene i plemenite prirode i mnogo vredniji besmrtnosti od većine nas. (PARKER 2005: 300)
Ali, religiozan, nije bio. Ni učitelj, ni guru. Kao u malopređašnjim stihovima, u njemu su se čovek, priroda, ali i „otac u vrtu”, prelili u skup filozofskih i teoloških pojmova koje je, kako navodi Parker, preveo u miltonovske reči: „zacrtana sudbina, slobodna volja, apsolutno predznanje” a zapisao u svom dnevniku od 13. oktobra 1849 (“Fixed Fate, Free-will, foreknowledge absolute” prema Parkeru 2005: 300). A onda ih je, opet, preveo u veliko okeansko putovanje, epsku fantaziju, kojom je razbio i poslednji bastion jednoznačne, zatvorene, totalitarne, „crne” misli – metod – a ostavio knjigu, otvorenu.
IZMEĐU UBEĐENJA I SUMNJI
Melvilov otpor prema metodu, odnosno, sistematizovanoj misli kao potki oko koje bi se plelo književno delo, na taj način koherentno i kompaktno, mogao se delimično pripisati njegovoj negativnoj sposobnosti, odnosno, kako je definisao Kits, sposobnosti „da živi u neizvesnostima, misterijama, sumnjama a bez ikakvog iritirajućeg potezanja za činjenicama i razumom”, zadovoljan „sa polu-znanjima”. (Keats 1818). S tim što je Melvil i te kako potezao za činjenicama, i te kako potezao za razumom a isuviše bio daleko od zadovoljstva poluznanjima. Sasvim suprotno: njegovi likovi u epu o potrazi za belim kitom daleko su od malodušnosti, kompromisa ili samozadovoljnog kvajetizma; oni su otvoreni prema svim iskustvima (ma kako pretećim po njihova uverenja ili čak živote) u potrazi za horizontom kognicije, za celovitim, apsolutnim istinama, od pripovedača Ismaila do glavnog, kapetana Ahava, uz hor raznoraznih glasova sa kopna i sa mora. Oni predstavljaju plejadu stavova, epistemioloških pozicija, od zdravorazumskih do posvećeno-fanatičnih.
I svaki od njih ima svoju tezu a većina i anti-tezu, upravo kako pokazuje Dejvid Evans, kao što i sam Melvil, u međuprostoru između vere i neverice, oscilira u narativnim potezima, ironijskim i samosvesnim digresijama, žanrovskim preklapanjima, mešanju književnih vrsta i podvrsta, i, uopšte, u talasanjima o kojima piše Hotorn. Rastrzan između uverenja i sumnje, između potrebe za pripadanjem i nemogućnosti prihvatanja tog pripadanja, on jedino uspeva da uspostavi ravnotežu u zauzetim gledištima tako da niko, od grdosije kita do opsednutog kapetana, od uljudnog kanibala Kvikvega do prizemne posade, ne odnese prevagu nad svetom koji, ako tone, tone u celosti, ostavljajući za sobom jedino priču o svom (samo)uništenju.
Da sumnja ostaje otvorena i da se ne može pripisati čak ni jednom prepoznatljivom filozofskom pravcu kao što je skepticizam (iako i on rezonira u delu, kroz likove, esejističke komentare i evokacije značajnih predstavnika), Evans pokazuje mnogim primerima odsustva „gurua i metoda”: njihovo mesto zauzimaju inverzije, kontrasti, višesmislenosti, oscilacije.
Pod inverzijom se u Melvilovom delu podrazumeva preokretanje tradicionalnih uverenja i postupaka; na taj način, oneobičava se svet njegovog dela i svet izvan njega, izbačen iz udobnog ležišta navika, mentalnih, kulturalnih.[5] Upravo kako je, ocenjujući način na koji se hrišćanski nauk našao upleten u apokaliptičnu Melvilovu sagu, zaključio jedan kritičar:
Melvil je bio veliki biblijski neskripturalni pisac. Sve je moguće, a zaista je i uloga čitaočevog puta da to i očekuje, to izvrnuto, okrenuto naopačke, pokidano i rekonstruisano u svoje suprotno ogledalo. U Melvilovim rukama sve biblijsko što se uopšte može doživeti – sasvim sigurno i hoće. (Cady 1983: 33–35)
IZBAČENI IZ LEŽIŠTA
Jedan takav preokret, da pomenemo, jeste i novo određenje koncepta „kopna” i „okeana”. Po iskustvenoj, kulturalnoj navici, kopno je znak spasa, spasenja, i prateće sigurnosti, udobnosti, stabilnosti. Suprotno tome, okean je neprekidno kretanje, nesigurnost, neizvesnost: ne čudi da su drevni bogovi pokazivali svoje pravo lice tek na talasima. U Mobi Diku je suprotno: kopno je izdajničko i robovsko, stagnacija, konformizam, materijalizam i lažna sigurnost, život u neznanju i duhovnoj oskudici: bogatstvo se otvara tek na pučini (ili, melvilovski, u „beskopnenosti”), gde se iskušavaju ne samo božje moći nego i ljudske, i, možda, krije ili ne, neka pretpostavljena, konačna istina. Ona je, u biti, na strani okeana jer se „na pučini nalazi najviša istina, gde obale nema, gde je beskrajnost kao bog” (137). Što na čas vraća na arhetipsku sliku vrta, tebe i mene i prirode… i oca koji jeste i nije beskrajnost, prisutnost i odsustvo.
Sličan preokret doživljava i simbolizam boja, promena njihovih asocijativnih značenja: belo je, od davnina, simbol nevinosti, čistote, dobrote, u zapadnoj kulturi. Kod Melvila se belim boji veliki kit, ultimativna misterija, kojoj se može pripisati krajnje dobro ili, verovatnije, zlo ali koja, na kraju, odnosi sa sobom sve aktere velikog lova, pa i sam brod (uz jedinog preživelog, spašenog zahvaljujući crnom dobrom čoveku).[6] Belo je, i u drugim njegovim delima, iako kulturno dominantno, opako a crno nedovoljno poznato ali uglavnom dobro. Ništa manje nisu probitačne inverzije božanskog i đavolskog, kada, primera radi, kapetan Ahav krsti harpun, umočen u … krv, u ime đavola a ne boga.[7]
Ovi primeri su dobro poznati, uz mnoštvo drugih, koji nalažu stalnu budnost u čitanju dela (ništa manje od pozornosti mornara-osmatrača na visokom jarbolu), kao i njegovu protejsku prirodu. Nju usložnjava i ono što Džonatan Krimins naziva „obrascem inverzija” kada se žanrovi „gnjezde” jedni u drugima kako bi destabilizovali naraciju i omeli je da se usidri u jednu jedinu koncepciju.
Otud se u delu prepliću, pre svega, fikcionalni i nefikcionalni žanrovi, a zatim esej i drama (tragedija), romansa i roman, ali i propovedi, naučni elaborati, elementi gotike i fantastike, i sl. Slično se mešaju i stilovi: od diskursa mornara, mornarske (i opšte) svakodnevice preko izravnog izlaganja do visoke retorike, lirskih izliva, deskriptivnih izveštavanja, idiomatske proze, fantastičnih projekcija ali i komentara na aktualne događaje i pisanja.
U svom tom komešanju, destabilizuje se „svet broda” („svet kopna”) samosvesnim komentarima, oneobičavajućim metaforama, iznenađujućim poređenjima, duhovitim opaskama i stalnom ironijom – kao da sam pripovedač, Ismail, podriva svoje stvaranje, i, poput Penelope, razgrađuje ono što gradi. No method.
Sličnu ulogu imaju i kontrasti – da unesu sumnju, podriju isključivosti, uključujući i one u samoj naraciji, i da, istovremeno sa konstrukcijom, izvrše auto-destrukciju. Opštem utisku subverzivnosti doprinosi i jačina kontrasta, distanca između suprotstavljenih ekstrema.
Tako se kontrastriraju epistemiološke pozicije koje likovi zauzimaju; na jednom kraju je hubristički, prkosni Ahav, sa tvrdnjom da istina „ne poznaje granice” i da mu je istina belog kita i te kako dostupna, u njegovoj (anti)herojskoj opsesiji, dok je, na drugom kraju, Ismailov mnogo ponizniji stav, „Ne poznajem ja njega, niti ću ga ikad znati” (459). Drugim rečima, na jednom kraju je izdvojeni i asketski vođa, Ahav, preteča monomanijakalnih lidera 20. veka, a na drugom posada u homosocijalnoj mreži, sa svojom putenošću, energijom, vitalnošću i solidarnošću, žudna da zadovolji svoje „obilnije, dnevne apetite” (261).
Oscilacije u pisanju, pokazuje Evans, očite su u širokom luku, od šekspirovskih solilokvija kapetana Ahava, do smirenog, poigravajućeg Ismailovog diskursa (ili, kako Melvil navodi u jednoj potonjoj metapesmi, od „ludačkog krešenda” do „tužnih nota”).[8]
Čitanje takvog teksta je, nastavlja Evans, nalik na plovidbu mornara po uzburkanom moru, mornara koji se upinje da se uhvati za nešto dok mu paluba izmiče pod nogama – što je nalik na stanje samog Melvila u Hotornovom opisu. Slična slika važi i za druge vidove dela, „bipolarne”, kako ih kritičari nazivaju ističući ekstremne promene raspoloženja, ekstremne stilske i žanrovske promene, od „dezintegracije do koherencije”,[9] od „depresije do manijakalne uzavrelosti”.[10]
Ovi i drugi brojni primeri ukazuju da Melvilovo delo prožimaju suprotstavljene tendencije, a da je tako stvorena dramska tenzija, u biti, „negativna”, rečeno Kitsovim jezikom i stoga – misteriozna, izazovna. Ali, čak i ovakav pregled „bipolarnih” crta kao potvrde njegove „neskripturalnosti” već je sam po sebi podložan sumnji i daljoj analizi – ako smo, primera radi, ukazali na inverziju belog i crnog, ili boga i đavola, onda je teško zatvoriti ovu ocenu, upakovati je u kritički format a prenebregnuti opise koji remete binarnu matricu pa se, u jukstapoziciji, nalaze i satanske i Hristove odlike u prikazu Ahava, i sl. Takvim kombinacijama, višesmislenostima, obiluje delo i potvrđuje Kitsovu pretpostavku o multivalentnoj istini.[11]
OD GVOŽĐA DO PERJA
Da je osciliranje među ekstremima svojstveno romantičarima na- glasio je i Kits u jednom pismu svom prijatelju, Bendžaminu Bejliju, iz 1818. (na godinu pre Melvilovog rođenja):
Dve najdominantnije misli u ljudskom umu su dva pola njegovog sveta oko kojih se on okreće pa je, za njega, sve ili južno ili severno njihovim posredstvom – Mi smo samo na tri koraka daleko od perja do gvožđa. A sad, moj dragi prijatelju, moram ti jednom zauvek reći da nemam nijednu ideju istine o ijednoj od mojih misli – ja nikada neću biti logičar jer ne marim da budem u pravu, kad završim sa polemisanjem i kad sam u pravom filozofskom raspoloženju. (KEATS 1818)
Kao i Kitsa, i Melvila zatičemo na razmeđi polova, u nekom polukoraku, kako je ukazao Hotorn, vere i sumnje, ili, kako je ukazao Emerson, istine i opuštanja.
