Susret s književnim djelom Vukosava Delibašića donosi žal: zašto se ovaj pisac nije oglasio ranije, nego se pisanja latio tek u sedmoj deceniji života – jer sudeći po njegovom dosadašnjem književnom učinku, nesumnjivo je riječ o rijetko autentičnom piscu. No možda se takav stvaralački nivo jedino i mogao dostići zahvaljujući zrelošću života i temljenog promišljanja o njegovom smislu.
Rodna kuća Vukosava Delibašića u Trepčima
Nije manje neobično ili neočekivano što se autor oglašava starinskim narativnim manirom, kakav je bio svojstven piscima epohe realizma. Ali i takva pomisao gubi relevantnost kada se ima u vidu savremena eksperimentisanje s narativnim formama u kojima se pisci češće izgube nego što pronađu originalan stvaralački put.
Vukosav Delibašić takav estetski luksuz sebi ne dopušta. On hita da ispiše povijest sopstvenog životnog, porodičnog i zavičajnog iskustva, ali sa jasnom sviješću da umjetnički kvalitet počiva na univerzalnim principima. Otuda se čitalac lako identifikuje s njegovim junacima, kao što se lako može prepoznati u egzistencijalnim situacijama koje autor profiliše kroz tri tematska ciklusa („Putnik u kolijevci”, „Istina je u vremenu”, „Satire”), obuhvatajući vrijeme od pedesetih godina prošlog vijeka pa sve do ovog najmodernijeg doba.
Zbirka priča Ukus kamena nije samo narativ o čovjeku koji svjedoči sopstveni životni put, već funkcioniše i kao svojevrsni arhetip čovjeka koji teži da prekorači granice sopstvenog iskustva, da (svoj) život promišlja očima (a bogme i dušom) svojih roditelja ili svojih potomaka.
U takvom naumu Vukosavu Delibašiću na raspolaganju stoji sjećanje, te vlasitata sposobnost estetskog interpretiranja „Sjećanja su dio moje ličnosti i ma koliko se trudio ne mogu ih se osloboditi. Ona naviru kao zarobljeni prosjaji iz uspomena i bude se u mislima” ‒ kaže se u priči „Damar vremena”.
Navedeno zapažanje, premda ima status elementarnog zaključka, posjeduje visok potencijal za teorijska razmatranja. Ako bismo u takvom ključu tražili razradu Delibašićevog koncepta sjećanja, mogli bismo je naći u riječima Miodraga Pavlovića: „Sećanjem čovek ostvaruje celinu sagledanja svog života, osmišljava svoja dela, dublje razume opšta zbivanja čiji je on deo, rukavac, protok. Sećanje za pojedince, grupe i narode je čuvanje i obnavljanje sopstvene forme, putokaz i podsticaj u daljem delanju, u preduzimljivosti, pronalaženju novih postupaka, oblika”.
Doista bi zapažanje znamenitog pjesnika i esejističara moglo stajati kao moto knjige Ukus kamena, sažimajući, dakle, njenu osnovnu ideju. Međutim, ima još jedan zanimljiv pristup. Riječima Alaide Asman „ono što nazivamo zaboravom po pravilu je latentno pamćenje za koje smo izgubili šifru”.
Junaci knjige Ukus kamena, ili upravo pisac sâm, taman tragaju za šiframa pamćenja. Pobjeđujući tako strah od prolaznosti života nalaze istovremeno da osim čovjeka, i stablo („Na izvorištu života”) ili fotografija („Stara fotografija”) mogu služiti kao memorijsko skladište.
Dabome, dijelom je to funkcija i smisao fotografije, dok se stablo, „prastari drijen”, u narativnoj imaginaciji Vukosava Delibašića profiliše kao kosmičko drvo, arbor vitae, u kojem su pohranjene pradavne, arhetipske slike. Lako bi brzoplet čitalac mogao da previdi ovakav simbolički nivo priče o drijenu te je primi kao zavičajnu ili porodičnu reportažu.
Ali priča „Na izvorištu života” ima svoj život iza ogledala. S jedne strane, drijen, kao „živi spomenik”, nije samo junak-svjedok ove priče, već i junak pričanja piščevih predaka, a, s druge strane, iako u jednom implicitnom smislu, drijen jeste i sâm pripovjedač, jer priča o njemu jeste i priča o sebi samom, o upitanosti nad sopstvenim životom.
Ovdje se izdvojila samo jedna priča, ali skoro svaka, pogotovo iz uvodnog ciklusa zbirke, raspolaže sličnim nivoima simboličkih i arhetipskih konotacija.
Vrline ovog pisca mogu se tražiti i u ravni onoga što Viktor Šklovski naziva postupkom oneobičavanja („ostranenie”), što izrazito potvrđuje priča „Vučji pir”. No ne samo zato što se pripovijeda iz perspektive djeteta, već što pripovjedač zaista umije da se „uzdigne na nivo deteta”, da se poslužimo riječima Aleksandra Vuča, te svijet sagleda ne infantilnim već začudnim pogledima.
Moglo bi se razmišljati i u smjeru izvjesnih prigovora; recimo, da Delibašić katkad klizi niz samu oštricu patetike ili melodramatike, ali tada bismo uputili prigovor, najprije, na račun najbolje priče u knjizi koja nosi naziv „Putnik u kolijevci”. No bio bi to nedopustiv grijeh, jer pisati o majci, a lišiti se sentimentalnosti, vjerovatno bi moglo voditi samo u smjeru desekralizovanja roditeljice, a na to skoro niko nema pravo.
Unikatnost spomenute priče počiva i na drugim narativnim mehanizmima. Već sam naslov jeste jedan biser, što najavljuje jedno tako neobično putovanje: u kolijevci. A kada se shvati da je glavni junak izvan kolijevke, onda se pred čitaocem otkrije prava ogrlica od bisera. „Krenula je s kolijevkom na plećima i torbom u rukama na daleki put. Zna da će pješačiti od zvijezda do zvijezda. Teško je to breme i za kraći, a ne za tako dug put. Zora se samo nazirala, a ona je grabila, puteljcima i krčanicima kroz klance.”
U slučaju ove priče univerzalnost se ne postiže lakoćom identifikovanja s junakom, već autentičnošću junaka i egzistencijalne situacije. Možda je u vremenu na koje pisac referiše majčinski podvig, što se opisuje u „Putniku u kolijevci”, bio uobičajen, ali iz perspektive savremenog čovjeka prije djeluje kao epizoda iz nekog davnog, mitskog vremena.
Nije se promijenio samo način života, već i odnos prema životu. Stoga je i Delibašić pisac-hroničar jedne životne filosofije kakva će se možda sve više otkrivati kao žal ili čežnja za nekim boljim, ali izgubljenim vremenom.
Povjerenje i divljenje prema predačkom iskustvu tema je, ali iz nešto drugačije perspektive i u ciklusu „Istina je u vremenu”. Glavni junak je đed Mato, oblikovan skoro kao nekakav legendarni junak, što pripada redu narodnih mudraca kakav je bio znameniti Sula Radov. Doduše, sudeći po priči „Filosofija đeda Mata” u njemu po nečemu možemo pronalaziti i odjek Edipa.
Kao što ovaj antički junak sebe kažnjava zbog sopstvenih prestupa i naivnosti, tako i đed Mato uskraćuje sebi pravo na neka životna zadovoljstva zbog ubistva koje je počinio, pa iako „u nesvakidašnjoj, neplaniranoj okolnosti”.
Ma koliko tvrdio Jan Kot da nema tragičkih karaktera, već samo tragičkih situacija, đed Mato je razvio svoju „filosofiju” kojom je odgovarao na usud situacije u kojoj se našao, makar to bio i tragizam[1] koji je sam sebi dodijelio: „Bio mi je život ugrožen. Iako se ne predajem, nijesam imao namjeru, pa toliko puta pomislim, bolje bi bilo da je on mene ubio. Žao mi je što su mu đeca ostala siročad. Ubio sam ja sebe više nego njega.”
No, i u ovoj priči Vukosava Delibašića nalazimo jedan etos kakav je na samoj granici nestajanja. Posebno toga postajemo svjesni kada iz sfere sjećanja narator stupi u prostor savremenog života, koji izgleda jedino može biti antipod vremenu i ljudima koje Delibašić spašava od zaborava.
Zaoštravanje odnosa između prošlog i sadašnjeg katkad skrene u moralisanje i pedagoško rasuđivanje, što se prije može tretirati kao jedan plemeniti nemir koji, ipak, podriva narativni kvalitet knjige. No u katalog vrlina Vukosava Delibašića može se ubrojati i osjećaj za dobru mjeru.
Završni dio zbirke, „Satire”, otkriva još jedan stvaralački impuls ovog autora. Maločas spomenuta tenzija između prošlog i sadašnjeg vremena u ovom ciklusu djeluje veoma produktivno, pošto se u susretu reprezenata ta dva pola, ne samo dva vremena već i dva sistema vrijednosti, proizvodi komički konflikt par excellence.
Humor je češće gorak i ciničan, ali time se ne remeti njegovo ljekovito svojstvo. Možda se to najuspjelije vidi u priči pod nazivom „Drugarice”. U prvi mah se može pomisliti da je to susret tradicionalnog i modernog, što u svom kontrastiranju aktivira mehaniku komičnog konflikta, dok pažljivije čitanje potvrđuje da autor i u komičkom modusu uspješno dostiže nivo univerzalnih principa. Naime, mogla bi ova priča veoma lako poslužiti kao prologomena za neku komediju naravi, neku savremenu pokondirenu tikvu.
Zbirka priča Ukus kamena sadrži tri ciklusa, što se tematski i formalno-žanrovski prilično razlikuju. Međutim, kako se djelimično pokazalo, valja ih tretirati kao jedinstvenu smisaonu cjelinu.
U sva tri ciklusa junaci pripadaju istom prostorno-vremenskom ambijentu; promovišu isti sistem vrijednosti; apeluju da se tradicionalnim vrijednostima, kakve su, recimo, porodica, ljubav prema zavičaju, požrtvovanje, zajedništvo, samokritičnost, moral, čojstvo i junaštvo, uvijek može vraćati ne samo kao ličnim uspomenama, već kao univerzalnim mogućnostima izbavljenja iz egzistencijalnih i duhovnih sunovarata.
[1] Matov tragizam ima, takođe, svoje antičko usmjerenje, jer za razliku od današnjeg poimanja, a antičkom svijetu tragično je ono što je uzvišeno. Stoga i Aristotel kaže da je tragedija podražavanje uzvišene radnje, ugledanje na ljude koji su bolji od nas samih.
U okviru programa 29. Internacionalnih horskih svečanosti u Nišu predstavljen je specijalni broj GRADINE sa tematskim blokom Snežana Spasić – Bela vila, objavljenom u broju 104/2023. Povod za predstavljanje broja u okviru ove najznačajnije horske manifestacije u ovom delu sveta jeste to da će od ove godine nagrada za najboljeg solistu na Internacionalnim horskim svečanostima nositi ime Snežane Spasić.
Snežana Spasić (1969-2020) foto Dušan Mitić Car
O broju su govorili Aleksandar Kostadinović, Ivan Blagojević i Velibor Petković. Tematski blok sadrži opsežnu etnomuzikološku studiju dr Jelene Jovanović „Snežana Spasić i njen album Bela Vila: Živi glas i autentično srpsko pevačko nasleđe”, kratke poetske tekstove Dragana Jovanovića Danilova i Saše Hadži Tančića, zatim „Priče sa koncerata“ same Snežane Spasić, kratke, jezgrovite komentare i najave svojih pesama na koncertima i u medijima, kao i biografije Snežane i članova njene grupe Naissa i izabrane fotografije sa njihovih koncerata.
Sastavni deo ovog broja GRADINE čini DVD na kojem je snimak koncerta koji su Snežana Spasić i grupa Naissa održali 15. avgusta 2007. godina na Letnjoj pozornici u Nišu, na otvaranju Nissvile Jazz festivala te godine. Prenosimo izlaganje Aleksandra Kostadinovića, urednika časopisa GRADINA.
Aleksandar Kostadinović: MUZIČKI PORTRET SNEŽANE SPASIĆ
Želeo bih najpre da se zahvalim organizatoru Internacionalnih horskih svečanosti na ustupljenom terminu i prostoru da široj kulturnoj javnosti predstavimo 104. broj Gradine, niškog časopisa za književnost, umetnost i kulturu. Ova, na prvi pogled neobična okolnost da se literarni časopis promoviše tokom muzičke kulturne manifestacije iziskuje izvesno obrazloženje, pa ću u svojstvu urednika ovog časopsa nastojati najpre da pomenutu okolnost obrazložim.
Naime, ova sveska Gradine, svojim vrednosno najznačajnijim segmentom posvećena je muzici, odnosno životu i radu Snežane Spasić (1969-2020), izvođačice tradicionalne muzike, koja nas je, nažalost, prerano napustila pre bezmalo četiri godine. U pitanju je rubrika „Bela vila – Snežana Spasić“, koja iako predstavlja neku vrstu kurioziteta u dosadašnjoj koncepciji našeg časopisa, ipak ima uporište i oslonac u temeljenim načelima njegove uređivačke politike.
Dugogodišnji urednik i pokretač nove serije Gradine Zoran Pešić Sigma smatrao je da je jedan od prioritetnih zadataka u okviru kulturne misije književnih časopisa i to da budu svojevrsni čuvari vremena, ne samo aktuelnog književnog trenutka, već i dublet kulturnog pamćenja. U stvari, on je smatrao da je estetska, pa i kulturna dimenzija čovekovog postojanja svojevrstan obračun s vremenom, odnosno sa njegovim negativnim učincima: prolaznošću, propadljivošću i zaboravom, pa je tako i za tradiciju smatrao da predstavlja ono malo prošlosti koje uspemo da sačuvamo od demona vremena.
