U Mostaru sam volela jedan… Mostar.
Jao, kad bih znala…
Ali, ne znam.
Od tog Mostara, ostalo je malo toga, porodičnog bar. Moj deda koji je pio, celog života, mostarsku Žilavku. Moja tetka preko čijeg lica bi prešla, na samo par trenutaka, senka jednog davnog prosca, koga je odbila na zahtev svoje majke, predaleko je taj Mostar, sine, majka će te se mnogo poželeti.
Moji drugovi, nesuđeni piloti. I sve tako, fragmenti, iskidani, ostavljeni su na volju da opstaju kao vinjete, ili da se, možda i prisilom, uvuku u pamćenje umreženi u mesta, priče, slike, ali i stvari koje se nisu nikada dogodile.
Među njima, našao bi se i neki kišni Mostar Pere Zupca, i neki Šantićev, zanet lepotom, i neki razgledničavi Mostar, kakav mi se često vraća, ušuškan u mirisne bašte, sa mostom iznad reke… ludo.
Ipak.
Fragment je, u biti, dvojak: znak je razaranja, ali i znak očuvanja: u oba slučaja on podseća na gubitke, stradanja, pokidane veze. Bodlerovski rečeno, kao šešir, on može da ukaže na oblik glave koja ga je nosila. A može i da, nenošen, oblikuje glavu koje nema.
Slično važi i za fotografiju: ona može da zabeleži neki bitan momenat, i tako pomogne sećanju, ali može da bude moćan podsetnik na našu urođenu sklonost zaboravu. Tada ona ume da prikrije, zatamni neku prošlost kad nastupi trenutak u kome se ta prošlost, stvarna, pamti samo kroz fotografiju.
Tako se i dogodilo da su se otvorile arhive i pronašle fotografije jednog davnog druženja, niških i mostarskih pisaca i prevodilaca, snimljene u Mostaru pre skoro pola veka (iz ranih osamdesetih). Otvorili su se, delimično, i neki lični albumi u duši, ali, opet, kao fragmenti.
Teško ih je sklopiti u neku uverljivu konstrukciju, u narativ o prijateljstvu između dva grada, narativ koji je izgoreo u plamenu umiranja države koja ih je povezivala – ja danas ne čujem da se mnogo druže, kao nekad, literati iz Mostara, i Skoplja, i Niša, i tako redom.
Zato nema narativa: samo ovih slika na kojima sam ja, umišljeni postdiplomac, i pesnik-profesor Safet Sarić, sa onima kojih više nema: Alijom Kebom, kao i Sašom Hadži-Tančićem, Mikom Ignjatovićem, Stefanom Nikolovim, Miletom Ostojićem, Blagojem Glozićem.
Na mostu, na vrelu, izbledele slike lišene su onog toplog, drugarskog, koje smo podelili sa Mostarcima u redovnim godišnjim razmenama.
Nema ni boemskog: u noći kada su đaci doveli svog profesora, pesnika, i popeli ga na sto da nam recituje, gromoglasno, mi, Nišlije, nismo odstupili ni za dlaku: i mi smo svog pesnika popeli na drugi sto, da i on zagrmi.
Eh, kad biste znali kako su tada grmeli pesnici, pre nego što su nastupila vremena kada je grmelo sve drugo, ruševno i strašnije. I razdvojilo niško i mostarsko prijateljstvo, nadam se, ipak, ne zauvek. Zato su ove slike podsećanje na gubitak, na nestanak, izvedene, kako bi rekao Jejts, iz svoje mračne noći.
Među njima, mogu još uvek da čujem zvuk jedne čudne pesme, bar jednog njenog stiha. Nastala je na predivnom mestu, na vrelu Bune, u veselom razgovoru. Jedan od nas, Blagoje Glozić, žurno je nešto pisao i brisao dok smo se mi sladili jeguljama, ne sluteći šta nam sprema.
A spremao je stihove. Recitovao ih je tada, recitovao ih je nad vrelom, i nad rekom, i na mostu, i za stolom, i na stolici, i za recepcijom, i nasred ulice, svuda gde je trebalo ostaviti pesnički trag za slučaj da dođe, ah, nastavak onih toplih vremena. Pesnik je govorio, narod je uživao. Tada.
Poslednji put, sećam se kao da je juče bilo, na železničkoj stanici. Naši mostarski prijatelji stajali su na peronu, a mi smo se već uvukli u kupe i samo još čas, jedan čas, naginjali kroz prozor dok je Blagoje recitovao, na opšte veselje prisutnih:
A Neretva, Neretva je ludo
A kakva je, takva je u skoku.
Nije važno, mislila sam tada, kao i sada, koje je ludilo izvuklo Neretvu iz korita i podiglo je u skok, za razliku od uobičajene prakse. Uredno je ozvučilo stare fotografije i, kao ništa drugo posle decenija sumornih dešavanja, mračnih noći i pogubljenih, spaljenih ili prašnjavih arhiva, izmamilo mi osmeh na lice.
Jeste, bar se to zaista dogodilo. Taj ludi, taj ludo pesnički skok.
Za GLEDIŠTA piše: Dragana Mašović