IZMEĐU ISTINE I OPUŠTANJA
Slično je izrazio i Emerson, u eseju „Intelekt”:
Bog nudi svakom umu izbor između istine i odmora. Birajte šta vam drago, oba ne možete imati. Između njih, kao klatno, čovek oscilira. Onaj u kome dominira ljubav prema opuštanju […] dobija odmor, komoditet i ugled; ali on zatvara vrata istine. Onaj u kome dominira ljubav prema istini, taj će se truditi da bude daleko od svih sidrišta i taj će ploviti. (Emerson 1841)
A ta je plovidba, za Melvilove čeznutljive posmatrače okeana koje nagriza nervoza „opuštanja i komoditeta” i koji bi je rado zamenili za pustolovine daleko od sidrišta, jednaka čitanju, sa olovkom u ruci, sličnog tragača, raspetog između želje za sigurnošću dekodiranog teksta i neizvesnosti nikad dovršenog ili, čak, prekinutog putovanja.
NAVIGACIONI POKAZIVAČI
Heteroglosna i palimpsetska priroda Mobi Dika kao da je stvorena za velika čitalačka putovanja; ako se tome dodaju samosubverzije, podrivanja privremeno uspostavljenih značenja i slični znaci lebdenja između mogućnosti, dobija se šlegelovski spoj imanja i nemanja sistema, jedinstvo potpuno disparitetnih elemenata koji, u tom sjedinjavanju, indukuju kreativnu, produktivnu tenziju.
To je, ujedno, vid romantičarske ironije koja se, u estetskom smislu, iskazuje u „želji za celovitim umetničkim delom, ali i ironijskim napuštanjem dela u trenucima parodijske disolucije”. (CRITcHLEY 2004: 135)
Taj dvosmerni poriv, ka samostvaranju i samodestrukciji, metaforično je ilustrovao i sam Melvil, u poglavlju „Jedan venjak u Arsacidama” kada bog-tvorac poprima oblik tkača, sa plodnom zemljom kao razbojem i na njemu raskošnim ćilimom „gde su brkovi sa lijana sačinjavali potku i osnovu, a bujno cveće šare” – u toj nabujaloj lepoti, bog-tkač, nevidljivi, ne može da drži tkanje pod kontrolom: „čunak leti, šare iskaču i dalje sa razboja; izrađeni ćilim kao bujni potok stalno juri dalje” (543). Pa i Ismail, u tom isprepletanom haosu, i kad uzme klupče kanapa i krene da luta po kosturu mrtvoga kita, među „njegovim mnogobrojnim krivinama, zasenčenim nizovima stubova, i po njegovim lugovima” (544), na kraju utvrdi da „ničega tamo nije bilo sem kostiju” (544). Zato i čitanje o njegovom putovanju, i lutanje kroz lavirint reči, ne poseduje nikakav sveobuhvatni sistem. Umesto njega, na kraju čitalac/kritičar, raspolaže samo „dimenzijama kostura”, ili, kako ih naziva Evans, navigacionim pokazivačima dok se kreće između uticaja, književnih i filozofskih, Melvilovog dela – a pritom zna da nijedna njegova kritička misao ne može biti krajnja ili neotuđiva.
FLUIDNO DELO I NJEGOVI NAMERNICI
Čitaočeva plovidba (ili ruta) je vođena samo pokazivačima, i to ne samo u jednom izdanju već, kao što to biva, po rečima Džona Brajanta, u takozvanim „fluidnim tekstovima”, u mnogobrojnim „materijalnim verzijama” (uključujući brojne prevode), i u rasponu od samih događaja o kojima se pripoveda preko višemesečne pustolovine pisanja do pustolovine čitanja – a tu poslednju prolazi sam čitalac, korak po korak, zajedno sa glavnim junacima. I svi oni, učesnici u književnom fenomenu, mogu imati slobodu navigacije, između zadatih znakova, odnosno, slobodu interpretacije.
Na nju je, međutim, upozorio Eko, dižući glas protiv izvesnih neverovatnih, neodgovarajućih ili čak potpuno nemogućih interpretacija teksta (koje Eko čak, u ekstremnim slučajevima smatra paranoidnim preteranim interpretacijama (BONDANELLA 1997:129).
Upravo kako je i ukazao u svojim Tanerovim predavanjima: „Ja prihvatam stav da tekst može imati veći broj smisla. Ali odbijam stav da tekst može imati svaki smisao” (BONDANELLA 1997: 130).
Sa grehom tzv. preterane interpretacije sreću se profesori književnosti u svojoj nastavnoj praksi, na kursevima čitanja i tumačenja književnosti, skoro svaki dan. Bore se i sa sobom i sa svojim sagovornicima protiv „učitavanja”, izvođenja preširokih hipotetičkih referenci ili čitanja teksta kroz sebe i u odnosu na sebe. Samim tim se trude da navedu i sebe i druge da potvrdu o svom mišljenju, pre svega, nalaze u pojedinostima u tekstu.
Danas, međutim, znamo da je svako čitanje metatekstualno i vodi u takozvanu „preteranu” interpretaciju. A nju, pak, Harold Blum vidi kao kreativnu. To paralelno postojanje „sebe” i dela, i paralelno odvijanje svojih misli i glasova u delu, i njihovo susretanje, povezivanje ili razdvajanje, za Bluma su odličja kreativnosti uspostavljene međutekstualne veze: ti se tekstovi međusobno nadahnjuju i njihovo preplitanje vodi u novu, inovativnu, svežu obradu.
Međutim, između te dve polarnosti, Ekoove osude preteranosti i Blumove pohvale sažimanja stvarnosti „sebe” i fiktivnosti dela, mogu se naći još neki glasovi u vrtu, ispražnjenom od metode, gurua i učitelja.
GLASOVI U VRTU
U međuprostoru, između autora, čitaoca i dela, može se pojaviti još neko. Može se naći, u pred-elektronsko vreme, u štampanom formatu, neki njegov znak. Kao što nepismeni Kvikveg ostavlja svoj znak, na telu Mobi Dika. U američkom izdanju, to je pokrstica x a u starijem, srpskom, to je beskonačnost, ∞ (117).
Sa sličnim znacima, rasutim po knjigama, upisanim perom ili olovkom, otvaraju se još neka putovanja, sa nekim drugim tumačima. Kao i svi drugi, i ovi slepi putnici, putuju i čitaju (se). Nazovimo ih Prethodni Čitaoci. A njihovo čitanje ispisala je…olovka.[12]
… I OTAC
Godine 1969. beogradska Narodna knjiga izdala je Melvilovog Mobi Dika u prevodu Milana S. Nedića, a sa predgovorom Vidosave Janković. Iste godine, moj otac je kupio tu knjigu, krenuo da njome putuje, ali je, na početku tog i bukvalno nedovršenog putovanja, otišao, iz vrta, zauvek.
Moj otac ili Otac (ti, ja, anti-Ahav, Ahav, Jona, Jov, bog, đavo), za mene, u ranom detinjstvu, bio je ništa manja tajna od one koja je proganjala Melvila, i još neke. A kada sam, mnogo godina kasnije, otvorila knjigu i, neočekivano, pronašla njegove znake, krenula sam da čitam na dva nivoa: Melvilovo delo i čitaoca Melvilovog dela, njegovo podvlačenje crvenom olovkom, tankom, stidljivom i čak, jedva vidljivom, po kojoj je moja nemilosrdna, profesorska, crna, udarala iz sve snage.
Snage izvežbane na čitanjima Drugih Prethodnika, tajne azbuke prof. Brankice Pacić i još tajnijeg kodnog sistema prof. Vučkovića. Ti moji kapetani, moj otac, profesori, zauzeli su međuzvezdani prostor a ostavili navigacione pokazivače: upitnike, upadice, pribeleške, umetnute papiriće, čak, da se lako okrenu na času, ili pročitaju u gluvo doba noći, kad ne pomaže ništa – a pomaže. Sve su to bila virtualna izdanja jedne ili više knjiga, one Melvilove, ili o Melvilu, ili o sebi, tu, u Melvilu. Nikad završena ili, bolje, u stalnom nastajanju.
Deo iz teksta– Blago oca Radovana: o nezavršenim čitanjima Melvilovog „Mobi Dika” / Dragana R. Mašović // Da baštinimo večnost svekoliku / [ed. Aleksandra V. Jovanović, Milica Spremić Končar, Sergej Macura, Aleksandra Vukotić]. – ISBN 978-86-6153-551-2. – (2019), p. 221–240.