Upravo iz pomenutih razloga, a sa ciljem čuvanja tradicije i naročito u obavezi prema kulturi pamćenja, bila je pokrenuta periodična rubrika Muzej književnosti, posvećena počivšim niškim pesnicima Branku Miljkoviću, Gordani Todorović, Ljiljani Bibović, Milivoju Pejčiću, za čije je uređivanje uglavnom bio zadužen Jovan Mladenović, viši muzejski kustos Narodnog muzeja u Nišu.
Ova rubrika je suštinski bila „spomeničarske” prirode, jer „spomenica” jeste tradicionalni literarni okvir kojim se čuva sećanja na značajne ličnosti i događaje iz prošlosti, a po svom sklopu i sadržini bila je najbliži srodnik rubrici „Književni portret” jer je predstavljala mozaik napisa i priloga različitih kakvoća i boja: pored teorijsko-kritičkih napisa, najčešće je tu bilo dosta memoarskih tekstova i svečanih dedikcija.
Na sličan način je koncipiran i temat posvećen Snežani Spasić: otvara ce jednim teorijsko-analitičkim napisom Jelene Jovanović, muzikološkinje iz Instituta SANU, čija je osnovna stručna preokupacija etnomuzikolške prirode: elementi seoske vokalne i instrumentalne tradicije Šumadije i centralne Srbije, nakon čega sledi proza pesnika Dragana Jovanovića Danilova „Ja sam bela, balkanska ruža” koja je eksplicitno posvećena Snežani Spasić, a zatim i dva mikroeseja Saše Hadži Tančića, podstaknutih solističkim, a capella koncertima koje je Spasićeva tokom dvehiljaditih održala u Nišu.
Pored obaveznog, standarnog dela takvih rubrika koje predstavljaju kratke biografije, u ovom slučaju Spasićeve, ali i članova grupe Naissa, koji su sa njom učestvovali na koncertu kojim je otvoren Nišvil džez festival 2007. godine u Nišu (u pitanju su biografije Vladimira Kovačevića, Slobodan Jevtića, Marjana Radevskog, Aleksandra Vasova, Dragana Tomića, Gorana Đorđevića i Akaša Bata), želeo bih naročito da istaknem dva priloga.
Najpre, tu su kratki napisi same Snežane Spasić, čiju je žanrovsku prirodu teško precizno odrediti: njihova osnovna odlika je autoreferencijalnost, koja se manifestuje kroz neobičan i nesvakidašnji preplet autobiografskih, autopoetičkih i ispovednih činilaca. I, napokon prateći deo sveske Gradine, a ja bih voleo da kažem sastavni, pa meni i najznačajniji deo predstavlja DVD, kojim se prezentuje već pominjani nastup Snežane Spasić i grupe Naissa na Nišvilu 2007. godine (disk sadrži izvođenje sedam numera koje su analitički razmatrane u pomenutom tekstu Jelene Jovanović), disk je publikovan uz dozvolu Nišvil festivala, a urednik ovog video izdanja je član naše redakcije Goran Stanković.
Zoran Pešić Sigma je voleo da kaže da pesma predstavlja zamrznuti dah pesnika, kao vid kristalizacije duše koje prkosi demonu vremena. U skladu sa tim, ali i sa ličnim uverenjima Snežan Spasić, koja je smatrala da pirotski ćilim svojim tradicionalnim, a opet neponovljivim šarama predstavlja materijalni duplikat nečije duše, voleo bih da ovaj disk, pa i čitav temat, predstavlja tkanicu koja će jasno predstaviti sasvim osobenu, ličnu i neponovljivu, umetničku pojavu Snežane Spasić.
Kako se snaći među svim ovim silnim komentarima na temu Nišvila oko sebe svake godine iznova, a izbeći zamku da ispadne da si izrekao tek još jedan od njih?
Možda biti svestan da ni ne možeš učiniti ništa drugo, odnosno da se ta zamka izbeći ne daje. A gde da ga, jednog od njih, i kako onda iskažeš: da li usputnim gunđanjem u uvo prvome zatečenom do tebe, u zemlji gde se glave svih nas vode kao kante za đubre; kako i gde da ga napišeš: da li na društvenoj mreži?
Kad sam ja u pitanju, imajte u vidu da dilema ima jednu dimenziju više: gde i kako sve to, ako si Ivica Živković? Jer tada ti se po svoj prilici pričinjava da ljudi od tebe hoće nešto više, ako i komentar onda komentar sa stavom, i čekaju da ga čuju. I hoće da ga objave u glasilima većim nego društvena mreža, ako nisu sva glasila već postala nekakva velika društvena mreža.
Možda i jeste tako, to poslednje, jer je neodgovornost postala ista i svuda aplicirana; ovo je Niš, ovde se suočavanje ne upražnjava, svoju odgovornost ispunjavaš uzmicanjem, a od progona se štitiš veštom mimikrijom. Ali to još nije odgovor na moja pitanja.
Šta bi Ivica Živković imao kompetentno reći o Nišvilu, o sadržaju koji se tamo plasira i svemu drugom što se tamo događa?
U dve reči: ništa posebno. Preciznije: skoro ništa.
Mene su godine razgovora s takvim čudovištima učenosti, kakva su Nikola Todorović i Magični Zoran Ćirić, te usputna ćaskanja s fenomenima upućenosti, kakav je tamošnji stejdž-menadžer Deki Šobot, privele k onom najvrednijem osvešćenju što glasi: Ćuti. Ne znaš.
Zato nalazim za shodno da se brže-bolje što detaljnije legitimišem. Mora biti jasno kakva su polazišta nekoga ko će vam na kraju ovako gromoglasno izreći svoje ništa posebno. Jer ovo je Niš, a dani Nišvila su vreme kada se Niš komeša. Ono što ja imam da prećutim nije manje značajno od onoga što drugi nisu rekli o tome.
Mene su kao dete duboko impresionirale televizijske emisije gde je u uglu ekrana pisalo „Vreme džeza”. Ambijent tih zvukova i pokretnih slika bio mi je utoliko mističniji što se džez-muzika u vizuri moje malobrojne porodice nalazila duboko među španskim selima.
U doba srednje škole odnekud sam se dokopao audio-kasete Djuka Elingtona i krenuo pasionirano da je slušam. Još tada su mi klavir u džezu i sâm Elington postali neka vrsta svetinje. Tu i tamo kružile su ploče Luja Armstronga, koji mi je sa onim ludim glasom delovao suviše popularno ili populistički – za njega su svi znali, čak su mu i pesme naličile na radijske hitove, a neke od njih bile su i svima poznate.
Do prave mistike u pogledu trube dospeo sam tako što sam slučajno sa radija snimio Dizija Gilespija, neku verziju „Sunčane strane ulice”. Čuo sam za termin bi-bap, a takođe i za sving. Negde sam pročitao da je Kaunt Bejzi taj koji svira sving, ali tada nije bilo lako doći do snimaka.
Trebalo je imati više strpljenja i sistematičnosti u slušanju radija, gde je džeza bilo dovoljno. Za sve to vreme ja sam bio najuredniji fan Bitlsa, Cepelina, Dorsa, Dilana, Vejtsa, kasnije malo panker i onda se rasprostro široko u pravcima novog talasa i svega što se danas kvalifikuje kao postpank. Jer pank je već tad bio mrtav.
Ali sam svoje naklonosti i saznanja o džezu rado delio i umnožavao. Slovenački Videoseks imao je istaknute sekvence džeza u svojim aranžmanima, ili je to nama tada bilo tako razumljivo.
Pomalo i drugi Jugosloveni: Smak, Leb i sol. Bilo je tu i Amerike. Sa Ozijem u školi slušao sam Glena Milera: s jedne strane, ful vojna muzika limene trube duvaju, a s druge strane moje su devojke još pre punoletstva imale Mesečevu serenadu.
Bili smo opčinjeni Majlsom Dejvisom, koji je još uvek bio živ i snimao svoje poslednje albume, Tutua i Amandlu. Stekao sam nekoliko njegovih ploča, najdraža mi je bila InASilentWay, a pomenutu Amandlu ponosno kupio kao novitet na audio-kaseti.
Kao istinski fan nabavio sam Majlsovu biografiju i uživao u kapricima iz njegovog života. Slikao sam se uz omote njegovih albuma, praveći iste face kao on. Uvek sam bio podložan mitovima – znao sam da je Majls Dejvis prvi svih vremena.
Najviše kotirani bili su još i Koltrejn, pa Čarli Parker, ali njih tada nisam nalazio. Olivera i ja smo u njenoj sobi slušali i neke singlice Nade Knežević. Dopale su nam ruku kasete Kolmana Hokinsa i Sidnija… razbijali smo glavu da li se izgovara Beket ili Bečet, jer je pisalo Bechet.
Godinama kasnije čuo sam na radiju izgovor Sidni Beše (s naglaskom na kraju reči) i odmah pozvao Olju. Pravi atomski udar bio je dupli album najvećih hitova Telonijusa Monka na mom gramofonu. Posudio sam tu ploču Mišku Zdravkoviću, on me je pozvao na fiksni i rekao mi: „Onaj Monk je nešto najbolje što sam u životu čuo”.
Sa svojim jedva punoletnim životnim iskustvom zaposeli smo nekoliko termina u dragom Starom mlinu, uz partiture sa džez-standardima: on za klavirom, ja na barskoj stolici. Znači, poznavao sam bar dvadesetak džez-standarda i umeo da ih otpevam do kraja. Onda sam vrlo brzo počeo da pevam u crkvenom horu i ostavio džez.
Gde sam ja bio kad su se održavali prvi Nišvili u Domu vojske ili gde već, pitajte Boga. Moj prvi Nišvil bio je onaj 2006. godine na letnjoj pozornici. Može se reći da sam i tada upao pravo s Marsa; mene i moju drugaricu uvela je gorepomenuta školska Olivera kroz neke sulude mračne prolaze.
Ona je bila deo TV ekipe i znala je gde se ulazi i izlazi, a da nisi puko kintu za ulaznice. Bio je to već ne znam koji po redu Nišvil, i ja sam ostao u večitom zaostatku za svima koji su ovu manifestaciju uredno posećivali od njenih početaka.
Nisam ni tad povezao sadržaj programa sa mojim relativno postojećim diskontinuiranim znanjem i ukusima o džezu iz mladosti. Te godine nastupao je Inkognito, što je kao neki esid, ali ipak nedvosmisleno džez.
Kažem, nisam se posvetio udubljivanju u samu muziku, opremu, kvalitet izvođenja. Najviše mi je ostala u sećanju jedna od Inkognito pevačica, kojoj bih ukazao sav intenzitet pažnje i da nije pevala ništa.
Na osnovu toga moglo bi se reći da mi je performans na bini bar jednako toliko važan kao i pokazani virtuoziteti – to se potvrdilo godinama kasnije, kada su mi se tokom nastupa Patriše Eplton iz De Faz usta otvorila i ostala otvorena do danas (nije me ni ona Hrvatica s poslednjeg Nišvila ostavila baš potpuno ravnodušnim, premda se ni na stejdžu nije odvajala od muža).
Iste godine, verovatno već sutradan ili dan kasnije, drugarica i ja smo uživali u nastupu originalne postave jugoslovenskog benda Tajm, i to je sasvim sigurno najbolji rok koncert kojem sam ikada u životu prisustvovao. Time dolazimo do prvog kamena za spoticanje.
Kako da pričaš da si bio onima koji neće da dođu zato što im to nije džez festival, a zove se tako?
Kako da kažeš da si u svemu zadovoljan Nišvilom onima koji to nisu zato što osporavaju sâm njegov identitet džez festivala?
Još ako nisi bio na prvim Nišvilima, na koje su oni za razliku od tebe redovno dolazili, kada Nišvil jeste bio džez festival?
Još ako su oni bili na mnogim džez festivalima u Evropi, koji su pravi džez festivali, jer im se program sastoji od džeza i samo džeza, a ti nemaš kartu ni do Prištine?
Ne znam. Meni se čini da je to pitanje definicije. Da li je za jedan festival, da bi se on smeo nazvati džez festivalom, neophodno da ne bude nikakvih drugih sadržaja osim džeza?
Ili se može nazvati džez festivalom i onaj na kojem, pored mogućih drugih sadržaja, sasvim nedvosmisleno ima i onoga što jeste džez?
Ja nisam bio ni na jednom (drugom) džez festivalu ni u inostranstvu ni u zemlji. Nisam, kukavac, bio ni na prvim Nišvilima koji su se održavali u mom gradu. Kako onda mogu da tvrdim da volim džez, kad već sav veseo idem na ovakav Nišvil?
Iskreno, nemam ništa protiv što sam prisustvovao jednom sjajnom rok-koncertu u okviru programa nečega što se naziva (iliti: izdaje za) džez festival. Volim što sam video Dada Topića i Tajm, pa bilo to na džez festivalu ili van džez festivala.
Ne bih odbio, kao što nisam, da propratim taj koncert sa potpunim uživanjem samo zato što je održan na džez festivalu. Ja se tih dana, uporedo sa Dadom Topićem i ekipom, jesam naslušao džeza – nisam samo blenuo u Iman.
Nišvil bez džeza: to se nikada nije desilo. Ovaj naš grad, koji i nije baš najpoznatiji po celogodišnjem obilju kulturnih i drugih događanja, može da podnese to sadržajno šarenilo. Ono mu možda čak i prija. Drugo je pitanje isključivost prilikom nečijeg definisanja ili izdavanja za nešto što tobože nije.
Neka slobodno bude i nešto što nije, samo dok jeste (i) ono što jeste. Otprilike tako bih ja to formulisao, samo da opravdam svoje oduševljenje provodom na tim svojim prvim Nišvilima, još dok su se održavali na Letnjoj pozornici.
Da li je naredne godine, ili one sledeće, gostovao i Zoran Predin?
