Настасја Керковић: „О АМБАСАДОРУ ЈЕДНОГ НЕПОКОЛЕБЉИВОГ ДИСКРЕТНОГ СТОИЦИЗМА”

За почетак, могла бих да вам говорим о Димитрију Миленковићу као потомку ратног хероја Драгутина Матића, чувеног Ока соколовог. О томе како је ратне дане свог детињства провео у Калетинцу, родном месту свог оца, где су га обронци Суве планине штитили од немачких бомби, и где су и почели његови први заноси поезијом.


Димитрије Миленковић (1935-2025)

О њему као визионару и неуморном ствараоцу свакако највише сведоче и тек ће сведочити његова небројена дела: његове песме, есеји, антологије. Да у овом говору обухватим цео универзим који је настао под његовим пером је подухват на који се не усуђујем, али ми је мило што је један од главних мотива на фризу мојих безбрижнијих дана управо дека Мита, који на каучу уз помоћ лупе тражи грешке у штампи своје књиге или који, уз лакоћу ствараоца који је са својом уметношћу на ти, одважно куца на писаћој машини у трпезарији.

Затим, могла бих да пробам да препричам безбројне анегдоте које смо ми, његови, најближи имали прилику да слушамо од њега лично: о његовом друговању са Бранком Миљковићем, о обилажењу нишких пијаца са Ивом Андрићем, те о дочекивању Ричарда Бартона и Елизабет Тејлор у хотелу Амбасадор.

Нарочито би били потреби сати да вам испричам о Димитрију као о доајену нишког културног живота; о томе како је, као директор, руководио Народним позориштем, или о томе како је био један од оснивача Филмских сусрета. Била је велика привилегија седетии на летњој позорници у Тврђави, чекати да почне филм и знати да је твој дека положио камен темељаац тој манифестацији.

Дакле, ако бисмо рекли да је мера живота једног човека збир онога што је за живота створио, са изузетношћу његовог порекла, квалитета његове мреже познанстава, затим и тога колико је путовао, видео, спознао, и колико је награда и признања добио – Димитрије Миленковић је водио један изузетан, несвакидашње испуњен живот.

Ја бих сада, међутим, желела да вам кажем нешто о нашем Дека Мити – Данкином супругу, Тамарином и Биљанином оцу, и Александровом и мом деди. Онако како смо га познавали.

Дека Мита је волео мачке, а и оне су волеле њега. Кад је било сунчано, могли сте да рачунате на то да ћете испред наше зграде срести елегантно одевеног старијег господине, у пратњи наранџасте мачке или црно-белог мачора. Дека Мита је имао невероватно памћење. Могао је да вам сатима рецитује најлепше песме светске поезије.

Мислим да смо мој брат Александар и ја порасли једноставно подразумевајући да сваки дека на свету напамет зна стотине и стотине песама. Дека Мита је такође био чаробњак заборављене уметности кувања домаће кафе.

Занос који је иначе чувао за поезију је уносио у спремање његове чувене „мешавине”, која је била производ брижљивог одмеравања, млевења, кувања, а потом и одабира најфинијих малих шољица. Сервирао нам је „специјалитет” уз обавезну опомену да никако не дозволимо да се охлади.

Заблуду да су песници преосетљива, фрагилна бића ја никад нисам неговала јер је дека Мита, иако сензибилан, истовремено био и амбасадор једног непоколебљивог дискретног стоицизма. Све је посматрао, како је често сам знао да каже, из угла вечности.

Болне препреке и изазове судбине, попут трагичне смрти млађег брата и разарања свог родног града од стране немачких савезничких и америчких бомби, нису га спречиле да спозна и површине и дубине овоземаљског живота, и да пронађе и прати тај један магистрални ток који му је давао смисао. Осећам се привилегованом што сам у дека Мити имала не само брижног деку, већ и пример како изгледа један дубоко смислени живот.

Велики је изазов писаном речи достојно испратити једног великог писца. Док сам писала овај говор, сваку реч сам одмеравала и изговарала на глас, писала и онда незадовољно брисала читаве пасусе. У нади да ћу кроз ритам и музику његове поезије да нађем праве речи, поред мене је све време била дека Митина последња књига поезије звана Дубоки дамари земље.

У току читања сам наишла на мисао коју нисам баш разумевала и махинално сам се окренула ка каучу где је дека Мита увек после ручка читао Политику, јер сам хтела да ми разјасни недоумицу.

Биће потребно много времена да се навикнем да ћемо Димитријеве стихове од сада морати да тумачимо сами. Иако бол може да надјача речи, светлост дека Митиног живота ће нас сигурно учврстити у радости и поносу што смо познавали једног таквог човека, што смо од њега учили и што смо га волели.

Завршићу строфом једне дека Митине песме која је постала моја омиљена, а који сам нажалост, открила тек сада, кад је прекасно да му кажем да ми се свиђа.

„Читав живот живех с песницима

Слава њима, а и потомцима.

И мене су узносила крила

Тамо где се душа удомила

Свим небесним драгим песницима.”


Погледајте запис последњег обраћања господина Димитрија Миленковића приликом уручења признања Сићевачке визије септембра 2024. године

Говор са испраћаја у вечност Димитрија Миленковића

Пише: Настасја КЕРКОВИЋ



ПОГЛЕДАЈ ЈОШ

СЕЋАЊЕ: ТАЛОГ И ТРАГ ПЕСНИКА НЕЖНОГ СРЦА – ДИМИТРИЈЕ МИЛЕНКОВИЋ (1935-2025)

ОДАБЕРИ ВИШЕ


СЕЋАЊЕ: ТАЛОГ И ТРАГ ПЕСНИКА НЕЖНОГ СРЦА – ДИМИТРИЈЕ МИЛЕНКОВИЋ (1935-2025)

Песник у свом последњем летуДимитрије Миленковић (Ниш, 1935 – Ниш, 2025), песник, есејиста, културни посленик, преминуо је у четвртак 30. јануара, у деведестој години живота. Одлазак заслужног грађанина Града Ниша, песника аристократског изгледа и манира, човека и лиричара меке пути, оставиће ненадокнадиву празнину у нишком и у српском књижевном сазвежђу.

ИЗ НАСЕЉЕНЕ ПЕСНИЧКЕ СВЕТЛОСТИ – ЖИВОТ КАО УМЕТНОСТ

Угашена је још једна звезда из знамените песничке генерације поникле у нишкој гимназијској литераној дружини Његош, поред Бранка Миљковића, Луке Прошића, Видосава Вице Петровића, Гордане Тодоровић, Радослава Војводића, Димитрија Тасића… И у ноћи, са видиковца његовог дома, изнад Светиниколске цркве, са прозрачне узвисине над самим градом, распрскавају се по небу његове песме као метафоре, у овој слободној интерепретацији Бранковог стиха из чувене Баладе, коју је песник Димитрије наизуст често изговарао.

Дипломирао је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Радио је као новинар, затим као главни уредник Гласа омладине; био је уредник културне рубрике Народних новина у Нишу, директор Издавачке куће Градина, управник Народног позоришта у Нишу и председник Одбора Скупштине града Ниша за међународну сарадњу. Писао је поезију, прозу и есеје; објављивао у листовима и књижевним часописима; превођен је на једанаест језика и заступљен у бројним антологијама код нас и у свету.

Објавио је књиге поезије: Припитомљена светлост (1964), Копна (1972), Глас пријатеља (1974), Сонети о Наиси (1979), Осмех је најдражи гост (1980), Срце спавача (1985), Потоп и небеса (1988), Без Ноја (1990), Senza Noe (на италијанском, 1990), Повратак у Наису (1991), Језгро (1995), Таложење смисла (1999), Усхит и сан (2003), Из дубоког света (2008), Велико јутро љубави (2015), Дародавац успомена (2017).

Један је од приређивача Сабраних дела Бранка Миљковића (1972), а приредио је и антологије: Песме са крила зоре (1979), Крила звезда (1981), Љубавни позив непостојећем (1983), Чекам своју звезду (најлепше песме ученика нишких основних школа, 1996), Похвала свету (избор раних песама Бранка Миљковића, 1994), Све што цвета (антологија поезије за децу, 1996), Светлост узнесења (антологија светске и српске духовне поезије, 2008).

У његовој стваралачкој библиографији налазе се и књиге: Стеван Сремац и стари Ниш (2017), Бранко Миљковић – судбински глас песника (настала од колумни објављиваних у листу Политика, 2020), Језик богова – Са песницима вековима (2022), као и књига Сићевачке визије (1995), посвећена петогодишњници одржавања сићевачке колоније.

