„Nikada ne slikam snove. Slikam sopstvenu stvarnost.” Frida Kalo
Gledam Fridin autoportret – onaj sa trnovom ogrlicom, gde krv curi, a oči gore. To zaista nije samo slika – to je doslovno ispovest bez reči. Kad gledam njene oči na platnu, one ne traže sažaljenje, već priznanje: „Vidi me. Ovo sam ja.” Njena umetnost nije bila beg od stvarnosti, kao kod mnogih prethodnika, nego njeno prožimanje do kostiju. Svaki potez četkice bio je gest otpora: „Ako moje telo mora da bude rana, ja ću tu ranu pretvoriti u umetnost.”
Frida Kalo (1907–1954) – Autoportret sa ogrlicom od trnja
UVOD: TELO KAO POEZIJA O KRHKOSTI
Naše krhko telo nije samo biološko, već je duhovno, pa moglo bi se reći i poetsko. Telo nije samo (do)nosilac bola, nego i njegov svedok; nije samo ljuska ili oklop u kojoj smo zarobljeni, već i pergament po kojem pišemo. Ponekad, umesto da nestane, telo uprkos svemu postane metafora postojanja, sećanja, otpora, našeg glasa. Takvo je bilo telo Fride Kalo: ranjeno, prkosno, prenaglašeno, simbolično. Telo koje je istovremeno i platno i poruka, i pozornica i politička platforma. Ono nije bilo utočište – bilo je bojno polje.
Frida nije tražila saosećanje. Ona ga je drobila u pigment, demistifikovala i rašivala pred pogledima sveta. Svoju bol nije zatvorila u intimu spavaće sobe, već je raznela pod reflektorima umetnosti. Svako koga susretne njena slika nije više posmatrač, nego saučesnik – prinuđen da se ogleda u njenoj ranjenosti. Jer ona je znala to što je Virdžinija Vulf intuitivno pisala, a Franc Kafka sanjao: telo nije samo nešto što nosimo kroz život, nego ono što nas izdaje i, upravo time, otkriva.
PROLOG: OGLEDALO KOJE NIJE MOGLO DA LAŽE
Frida Kalo (1907–1954) rođena je i odrastala je južnoj četvrti Kojoakana, kad se u Meksiku, iscrpljenim revolucijom, tražio novi glas. Sa osamnaest godina, sudar tramvaja polaže je na bolnički krevet kao na žrtvenik. Šipka iz vozila joj probija karlicu kao nekakvo antičko koplje, a vrisak postaje preki zvuk na početku života. U mesecima njene nepomičnosti ogromne freske njenog muža Dijega zasijaće tek kasnije; za sada, postoji samo staklo ogledala na plafonu i kutija boja koja će zameniti venu. Iz tog kreveta, bol dobija glas.
Jednom je zapisala reči: „Doktorima dugujem ožiljke, a sebi oživljavanje tih ožiljaka.” Njeno lice, strogo, bez šminke, obrva koje se dodiruju kao dvostruka granica, postaje ikona prkosa. Metalne šipke, gvozdene stege, napukla kičma i otvoreni toraks na slikama poput „Slomljeni trup” (1944) i „Bez nade” (1945) nisu samo svedočanstvo jednog tela u agoniji – to je rečnik otpora. Ne samo žene, već ljudskog bića koje ne pristaje na poraz, čak ni kada ga bol ucenjuje svaki dan.
SLOMLJENI STUB KAO ANTI‑IKONA: SVETLOSTUTELU, ANEUBEGU
U odnosu na prethodne eseje ovog ciklusa – o Kafki, Dostojevskom i Virdžiniji Vulf – Frida donosi novu dimenziju: fizičku dramu kao izvor simboličkog jezika. Dok je kod Kafke telo nestabilno, birokratski redukovano, a kod Vulfove u magli talasa svesti, kod Fride telo postaje centralna tačka iskustva. Njeno „ja” nije ideja, nego rana; nije metafora, ono je bol.
I tu leži paradoks: što je više stradala, to je više sijala svetlošću. Njene slike nisu mračne – u njima ima boje, crveno‑karminske, zemljano‑meksičke, smaragdno‑ludačke. Ona slika bol, ali ne kao kukanje, već kao čin samosvesti. Njena umetnost nas ne raznežuje, ona nas budi: „Evome. Ovakoizgledapreživljavanje.”
SLIKA KAO ISPOVEST: TELO KAO HRAM I RATIŠTE
Fridin prkos nije bio samo ličan – bio je i političan. U vreme kada se Evropejci klanjaju „etnografskoj egzotici”, ona svoj Meksiko nosi u haljinama Tehuana, u lobanjama Dia de Murtos, u trešnja‑crveno usnama i zelenim kaktusima u pozadini. Njeno telo postaje demokratski mural, ali i krik protiv patrijarhalnih klišea. Freska njenog muža Dijega na zidovima Palate pravde napokon ima grandioznu veličinu; Fridin autoportret ima istinu.
Ona slika fetuse, krv, kičmu, alate, oluje, usamljenost, ali i ljubav. Strast. Erotiku. Međutim, ne pruža zavodljivost; telo nije predmet, ono je svedok. Njen pogled ne poziva gledaoca da joj sudi, nego da se prvo sam sa sobom preispita. Umetnost nije ogledalo – ona je rendgen.
FRIDA U NAŠEM VREMENU: INSTAGRAM VS. ISTINITA RANA
U svetu filtera, algoritama i simulirane „savršene kože”, Frida Kalo pojavljuje se kao anti‑influenser, kao kvar u matrici. Na Instagramu „rane” postoje samo kao pastelni haštag #selfcare; krv je retuširana ružičastim gradijentom. Frida, međutim, ne daje filter – ona daje suzu krupnog plana. Ako danas objavite njene slike, algoritam će ih možda čak zabraniti zbog „uznemirujućeg sadržaja”. Ali upravo je ta uznemirenost lek protiv anestezirane stvarnosti.
Kada gledam njen „Autoportret sa ogrlicom od trnja” na ekranu mobilnog, pikseli bola prekriveni su obaveštenjima o popustima, lajkovima, kućnim biljkama koje halapljivo rastu u storijima. Frida se tu pojavljuje kao podsetnik da je telo mesto gde se istina ubada u kožu, a ne u ikonografiju profila.
Korporativni „badi‑pozitiviti” pokret ponekad neprimetno zahteva novu normu savršene „samoprihvaćenosti”: fotografiju koja izgleda kao da je snimljena bez šminke, ali pod uglom koji laska. Frida nudi nešto radikalnije – diskomfor. Njeni ožiljci nisu potpisani svetlucavim slovima, već su otvoreni i pulsiraju. Ona nas poziva da prihvatimo ne‑savršenost ne kao estetski trend, nego kao etičku obavezu – srpskim rečeno: da se ne lažemo.
Šta bi Frida uradila da ima smart telefon? Možda bi, poput svojih drugova nadrealista, ispisala kameru krvlju i rekla: „Sad zumiraj!” Njena svetlost bi verovatno blesnula u IG Live‑u bez filtera, gde bi bol konačno dobio story sa trajanjem dužim od 24 časa – trajanje koje ne nestaje, već grize.
EPILOG: KAD SVETLOST SIJA KROZ RANE
Frida ostaje u senci, kao i većina likova ovog ciklusa – ali to nije senka zaborava, to je senka dubine. Iz nje izvire svetlost, ne takva koja baca sjaj, nego ona koja osvetljava rane. Ta svetlost nije spoljašnja: kao kod Dostojevskog, ona je unutra; kao kod Virdžinije Vulf, ispod talasa; kao kod Kafke, u apsurdu; eto je kod Fride – u telu.
I kad kažemo „svetlost”, priznajemo bol kapilaru smisla. Reče mi jednom pravoslavni monah: „Čovek je svetac ukoliko svetli kroz svoja oštećenja.” Fridino telo, ispisano linijama metala i tragova šava, postaje freska preživljavanja.
Zato, kad kreneš da zatvoriš ovaj tab, da ugasiš ekran, a bol u tvom vratu te podseti da si od krvi, kosti i sumnje – seti se Fride. Ona nam ostavlja jednu jednostavnu poruku, možda najkonkretniju umetničku zapovest 20. veka: „Ne okreći glavu.” Jer svetlost, ponekad, zaista najjače isijava – iz rana.
Šesti nastavak kolumne Esej iz senke
Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Miloš Đ. Vidaković: „SENKA BEZ NADE – KAFKA IZMEĐU BIROKRATIJE I APSURDA”
Utihnuo je jedan klavir. I to kakav klavir – od onih modela koje je teško i zamisliti. Otišao je u večnost pijanista koji je muziku svirao kao što se izgovara molitva – tiho i duboko iskreno. Kompozitor Matija Dedić iznenada je preminuo 8. juna u Zagrebu u 53. godini.
Za nešto više od pola veka života ostvario je nimalo lak zadatak da ostavi zaista dubok trag u muzici. Ali sada se čini da je najveći trag možda upravo u tišini posle – u onome što ostaje kada zvuka više nema. U praznini između tonova, u uzdahu koji sledi nakon poslednjeg akorda, u duši slušalaca koje je svojim majstorstvom dotakao.
Matija Dedić bio je jedan od onih muzičara koji nisu svirali radi publike, već radi istine. Svirao je kao da traži nešto izgubljeno, nešto što se ne može izgovoriti, ali se može naslutiti kroz boju tona, kroz vibraciju klavira, kroz pauzu koja boli više od zvuka.
Ta muzika je dolazila kao uteha, kao poziv na unutrašnje slušanje, kao svetlost. Iako je rođen u porodici muzičara, kao sin velikana Arsena Dedića i Gabi Novak, Matija je svoj put utiskivao pažljivo, ponosno i samosvojno. Izgradio je zvuk koji se pamti, koji ostaje.
Ostavio je za sobom albume, koncerte, saradnje, svetske scene, festivale, nagrade. Ali sada, u trenutku kad ga više nema među nama, dok putuje večnosti, vlada samo njegova tišina, minutima ćutanja posle iznenadne vesti. Ta i strašna i blagoslovena tišina u kojoj se javljaju sećanja: jedan akord trenutaka, jedna prašnjava ploča Kita Džereta, jedna molitva, i od svile i suza.
Njegovo muzičko stvaralaštvo bilo je prožeto dubokim emocijama, erudicijom i poštenjem. Kombinujući sviranje klasične muzike, džez i improvizaciju, Matija je uspeo da stvori prepoznatljiv zvuk koji nije imitirao – već svedočio. Upamtićemo ga po interpretacijama koje nisu bile puka izvođenja, već umetničke ispovesti. Njegovi albumi, posebno „Matija svira Arsena“, predstavljaju ne samo omaž ocu, već i hrabru umetničku samospoznaju.
U vremenu površnosti, on je bio dubina. U vremenu buke, bio je tišina. U vremenu brzine, on je bio predah – i to onaj nužni, koji nas vraća sebi. Smirenost njegove scenske pojave, odmerenost u komunikaciji sa publikom i koncentracija u izvođenju svedočili su o vrhunskom umetniku koji je znao da je tišina sastavni deo muzike. Kao da je svaku notu postavljao sa svešću da je poslednja.
Ovo je tišina koju će osetiti svi koji su ga ikada slušali.
Hvala, Matija, za sve što si ostavio iza sebe. I za ono što će tek stizati – iz sećanja, sa zapisa, i iz dubine duše: „Svaka prava muzika je oproštaj.“
„Misterijo svetlosti, od kad si me prožela – rastem diveći se večnoj lepoti koju mi dopuštaš da vidim.” Pol Gogen
Ovu Gogenovu rečenicu sam prvi put pročitao u jednoj zaboravljenoj knjizi kod trgovca starim knjigama na Zelenom vencu u Beogradu, dok sam čekao baš jedan kojeg nema, od hiljade autobusa koji su tuda prolazili.
List je bio oštećen, slova bleda, ali ovaj red me je zaustavio. Svetlost – tako jednostavna stvar, a ipak toliko nedokučiva. Ne samo da nam omogućava da vidimo, već i da osetimo svet. Ona je svuda i nigde, opipljiva i nedostižna, naučna činjenica i poetski san.
Ovaj esej je moj pokušaj da istražim tu misteriju svetlosti – njenu moć da te transformiše, da te uzdiže, da ti otkrije lepotu koju često, u žurbi, previdiš. Nije samo filozofsko razmišljanje; to je i moj lični dnevnik susreta sa svetlošću – u umetnosti, u prirodi, u trenucima kad sam najmanje očekivao njenu prisutnost. Kroz Gogenovu viziju, kroz prizmu kulture, nauke i ličnog iskustva, svetlost je postala ne samo ono što vidim, već i ono što jesam.
Pol Gogen – Autoportret (1888) sa portretom Emila Bernara (u ulozi Žana Valžana, protagoniste „Jadnika”) u pozadini, za Vinsenta Van Goga
SVETLOST KOJA RAĐA I UBIJA
Gogen je govorio o svetlosti kao o otkrovenju, ali znao je i njenu okrutnost. Na Tahitiju, pod tropskim suncem koje „seče” poput mačete, njegova platna su cvetala jarkim bojama, ali istovremeno, njegov život je propadao. Sifilis, siromaštvo, depresija – sve to je bilo tamo, u senci onih sjajnih žutih i crvenih tonova.