Neka je gostovao. Bio je i Duško Gojković, u poređenju s kojim nećete čuti ništa što bi više bilo džez. Bili su i Brend Nju Heviz, čisto radi većeg (džez) spektakla.
Već druge, treće godine, ja sam počeo da živim za te i takve Nišvile. Dobro, možda je to preterano kategorički rečeno, ali u pogledu kulturne ponude mog grada skoro da je i doslovno tako. Jer mnoge druge stvari umem i da preskočim. Ali ta pozitivna energija na Nišvilu, kojom se potpuno obuzmem tih dana i uzmem da je širim i sâm… ta radost povodom usputnog saznanja da toliko veliki broj ljudi tamo poznajem i da mi se javlja… to uživanje u svakom kutku Letnje pozornice između svih onih bina, sedišta i stepenica. Sve je to samo moje lično. I ja ću da ga branim.
Tedo d’ umrem kad sam one godine saznao da više neće biti Nišvila na Letnjoj, već da se premešta tamo na neku livadu. Tada mi se činilo da je nemoguće da se i u nekom novom prostoru ostvari ona energija, znate, to samo moje lično.
S mukom posmatrah čaršave koje su obesili poslednje godine na Letnjoj između pozornice i ugostiteljskog objekta. Ni danas mi nije jasno ko ih je tamo stavio: Nišvil ili ugostiteljski objekat.
Čuo sam samo da je reč o raspravi oko kinte, što nije mala stvar. Ivan Blagojević (za strane čitaoce: direktor Nišvila) stao je na binu i svima nama potanko objasnio da se događa neka nepravda.
Ivan je vrlo ekspresivan čovek. Ko je u pravu, on ili oni drugi?
Nikad to nisam razabrao. Istini za volju, bilo bi najverovatnije pogrešno da sam presudio da je samo jedna strana u pravu, odnosno da je Ivan, jer me ugostiteljski objekat mnogo i ne interesuje, u pravu ili u krivu.
Taj prvi Nišvil na livadu, a to je bila dve hiljade deveta, očekivao sam sa strahom, ali dočekao s velikim olakšanjem. Dogodilo se čudo: Nišvil na novom prostoru bio mi je jednako magičan – mada, naravno, na drugačiji način – koliko i oni prethodnih godina na Letnjoj pozornici.
Što se mene nesposobnog tiče, svaka čast svakome ko može sva ona čuda da naređa i da se sve na kraju i vidi i čuje. Te godine drugarica me je ubacila u volontere, kolektivno, preko neke njene endžio.
Drugarica je bila, što ono kažu, s benefitima, a jedan od benefita bila je moja volonterska propusnica. Te godine sam, stojeći izdaleka kao prilično neobičan matori volonter, prvi put video ekipu organizatora Nišvila.
Video sam Popa kako otmeno i autoritativno raspoređuje volontere. Niko me neće ubediti da je sve što ti ljudi urade nešto tek tako, što bi mogao svako od nas poznavalaca stvari i kritičara.
Svoje prisustvo sa ovom ili onom propusnicom uvek sam koristio da se muvam i minglujem okolo. Neka je doživotno hvala Daliboru Popoviću zvanom Pop (ubrzo smo se upoznali, reći ću i sprijateljili), što me je svih godina po raznim osnovama opskrbljivao propusnicama ovakvim ili onakvim.
Uvek sam hteo da kupim ulaznice, i nikad nisam mogao. Uglavnom sam se provlačio kao član Društva književnika, znači neki faktor u kulturi grada. Tamo sam bio sam i pres, i staf, čak jedne godine i host (ali zaista, Olivera i ja smo pravili društvo nekom zameniku izraelskog ambasadora).
Sedeli smo u loži, za istim stolom s tajkunima i političarima – i ne, to mi nije imponovalo. Ali mogao sam da se zavučem i iza bina, u bekstejdževe, čisto da prodefilujem; nije me zanimalo ni sa kim od gostiju muzičara da se nešto upoznajem i pričam. Prosto nisam imao šta.
Premeštaj Nišvila na novu lokaciju doveo je do proširenja okolne scenografije i do raznih tržišnih navala. To je takođe izazvalo negodovanje onih koji brinu da otmenost ideje o džez festivalu ne bude ugrožena nižim socijalnim pobudama naše prezira dostojne sredine.
Iskreno, majice i kačketi na tezgama duž staze u Tvrđavi tih dana ne bodu oči previše. Prosto zaobiđi, prođi pored. Ponekad možda nešto i kupi, ponesi, čuvaj, pokloni. Neće ti padne kruna s glave.
Dobro, razumem negodovanje zbog roštilja. Međutim, ni s time se ne preteruje. Sve je to svedeno i stavljeno sa strane, u duboku pozadinu događaja. Neko će reći da ljudi moraju nešto da hasnu usput. I biće u pravu, mislim, ko od nas nije više puta izumirao od gladi nasred Nišvila?
Za mene je pravo spasenje bila pojava vege-burgera, budući da se bar jednom ili dvaput, ako ne i svih dana Nišvila, padne post. Osim na Nišvilu, do danas ih na drugim mestima u Nišu nisam ni video. Jeste da pukneš kintu, ali isplati se: kapitalizmu kapitalističko, a Bogu Božje.
Poslednjih godina znao je da nam se osmehne i sâm kapitalizam – neke fine devojčice besplatno su uvaljivale vege grickalice koje su uvek dobro dolazile. Uspela je i reklama, jer sam iste takve nastavljao da kupujem po gradu i posle Nišvila.
Red je pomenuti i nešto što mene lično izbacuje u pogledu Nišvila, a to su svi oni trubači i duvači koji se tu dovode lokalno i orkestralno, jednom rečju: blage naznake Guče.
U centru pažnje tog melosa je veliki Šaban, ali pod neku drugu, svetsku prezentaciju. Razumem pokušaje da se domaći ulični muzikanti konektuju kao ovdašnja ponuda sa svetskim trendom bluza džeza, etno vorlda i šta vam ja znam; priznajem, i prihvatam, ali ne mogu.
Kada ih vidim i čujem, bežim glavom bez obzira. Znate, ima razloga zašto ne idem u Guču. Ja sam vam od onih što presede čitavu svadbu. Kao klincu nije mi padala kruna s glave kad bih se priključivao na Da l’ je moguće i Ne dolazi u moj stan, tamo gde bih video društvo i gitaru.
Ali mene sve to ipak suviše asocira na šatore, pijanstvo i valjanje po blatu, i to nije moja priča. Dovoljno bude da neko podigne ruke na Nišvilu, pocupkujući i praveći onu teleću facijalnu ekspresiju, da bi mi to stvorilo unutrašnji problem.
To se desilo na Bregovića, kada smo Olivera i ja trčali bez daha još mnogo dalje od Tvrđave, do samog logora, tog univerziteta bekstva, kako bismo pobegli i od odjeka svega onoga što idol mog detinjstva, koji je stvorio Izglijedala je malo čudno u kaputu žutom krojenom bezveze, izvodi na bini.
Razumeo sam šta hoće da kaže Ivan kada je rekao da su posle Trikija za utehu nastupili domaći Trikiji, ali mi smo i tada zaždili u sprint prema izlazu – i opet nas je stigao Kalašnjikov.
Znači, ako i jeste domaći Triki i tako uzvišena etno varijatna muzike, zašto već druga stvar na repertoarima uvek iznova mora biti taj šugavi Kalašnjikov!
Osim Teherana imam još jednu slabu tačku, a ona se zove Besame mućo. Ne znam zašto mi je ta pesma idiotska, kad su mi mnogi rekli da objektivno nije. Mislim da mi tu proradi onaj sindrom negodovanja na „daj nešto što svi znamo”, koji je u ovom gradu neizbežan ne samo na slavama već i na večerima operskih arija, kad čitava sala Simfonijskog orkestra na kraju krene da podvriskuje O sole mio, ili pak Žena je varljiva. Više od petnaest Nišvila je naređano u mom žitiju, i nijedan ne prođe bez Besame mućo. I to je sve, što se gunđanja tiče. Nemam više primedbi.
Slušao sam istinske veličine. Video sam Rona Kartera, Žan Lik Pontija, Veder Riport (koje sam, doduše, ispratio s podeljenom pažnjom jer mi je drugarica alergična na fjužn). Ali sam prilično ubačen prisustvovao i mnogim drugim priredbama što nisu džez. Pomenuh negde u prethodnom tekstu De Faz. Tifan i Ijoka su me takođe raspametile, a ni Dramz Junajted me nisu ostavili dekoncentrisanim.
Ni danas mi nije jasno kako je Zdenka Kovačiček uspela onako da otpeva Dženis, a Stenli Džordan onako da odsvira Hendriksa. Solomon Berk je, kažu, najveći od svih koji su bili (a ja slepac ni čuo za njega; kažem to, jer smatram da se nešto važno kaže i time kad nećeš mudro da ćutiš).
Uglavnom, ja sve njih videh. Ne samo videh, već i doživeh u ful kapacitetu. Na džez festivalu ili ne, baš me pa briga. Hvala organizatorima. Već sam na pragu senilnosti, tako da mnoge sadržaje zaboravljam. Strpljivo čekam naredne godine, kada ću se bolje prisećati mnogih faca s Nišvila, nego toga šta sam jutros hasao.
Vidim da Ivan Blagojević, isti onaj koji se svađao sa bine kad su nakačili one čaršave na Letnjoj, svake godine lamentuje u javnosti što nam za Nišvil (dakle, nama, ne njemu) zvaničnici ne daju veću kintu.
Možda niste taj karakter da vam je takav stil nastupanja u javnosti previše simpatičan, ali okej, to je marketing i to je kulturna politika. Sigurno da ima smisla i svrhe. Dakle, ako bih personalno možda i više voleo na njegovom mestu kakvog blaziranijeg, sofisticiranijeg tipa, hvala Ivanu Blagojeviću.
Šta se radi iza kulisa, ni najmanje me ne zanima. To su velika pitanja. Ja se bavim malim pitanjima. Dakle, hvala čoveku i ekipi. Na eventualnim nadmetanjima za najznačajnijeg čoveka u kulturi ovog grada moći će da računa na moj glas.
Za kraj čuvam onaj najluđi događaj sa Trikijem ove godine, a dok ovaj tekst dođe do vas i ona će proći, mislim godina. Kažem najluđi, jer je meni to bilo od početka do kraja – sve nadrealno.
Triki je bio najveća i najglasnije najavljivana zvezda ovogodišnjeg programa na Nišvilu. Ja opet pao s Marsa: objašnjavaju mi šta je Triki, a šta Masiv Atak.
Olivera kaže da su nekih tamo godina u Beogradu svi slušali Masiv Atak. U Nišu nisu; ili bar ja nisam, a nisam ni viđao ljude koji su. Peđa kaže da je pet puta bio na njihovim koncertima okolo. Dobro. Peđa zna.
Pomalo se edukujem pre finalne večeri, nabadajući po internetu. Otprilike spoznajem šta je trip-hop, fina muzika što se mene tiče. Ja sam slušao Portished, i to je nešto što me asocira. Pa da, oni su ista generacija – kaže Peđa.
Uoči samog nastupa vidno povećan broj ljudi. Kažu, došli i iz drugih zemalja da vide Trikija. Došao i Nikola, koga nećete baš često sresti na Nišvilu. Međutim, šuškaju kako je taj Triki ekscentričan – svašta se može očekivati.
Kažu da je džanki, da je brutalan prema publici. Dobro. Počinje nastup, tiskamo se ispred bine neko zdušnije, neki od nas opuštenije. Kreće neka pozadinska muzika koja traje, traje, traje. Ne uključuje se svetlo. Kažu, Triki ponekad tokom čitavog koncerta ne uključi svetlo.
Polako se ubacuje neki ženski glas. Meni to fino. Postaje (mi) sve ugodnije. Kažu, Triki inače sve vreme pušta pevačice. Šta onda on radi, pitam se u sebi. Još uvek nema svetla. Nekakve senke kreću se po bini. Nešto nije u redu sa zvukom. Zvučnici nekako probijaju, ili im se dešava nešto što ja ne umem da objasnim. Posle desetak minuta: pauza.
Niko ne zna šta se dešava, počinju da kolaju prva gunđanja. Prolazi neodređeni broj minuta i nastup ponovo kreće. Opet mrak, senke, ženski glasić, probijanje iz zvučnika. Vrlo brzo sve se prekida – kraj.
Nastaje opšte komešanje. Nadolazi gorčina sa svih strana. Nikola stavlja sve (po spisku) na račun organizacije i katastrofalnog zvuka, zbog koga veruje da je ovaj prekinuo nastup.
Kaže da su to kante, a ne zvučnici. Desno od bine srećem Cepija, koji je jako ljut. Toliko ljudi je došlo, mnogi i iz inostranstva. Treba ga tužiti – kaže Cepi. Ne možete često sresti ljutog Cepija.
Čak i Marija, žena skandinavske lepote, pored njega stoji namrštena. Ispalo je da Triki ne poštuje Niš, ljude koji su došli da ga vide. Na drugi stejdž izlazi Velja, da najavi sledeće izvođače.
Velja je besan, jedva se suzdržava da javno ne ospe paljbu na gosta. Na osnovu toga povezujem da je on nešto video iza pozornice, što mi ne znamo a što ga je sablaznilo.
Tada sledeći izvođači počinju Teheran ‒ mi bežimo ‒ Kalašnjikov je brži.
Tokom noći čitam komentare na fejsu. Šobot piše da je Triki brat i da će da izbriše sve one koji pišu loše o njemu. Čekaj malo, Šobot je stejdž menadžer. On valjda najbolje zna. Šta je onda video Velja?
Neko piše da je problem nastao oko zvuka, ali da nisu domaći organizatori krivi za to ‒ svaki iole veći selebriti dovodi svoje tehničare zvuka. To mi se čini logičnim.
Bitan deo cele priče je to što je Triki zamajan ko struja i ništa što taj uradi ne mož’ da protumačiš. Neki šuškaju da je Ivan upao u bekstejdž i hteo da ga bije.