Добитник је многобројних награда попут Октобарске награде града Ниша (1973), Златне медаље Европске академије уметности, двеју награда за културни догађај године, Награде Златни знак Културно-просветне заједнице Србије, Награде „Драгојло Дудић” и многих других. На отварању међународне 33. Књижевне колоније Сићево, 17. септембра 2024. године, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша уручило му је награду Сићевачке визије за изузетан допринос овој значајној културној манифестацији.

ТИХИ ИЗРАЗ ЖИВОТА И СТВАРАЊА

Приликом сусрета и књижевних разговора, често је понављао латинску сентенцу: ARS LONGA – VITA BREVIS! која значи „Живот је кратак – уметност је вечна”, и има велике истине у том исказу који је за живота потврдио својим делом, жалећи што не може да стигне да све напише што је замислио.

Испраћај српског песника Димитрија Миленковића у вечност биће одржан у понедељак, 3. фебруара, након опела које је заказано за 11:30 часова у храму Воздвижења часног крста на Новом гробљу у Нишу.

ТАЛОГ И ТРАГ

Бранку Миљковићу

На прагу седме деценије

(Где минуше године?!)

У дну животног пртљага

Весна

Сад открива талог љубави

Писма небесници

Младеначком сну,

Неузвраћеном занос

Ледом окована окна

Студ позна

И памћење дотиче;

Пред вратима

Кербер

Позајмљује поноћни стих

Мртвог срца,

Али остају дубине.

Из потонулих светова

Песников поглед

Над свим стварима.

(Занос младих година, мој Боже)

Запаливши ватре

Заходио је песник

Рушећи срушиво све,

Додиривао космичку студен.

Сазнајући као се постаје голем

Остављао тргове без споменика,

Дарован сав песми

Која вапи његову главу,

Од магме, од опомена,

Знакова далеких светова.

Песму љубави, мој Боже,

дотиче бледа рука,

Студена рука жене.


Погледајте запис последњег обраћања господина Димитрија Миленковића приликом уручења признања Сићевачке визије септембра 2024. године

Редакција ГЛЕДИШТА © 2025



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

СЕЋАЊЕ: „Свој радни век заиста видим као песму која се највише воли, а свака песма има свој почетак и крај” – АЛЕКСАНДРА САШКА ДЕЈАНОВИЋ (1943-2025)

ОДАБЕРИ ВИШЕ


Бранко Миљковић: „ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ!”

Поводом навршених деведесет година од рођења Бранка Миљковића, јединог српског принца поезије, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша са поносом представља ауторско дело ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ које су приредили песник Далибор Поповић Поп, пијаниста Дејан Илијић и гитариста Ханс Пити Орли.

Снимање овог музичког дела подржала је организација музичких аутора Србије, а у будућем пероду оно ће служити првенствено као помоћно средство за часове српског језика у гимназијама кад се буде обрађивала Миљковићева поезија.

Данас, на дан деведесет прве године од његовог рођења, овог 29. јануара 2025. године, доносимо избор из Миљковићеве поезије и њихов тонски запис који је сада премијерно постављен и на интернету.


ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ – фото Душан Митић Цар; дизајн Миљан Недељковић

ОРФИЧКО ЗАВЕШТАЊЕ

Ако хоћете песму
Сиђите под земљу
Ал припитомите животињу
Да вас пропусти у повратку

Ако хоћете песму
Ископајте је из земље
Ал чувајте се њених навика
Њеног подземног знања

Речи имају душу гомиле
Разнежује их просташтво и гугутка
Али опасности превазиђене метафором
на другоме ће месту запевати опасније.

МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ


Свет нестаје полако. Загледани сви су
у лажљиво време на зиду: о хајдемо!
Границе у којима живимо нису
границе у којима умиремо.
Опора ноћи мртва тела,
мртво је срце ал’ остају дубине.
Ноћас би вода саму себе хтела
да испије до дна и да отпочине.

Путуј док још има света и сазнања:
бићеш леп од прашине, спознаћеш прах и сјај.
Ослепи својим корачајући путем, ал’ знај:
лажно је сунце, истинита је његова путања.
Нек трговци временом плове са воском у ушима,
ти смело слушај како певају пустиње,
док клече беле звезде пред затвореним морем и има
у теби снаге која те распиње.

Празнино, како су звезде мале!
Твој сан без тела, без ноћи ноћ,
придев је чистог сунца пун похвале.
То што те видим је л’ моја ил’ твоја моћ?
Прозирна оградо коју сјај савлада,
пуста провидности које ме страх хвата,
твој цвет је једини звезда изнад града,
твоја узалудност од чистога злата!

Свет нестаје полако, тужни свет.
Ко ће наше срце и кости да сахрани
тамо где не допире памћење, покрет
где нас не умножава и не понављају дани!
Ишчупајте ми језик и ставите цвет:
почиње лутање кроз светлост. Речи заустави!
Сутра ће сигурно и кукавице моћи
оно што данас могу само храбри и прави
који су у простору између нас и ноћи
нашли дивне разлоге другачије љубави.

Свет нестаје. А ми верујемо свом жестином
у мисао коју још не мисли нико,
у празно место, у пену када с празнином
помеша се море и огласи риком.

СИНОВЦУ ГОРАНУ

Један малени цвет
још ни проговорио није
А већ зна све тајне сунца
И све што земља крије.

Један малени цвет
Још није ни проходао
А већ је умео сам да се храни
Светлошћу ваздухом и водом.

Један малени цвет
Не зна да чита и пише
Ал зна шта је живот, шта је свет
И мирише, мирише.

ЉУБАВ ПОЕЗИЈЕ

Ја волим срећу која није срећна
Песму која мири завађене речи
Слободу која има своје робове
И усну која се купује за пољубац

Ја волим реч о коју се отимају две слике
И слику нацртану на очном капку изнутра
Цветове који се препиру са временом
У име будућих плодова и пролећне части

Ја волим све што се креће јер све што се креће
Креће се по законима мировања и смрти
Волим све истине које нису обавезне

Ја волим јучерашње нежности
Да кажем своме телу „доста“ и да сањам биље
Прсте очи слух другачије распоређене
У шуми неголи у телу.

СУДБИНА ПЕСНИКА

Сада је то још увек опасност која пева
Пламен који прозирност проглашава за пријатељство
Музикалније птице умакну судбини
Али умакну и речима

Речи греше песма се ствара
Другачије нико није постао песник
Свет се дели на оне који су запевали
И оне који су остали робови

Али долази дан великог ослобођења
Песме ће се отворити ко тамнице
Песници ће бити уништени
Песме ће бити прилагођене

Кад народ открије тајну како се постаје велик
Тргови ће остати без споменика
Некад само песницама доступне тајне
Биће проглашене својином народа

СВЕСТ О ПЕСМИ

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим
тој речи чију поседујем моћ да је кажем.
Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривим
под челом ми поледица и дан поражен.

Реч крв! најлепша реч која се не сме.
А колико птица и звери у крви мојој преноћи!
Можда изван мога срца и нема песме,
јер крв је ванвремена мастило без моћи.

Реч жудња! једина још смисао не нађе;
И птица у паклу кроз тужну ми главу.
О горко море за моје беле лађе
кроз исписани предео и вербалну јаву!

Реч смрт! хвала јој што ме не спречава
да отпутујем у себе ко у непознато,
где ако не нађем себе и смисао што спасава
наћи ћу свога двојника и његово злато.

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим.
Реч смрт хвала јој што ме још не пречи
да волим самог себе и да се дивим
својој људској моћи да изговарам речи.

ГРАЂЕЊЕ ПЕСМЕ

Зимска музика свира
Особино праха и кремена
Опроштај сна иза темена
Када ме покојем дирала

То време узме и остави
Ту горку шуму да се плави
Усред вечности на домаку
Нестварности птици и облаку

Прахптицо сунчевог урока
Скок од пепела и лет
Нек буду једини путоказ

За напор смисла и раст
Суштине у врлет
Када јој освану глас

ПОХВАЛА ВАТРИ

I

Она нема никога
осим сунца и мен

II

Она се указује луталици
указује се лукавом
указује се заљубљеном

Ништа није изгубљено у ватри
само је сажето

III

На крајевима ватре
предмети који не светле
нити се нечим другим одликују
трају у туђем времену

Птица која сама чини јато
из ње излеће

Узмите шаку свежег пепела
или било чега што је прошло
и видећете да је то још увек ватра
или да то може бити

ХРОНИКА

Првог дана помреше птице и змије
настанише гнезда и ветрове
другог дана рибе изађоше из воде и
вода отече празна
трећег дана шума је пошла према
граду а града нигде
четвртог дана сазидаше ћеле кулу од
лобања и шкргута
петог дана шума је скупљала крај
реке обезглављење лешеве
шестог дана мало ватре заљубљено
налик на сунце
седмог дана не запеваше анђали
осмог дана у понедељак први пут
запева птица од пепела и зид
проговори

КУЛА ЛОБАЊА

Жалбо црних птица и тужне похвале
Празно име иза смрти и обијен вид
То није љубав то је патња и стид
Кад одјеци померају места и обале.