Sahrana prof. dr Dragane Mašović će se obaviti u utorak, 5. 12. 2023. godine na Novom groblju u Beogradu u 13 časova. Okupljanje ožalošćenih je u 12 časova, a opelo u 12.30 časova. Komemoracija povodom smrti poštovane i drage koleginice biće održana u sredu, 6. decembra 2023. godine na Filozofskom fakultetu u Nišu sa početkom u 12 sati, u amfiteatru 21.
fusnote:
[1] Svi navodi iz Mobi Dika iz izdanja datih u literaturi i u tekstu. Moto je, u samom delu, preuzet iz Novog Zaveta u kome se pominje na više mesta, recimo, u Jevanđelju po Mateju, gl. 6. Takođe, svi prevodi u radu su autorkini sem ako nije drugačije navedeno.
[2] Tačnije, „filozofija u književnosti” podrazumeva da je predmet filozofske namene dato književno tumačenje u smislu zamišljenog, umetnički stvorenog sveta, „od- nos u kome je filozofija podređena nameri i funkciji književnosti pa se, shodno tome, aspekt definisan kao filozofski (…) može identifikovati kao integralni deo, ili, kao delimični konstituent estetske vrednosti.” Na drugoj strani, „filozofija preko književnosti” upućuje na „upotrebu imaginativnih književnih formi kao sredstava izlaganja radi što efikasnije komunikacije filozofskih koncepcija već u potpunosti razrađenih”. (Lamarque – Olsen, 1994: 391–392).
[3] Referirajući na razmišljanje (Stenlija) Kavela o tome kako književnost i filozofija usmeravaju pažnju na ista fundamentalna pitanja, Gibson tvrdi da kognitivna dimenzija književnosti leži u „njenoj sposobnosti da deluje na istine koje već posedujemo”. Fikcionalni narativ možda nema sposobnost da iznosti argumente zasnovane na vanknjiževnim istinama ali može da iskazuje „obrasce isticanja, vrednosti i značaja” pokazujući nam šta je to što se „stavlja na kocku“ ako zauzmemo određen intelektualni stav”. (Evans 2013). Navodi iz Gibsona (Gibson 2007: 102)
[4] Piše Hotorn, „On je osoba vrlo džentlmentskih poriva u svakom pogledu sem što je pomalo heterodoksan u pogledu čiste odeće”. (PARKER 2005: 300)
[5] Među mnogim radovima koji ukazuju na destabilizaciju tradicionalnih narativa posebno mesto zauzimaju biblijski motivi, očigledni u manjim strukturama dela (propovedi oca Mepla) ali i na širem planu romana, posebno priča o Jovu (čija je inverzija priča o Ahavu ili anti-Jovu) (videti Schippe, Stetson, 2006; Paffenroth, 2004) i priča o Joni.
[6] Kao najvažnija, danas, i s obzirom na stanje savremenog sveta, jeste Melvilova inverzija tadašnjeg i viševekovnog uvreženog odnosa prema Drugom, oličenom u Kvikvegu čija plemenitost nadilazi uskogrudost belog čoveka. Pripovedač Ismail, skeptičan prema naravi belih hrišćana, zaključuje već na prvim stranicama romana da je „bolje spavati sa treznim kanibalom nego sa pijanim hrišćaninom” (40).
[7] „Ego non baptismo te in nomine Patris, sed in nomine diaboli – besno zaurla Ahav kad gadno gvože prljeći stade gutati krv pri krštenju”. (590)
[8] Herman Melvil, „Eolska harfa” („The Aeolian Harp”), u stihovima: „Počuj harfu u jauku prozora /Pod udarima vetrova sa mora:/ Kako vrišti u ludom krešendu/Pa umire u notama tužnim!”
[9] Džon Brajant je pisao o „flip-flop” kretanju u Melvilovoj prozi, između dezintegracije i koherencije, (BRYANT 1993: 184, 200).
[10] Komentar Džona Apdajka u kome se dalje kaže da su oscilacije zapravo „puls koji se može osetiti u hrabrim izlivima njegove proze” (UPDIKE 1997: xiii).
[11] Možda na ovom mestu treba dodati i brojne odlike mikrostruktura stila koja zamagljuju polaritete, prebacuju, da kažemo jezikom romantičara, „veo” preko izravnih slika, jezikom čija je sintaksa zbunjujuća i neretko nadrealna, stvarajući atmosferu sanjalačku i tajanstvenu; uz more arhaizama, latinizama, neologizama, posebno imeničke reči sa sufiksom „ness” (bezobalnost, bezkopnenost); zatim, pripovedanje obiluje tropima, a nisu retke ni oksimoronske konstrukcije u karakterizaciji (Ahav je, tako „dobar čovek koji psuje” (106) a Kvikveg „čist ljudožder koji prijatno izgleda” (40) dok je za kapetana Pilega Ahav „sjajan, bezbožan čovek što na boga liči” (105).
[12] Putovanja knjiga u raznim izdanjima, u raznim kulturama, a prema važećim zvezdanim konstalacijama, navela su prof. Mladena Jovanovića da me upozori, u vreme mog rada na Fokneru: „Pazite, polako sa Foknerom i Avesalomom. Možda ne znate, tada je Fokner dobio naliv pero i punio ga naizmenično plavim, pa zelenim, pa crnim mastilom a da ga nije pažljivo brisao – samo ga je punio i pisao – pa se na rukopisu knjige vide promene boje, u nijansama. Zato, oprezno!” Štampa je to izjednačila, izbrisala te nijanse. Za dobar deo sveta, Fokner je ostao jednobojan, tamo gde se poigravao. Tu i tamo, ipak, jednobojnost su razbile boje, njegovih čitalaca.
Književna kretanja, u nedelju 17. septembra, označila su da je završena međunarodna 32. Književna kolonija Sićevo koja je 2023. godine počela u utorak 12. septembra u živopisnim predelima Sićevačke klisure.
Međunarodna 32. Književna kolonija Sićevo – dizan: Miljan Nedeljaković
Posebno mesto u okviru ovogodišnjeg sadržaja zauzeli su Književni koncert u Osnovnoj školi Radoje Domanović, omaž Nadeždi Petrović povodom 150 godina od rođenja na samom otvaranju, razgovor o Veštačkoj inteligenciji ispod trema zgrade kolonije u Sićevu, predstavljanje svih učesnika u gradskoj biblioteci, obilazak niških kulturno-istorijskih spomenika, ali i dodela prestižne književne Nagrade Ramonda serbika, za višegodišnje stvaralaštvo koje je ostavilo poseban pečat u istoriji savremene književnosti, ove godine uručeno srpskom piscu profesoru dr Zoranu Živkoviću.
Učesnici Trideset druge Književne kolonije Sićevo: Zoran Živković (Beograd), Đorđe Matić (Zagreb), Danica Vukićević (Beograd), Laura Barna (Beograd), Bojan Džodan (Beograd), Vojislav Pantić (Beograd), Aleksandar Petrović (Beograd), Nikola Marković (Niš)
Međunarodna Književna kolonija Sićevo je autentička književna manifestacija, jedna od najstarijih takvog umetničkog oblika u Evropi. Pokretač kolonije bio je niški književnik i prevodilac dr Mika Ignjatović, a utemeljivači članovi Društva književnika i književnih prevodilaca Niša i tadašnja Kulturno prosvetna zajednica.
Prepoznajući njen značaj, Skupština Grada Niša 2005. godine donosi pravilnik po kojem Književna kolonija Sićevo prerasta u javnu gradsku manifestaciju čiji je osnivač i generalni pokrovitelj Grad Niš, a organizator Niški kulturni centar.
Poslednjih decenije suorganizatori kolonije su članovi Društva književnika i književnih prevodilaca Niša i Narodna biblioteka Stevan Sremac Niš, uz saradnju sa svim gradskim institucijama kulture: Narodni muzej Niš, Galerija savremenih likovnih umetnosti Niš i Opštine Niška Banja itd. Pokrovitelj Književne kolonije Sićevo je Ministarstvo kulture Republike Srbije.
Na Festivalu niške književne panorame održanom u Domu omladine Beograda u petak 24. novembra, prikazan je u okviru programa kratkometražni film sa ovogodišnjim učesnicima Književne kolonije Sićevo čiji je autor Dalibor Popović Pop, producent Goran Stanković, snimatelj Miroslav Mitić, montažer Emil Keser, a snimljen je u produkcija Portala GLEDIŠTA.
Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša, kao temeljna organizacija niškog književnog staleža, baštini tradiciju društva koje je pre sedamdeset godina osnovano u Nišu. U danima značajnog jubileja Društvo je, prisećajući se svog ranijeg naziva, osnovalo internet knjižaru «Nestor Žučni»da otrgne zaboravu stvaralaštvo Proke Jovkića, prvog srpsko-američkog pesnika, koji počiva na niškom Starom groblju.
Uprkos provali oblaka u Beogradu i saobraćajnom kolapsu, tročasovni program Festivala niške književne panorameje počeo kako je i najavljeno premijerom kratkometražnog poetskog filma: Distrofija bluz – dnevnik (ne)običnog života. Nakon toga su se ređale tačke programa u kojima su učestvovali: Zvonko Karanović, Dejan Ilijić, Aleksandar Kostadinović, Hans Piti Orli, Ivan Cvetanović i Dalibor Popović Pop. Programu su takođe prisustvovali Uroš Miljković, Igor Ril, Milena Mišić Filipović, Ognjen Avlijaš, Marko Đurić, Vojislav Pantić, i mnogi drugi.
Festival niške književne panorameBeogradska premijera poetskog filma Distrofija bluz – dnevnik (ne)običnog života Aleksandar Kostadinović, časopis GRADINAZvonko KaranovićIvan CvetanovićDalibor Popović PopDejan Ilijić i Hans Piti OrliUroš Miljković
Portal SINHRO dosnosi trenutke ispisane svetlošću iz objektiva Nataše Rajaković.
Na Festivalu je premijerno prikazan i kratkometražni film o međunarodnoj 32. Književnoj koloniji Sićevo, nakon čega je bila priređena retrospektiva tri decenije ove ugledne književne manifestivacije. Festivalom Propovedanje vatre obeležen je jubilej sedamdeset godina od izlaska prvog broja niškog književnog časopisa Gledišta, kao i punih sedam decenija rada Društva književnika i književnih prevodilaca Niša.