Triki se šatro žalio u svom saopštenju da mu je pijani direktor Nišvila umalo nabembao flendžeri. To su otprilike sve činjenice koje su se dale saznati. Već ujutru čitam zvanično reagovanje Nišvila – Ivan Blagojević je sastavio fantastično saopštenje.
Odmereno, bez grubih tonova osude, dostojanstveno, s poštovanjem, čak pozitivno i optimistično. Lično me je zadivila snalažljivost i mudra retorika tog čoveka. Ali mi ni iz tog saopštenja nismo saznali šta se dogodilo.
Meni je to konačno, s logičke strane gledano, bio jedan od najzabavnijih događaja u životu. Ono kad ništa ne možeš saznati, a svi pričaju i dele informacije samo o tome. Čini mi se da sam ja jedini koji nije tvrdio, a nije ni verovao da zna o čemu je reč, u vezi sa bilo kojim delom ove složene i lude priče.
Mudro sam ćutao kako me ne bi svi napali. Šta, zar ti ne znaš da svako dovodi svoju tehniku zvuka?
Problem je u tome što bi me garantovano već sledeća ili sledeći isto tako decidno saterali uza zid: ne znaš da je organizator festivala odgovoran za ozvučenje na festivalu!?
Ne znam, braćo! Ubijte me! Isto važi i za svetlo, što nije bilo uključeno, i gde je bio i šta je radio Triki, i kako su posle raspravili sve to sa njim, i šta je video Velja, a šta Šobot pa su tako različito reagovali, i da li androidi sanjaju električne ovce, i najzad od koje se drvo pravi nišliski pinokijo. Ne znam, i tačka.
NISVILLE 2023 – Tricky
Znam da ne znam. I zadovoljan sam zbog toga. Nisam se ostrvio ni na Ivana, ni na Trikijeve nevidljive tehničare. Nemam nikakav stav o tome što ovaj ne uključuje svetlo tokom svojih nastupa. Niti o tome što ne poštuje publiku. Jer ko smo mi?
Meni beše fino onih desetak dvaes minuta dok je devojčica pevala iz mraka, iako me je zvučnik udarao u glavu. Jer ko sam ja?
A dok ne budem apsolvirao ta dva pitanja, sva ova druga, znate, nemam nameru da otvaram.
Dragi g. Bukovski, zašto nikada ne pišete o politici ili dešavanjima u svetu?
„Dragi M. K. zašto bih, da li se događa nešto novo pod kapom nebeskom?
– svi znaju da je đavo odneo šalu.“
Čarls Bukovski (1920-1994)
Naše divljanje tinja kao tihi požar, dok posmatramo dlake na tepihu – pitajući se šta je, dođavola, pošlo po zlu kad su digli u vazduh tramvaj pun žele bombona sa posterom mornara Popaja.
To je jedino bitno: dobar san je nestao, a kada on nestane, sve nestaje. Ostalo su besmislene igre za generale i biznismene, a kad smo već kod toga – vidim da je još jedan američki bombarder pun hidrogenskih bombi ponovo pao sa neba – OVOG puta u more dok je NAVODNO štitio moj život.
Stejt department kaže da su hidrogenske bombe bile „nenaoružane“ šta god to značilo. Dalje čitamo kako je jedna od hidrogenskih bombi (izgubljena) pukla i širila radioaktivno sranje svuda dok je navodno štitila mene, IAKO ja nisam ni tražio zaštitu. Razlika između demokratije i diktature je u tome što u diktaturi ne moraš da gubiš vreme na glasanje.
Vratimo se na slučaj hidrogenske bombe – pre izvesnog vremena isto se dogodilo kod obala ŠPANIJE. (oni me svuda štite.) bombe su opet nestale – živahne male igračke. trebalo im je tri meseca – ako se dobro sećam – da pronađu i izvade tu poslednju bombu. Možda je to trajalo tri nedelje, ali ljudima u tom primorskom gradu sigurno se činilo kao večnost. Ta poslednja bomba – prokleta stvar se zaglavila na ivici peščane dine duboko dole u moru.
I svaki put kada su pokušali da je izvuku, tako nežno i pažljivo, ona bi se otkačila i otišla još dalje niz dinu.
U međuvremenu, svi siromašni ljudi u tom primorskom gradu prevrtali su se u svojim krevetima noću, pitajući se da li će ih dignuti u vazduh, zahvaljujući zvezdama i prugama. Naravno, američki Stejt department je izdao saopštenje da hidrogenska bomba nema detonacioni fitilj, ali u međuvremenu su bogati zapalili u druge krajeve, a američke mornare i meštane izjedala je nervoza.
(Na kraju krajeva, ako te stvari ne mogu da eksplodiraju, zašto su ih uopšte vozali unaokolo? mogli su da voze i salamu tešku dve tone. fitilj znači „varnica“ ili „okidač“, a „varnica“ može doći odasvud, a „okidač“ predstavlja „potres“ ili bilo koju sličnu akciju koja će aktivirati mehanizam za paljenje. SADA je terminologija „nenaoružana“ što zvuči bezbednije, ali svodi se na istu stvar.)
U svakom slučaju, pokušali su da pokupe bombu, ali stvar kao da je imala svoj vlastiti um. Onda je došlo nekoliko podvodnih oluja i naša dražesna mala bomba je bežala sve dalje i dalje niz dinu.
More je veoma duboko, mnogo dublje od našeg rukovodstva.
Na kraju, specijalna oprema je konstruisana samo da izvuče bombu i stvar je izvučena iz mora. Palomares. Da, tu se dogodilo: Palomares. I znate šta su uradili sledeće? Američka mornarica je održala KONCERT U PARKU u tom gradu u čast pronalaska bombe – ako stvar nije bila opasna, baš su se razveselili. Da, i mornari su svirali muziku i svi su se okupili u velikom seksualnom i duhovnom oslobađanju.
Šta se dogodilo sa bombom koju su izvukli iz mora, ne znam, niko (osim nekolicine) ne zna, a bend je nastavio da svira dok je hiljadu tona radioaktivnog španskog površinskog sloja tla poslato u Ejken, Južnu Karolinu, u zapečaćenim kontejnerima.
Kladim se da je kirija jeftina u Ejkenu, Južnoj Karolini. Tako da sada naše bombe plivaju i tonu, hladne i „nenaoružane“ oko Islanda.
A šta da radite kada su ljudi okupirani lošom vešću? Lako, usmerite njihove misli na nešto drugo. Mogu da razmišljaju samo o jednoj stvari. Na primer, naslov od 23. januara 1968: B-52 PADA KOD GRENLANDA SA HIDROGENSKIM BOMBAMA; DANCI NERVOZNI. Danci nervozni? Oh, brate mili!
Bilo kako bilo, odjednom, 24. januara, naslov: SEVERNA KOREJA ZAPLENILA BROD AMERIČKE RATNE MORNARICE.
Oh, brate mili, patriotizam se vratio! Ta prljava đubrad! Mislio sam da je TAJ rat završen! ah ha, vidim – CRVENI! Korejske marionete!
Ispod fotografije piše nešto ovako – američki obaveštajni brod Pueblo – nekadašnji vojni teretni brod, a sada jedan od tajnih špijunskih brodova ratne mornarice opremljen elektronskom opremom za nadzor i okeanografskom opremom, primoran je da uđe u luku Vonsan kod obala Severne Koreje. Ti prokleti crvendaći, uvek prave neka sranja!
Ali JESAM primetio da se priča o izgubljenoj hidrogenskoj bombi polako gura pod tepih: „Otkrivena radijacija na mestu pada B-52; Veruje se da se bomba raspukla.“
Rečeno nam je da su predsednika probudili između dva i dva i trideset ujutru i obavestili o zapleni Puebla. Pretpostavljam da je ponovo zaspao.
SAD kažu da je Pueblo bio u međunarodnim vodama; Korejci kažu da je brod bio u teritorijalnim vodama. Jedna zemlja laže, druga ne. Onda se čovek zapita, čemu služi špijunski brod u međunarodnim vodama?
To je kao da nosite kišni mantil dok sunce sija. Što bliže priđete, to vaši instrumenti bolje snimaju.
Naslov: 26. januar 1968: SAD POZIVA 14,700 REZERVISTA VAZDUHOPLOVSTVA. Izgubljene hidrogenske bombe kod Islanda su potpuno nestale iz štampe kao da se nikad nisu ni dogodile.
U međuvremenu: Senator Džon K. Stenis rekao je da je odluka gospodina Džonsona (poziv vazduhoplovnim rezervistima) „neophodna i opravdana“ i dodao sledeće: „Nadam se da neće oklevati da mobilizuje i kopnene rezervne komponente.“
Senator Ričard B. Rasel: „Na kraju krajeva, ova zemlja mora vratiti brod i zarobljenu posadu. Naposletku, veliki ratovi su počeli i zbog mnogo manjih incidenata nego što je ovaj.“
Predsednik Predstavničkog doma Džon V. Makormak: „Američki narod mora da shvati da komunizam još uvek teži svetskoj dominaciji. Premalo se pažnje posvećuje tome.“
Da je Adolf Hitler živ, uživao bi u današnjoj slici sveta. Šta ima da se kaže o politici i svetskim stvarima? Kriza u Berlinu, kubanska kriza, špijunski avioni, špijunski brodovi, Vijetnam, Koreja, izgubljene hidrogenske bombe, neredi u američkim gradovima, glad u Indiji, čistke u Kini? Ima li dobrih i loših?
Nekih koji uvek lažu, nekih koji nikad ne lažu? Ima li dobrih vlada i loših vlada?
Ne, postoje samo loše vlade i još grđe vlade.
Da li ćemo ugledati bljesak i i osetiti vrelinu koja će nas razneti jedne noći dok se budemo tucali ili srali ili čitali neki strip ili lepili sličice u album?
Iznenadna smrt nije ništa novo, a nije ni masovna iznenadna smrt. Ali mi smo unapredili proizvod; imali smo vekove znanja, kulture i otkrića od kojih smo napravili nešto; biblioteke su zatrpane knjigama; velika slika se prodaje za stotine hiljada dolara; medicina presađuje ljudsko srce; ne možete razaznati ludaka od zdravog na ulici, i odjednom ponovo otkrivamo da su naši životi u rukama idiota.
Bombe možda neće nikada da padnu; bombe bi možda ipak mogle da padnu. Eci, peci, pec.
A sada, oprostićete mi, dragi čitaoci, vraćam se kurvama, konjima i piću, dok još ima vremena. Ako ove stvari izazivaju smrt, onda je daleko manje uvredljivo biti odgovoran za svoju sopstvenu smrt, nego za drugu vrstu koja dolazi ukrašena frazama o slobodi i demokratiji i ljudskosti i/ili svim tim sranjima.
Prva objava, 12:30. prvo piće, sad. A kurve će uvek biti tu negde. Klara, Peni, Alis, Džo – eci, peci, pec.
Navršava se 170. godišnjica od rođenja Mihajla Idvorskog Pupina i 150. od njegovog dolaskana tlo Severne Amerike, ali i ravno 100 godina od kako je postao prvi Srbin ovenčan Pulicerovom nagradom. Ovu značajnu nagradu dodelio mu je Univerzitet Kolumbija za delo „Sa pašnjaka do naučenjaka“. Povodom ovih značajnih jubileja prenosimo odlomak knjige iz prvog poglavlja: „Šta sam ja doneo Americi?“.
Svoje autobiografsko delo Pupin posvećuje majci, a pišući predgovor knjizi zapisuje: „Podvući ću ovde samo tu okolnost, da izvesni psihološki razlozi potkrepljuju moje mišljenje: da ima prilika koje padaju u oči useljeniku, dok umiču pogledu sinova neke zemlje. Ko vidi, taj i veruje. Neka govori onaj koji ima vere, samo ako ima neku isporuku.“
Englesko izdalje knjige izašlo je u Nju Jorku 1924. pod naslovom „From immigrant to inventor“. Sa engleskog je preveo i štampao M. Jevtić u Velikom Bečkereku 1929. godine u izdanju Matice srpske.
Mihajlo Idvorski Pupin (1854-1935)
Kada sam se, pre četrdeset i osam godina, iskrcao u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. Moj udes u novoj, meni potpuno stranoj zemlji, ne bi bio ništa drukči da sam, mesto pet centi, sobom doneo i pet stotina dolara. Mladi useljenik, kao što sam tada bio ja, nije ni u stanju da nađe svoj pravi put u ovoj zemlji dok ne potroši sav novac koji je doneo.
Ja sam doneo pet centi i to sam odmah potrošio na jedan komad pite od šljiva, što u stvari nije ni bila prava pita od šljiva: u njoj su bile same koštice, a ni traga od šljiva. A da sam doneo pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, ali, možda, opet na take podvale, dok bi borba koja me je očekivala ostala ista.
Iskrcati se u Kasl Gardenu bez pare u špagu, nije baš tako velika nesreća za mladog useljenika. Uopšte, za momka koji se odlučio da sam sebi krči put ka samostalnom životu, nije nikakva nesreća biti bez novaca, samo ako on ima u sebi dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima bi se sukobio.
Useljenik, koji je vičan i potpuno upućen u raznim veštinama i zanatima, i telesno sposoban da izdrži sve teškoće napornog rada, s pravom zaslužuje naročitu pažnju. A što može dati onaj mladi useljenik, koji nema ni pare, koji nije vičan niti kakvoj veštini, niti ima kakav zanat, niti pak poznaje jezik zemlje u koju je došao? Svakako ništa.
I ja bih bio vraćen natrag da su i tada, pre četrdeset i osam godina, postojali ovi sadašnji zakonski propisi o useljivanju. Međutim, ima izvesnih stvari koje mlad useljenik može doneti ovoj zemlji, a koje su mnogo dragocenije nego sve one stvari koje danas propisuje zakon o useljivanju.