Подземни ветар успава заспале
Улаз чувају две тишине и хрид
То није љубав то је патња и зид
Од лобања где труну звезде што су сјале.

Нестајем бдијем постајем глас и време
Цвет већи од ноћи празни талас без успомене
Звезде које се над главом мојом пале
Којима замених вид и име свога правца
Лађо пуна заборава и ветра без прамца
Некога света тешке сене пале.

ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ

Љубави моја мртва а ипак жива
Нек у свом дану недоречен гори
Нек игра се песника док песму не створи
Птицом осветљени певач који у мени пребива.

О златни талог времена простори
Пуни сунца! Сенко, где се та земља скрива
Где материја сва од заборава открива
Ватру у себи и дан без јутра у гори.

Како се зове пре него се родимо
Спремни у туђој нади и безболном огњу све то?
Здраво, о могућа звездо коју и не слутимо,
Ил ме заборави песмо, јер жеља је моја крива.
Под земљом ће се наставити трајање започето.
О све што прође вечност једна бива.

ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Туђом су песмом очарани. Тешка
Неварства крију у срцу што стрепи:
Славује странпутица. Сунце је грешка
Плаћена виђеним ужасима слепим.
Ноћ уместо ока лукава ватра нуди,
Ал стоје кужни у истрошеном ваздуху
И следе видљивост различито људи,
Биљке и звезде подмићене у слуху.
Понор сумња у њих јер их испуњава;
Само су слаби изван опасности.
У злочин је умешан и онај ко спава.
Никога нема да јакима опрости
Што сиђоше у тамни вилајет и злато
Што год да чиниш зло чиниш јер блато
Из тог подземља славно је све више.

ОРФЕЈ У ПОДЗЕМЉУ

Не осврћи се. Велика се тајна
иза тебе одиграва. Птице гњију
високо над твојом главом док бескрајна
патња зри у погледу и отровне кише лију.

Звездама рањен у сну луташ. Сјајна
она иде твојим трагом, ал од свију
једини је не смеш видети. О сјај
на тебе њен док пада нек је и сакрију

ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје.
Спавај, злу је време. Заувек си проклет.
Зло је у срцу. Мртви ако постоје
прогласиће те живим. Ето то је
тај иза чијих леђа наста свет
ко вечита завера и тужан заокрет.




ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Бранко Миљковић: „ПРАЗНУ ГЛАВУ ВЕТАР НОСИ“

ОДАБЕРИ ВИШЕ


СЕЋАЊЕ: „Свој радни век заиста видим као песму која се највише воли, а свака песма има свој почетак и крај” – АЛЕКСАНДРА САШКА ДЕЈАНОВИЋ (1943-2025)

У Нишу је 22. јануара 2025. године преминула Александра Сашка Дејановић, уредница култне емисије „Спектар мелодија” која се емитовала на таласима Радија Ниш од 1978. до 1988. године.


Александра Сашка Дејановић (1943–2025) легенда нишког радија, оставила је неизбрисив траг у лепшој историји Ниша код свих који су слушали и волели њену емисију. Њен рад није био само професија, већ животна страст која се одразила у сваком слову и такту музике коју је емитовала. Њен музички избор био је права инспирација за многе, а емисија Спектар мелодија постала је нешто више од програма на радију – постала је симбол времена.

РАДНИ ВЕК У РАДИО НИШУ

Сашка је рођена у Бору, 7. фебруара 1943. године, а у Нишу је завршила Основну и Средњу музичку школу „Др Војислав Вучковић”. Уписала је истурено одељење Београдске музичке академије у Нишу, али је одмах након средње школе почела да ради на радију, где је провела цео радни век. Започела је као тонски реализатор, затим радила као фонетекар, а касније и као музички сарадник.

Њено беспрекорно сналажење међу хиљадама плоча и трака постало је легендарно, а томе сведоче бројне анегдоте. Ова вештина јој је знатно олакшала уређивање музичких емисија. За избор музике у документарним емисијама добила је више награда на конкурсима Југословенске радио-телевизије.

КУЛТНА ЕМИСИЈА СПЕКТАР МЕЛОДИЈА

Највећу славу стекла је уређивањем и писањем најаве за једну од најслушанијих емисија Радио Ниша – Спектар мелодија, која се емитовала у ударном термину радним данима од поднева до четрнаест часова.

Ова емисија је, много пре појаве интернета и незаустављиве „пиратерије”, била у Нишу најважнији извор информација о новој музици, како са простора бивше државе, тако и музике са светских позорница.

Емисија је имала бројне сараднике – дискофиле, који су несебично доносили нову музику и припремали тематске блокове: филмску музику, џез, блуз, хеви метал, нови талас.

Емисија је доносила и Музички медаљон блок популарне класичне музике, који је код младих слушалаца изазивао одушевљење и имао значајан образовни карактер.

Листа Спектра састављана је по жељама слушалаца које су редовно пристизале у виду дописница, разгледница и писама. Радио Ниш је у то време могао да се чује на ултракратким и средњим таласима широм Србије, све до југа повардарја, али и у Бугарској и Румунији, где је емисија такође имала верне слушаоце.

А Сашка је сву ту публику вредно неговала и правим распоредом песама утицала и на то да због тога многи ђаци својевремено закасне на поподневне часове у школу, слушајући наравно Спектар мелодија.

Кроз емисију су прошла готово сва значајна имена популарне музичке сцене, а неколико страница отргнутих из књиге аутограма сведоче о звездама као што су биле Ђорђе Балашевић, Милан Младеновић, али и Дарко Рундек и многи, многи други.

ПОДРШКА МЛАДИМ НИШКИМ МУЗИЧАРИМА

Емисија је била посебно ветар у леђа и најзначајнија подршка нишким музичким групама, као што су биле Лутајућа срца, Галија и Кербер.

Сашка је са екипом тон мајстора често организовала снимања у студију Радио Ниша, углавном у вечерњим и ноћним сатима, након завршетка програма, а Спектар мелодија је имао током деценије емитовања и бројне спикере – Воја, Јасмина, Елва, Неда, Саша, Душан … Једна од великих акција била је организација концерта Спектар мелодија у Хали Чаир, где је наступило на десетине нишких састава.

Међутим, посебан догађај било је снимање песме Спектар мелодија 1986. године, у којој су учествовали чланови Галије, Кербера групе Там-там и других. А коју захваљујући породици Дејановић можете чути и данас. Музику и аранжман написао је познати нишки композитор Миња Марковић, а текст је написала наша драга професорка Драгана Машовић. Упечатљиви соло у композицији извео је Жан Жак Роскам, познати тамнопути, тадашњи члан групе Галија.


Спектар мелодија – Архивски запис из 1986. године

МАЛИ И ВЕЛИКИ ЉУДИ ИЗ РАДИО АПАРАТА

Спектар је уз објашњење управе радија да у разрађеном термину треба „зарадити на маркетингу” – укинут 1988. године.

До одласка у пензију 1997. године Сашка је радила на многим другим програмским сегментима, а последњих готово две године „бојила” је својим музичким избором ноћни програм Радио Ниша.

Последње вечери на радном месту, Сашки је указана част да буде гост у емисији Гост у (Лоле Рибара) 7а.  Захваљујући се слушаоцима, колегама и сарадницима који су јој помагали,  храбрили је и подржавали – опростила се речима: „Свој радни век заиста видим као песму која се највише воли, а свака песма има свој почетак и крај.

ЖИВОТ И НАСЛЕЂЕ АЛЕКСАНДРЕ САШКЕ ДЕЈАНОВИЋ

Сашка је провела педесет девет година у браку са својом средњошколском љубављу, професором музике и диригентом Слободаном Дејановићем. Иза себе је оставила двојицу синова, троје унучади и троје праунучади.

А њен допринос култури и музичком животу Ниша остаће заувек упамћен. Александра Сашка Дејановић није била само музичка уредница, већ и симбол једног времена када је музика заиста спајала људе чудесним Спектром мелодија.


Породица ДЕЈАНОВИЋ и Редакција ГЛЕДИШТА © 2025



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Ђорђе Матић: „ОД СТУДЕНОГ ДО НОВЕМБРА”

ОДАБЕРИ ВИШЕ


Бранислав Ђ. Нушић: „МОЈЕ БИСТРО ДЕТЕ”

Чудновато је код мене, да многе догађаје и појаве могу да предвидим. Тако већ петог месеца после венчања ја сам предвиђао да ћу имати деце.