Napustio je evropske salone da bi tragao za iskonskom lepotom na dalekim obalama, verovatno je u tim zorama nalazio inspiraciju. Njegove slike, pune smelih boja i živih kontrasta, nisu samo prikazi tropskih predela, već pokušaj da se uhvati trenutak kad svetlost oživljava sve što dotakne.
Jednom sam u Luvru stajao pred njegovom slikom „Oče gde ideš?” (koju mnogi pogrešno nazivaju „Gde dolazimo?”). Osvetljenje je bilo loše, refleksi na staklu su me nervirali, ali u jednom trenutku, kad se gungula stišala i gomila razišla, ugledao sam je kako treperi. Taj kontrast – između Gogenove umetničke vizije i njegove brutalne stvarnosti – me je dugo proganjao.
Svetlost u njegovim delima nije samo fizička; ona je otkrovenje, poziv da vidiš dublje, da pronikneš u suštinu stvari. Misterija svetlosti koju on veliča leži u tom dvostrukom dejstvu: ona obasjava svet, ali i tebe, otkrivajući lepotu koju nosiš u sebi.
GOGENOVA POTRAGA ZA SVETLOŠĆU
Da bismo razumeli Gogenovu misao, moramo zaroniti u njegov život – život pun protivrečnosti, borbi i neumorne potrage za istinom. Pol Gogen, nekada uspešan berzanski posrednik u Parizu, krajem 19. veka napušta udobnost buržoaskog života, osećajući da ga evropska civilizacija guši. Krenuo je na putovanje, prvo u Bretanju, a zatim na Tahiti i Markiska ostrva, tragajući za nečim kako je govorio – čistijim, iskonskijim.
Njegova umetnost bila je pobuna protiv akademizma i materijalizma. Dok su impresionisti poput Kloda Monea tragali za prolaznim efektima svetlosti, Gogen je išao dalje – za njega, svetlost nije bila samo igra boja, već simbol dubljeg smisla. Njegove slike, sa smelim žutim, crvenim i zelenim tonovima, pokušavaju da zadrže trenutak prosvetljenja, kad svetlost otkriva večnost u običnom.
Kad je pisao o „misteriji svetlosti”, Gogen je verovatno mislio na taj unutrašnji sjaj koji je osećao stvarajući, na retke trenutke kad je umetnik u harmoniji sa svetom.
Ipak, Gogenov život nije bio bajka. Njegova potraga za svetlošću bila je praćena siromaštvom, bolešću i usamljenošću. Možda je upravo u tom kontrastu – između sjaja njegovih slika i tame njegovog života – ležala prava misterija. Svetlost koju je video nije bila laka uteha; ona je bila izazov, poziv da raste kroz bol, da pronalazi lepotu čak i u patnji.
DVOSTRUKA PRIRODA SVETLOSTI
Šta je to što svetlost čini tako posebnom? Možda je to njena dvostruka priroda – ona je istovremeno prisutna i neuhvatljiva. Svuda je oko tebe, a ipak je ne možeš zadržati. Poput vremena, svetlost teče, menja se, igra se sa tvojim čulima. U podnevnom suncu, ona je oštra, gotovo surova, otkrivajući svaku nesavršenost. U sumrak, postaje meka, miluje pejzaž i uliva spokoj. U svakom od tih trenutaka, ona ti nudi novu perspektivu, novi način da vidiš svet. Kao da te uči da je lepota u promeni, u neprestanom plesu između svetla i senki.
Naučnici su vekovima pokušavali da dešifruju svetlost. Isak Njutn je razložio sunčev zrak na spektar boja, pokazujući da je svetlost sastavljena od talasa. Albert Ajnštajn je otišao dalje govoreći da je svetlost istovremeno i čestica i talas, odnosno osnovni element vaseljene. Ipak, nijedna formula ne može objasniti zašto te zalazak sunca ostavlja bez reči, ili zašto treperenje zvezda budi čežnju za nečim nedostižnim. Svetlost je naučni fenomen, ali i poetski simbol, most između materijalnog i duhovnog.
Ta dvostruka priroda čini svetlost jedinstvenom. Ona je merljiva, a ipak neuhvatljiva; objektivna, a ipak duboko subjektivna. Kad Gogen govori o „misteriji”, on možda upravo na to misli – na nemogućnost da se svetlost u potpunosti objasni, na njenu sposobnost da te uvek iznova iznenađuje.
RAST KROZ SVETLOST
Gogenova rečenica govori i o rastu. „Rastem”, kaže on, „diveći se”, i u tome leži duboka istina. Svetlost ne samo da obasjava, već te i menja. Kad dopustiš da te njena magija dotakne, počinješ da vidiš stvari drugačije. Obična stabljika trave, osvetljena jutarnjom rosom, postaje umetničko delo. Lice voljene osobe, obasjano svećom, otkriva dubinu emocija koju reči ne mogu da opišu. Svetlost te uči da ceniš takve detalje, da zastaneš i diviš se. Ona te podseća da je lepota svuda, samo treba da je uočiš.
Ne volim da fotografišem. Uvek propustim najlepše trenutke dok se borim sa podešavanjima kamere. Ali sećam se jednog jutra na Zlataru, kad je magla prekrila planinu, a prvi zraci je raskomadali na parčiće – kao da neko raspaljuje vatru u mraku. Samo sam stao i blenuo. Nije bila „savršena” slika, nije bilo trenutka za instagram – samo hladno jutro, moje umorne oči i osećaj da nešto mnogo, mnogo veće prolazi kroz mene.
Gogen je verovatno imao takve trenutke dok je slikao. Možda je i on znao da će njegove slike nadživeti njegovu bol.
UNUTRAŠNJA SVETLOST U TAMI
Ali svetlost nije uvek spoljašnja, niti je uvek lako uočljiva. Postoji unutrašnja svetlost – ona iskra kreativnosti, nade, ljubavi – koja sija čak i u najmračnijim trenucima. Bilo je perioda u mom životu kada sam se osećao izgubljeno, kad je tama tuge i sumnje izgledala nepremostiva. Ali onda, u jednostavnom gestu dobrote – prijateljskom zagrljaju, nečijem smehu, ili čak i u trenutku kad sam pronašao prave reči da izrazim svoje misli – osetio sam tu iskru. Ta unutrašnja svetlost, koju Gogen možda naziva „misterijom”, podseća da si sposoban da pronađeš lepotu čak i kada je svet zamračen.
Takva svetlost se često rađa u stvaralaštvu. Kad sediš pred praznim listom papira, ili ispred platna, ili dok sviraš u krug beskonačnu melodiju, postoji trenutak kad ideje same počnu da teku. To je unutrašnja svetlost, ona ista koju je Gogen tražio na Tahitiju, ona ista koja pokreće da voliš, da sanjaš, da nastaviš dalje. Ona je ono što čini živim, ono je to što te povezuje sa nečim većim od tebe samog. Svetlost je znanje.
SVETLOST U RAZLIČITIM KULTURAMA
Svetlost nije samo lični ili umetnički fenomen; ona je i kulturni simbol, utkan u srž celokupnog ljudskog iskustva. U svakoj tradiciji, svetlost nosi posebno značenje. U hrišćanstvu, ona je božanska prisutnost – sveća u crkvi, oreol oko svetitelja, ili Hristos kao „svetlost sveta”. U budizmu, prosvetljenje je unutrašnja svetlost koja oslobađa od patnje. U indijskom prazniku Divali, hiljade lampi se pale da bi se proslavila pobeda dobra nad zlom. U nordijskim mitovima, svetlost je dar bogova koji donosi život u ledenu pustoš.
Čak i u sekularnom svetu, svetlost zadržava svoju magiju. Pališ sveće za rođendane, kao da prizivaš svetlost za novi ciklus života. U novogodišnjoj noći, pod treptajem svetla, podižeš čašu za nadu i nove početke. Ovi rituali, svesni ili nesvesni, podsećaju da je svetlost više od fizičkog fenomena – ona je simbol tvoje potrebe za smislom.
Jednom sam u suton posetio malenu crkvu na Suvoj planini, nigde nije bilo nikoga, samo Bog i ja i sveće koje su bacale mekane senke na stare ikone. U tom prostoru, ispunjenim treperećim svetlom i mirisom tamjana, vreme kao da je zastalo. Svetlost nije bila samo fizička; ona je bila most ka nečemu dubljem – metafizičkom. Taj trenutak me je podsetio da je svetlost, bilo da dolazi iz sunca, sveće ili iz duše, uvek priziv da se povežeš – sa svetom, sa drugima, sa sobom.
SVETLOST U SAVREMENOM SVETU
Danas sve teže nalazimo „pravu” svetlost. Živimo u doba ekrana – plavih, hladnih, veštačkih. Sećam se kad sam kao dete, u kući na selu kod babe, palio petrolejku; plamen je treperio, bacao senke na zid, miris je bio gust, tvrdim da je bio čak i opipljiv. Danas to zamenjuje LED sijalica. Efikasnije? Da. Lepše? Nimalo. Čitao sam negde da je Van Gog naslikao „Zvezdanu noć” pod uticajem halucinacija. Možda je i Gogen video svetlost koju mi više ne možemo da vidimo.
U savremenom dobu, gde si okružen veštačkim svetlom ekrana i užurbanim ritmom života, lako je zaboraviti magiju svetlosti. Plavičast sjaj telefona može da te odvoji od stvarnosti, a neonska svetla gradova obično zaklanjaju zvezde. Često si toliko zaokupljen lovom na savršenu fotografiju zalaska sunca za društvene mreže da zaboraviš da zastaneš i zaista ga doživiš. Ipak, čak i u tom trenutku, kad podigneš telefon da „uhvatiš” svetlost, postoji nešto duboko ljudsko – želja da zadržiš lepotu, da je podeliš sa drugima.
Savremena tehnologija je, paradoksalno, i otuđila i približila svetlost. Fotografije zalaska sunca deliš sa hiljadama ljudi preko ekrana, a digitalna umetnost ti omogućava da stvaraš nove oblike svetlosti. Ipak, prava magija ostaje u onim trenucima kad se odvojiš od ekrana i dopustiš prirodnoj svetlosti da te prožme. Zrak sunca koji se probije kroz prozor, treperenje sveće za večerom, osmeh nepoznate osobe na ulici – sve su to mali podsetnici da je lepota svuda unaokolo.
Jedan takav trenutak doživeo sam u gradskom parku u Dragačevu, usred užurbanog dana oko sabora trubača. Verovatno je bio ponedeljak pred manifestaciju, predosećam. Sedeo sam na klupi, bilo je pozno leto, to dobro pamtim, primetio sam kako sunce baca zlatne šare kroz lišće. Deca su se igrala, smeh je odzvanjao, i na trenutak, iz daljine dopirao jednoličan ton trube i svetlost je sve učinila savršenim. Taj običan prizor, obasjan popodnevnim suncem, podsetio me je da lepota ne zahteva velike gestove – ona je u malim, svakodnevnim trenucima, ako samo otvoriš oči.
FILOZOFSKA DIMENZIJA SVETLOSTI
Svetlost je i filozofski izazov. U Platonovoj alegoriji pećine, svetlost je simbol istine, put iz tame neznanja ka svetu ideja. Za Hajdegera, svetlost je povezana sa bivstvom – ona otkriva svet, ali i tebe u tom svetu. Svetlost te podseća na krhkost postojanja: kao što zrak sunca nestaje u sumraku, tako i tvoji trenuci prolaze. Ali upravo u toj prolaznosti leži lepota – u sposobnosti da u svakom trenutku pronađeš večnost.
Gogenova rečenica je, u suštini, poziv na buđenje. Ona podseća da je život, poput svetlosti, dragocen i prolazan. Svaki trenutak u kojem uspeš da uočiš lepotu je mali trijumf, korak ka tome da postaneš bolja verzija sebe. Svetlost te uči da voliš detalje, da ceniš obične stvari – rosom okupanu travu, smeh deteta, toplinu ruke voljene osobe. Ona te uči da je lepota stvarna, čak i ako je ne možeš zadržati.
PRIZIV SVETLOSTI
Na kraju, razmišljam da Gogenova misao ipak nije samo poetska refleksija – ona je putokaz. Misterijo svetlosti, prožmi me ponovo. Nauči me da rastem, da se divim, da volim. Dopusti mi da vidim večnu lepotu, čak i u običnim stvarima, i da je nosim u sebi, kao dragoceni dar. Svetlost nije samo ono što vidiš; ona je ono što jesi i ono što možeš da postaneš. Kao posebna zanimljivost neka posluži to da je Nikola Tesla u više intervjua govorio kako su Srbi zapravo zaduženi da na planeti Zemlji trguju svetlom. Slučajnost?!
Gogen je pobegao iz Evrope da bi tragao za „iskonskom” svetlošću. Da li je uspeo? Ne znam. Ali njegova rečenica kojoj sam posvetio vreme me podseća da svetlost nije samo fizički fenomen – to je i odluka. Odluka da otvoriš oči i vidiš lepotu i tamu zajedno. Da prihvatiš da ne možeš da je „uhvatiš”, ali da ipak pokušavaš da dosegneš prosvetljenje.