Nakon premijere u Domu omladine Beograda od sada dostupan i na internetu
Stanislav Vinaver i nekadašnji enterijer Narodnog pozorišta u Nišu
Štampano u prvom broju časopisa GLEDIŠTA oktobra 1953. godine u Nišu
Tražite od mene, u vezi sa svojom anketom o pozorištu, da vam nešto kažem o potrebi ili izlišnosti savremenoga repertoara. Mislim da je savremeni repertoar neophodan, pa makar bio i slab i preslab.
Život se stalno menja, a govorni akcenti i govorna melodija dobijaju stalno nove odbleske i odsjaje. Ono što se nekad moćno naglašavalo, gubi od naglaska u sadašnjem govoru, i obratno: što je nekada izgledalo sporedno, dobija snagu i značaj. Zato je veliki savremeni pesnik Eliot tražio: da se ponova približimo prostonarodnom govoru.
Zašto, upitajmo se opet i opet? Zato, što je ova ubedljivost u boji glasa, u treperenju glasa, u akcentima, u ritmu, u zastancima. Neka je misao i neka je osećaj već i ne znam kako određen i razgovetan, ipak, ako se rečenice ne izgovore kako treba, one gube od svoje ubedljivosti, značaja, važnosti.
A jezik, kao nosilac ubedljivosti, raspolaže akcentima, ritmovima i zastancima, ne samo na predvidljiv način, nego i na način posve nepredvidljiv.
Svako doba ima svoju jezičnu ubedljivost. Stvari koje su nekada bile naglašene nada sve, u modernoj rečenici dobijaju sasvim drugu zvučnu ulogu. Ubedljivost menja svoj ritam: nešto se kruni tokom vremena, nešto se iznova saznaje.
Zato se moramo držati živoga jezika, jer samo on omogućava da budemo ubedljivi i izraziti, pa i svesni i razumljivi.
Jezik se stalno obnavlja, a još najmanje u pojedinim rečima i izrazima. On se obnavlja tonom, prelivima, skokovima, nijansama, kolebanjima, i svakojakim zvučnim pokretima, koji nisu popisani, ni u gramatike upisani, ali koji su gvozdeni zakoni svakoga razdoblja.
Zato treba obnoviti čak i stare prevode. Veća je muka sa starim tekstovima. Smeju li se menjati? Ako ih bukvalno ne menjamo, ipak naše današnje fraziranje posve im menja smer, pravac i snagu.
Da bi se sačuvao duh ubedljivosti pojedinih pisaca, mora se pribeći novim jezičnim naglasima i preglasima. To mi činimo čak i nagonski.
Potrebno je da smo savremeni: da bismo mogli da se služimo kako treba savremenim jezikom. Srpski književni jezik neobično se promenio u toku poslednjeg stoleća. Više no ijedan književni jezik sadašnje Evrope. Taj jezik danas, izražava najtananije slutnje, a ne samo drevne epske zamahe!
On to ne postiže novim rečnikom, koliko novom govornom melodijom. Zakoni tih promena očevidni su. Gramatičari ih nisu utvrdili, nisu ni sanjali o tom da ih utvrde. Taj naš novi jezik, ta naša nova melodija — dramatični su.
Oni zanemaruju izlišne naglaske, i svode ih na najmanju meru. Oni odbacuju sve izlišne dužine.
Arhaični naš čovek, od pre sto godina, ne bi uopšte razumeo sadašnji govor — ma da bi, naravno, razumeo pojedine reči koje su ostale iste. Duša našega govora promenila se. Ona je modernija. Ona je tananija. Ona je ozarena modernim težnjama i snovima. Ona ima drugu perspektivu, druge odnose u rečenici.
Pogledaj dokumentarni film VINAVER Režija – Petar M. Teslić Proizvodnja – Televizija Beograd 1991.
Za to se negovanje novijeg repertoara — izraženog, neminovno, na sadašnjem našem dramskom i užurbanom jeziku, – nameće: ne samo kao potreba vremena, već i kao nešto neminovno u svakom pogledu: mi moramo da budemo doslovni svetu u kome živimo, i sebi samima.
Možda bi neko rekao i ovo: ako je težište problema u novom govoru, u novoj govornoj melodiji, Onda — uzeti stare tekstove i stari repertoar, pa ih preraditi u novom duhu.
Taj recept važi samo donekle, jer naš novi jezik, naša nova govorna melodija više pristaju uz moderni život, izražen modernim repertoarom, u kome nema arhaičnih zaokreta i okoliša.
Odlomak iz rukopisa romana Povratak iz pakla, Vukosava Delibašića, ovenčanog niškom gradskom književnom nagradom SLAVIŠA NIKOLIN ŽIVKOVIĆ, na konkursu Društva književnika i književnih prevodilaca, za najbolji neobjavljeni književni rukopis napisan na srpskom jeziku 2021. godine.
Uveče Mirjana nije mogla zaspati. Ona je, bez sumnje, znala da je Mrdelja Vojinu smjestio robiju. Dok je bila djevojka, on se stalno motao oko nje. Mučio se i udvarao, a ona ga je energično odbijala. Nekolika dana nakon vjeridbe sreo je i otvoreno joj rekao: – Nije on za tebe. Zažalićeš. Ti si seljanka, a on je već sada na važnoj funkciji. Brzo će ga premjestiti u Komitet, već je dobio stan u gradu. Ostaviće te i onda ćeš se sjetiti Mrdelje.
– Zbog toga, iako ni kriva ni dužna, sebi je dodavala dio griže savjesti zbog Vojinovog stradanja. On je onomad došao i ne zna šta je njoj taj čovjek kvarnog morala priredio. Njoj i njemu, mislila je, možda baš zbog nje.
– Dopadala sam mu se. Na početku je vjerovatno imao ozbiljne namjere. Kad sam ga odbila, nije mogao podnijeti. Proradila je bolesna sujeta, pa nije birao načine da mi se osveti, a možda me stvarno želio imati za ženu. Ko zna šta sve može stati u ludu glavu bezobzirna čovjeka. Htjela sam Vojinu da ispričam, no nas djeca prekidoše, a možda bolje sada što nisam. Ispričaću mu kad se malo oporavi. Povrijediće mu to nezacijeljene rane. Pogodiće ga kad sazna pravu istinu o Mrdelji. Previše je skrhan kad poslije toliko vremena i silne želje nije ni pokušao da mi priđe kao muž. No, vrijeme otkriva sve, ali i rane liječi. O kakvoj svojoj krivici ja razmišljam?
Mrdelja svjesno služi svojoj nesreći. Vojin je i ovako slomljen tek izašao iz te tame, koja mu je suzila pogled na život, pa misli da su ovdje bolji ljudi od onih koji su ga mučili na robiji. Isti su tamo i ovamo. Gdje god čovjek ode, sam sebe, svoju pamet i svoje poštenje sa sobom nosi. Vojin možda samo sumnja da je Mrdelja jedno veliko ništa. Trebaće mu vremena da sagleda i upozna njegov nakaradniji karakter od onoga koji je do sada poznavao. Nesrećne okolnosti i brige su nas promijenile i gurnule u ovu crno-bijelu stvarnost i začarani krug iz kojega moramo što prije izaći. Nije ovo kraj životu.
Život ide dalje. Marko i Marica su naš život – tješila se u mraku.
Zaustavila je dah da oslušne disanje djece. To joj skrenu tok misli koje se noćas u ovoj pomrčini nadovezuju jedna na drugu, bez cilja, bez reda, bez uticaja njene volje. Na njenu radost, kad je pored sebe osjetila život djece, misli su krenule ka srećnijem dijelu života.
– Mladi smo. Ako Bog da, biće još djece. Najsrećniji dan u mome životu je onaj kad sam ih rodila, Markovdan kad se sunce pojavljivalo u osvit zore. Osjetila sam blagi bol podno krupnog i oblog trbuha. Nijesam tada znala ništa o porođaju, niti da nosim njih dvoje. Za mene je to bio nepoznat bol, a u stvari i nije bio neki bol. Navikla sam bila da se koprca, mislila sam jedno je u stomaku. Zato Vojinu ništa nijesam govorila.
Kako je dan odmicao, stomak je bivao sve nemirniji. Počeli su bolovi. Svekrvi bih odmah rekla, no ona, neka joj Bog dušu prosti, bila mi je ka majka, bijaše tada otišla u grad kod sestre, pa sam na kraju morala reći Vojinu. Naljutio se što mu prije nijesam rekla. Na vrijeme bi otišao po majku, kako bi mi pomogla da se porodim, pa je malo i zagalamio:
– Mirjana, ti se porađeš, a majka nije tu. Što mi jutros nijesi rekla kad kažeš da je tada počelo?!
Hajde, zvaću Mariju Petkovu. Tu, nije daleko. Ona je iskusna i vješta oko porađaja.
Kad su se vratili, Marija je ostavila Vojina pred kućom, a ona ušla kod mene, pa odmah s praga: – Neka je sa srećom, snašo! Ne boj se. Sad ćemo mi – kaže mi. – Lako je to, ja sam jedanaestoro rodila, pa ništa mi nije bilo. Samo se opušti i slušaj me. Ja sam se već vrtjela gore-dolje na slamarici pored ognjišta, a ona je kleknula pored mene, opipala mi stomak:
– Dobro je, trbuh se spuštio. Brzo će. Klekni. Uhvati se objema rukama za ovu stolovaču. Drži čvrsto i diši duboko. Diši… Diši… Duboko diši i pomalo guraj. Napni se… Neka!… Ne krivi se. Od toga ti je samo teže. Opušti se. Kažem ti opušti se i diši… Tako! Eto, gotovo je!
– reče mi i zovnu Vojina da mu kaže:
– Muško je, Vojine!
Sve se u radost pretvotilo. Streknula sam od iznenadnog plotuna. Vojin je tri puta pucao da oglasi da je dobio sina.
Marija samo što je okupala Marka i povila, a meni ponovo bolovi. Uplašila se ja, a uplašla i ona:
– Kakvi sad bolovi? pita me.