Da li sam ja, kada sam se 1874. iskrcao na Kasl Gardenu, doneo koju od ovih drugih stvari? Pokušaću da na to pitanje odgovorim kratkom pričom o mom životu pre moga dolaska u ovu zemlju.
Moje rodno mesto je Idvor. Ali tim nije bog zna koliko rečeno jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je jedno malo selo koje se nalazi no strani glavnog puta u pokrajini Banatu, koji je pre pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je znatniji deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Na Mirovnoj Konferenciji u Parizu 1919. godine, tu pokrajinu su tražili Rumuni. Ni oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju Banata u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i gospodin Lansing poznavali su me lično, pa kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam ja rodom Banaćanin, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.
U Idvoru niko nikad nije živeo osim Srba. A stanovnici Idvora bili su od uvek zemljoradnici. U vreme moga detinjstva, većina je bila nepismena. Pa i otac moj i majka moja nisu znali ni čitati ni pisati. Tu se nameće pitanje: što je mogao dečko od petnaest godina, rođen i odgojen pod takvim okolnostima, bez para u džepu, doneti Americi, ako bi se našlo zakonsko mogućnosti da se on u nju useli?
Ali ja sam tada verovao da ja nosim Americi toliko blago da će mi se dozvoliti iskrcavanje, pa sam se ne malo iznenadio kad primetih da niko na mene ni glave ne osvrte, kada sam ovde stigao.
Idvorski Srbi, od nezapamćenih vremena, smatrali su se za braću Srbima u Srbiji, koji se nalaze samo na nekoliko puškometa dalje od Idvora, na južnoj strani Dunava. Vedrih dana jasno se može iz Idvora videti i Avala, brdo više Beograda u Srbiji. Ovo plavo brdo, koje je za mene u to doba imalo na sebi nečeg volšebnog, izgledalo je kao da uvek podseća banatske Srbe: kako Srbi iz Srbije na njih stalno motre okom punim nežne pažnje.
U vreme moga detinjstva, Idvor je spadao u takozvanu Vojnu Granicu u Austriji. A ta Vojna Granica ima svoju zanimljivu istoriju. Sve do početka osamnaestog stoleća osmanlijske najezde su stalno uznemiravale Austrijsku Carevinu. S vremena na vreme, osmanlijska vojska bi prelazila južnu granicu, koju su činili Dunav i Sava, i upadala duboko u austrijske pokrajine.
Koncem šesnaestoga veka, one su doprle čak i do samog Beča, i pretile su da postanu ozbiljna opasnost i po celu Evropu, da nije poljski kralj Sobijeski pritekao u pomoć i spasao Beč. Tada je austrijski car Leopold Prvi pozvao Čarnojevića, srpskog pećskog Patrijarha, iz Stare Srbije, da se sa trideset i pet hiljada odabranih srpskih porodica iz Stare Srbije preseli u austrijske zemlje severno od Dunava i Save, da čuvaju te granice.
I ti su se Srbi za čitava tri stoleća tukli sa Turcima, i u tim borbama došli do velike veštine u ovom načinu ratovanja. Godine 1690. Patrijarh se preseli sa ovim odabranim porodicama u Austriju i nastani se na uskom pojasu zemlje na severnim obalama ove dve reke. Tu su stvorili organizaciju koja se kasnije prozvala austrijskom Vojnom Granicom.
Po predanju, i moje rodno mesto Idvor 6ilo je osnovano 1690, ali ne na istom mestu na kome se sada nalazi. Prvo naselje bilo je na jednoj uzvišici, koja se nalazi malo severnije od sadašnjeg sela. Banat predstavlja pravu ravnicu, ali je reka Tamiš, blizu Idvora, prokopala jednu majušnu klisuru, i na jednoj od uzvišica kraj te klisure nalazilo se staro naselje Idvora, vezano jednom uskom prevlakom sa novim naseljem.
To prvo mesto za naselje izabrano je zbog toga što je pružalo više povoljnih strategijskih preimućstava za odbranu od neprijateljskih upada. Prvi naseljenici su živeli u podzemnim stanovima, koje neprijatelj nije mogao raspoznati iz daljine. Ostataka tih podzemnih stanova bilo je još u vreme moga detinjstva dok sam, pre pedeset godina, išao u školu u Idvoru.
Gde je prva crkva bila, tu se danas diže stub od cigalja, a na njemu stoji jedan krst. U jednom urezu sa strane bila je ikona Bogorodice sa detetom Isusom, pred kojom je goreo žižak natopljen u zejtinu. Po predanju, taj plamen se nije nikad gasio. Predanje je govorilo i to: da bi se litijom koju bi tu priredio dobri svet u Idvoru pouzdano mogla otkloniti svaka nedaća, koja bi selu pretila, kao suša i kuga.
I ja sam često bio na tim litijama i uvek, kada bih se nalazio u tom napuštenom selištu, dobijao sam utisak kao da se nalazim na svetom zemljištu. Sveto zemljište radi toga što je tu prolivana hrišćanska krv u vreme borba hrišćanskih Srba iz Idvora sa osvajačima. Svaka poseta tom starom selu osvežavala bi priče o junacima, kojim su se moji seljani toliko ponosili.
Ovaj skromni seljački svet u Idvoru bio je oskudan u zemaljskom blagu, ali je obilovao u predanjima o svojoj starini. I danas, kada mi pred oči izađe slika detinjstva u ovom selu Idvoru, vidim da je glavni posao duhovnog života seoskog sveta u tome da održava i neguje stara predanja. Spoznaja o tim predanjima bila je tom svetu potrebna i dovoljna da bi razumeo svoj položaj u svetu i u Austrijskom Carstvu.
Kada se moj narod, pod Patrijarhom Čarnojevićem, preselio u Austriju i nastanio se u Vojnoj Granici, zaključio je tačno određeni ugovor sa carem Leopoldom Prvim. I taj ugovor je ubeležen u jednom austrijskom državnom spisu, koji se zove „Privilegije.“ Po tom starom ugovoru, Srbi u Vojnoj Granici imali su prava na duhovnu, privrednu i političku samoupravu.
Njihova neotuđiva svojina bila je zemlja, koja im je tim ugovorom predata. U našem selu, mi smo sami izdržavali svoju školu i svoju crkvu, i svako selo biralo je svoju upravu. Na čelu sela bio je knez, ili poglavar, obično koji plećat seljak. Moj otac bio je knez nekoliko puta.
Vladike i narod birali su svoje duhovne i svetovne poglavice, Patrijarha i Vojvodu, svetovnog i vojnog poglavara. Mi smo bili slobodni, nezavisni vlasnici zemlje. Za te „privilegije“, narod je preuzeo na sebe obavezu: da brani južne granice od osmanlijske najezde.
Ali kad je naš narod, pod vrhovnim zapovedništvom princa Evgenija Savojskog, u početku osamnaestog stoleća, pomogao da se Turci proteraju preko Dunava, i kada je car otkrio sjajne ratničke sposobnosti Srba iz Vojne Granice, podstakao je da se prvobitne odredbe „Privilegija“ preudese tako kao da su se srpski Graničari obavezali i na to: da brane austrijsko carstvo od svih njegovih neprijatelja.
Tako su Srbi iz Vojne Granice branili caricu Mariju Tereziju od Fridriha Velikog, branili su cara Franju od Napoleona, branili su cara Ferdinanda od pobunjenih Madžara 1848. i 1849; a 1859. i 1866. oni su branili Austriju i od Italije. Junački podvizi Idvoraca u vreme ovih ratova bili su osnova za mnoga predanja u Idvoru, sačuvana u mnogim pričama i zanosnim pesmama.
Čitanje i pisanje slabo je cvetalo tih dana u Idvoru, ali je pesništvo bilo u punom jeku. Veran starim običajima srpske rase, narod u Idvoru, dugih zimskih noći, održavao je svoja sela. Kao dečko, bio sam na mnogim od tih sela u kući moga oca. Stariji ljudi bi posedali oko tople peći na klupi, koja je bila deo peći, napravljena od istog materijala kao i peć, obično od ćerpiča, pa namalterisana i okrečena. Pušilo bi se i pričalo.
Starci su ličili na senatore, koje je neka viša sila odredila da budu čuvari sve mudrosti u Idvoru. Kraj njihovih nogu sedeli su mlađi ljudi, na stoličicama, a pred svakim od njih stojala bi kotarica u koju su krunili žuta zrna sa velikih klipova od kukuruza. To bi im bio posao to celo veče. A uz zidove, na niskim stolicama, sedele bi starije seljanke. Predu vunu, lan i kudelju.
Mlade žene obično šiju i vezu. Kao materinom ljubimcu, meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i prisluškujem mudrolije i bajke, koje bi tekle sa usana staraca, a ponekad i mlađih ljudi, kada bi od staraca došli do reči. S vremena na vreme, zapevale bi mlade žene po neku pesmu o kome od poslednjih događaja.
Kada bi, na primer, koji od staraca završio kaku priču o Kara-Đorđu i njegovim istorijskim borbama sa Turcima, žene bi zapevale pesme u kojoj se slave Kara-Đorđe, hrabri vojvoda Hajduk Veljko, koji je sa jednom šakom Srbijanaca branio Negotin od jedne velike turske vojske pod Mula-pašom. Ova hrabra četa, kako je pesma opisuje, podseća na onu malu četu starih Grka na Termopilima.
Neki od staraca na ovom selu bili su u Napoleonovim ratovima. Sećali su se dobro i priča, koje su slušali od svojih otaca o austrijskim ratovima sa Fridrihom Velikim tokom osamnaestog stoleća. Sredovečni ljudi bili su u borbama za vreme mađarske Bune, a mlađi su tek prošli kroz ratove u Italiji 1859. i 1866.
Jedan starac bio je u bitci kod Asperna, kada je Austrija tukla Napoleona. Imao je jedno veliko carsko odlikovanje, radi koga je bio osobito gord. Išao je i u Rusiju, sa jednom austrijskom divizijom za vreme Napoleonovog pohoda 1812. godine. Zvao se: Baba Batikin, a u selu su držali da je bio vidovit i da je mogao da proriče, jer je imao neobično jako pamćenje i izvanredan pripovedački dar.
A govorio je kao guslar, srpski minstrel. Nije on pričao tako živo samo o onome što se događalo u Austriji i Rusiji za vreme Napoleonskih Ratova, u kojima je i sam bio, nego je očaravao svoje slušaoce i pričama o austrijskim pohodama protiv Fridriha Velikog, o kojima mu je pričao njegov otac po svom povratku sa bojnih polja u Šleziji.
Ja se vrlo dobro sećam njegovih priča o Kara-Đorđu, koga je on lično poznavao. Zvao ga je Velikim Voždom, vođom srbijanskih seljaka, i nikad se ne bi umorio pričajući o njegovim junačkim borbama sa Turcima u početku devetnaestog stoleća. I ove priče o Kara-Đorđu, na ovim poselima, uvek bi izazvale više oduševljenja nego sve njegove druge zanosne priče.
Pred kraj sela, Baba Batikin bi izdeklamovao po koju od starih srpskih junačkih pesama, a mnogo ih je znao na pamet. Kada bi te pesme deklamovao, njegovo suho i naborano lice ozarivala bi neka naročita svetlost. I kako ga se danas sećam, to lice otkrivalo je lice vidovitog čoveka.
I danas još pred očima mi je slika njegove ćelave glave sa divnim čelom, nadstrešenim nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale duboko utonule oči, svetleći kao sjajni mesec kroz četine staroga bora. On je učio svet u Idvoru istoriji srpskoga naroda od bitke na Kosovom Polju, 1389. godine, pa sve do Kara-Đorđa. On je u Idvoru u životu održavao stara srpska predanja. On je bio i moj prvi i najbolji učitelj istorije.
Mlađi ljudi pričali bi priče iz austrijskog pohoda na Italiju, slaveći podvige ljudi iz Idvora u tim borbama. Naročito se mnogo pričalo o bitci kod Kustoce, u kojoj su Graničari skoro satrli italijanske armije, a to zbog toga što su u tim bitkama uzeli učešća ljudi koji su se tek povratili iz Italije.
Ali se sećam vrlo dobro da je svaki od njih sa najvećom hvalom govorio o Garibaldiju, vođi italijanskog naroda u borbi za oslobođenje. Zvali su ga italijanskim Kara-Đorđem. I sećam se da je u kući moga oca, gde su se održavala ova sela, bila jedna Garibaldijeva slika u boji, sa njegovom crvenom košuljom i šeširem okićenim perjem.
Ta je slika visila pored „ikone,“ slike našeg sveca. S druge strane „ikone“, bila je slika ruskog cara, koji je tek nekoliko godina pre toga bio oslobodio ruske robove. U istoj sobi, na jednom naročito istaknutom mestu, sama za sebe, visila je slika Kara-Đorđeva, vođe srpskog ustanka. A posle 1869. tu više nije bilo slike austrijskog cara.
Junačke srpske pesme, koje je pevao Baba Batikin, slavile su velikog narodnog junaka, Kraljevića Marka. Njegovi megdani bili su megdani snažnog i hrabrog čoveka, koji brani slabe i potištene. I ako je bio kraljevskog porekla, Marko se nikad nije borio da osvaja zemlju i gradove. Kako ga guslar slika, Kraljević Marko bio je pravi zatočnik prava i pravde.
U to vreme se taman bio završio građanski rat u Americi. I kad god bi Baba Batikin spomenuo ime Linkolnovo, pomišljao sam da je to američki Kraljević Marko. Utisci sa ovih sela bili su duševna hrana koja je u mojoj duši oživela i održala osećanje: da je borba za pravo, pravdu i slobodu najplemenitija i najuzvišenija stvar na ovom svetu.