Veliki Ljubivoje Ršumović je rekao da se i mrak širi brzinom svetlosti, time završavam jer na kraju, svetlost nije samo ono što te obasjava – već i ono što u tebi odbacuje senke.
Proka Jovkić rođen je 27. avgusta 1886. godine u selu Laliću u Bačkoj. Prvu pesmu objavio je na Vidovdan, 28. juna 1906. godine, pod naslovom: Vijek dvadeseti, vijek je Slavenstva u Srpskoj nezavisnosti. Svoju prvu knjigu pesama, Knjiga pjesama, potpisanu imenom „Nestor Žučni”, štampao je 17. maja 1908. godine u Oklandu u Kaliforniji, u izdanju Srpske nezavisnosti.
Danas se navršava 110. godišnjica od kako je Nestor Žučni otputovao u večnost
Drugu knjigu, Poezija neba i zemlje, objavljuje 1910. godine u San Francisku, u Srpskoj štampariji Dušana Ilića, a treću, Knjiga borbe i života, u štampariji Davidović u Beogradu 1912. godine.
U uniformi, 1915. godine, povukao se u Niš, ratnu prestonicu, gde je, sluteći tragediju, posmatrao propast države. Pripovedalo se da je u šetnjama pored Nišave sa prijateljima govorio o snovima, životu i predosećaju smrti. Njegove reči bile su pune tuge i slutnji.
Da bi makar malo bio od koristi, prema zapisu iz Politikinog zabavnika, prijavio se za tumača engleskoj medicinskoj misiji. Baš kada je dobio obaveštenje da je primljen, 10. aprila, osetio je prve znake teške bolesti. Visoka temperatura nije spadala danima, a potom su se pojavile i pege – pegavi tifus.
Pao je u postelju niške vojne bolnice, gde se u tim danima smrt čekala kao izvesnost. U delirijumu, govorio je o Hegelovom sistemu apsolutnog idealizma, kazivao epske pesme i citirao sopstvenu borbenu poeziju. „To je najviši moral”, bile su njegove poslednje reči.
Njegova agonija trajala je sve do 27. aprila 1915. godine, kad je preminuo u svojoj dvadeset devetoj godini. Sahranjen je, kao i mnogi tifusari tog doba, u neobeleženom grobu.
Ipak, njegova poezija nije bila zaboravljena. Između dva rata, njegove borbene stihove cenila je čitava jedna generacija. Na proleće 1931. godine, na groblju u Nišu, pojavila se nepoznata žena – njegova prijateljica iz ratnih dana – koja je, ne pristajući da srpski pesnik ostane bez obeležja, tražila njegov grob.
Zahvaljujući pregalaštvu Kola srpskih sestara, 15. novembra 1932. godine na Starom groblju u Nišu otkriven je spomenik Proki Jovkiću, koji i danas svedoči o Nestoru Žučnom. Sećanje na njega živi i kroz ulice u Beogradu i Nišu koje nose njegovo ime, kao i Osnovna škola u Laliću kod Odžaka, ali i naša Knjižara „Nestor Žučni”.
Danas, 27. aprila 2025. godine, se navršava tačno 110. godišnjica od njegovog odlaska u večnost, a već sledeće, 2026. godine, obeležićemo 140. od njegovog dolaska na ovaj svet.
Dnevni list Politika, od 16. novembra 1932. godine, svoju reportažu iz Niša, sa otkrivanja spomen-obeležja, završava rečima pesnikovog brata Milivoja Jovkića kojima ćemo i mi, pre njegove poezije, okončati ovaj uvodni tekst: „Dragi brate moj, Proko, skupili su se sestre i braća, tvoji prijatelji da ti odadu svetu počast. I ja sam, moj brate, došao da jedini od tvojih poljubim zemlju koja te krije i da ti kažem da je sve ono što si mi nekada daleko u tuđini, u Čikagu, govorio, danas sve ostvareno – mi imamo jednu, svoju državu.”
SVRŠENO NIJE…
Svršeno nije jošte delo naše!
Još narod ovaj dalje ići ima,
Da novu slavu novom borbom paše.
Zalud ga biju, spotiču i plaše,
Nadošla mu je snaga kao plima,
Vekovi ljudstva poslanje mu daše.
Ah, još će biti borbe, ognja, dima!
Još ovaj narod boriće se s njima,
Sa svima, koji krvi mu se maše:
Sa svima, što mu podlo na put staše.
Svršeno nije jošte delo naše.
No sve će proći: krv, oganj i bitke,
Gromovi, praske, tutanj, kanonada,
Lom štita, mača, noža, sablje britke,
Podvale tuđe i pakosti plitke –
A narod ovaj, ova rasa mlada,
Kô Božji izvor čiste vode pitke,
On, koji teško, dugovečno strada,
Ostaće kao novi dan i nada,
Kô mlado borje, kao jele vitke,
Kô beli biser, divne cvetne kitke.
A sve će proći: krv, oganj i bitke.
NA POLASKU (1915)
Ostajte zbogom, majke naše mile,
sestre i ljube… Što vam suze teku?
nećemo nikud u zemlju daleku:
tu ćemo svoje iskidati žile.
Tu ćemo pasti, izginuti vedro,
i drug do druga ostaviti kosti;
a naše mrtvo, razmrskano bedro
zboriće svetu za njegove zlosti.
Brat će do brata boriti se časno,
smrt sa životom i život sa smrću;
i celom svetu tada biće jasno
kako za život ljudi u smrt srću.
Ljube i majke naše, i vi sele,
ne dajte suzi da vam s oka kane,
Ruke će vaše trebati nam bele,
kad krv iz naših rana teći stane.
Tad ćemo mreti sa verom i nadom,
u čvrste gore muška srca sliti,
a tvrdi grad će padati za gradom
i zemlja naša opet naša biti.
PROKLETO DOBA
Mi smo u dobu večnoga trvenja
U kome svaki otima i grabi,
U dobu jednog ludog pokoljenja
Kad kliču jaki – ali plaču slabi.
Kad skoro svako znojav i očajan
Sa osećajma divljačkim i krutim,
Brza i žuri za mamonom žutim
I traži život visoki i sjajan.
O dobru onih što se u zlu guše
Već nema niko vremena da misli –
Zar ljudi vreme u zaman da traće?
Ah, čujte svi vi, čije su još duše
Za ljudstvo brige i tereti stisli –
U ovom dobu nema više braće!
MOLITVA (1911)
Al samo, Bože, čuvaj,
poštedi pleme ovo:
Viteško, malo pleme
kog mori pakost živa!
Njega ne udri više!
Ako si lance skovo,
Meni ih daj!
Na mene nek
tvoj gnjev izliva!
MAJCI (1908)
Majko moja mila, u ovome času
Ja osećam teret što nemam nikoga,
I što tebe nemam… Ko da se glas Boga
Na me, radi nečeg strašnog, gnevom rasu.
Cvili moje srce i jednako plače;
Ti u grobu ležiš, mrtva i daleko,
A tvoj sin je mnogo od života čeko,
I teško gubitak oseća sve jače.
Sećam se još i sad… Slatko tvoje krilo
Ko je kadar reći šta sve nama znači?
I šta ima da nas još tako privlači,
Majko moja mila? … Davno je to bilo! …
Ali ja se sećam dobrote tvog oka,
Tvoje blage ruke, nego tvoje brižne
I milosti, majko, silne, nedostižne,
Što je dade, kao priroda duboka
I moćna, pri svakoj stopi i koraku.
Tvoje mleko, majko, ko da zaboravi?
I ko da ti sliku iz sećanja stavi,
Iz slatkog sećanja? … I sada u zraku
Ti nada mnom lebdiš ko svetinja prva,
Nepobitni osnov sve ljubavi druge…
O pohodi, majko, moje noći duge;
Pomiluj tvog sina, poljubi tvog crva,
Da ti bude jači: da nikakva sila
Ne slomi mu muškost ponosnu, ni volju,
Već da vedro gleda, ko ljiljan u polju,
U svetloj kristalnoj čistoti. O mila,
Mila moja majko, donesi mu snage,
Da život podnese i sebe nadjača,
I da bude jači od svakoga mača
Snagom srca svoga i reči ti blage.
POGLEDAJ JOŠ
Stanislav Krakov: „ČEŽNJA DALEKIH LETOVA I PESMA ARLEKINA U ZRAKU”
Postoje dani kad vetar šapuće istine, a mi ih slušamo u tišini, kao da nam je usta zapečatila nevidljiva ruka vremena. Ali onda dođe trenutak – onaj duboki, teški trenutak – kad ćutanje postane teret, a reči, te iskre iz duše, moraju da progovore.
Govorim sebi da bih govorio tebi. Dakle:
Ako govoriš, Pope, neka tvoje reči budu važnije od tvog ćutanja, jer svet neće sačekati da se odlučiš između šapata i groma.
Vinograd noću, nepoznati autor
Reči su mostovi, i krhki i čvrsti u isto vreme. Preko njih prelaziš reke zaborava, noseći na ramenima ono što si sakupljao u srcu. Ali pazi – ne bacaj ih kao kamenje u bunar, da čuješ samo odjek sopstvene sujete.
Neka budu kao hleb, tople i pune, da nahrane one koji slušaju. Ili, ako baš moraš, Pope, baci ih kao seme – možda iz njih nešto iznikne, makar i korov, da podseti svet da si bio tu.
Ponekad pomislim: da li je ćutanje samo lenjost reči? Ili je možda mudrost, prerušena u odsustvo zvuka? Ali onda se setim onih koji su ćutali pred olujom i onih koji su je razbili jednom jedinom rečju. Koja ih je ubila.
I pitam se: šta je teže – nositi tišinu kao krst ili je skinuti kao plašt i stati go pred svetom sa rečima kao mačem? Znam odgovor, jer moje ime nosi odjek onih koji su govorili kad je trebalo, a ćutali kad se moralo.
Ipak, ne može ni da me zavara ozbiljnost ovih misli. Život je, na kraju, i komedija – tragična, ali smešna. Zamisli: stojiš ispred večnosti, spreman da izgovoriš poslednju reč, a ona ti isklizne iz usta kao „ops!”.
I Bog se nasmeje, jer i On zna da je humor samo istina koja se spotakla. Zato govori, ali neka tvoje reči imaju težinu – ne onu koja davi, već onu koja podiže, kao vetar što nosi pticu kad joj krila klonu.
Na kraju, kad se sve sabere, neka tvoje reči ostanu kao trag u pesku – da ih talasi pamte duže od tvog koraka. Ako govoriš, neka bude tako da tvoje ćutanje poželi da progovori umesto tebe. Ako govoriš, neka tvoje reči budu glasnije od tvog ćutanja!
Stojim u vinogradu, gledam čokote koji se pružaju ka suncu, i slušam tišinu. Ali to nije prazna tišina – to je ona što peva o zemlji, o korenu, o rukama koje su sadile pre mene. I onda, kad vetar prošapuće kroz tek napupelo lišće, dođe mi da progovorim sa sobom sam. Ne zato što se mora, već zato što znam: kad tako govoriš, tvoje reči jedino tada budu glasnije od tvog ćutanja. U se i u kljuse.
Te reči nisu samo zvuk. One su kao vino – sazrevaju u dubini duše, nose ukus godina i istine. Ne bacam reči olako, nego kao da sejem seme po kamenu. Biram ih, pažljivo, kao što biram zrnevlje grožđe za berbu – da budu zrela, da imaju snagu. Jer svet je pun šapata, pun buke, a malo je onih koji umeju da zagrme ako treba.
A ja umem. Moj glas je eho onih starih Popovića, što su znali kad da ćute, a kad da puste reči da odjeknu kao zvono sa zvonika crkve gde su služili Gospodu.
Ali nemoj ni da pomisliš da su moje reči uvek teške kao olovo iz klatna. Ponekad su lake, kao onaj tren kad ti vino udari u glavu, pa se nasmeješ sam sebi. Život je, ipak, i šala – ozbiljna, ali šala.
Zamisli: stojim pred svetom, spreman da kažem nešto veliko, a iz usta mi izleti „E, pa dobro!”. I svi se smejete, jer znate da i u tome ima istine. Ali reči koje mi mislima rukovode, čak i kad tihuju, imaju snagu da nadjačaju tišinu – ne vriskom, već onim dubokim tonom koji ostaje u kostima.
Vinograd me je naučio strpljenju, zemlja učinila mudrim, a ime mi je dao koren. I sad, kad govorim, to nije samo moj glas – to je hor i onih pre mene, pomešan sa ovim nemuštim – mojim. Neka bude glasan, ne da se nadvikuje sa drugima, već da probudi one što spavaju u tišini.
Jer ćutanje je lepo, ali kad reči progovore, neka se čuju do neba – kao pesma koju vetar nosi preko gora.