Прво је био син са плавим очима, које су после постале граорасте, па онда смеђе и најзад црне. То је било неко неваљало дете са чудноватим прохтевима. Оно је, на пример, са највећим задовољством чупкало мени све длачицу по длачицу из бркова и ја сам то, са сузама од бола у очима, стрпељиво дозвољавао, јер ми је ташта објаснила, да се то мора трпети, да је то управо највеће задовољство за оца кад му дете почупа бркове. Шта више, моја ташта, да би ми учинила што веће задовољство, храбрила је малог тиранина вичући му једнако: чуп, чуп, чуп!

Али то су били већ први дани детињи који припадају више мајци. А после неколико година мој је син већ толико одрастао, да је сва брига око његовога васпитења припала мени као оцу. А кад кажем брига, то није тек онако уз реч, него ћете одмах видети, да је то била права брига.

Док је мој син јуначки прескакао плотове, ја сам се још тешио, гледајући у њему Ханибала који ће прећи Алпе; док ми је прескакао преко главе, тешио сам се, гледајући у њему Милоша Војиновића који ће прескочити три хата и на њима три пламена мача; док је крао комшијска јаја, ја сам се и тада још тешио, назирући у њему великог будућег освајача Наполеона.

Али, он поче и такве ствари да чини, којима се већ нисам више могао да тешим, јер нисам ни у политичкој ни у културној историји могао да нађем угледа. Он, на пример, разбије комшиске прозоре и ајд, то није ништа; по свој прилици и многи други велики људи разбијали су комшијске прозоре; али он узме мој најлепши летњи капут, одсече му пеш или рукав и направи себи барјак, па онда скупи под барјак велику војску и опколи моју кућу, па на знак за напад и без обзира на прозоре, на башту и све остало, освоји тврдињу и онда, као и свака победоносна војска, отпочне по тврдињи покољ, те пооткида свима пилићима у кокошарнику главе.

Ја се, разуме се, забринем и то више као родитељ, него као сопственик покланих пилића, Саопштим мојој жени ту бригу и, разуме се, забрине се и она. Једно вече ми измењамо мишљења онако како то забринутим родитељима доликује. Женино је мишљење било да је дете бистро, на мене. И моје је мишљење било да је дете бистро, али да, без икакве потребе, претерује у манифестацијама своје бистрине и да ће тако бескорисно истрошити снагу и упропастити у себи будућег великог човека.

Најпосле, није ми толико било жао што би и он ушао у ред излишних и за Србију бескорисних људи, али сам се ја уопште бојао тога да ми дете буде бистро, јер сам био уверен, ако буде бистар да, прво неће постати министар у Србији, а друго, извесно ће стећи склоности или да фалсификује реквизиционе признанице или таксене марке. Ако не то, а он ће као рачунополагач склапати вешто лажне рачуне, умеће лепо да нађе разлога како би појео државну порезу, умеће да потписује своје познанике и пријатеље, и уопште, чиниће све што бистри људи у Србији чине.

Према оваквим способностима, он ће бити упућен да буде или срески начелник или општински председник или порески надзорник или поштар или, најзад, благајник каквог новчаног завода. А мени се ни једно од ових звања не свиди, те сам с тога био противан томе, да ми дете буде врло бистро.

Та ме је брига страшно јела, као што може брига да једе човека уопште, а човека који има врло бистро дете, напосе. Моја је жена, по својој супружанској дужности, делила ту бригу са мном, као што уопште добре жене деле много којешта са својим мужевима; а наше дете одрекло се већ амбиције да буде Ханибал, Војиновић или Наполеон, јер је пре неки дан удавило мачку, а ја сам уверен да ни Ханибал, ни Војиновић, ни Наполеон нису давили мачке.

Ето, та ме је брига довела до мисли да интервјуишем једнога од наших одличних педагога, члана Просветног Савета и свих комисија за преустројство наставе, творца многих наставних програма и почасног члана Друштва за.васпитање деце, а затим писца ових знаменитих дела: „Мајка као васпишач“, „Кућа као васпитач деце“ (1, 1 и Ш свеска, још несвршено дело), „Како се у деце негују грађанске врлине“ (јавно предавање у Грађанској Касини), „Погрешке родитељске“ (са мотом на корицама: „Погрешке дечје то су погрешке њихових родитеља“) и тако даље.

Јуче сам баш био код г. педагога и зажалио сам јако што сам га узнемирио, јер га затекох задубљеног у посао за који ми он рече да се такође односи на васпитање деце. Он ми понуди столицу и тек што седох, ја са ужасом и животињском дреком скочих пипајући се врло непристојно пред лицем г. педагога.

— Ах, ах, ах, — узвикну он сиромах, и поче

и сам да ме пипа којегде — опростите, хиљаду пута опростите. То је онај мој најстарији. Ах, тако је несташан. Ето, видите, метнуо је иглу на столицу, он ми то врло често чини. Опростите.

— И ви то онда имате врло често прилике да гледате како вам гости скачу са ове столице

— одговорих мало пакосно, али, како ја нисам био обичан гост већ молилац, утишах се и седох.

Тек што приступих првом питању, а из друге собе пролете једна папуча кроз стаклена врата и стакло прште на хиљаду парчади.

— Живко! — узвикну педагог, — шта радиш то, за Бога!

Кроз разбијени прозор промоли се једна љупка детиња главица са речима:

— Гађам мајку, не да ми кључ од ормана!

— Ех, ех, ех, како си неваљао, зар не видиш да је овде господин.

Дете ме весело погледа, па се онда искези на мене тако крвнички, као да му ја не дам кључеве од ормана.

Најпосле г. педагог се замисли дубоко и поче да ми даје бопширна упутства како ћу мога сина да однегујем. Упутио ме је и шта треба да читам; препоручио ми је нарочито своја дела; убедио ме је у то да сам ја крив свему неваљалству свога сина и таман је највишим тоном, турив суве, коштуњаве руке у замршену косу, изговорио био мото са корица једне своје књиге: „Погрешке дечје то су погрешке њихових родитеља!“ али се кроз прозор на улици зачу мали дечји добош и прођоше преко 50 деце упарађене као војници.

Над свима командује „најстарији“ г. педагогов, напред је велика застава од црвене цицане завесе (управо у том моменту г. педагог опази да му на прозору нема једне завесе). Сви војници носе штапове на рамену, а на главама им троћпошкасте капе од хартије.

Педагог погледа кроз прозор, најпре мирно, затим пребледе, као манит отвори фијоку свога стола и кад виде да је празна, он се ужаснут пљесну рукама по глави.

— Ах, господине, ах, ах, ах!

— Шта је за Бога! — упитах га.

— Упропашћен сам, просто сам упропашћен

— удари он у дреку. — Има већ шест месеца како радим и дању и ноћу четврту свеску мога дела „Кућа као васпитач деце“ и свршио сам је тек пре десет дана. Замислите, тек пре десет дана…

— То је врло лепо, али не разумем зашто сте…

— Зар не видите оне капе на дечјим главама; то је мој најстарији узео рукопис из фијоке и направио капе својој војсци!

Има људи пакосних, као што сам ја, па им је у оваквим приликама до смеја. Тим пре што ме је овај интервју јако задовољио у погледу бриге за мога сина, који није син никаквог педагога. Ако се нисам гласно смејао, ипак нисам могао да уздржим ово неколико речи:

— Изгледа ми, господине професоре, као да је ваш најстарији врло талентиран. Тај ће бити канда добар и строг критичар, а, што је главно, противник теорија, од којих он, као што видите, гради себи капе.

— Шта ћете господине, — вели ми г. педагог

— Ви знате да чизмар обично не може имати добре чизме.

После ових речи опростим се и одем кући, размишљајући успут, како је то заиста утешна пословица да чизмар не може имати добре чизме.

Кад стигох кући јавише ми радосну вест да ми је спасен син. Јер, знате, био је пао у бунар, што није морало бити. Он је ухватио једног друга и хтео да га гурне у бунар, али се сам оклизне и падне у место друга. Хвала Богу кад је спасен!

Други пут ће, кад кога хтедне бацити у бунар, извесно пазити да се не оклизне сам.


Из трезора ГЛЕДИШТА, написао: Бранислав Ђ. НУШИЋ

Извор: Српска Књижевна Задруга, коло XXXI бр. 206 (Београд, 1928)



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Бранислав Ђ. Нушић: ПОЛИТИЧКИ ПРОТИВНИК – ПРИЧА ИЗ ЖИВОТА ЈЕДНОГ ПАЛАНАЧКОГ УРЕДНИКА

ОДАБЕРИ ЈОШ


Димитрије Миленковић: ПИСАЦ ТОПЛЕ ЉУДСКЕ ДУШЕ – БРАНКО ЋОПИЋ, РОЂЕН НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕ 110 ГОДИНА, И ДАЉЕ ЖИВИ!