I samo ljubav prema slobodi, pravici i pravdi podstakla je Srbe iz Vojne Granice da ostave svoja stara ognjišta u Staroj Srbiji i odsele u Austriju, gde su rado pristali da žive i u podzemnim kućama i veru se kao puzavci, samo da bi uživali blagodati političke slobode.
„Privilegijama“ bila je Graničarima zajamčena ta sloboda, a za tu svoju slobodu oni su bili uvek gotovi da se bore za austrijskog cara na svima bojištima. Vernost caru bila je osnovna vrlina Graničara. I ta vernost bila je jača i od divljenja koje su osećali prema Garibaldiju 1866. Tako je došlo do austrijske pobede kod Kustoce.
Austrijski car, kao čuvar njihove slobode, uživao je počasno mesto pored ljudi kao što su bili Kraljević Marko, Kara-Đorđe, Car Aleksandar Oslobodilac, Linkoln i Garibaldi. Ova su imena bila upisana u „Knjizi Slave“ u Idvoru. Ali, kada je 1869., car ukinuo Vojnu Granicu i njen narod izručio Madžarima, Graničari su osetili da su izdani i da je car pogazio svoju reč, datu njima, a upisanu u „Privilegijama.“
I danas se sećam kako mi je otac rekao jednoga dana: „Ti ne smeš služiti cara. Car je pogazio svoju reč; u očima Graničara, on je izdajica! Graničari preziru čoveka koji svoju reč ne drži.“ Iz tog razloga, u kući moga oca nije bilo slike austrijskog cara posle 1869.
Kada mi danas na um dođu oni dani, osećam, kao što sam uvek osećao, da je ovaj izdajnički postupak austrijskog cara 1869. bio početak konca austrijske carevine. On je bio začetak narodnosnog pokreta u carstvu Franje Josifa Habzburškog. Ljubav naroda prema zemlji u kojoj su živeli počela je da jenjava, dok se, najzad, nije sasvim ugasila. A kad ta ljubav zamre, mora umreti i država. Taj sam nauk naučio od nepismenih seljaka u Idvoru.
Učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije bio u stanju da na mene učini tako dubok utisak kao što su ga činili ovi ljudi na selima. Ovo su bili ljudi koji su kretali u svet i uzeli živog učešća u svetskim borbama. Čitanje, pisanje, računanje, sve to mi se činilo kao sredstvo za mučenje, koje je moj učitelj izmislio samo za to da bi što više uskratio moju slobodu, i to baš onda kada sam se već dogovorio sa mojim drugovima da što igramo i da se zabavljamo. Po mom tadanjem shvatanju, taj moj učitelj nije imao ni pojma o svetu.
Istorija nauke RTS: Mihajlo Pupin
Ali me je majka uskoro ubedila da sam bio na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše pa mi je govorila: kako je uvek osećala kao da je slepa kod očiju. Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da, krene dalje od atara našeg sela.
Kako se danas sećam, ona bi mi o tome na ovaj način govorila: „Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na ovim našim poselima, moraš potražiti još jedan par očiju, oči za čitanje i pisanje. Znanje, to su zlatne lestvice koje nas vode u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz ovaj svet i vodi nas u život budućnosti, pun neuvele slave.“
U noći 24. aprila, od strahovitih povreda zadobijenih udarcem automobila na pešačkom prelazu, u centralnoj niškoj ulici Generala Milojka Lešjanina, u 74. godini života, preminuo je Ivan Felker, poznati niški i srpski vajar, čovek široke duše i srca, vrstan pedagog, i po svom vajarskom delu – nacionalni radnik, u onom pravom smislu te arhaične reči: iz prošlosti za sadašnjost!
Ivan Felker (1950-2024)
Svakoga dana, bez obzira na svoje godine, a bio je vitalan u svakom pogledu, prelazio je ulicu na istom pešačkom prelazu kod džamije, uglavnom u isto vreme – između sedam i osam časova, žureći ka svom ateljeu u Niškoj tvrđavi, tik pored ulaza u današnju Gradsku baštu. Tog jutra nije stigao: zanemelo je njegovo vajarsko dleto!
Bio je umetnik – vajar nacionalnog romantizma, koji je precizno kao crtač iz svoje snažne vajarske imaginacije izvlačio duh, karakter i psihološke nijanse za bronzane portrete brojnih likova iz srpske istorije, rasute po zemlji Srbiji, i tamo daleko, u Americi posebno, na radost naše dijaspore.
Ne mnogobrojna, ali respektivna branša srpskih vajara, majstora gline, kamena, drveta i železa, izgubila je njegovim odlaskom kolegu – par excellence!
Ivan Felker rođen je u Nišu 1. februara 1950. godine, u staroj niškoj građanskoj porodici, koja je poznata i danas, u poslednjoj oazi starih Niševljana. I ne, ne misli se ovde na stanovnike živopisnog svrljiškog seoceta, nego su se u putopisnoj književnosti upravo ovom rečju – Niševljani, oslovljavale stare Nišlije u 19. i u prvoj polovini 20. veka.
Iz porodice je poneo u vaspitanju skromnost kao vrlinu, kao nijansu stare građanske etikecije, i talenat kojim se legitimisao u tokovima savremene srpske umetnosti. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 1976. godine, sa odlikom – prosečnom ocenom 9,27; postao je član Udruženja likovnih umetnika Srbije 1978. godine.
Učestvovao je na više grupnih i priredio brojne samostalne izložbe. Ostavio je iza sebe značajan broj vajarskih dela u Srbiji i širom sveta, a za svoj umetnički rad poneo je više priznanja i nagrada.
Palata pravde u Nišu biće mesto na kojem će se, verujemo, zadovoljiti pravda, usled nasilno prekinutog života ovog velikog Niševljana, ispod čijih ruku je nastao dobar deo rekonstruisane plastike, pre poslednje obnove ovog starog niškog zdanja.
I priča se ovde ne završava, jer su njegove zlatne ruke rekonstruisale i elemente stare Pelikanove zgrade na Vili Gorča, u niškoj Obrenovićevoj ulici, kao i grb Kraljevine Jugoslavije na današnjoj zgradi Univerziteta u Nišu.
Stari grb, Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, i danas je pored njegovog ateljea, jer je smatrao da je umetničko delo večno, iznad svakog sistema i epohe!
Ivan Felker je autor skulpture Rad u Mariboru, u Aranđelovcu na simpozijumu Mermer i zvuci vajao je skulpturu Izvor, Dvoglavog orla u Soko Banji, česmu Puž u niškom parku Čair, ali i brojna poprsja u srpskom parku u Klivlendu u Sjedinjenim Američkim Državama, poput Kralja Petra, Stevana Stojanovića Mokranjca, Vuka Stefanovića Karadžića, Mileve Marić, Milutina Milankovića i Nadežde Petrović. Autor je spomen-ploče Milevi Marić Ajnštajn koja je postavljena u Cirihu u Švajcarskoj. Iz značajnog opusa izdvaja se i njegovo delo Srpski vojnik na Mokroj Gori.
Ivan Felker ostavio je iza sebe možda najprepoznatljivije umetničko delo, nesumnjivo brend grada, čiju fotografiju mnogi iz Niša ponesu za uspomenu – vajarsku kompoziciju, bajkovitu scenu razgovora ovejanih Nišlija: likova iz znamenite niške proze „Ivkova slava“ (objavljene 1895. u Srpskom pregledu), lovdžije Kalče i Stevana Sremca, njegovog povesničara. Naravno, i pas Čapa je deo ove scene, koji znatiželjno i zbunjeno sluša Kalčine lovdžijske priče… i sve to dočarano u bronzi majstorskom rukom Ivana Felkera.
Vajari dobro znaju koliko je zahtevno izvesti ovakvu kompoziciju, i zasigurno, po mišljenju struke, to je veliki domet u srpskom vajarstvu.
Spomenik je otkriven 2006. godine na dan Svete Petke, krsne slave gradske opštine Medijana, čije je tadašnje opštinsko veće, na čelu sa predsednikom Dragoslavom Ćirkovićem, omogućilo realizaciju kompozicije, kao i projekat kulturne akcije obeležavanja toponima Starog Niša u Sremčevim delima.
Rad na spomeniku je započet po ideji niškog glumca Mlađe Nedeljkovića, a realizovan je u sklopu građanske inicijative kustosa legata Stevana Sremca i Branka Miljkovića niškog Narodnog muzeja, čijim idejnim konceptom je i uobličen kompletan projekat NIŠ – GRAD OTVORENI MUZEJ: Obeležavanje toponima iz dela Stevana Sremca, te su izvedene i spomen-ploče autora Ivana Felkera: na česmi na Trgu Stevana Sremca na ulazu u Kazandžijsko sokače, sve četiri ploče, zatim ploča na mestu gde je bila niška Sremčeva mehana Marger, i ploča za Ivkovu kuću, gde se slavila čuvena slava Ivka Jorgandžije.
Po gradskom vajarskom opusu, Ivan Felker se svrstao u red znamenitih vajara kojima je Niš bio u srcu i duši: Radeta Stanković, Milovan Krstić, Slavko Miletić, Dragan Nikolić, Aleksandar Šakić, Nikola Antov, Vasja Perevalov, Zvonimir Kostić Palanski (pesnik i vajar), Miroljub Kostić Kole, Vlada Ašanin, Mile Simić i čudesni Nebojša Mitrić, autor spomenika Branku Miljkoviću, princu pesnika.
Negujući baštinu ove tradicije, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša pokrenuće zvaničnu inicijativu da se tokom 2025. godine, kada se bude obeležavalo 170 godina od rođenja Stevana Sremca, postavi i prigodno obeležje, upravo na Trgu Stevana Sremca, u znak sećanja na vajara Ivana Felkera, kao i spomen-ploča na mestu gde se nalazila Kalčina kujundžijska radionica.
Osim ovoga, Društvo će predložiti i postavljanje spomen-ploče u ulici gde je živeo i radio Mihajlo Golubović, književnik i pisac Kalčinih priča, kao i izradu bronzanog portreta zaslužnog Nišlije, konzula, doajena srpskog novinarstva, književnika i nacionalnog radnika za oslobođenje Kosova i Metohije, Todora Stankovića, čiji se očuvani gipsani model, autora Slavka Miletića, čuva u niškom Narodnom muzeju.
IVAN FELKER, umetnička biografija
1. Samostalne izložbe
1980.
Beograd, Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta
1982.
Niš, SALON 77
Niš, IZLOŽBENI SALON EI
Aleksinac, Dom kulture
Zaječar, Narodni muzej
1985.
Leskovac, Dom kulture
2. Grupne izložbe
1977.
Niš, Likovni umetnici Niša
1978.
Zemun, Otvoreni Oktobarski salon
1979.
Beograd, 61. Izložba ULUS-a
Beograd, 30 godina Fakulteta primenjenih umetnosti
Beograd, Majska izložba ULUPUDS-a
Beograd, 20. Oktobarski salon
Rijeka, Jugoslovensko bijenale mladih
Niš, Aprilski susret
Niš, Primenjena umetnost i dizajn
1980.
Beograd, 21. Oktobarski salon
Beograd, Novoprimljeni članovi ULUS-a
Beograd, Majska izložba ULUPUDS-a
Niš, Likovni umetnici Niša
1981.
Beograd, 22. Oktobarski salon
Beograd, 65. Izložba ULUS-a
Beograd, NOB u delima likovnih umetnika Jugoslavije
Kad sam svojevremeno otišao u Beograd nisam to učinio vođen željom da tamo postanem slavan i priznat pisac, što će reći željom koja je u tu čaršiju odvela mnoge domaće subjekte, jer mi tad uopšte na um nije padala tako suluda i pokvarena misao da bih i ja jednog dana mogao završit u književnosti, ali jednom sam se, bazajući Čuburom, neoprezno prepustio mišljenju, ne sluteći da je to početak moje neumitne propasti.
NAPOMENA: Sledi „Istinita pripovijest o jednom dubokom i iskrenom prijateljstvu“ Elisa Bektaša u prevodu sa humskog na srpski jezik.
Jedino što sebi danas mogu ponuditi kao utjehu, i jedino čime mogu laskati svojoj sujeti, jeste to što sam učinio sve da ne postanem slavan i priznat u Beogradu, a i bilo gdje drugo, no bilo je nemoguće izbjeći neumitnu sudbinu koja je htjela da postanem pisac, ali eto ne tužim se i ne kukam jer je u mom sistemu vrijednosti ipak bolje biti pisac, nego biti slavan i priznat.
Ako ništa drugo, pisac uživa veću slobodu i nema nad glavom imperativ da vazda glumi nekakvu veličinu i društveni uzor, niti se mora upinjati da vlastite gadaluke i poganluke predstavi publici kao nekakvu plemenitost, već može jednostavno kazati – da, to su moji gadaluci i poganluci i šta vas boli kurac za to.
Ti počeci mog mišljenja bili su mučni i bolni kao i svaki početak, tim više što ja pojma nisam imao šta mi se dešava i kroz kakve preobražaje prolazim, te sam stoga znao osjećati da mi je čitav nebeski svod na plećima i da od takvog tereta mogu bukvalno nestati. Evo, ovako, samo puc prstima i čovjek nestane i nema ga.
To mišljenje je onda počelo postajati prepreka između mene i drugih pojava u mom životu, kako živih tako i neživih, i što je više vremena prolazilo to su te prepreke postajale sve teže za savlađivanje, a na kraju su to bile dugačke linije eskarpi i kontraeskarpi te kombinovana minska polja velike gustine i dubine.
Zbog svega toga ja sam se počeo odavati samoći, misleći da ću u njoj naći podesno sklonište, ali ta je samoća bila samo razvojna faza u procesu preobražaja u pisca što ja tad nikako nisam mogo znati, iako sam dobro pamtio Ekinovu misao da je poezija u stvari samoća.
A kako dođavola da tu misao povežem sa sobom u tom času, kad tad nisam imao nijednu pjesmu, niti priču napisanu, izuzev jednog soneta iz srednjoškolskih dana, koji mi je služio za kurčenje i razmetanje i koji nije kurcu valjao ko poetsko svjedočanstvo, pa je iz tog razloga taj sonet bio omiljen među košpama.