Na kraju, kad se sve smiri, neka reči koje izgovorim ostanu kao trag u zemlji koju sam obrađivao. Samo to. Neka budu glasnije od mog ćutanja, da ih pamte i oni što dolaze posle mene, uz čašu vina i osmeh. Uzdravlje i ajd zdravo!
za GLEDIŠTA piše Dalibor POPOVIĆ POP
POGLEDAJ JOŠ
Aleksandar Stanković: „SVET JOŠ UVEK FUNKCIONIŠE, MADA OTEŽANO”
U Nišu je 22. januara 2025. godine preminula Aleksandra Saška Dejanović, urednica kultne emisije „Spektar melodija” koja se emitovala na talasima Radija Niš od 1978. do 1988. godine.
Aleksandra Saška Dejanović (1943–2025) legenda niškog radija, ostavila je neizbrisiv trag u lepšoj istoriji Niša kod svih koji su slušali i voleli njenu emisiju. Njen rad nije bio samo profesija, već životna strast koja se odrazila u svakom slovu i taktu muzike koju je emitovala. Njen muzički izbor bio je prava inspiracija za mnoge, a emisija Spektar melodija postala je nešto više od programa na radiju – postala je simbol vremena.
RADNI VEK U RADIO NIŠU
Saška je rođena u Boru, 7. februara 1943. godine, a u Nišu je završila Osnovnu i Srednju muzičku školu „Dr Vojislav Vučković”. Upisala je istureno odeljenje Beogradske muzičke akademije u Nišu, ali je odmah nakon srednje škole počela da radi na radiju, gde je provela ceo radni vek. Započela je kao tonski realizator, zatim radila kao fonetekar, a kasnije i kao muzički saradnik.
Njeno besprekorno snalaženje među hiljadama ploča i traka postalo je legendarno, a tome svedoče brojne anegdote. Ova veština joj je znatno olakšala uređivanje muzičkih emisija. Za izbor muzike u dokumentarnim emisijama dobila je više nagrada na konkursima Jugoslovenske radio-televizije.
KULTNA EMISIJA SPEKTAR MELODIJA
Najveću slavu stekla je uređivanjem i pisanjem najave za jednu od najslušanijih emisija Radio Niša – Spektar melodija, koja se emitovala u udarnom terminu radnim danima od podneva do četrnaest časova.
Ova emisija je, mnogo pre pojave interneta i nezaustavljive „piraterije”, bila u Nišu najvažniji izvor informacija o novoj muzici, kako sa prostora bivše države, tako i muzike sa svetskih pozornica.
Emisija je imala brojne saradnike – diskofile, koji su nesebično donosili novu muziku i pripremali tematske blokove: filmsku muziku, džez, bluz, hevi metal, novi talas.
Emisija je donosila i Muzički medaljon–blok popularne klasične muzike, koji je kod mladih slušalaca izazivao oduševljenje i imao značajan obrazovni karakter.
Lista Spektra sastavljana je po željama slušalaca koje su redovno pristizale u vidu dopisnica, razglednica i pisama. Radio Niš je u to vreme mogao da se čuje na ultrakratkim i srednjim talasima širom Srbije, sve do juga povardarja, ali i u Bugarskoj i Rumuniji, gde je emisija takođe imala verne slušaoce.
A Saška je svu tu publiku vredno negovala i pravim rasporedom pesama uticala i na to da zbog toga mnogi đaci svojevremeno zakasne na popodnevne časove u školu, slušajući naravno Spektar melodija.
Kroz emisiju su prošla gotovo sva značajna imena popularne muzičke scene, a nekoliko stranica otrgnutih iz knjige autograma svedoče o zvezdama kao što su bile Đorđe Balašević, Milan Mladenović, ali i Darko Rundek i mnogi, mnogi drugi.
PODRŠKA MLADIM NIŠKIM MUZIČARIMA
Emisija je bila posebno vetar u leđa i najznačajnija podrška niškim muzičkim grupama, kao što su bile Lutajuća srca, Galija i Kerber.
Saška je sa ekipom ton majstora često organizovala snimanja u studiju Radio Niša, uglavnom u večernjim i noćnim satima, nakon završetka programa, a Spektar melodija je imao tokom decenije emitovanja i brojne spikere – Voja, Jasmina, Elva, Neda, Saša, Dušan … Jedna od velikih akcija bila je organizacija koncerta Spektar melodija u Hali Čair, gde je nastupilo na desetine niških sastava.
Međutim, poseban događaj bilo je snimanje pesme Spektar melodija 1986. godine, u kojoj su učestvovali članovi Galije, Kerbera grupe Tam-tam i drugih. A koju zahvaljujući porodici Dejanović možete čuti i danas. Muziku i aranžman napisao je poznati niški kompozitor Minja Marković, a tekst je napisala naša draga profesorka Dragana Mašović. Upečatljivi solo u kompoziciji izveo je Žan Žak Roskam, poznati tamnoputi, tadašnji član grupe Galija.
Spektar melodija – Arhivski zapis iz 1986. godine
MALI I VELIKI LJUDI IZ RADIO APARATA
Spektar je uz objašnjenje uprave radija da u razrađenom terminu treba „zaraditi na marketingu” – ukinut 1988. godine.
Do odlaska u penziju 1997. godine Saška je radila na mnogim drugim programskim segmentima, a poslednjih gotovo dve godine „bojila” je svojim muzičkim izborom noćni program Radio Niša.
Poslednje večeri na radnom mestu, Saški je ukazana čast da bude gost u emisiji Gost u (Lole Ribara) 7a. Zahvaljujući se slušaocima, kolegama i saradnicima koji su joj pomagali, hrabrili je i podržavali – oprostila se rečima: „Svoj radni vek zaista vidim kao pesmu koja se najviše voli, a svaka pesma ima svoj početak i kraj.”
ŽIVOT I NASLEĐE ALEKSANDRE SAŠKE DEJANOVIĆ
Saška je provela pedeset devet godina u braku sa svojom srednjoškolskom ljubavlju, profesorom muzike i dirigentom Slobodanom Dejanovićem. Iza sebe je ostavila dvojicu sinova, troje unučadi i troje praunučadi.
A njen doprinos kulturi i muzičkom životu Niša ostaće zauvek upamćen. Aleksandra Saška Dejanović nije bila samo muzička urednica, već i simbol jednog vremena kada je muzika zaista spajala ljude čudesnim Spektrom melodija.
Geneza spomenika kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću Ujedinitelju predstavlja u stvari neponovljivu dramsku trilogiju: atentat u Marselju (1934), podizanje spomenika (1939), uklanjanje (rušenje) spomenika (1946), te njegova obnova i vraćanje na staro mesto na novoimenovanom Trgu kralja Aleksandra Prvog (2000-2004).
Spomenik Kralja Aleksandra Ujedinitilja po otkrivanju 1939. godine- Foto Istorijski arhiv Niš
Pored spomenika, konjaničke figure sa kraljem u sedlu, pre Drugog svetskog rata u Nišu su postavljene još tri kraljeve biste na postamentu: dve u samom gradu, dok je jedna bista krasila park-šetalište u Niškoj Banji. Sve su uklonjene u periodu 1944-1946. godine.
Uklonjena su ne samo obeležja posvećena kralju već i dopojasna bista Nikole Pašića kod Železničke stanice, zatim bista Miloša Obilića u krugu Inženjerijske kasarne, bista Karington Vajld u krugu Engleskog doma i dr. Bista predsednika niške opštine Todora Milovanovića oštećena je u bombardovanju 1941. godine i čuva se u Narodnom muzeju u Nišu.
U podnaslovu ovoga teksta naznačene su ključne godine koje su u vezi sa tragičnom sudbinom jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića (Cetinje, 1888-1934, Marselj, kralj Ujedinitelj): od njegovog ubistva u atentatu u Marselju, kao prve žrtve nadirućeg nacizma u Evropi (1934), pa do podizanja spomenika (1939), na petogodišnjicu njegove smrti u Nišu kao središtu Moravske banovine.
Bio je to spomenik monumentalan po gabaritu postamenta. Kralj na propetom konju, sa odlučnim izrazom ratnika i vojskovođe, čiji je pogled uperen ka jugu otadžbine: Staroj Srbiji i Maćedoniji!
Na izmaku ove, 2024, povodom devedeset godina od kraljeve pogibije, otvorena je multidisciplinarna izložba Čuvajte (mi) Jugoslaviju u Muzeju Jugoslavije, u kojoj je jedan segment posvećen uništenim kraljevim spomenicama. Do 1947. na prostoru nekadašnje socijalističke Jugoslavije više nije bilo nijednog javnog spomenika, bez obzira na umetničku formu, posvećenog kralju Aleksandru Prvom.
I, dodajemo na ovom mestu, istu sudbinu doživela su i javna spomenička obeležja njegovom ocu, kralju Petru Prvom Karađorđeviću Oslobodiocu. Gradu Nišu pripada čast da je donekle ispravio istorijsku nepravdu, u nekoj vrsti simboličnog, javnog i nacionalnog pokajanja (katarze)!
Prvobitni izgled spomenika – Foto Istorijaki arhiv Niš
Kompozicija natprirodne veličine
Od 1996, kada je prvi put javno, u medijima, pokrenuta inicijativa za podizanje spomenika, od strane ondašnjeg direktora niškog Narodnog muzeja, arhitekte Đorđa Canića (1943-1998), nepune četiri godine trajao je proces istoriografskog istraživanja, uspostavljanja kontakata i podrške porodice autora Radete Stankovića, raspisivanja konkursa, te konačne odluke gradskih vlasti toga vremena da se pristupi izradi i podizanju spomenika na istom mestu gde je uklonjen 1946, i to na starim temeljima, koji su bili u dobrom stanju, a koji su u međuvremenu locirani i otkriveni.
Pregledom interaktivne mape spomeničkih obeležja na teritoriji Kraljevine Jugoslavije na izložbi u Muzeju Jugoslavije može se utvrditi da je Niš jedan od retkih većih gradova (ili, nezvanično, drugi prestoni grad Srbije) koji je imao više javnih spomen-obeležja posvećenih kralju, a zbog jedinstvenog spomenika – konjaničke figure koja je rad značajnog srpskog vajara Radete Stankovića (Beč, 1905 – Beograd, 1996) – kao i zbog obnovljenog spomenika iz 2004. godine, koji je izvajao Zoran Ivanović iz Beograda, svakako je ušao u agendu evropske kulturne (spomeničke) baštine.
Inače, kralj Aleksandar je često boravio u Nišu i Niškoj Banji, slično kao i kraljevi iz dinastije Obrenović (najčešće kralj Milan). Povodom Dana oslobođenja Niša od Osmanlija (1877, po starom kalendaru), 1927, kralj Aleksandar je obišao memorijalno mesto Čegar, poprište Čegarske bitke (1809). U Niškoj Banji često se krepio na izvorištu tople vode zbog reumatičnih bolova, te otud i brojne mozaične razglednice toga vremena sa njegovim likom.
To su, između ostalog, bili i razlozi da se podigne memorijalni spomenik kralju Aleksandru Prvom, što je bilo moguće i zahvaljujući političkoj poziciji Dragiše Cvetkovića, koji je u vreme podizanja spomenika bio predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije.
Na velikoj svečanosti, gde se slegao narod iz svih krajeva Moravske banovine, 17. decembra 1939, na kraljev rođendan, i povodom pet godina od pogibije u Marselju, po ledenoj kiši, otkriven je impozantan spomenik kralju Aleksandru Prvom Ujedinitelju.
Na svečanoj tribini stajali su Radenko Stanković, otac autora spomenika i namesnik maloletnom kralju Petru Drugom, koji je otkrio spomenik, Dragiša Cvetković, Njegova Svetost patrijarh srpski dr Gavrilo Dožić, koji je osveštao spomenik, ministar vojni general Milan Nedić, predsednik niške opštine Đoka Kocić, te autor Radeta Stanković, i mnogi drugi.
Na stepeništu postamenta stajali su niški sokolci i odred starih četnika, na čelu sa Kostom Pećancem. Kraljev spomenik se nalazio na Trgu knjaza Mihaila Obrenovića, a posle rata je ovaj trg nekoliko puta menjao naziv, da bi sa podizanjem novog spomenika ujedno bio imenovan kao Trg kralja Aleksandra Ujedinitelja.
Bronzana spomenička kompozicija propetog konja sa kraljem u sedlu bila je natprirodne veličine – visoka 4,5 metra, na masivnom postamentu obloženom crnim granitnim pločama, visine devet metara (ukupno 13,5 metara), i dominirala je u eksterijeru trga.
Na obe bočne strane spomenika ankerisane su dve masivne bronzane ploče (72 h 218 cm), sa plitkim reljefima na kojima su predstavljene dve scene: prva, pod nazivom Vojnička četa na pobedničkom maršu na putu Slobode, i druga Kralj Aleksandar prima deputaciju Moravaca.
Niš danas – Spomenik Kralju Aleksandru Ujedinitelju
Odluka Gradskog odbora
Posle uklanjanja (rušenja) spomenika 1946, ove dve ploče su jedini sačuvani, bez oštećenja, materijalni artefakti (ostaci) i nalaze se u Narodnom muzeju u Nišu, što je objavljeno u tekstu sa slikom jedne od ploča u reviji Niški vesnik (god. druga, br. 3, mart 2000). Završni čin ove „dramske trilogije” jeste odluka novih vlasti o uklanjanju spomenika, koja se nalazi u sačuvanoj originalnoj svesci Zapisnika (u Istorijskom arhivu u Nišu).