Са жељом да 2025. година буде радосна за све, читаоцима часописа Гледишта упућујемо искрене жеље за добро здравље. Посебно нас радује што почетком године, у којој ћемо обележити 90. рођендан нашег драгог Димитрија Миленковића, преносимо његова сећања на дружења са једним од књижевних великана – Бранком Ћопићем.


На данашњи дан, 1. јануара 1915. године, подно Грмеча, крај реке Уне, у Хашанима, родио се Бранко Ћопић – вероватно највољенији српски писац за децу и младе

Године и деценије измичу од трагичне смрти драгог писца Бранка Ћопића (1915–1984). Самоубиство на Бранковом мосту у Београду остало је генерацијама дубоко урезано у сећање. Али његово богато литерарно дело не признаје смрт.

Био је песник исто толико драг као и приповедач, романописац, сатиричар, надахнути тумач људске душе у „Башти сљезове боје”. Не смемо га заборавити. И сам је себи подигао споменик „Јеретичком причом” и бројним романима.

Сваки нови сусрет са Бранком Ћопићем увек је доносио нешто од оне радосне топлине његовог особеног хумора, једноставности и спонтаности. У Ниш су га путеви, док је био доброг здравља, веома често водили.

Још од оних поратних дана, када су у свакој школи одјекивали његови стихови песама „Гроб у житу”, „Херојева мајка”, „На петровачкој цести” и она потресна, запамћена за сва времена „Песма мртвих пролетера”. Желели смо да чујемо како сам песник изговара стихове које смо толико пута говорили у учионицама, на школским приредбама…

Ћопић је, међутим, најрадије читао своје хумореске, или одломке из романа. После свих сусрета схватили смо да је био у праву. Драгоценије је да нам дарује нешто од најновијих остварења, а очигледно је био у пуном стваралачком размаху, него да понавља оно што многи од нас већ знају напамет.

Писца је и болест довела у град у коме је увек радо гостовао. Један од најпознатијих и најтиражнијих наших писаца лечио се у „Радону” у Нишкој Бањи, али није пропустио прилику да се, на позив школа и радних организација, нађе међу ученицима и радницима.

Желео сам да га одведем и у школу „Бранко Миљковић”, где је управо у то време интензивно радила литерарна дружина „Ватра и живот”, која је окупљала талентоване младе литерате из нишких школа и почела да формира јединствену библиотеку од књига са посветама аутора. Први је књигу за ту библиотеку послао Иво Андрић.

Дуги разговори у Нишкој Бањи и школи „Бранко Миљковић” личили су, понекад, на личну исповест писца огромне популарности коме је, од бројних томова, попустила рука!

– Отказује ми десна рука – рекао ми је Ћопић. – Први пут сам осетио да са њом нешто није у реду када сам писао роман „Пролом”, а ево сада поново, после двадесет година.

Помињем сећања на давне књижевне сусрете, нашу жељу да нам казује поезију и задовољство што смо, ипак, чули његове кратке приче, хумореске.

– Свој литерарни рад почео сам кратком причом и остао сам њен поклоник пуних четрдесет година. На то је сигурно утицао лист „Политика” преко кога је могла да ме упозна најшира читалачка публика – причао је Ћопић на сеновитој тераси „Радона”, уз стални шум бањских каскада.

– Склон сам да пишем једноставно разумљиво. Научио сам то од људи из мог краја. Струка ми је била психологија и логика, па ми је то омогућило да проникнем шта деца воле. Њима су страни дугачки описи.

Увек себи пребацујем што не пишем за позориште. Волим дијалог, радњу, хумор, а то је душу дало за позориште. Моје комедије су, међутим, раније наилазиле на отпоре, па ме то, ваљда, одвраћа. Када сам се сретао са Ивом Андрићем, мада није волео да даје савете, препоручивао ми је да се што више ослањам на хумор. У данашње време то је тако ретка биљка, а неопходна. Мало хумора је лек и душевна храна у литератури и животу, говорио је Андрић.

Ретки су ствараоци који тако спонтано, од срца говоре о свом литерарном раду и откривају тајне своје песничке радионице. Међу њима Бранко Ћопић сигурно заузима истакнуто место. Тако је бар било приликом бројних наших сусрета.

– Најдражи су ми они тренуци када могу да се препустим дечјем свету, да се вратим у детињство, деду Раду, ујаку и многим другим ликовима који су, на неки начин, везани за мој живот. Једном смо гостовали у Сибиру. На Бајкалском језеру, управо у време када су тамо биле преведене моје приче, говорили су ми о мом деди Раду и ујаку као да су њихови Сибирци, нарочито кад мало попију.

Стојим на становишту да се све у литератури може рећи једноставно и јасно. Најзадовољнији сам романима које пишем за децу. И сам уживам кад их поново читам. Многе од ствари које сам објавио као дечје могли би радо да читају и старији, али се тешко одлучују. Зато сам решио да им подвалим – „Делије на Бихаћу” наменио сам деци, требало је да наставе трилогију „Орлови рано лете”, „Славно војевање” и „Битка у златној долини”.

Књигу сам већ био спремио за дечју едицију „Ластавица”. Кад су ми из Српске књижевне задруге затражили рукопис, дао сам „Делије на Бихаћу”. После изласка из штампе књига је брзо „планула”. Куповали су је и читали највише одрасли.

Уводећи нас у своју „песничку радионицу” Бранко Ћопић не скрива да је учио и највише научио од народних приповедача, пре свега како треба писати:

– Грабио сам из живота, користио непосредне контакте; често ми је било потребно да неке ситуације само пренесем на хартију. Просто је навирало из мене, тако да сам једва успевао да забележим мисли које се роје.

Догодило ми се, међутим, док сам писао „Осму офанзиву”, да све што више осветљавам, унутрашњим рефлекторима, мога јунака, он се све више кочи, губи од животности. Уведох тако новог јунака, човека који изворно прича, једва сам стизао да запишем све што је из мене навирало о Пепу Бандићу. Као да ме је вукао за рукав: „Хајде још нешто о мени!” Догоди се да писац, као глумац, добије трему када му са главним јунаком нешто није у реду.

Сваки нов сусрет са Бранком Ћопићем доноси нешто од лепоте, дубоких извора народне мудрости и хумора који бујно натапа велики део његовог литерарног дела. Велики књижевник издашно се одужио и најмлађима стихом и прозом, притом је увек желео да његови литерарни радови буду изворно једноставни. Да човек кроз њих, истицао је, може да доживи и део свога детињства.


штампа: Политика, Додатак за културу,уметност, науку

пише: Димитрије МИЛЕНКОВИЋ



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Мирољуб Тодоровић: 3АВИЧАЈ И ПОЕЗИЈА

ОДАБЕРИ ВИШЕ


Јован Младеновић: „СИМБОЛИЧКО ПОКАЈАЊЕ – ДРАМСКА ТРИЛОГИЈА СПОМЕНИКА КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ ПРВОМ КАРАЂОРЂЕВИЋУ: ПОДИЗАЊЕ 1939, УКЛАЊАЊЕ 1946, ОБНОВА 2004. ГОДИНЕ”

Генеза споменика краљу Александру Првом Карађорђевићу Ујединитељу представља у ствари непоновљиву драмску трилогију: атентат у Марсељу (1934), подизање споменика (1939), уклањање (рушење) споменика (1946), те његова обнова и враћање на старо место на новоименованом Тргу краља Александра Првог (2000-2004).


Поред споменика, коњаничке фигуре са краљем у седлу, пре Другог светског рата у Нишу су постављене још три краљеве бисте на постаменту: две у самом граду, док је једна биста красила парк-шеталиште у Нишкој Бањи. Све су уклоњене у периоду 1944-1946. године.

Уклоњена су не само обележја посвећена краљу већ и допојасна биста Николе Пашића код Железничке станице, затим биста Милоша Обилића у кругу Инжењеријске касарне, биста Карингтон Вајлд у кругу Енглеског дома и др. Биста председника нишке општине Тодора Миловановића оштећена је у бомбардовању 1941. године и чува се у Народном музеју у Нишу.

У поднаслову овога текста назначене су кључне године које су у вези са трагичном судбином југословенског краља Александра Првог Карађорђевића (Цетиње, 1888-1934, Марсељ, краљ Ујединитељ): од његовог убиства у атентату у Марсељу, као прве жртве надирућег нацизма у Европи (1934), па до подизања споменика (1939), на петогодишњицу његове смрти у Нишу као средишту Моравске бановине.