Jedini ahbab s kojim sam u to svoje beogradsko doba mogao provoditi vrijeme bez osjećanja uzaludnosti i potrošenosti bio je šutljivi i odmjereni gospodin u zrelim godinama koji je živio odmah ispod Kalemegdana. Tačnije, živio je u zoološkom vrtu, i vama sad možda izgleda čudno to da neko živi u zoološkom vrtu, ali eto u njegovom slučaju to ipak nije bilo čudno jer je taj gospodin bio vuk.
Ja inače ne volim zoološke vrtove i smatram ih opominjućim dokazom hinjave ljudske prirode, koja u kavezu vidi problem tek kad nju neko metne u kavez, no jednog sam sunčanog dana ušao u taj zoološki vrt, pojma nemajući zašto, i kao omađijan sam išao sve dok mi nešto iznutra nije reklo da stanem.
A stao sam baš ispred kaveza sa vukom koji je lijeno izašao iz one svoje rupe, udno tog njegovog staništa, pa prišao šipkama i pogledao me pravo u oči, a onda se propeo na zadnje noge i gurnuo prednju šapu kroz šipke ko biva da se rukujemo. To rukovanje označilo je početak jednog, ne toliko dugog, koliko dubokog i iskrenog prijateljstva, i otad sam povremeno znao otići do zoološkog vrta i posjetiti svog prijatelja s kojim sam vodio iskrene i neuvijene razgovore o suštinskim pitanjima.
Vi ćete mene sad pitati kako sam mogao razgovarat s vukom kad ne znam vučji jezik, a to me pitate jer ste već zaboravili šta sam vam kazao na samom početku. A kazao sam vam da sam u to doba počeo misliti, a čovjek koji misli i vuk vazda se mogu razumjeti na način koji će vam odmah postati jasan čim i sami počnete misliti.
Jednog od tih mislećih dana naglo me spopao neobičan i neugodan osjećaj da sam ja u stvari izgubljen usred pustinje i da je sve to oko mene samo fatamorgana. I kao da užas takve pomisli nije bio dovoljan još me spopao i nezemaljski strah da možda ipak nisam u pravu i da to oko mene nije fatamorgana već zapravo java.
Tako rastrgan između izgubljenosti u pustinji i straha da oko mene nema privida sam otišao posjetiti svog ahbaba vuka, koji je odmah shvatio šta me muči pa mi je pružio šapu, a onda je i vrh njuške gurnuo kroz šipke i zagledao se u mene onim svojim očima, koje su nekim čudom uspjele ostati na slobodi, za razliku od ostatka njegovog tijela, pa mi je ovako kazao:
– Nemoj mi se tu prenemagati već izdrži muški taj teret za koji si sam kriv. Da nisi bio neoprezan ne bi te mišljenje zaskočilo i bio bi odgovoran i razuman građanin koji ne razgovara sa divljim zvijerima. A ako misliš da je tebi teško onda se zapitaj kako je meni. Kao da nije dovoljno to što su me metnuli u ovaj kavez, već je taj kavez morao biti baš u Beogradu, pa svaki dan moram gledati ovu neodgojenu žgepčad što se krevelji, i koja će sebe smatrati vrijednima, mada nikad nisu ulovili srndaća u planini, niti su zavijali na pun mjesec, ali će zato zavijati na sve oko sebe, počev od parova na ponudi kladionice pa do komšija.
Misliš da je meni lako što ja moram biti u ovom kavezu, mada bi oni sa svojim zavijanjem bili znatno zanimljiviji za normalne posjetioce ovog vrta, ali onda se podsjetim, ta otkud ovdje normalni posjetioci. Eno pogledaj ono bublavo žgepče što mu mater upravo govori da je njeno pametno zlato.
Mali kreten već sad zna za koga navija i to će znanje biti jedino koje će imati tokom čitavog svog života, kog će provesti ubijeđen da zna sve o sebi, i tek će na samrtnoj postelji shvatiti da je sve bilo laž, i da je možda i ta smrt koja mu prilazi laž, a najgore će mu biti kad pomisli da je laž i to što mu sin govori da je njegov klub dobio utakmicu tog dana.
Znaš li koliko ja takvih sudbina ovdje vidim svakog dana? Znaš li koliko je ponižavajuće gledati svježu hranu kako se smuca ovuda i krevelji se životinjama baš kao da životinje ne znaju ko su, a ovi što se krevelje kao da znaju za sebe ko su?
Ti si tek počeo misliti i barem se možeš nadati da ćeš jednom dočekati svoju propast i postati pisac, a onda se više nećeš morati mučiti sa dvojbama i slutnjama koje te sad muče jer su pisci ljudska govna koja uvijek nađu načina da sebe opravdaju pred sobom samima, a ja ću zauvijek ostati vuk što je inače jedna divna stvar, ali u mom slučaju je nepodnošljiva jer sam ja vuk u kavezu.
A kakve sam sreće još ću dočekati da budem vuk zatočen u zemlji kojom vlada vučić. Vi ljudi ste možda i navikli da vam vladaju najgori među vama, ali kod nas životinja se zna neki red i jedino gdje taj red ne postoji to je u ovim zoološkim vrtovima koji su plod vašeg bolesnog i izopačenog doživljaja pojma reda.
– Ako su čeljadi tako beznadežan slučaj, upitah svog ahbaba, kako to da onda pričaš sa mnom?
– Ti si drugačiji, odgovori vuk, u tebi ima nešto vučje i divlje. I koliko god pokušavao to zatomiti vazda će naći načina da izbije na površinu, makar samo u vidu bljeska u očima. Zato će druga čeljad za tebe vazda govoriti da si lud i mahnit, ali nemoj da te to pogađa jer mufloni ne mogu drugačije protumačiti to što izbija iz tebe.
– Hvala ti na ovim riječima, rekoh mu ganut, ohrabrio si me njima.
– Nemoj se pretjerano uzoholiti, opomenu me moj prijatelj, tačno je da u tebi ima nešto vučje, ali otiđi do onog dolje kaveza sa šimpanzama pa će ti i one reći da u tebi ima nešto majmunsko i to će takođe biti istina.
Snažan proljetni pljusak sa grmljavinom naglo je prekinuo taj razgovor između mene i mog ahbaba vuka, a poslije toga smo se vidjeli još nekoliko puta i vodili manje dramatične razgovore. Onda se završio moj boravak u Beogradu, za kog ni dan danas ne znam da li je bio priviđenje u pustinji ili je bio stvarnost što je još užasnija mogućnost, no ne za mene, koji više nisam tamo, već za Beograd.
Prolazile su godine, a ja sam sve rjeđe i rjeđe pomišljao na svog šutljivog i gospodstvenog prijatelja vuka i na važne razgovore što smo ih vodili pred njegovim kavezom u kalemegdanskom zoološkom vrtu. Danas više ne znam ni da li je moj prijatelj još uvijek živ niti se želim raspitivati o tome.
No nedavno sam ga se sjetio kad sam čitav jedan dan potrošio na razmišljanje o stvarnosti koja me ovdje okružuje, a nakon što sam razmišljanje priveo kraju – naglas sam se obratio svom dragom prijatelju, nadajući se da će me on ipak čuti jer vukovi imaju čudne sposobnosti, pa i tu da čuju ono što je izgovoreno daleko od njih. A rekao sam mu ovo:
– Kad si mi govorio o muci svog zatočenja u kavezu ja sam ti vjerovao, dragi moj prijatelju, ali tek te danas odista razumijem. Danas i sam u iskustvu nosim to stanje zatočenja, dok oko mene hodaju kreature koje kroz život nose samo jedno pouzdano znanje i to ono o klubu za koji navijaju. To što me nisu metnuli u kavez kao tebe ne čini nikakvu razliku jer me samo nisu metnuli u kavez od čeličnih šipki.
Danas se kavezi prave i od riječi, dragi moj prijatelju. Znaj da se radujem ponovnom susretu pa makar to bio samo susret bljeskova ludila iz naših očiju gore među sazviježđima ili susret naših davnih zavijanja na mjesec koja još uvijek jašu gorske vjetrove i jahaće ih do kraja vremena.
Kurt Kobejn, osnivač i frontmen kultne muzičke grupe Nirvana, napustio je naš svet 5. aprila 1994. godine. i ušao u nesrećni klub dvadeset sedam. Za razliku od mnogih pokojnih muzičara koje volim, Kobejn je bio moj savremenik.
Najbolji Nirvanin album In Utero izašao je 1993. godine. Išao sam u prvi razred. Kad sam odrastao i „sprijateljio“ se sa Kobejnom, shvatio sam kako sam mnoge spotove njegovog benda video milion puta na televiziji, a nekih se i plašio (Heart-shaped box), ali mi u to vreme, naravno, to ništa nije značilo. Nirvana je uvek bila u mojoj blizini.
Za vreme zimskog raspusta 1996. godine, u goste mi je došao brat od tetke. Gledali smo filmove, igrali igrice, slušali muziku na velikom muzičkom uređaju. Grandž uglavnom. Najdraža kaseta nam je bila Nirvanin akustični koncert MTV Unplugged in New York. Znali smo da je slušamo do duboko u noć. Ta lepa muzika, puna sete, tuge i sreće u isto vreme, uvukla se u naša srca, a da toga nismo ni bili svesni. Tako je zvanično počelo moje druženje sa Nirvanom.
Rasli smo i menjali se, prašina zaborava prekrila je u potpunosti taj divni, divni koncert. U vreme kada se pojavio spot za Nirvaninu dotad neobjavljenu pesmu You Know You’re Right, 2002. godine, već sam bio u kolicima – slomljen, ljut i besan. Bila je to poslednja pesma koju je Nirvana snimila. U njoj je sve prštalo od besa i očaja, i sva ta bol koja se izlivala iz Kobejnovog glasa privukla me je k sebi i zauvek me kupila. I mene i milione nesigurnih i nesrećnih mladih ljudi.
Setio sam se onog akustičnog koncerta i Kobejnovog „zavijanja“ usred noći. Želeo sam da što pre dođem do svih Nirvaninih pesama, a naročito do You Know You’re Right. Za ovo prvo sam se lako snašao (kupio sam bugarski CD sa svim albumima – na omotu su članovi benda u božićnim džemperima). Za ovo drugo… i ne baš. Internet je tada bio jako spor, nije bilo Jutjuba, Spotifaja i ostalih čuda, pa sam do pesme došao zahvaljujući programu Mirc.
Tu sam upoznao bubnjara jednog benda koji je nekim čudom imao pesmu. Sećam se, visio sam za kompjuterom od jedanaest uveče do četiri ujutru, sve dok se pesma nije skinula. Tako se moje druženje sa Nirvanom nastavilo. Prošlo je mnogo vremena od tada. Porazio sam mnoge tuge, komplekse i nesigurnosti i ostavio ih zauvek za sobom. Na putu do pobede, naučio sam sve Nirvanine pesme i upoznao Kobejna kroz njegovu umetnost. Naučio sam i to koliko je važno i isceljujuće pretočiti bol u bilo koji vid umetnosti.
Kobejnu, mom dragom prijatelju, zahvalio sam se dva puta – pesmom i pričom. Proza nije moj teren, priču sam napisao gotovo stidljivo, u rukavicama još 2017. godine. Odavno sam imao na umu da je uredim i popravim, ali sam taj „posao“ uporno odlagao. Shvatio sam da je tridesetogodišnjica njegovog odlaska pravi trenutak da to učinim, kako bih mu se još jednom zahvalio za sve.
Otud i ova stara-nova priča pred vama. Tako će moje druženje sa Nirvanom trajati zauvek.
DRUGO SUNCE
Majk je pokušavao da se probije kroz maglu. U daljini su se nazirali obrisi nečega što je podsećalo na fabriku. Fabrike su ga uvek činile depresivnim. Osetio je kako mu se splin zavlači pod kožu. Odnekud se čulo zavijanje psa, uz pratnju tužnih akorda. Zvukovi su rasterali maglu i razbili mu san. Okrenuo se na drugu stranu i ugledao plavokosog mladića kako pevuši nešto i prebira po žicama stare gitare. Mladić je podigao glavu prema njemu i nasmešio se. Imao je bistre plave oči.
– Mora da sanjam – rekao je Majk, zureći u neobičnog posetioca.
– Ne bih rekao – odgovorio je gost kroz blagi smešak.
– Ili sanjam ili sam lud – uzvratio je Majk.
– Ni jedno, ni drugo, brate.
– Ma da, frontmen Nirvane mi došao u goste. I nisam lud – rekao je zbunjeno.
– Da. I da. Došao sam zbog tebe – Kurt Kobejn se osmehnuo još jače.
– Tvoje pesme.
– Mnogo ti znače i spasile su te. Sve znam.
– Naravno da znaš kad si plod moje mašte.
– I meni bi bilo lakše da je tako – odgovorio je pomalo neveselo Kobejn.
– Kako to misliš?
– Ovde sam po zadatku.
– Stani, molim te. Bio ti stvaran ili ne, ja moram da popijem kafu – rekao je Majk na putu do šporeta. – Da skuvam i tebi, ako ne ispariš u međuvremenu? – dodao je uz smeh.
– Dobar sam, dosta mi je droge za sva vremena – nasmejao se gost, a zatim se ponovo latio gitare.
Topli, setni zvuci ispunili su sobu. Niz Majkov desni obraz skliznula je suza. Okrenuo se u stranu i obrisao je jednim brzim pokretom ruke. Uzeo je šoljicu vrele kafe i uputio se ka stolu, ne skidajući pogled sa Kobejna. Srknuo je gutljaj, a zatim spustio šoljicu na sto. Pesma mu je zvučala poznato.
– Šta to slušam?
– Ekskluzivu, dobri moj – Kobejn je odložio gitaru.