SPOMENIČKI DOSIJE NIŠA: Ispravljena nepravda
Povod za otkrivanje novog spomenika, 7. decembra 2004, kako je istaknuto u objavi, bilo je obeležavanje devedeset godina od donošenja tzv. Niške deklaracije u ratnoj skupštini (1914), kojom se definiše ujedinjenje troimenog naroda u novu jugoslovensku državu posle završetka Velikog rata.
Tom prilikom je vladika niški Irinej rekao da je izgradnjom spomenika ispravljena istorijska nepravda. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević je rekao da je veoma srećan što je nakon mnogo godina vraćen spomenik. On je na prijemu kod niškog gradonačelnika kazao da ne vidi u budućnosti „novu Jugoslaviju”: „Naš cilj je Evropska unija, a u njoj će biti sve bivše jugoslovenske republike!”
A povod za objavljivanje ovog teksta jeste obeležavanje dvadesete godišnjice od obnavljanja ovog značajnog spomen-obeležja u Nišu.
U Zapisniku sa sednice Izvršnog odbora Gradskog narodnog odbora od 1. marta 1946, pod tačkom 5, piše: „Gradski narodni odbor usvaja predlog Mesnog odbora Narodnog fronta o uklanjanju spomenika kralju Aleksandru sa Trga Crvene armije. Prilikom skidanja voditi računa da se spomenik ne ošteti.
Ovaj posao obaviće Tehničko preduzeće GNO, uz saradnju i pomoć stručnjaka Mostovske radionice i u najkraćem vremenu.”
Obnovljeni spomenik 2004. je nesumnjivo autorsko delo, rađen je po modelu srušenog spomenika, sa bitnim korekcijama konjaničke kompozicije, a po dimenzijama nešto je i niži: konjanička kompozicija iznosi 4,5 metra; postament sedam metara (ukupno 11,5 metara); težina 3,3 tone; na bočnim stranama nema ploča sa prvobitnim reljefima.
Nakon romana Atlas opisan nebom (1993), Opsada crkve Svetog Spasa (1997) i Sitničarnica „Kod srećne ruke” (2000), Goran Petrović se, posle dvodecenijske pauze, 2022. godine oglasio novim romanima Papir sa vodenim znakom i Ikonostas sveg poznatog sveta, a posthumno je objavljen i roman Palata na devet pogleda (2024).
Oni predstavljaju prva dva toka najavljenog „romana delte” koji, prema rečima samog pisca, obuhvata period od preko 500 godina – od srednjeg veka do danas ‒ i pokriva prostor Srbije, Italije, Grčke i drugih zemalja.
Da su ovi romani delovi veće romaneskne strukture, potvrđuju srodni umetnički postupci, vidovi i tempo pripovedanja, paralelne teme, motivi, situacije koji se međusobno dodiruju i prožimaju tvoreći jedinstveni tok koji se do kraja grana u niz rukavaca u promenljivom narativnom odnosu, ali sa jasno izdvojenim istorijskim i hronološkim središtem. Samim motom implicira se da je „roman delta” skromni deo književnosti, koja je „ako imamo u vidu veličinu sveta […] tek citat izdvojen u pokušaju da se objasni suština ljudskog roda”.
To ukazuje na još jednu dimenziju odrednice „roman delta”: romani talože i pohranjuju ono najbolje što je do sada u književnosti i umetnosti stvoreno dok pripovedač ima ulogu da sačini izbor tema i da na taj način čitaocu učini lakšim plovidbu kroz bezobalnu mrežu reka, pritoka, potoka, koji se granaju u široku deltupre no što se uliju u pripovedačko more ili u okean. U suštini, reč je o svojevidnom „uklapanju” priča, epizoda, sentenci, što potvrđuju podnaslovne odrednice istaknute navodnicima koje dodatno dopunjuju i semantizuju tekst i posebno izdvojeni pasusi.
U tom kontekstu, putovanje kao simbolički prikaz odnosa između prostora i objekata, bića i pojava, značajno određuje roman Ikonostas sveg poznatog sveta Gorana Petrovića, u kojem putuju ikone sa Hilandara. Radnja romana odvija se u petnaestom veku najpre u Srbiji u doba vladavine despota Stefana Lazarevića, a potom i u Grčkoj u vreme udara orijentalnog koncepta sveta na vizantijsku duhovnost i estetiku.
Time su uspostavljene i razlike između zapadne civilizacije, koja je doživljavala renesansni procvat, i srpske kulture, u kojoj se renesansa, prema rečima Dimitrija Bogdanovića, tek sluti u doživljaju prirode u Slovu ljubve despota Stefana Lazarevića[1].
Pripovedanje u romanu Ikonostas sveg poznatog sveta bazira se i na istorijskoj, i na hrišćanskoj osnovi, otvarajući se u pojedinim segmentima i ka magičnorealističkom „pesničkom odgonetanju ili pesničkom poricanju stvarnosti”[2].
Sem toga, Petrović se ovde okreće metafizici i mistici, prikazivanju realnosti uz pomoć metafore, alegorije i fantastičnog oneobičavanja stvarnosti. Jedinstveni sakralni jezik sadržan je već u naslovnom terminu ikonostas čije se bukvalno značenje odnosi na „mesto gde su postavljane svete ikone”[3]
Tako sam naslov, s jedne strane, uvodi čitaoca u određenu istorijsku i umetničku epohu karakterističnu po duboreznom i pozlaćenom ikonostasu koji se od XIV veka sve više razvijao u pravoslavnoj crkvi, dok s druge, gustim semantičkim i simboličkim podtekstom opcrtava krivudavu pripovednu putanju na granici između vidljivog i nevidljivog, materijalnog i duhovnog, zemaljskog i nebeskog sveta.
Ta putanja svoje polazište ima u prozoru otvorenom prema ozvezdanom nebu na prednjoj korici romana. Na taj način, osečkom delića zvezdanog neba – simboličkog oltarskog prostora, odašilje se poruka o duhovnom, ontološkom, epistemičkom, naporednom smislu knjige kao spojnice između prošlog i dolazećih vekova. U tom vremenskom sudaru, slika, ikona ima ključnu poziciju, jer je ikonostas prozor u transcendetno plavetnilo.
Apstraktna slika prozora na samom početku određuje oblik romana sa zamagljenom granicom između stvarnog i imaginativnog prostora. Pogled kroz prozor ka zvezdanom svodu jedan je od ključnih poetičkih motiva i tom apstrakcijom prevazilazi se utisak realističkog prikazivanja objektivnog sveta. Kao rezultat toga, proširuje se semantička podloga slike omogućavajući nadolaženje interteksta i novih pripovednih tokova u sedimentacione narativne basene.
Pripovedanje se grana na tri glavna toka koji su istovremeno i različiti i komplementarni. To su: ODAVDE PA DO MILE VOLJE, PO ŠIRINI I VISINI i BILO BI DOBRO DA ZNAMO NA ČEMU SMO. Oni su hijerarhijski podeljeni na podtokove, čiji naslovi obezbeđuju koherentnost i spajanje u više tačaka tako da svaki pojam u širokoj delti reči i rečenica ima svoje privilegovano mesto.
Pažljivo i smisleno odabrani podnaslovi etimološki utemeljuju konstrukciju predstavljene stvarnosti, metaforičko-metonimijski sistematizuju izlaganje i služe kao orijentiri u očuđenoj vremenskoj i prostornoj dimenziji. Zadatak tih podtokova je da generišu fiktivni svet sa osnovom u stvarnosti ili u čudesnim putovanjima i čudima tipičnim za srednjovekovne izvore života svetaca, pri čemu funkcionišu kao stabilni i potpuno samostalni i nezavisni pripovedni entiteti ‒ bilo da se krene sa čitanjem sleva na desno, ili zdesna nalevo, svejedno se stiže do ušća, pristaništa i sliva delte.
Sama ideja stvaranja „romana delte” stukturirane iz velikog broja narativnih rukavaca svojevidna je fantastička paradigma sa promenljivim ishodom. Onako kako se stvarnost menja tokom različitih istorijskih perioda, tako se menja i izvesnost estetskih, književnih, filozofskih i religijskih normi, od trenutka kada se čitalac sretne sa glavnim junakom Dovoljom, do trenutka kada na dvor despota Stefana Lazarevića u Beograd sa Hilandara stigne samo jedna ikona, pa i ona sa likom neprepoznatljivog sveca.
Drugo ograničenje koje odsudno utiče na definisanje fantastičnog sistema u romanu inherentno je polaznom obrascu hagiografije koja primat daje hagiološkom nad faktografskim, a treće izvire iz razuđenog reljefa delte i suptilne arhitektonske kompozicijske konstrukcije romana po uzoru na ikonostas.
Postmoderna fantastika Gorana Petrovića u romanu Ikonostas sveg poznatog sveta nije radikalni rez sa tradicijom srpske fantastičke književne prakse, već ona ugrađuje tradicionalne motive, ali sa izrazitim transformacijskim, modifikacijskim i metafikcijskim impulsom koji dovodi u pitanje autentičnost istine i stvarnosti.
Prefinjeni jezik i pesničko osećanje sveta, pak, prave vidan zaokret u tematskom, motivskom i semantičkom pogledu, pokazujući da je reč bazična kategorija za estetsku refleksiju doživljajne pojavnosti i spacijalnu transgresiju kojom su istaknuta obeležja različitih kultura i pomeranje od nacionalnog ka opštem. To pomeranje klizi sferama duhovnosti podižući čitalačku svest o početnoj metafori književnosti kao kreacije u kojoj se ponovo stvara svet.
Sledstveno tome, fantastično se u knjizi Ikonostas sveg poznatog sveta shvata kao prekoračenje realističkog okvira priče. Pisac polazi od stvarnog događaja i on dalje „bubri u priču”, kako je Petrović jednom prilikom kazao, a fantastično se realizuje zahvaljujući čitaočevoj kolebljivosti u suočavanju sa nespojivim parametrima utvrđenih iskustvenih konvencija.
Usredsređenost na recepcijsku sferu produbljuje apercepciju između književnog i stvarnosnog konteksta, artikuliše ili materijalizuje odnos prema biću, pojmovima i pojavama i vodi stvaranju novih kognitivnih struktura. One otvaraju drugi ugao putovanja u istoriju Srbije sa koga se jasnije vidi društveni i institucionalni mehanizam vlasti despota Stefana Lazarevića.
Ta istorijska linija na vrhu neopipljive lestvice ujedinjuje Konstantina Filozofa, despota Stefana Lazarevića o kojem Konstantin piše „da niko nije mogao sagledati očiju njegovih, čak ni oni najviši. Ovo ne govorimo samo mi, nego svedoče i svi koji su to iskusili. A onaj koji se zaricao da će ih ugledati, nije se mogao ovoga udostojiti”[4], i pastira Dovolju, „neizlečivo dalekovidog”[5], ali i ograničenog da bića, stvari i pojave sagleda izbliza.
Zahvaljujući tom daru, on iz svog seoskog ambijenta u kojem se njegove sposobnosti doživljavaju kao mane pa mu je zato povereno čuvanje kravice Granave, iskoračuje u potpuno drugačiji svet, gde na despotovom dvoru dobija nameštenje prepisivača.
Dvojaka priroda despota Stefana Lazarevića, oblikovana od vlastodržačke hirovitosti i iživljavanja nad podređenima koji grade manastir i umetničke senzitivnosti oličene u Slovo ljubvu, jednoj od najlepših pesničkih poslanica u srpskoj književnosti, suočava se sa svedokom i svojevrsnim dvojnikom Dovoljom, izabranim da u širem prostornom i vremenskom opsegu vidi ishodišta srpske budućnosti:
Video je sa onog svog usamljenog kamena, na onoj livadi, na onoj padini, na Onoj-tamo-gori… Mogao je da vidi, jer se to nije dešavalo odmah tu nego poizdalje, koliko da se niz travu do mile volje kotrljaš, kao dete… Pa, kao dečak da ustaneš, poskočiš, da se otreseš, namestiš kose… I tako se, kao momak uljuđen, niz strminu još spuštaš, čak do dole, do u nizinu, do kraj rečice… Mogao je Dovolja tamo da vidi, a ne silazeći, jednog čoveka… Sudeći po odeći nije bio velikaš, ali po svemu drugome što nije vidno izgledao je kao da jeste… Mogao je Dovolja da vidi tog čoveka plemenitog roda preobučenog u niščeg, kako luta, a ujedno s nekom namerom usredsređeno hodi… Mogao je da vidi tog čoveka kako dalje odlazi, pa se vraća, sve na jednom mestu kraj rečice nešto premišljajući…
Da bi predveče zamakao u sumrak. Gde? Čak ni Dovolja nije mogao da vidi.[6]
Kroz sekvencijalno odvijanje teksta prati se potraga despota Stefana Lazarevića za najboljim mestom na kome bi mogao da sagradi crkvu „da ozida sopstvenu grobnicu, da za života odredi gde će večno počivati…”[7] A kada je konačno pronašao takvo mesto, pozvao je svog učitelja Konstantina Filozofa da potvrdi da je valjano i potom ga osvetio:
…priča se da je despot Stefan Lazarević lično, od svoje ruke, krečnim mlekom salio krst gde će biti Hram Svete Trojice!