– Mora to malo. Šta si se uspaničila? – kaže mi.
– Hajde da pogledam! O, pa ti i drugo rađaš. Malo sam se uplašila, a ona veli: – Ne boj se, živa bila. Neka je srećno! To će za čas. Evo već se glavica pokazuje. I ne prođe dugo, ponovo plač.
– Ovo je žensko – dosta hladno saopšti meni, pa Vojinu, koji je još bio pred kućom, a meni puno srce tada i sada što je jedno muško, a drugo žensko. Ako je Vojin tada za Marka ispalio tri metka, mogao je, bar jedan i za Maricu. Nijesam ljuta. Znam što nije.
Marija bi svakome ispričala da je Vojin pucao kad mu se šćer rodila, a to nikad niko u Crnoj Gori nije uradio od njenog postanka do današnjeg dana. Svi bi se sprdali kako je Vojin pucao iz puške kad mu se šćer rodila, a pričaju kako se sad u komunizmu jednako tretiraju žene i muškarci. To im je istina isto kao ova da sad svi živimo jednako dobro. Ne vjerujem ja u to da će ikada jednako biti tretirani muškarci i žene niti da će vaskolik narod isti standard imati.
Ove zadnje misli su je malo rasteretile, pa je pred samu zoru zaspala. Ne zna ni ona kad ni koliko je spavala kad je, u potpuno svanuće, probudio Vojinov neartikulisani krik. U bunilu je skočila iz postelje od toga neočekivanog vriska, njenim tijelom je prostrujao osjećaj neopisivog straha u kojem se za tren stvorila pored njegovog kreveta.
– Vojine!… Vojine, šta se desilo? – i sama u panici dozivala ga je, a on zbacio sa sebe pokrivač, preznojen i unezvijeren, gledao je po prostoriji. Nju naizgled nije ni primjećivao, sve dok mu šakama nije obuhvatila lice i uperila pogled u njegove oči.
– Mirjana je… Tu sam… Što si se uplašio, Vojine?
– Tek tada se, bez treptaja, zagledao u njeno lice i shvatio da je ona tu pored njega, pa je poslije izvjesne pauze odgovorio podrhtavajućim glasom:
– Ogromni crni pas me uhvatio za nos i usta. Trese mi glavu, a ja se branim. – Dok je pričao, opipao je vilicu, usta i nos, pa nastavio. – U jednom momentu sam osjetio da me davi i da je tu kraj životu.
– Ništa strašno, to je samo prolazna noćna mora poslije propaćenog života. Sve će proći. – Da se ne probudih, mislim da bih se ugušio.
– Vojine, proći će ti košmarni snovi. Ustani da pijemo kavu i pričamo, lakše će ti biti.
Dodala mu je ruku i povukla ga da ustane, a on od straha ukočen i težak kao klada.
Ukazivati na sve zlo ovog sveta, a ne pokazati prstom kako doći do dobrog.
Olajavati loše, a ne pokušati pronaći način da ga preobratimo u dobro.
Sve vrste ostrašćenosti, bez obzira koliko nam se namere ostrašćenosti činile dobre, a pobude koje ih vode činile plemenite, na kraju budu samo ostrašćenosti. Ostrašćenost nas sprečava da vidimo jasno, ostrašćenost nas sputava da vidimo čisto, pogled nam je mutan, bez obzira na to u kom pravcu gledali.
Pa čak i ideja, koliko god sijala, ne može da osvetli naš pogled.
Ako smo mogli bilo šta da naučimo u našoj bolnoj istoriji, to je da nam revolucije nikada nisu donele ništa dobro.
Samo su jedni krvnici zamenjeni drugim. Kurjaci koji su dolazili stali su na mesto onih koji su već bili siti. Siti naše krvi. I sve ukrug.
Do nekih novih vukova, koji će zameniti ove sada gladne, a u vreme smene već site.
A rešenje je jasno, rešenje je uvek bilo u evoluciji. E sad, problem je što evolucija traži vreme i obično idealne uslove za razvoj. Ipak, zar nismo mi ti koji, na kraju krajeva, stvaramo te uslove?
Postoji jedan mali deo mog naroda za koji smatram da je došao do onog stepena koji sa ponosom mogu da pogledam i da kažem: E, to je ideal kome težim.
Srbi iz Vojvodine. Vojvodstvo – kako prikladna reč za regiju. Urođeno gospodstvo, od paora do univerzitetskog profesora. Bar tako izgleda u mojim očima.
Taj deo naroda dokazao je i pokazao da se može živeti sa drugim narodom, drugom verom, drugim običajima i kulturom, podižući šešir i obrvu i klimajući glavom kao znak pozdrava, bez podizanja noža, sekire ili cimanja revolvera svakih nekoliko decenija.
Taj deo Srba pokazao je da se može uzdignute glave ulaziti u crkvu, slaviti slavu, ljubiti sveću, osveštati žito, a da se prethodno ne tresu gaće na pomisao šta će o tome pomisliti partijski komesar.
Tokom onih četiri, pet crvenih, a crnih decenija savršeno im je bilo svejedno da li će im to ko uzeti za zlo.
Tukli su ih, zatvarali, oduzimali stoku, konfiskovali zemlju, sekli orahe u dvorištima, kredom obeležavali ajnforte na kućama ljudi koje su proglašavali domaćim izdajnicima i kulacima, a oni su, ipak, svake nedelje išli u crkvu.
I pevali crkvene pesme kao što su to radili njihovi preci vekovima pre njih.
A onda mirno, čim izađu iz crkvene porte, ruku pod ruku sa svojim komšijama – Mađarima, Rumunima, Slovacima, Česima, Rusinima i inim odlazili u kafanu. Na čašu vina. Jer je takav red.
Kažu za Srbe prečane da su hladni, bez emocija, da im je zemlja sve. Da su toliko škrti, pa nemaju više od jednog deteta da posed ne bi delili.
A ja se pitam: Ako je tako kako kažu, ko je onda svaki put nahranio gladne brđane – kada bi ih oni ili ovi vetrovi poterali preko Dunava?
Ko to dade novce da se iškoluju onolika deca iz Crnih Gora i još crnjih Hercegovina i Krajina, Dalmacija i drugih delova, gde samo kamen rađa svake godine?
Ko to i od čijih para plati da se obnove freske? Ko to sačuva trag Pećke patrijaršije u Karlovcima?
Prebacuju prečanima da nisu hrabri.
Pa ko to, onda, ostavi kosti oko Petrovaradina? Čiji su preci svoje brade brijali na ivicama osmanlijskih sečiva po Fruškoj gori?
A kažu: „Nisu oni imali žrtve, njih niko nije dirao, lako je njima“.
Pa, čija su to deca, pobogu, završila u Dunavu onih januarskih noći kada su horde mađarskih nacista hladnu reku zagrejali vrelim telima srpske mladosti?
Nije njima lako, sinovče.
Imali su oni petlju da kazne svoje dželate.
Nisu sitno kalkulantski, radi napredovanja u sistemu, zatvarali oči zato što se zločinci nekažnjeno šetaju.
Niko nije branio nama – ostalima da tražimo procesuiranje svojih krvnika ili zabranu napredovanja na društvenoj lestvici njihovih potomaka.
Ali je trebalo imati petlju, pa ustati i to reći.
A ne taložiti bes i podgrevati ga u noćima plemenskog rakijanja, a danju ćutati i smeškati se zločincima.
Grliti se i pevati sa njihovim potomcima.
Pa, kada taj nataloženi bes s prvom pogodnom prilikom prošišti iz glave, kao pokvareni ventil, krenuti da nožem naplaćuješ stare dugove, praveći nove.
Zajebi me junaštva nad nemoćnima i vraćanja dugova onima koji ti ništa nisu dužni.
Kažu da Vojvođani nemaju ni srca, ni duše.
Ako je merilo srca i duše zavirivanje preko komšijskog direka, onda čemu i takvo srce i takva duša?
Jok, Vojvođani imaju svoje kibic-fenstere, pa ako šta žele da vide – vide to na šoru.
Ne zaviruju u komšijska dvorišta. Jer ako je nešto sramno, tu sramotu pristojna porodica neće na šoru prikazivati, a sa kibic-fenstera se ne vidi u tuđu kuću, niti se namerava gledati.
Ne junače se Lale srpstvom tako što puškaraju po sopstvenim dvorištima.
Ne razbijaju bokale od glavu muzičarima ako ne sviraju kako treba nacionalne pesme. Ne krvare očima na „Vojvodu Sinđelića“.
Srbuju radom i stvaranjem novih vrednosti, koje ostavljaju potomcima.
Ne dižu bune, već novcima otkupljuju svoju slobodu. Korak po korak. Do cilja.
Ne rizikuju da ih trenutna emocija povede u pravcu da za jednu noć izgube sve.
Ne zidaju kuće po dva puta za života, već ih renoviraju u svakoj drugoj generaciji.
Samo poprave i dorade krov, temelj im je uvek isti.
Ne seku orah u dvorištu zato što je u modi nameštaj od ovog drveta.
Seku ga kad se osuši, a i tada sa suzama i nevoljno, i sve generacije koje su se zatekle u kući plaču za njim. Kao da sahranjuju živog čoveka.
Lala upoznaje svoga dedu nad kolevkom, a ne nad grobom, gledajući njegovu sliku iz mladosti, jer starost nije ni dočekao.
Vojvodstvo srpsko krajem XIX veka
Vekovima su Vojvođani plaćali danak i u krvi i u novcu tuđem caru, a da nikad nisu zaboravili na svog, srpskog cara i srpsku istoriju. Ali ne suludo, kao ostatak nacije, već mudro.
Učili su od svog prinudnog vladara. Učili su manire ponašanja, kulturu, radne navike, mudrost – sve dok nisu postali deo njih, a sačuvali sebe. U celosti.
I dočekali svog kralja da budu svoj na svome. Evolucija, magična reč!
Pošalji paora iz najzabačenijeg dela Banata na bilo koji evropski dvor i nećeš se postideti.