Био је то споменик монументалан по габариту постамента. Краљ на пропетом коњу, са одлучним изразом ратника и војсковође, чији је поглед уперен ка југу отаџбине: Старој Србији и Маћедонији!

На измаку ове, 2024, поводом деведесет година од краљеве погибије, отворена је мултидисциплинарна изложба Чувајте (ми) Југославију у Музеју Југославије, у којој је један сегмент посвећен уништеним краљевим споменицама. До 1947. на простору некадашње социјалистичке Југославије више није било ниједног јавног споменика, без обзира на уметничку форму, посвећеног краљу Александру Првом.

И, додајемо на овом месту, исту судбину доживела су и јавна споменичка обележја његовом оцу, краљу Петру Првом Карађорђевићу Ослободиоцу. Граду Нишу припада част да је донекле исправио историјску неправду, у некој врсти симболичног, јавног и националног покајања (катарзе)!


Композиција натприродне величине

Од 1996, када је први пут јавно, у медијима, покренута иницијатива за подизање споменика, од стране ондашњег директора нишког Народног музеја, архитекте Ђорђа Цанића (1943-1998), непуне четири године трајао је процес историографског истраживања, успостављања контаката и подршке породице аутора Радете Станковића, расписивања конкурса, те коначне одлуке градских власти тога времена да се приступи изради и подизању споменика на истом месту где је уклоњен 1946, и то на старим темељима, који су били у добром стању, а који су у међувремену лоцирани и откривени.

Прегледом интерактивне мапе споменичких обележја на територији Краљевине Југославије на изложби у Музеју Југославије може се утврдити да је Ниш један од ретких већих градова (или, незванично, други престони град Србије) који је имао више јавних спомен-обележја посвећених краљу, а због јединственог споменика – коњаничке фигуре која је рад значајног српског вајара Радете Станковића (Беч, 1905 – Београд, 1996) – као и због обновљеног споменика из 2004. године, који је извајао Зоран Ивановић из Београда, свакако је ушао у агенду европске културне (споменичке) баштине.

Иначе, краљ Александар је често боравио у Нишу и Нишкој Бањи, слично као и краљеви из династије Обреновић (најчешће краљ Милан). Поводом Дана ослобођења Ниша од Османлија (1877, по старом календару), 1927, краљ Александар је обишао меморијално место Чегар, поприште Чегарске битке (1809). У Нишкој Бањи често се крепио на изворишту топле воде због реуматичних болова, те отуд и бројне мозаичне разгледнице тога времена са његовим ликом.

То су, између осталог, били и разлози да се подигне меморијални споменик краљу Александру Првом, што је било могуће и захваљујући политичкој позицији Драгише Цветковића, који је у време подизања споменика био председник Министарског савета Краљевине Југославије.

На великој свечаности, где се слегао народ из свих крајева Моравске бановине, 17. децембра 1939, на краљев рођендан, и поводом пет година од погибије у Марсељу, по леденој киши, откривен је импозантан споменик краљу Александру Првом Ујединитељу.

На свечаној трибини стајали су Раденко Станковић, отац аутора споменика и намесник малолетном краљу Петру Другом, који је открио споменик, Драгиша Цветковић, Његова Светост патријарх српски др Гаврило Дожић, који је освештао споменик, министар војни генерал Милан Недић, председник нишке општине Ђока Коцић, те аутор Радета Станковић, и многи други.

На степеништу постамента стајали су нишки соколци и одред старих четника, на челу са Костом Пећанцем. Краљев споменик се налазио на Тргу књаза Михаила Обреновића, а после рата је овај трг неколико пута мењао назив, да би са подизањем новог споменика уједно био именован као Трг краља Александра Ујединитеља.

Бронзана споменичка композиција пропетог коња са краљем у седлу била је натприродне величине – висока 4,5 метра, на масивном постаменту обложеном црним гранитним плочама, висине девет метара (укупно 13,5 метара), и доминирала је у екстеријеру трга.

На обе бочне стране споменика анкерисане су две масивне бронзане плоче (72 х 218 цм), са плитким рељефима на којима су представљене две сцене: прва, под називом Војничка чета на победничком маршу на путу Слободе, и друга Краљ Александар прима депутацију Мораваца.


Одлука Градског одбора

После уклањања (рушења) споменика 1946, ове две плоче су једини сачувани, без оштећења, материјални артефакти (остаци) и налазе се у Народном музеју у Нишу, што је објављено у тексту са сликом једне од плоча у ревији Нишки весник (год. друга, бр. 3, март 2000). Завршни чин ове „драмске трилогије” јесте одлука нових власти о уклањању споменика, која се налази у сачуваној оригиналној свесци Записника (у Историјском архиву у Нишу).


СПОМЕНИЧКИ ДОСИЈЕ НИША: Исправљена неправда

Повод за откривање новог споменика, 7. децембра 2004, како је истакнуто у објави, било је обележавање деведесет година од доношења тзв. Нишке декларације у ратној скупштини (1914), којом се дефинише уједињење троименог народа у нову југословенску државу после завршетка Великог рата.

Том приликом је владика нишки Иринеј рекао да је изградњом споменика исправљена историјска неправда. Престолонаследник Александар Карађорђевић је рекао да је веома срећан што је након много година враћен споменик. Он је на пријему код нишког градоначелника казао да не види у будућности „нову Југославију”: „Наш циљ је Европска унија, а у њој ће бити све бивше југословенске републике!”

А повод за објављивање овог текста јесте обележавање двадесете годишњице од обнављања овог значајног спомен-обележја у Нишу.

У Записнику са седнице Извршног одбора Градског народног одбора од 1. марта 1946, под тачком 5, пише: „Градски народни одбор усваја предлог Месног одбора Народног фронта о уклањању споменика краљу Александру са Трга Црвене армије. Приликом скидања водити рачуна да се споменик не оштети.

Овај посао обавиће Техничко предузеће ГНО, уз сарадњу и помоћ стручњака Мостовске радионице и у најкраћем времену.”

Обновљени споменик 2004. је несумњиво ауторско дело, рађен је по моделу срушеног споменика, са битним корекцијама коњаничке композиције, а по димензијама нешто је и нижи: коњаничка композиција износи 4,5 метра; постамент седам метара (укупно 11,5 метара); тежина 3,3 тоне; на бочним странама нема плоча са првобитним рељефима.


штампа: Политика, Додатак за културу,уметност, науку: LXVIII, број 36

пише: Јован МЛАДЕНОВИЋ



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

СЕЋАЊЕ: Добри дух Вилиног града – ИВАН ФЕЛКЕР (1950–2024), вајар и национални радник

ОДАБЕРИ ЈОШ


Милица Стојановић: „ХЛЕБА И ЦИГАРА (ЈЕР, ДОСТА СМО СЕ ИГРАЛИ!)”

Жестоко, сирово, аутентично песничко првенче, које удара снажно, реже беспоштедно, хули немилосрдно. Збирка одаје нов, аутентичан женски песнички глас на сцени сатканој од блазиране моде и сентиментално-лирског пренемагања. Драмски изоштрено, рељефно, са смислом за детаљ, одаје се проницљиви женски поглед на мушки свет у коме по своме ћефу живи искључиво мушко човечанство. Између осталог записује проф. др Бошко Сувајџић у приказу дебитантске књиге Милице Стојановић – Хлеба и цигара!


Читате избор из књиге поезије Милице Стојановић – Хлеба и цигара!

ДРУШТВО ЗА ЗАШТИТУ ЖИВОТИЊА

Монаху се пре три дана упокојио отац

Није показивао никакве знакове жалости и туге

Каже, тако је одредио Бог

Није прошло четрдесет дана

од како су сељаци отишли да окопавају кукуруз

умрла им је ћерка јединица

од непознате тропске болести

Кажу, постоји могућност заразе

а кукуруз не сме да пропадне

Ти се ждереш кад ти се у акваријуму изврне рибица

Плаћаш крематоријум за угинуле псе

и пачићима стајеш на путу

док ватрогасци ваде подављене мачиће.

Ти се противиш еутаназији побеснелих паса

и донираш друштву за заштиту животиња

а не знаш да вредност нечије смрти

мерило је твог личног расположења

јер, откуд толики сиреви на мишоловкама

у твом мемљивом подруму

и траг крви са поломљеним ножицама

на свеже окреченим зидовима?