‒ A onda krečnim mlekom i opisao krug gde će biti položeni temelji obzida manastirske porte…
Transgresijom prostora, tekst se iz ravni realnog premešta na ravan fantastičnog i čudesnog koju signalizuju izabrani junak Dovolja, Ona-tamo-gora, žeženi venac, misterija koja se plete oko junaka koji odlazi i vraća se sa zapetim psima i sokolovima, čovek koji nešto piše i koji jeste i nije monah, pobadanje kočića sred belog krsta i vezivanje končića, vojnik koji odlaže samostrel i počinje unatraške da se udaljava od krsta i kočića da bi, nakon što je razmotao pozamašno klube, počeo da kruži oko njega, belo krečno mleko i krug.
Štaviše, taj liminalni prostor prevazilazi realnost artikulišući višak podtekstovnog značenja iscrtanog kruga krečnim mlekom kao simboličke projekcije nepoznatog. Pastir Dovolja postaje opsednut prozorima na utvrđenju despota Stefana Lazarevića na ušću Save u Dunav.
Njegova opsednutost postaje veća kada shvati ispravnost učenja Konstantina Filozofa da se skladnost postiže kada se sa posmatranja velikog, pređe na obraćanje pažnje na ono što je malo i da „prilikom razmatranja svega manjeg mora se prepoznati i veliko. Ako se ova dva posmatranja ne slože, to samo može da znači da nešto nije dobro video, pa je najbolje da sve počne nanovo…”[9] Devet prozora na despotovom utvrđenju funkcionišu kao neka vrsta prvog reda ikonostasa na kome se nalaze prestone ikone.
Iako se sa sigurnošću ne bi moglo tvrditi da poglavlja SLEVA NADESNO i ZDESNA NALEVO bezuslovno pripadaju domenu fantastike, jer se u njima, suštinski, ne dešava ništa nemoguće i neverovatno, Dovoljin pogled kroz svih devet prozora kraj kojih je vladar često viđan kako se zamišljeno šeta, aktivira ontološku i epistemičku neizvesnost koja nedvosmisleno potvrđuje „da ovo neće biti uobičajeno gledanje”[10], već gledanje u svet ispunjen čudima.
Stoga se prozor ne pojavljuje samo kao poetički motiv, nego utiče na fantastičko proširenje i semantičku promenu teksta kroz perspektivu posmatrača. Važno je napomenuti da je perspektiva posmatrača značajan faktor koji implicira da se prikazana stvarnost shvati kao fantastična ili kao realistična sa jasnim odnosom posmatrača prema alteritetu ‒ dvoranima:
Dvorani vole da gledaju svet, pa i narod, baš tako – pritvorno, ni od tamo ni od ovamo, oni ne bi da budu na videlu, ali bi opet da sve najpomnije moguće nadgledaju. Da te jeza prođe na vekove.[11]
Ono što čitanje romana Ikonostas sveg poznatog sveta čini primamljivim jeste da upravo realistički opisi rađaju fantastiku i pokreću zaplet. Utvrđenje despota Stefana Lazarevića za Dovolju je imaginativni prostor, a za dvorane praznina koju treba popuniti različitim ukrasima: baldahinima iz Dubrovnika, perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna i svetozarnim ikonama sa Svete Gore.
Dekadencija i lažni moral dvorana dovodi do banalizacije i vulgarizacije duhovnih sadržaja svedenih na puki materijalizam koji sve meri i samerava novcem. Tako dolazi do VELIKOG OBRTANJA pripovednog toka u istoimenom potpoglavlju u smeru fantastike i alegorije, jer uvređeni svetozarni sveci odlučuju da se vrate na Svetu Goru i u Hilandar, „ne želeći da se prikazuju svakome ko ima novca da ih kupi”[12].
Personifikacijom ikona alternira se stvarnost oko fuzije između fizičkog izmeštanja i promene percepcije svetaca pod optikom raščovečenja. S obzirom na to da sveci, za razliku od čoveka, ne razlikuju četiri strane sveta potencira se njihovo podrazumevajuće prisustvo sublimirano u ideji da su ikone u simboličkom smislu Imago Mundi pravoslavlja.
Neuhvatljivo, dezorijentišuće i konfuzno putovanje svetozarnih svetaca determinisano je potpunim odsustvom osećaja za objektivnu realnost. Fluktuacija između spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora konstruiše fantastičku transgresiju i izdvajanje trojice svetaca u Egejskoj Makedoniji u želji da u tišini rasprave neko versko pitanje staro više od sto godina.
U zanosu rasprave i ne primećuju kako stižu u grad Ser koji je nekada pripadao Otomanskom carstvu. Petrovićev tekst problematizuje sam pojam objektivne prostorne i vremenske realnosti prezentovanjem granica uspostavljenih okom svetaca zaleđenih u prošlosti. Validnost tih granica značajno se potkopava pitanjima u funkciji povratka u istorijsku stvarnost omeđenu islamom čime, paradoksalno, priča dobija još fantastičnije odjeke: […] Kako je moguće da su ikone toliko mnogo pogrešile… […]Kako je moguće da trojica ikonopisanih svetaca još izdaleka nisu videli minareta, svetionike za život ismailćanski?! Iznad Sera ih je već bilo veoma mnogo uzvinutih, što od drveta što od kamena, u gornjem delu ukrašenih! [13]
Putovanje ikona sinonim je puta pravoslavne duhovnosti; sveta sa svojom zajednicom ikonopisanih svetaca sa sopstvenim etičkim pravilima i vrednosnim merilima. Osim opšteg kanona, ovaj specifičan mikrokosmos sadrži i različite tipove svetaca. Jedni odlaze u hrišćanski Solun, drugi zbog svoje skromnosti i stidljivosti u Solun i ne ulaze, jedni kreću ka Atosu kopnom, drugi morem, treći vazduhom, a samo bezimeni svetac stiže u Beograd.
Jedan od zapanjujućih aspekata priče o putovanju ikona je da se sama priroda fantastike ni u jednom trenutku ne dovodi u pitanje. Pripovedač ne osporava fantastičku situaciju u kojoj se ikone nalaze, jer je ona od samog početka postavljena kao neminovna. Beskraj i beskonačnost tog putovanja simbolizovani su u retoričkom pitanju: „A gde su ostale?”
Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022.
fusnote:
[1] Dimitrije Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, SKZ, Beograd, 1980, str. 201.
[2] Alberto Uslar Pjetri, Književnost i ljudi Venecuele. Cit. prema: Ljiljana Pavlović-Samurović, Leksikon hispanoameričke književnosti, Savremena administracija, Beograd, 1993, str. 225.
[3] J. B. Konstantynowitz, Ikonostasis, Studien und Forschungen, (erster band) Band I, Lemberg (Lwów) 1939. str. 33.
[4] Konstantin Filozof, Povest o slovima (Skazanije o pismeneh) – Žitije despota Stefana Lazarevića, Stara srpskaknjiževnost u24 knjige, knjiga 11, Prosveta/ Srpska književna zadruga, Beograd, 1989, str. 311.
[5] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 7
[6] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 16‒17.
[7] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 21.
[8] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 21
[9] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 41.
[10] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 43.
[11] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 57.
[12] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 66.
[13] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 80.
Za GLEDIŠTA piše Danijela KOSTADINOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Milorad Durutović: UKUS KAMENA – PRASLIKE U PRIČAMA VUKOSAVA DELIBAŠIĆA
Đorđe Matić, veliki pesnik, doputovao je u Niš povodom zvaničnog početka saradnje između niškog Studentskog kulturnog centra i Srpskog kulturnog centra u Istri. Ovom prilikom predstavljena je njegova nova knjiga Sve bilo je muzika koju je objavio Centar za kulturu Gradac iz Raške, u okviru edicije Raške duhovne svečanosti. O knjizi su, pored autora, govorili pisci Dejan Stojiljković i dr Velibor Petković, koji je ujedno bio i moderator. Književni program je održan u sali Univerziteta u Nišu.
U pogovoru ove knjige Petar Peca Popović između ostalog zapisuje: „Za razliku od brojnih tumača stvarnosti gde iste nema ni u tragovima, kod Đorđa je prošlost kolona blistavih svetionika pred kojima se ostaje bez daha.”
Zvučni zapis sa književnog programa dostupan je ovde, a u nastavku donosimo jedno poglavlje iz ove knjige koje je (ne samo) za Nišlije posebno značajno.
GORAN KOSTIĆ KOSTA, OD STUDENOG DO NOVEMBRA
Od druge polovice pa prema kraju neusporedivih osamdesetih u Zagrebu, tada drugom najvećem gradu i kulturnom centru Jugoslavije, pojavila se posljednja generacija istinski važnih i radikalnih rok bendova. Svi su redom bili izvan glavne struje, s malom ali odanom publikom, i gotovo svi puleni nezavisnog izdavača i diskografa Zdenka Franjića.
Fascinantno: za razliku od ranijih valova, kad bi se pojavljivali bendovi u naletima, stilski ili ambicijom grupirani, ovi nisu bili ni zagrebački niti velegradski. Svi su dolazili iz drugih, po pravilu manjih gradova, ili pak iz duboke provincije – Vinkovci, Pula, Knin…
Svi osim jednog – zagrebačke grupe Studeni studeni, žestokog, takozvanog garažnog rokenrol benda, s pjesmama jakog zvuka, ali s jasnim melodijama, songovima brzog tempa sviranim svjesno rudimentarnim stilom.
Vodio ih je Goran Kostić zvani Kosta, gitarista, pjevač i autor benda. Čovjek inače upadljivo visokog rasta, krupne pojave, ali od onih krupnih ljudi koji zbog svoje figure ne djeluju prijeteće nego upravo obratno, kao neki “nježni divovi“ koje bi čovjek najradije da zagrli.
I Kosta je, naravno po stilu i senzibilitetu prvo, a možda da malo i prikrije tu svoju meku stranu, hodao ulicama Zagreba u uniformi za generacijsko raspoznavanje, u pankerskoj crnoj kožnoj jakni s patentnim zatvaračima i bedževima, imidžom koji su kvarile potpuno nerokerske naočale za vid (pripavši tako jednoj zasebnoj liniji ljudi u našem rokenrolu, cvikeraša, od pokojnog Miše Aleksića, preko Sanina Karića, do Saleta Verude iz KUD Idijota).
Ako bi Kostu čovjek mrvu bolje upoznao, vidio bi da prvi dojam nije bio slučajan: kao kontrast svojoj fizičkoj građi, bio je ličnost neobične osjetljivosti i dobronamjernosti u ophođenju. To će se poslije vidjeti i u naizgled gorkim, zapravo još uvijek kasnotinejdžerskim stihovima o otuđenju i sličnim uobičajenim tropama takvih bendova, ali ispod površine u stvari fragilnim, uznemirujućim tekstovima iz prve faze benda. Kosta je imao kratak staž i prije Studenih: dolazio je iz panka, svirao ranije u bitnoj grupi Blickrig i onda oformio samo svoj bend.
Bio je doduše prije Koste tu i prvi frontmen, odličan, prosto napravljen za scenu, siguran u sebe, prilično drčan i u mnogočemu Kostin antipod, pa je pjevač ubrzo nestao, a vođa benda preuzeo vokale. Možda se izgubilo nešto na scenskom nastupu, no dobilo se zasigurno na emociji.
Bili su Studeni studeni čudna kombinacija kao takvi: golemi, dominirajući Kosta, pa neki šutljivi bubnjar, koji je inače vozio taksi, basista isto nekakav osobenjak, drugi gitarista nesimpatičan alternativni šminker (kod nas tada mogućom kombinacijom), vrlo slabe tehničke proficijencije.
Ponovo, za razliku od proteklih generacija gdje su grupe čim uhvate neki uspjeh kretale i ka ozbiljnosti i profesionalizmu, ovdje se bend održavao u prilično kaotičnim, neprofesionaliziranim uvjetima. Ali, bili su marljivi i grizli su, svirali su svuda gdje je bilo prilike, otvarali za mnoge, često mnogo slabije grupe, svirali sa stilski bliskim grupama, ponekad bili hedlajneri na malim klupskim svirkama, ponajviše u klubu Đuro Đaković, čak i u hramu samom, u Kulušiću, često i u KSET-u i sličnim mjestima gdje se u to doba neprestano sviralo, kao da se znalo da će to biti posljednji nalet nečeg važnog u muzici koja je obilježila drugu polovicu vijeka kao nijedna druga, a onda malo prije nego će izgorjeti, završila sa svojom dotad najžešćom i najmanje komercijalnom formom.