– Čoveče, ovo zvuči kao da dolazi iz univerzuma u kojem ta prokleta puška nikad nije opalila!
– Nema drugih univerzuma. Postoji samo drugo sunce. Odatle i dolazim. Zbog tebe.
Majk ga je posmatrao u čudu.
– Tamo je toliko pesama koje nikad nisi čuo i sve je večno živo, a stvaraš kad god poželiš!
– Mašta galopira kad gubiš razum – rekao je u neverici Majk.
– A to sunce. – nastavio je Kobejn – Može da naškodi samo zlim duhovima. Čim pandrknu i krenu ovamo – sunce ih sprži. A mi, nesrećni. Mi ovde popravljamo duh. I pomažemo drugima. Evo, tebi, na primer – rekao je, pokazujući prema Majku.
– Meni nema pomoći.
– Tu se varaš. Zadatak nesrećnih duhova je da prate slične sebi i da, s vremena na vreme, ponude nekom duhu da krene sa njima, ako je umoran od svega.
– Šta je zadatak srećnih?
– Jesi li ti srećan, dobri moj?
– Nisam.
– Onda me ne pitaj ništa o njima sad. Upoznaćeš ih, pa pričajte koliko hoćete.
Glavno pitanje je: Hoćeš li poći sa mnom ili ćeš ostati da se boriš?
– Ostaću da se borim.
– Obojica su prasnula u smeh.
– Idemo?
– Idemo.
Drugo sunce ih je čekalo.
Petog aprila 2024. godine navršava se trideset godina od odlaska Kurta Kobejna
Stojeći ovde, pred spomenikom jednog Branka, na brdu koje je tek u njegovim pesmama dobilo svoje istinsko ime, prizivam duboku pesničku senku jednog drugog Branka. U tim ogledalima u kojima nestaje fizika doba i sredina, beskrajno se umnožavajući jedan u drugome, stoje dva Branka, blistajući hladnim plamenom pesničkog jezika i ukazujući na tanane i zaumne životne i književne paralele.
Tako nestaju sve razlike koje dele jednog Branka koji je pisao sredinom prošlog veka u jednoj carskoj provinciji i drugog Branka koji je pisao u drugoj polovini našeg veka u jednoj svetskoj provinciji.
Stojeći ovde pred jednim Brankom, prizivam drugog Branka, kao što bih i u Nišu, pred onim drugim Brankom, prizivao večne stihove autora „Đačkog rastanka“. Nalazim se pred vrtoglavim paralelama čiji mi smisao izmiče upravo onako kako uvek izmiče smisao prave, iskonske poezije, ili „sve vidljivo je đavo“, kazujući time da je u nevidljivom, skrivenom i nedohvatnom skrivena utopija ljudskog koja je ponajmanje pesnička, a ponajviše orfejska, utopija onih koji svojim pevanjem prisvajaju dar nedostupan smrtnima: dar besmrtnosti.
Čudne su to paralele: životi dva Branka ugasili su se u približno istim godinama, negde na granici mladosti i zrelog doba, obojica su ispevali strasno mnogo poezije, imali istančan i dalekosežan odnos prema vlastitom jeziku, pevali su sa punom svešću o njemu kao izvornoj kući poezije, obojica su slavili univerzalnu ljubav, znajući da je Reč isto što i Ljubav, isto kao i Biće, obojica su pisali iz žeđi za životom, iz iskonskog životnog libida, ali su i obojica pisali stihove u kojima je tamno zagušljivo krilo smrti i tragičnih naslućivanja dovelo do vrhunskog poetskog krika. „Kad mlidijah umreti“ ili „onaj ko peva ne zna je li to ljubav ili smrt“.
I tako, govoreći o dva Branka, zapravo govorim o jednom Orfeju. Sa Stražilova ili iz Zaplanja, svejedno. Stihovi koji će i nas i njih same nadživeti su na ovom mestu posvuda oko nas. Jer priroda je hram, i to su dva Branka znala. A u hramu je pristojno govoriti samo molitve ili himne, što orfejska poezija dva Branka i jeste.
Govor na dodeli nagrade Pečat varoši sremskokarlovačke za zbirku poezije Četiri doba, 9. septembra 2000. godine.
Izvor: Politika, 23.septembra 2000. godine
Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: Goran STANKOVIĆ
Da odmah otklonim svaku sumnju o tome kako pristupiti ovom tekstu. On je impresija, dobronamerni bratski savet i više nego zaslužena blagodarnica. Nije niti skerlićevska, niti bogdanpopovićevska kritika, ona od koje se ježe savremeni pisci što Đorđe Matić nesumnjivo u isto vreme i jeste i nije. Njegova savremenost, odmereno sidri u dubokim morima arhaičnog. Gde su skupa i Njegoš i Krleža. I Vetranović i Crijević. A ponajviše Crnjanski.
Fluidan, kao i njegova proza koja vešto pleše po ivici sečiva što se poezijom zove.
Jevanđelski rečeno, jezikom religije koju Matić s pravom smatra intimnim činom, pazimo…
JEZIK “RODA MOGA“ KAO KNJIŽEVNI NADLIK
Ako neko hoće da shvati zašto Srbi, hrvatski jezik često zovu srpskim, neka čita Matića. Ako neko hoće da shvati zbog čega Hrvati, hrvatski jezik zovu hrvatskim, neka čita Matića. Nema boljeg čuvara srpskog u hrvatskom, kao ni nenametljivijeg čuvara hrvatskog jezika, onog od Vuka rođenog, preko Broza do Kreleže klesanog, od Matića. Deluje da se, kada je reč o Matićevom jeziku, sva kritika usijala od tvrdnji da on piše visokim stilom. Bio bih slobodan da kažem da u tome nema ničega pretencioznog, iako se tako nešto može zaključiti kada se čovek lati kritike, pre nego njegove proze.
Jezik književnosti, književnoumetnički štimung, to je ono čime Matić baš vešto barata.
Jezik dorečenosti.
Kao da se u svim tim odisejevskim zanosima, u apatridskoj nostalgiji, Matić uželeo svih reči svojih naroda. Njegova nasušna potreba da se vraća panslovenskom principu, onog zajedničkog prajezika, čini da od kulturne heterogenosti Srba, Hrvata i ostalih plemena, nanovo veze nadslovenski goblen. I utoliko je njegov jezik, a i njegova književnost moćnija.
Kada kao dete ne želiš da pričaš, kako ne bi potrošio sve reči, on je u tuđini ćutao. Pa u lirskom romanu udario kontru, hoteći da ispriča sve one reči na kojima je tako dugo ćutao. Da ih se podseti. Nikada nisam video da neko više reči na svom jeziku želi da kaže. Valjda da proveri da ih nije zaboravio.
Njegov jezik doslovce ima karakterizaciju. Kao književni lik. Metaforičku karakterizaciju. Slovensku potrebu da sam sebe podcrta. Te su jezičke didaskalije nekada prepune apozicija, a nekada barokno prebojene „svijetlozelenim, tamnomodrim i pravokutnim“. Što bi mu neko možda i zamerio. Ja, zasigurno, ne.
Kako god, vidi se da je reči koje je dugo skrivao u koricama, Matić izvukao nezarđale, sa željom da osvoji sav onaj iskonski književni prostor koji je preostao, poput ostrva, u morima žanrova.
SEVER-JUG, PA OPET SEVER
Matićeva se emotivna, poetska, i romaneskna transverzala proteže pravcem sever-jug, ili bolje rečeno jug-sever, ako posmatramo hronološki lutanja njegovog lirskog subjekta, koji se igrom proznih okolnosti zove književnim likom.
U tim presecanjima proživljenih i izmaštanih paralela i meridijana, kala i kontrada stari se slovenski bogovi katkad obračunavaju sa unipolarnim htonskim bićima obučenim u mantije ili sa kipama na glavi.
I tu gde se stari bogovi i novi njihovi identiteti sreću, leluja njegova Maša Koen, Matićeva “Jelena koje nema“ ili već ko zna koja, koje je sigurno bilo.
Takva se književnost, duboko proživljena, jednostavno ne može odglumiti.
Oseća se u njegovim lutanjima Rim-Amsterdam i sav splin koji je sa sobom kao bagaž vukao Čarnojević, ali i neka suluda nada sa kojom Štulić kreće u Vijenu, da pronađe djevu. Ti literarni reljefni premazi, gotovo kao kod Šumanovićevog “Bara u Parizu“ u Matićevoj se knjizi mogu rukom opipati.
Zveče odnekud verige o kojima pripoveda Ljuba Nenadović u „Pismima iz Italije“, sve nekako uvaljane u bluz i u onu čudesnu piskavu nit Četa Bejkera, koji je u istom tom Amsterdamu i skončao.
Odavno me, zaista odavno, tako dobro nije dotakao spoj svih ovom svetu poznatih umetnosti u jednom delu, koje se pukim slučajem naziva književnim. Iako je u njemu više muzika i pitura nego po koncertima i muzejima savremenih umetnosti.
Kako čovek, raspolućen od tolikih potreba da napusti sebe, može da o nostalgiji kaže, možda najlepšu rečenicu u meni dostupnoj savremenoj književnosti?
„Rodni je grad, pokretna elegija, žalobna bolna pjesma nad neodživljenim vremenom u njemu“
SOUNDRTRACK OD BOŽUROVA DO FUNNY VALENTINE
Ova knjiga se, kao što sam pomenuo, ne doživljava samo jednim čulom.
Možda pre nego ijednim drugim čulom, knjiga je to koja se sluša.
Nisu to postmodernistički folovi, hiperlinkovana stvarnost koju živimo, već prevaziđeni postmodernizam u jednoj meri restartovan na antiku. Kao nekakva muzička neorenesansa.
Da književnost ne mora da bude linearna, demonstrirali su Crnjanski i Nastasijević, u modernom pre modernog, a Đorđe sada kao medijum šeta svog pripovedača po tuđim aurama i mislima.
Ne mora sve što se literarno kalemi na džez da bude biopik. Nešto jednostavno može da bude „Whiplash“ u književnosti.
Ova je knjiga utoliko bolja jer nema zaludne potrebe da se luta Jesenjinovim stopama, ugaženim strnjikama i žitnim poljima, tamo gde gradovi mirišu na mačju mokraću i raskvašeni asfalt.
To i Matićev lik pamti. Ne miris lipe. Nego prijatan smrad gradskih ulica. I zato mu verujem.
Siguran sam da se inspiracija za naziv ove knjige baš i krije u pečalbarskim poslovima pod svetlima neonske hale, među poštanskim markama, gde se poput razglednice sa letovanja koje se nikada ne završava, negde sramežljivo nametnula fraza “Niotkuda s ljubavlju“.
Zato što je cela kao da pripada nekom drugom, zaboravljenom svetu.
Gde je u redu biti luckast kao Tin Ujević.
Gde su pesnici gospoda i vitezovi.
Zato je niotkuda.
Jer je odsvakud.
Svakom bliska i poznata.
A tako univerzalno ničija.
A da je s ljubavlju – dovoljno je samo pogledati u čarobno plavetno oko Maše Ko(r)en, koju da biste upoznali morate da potražite među stranicama Matićevog prvenca.
Đorđe Matić – Foto: Ivo Cagalj/Pixell
SPARING PARTNER MEĐU LIKOVIMA – TO SVAKAKO MOŽE BOLJE
Zanesu se stvaraoci u pravljenju lika iz „Ich forme“ da nekada zaborave na karakterizaciju likova koji čine atmosferu dramatičnijom.
Ako je ovoj knjizi potrebno tražiti manu,(a vratimo se na početak da ovo nije kritika, već bratski savet) onda se ta mana sigurno krije u liku Kneza, koji je beskrajno simpatičan, ali čiji se lik ponekad gradi kao pasivna kontrateža glavnom liku, kako bi u nekoj meri on intelektualno izdominirao. Kao nekakav džak za udaranje ili pak hromi sparing partner.
Da baš ne zna ko je Jurij Gagarin ili šta je nominativ, a šta vokativ, ne čini mi se verovatnim.
A upravo to pravi dobar temelj onim pravim kritičarima koji pišući o Matiću u superlativu karikiraju njegov beskrajni jezički potencijal.
Takvi stilski slepi rukavci, ipak nisu najpotrebniji, jer intelekt se nazire i bez toga.
Ova je knjiga, (last but not least) kao da je Čet Bejker ustao iz groba i snimio novi album. Jedna od onih koje nema potrebe čitati sporo, kako bi se kraj odgodio. Ona se drukčije i ne može čitati, do sa punom pažnjom i svih pet i više čula.
Izvor: Kumulonimbus.me
Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: Nikola MARKOVIĆ
Politika privatnosti
Da bismo vam obezbedili najbolje korisničko iskustvo, ovaj portal koristi takozvane kolačiće (cookies) – tehnologiju za čuvanje i pristup informacijama na uređaju sa kojeg pristupate sadržaju. Vaša saglasnost omogućava sistemu da automatski obrađuje određene podatke. Nedavanje ili povlačenje saglasnosti neće uticati na osnovne funkcionalnosti portala. Međutim, pojedini sadržaji, kao što su slike ili izgled stranice, mogu biti delimično ograničeni, u zavisnosti od vašeg izbora pisma ili postavki pregledača.
Časopis Gledišta zadržava sva autorska prava na svoje sadržaje – tekstualne, vizuelne, zvučne materijale, kao i na baze podataka i programski kod. Svako neovlašćeno kopiranje, umnožavanje, deljenje ili korišćenje bilo kog dela ovog portala bez izričite dozvole vlasnika autorskih prava predstavlja kršenje zakona i podleže odgovarajućim pravnim posledicama.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za kreiranje korisničkih profila radi slanja oglasa, ili za praćenje korisnika na veb-sajtu ili na više veb-sajtova u slične marketinške svrhe. Međutim, ne pokrećemo reklamne kampanje.