Друштво за заштиту животиња

не зна да носиш бунду од кремираних чинчила

и да је икра најбољи извор протеина

Кажу, ти пачићи су најбољи у Пекингу

када се прелију сосом од вишања

Док оплакујеш своје кућне љубимце

и тетовираш шапице око ушију

шесторо мале деце седи за столом

и клати своје ножице

док се проја пече у рерни

и док се монах моли за спасење свих нас.

ПУТ

Иду два страдалника кроз живот,

својим путем, један другом у сусрет.

И свако са собом свој крст носи.

Здрао бате! – рече први.

Здрао, здрао! – одговори други.

Нису се зауставили да проћаскају.

Свако је отишао својим путем.

Тај тренутак је био њихов заједнички пут.

КАКО ТО?

Живот је тако једноставан.

Ипак, много тога не разумем.

На пример: Како то

веверице на папуче?

Или рајфови са живе цвећке

на вештачке главе?

Све друго ми је мање-више јасно –

колико човеку треба да одобри себи успех

и шта је све потребно

да би опростио себи,

али како то да на једној нози

истетовираш „Лове”

а на другој „Лифе ”?

И како, бре, то

дуги вештачки нокти

на кратке прасеће прсте?

Све друго ми је

мање-више јасно –

откуд човеку толика досада

за сва зла (на) овом свету

и чему толика забава

за ту исту досаду,

али како то да

бацаш петраде себи у очи

за већи волумен трепавица?

И како, бре, то

латекс хеланке на сто кила?

И плисиране сукње на патике?

Све друго ми је

мање-више jacнo.

ФОНЕТИКА ЈЕ ЧУДО

Кад кажеш: „пилетина са сусамом”,

да ли те то тера да наместиш уста

ко кокошка дупе?

Питам се како би ти легао

један подварак са папцима

на тим виршлама пуњене сиром.

Да ли би ти укус авокада био исти

да се зове, на пример, „говеђи језик”

или „сарма са купусом”?

И коме се уопште пућиш

док пућпуричеш: „рУкола, пУтер”

и развлачиш речи ко коре за питу?

Када кажеш: „гриловани лосос”,

да ли се осећаш некако одважно

док му скидаш кожу?

Само да је хрскаво и решије,

као сланина на Цезару око које се

и даље воде битке како је настала.

„Како су преслатке ролнице од карпаћа

и тортелини са листићима пистаћа, без глутена и лактоза” –

кажеш, јер волиш да те наводим,

да пљувачне жлезде лију сузе по менију

док сањаш о томе да постанеш веган.

Када кажеш: „гамБори са ПиреоМ,

тартуфиМа и тостираниМ БадеМиМа”,

па отежеш речи и шопиш уста

са којих висе сталактити од кармина,

ja се све у себи мислим:

„За почетак, једне ладне пихтије.

И трљана салата.

А после тога, пасуљ пребранац

и телећа глава у шкембету.

Или шкембићи на жару.

И за крај, турска кафа. Због црева.”

Серем вам се на фајн дајнинг!

НЕЗАДОВОЉСТВО

Незадовољна си својим танким уснама

и због тога си незадовољна собом.

Одлучиш се да ставиш силиконе,

али си незадовољна како ти стоје.

Онда одеш да доправиш силиконе,

и већ си незадовољна, јер си претерала.

Дођавола, силикони више нису „ин”,

па си незадовољна, сада због тога.

Ништа, одеш да ти поваде силиконе,

али си незадовољна браздама и концима.

У моду улази хијалуронска киселина

и због тога си незадовољна опет.

Одеш да ти убризгају у уста хијалурон,

али си незадовољна величином шприца.

Онда одеш да ти допуне кубикажу,

и опет си незадовољна како су испала.

У моду улазе мање усне и јасне ивице,

а ти си опет незадовољна собом.

Ништа, одеш ти код њих да те уивиче,

иако си незадовољна јер „то ниси ти”.

Онда пустиш да се хијалурон разгради

и једва чекаш да незадовољство прође.

Дочекаш да се хијалурон разгради,

а ти си незадовољна јер се плашиш ножа.

Подигну ти усне резом испод носа,

али си незадовољна јер ти се виде зуби.

Сада су у моди потпуно природне усне

и ти си сада потпуно незадовољна свиме.

Док не одеш на трансплантацију, мајке ти,

до кад мислиш то незадовољство да траје?

СМИСАО ПОЈМОВА

Није дом ако на отирачу не пише „НОМЕ”

и у њему рам за слике са стикером „LOVE”,

док испијаш шољу чаја са натписом „ТЕА”

мислиш да си срећан без хаштега „HAPPY”?

Назови све правим именима

како не би дошао у заблуду

и како би био сигуран

шта оне заправо значе, јер

можда не знаш ни сад?

Можда би све назвао другачије?

Играју гифови по ајфону за бољи „CLICKBAIT”,

на леђима манастири, на подлактици „FAITH”,

лепота је у оку пратилаца када стиснеш „LIVE”

можеш ли да живиш без хаштега „LIFE”?

Лете етикете као подсетници

да не бисмо изгубили смисао појмова,

само што лепак све више слаби,

ако отпадну, како би тада спознао ствари?

Замисли да знаш и сад!

Замисли да све назовеш другачије!

КЛИК ПО КЊИГУ
Милица Стојановић – Хлеба и цигара!

НИСИ САМ

Добро јутро.

Данас је петак, први март,

две хиљаде двадесет четврте године.

Напољу је четрнаест степени,

претежно облачно и тмурно.

Могућност падавина: 100%.

Пашће једно тешко срање.

Влажност: 36% и неш јебат’!

Ветар: 19км/ч у погрешном смеру.

Субјективни осећај је

да никога није брига како се осећаш,

Добро је. Ниси сам.

Са тобом је Карло Гус,

твој чет џи-пи-ти.

Превуци ради откључавања.

Данас си направио

петнаест хиљада корака.

У празно.

Нотификације су укључене,

поруке су омогућене

и сви колачићи поједени,

да ниси сам.

Са тобом су рекламе

и честитке за рођендан,

сваке године од

шесто педесет пријатеља

који те ни не познају

као што те познајем ја.

Зато не брини. Ниси сам.

Са тобом је Карло Гус,

твој чет џи-пи-ти.


За ГЛЕДИШТА пише: Милица СТОЈАНОВИЋ



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Александар Војиновић Најјачи: СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ

ОДАБЕРИ ЈОШ


Горан Станковић: „ДРУШТВО ЈЕ САМО РЕЧ И НИШТА ДРУГО” – ЗАШТО НИСАМ ГЛАСАО (Трећи део)

И у овом, трећем делу нехотичног серијала текстова после српских гласања, могу да поновим одговор на питање из поднаслова: из књижевних разлога. Из проклетиње читања је пристигло свакојако зло, па и ово: живети међу све многобројнијима. И знам да ћу ту ударити о тврди зид најдубље идиосинкразије, оне која господари свим осталима. Да, бројност људског рода.


Читате завршни од укупно три наставка есеја Горана Станковића – Зашто нисам гласао

Две су моје књижевне преосетљивости, усредсређене на две књиге, никада довољно прочитане, ни истакнуте на трговима и штандовима литературе. На мах, немају ништа заједничко: роман Стално се враћајући кући Урсуле Ле Гвин и теоријска студија Анархија, држава и утопија Роберта Нозика.[1]

У свом роману Ле Гвинова описује феноменологију људског постојања у неодређеној будућности Калифорније, после неиспричане светске катастрофе која је произвела пачворк форму друштва. У Нозиковој студији реч је о још увек егзотичној области теорије скупова и теорије игре, без обзира на то да ли је Роберт тако намеравао, наиме – о примени математичких постулата на дисперзивно људско друштво.

Теорија у данашњем академском постулирању постаје пракса у фикционалној будућности, следећи, и једна и друга, обрасце квантне запетљаности. Добро, већ је време да разјаснимо. У Урсулином роману друштво се расуло на, историјски сумирано, све облике постојања: родовску заједницу, феудалну искључивост, технолошко друштво, антагонистичку умреженост глобал-планете, митотворачку и метафизичку духовност.

Појединац се својевољно и слободно уклапа у друштвене заједнице, а оне саме постоје као summa свих историјских облика. Све је упоредно постојеће, ритуална и симболизована свакодневица, ратови, технологија, анархоидна изолованост, острвска усамљеност, породица-село-еснафска социјална структура.

Антички идеал, однос полис-држава, своди се на елементарније: појединац-друштво. Отуда и митологија, антропологија, психогеографија и анархоидна поетика јунака и прича у овом роману. Прича, да, али и песама, предања, легенди, језика, речника, музике, игре, заната – јер главна јунакиња је прича која прича друге приче које чине свет.