Studeni studeni – Čisto kao suza, objavljen u nezavisnoj nakladi Search&Enjoy
BOJA ZAGREBA
Studeni studeni nakon nekih demo-snimaka napokon izdaju i ploču, malu, produženi singl, ali bez obzira, ipak pravu ploču, vinilnu, nešto što je u ono doba, što današnji muzičari teško da mogu znati, značilo nevjerojatno postignuće za ovakvu vrstu bendova.
Taj EP, Čisto kao suza, u nezavisnoj nakladi Search&Enjoy, spada u jedno od onih posebnih, istinski vrijednih (polu) andergraund izdanja. Bilo je još zvučno sličnih bendova u to doba. Ali ton, boja Kostinog glasa imali su nešto posebno, naročitu supstancu, teško dokazivu, a osjetnu gotovo isključivo generacijski i gradski.
U toj boji je bilo nešto sasvim specifično i posebno zagrebačko. Nastranu što su imali i pjesmu Ona leti iznad Zagreba, ali i bez te eksplicitne lociranosti to je boja glasa pjevača alternativnog rokenrol benda s kraja osamdesetih u Zagrebu, glavnom gradu SR Hrvatske, u federativnoj Jugoslaviji, zvuk i farba koja nije mogla doći od drugdje, baš onako kako Canetov ton i fraziranje nisu mogli doći od drugdje osim iz Beograda.
Iz toga tona, unatoč žuđenom izrazu urbane rokerske ogorčenosti i istine, neka naročita, dobro skrivena krhkost i ranjivost mogle su se osjetiti tu, pakirane u jaku gestu i žestoku, s pankom ukrštenu ritam i bluzersku oštru pratnju distorziranih gitara i svedene, sasvim bazične ritam-sekcije. Kao i toliko rokera koji su potpuno promijenili ovaj grad, pjevajući o njegovom samom srcu, o centru, a da nijedan od njih nije dolazio odatle, nego iz novih naselja, s periferija ili čak izvan grada, tako je i Kosta živio van centra.
Kad je već godinama bila izgrađena linija glavnih novozagrebačkih naselja niklih zaredom u malo vremena – Savski Gaj, Zapruđe, Utrine, Trnsko, Sopot, Siget, Travno, pa još kasnije Dugave i Sloboština – posljednji od kvartova koji je izrastao preko Save bilo je Središće, nekako drugačije i izdvojeno, onako građeno na komadu livade uz glavnu cestu ka centru.
Kosta je živio u tom tihom, jedva primjetnom kvartu koji su uličnom otrovnom aluzijom na sastav stanovnika sarkastičnom igrom riječi zvali – Srbišće.
SRBIŠĆE KAO USUD
Ovaj tekst slučajno izlazi 22. decembra, na datum, znat će svako ko je svjesno proveo godine do kraja pretposljednje dekade vijeka u nas, kad se u Jugoslaviji obilježavao Dan armije. Kostin otac bio je oficir JNA. Takozvano vojno lice, što je Kostu stavilo u dugu i nezaobilaznu lozu vođa i članova naših rokenrol bendova i potomaka vojnih lica, oficirskih sinova koje su, još jednom zagrebačkom premetaljkom, nazivali vojna grla.
Kostin bend prvi veći izlet u širu javnost pravi krajem 1990. godine – u posljednjoj godini kad je u Zagrebu još bila moguća takva situacija: sin ide u garažu na probu svog rokenrol benda dok tata oficir ide u kasarnu ili vojni institut na svoju mirnodopsku dužnost i zanimanje.
A onda dolazi sljedeća, 1991. godina. Dok bend dobija sve veći publicitet po muzičkoj štampi u gradu i izvan Zagreba, širom centara Jugoslavije, dok planira svirke i sljedeće korake i u ostatku zemlje, Kostin identitet rok-gitariste u očima okoline pada, a sve jače raste drugi dio identiteta i svodi se na ono čega je metafora promijenjeno ime njegova kvarta – Kosta je za mnoge odjednom sve manje Zagreb, a sve više Srbišće.
Goran Kostić Kosta (1966-2017)
NA „ODMOR” S KOJEG NEMA NAZAD
U odvratno, pakleno ljeto 1991. godine, kad je sve otišlo dođavola u krvavom plamenu, Kosta odlazi s ocem u Niš, navodno na odmor, a onda tamo i ostaje. Nema mu druge uostalom. Pod pritiscima užasnog vremena i pod prijetnjom sasvim konkretnih ljudi više se i nema gdje vratiti. Ni nekad bliskima čak.
Kad bi dojučerašnjeg Zagrepčanina i aktera rokenrol scene netko iz njegovog društva, iz bendova u kojima je svirao i društva u kojem se kretao, kasnije i spomenuo, to bi često bilo onim tako tipičnim ovdašnjim, obranaškim i sramnim gardom, namrgođenim i kao smrt hladnim refleksom po kojem se skoro uniformno čulo stotinu varijanti iste rečenice, a koja se svodila na pranje ruku i hinjenu i pravu ljutnju u poznatom grupnom refrenu: „Nije mi jasno zašto je otišao, mogao je ostati.”
Iako je mnogo godina poslije Kosta smirivao loptu u javnosti i govorio da mu nikad nitko ništa ružno nije rekao i čak, zapanjujuće, da „rat nije bio razlog”, istina je, naravno, drugačija.
Kosta je bio prisiljen otići iz svoga grada. Pritisaka ima raznih, naime, u milion varijeteta, barem smo to naučili ovdje i da je kako god okreneš Goran Kostić morao otići – to je činjenica, unatoč Kostinoj kasnijoj pomirljivosti i milostivosti. Sve drugo je laž.
Tako počinje druga, nikada očekivana ni pretpostavljena faza životna. Rezervna, slučajna, nikad kao prva. Ali trebalo je nastaviti živjeti, i naravno svirati. U Nišu obnavlja bend s drugim članovima, i simboličnom i sarkastičnom gestom, mijenja mu ime u Novembar.
Srbija je zatvorena, osiromašena, ali i željna dobrog zvuka. Zbog toga domaće grupe sviraju kao nikad. Paradoksalno, tada, devedesetih, u Srbiji pod sankcijama kao da su alternativne i nezavisne, nekomercijalne grupe svirale više nego ikad prije – doimalo se da što je bend žešći i radikalniji, više svirki će imati.
Kosta je tu situaciju pametno iskoristio i svirao mnogo i često, svakako snimao neuporedivo više nego ranije – s novom postavom snima i izdaje nekoliko albuma, a na prvom i vjerojatno najboljem surađivao je s jednim od najbitnijih ljudi prijašnje i mnogo poznatije generacije rok-glazbenika.
Sam Milan Mladenović, veleautor i martir legendarne grupe Ekatarina velika, svirao je na jednoj pjesmi Novembra, točnije staroj pjesmi Studenih koju je Kosta donio u niško izbjeglištvo.
Šta ti je rat – bazičnom ritam gitaristi Kosti, dionice svira jedan od najraskošnijih gitarista u povijesti naše scene.
Debi album Deguelo izdat 1994. godine, na kojem je gostovao Milan Mladenović
ZAGREBAČKA EKAVICA
Tu tužnoj i nježnoj ironiji nije kraj. Kosta je pisao nove pjesme, ali donio je u šturoj, izbjegličkoj popudbini i one koje su od grupe Studeni studeni učinile zagrebačku rokenrol andergraund atrakciju kraja osamdesetih – te pjesme sad je pjevao ekavicom.
Ne mogavši pak izvršiti posljednju i potpunu promjenu i prilagodbu identiteta do kraja: iako su pjesme postale ekavske, akcent pjevačev je ostao onaj isti i čujno nepromijenjen. Zagrebački dakako. Purgerski. Nešto trajno žalosti kad se slušaju te pjesme, pjevačev izgovor, boja i ton. Oni nekako ne spadaju tu gdje su po drugi put zaživjele.
Kosta je uporno gurao naprijed, trošio se fizički i nervno, u teškoj i nezdravoj Srbiji devedesetih i poslije u olako obećanom raju nakon Petog oktobra 2000. Rok-gitaroš i autor, sa sad već preko dvadeset godina iskustva, nikada se nije predao ni odustao od svog stila i načina svirke, što bi vjerojatno isto bilo i da je ostao u svom prvom gradu, u scenariju još jedne od naših priča o još jednoj neodživljenoj, nedogođenoj, prekinutoj budućnosti.
Prošle su te strašne godine, prošlo je mnogo godina i stvari su se promijenile. Istinski promijenile. Važne, suštinske stvari koje su sudbinski mijenjale živote nagore odjednom, surovo, kao da su se pak, uvježbanim našim kolektivnim mehanizmom, zaboravile.
Najlakše su zaboravljali oni koji su platili najmanju cijenu i koji su bilo aktivno, bilo pasivno, nečinjenjem, učestvovali u rušenju i razdvajanju koje je uništilo ili okrnjilo zauvijek tolike živote.
Ljudi su se ponovo počeli povezivati, naročito oni od kulture, među prvima su muzičari lako i nestrpljivo opet krenuli prelaziti nove granice. Nastale su čitave kulturne arheologije, pogotovo u istraživanju negdašnjeg rokenrola iz jugoslavenskih gradova, manjih i većih.
Budio se ponovo interes za mala i zaboravljena imena i grupe. Rok-entuzijasti, sakupljači i arhivisti, tražili su i sistematizirali te skrajnute muzičke pojave i vraćali im tekstovima, reizdanjima i portalima novi život, makar takav, arhivski. Sve je bolje osim zaborava i zabrane pamćenja.
Vratio se iz Zagreba, posredstvom jednog entuzijasta naročito, i interes za Kostu i njegovu grupu, onu nišku ironično preimenovanu, ali i prvu, najbitniju, zagrebačku.
I baš kad se počelo govoriti čak i o koncertu u Kostinom prvom (i možda jedinom) gradu, štoviše i u originalnoj postavi, došla je u ljeto, u julu prije pet godina očajna vijest. Kosta je umro, u Nišu.
Đorđe Matić – Kosti u sećanje (Video zapis sa programa Književne kolonije Sićevo 2023. godine)
SLOMLJENO SRCE
Nije da je kao toliko puta odavde odjeknula ona gromka tišina. Reakcije su bile brojne, pune deklarirane tuge i s mnogo sentimentalnosti i žala za boljim vremenima (pa što to nisu rekli onih prvih godina, uzgred, da su ono prije bila bolja vremena, nego tek sad?), opraštali su se razni s nekadašnje scene, neki privatno, neki javno, ko više, ko manje, i na razne načine.
Bilo je i in memoriama i nekrologa i po medijima. Ali sve je to uglavnom bilo slinavo, neiskreno, s pogledom ustranu da se sakrije to malo srama što je ostalo, ako ga je ostalo i ako ga je uopće bilo, a nad vlastitim ponašanjem i šutnjom spram svoga talentiranog sugrađanina koji je ni kriv ni dužan platio životnu kaznu kao posljedicu kolektivne pomahnitalosti.
U onim rijetkim slučajevima tugovanja za sugrađaninom što su si dozvolili oni kojima sve nije još bila prekrila, ili se u međuvremenu kao prašina s ramena otresla, samouvjerenost u vlastitu historijsku pravednost.
I nakon otrežnjenja dugo potisnuta istina da je sve ono bila jedna potpuna laž, ispod svega skutrio se bio najsakriveniji osjećaj među svim – to da su zapravo toliki ispali neopjevane kukavice, koje za svoj kukavičluk nisu odgovarale ni pred sobom, a kamoli pred nekim sudom javnosti i osnovne etičnosti što su je bili izdali tako lako, brzo i bez suviše razmišljanja, hladno. Moglo bi se reći – bez srca.
Kosta je umro, s pedeset i jednom godinom, od bolesti uzrokovane srčanim problemima. Prostije rečeno – od srca.
Oni koji su ga znali od nekad, iz prvog, najmoćnijeg, najradosnijeg perioda, znali su poslije toliko godina i svega pravi razlog: umro je od slomljenog srca.
Za GLEDIŠTA piše Đorđe MATIĆ
PROČITAJ JOŠ
Nikola Marković: SINESTEZIJA ĐORĐA MATIĆA – NIOTKUDA MOGUĆE, S LJUBAVLJU ZACELO
Ivan Blagojević se pojavio na ovdašnjoj kulturnoj sceni osamdesetih godina prošlog veka, zajedno sa mladom, poletnom generacijom alternativnih stvaralaca. Dakle, pripada generaciji koja je kroz nove, nešto drugačije i inovativne umetničke projekte trasirala jedan, rekli bismo, subeverzivni oblik poništavanja tradicionalnih vrednosti. Iskazala mogućnosti drugog i drugačijeg kreativnog traganja.
Novu knjigu Ivana Blagojevića – Hod po mazohizmu potražite u knjižarama ili klikom na sliku
Realnost tog tragalaštva odvija se izvan zvaničnih gradskih institucija kulture, društva omeđenog okoštalim društvenim vrednostima i nametnutim dnevno-političkim kriterijumima.