Pokušaj prodati Sremcu, vinogradaru, bez dana škole, neku suludu ideju komunizma, socijalizma ili bilo kog drugog izma, gledaće vas sa podsmehom, ponuditi čašom vina, ljubazno ispratiti sa svog imanja, ali neće vam dati ni najmanju šansu da mu utrapite svoj suludi proizvod.
To je jedini deo zemlje na kojem žive Srbi, a da manastiri nisu bili štale ili javni klozeti. Ali je i jedini deo zemlje u kome popovi nisu bili rado viđeni kao dobošari za poziv u rat.
Koliko misli prođe kroz glavu samo u jednoj sekundi! Novosadski studenti završavali su svoj marš na prestonicu.
Četrdeset hiljada malih vilenjaka u pohodu ka Helmovoj klisuri, odlučni da pomognu ljudima i patuljcima da se izbore sa zlom iz dedinjskog Mordora.
Poglavlje iz knjige: Branko Miljković – Sudbinski glas pesnika
Pouzdanih podataka o tome koliko je Branko Miljković bio religiozan u onom „isihatskom” smislu nisam uspeo da pronađem, a verujem da ih i nema. Hrišćansku reč Bog prvi put je, u epistolarnom smislu, upotrebio kada je pominjao Platona i potpunu lepotu zbog koje se i pobožni sveštenik „odrekne Boga”.
U pesmi Ariljski anđeo njegove inspirativne prečice su dublje i znatno misaono i vizionarno šire od direktnog sučeljavanja sa religioznim zanosima, od onog čime Isidora Sekulić dočarava svoje ubeđenje da je sva umetnost izašla iz „religioznih osećanja, iz kontemplacije, iz gledanja na život iz ugla večnosti”.
I sama Isidora umela je, donekle, da odstupi od težine i izričitosti ovakve formulacije, da bi njenu misao do kraja krasila mudrost i jasnoća: „Kao nekada i danas svaka viša umetnost, visoka pogotovu, svetla je i čarobna i moćna, nad čovekom, religioznim osećanjima”.
Miljković će u svom nadahnutom Ariljskom anđelu uspeti da interpretira oplemenjene vizije, slutnje koje odgoneta, a pritom širi krila, zagoneta:
Da nisi anđeo koga strah moj kroti
Čudovište bi bio u svojoj lepoti
Čije poreklo u mojoj je želji
Da uništen budem tamo gde prestaje
Moja nemoć moja snaga koja daje
Istinu rečima u lažnoj povelji.
Citirali smo samo jednu od strofa pred čijom sublimacijom i paralelizmima zastaju ozbiljni istraživači Miljkovićeve poezije. Stižemo tako do praga hrama na kome je ovaj pesnik bio već pri prvim suočavanjima sa nastajanjem i nestajanjem, pred pitanjima o besmrtnosti duše, pred ispovestima antičkih i inih filozofa, putevima duhovnim i stranputicama staza do otkrića i stvaralačkog uznesenja.
Kritičar Jovan Pejčić, jedan od retkih koji je na inspirativnim tragovima znamenitih pesnika, u toku skoro četiri decenije, osmislio, Rečnik srpskih pesnika 20. veka u kome je dužnu pažnju posvetio Branku Miljkoviću, jezgrovito, mudro: „Stvaralac orfejskog nadahnuća opsednut voljom da pevanju i mišljenju da jedinstven jezičko-poetski i diskurzivni lik, Miljković pesmu vidi kao istovremeni plod intelekta i intuitivno – lirske percepcije.
Osnovni pojmovi njegove poetike su zaborav i praznina; oni proizilaze iz autorove koncepcije o poeziji kao negativnoj ontologiji, što je učenje po kom se smisao postojanja pesme sastoji u njenom odvajanju od stvarnosti, u oslobađanju pesničkog iskaza od tereta sadržaja, u prenošenju poezije u carstvo mnogoznačnih ideja koje se, koliko god bile spekulativne, ne lišavaju ni svoje čulno-slikovne dubine (ciklus Kritika poezije i Svest o pesmi).
Ovakvo opredeljenje u bliskoj je vezi s izvorima Miljkovićeve poetike: ona se zasniva na · protivrečnom spoju nadrealističkih iskustava sa simbolističkim shvatanjima jednog Malarmea i Valerija. Ova sklonost ka izmirivanju krajnosti prenela se sa poetičke u transcendentalnu sferu: na metaforičkom planu, Miljkovićeva poezija iskazuje se kao pokušaj ostvarivanja sinteze takvih egzistencijalnih i metafizičkih kategorija kao što su: vatra i pepeo, biće i ništavilo, život i smrt, ciklusi Tragični soneti i Patetika vatre. Misaonom opsegu srazmeran je tematsko-motivski raspon Miljkovićeve poezije.
On je baštinik koliko helenske filozofske i mitološke tradicije, toliko i srpskoga folklornog, epsko-lirskog Utva zlatokrila, ikonografsko-duhovnog Ariljski anđeo i individualno-umetničkog nasleđa Sedam mrtvih pesnika. Briljantan versifikator, majstor lirske forme s posebnim smislom za ritmičko i zvučno oblikovanje stiha, on je u isti mah pesnik jedne imaginativno-retoričke i stilske kulture, kakvu posle njega niko nije ponovio.”
* * *
U sali Filozofskog fakulteta u Beogradu gde smo studirali, jednog decembarskog dana 1957. godine, Branko i ja dugo smo sedeli dok je napolju besnela mećava. Toliko smo toga imali da ispričamo jedan drugom. Kako reče posle trogodišnjeg „obijanja pragova redakcija izdavačkih kuća”. zauzimanjem Oskara Daviča, izašla je njegova prva knjiga Uzalud je budim u beogradskoj „Omladini”.
„Ispovedao” se da su i tu bile ozbiljne peripetije. I posle potpisanog ugovora ispostavilo se da izdavač nema para da objavi knjigu. Ozbiljno ljut Davičo, koji je knjigu recenzirao, „završi posao opomenom da će se i on pridružiti pretnji sudom”. I čarobna vrata su se otvorila. Kada je mećava već počela da se stišava, Branko vadi iz džepa tanušnu knjižicu na čijim je koricama pisalo Gotfrid Vilhelm Lajbnic – Ispovest filozofa.
Branko Miljković kao gimnazijalac
Zamišljen tiho reče: „Proputovao sam antičku filozofiju. Znam da ću tim stazama još dugo da putujem – čitanjem i pisanjem, pre svega poezije. Očekuju me brojni zadaci, a ovaj boemski život oduzima dragoceno vreme… Lajbnica sigurno nisi čitao, ponovo se vraćam ovim stranicama naslovljenim O pravednosti Boga”.
Mudri filozofi ponekad previše rabe reči, a Lajbnicovi dijalozi ih štede.
Bio bi dobar pesnik, ali zaokupljen je besmrtnošću duše. Posle one niške poplave 1948. godine pronađoh u jednom podrumu časopis Misao koji je uređivao naš Maѕѕukasa Simom Pandurovićem, mirisao je odbojno na memlu, slepljenih strana. Mene privuče dugačak tekst o besmrtnosti duše. Malo toga sam razumeo, a sad Lajbnic uspeva da mi pomaže. Pročitaj Ispovest filozofa.
Nevreme se beše stišalo i mi zakoračismo u snežno predvečerje svako na svoju stranu.
Rođen sam u Skoplju 1940. godine, ali, na neki način, Niš osećam kao svoj rodni grad. Zašto? Propašću stare Jugoslavije 1941, moja porodica je iz Skoplja, kao srpska, proterana u Srbiju. Prva stanica na njihovom izbegličkom putu bio je Niš gde su se izvesno vreme zadržali. Naravno, ja grad iz tog vremena ne pamtim, ali su ga moji zauvek upamtili kao mesto spasa i dobrodošlice i to preneli na mene.
Nešto kasnije živeli smo u Ražnju, a onda u Novom Pazaru. Tokom 1942. prelazimo u velikomoravsko mesto Ćićevac, gde ćemo sa kraćim prekidima (selidbe u susedna sela Obrež i Lučinu 1946-1950), živeti više od jedne decenije — do 1954. Te godine, tokom leta, ponovo se vraćamo u Niš. Ovaj povratak, koji nije ostao bez trauma, osetio sam kao povratak u odavno prosanjani i pomalo izgubljeni rodni grad.
Moja majka prodala je kuću u Skoplju[1] i kupila u Nišu u Mačvanskoj ulici broj 10, kod Sreza. Od cele kuće imali smo samo sobu, kuhinju i špajz. Dvorište je bilo zajedničko, neveliko, a ispod prozora sobe rastao je grm rane majske ruže sa malim jarko-crvenim i opojno mirisnim cvetovima, od kojih je svake godine pravljeno slatko čiji ukus i dandanas osećam u ustima.
Upisao sam se u peti razred Više mešovite gimnazije „Stevan Sremac“, jezici: ruski (koji sam i ranije učio) i francuski. Razredni starešina u petom i sedmom bio nam je profesor ruskog Stevan Kobeljev. Stalno nas je grdio, ali, u stvari, bio je mek i, na onaj iz literature već znani ruski način, duševan čovek. U šestom i osmom vodila nas je Dušanka Stojanović, matematičarka. Nju sam zapamtio kao nezainteresovanu, verovatno ophrvanu sopstvenim nevoljama, i pomalo hladnu.
Društvo u gimnaziji bilo je šareno, profesori strogi. Odličnih učenika, bar u našem razredu, gotovo da nije ni bilo. Dosta se ponavljalo, pa bi se svake godine u odeljenju našlo nekoliko zanimljivih prinova. U petom razredu, zbog trojke iz francuskog, bio sam vrlo dobar. Predavala mi je Milica Ivanović i jednom prilikom uhvatila dok sam, tokom pismenog zadatka, ispod klupe iz pripremljenog papira, „proveravao“ zamršene francuske glagolske oblike. Jedva sam izvukao živu glavu.
Šesti razred položio sam sa odličnim, ali mi je zato vladanje bilo samo vrlo dobro. Na završetku školske godine, koliko se sećam, u opštem oduševljenju, pobacali smo inventar (klupe i ostalo) kroz prozor i onda za taj čin bili kolektivno kažnjeni. U sedmom i osmom razredu opet sam bio vrlo dobar, dok sam veliku maturu položio sa odličnim uspehom. Tom prilikom dobio sam, kao nagradu, roman Brkići iz Bara, Novaka Simića, hrvatskog pisca (u Povijesti hrvatske književnosti I. Frangeša označen kao „Srbin iz Bosne“), inače, mog rođaka po majci.
U gimnaziji najbolje su mi išli srpski, istorija i filozofija, dok sam najteže izlazio na kraj sa fiskulturom. Dovodio sam do besa nastavnika telesnog vaspitanja ne mogavši pristojno da preskočim „konja“ i odbijajući da izvedem čuveni kolut napred i kolut nazad.
Iz Ćićevca u Niš pristigao sam već kao „pisac“.[2] Imao sam jednu ili dve sveščice sa stihovima i crtežima, puno proznih skica, zapisa i beleški, objavljenu pesmu u beogradskom dečijem listu Pionir,[3] čak i kritički intoniran odgovor redakcije lista Zmaj[4] na pesme i prozne priloge koje sam im slao.
U Nišu je literarni zamajac dobio novo ubrzanje. Pretpostavljam da je dolazak iz seoske i palanačke sredine u veliki grad (Niš je sa pedesetak hiljada stanovnika, u ono vreme u Srbiji i Jugoslaviji, predstavljao znatnu urbanu celinu), bio za mene preloman i nagao pa sam pravi psihološki izlaz, u tom malom košmaru, pronašao u intenzivnom pisanju. Teme su bile vezane za prethodne godine provedene po mestima oko Velike Morave.
Tako su sećanja, autobiografske i dnevničke beleške prerasle u pravu sagu o detinjstvu i dečaštvu, letnjim doživljajima kraj reke, plivanju, pecanju, krađi voća, zimskom sankanju, jazavcima, lisicama, zmijama, seoskim pričama o vampirima i drugim dogodovštinama.[5]
Početkom 1955. u dečijem listu Zmaj[6] objavljujem pesmu Voz pod imenom svoje sestre Nadežde Todorović, učenice VII razreda osmoljetke „Vožd Karađorđe“. Pesmu sam poslao pod sestrinim imenom jer sam se plašio da me sada, već kao gimnazijalca, list neće prihvatiti kao saradnika.
U gimnaziji na pisanje podsticao me je profesor srpskog Milan Anđelković. Poklonio mi je nekoliko brojeva niškog časopisa Gledišta i nagradio za jedan tematski rad o Jovanu Steriji Popoviću.
Iz časopisa Gledišta trajno su mi se urezali u pamćenje (koje je, inače, kada su u pitanju pesme, i moje i tuđe, veoma slabo), stihovi Dobrivoja Jevtića, tada mladog niškog pesnika: Niz dlaku mačke/silazi dan. Za mene, koji sam doskora pisao, kako su urednici Zmaja to u svojoj belešci naglasili, pod jakim uticajem naših pesničkih klasika, posebno Vojislava Ilića, ovakvi stihovi predstavljali su veliko iznenađenje.
Nekako u to vreme počeo sam intenzivno da igram šah. Sa Dragutinom Šahovićem, koga smo zvali Šota, budućim velemajstorom, smenjivaću se na sedmoj i osmoj tabli ŠK „Trgovačkog“, putujući i igrajući za klub od Prokuplja do Negotina. Dogurao sam, mislim, do druge kategorije a onda prestao. Literatura je prevagnula.
Glavnu ulogu u niškom kulturnom životu tada igralo je pozorište. Sve se vrtelo oko njega. A u pozorištu opet, ako se ne varam, što skandalima, što ulogama, bila je zapažena Kaja Grganović. Nisam voleo pozorište. Ni tada, ni sada. Sve mi se u njemu činilo prenaglašeno i izveštačeno, a tome su posebno doprinela prenemaganja tragetkinja tipa Kaje Grganović.
Većinu iz moje generacije nisu nešto posebno privlačile čak ni one popularne predstave sa Kalčom, ni Sremčeva legendarna Ivkova slava. Više smo voleli filmove u bioskopima: „Istra“, „Pionir“, „Park“ i šetnju niškim korzom. Dosta se čitalo. Pored lektire, uglavnom, klasici. Sećam se dobro kako je u Narodnoj biblioteci, nama srednjoškolcima, oko izbora onoga što ćemo čitati, svesrdno pomagao pesnik Veljko Vidaković.
Pored beletristike, još ranije, zainteresovao sam se za naučno-popularnu literaturu. Jedna od prvih knjiga takve vrste sa kojom sam se sreo bila je 300.000 kilometara u sekundi (Beograd, 1949).[7] Kasnije sledila je Zagonetka života V. Safonova (Zagreb, 1948), pa Darvinovo Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta (Beograd, 1951), Jedan, dva, tri… do beskonačnosti Džordža Gamova (Beograd, 1955), Život na drugim svetovima Ser Harolda Spensera Džonsa (Beograd, 1957), pa Putovanje ka dalekim svetovima K. A. Giljzina (Rad, 1959) i mnoge druge, slične. To me je odvelo i do naučne fantastike u kojoj, priznajem, i danas mogu da uživam.
Posle dečijih, u Pioniru i Zmaju, prve „ozbiljne“ pesme objavio sam u niškim Gledištima. Na nečiju preporuku odneo sam pesme Savi Penčiću profesoru ruskog jezika u gimnaziji „Svetozar Marković“. Sava je bio član redakcije časopisa Gledišta. Lepo me je primio, ohrabrio i dao niz saveta tako potrebnih mladom čoveku koji tek ulazi u literaturu. Pesme su se pojavile u broju januar-februar 1958. Bio sam učenik osmog razreda gimnazije sa gomilom svezaka ispunjenih stihovima i pomalo nesigurnom reputacijom pesnika u širem porodičnom krugu i među školskim drugovima i prijateljima.
Objavljivanje u Gledištima značilo je mnogo, pre svega kao potvrda da ono u šta je uložena magična i snažna pubertetska energija nije bilo uzaludno, a onda i kao podstrek za dalji, ozbiljniji rad. O mladalačkoj i stvaralačkoj taštini i da ne govorim.
U istom broju Gledišta prozu objavljuju: Rade Nikolić, Nikola Meljanicki, Zorica Mijajlović (moja generacijska ispisnica iz gimnazije „Stevan Sremac“) i Dragoljub Janković; poeziju: Đoka Popović, Velizar Pešić, Veljko Vidaković, Staniša Stanković, Biljana Milić, Radoslav Radenković, Miroslav Stamenković, Dušan Belča, Simon Milčić, Radovan Kovačević, Vlada Stojšin i Blagoje Glozić; eseje: Miodrag Petrović i Ljuba Stanojević, a prikaze: Sava Penčić i Radomir Rajković.
I sledeća Gledišta, trobroj mart-april-maj, donose jednu moju pesmu pod naslovom Balada. U ovom broju sjajnu prozu Ogromna igra kao život, na uvodnom mestu objavljuje Svetomir (Sveta) Janković, moj dobar prijatelj, književni sabrat i gimnazijski drug, najtalentovaniji pisac naše generacije, a, verovatno, jedan od najtalentovanijih prozaista iz niškog književnog kruga, uopšte.
Ovaj književnik i prevodilac (preminuo u Nemačkoj pre nekoliko godina), na žalost, sticajem nesrećnih životnih okolnosti, nije našoj literaturi dao ono što je, po izuzetnoj snazi svoga prirodnog dara, mogao dati.
Te i naredne 1959. godine u Narodnim novinama objavljujem čitavu seriju od petnaestak pesama za decu, a po junaku jedne od njih dobijam prepoznatljiv nadimak na niškoj štrafti.
Godina 1959, prelomna je u mom književnom stvaralaštvu. Znanja dobijena ranijim praćenjem naučne i naučno-popularne literature sve se više kristalizuju u naum o mogućnosti jedne sinteze umetnosti (poezije) i egzaktnih nauka. Tako se rađa ideja o scijentizmu, prvobitnom toku signalizma.[8] Preko knjiga Marsela Rejmona Od Bodlera do nadrealizma (Sarajevo, 1958) i Mišela Sefora Apstraktna umjetnost (Zagreb, 1959) upoznajem se i sa istorijskom avangardom, čiji uticaj počinje da biva sve evidentniji u mom delu.
Krajem oktobra 1961. godine doživljavam tešku porodičnu tragediju. Umire mi sestra, svršena učenica srednje muzičke škole u Nišu, posle duge i opake bolesti, u devetnaestoj godini života. Njenu preranu smrt traumatično sam i teško podneo. Taj događaj itekako utiče na moj dalji život i rad jer presudno doprinosi konačnoj i neopozivoj odluci da se potpuno i bez ostatka okrenem stvaralaštvu (književnosti i umetnosti), kao jedino mogućem načinu da se koliko toliko popravi (ili, čak, možda, prevlada), „tragična pozicija čoveka u kosmosu“.[9]
Objavljujem dosta pesama, posebno u zavičajnim Gledištima, Glasu omladine i Narodnim novinama. Početkom 1961. pripremam i prvu zbirku pod naslovom Konjic ljeljen i sa preporukom Save Penčića nudim kruševačkoj Bagdali. Bagdala je prihvata i uvrštava u svoj izdavački plan za 1962. godinu.
Na zahtev redakcije prvobitni karakter zbirke, koja je bila sačinjena od pesama nastalih na inspirativnim izvorima Biblije i lirske narodne poezije, menjam i ubacujem pesme iz drugog znatno drugačijeg rukopisa koji sam pripremio pod naslovom Galaksije. Ove scijentističke (ili atomističke pesme, kako sam ih ponekad nazivao), postale su karakteristične za period mog stvaralaštva s početka šezdesetih godina.