Pojavio se nenadano. U pravo vreme. Između, s jedne strane generacije koja se okupljala oko Književne omladine i redakcija „Naučnog podmlatka” i „Grafita”, jer su izdavačke kuće, zasebno „Gradina”, kao i listovi i većina književnih časopisa, bili zatvoreni za nove glasove. Pored ostalih, Zoran Ćirić, Slaviša Živković Nikolin, Zvonko Karanović, Kokan Mladenović, Stevan Bošnjak, Goran Stanković, Goran Stojanović, Vladimir Stanimirović, Kaja Pančić i drugi, tragali su za sopstvenim oblikom blago dozirane otkačenosti kojom je oblikovana svest o „novoj srpskoj prozi”.
Na drugoj strani nalazio se tek osnovani Studentski kulturni centar čiju su Redakciju predvodili Predrag Cvetičanin, Zoran Pešić Sigma i Goran Stanković. Preko almanaha „P okreti”, dva izdanja Vorholovih „POPisma”, knjige „Svetla u podrumu duše” grupe Džoi Divižn, produkcije „Studentkult” (Dobri Isak – „Mi plačemo iza tamnih naočara”, Arnold Lejn – „Dani ljubavi”) itd, širili su potkulturne sadržaje i snažno opozicionirali prema oficijalnoj kulturi i post-titoističkom društvenom poretku.
I na trećoj strani nalazio se Dom kulture „Josip Kolumbo”, današnji NKC, gde Bane Tasić i Miroljub Jovanović od Kamerne scene i Muzičkog kluba 81 stvaraju kultno mesto. Promovišu ne samo novu pozorišnu praksu, već i muzički „novi talas” kao autentični izdanak jugoslovenske multikulture.
Između njih, bio je ukotvljen Ivan Blagojević. Relativno sam. Pozorište postaje njegova opsesija već 1980. godine kada na trećoj godini studija u KUD „Stanko Paunović” rediteljski debituje sa Kovačevićevim „Maratoncima”, godinu dana kasnije na Ekonomskom fakultetu priprema Vilijamsov tekst „Tramvaj zvani želja”, potom „Pse” Miodraga Ilića i najzad režira dve kultne predstave Harmsovu „Jelisavetu bim-bam-bum” i Fazbinderove „Senke Anđela” koje su ceo grad digle na noge, čak uspaničile i članove Univerzitetskog komitete Saveza komunista.
Poslednja Ivanova režija plenila je publiku krajnje provokativnom inscenacijom, obnaženom predstavom, izazovnim kostimima, nesvakidašnjom scenografijom i posve inspiritativnom glumačkom ekipom. To je bila, možda, jedina niška pozorišna inscenacija koja je na preporuku univerzitetskih komitetlija (tadašnje vlasti) mogla da se igra isključivo posle deset! Kao, pre toga, Bertolučijev film „Poslednji tango u Parizu” koji je u „Istri” (današnji „Vilin grad”), isto prikazivan u kasnim večernjim satima!
Ljubav prema pozorištu je bila prevelika, što iskazuje i danas organizujući u okviru Nišvila i džez teatar. Ali pre toga trebalo bi pomenuti još jedan vredan teatarski iskorak, po svedočenju Marislava Radisavljević: „U istoriji niškog pozorištnog života zlatnim slovima obeležen”.
Avgusta 1992. godine u Institutu Mašinske industrije izvedena je predstava „Zločin i kazna” Dostojevskog u režiji Saše Milenkovskog kojom Blagojević sa Ljubišom Ristićem pokreće rad Niškog Ka-Pe-Ge-Tea, pozorišni fest pod geslom „Istočno od (k)raja”. Njegova i Ljubišina avantura trajala je dosta dugo, do sredine devedesetih, u vreme nezapamćene inflacije, koja je izjedala ne samo ekonomiju već gutala i sve što je od kulture (bilo) preostalo.
Tad čini još jedan mazohistički iskorak. Počeo je da otkriva nove, otvorene prostore, i naravno, zbunjuje ovdašnju javnost. Prostore pogodne za predstavljanje različitih umetničkih sadržaja. Predstave su igrane u cirkuskom šatoru, ciglani i Tvrđavi. Briše granicu između života i umetnosti, što i danas tvrdoglavo čini priređujući razne sadržaje pod otvorenim nebom, pod okriljem Nišvil džez festivala.
O njegovog pozorišnom pregalaštvu ostala je veoma vredna monografija „Kazalište, pozorište, gledališče, teatar” koju je uobličio istoričar kulture i kritičar Slobodan Krstić. Pored ostalog krasi je izvanredan teatrološki esej – uvod Marislava Radisavljevića: „Theatrum diabolorum ili: monstrum je ovde!”, a sve je brižljivo foto-aparatom dokumentovao Dušan Mitić Car (koji potpisuje i prelom)!
I jedna usputna beleška: K.P.G.T, odnosno Ivan, 1994. godine finansira i štampa vrlo vredan (magičan) rukopis „Nišvil” Zorana Ćirića! Koliko vredan svedoči prosto-prošireni podatak da se pre tri godine u izlozima knjižara pojavilo i treće reizdanja!
O Nišvil radiju i njegovim medijskim uzletima opširnije drugom prilikom. O vremenu kada je krenuo u novu mazohističku radijsku avanturu. Stvorio je urbanu, gerilsku gradsku radio stanicu koja na pravi način, i dan-danas, promoviše subverzivnu snagu džeza i rokenrola. Parirala im je jedino Tančina i Lesijeva tajna medijska družina „skrivena” pod krovom Fast radija. Svi zajedno pokazuju da istinska, inovirajuća kreativnost, po nepisanom pravilu, najčešće dopire sa margina.
Deo svog kreativnog, uslovno ga nazovimo mazohističkog teatarskog iskustva, sažima u tekstu „Senke anđela i tabua”. Autorefleksivno opisuje kako je na pozorišnim daskama, koje danas sve manje život znače, „oživeo svoja mladalačka maštanja” i kako se, potom nenadano, odrekao svog rediteljskog sna, kako je postao privrednik opšte preduzetničke prakse.
Na „Senke” posredno se kalemi i poslednje poglavlje po kojem je krstio svoj ispovednički dnevnik. Otvoreno, preispituje pritvorska zatvorska iskustva, „najbolji provod u životu” i razlog što se danas nije oprobao kao dramski pisac. Donekle je kriva i urušena zatvorska biblioteka u kojoj mu je društvo pravila i Markesova „Neverovatna, tužna, nevina Erendira sa svojim bezdušnim babama”.
Erendira je sve pokvarila jer je imala strašan hendikep, kao većina izdanja u zatvorskoj biblioteci – nedostajale su zadnje stranice knjige. Zatvorenice su štampani papir koristili u praktične svrhe. Verujem za uvijanje duvana i umirujućih opijata. Ali njegov pragmatični duh mu i iza zatvorskih zidina nije davao mira. I tu se snašao! Od mešanog testa pravio je kockice za jamb, i iznajmljivao, kako bi sebi, i pritvorenicima, učinio korisnim slobodno vreme.
Izdvajam tekst „Buvljak naših uspomena”. Pored „Do-do dnevnika” Zorana Pešića Sigme jedno od retkih dokumentovanih svedočanstava posvećeno najstamenijoj urbanoj instituciji grada. Možemo ga čitati i kao „lični vodič za kupovinu i snalaženje na niškoj buvljoj pijaci”. Mesto pozitivne energije za koje žive mnogi predstavnice naše posustale „bejbi bum” generacije.
I tamo je, što je Momo Kapor davno uočio, Ivan prepoznao „poslovni prostor za nezaposlene, poslednji izlaz za one bez izlaza, poligon za mlade lopove, obećanu zemlja za kolekcionare besmisla, zavičaj za one što su izgubili radna mesta”. Rečju, lek protiv usamljenosti, nadu za sve one koji su u ovoj devastiranoj državi i oronulom gradu ostali bez nade.
Interesantna je i kolumna kako je „Lisa Simpson slučajno zalutala na Nišvilu”. Ne svojom krivicom već ovdašnjih influensera. Odnosno kako u vremenu opšte digitalne pomame društvene mreže, uz pomoć veštačke inteligencije, zavode naš duh i besramno menjaju ljudske identitete. Ili kako je digitalno animirana popularnost Lise Simpson pomutila analgonu medijsku slavu Lise Simon, pevačice i uspešne brodvejske glumice.
Zabludu je 2018. godine pokušao da ispravi Nišvil Drajv-In bioskop. Istina, koji je propratio samo dva godišnja izdanja Nišvila, ali koji je zahvaljujući Ivanu postao sastavni deo nekih budućih pregleda istorije gradskih bioskopa. Bio je to prvi, izgleda i jedini pokušaj da Nišlije iz udobnog sedišta porodičnog automobila uživaju u celulidnim zalogajima muzičkog filma. I to u kinu instaliranom po najboljoj tradiciji američkih bioskopa šezdesetih godina.
Sociolozima, posebno, istraživačima sadašnje medijske slike u politikom porobljenoj zemlji Srbiji biće posve zanimljiva dva poglavlje: „Žuta Bujketova krštenica” kao i „Cepanje novina, odnosno novinarstva i ABECEDA”. Govore o medijskoj „zoni sumraka” u nas, o odsustvu svake objektivnosti kao imperativa novinarske profesije, uz stavljanje u službu jedne isključujuće politike.
Svedoče, prvi posredno o urušavanju nacionaih medija u Srbiji, drugi direktno kako se lokalni tajkun(i), bez stida i moralnog srama, udobno smestio pod okrilje novokomponovane „medijske imperije”, kako iz dana u dan, tetovira, retušira i urušava (naš) grad pri tom niko da se pobuni i usprotivi nepodnošljivom medijskom postojanju svedenom na nivo latinoameričkih sapunica.
S druge strane, kolumna beleži i još jedan hrabar gerilski „hod po mazohizmu” bliskog Ivanovog saradnika Predraga Ćirića. Kako, uživo, pred TV kamerama, drobi na pramparčad „Narodne novine” i tako potvrđuje, za sve one koji ga dobro poznaju, da je još od vremena omladinskog aktivizma bio i ostao buntovnik s valjanim razlogom. A ovom improvizovanom konceptualnom akcijom oživljuje hepening kao oblik ljudskog izražavanja i bunta, ne pristajanja na sumornu medijsku stvarnost koja nas okružuje i izjeda.
I za kraj, umesto epiloga, izdvajam najbolju kolumnu, po rečima i jednog od recenzeneta Dragana Velikića: „Big fiš u pričama mog oca”.
Ne samo zbog poetskog naboja i sete, već ona, indirektno, pojašnjava: odakle Ivanu tako snažan stvaralački duh i nadljudska preduzetnička energija!? Deo odgovora skriven je u njegovom genetskom kodu koji je nasledio od crnotravskih majstora neimara.
Njegov čukundeda Blagoja je Crnotravac, potiče iz mesta iz kojeg su nekada u svet, organizovani u tzv. tajfa-družine, hrlile kolone graditelja koje su tokom 20. veka podizali najlepše jugoslovenske arhitektonsko-građevinske objekte, i ako je njihov pečalbarski život bio tegoban.
Simon Simonović Monka u monografiji posvećenoj crnotravskom pečalbarstvu i neimarstvu beleži: „Težak je bio pečalbarski život; nikad stati, nikad predahnuti. Prema pečalbarima graditeljima se nije imalo obzira, nije poštovan, do prezira je nipodaštavan”.
Danas, kad su nestali, izumrli crnotravski građevinski neimari, Ivan izgara, ali na jednom drugom isto tako važnom kreativnom poslu, nastavlja da razvija graditeljsku tradiciju dalekih predaka. Sa svojom neimarskom tajfa-družinom, uprkos teškim vremenima, uprkos nepoštovanju i nipodaštavanju, već četri i po decenije, gotovo pola veka, tvrdoglavo, mazohistički – gradi, održava, popravlja i čuva od propadanja ne oronula gradska zdanja, već stanje u obamrloj niškoj kulturi.
Za GLEDIŠTA piše Branislav MILTOJEVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Ivica Živković: USTA OTVORENA DO DANAS – O Nišvilu, ništa posebno
Da bismo vam obezbedili najbolje korisničko iskustvo, ovaj portal koristi takozvane kolačiće (cookies) – tehnologiju za čuvanje i pristup informacijama na uređaju sa kojeg pristupate sadržaju. Vaša saglasnost omogućava sistemu da automatski obrađuje određene podatke. Nedavanje ili povlačenje saglasnosti neće uticati na osnovne funkcionalnosti portala. Međutim, pojedini sadržaji, kao što su slike ili izgled stranice, mogu biti delimično ograničeni, u zavisnosti od vašeg izbora pisma ili postavki pregledača.
Časopis Gledišta zadržava sva autorska prava na svoje sadržaje – tekstualne, vizuelne, zvučne materijale, kao i na baze podataka i programski kod. Svako neovlašćeno kopiranje, umnožavanje, deljenje ili korišćenje bilo kog dela ovog portala bez izričite dozvole vlasnika autorskih prava predstavlja kršenje zakona i podleže odgovarajućim pravnim posledicama.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za kreiranje korisničkih profila radi slanja oglasa, ili za praćenje korisnika na veb-sajtu ili na više veb-sajtova u slične marketinške svrhe. Međutim, ne pokrećemo reklamne kampanje.