Na žalost nesporazum sa izdavačem nastaje kada redakcija, zbog finansijskih razloga i teškoća, pokušava da mi zbirku svede na plaketu od svega 24 strane. Tu, konačno, odustajem od njenog objavljivanja.
Prva knjiga štampana mi je tri godine kasnije u Nišu. To je poema Planeta na kojoj je rad započet 1960. a kulminirao 1963. godine. Delovi ove poeme svoju obimniju i ozbiljniju prezentaciju doživljavaju u antologiji niških pesnika Pohvala vatri koju su 1964. sačinili i objavili Sava Penčić i Veselin Ilić.
Planeta se u Maloj biblioteci poezija (uređivali su je: Dimitrije Milenković, Dobrivoje Jevtić i Dragoljub Janković), u izdanju Književnog društva „Nestor Žučni“, pojavljuje krajem 1965. godine. U to vreme bio sam u vojsci u Zagrebu i nestrpljivo, i pomalo nervozno, iščekivao da dugo najavljivana poema konačno napusti štampariju i nađe se u mojim rukama. To se, najzad, i dogodilo.
Jednog hladnog i maglovitog kasnojesenjeg, ili, možda, već zimskog dana, ležao sam u zagrebačkoj garnizonoj ambulanti, pritešnjen reumatičnim i išijadičnim bolovima, kada se, sa paketom tek odštampane knjige, na vratima bolničke sobe, pojavio Vice Petrović.
Za objavljivanje Planete, pored Save Penčića, svakako, najviše mogu da zahvalim Veselinu Iliću. Ovaj kritičar, vrsni teoretičari sociolog kulture, čije će ime zlatnim slovima biti zabeleženo u niškoj kulturnoj istoriji, već više decenija prati moj rad i pruža mu nesvakidašnju podršku.
Od objavljivanja pesama u Glasu omladine početkom šezdesetih godina, preko unošenja u antologiju niških pesnika (1964), presudnog uticaja u štampanju prve knjige (1965), polemike sa nadobudnim beogradskim kritičarem, koji će posle promeniti svoje ogovaranje Planete za 360 stepeni, dodeljivanja sredstava za prvi broj Internacionalne revije Signal i pisanja dragocenih eseja o mojoj poeziji i signalizmu, već skoro četrdeset godina uživam u ovom stvaralačkom prijateljstvu za koje ne znam kako sam ga i čime zaslužio.
Ne treba smetnuti s uma i činjenicu da je u srpskoj kulturi pojam avangarde za moje ime i moj rad prvi vezao upravo Veselin Ilić. Njegov tekst Avangardni pesnik Miroljub Todorović[10] imao je proročki značaj i umnogome uticao na moju dalju pesničku sudbinu.
Planeta je u niškoj kulturnoj sredini dočekana sa velikom dobrodošlicom. U tome je, svakako, prednjačio veoma afirmativan prikaz Miodraga Petrovića u Narodnim novinama,[11] ali i Miroslava Markovića u Glasu omladine,[12] kao i pomenuti tekst Veselina Ilića u Gradini.
Centar Niša, pogled na Tvrđavu, polovinom 20. veka
Godina 1966. je godina moga rastanka sa Nišem i konačnog prelaska (preseljenja) u Beograd. Kuća u Mačvanskoj 10 je prodata, a za taj novac kupljen je mali stan u Dobrinjskoj ulici u centru Beograda gde ću sledeće tri decenije nastaviti da se suočavam i rvem sa neizvesnim i nemerljivim silama literature i umetnosti. Prijateljske veze sa zavičajnim Nišem, međutim, nikada nisu prekinute.
Naprotiv, one su, rekao bih, postale još čvršće saradnjom u časopisu, Narodnim novinama, izložbom crteža i signalističke poezije u Likovnom salonu, književnim večerima, objavljivanjem više knjiga u Gradini (Putovanje u Zvezdaliju, 1971, Naravno mleko plamen pčela, 1972, Signalizam, 1979) i Prosveti (Vidov dan, 1989, Glasna Gatalinka, 1994, Planeta, 1995), kao i u zajedničkim publikacijama sa piscima niškog književnog kruga, kome, po svemu što sam ovde kazao, i sam, nesumnjivo, pripadam.
fusnote:
[1] U Skoplju, ako se izuzme period između 1940. i 1941, bio sam samo dva puta u životu: par dana sredinom 1954, neposredno pre prodaje kuće i 1975, u prolazu, vraćajući se sa Struških večeri poezije.
[2] Počeo sam da pišem rano, još u devetoj godini. U literarnim ambicijama svesrdno me je podsticala i pomagala majka, koja mi je bila i prvi čitalac, učitelj i savetodavac. Tu bezrezervnu podršku, koja mi je bila posebno dragocena u trenucima sumnji, kolebanja i bezmalo odustajanja od literature, imao sam do kraja njenog dugog života.
[3] Pionir od 19. novembra 1953. godine. Pesma nosi naziv U poznu jesen.
[4] Zmaj od 1. septembra 1954, u rubrici Odgovori redakcije.
[5] Od 18. novembra 1954. do 4. juna 1955. napisano je ukupno 413 strana autobiografskih zapisa i sećanja pod opštim nazivom Detinjstvo i dečaštvo u tri sveske: Sećanja iz Ćićevca, Dani iz Obreža i Dani iz Lučine. Poslednja sveska ostala je nezavršena. Tu je još i Dnevnik sa Golije (leto 1955), započeti roman Dečaci sa reke, itd.
[7] Ovu knjigu dobila je moja sestra Nadežda (Nadica) Todorović kao odličan učenik II razreda osnovne škole u Lučini 4. juna 1950. godine.
[8] Da ova ideja nije proistekla samo iz proučavanja pomenute literature, već da je svoje inspirativno vrelo imala i u samoj atmosferi grada Niša, koji se upravo tih godina formira kao moćan elektronski centar u zemlji, ukazaće kasnije neki kritičari. Jedan od njih, Veselin Ilić to veoma plastično prikazuje:
„Ćutljiv dečak Miroljub Todorović maštao je o čudnoj moći pesnika da savlada pesmu u godinama kada je Niš doživljavao višestruki privredni bum, koji je useljavao u svakodnevnu govornu komunikaciju niškog radnika i intelektualca reči elektronika i kibernetika, kada su postajale obične, konvencionalne, demistifikovane reči za svakog radnika Elektronske industrije; s njima se sretao na radnom mestu, ulici. Poslednji dani gimnazijalca Miroljuba Todorovića su i dani prvih prodora čoveka u kosmos i leta Jurija Gagarina. Vreme formiranja pesničke ličnosti Miroljuba Todorovića, je vreme podviga nauke i čovekovog stvaralačkog trijumfa.“
(U tekstu: Avangardni pesnik Miroljub Todorović, Gradina broj 2,1967).
[9] Opsednutost smrću uočljiva je u čitavom mom delu počev od Planete čija dva poslednja stiha iz uvodne pesme glase: kretao sam ka odgonetkama/zamršenih formula Smrti pa do najnovijih pesama i zbirki.
Sestri sam posebno posvetio ciklus pesama Izazivanje smrti, Gledišta broj 1, 1963, Niš; zbirku pesama Naravno mleko plamen pčela, Gradina, Niš, 1972 i haiku venac Sestrin grob u zbirci Glasna Gatalinka, Prosveta, Niš, 1994.
[10] Posle toga Ilić je objavio još sledeće tekstove:
Na avangardnim stazama umetnosti, 68 list mladih broj 15,19. juni 1969.
Jezik i poezija, Književna reč broj 143,25. april 1980.
Avangarda, jezik i poezija, pogovor u knjizi M. Todorovića Čorba od mozga, Beograd, 1982, str. 193-211.
Poezija i avangarda, Književna kritika broj 2,1984, str. 39-52.
Poezija i avangarda, u knjizi: Mitologija, ideologija i umetnost, Beograd, 1987, str. 165-183.
Duh signalizma – duh avangarde, Mostovi, broj 100,1987.
O duhu avangardne umetnosti kod Srba, Stremljenja broj 7-8,1989, str. 117-126.
Poetika srpskog signalizma, Savremenik broj 1-2-3, 1990, str. 228-240.
Ludička ontologija avangardne poezije, u knjizi: Mit i stvaranje, Prosveta, Niš, 1990, str. 203-221.
[11] Petrović: Pokušaj pomirenja poezije i nauke, Narodne novine, 29. januar 1966.
Petrović svoj prikaz završava sledećim rečima: „U svojim najkreativnijim trenucima Todorović, bujno metaforičan i sa nečim od prizvuka mita, ostvaruje veoma lepu poetsku meru i kvalifikovano otvara za poeziju jedan problem koji traži rešenje već dve hiljade godina. Novi zvuk u srpskoj poeziji. Van svake sumnje.“
[12] Miroslav Marković: Ispisivanje novih oblika, Glas omladine, mart 1966.
Za GLEDIŠTA piše: Miroljub Todorović
Politika privatnosti
Da bismo vam obezbedili najbolje korisničko iskustvo, ovaj portal koristi takozvane kolačiće (cookies) – tehnologiju za čuvanje i pristup informacijama na uređaju sa kojeg pristupate sadržaju. Vaša saglasnost omogućava sistemu da automatski obrađuje određene podatke. Nedavanje ili povlačenje saglasnosti neće uticati na osnovne funkcionalnosti portala. Međutim, pojedini sadržaji, kao što su slike ili izgled stranice, mogu biti delimično ograničeni, u zavisnosti od vašeg izbora pisma ili postavki pregledača.
Časopis Gledišta zadržava sva autorska prava na svoje sadržaje – tekstualne, vizuelne, zvučne materijale, kao i na baze podataka i programski kod. Svako neovlašćeno kopiranje, umnožavanje, deljenje ili korišćenje bilo kog dela ovog portala bez izričite dozvole vlasnika autorskih prava predstavlja kršenje zakona i podleže odgovarajućim pravnim posledicama.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za kreiranje korisničkih profila radi slanja oglasa, ili za praćenje korisnika na veb-sajtu ili na više veb-sajtova u slične marketinške svrhe. Međutim, ne pokrećemo reklamne kampanje.