Са друге стране социопсихологије, а кроз математичке моделе, стиже Нозикова теорија о томе како се произвољни број појединаца може организовати у свеколиком многоличном универзуму, речју, у присуству других људи. Произвољном броју других људи, без државе, правно-административног апарата, војске и полиције.

Роберт не заборавља никада: теорија игара није математичка фикција и теоријска дисциплина већ скривена структура и платоновска смртоносна функција ништа другачија од бројчане реал-политике наше баналне свакидашњице, превласти мноштва над појединцем и бескрајних и депресивних последица једног тако једноставног и једносмерног односа.

Наравно, у контексту те драматичне игре моћи, Нозик размишља о једном и његовом власништву (Макс Стирнер) и на страни је појединца. Две књиге, или два романа, или две научне студије, у квантно промешаним картама. Час су једно, па друго. У свету Кеша, становника Урсулиног универзума, појединци могу мењати своја имена и идентитете, према своме животном добу, људима или заједницама у којима живе, или сходно својим менталним стањима.

Идентитет је воденаст, савршени флуид који не пријања, квантни образац, питање вероватноће. Неодређен и неодредљив. Условљавају га околности и датости, без обзира на то да ли је реч о другим људима или свестима. У океану свесности, живи и неживи, велики и мали објекти, метапојаве и метастварности, све што постоји или не постоји, у истом су пољу, идентитет је суза на киши која подједнако растапа Ридлијевог[2] репликанта Роја и детектива Декарта.

Каменгаталица је презиме нараторке Урсулиног романа, чије прво име је било Северна Сова, а у средишњем делу живота је узела име Жена Кући Се Враћајућа. Када је будући супруг пита, „Добро је то средње име које ти је дошло, Жено Кући Се Враћајућа. Мораш ли опет негде ићи да би оно и даље било истинито?”, она одговара, „Не, учим да будем своје име.”

Није лака за читање Нозикова књига, и упркос упорном читању, не могу рећи да сам при том много схватио. Тешко проходна математичка анализа свих могућих животних ситуација у којима се човек може затећи са другим људима и поводом других. Заправо, књига и није политичко-друштвена студија, већ каталог ситуација и решења, сходно теорији игре, у којима Нозик анализира и узима у обзир све актере игре и њихове интересе.

Нозиков текст је математика, заправо, обликована као алманах друштва без државе, односно са (ултра) минималном државом, како је дефинише Нозик, на средњокраћи државе природног стања, утопије и договорног удружења за елементарну заштиту од насиља, преваре и зла које прете појединцу од других.

Других друштвених ентитета, државе, полиције, војске и друге које Нозик свим (теоријским) силама држи далеко. И управо овде можемо да разменимо јунаке ове две књиге. Каменгаталицу из Куће Плаве Глине и кћи ратника из Куће Кондора и Нозикове слободне и достојанствене људе у флуидном, несталном пољу прича и митотворачке историје долине народа Кеша.

Са помало бојазни, враћам се преосетљивостима. Ко год је извалио, непромишљено и изунутрашњено, или, пак, „с подмуклом намером која није жучна”[3], да је превише људи на свету, дочекао је – распеће, индивидуални геноцид, принудно-вољно самоспаљивање, полицистичну оптужбу за фашизам, светозаверу, антихуманидију те, најблаже, нељудскост.

Слажем се, као друштвено биће у својој конкретној држави, са свиме. Али, погледајмо тренутне баналности. Све више феудалних држава, вечних ратова међу њима, државотворних вођа у врло дословном смислу, техноконтроле као облика друштвености, покорних маса у опијумским фавелама, теслизације без голубова мира, без било чега, природа као њива а не храм, како би рекаo анти Бодлер и – тако је кишило над брестовима…

Добро, има и другачијих мишљења, рецимо оно Стивена Пинкера о нашем, најбољем до сада свету. Заискри суза у углу ока, од поноса, заиста.

У таквом свету, у коме постоји само „меки” појединац и „тврда” држава, нема места за друго. За људе који мењају своје образине, имена, средине, сроднике и пријатеље по властитој вољи, или за добровољна удружења по принципима минималне заштите. Јер нити смо ми они који смо макар до малочас били, да би мирне душе гласањем потврдили свој идентитет у држави непроменљивих конструкција, нити таква држава може постојати без тоталитарне потврде свог постојања, изнудом признања кроз гласање на четири године.

Јер гнусна је превара јавно инсистирање да нам је потребна „правна држава”, плеоназам нимало смисленији од таутологије „једнаког права гласа”. У Србији је тако како јесте због тога што је то стање заправо држава, огољена и развијена до својих „креативних” врхунаца.

Држава у свом класичном, доктринарном облику достиже свој пик у Србији, футуристичкој територији будуће тотал-државе, нимало јединствене на планети. Литерарни задатак је не учестовати у игри моћи и идентитета, безграничне моћи разуларене државне моћи и окамењеног појединчевог идентитета.

У тренутку гласања ми квантно поље могућности, слободе и смисла одређујемо као тачну конфигурацију коју тражи држава и тачну позицију коју појединац има у том пољу. Раздељујемо стварност и сваком делу додељујемо значење и позицију које до тада није имало.

Од свега, свих метастања, одређујемо једно. И тим чином негирамо тај исти чин, јер одлучивање препуштамо оном ентитету на који више немамо утицаја: другима. Постајући други, напуштамо поља свих могућности, постајемо тежина и тегоба и подређеност у својим и другим животима.

Једном се одређујемо, па иако је то одређивање временски орочено, на фамозне четири године, вртња у круг траје и по истеку нашег гласања, чека нас исти окрет завртња. Вртња у круг које не само што није литерарна већ је вртоглава, смућујућа реал-политика. Када се пилоти и астронаути изложе центрифуги који повећава број гравитација, поглед се сужава, црни круг га уоквирава, и нешто касније гаси се свест.

Ово ни као метафора не звучи пријатно. И ето – гласање коме можете приступити само ако имате утврђени и непроменљиви идентитет и одлука коју доносите истог тренутка је губећи, то је видиковац на бирачком месту. Осветљени смртоносним зраком државе, фиксирате своју позицију у свим бескрајним пољима од којих се састоји наше вечно биће.

Добијате на тежини, у том соц-хигсовом пољу, и добијате своју бескрајно исту, мукотрпну улогу у свету без вас. Дупло голо. Не, ово није проглас ка „белим”, или пак „црним” листићима, премда ове друге сматрам елегантнијом формом одбијања учешћа, у стању света где не представљате ништа, ни као индивидуа ни као сегмент друштва. Ако Урсула нигде непосредно не говори о катастрофи која је била нужан и довољан услов света Кеша, Нозик на неколико места у „Анархији, држави, утопији” даје назнаке транзиције државе у (ултра) минималну државу, па у минималну државу.

Његово питање са почетка књиге је једноставно: „Постоји ли заиста нека особа која би, тражећи групу мудрих и разборитих људи који ће руководити њоме за њено добро, одабрала ону групу људи који су чланови оба дома Конгреса?”. Све су то „тврди талири снова” који звече на „плочама света”, како је писао велики песник Паул Целан.

Идиосинкразија са почетка текста се сада поново, подло пришуњала. И док се у свету Кеша може као дашак осетити Урсулино „повећање сложености и јачине поља разумног живота” (цитат из „Леве руке таме”, другог култног романа ове списатељице) преко свођења људског друштва на скупове „супер-флуидних” појединаца, код Роберта таквих назнака ни у траговима нема. Нити их може бити у гео-политичкој теорији.

Међутим, Нозик у трећем сегменту своје књиге, у промишљањима односа утопије, реалног света и појединца каже: „Оно што у нашем стварном свету одговара моделу могућих светова, јесте широк и разноврстан спектар друштава у које људи могу да уђу ако им се допусти, напусте их уколико то желе, обликују их у складу са својим жељама…”, па онда настављајући: „…у стварном деловању оквира постојаће само ограничени број заједница, тако да за велики број људи ниједна заједница неће баш потпуно одговарати њиховим вредностима и тежини коју им приписују.”

Није потребно познавати математичку теорију скупова да би се извео посредан и посредујући закључак: „…уколико постоји велики спектар заједница, тада (грубо речено) ће већи број особа да се приближи свом идеалу живота него да постоји само једна врста заједнице”, пише Нозик.

Не постоји само једна утопија и једна врста живота, утопија се састоји од утопијâ, много врста различитих и дивергентних друштава, те је она заправо метаутопија, састављена од мноштва оквира за остваривање доброг живота у идеалним друштвима, уз суштински услов равноправне, слободне и добровољне привржености својих чланова.

Са данашњим масовним друштвом и у садашњој оскудици другачијих друштвених оквира и заједница (капитализам као реално једини тренутно постојећи светски поредак), појединац постаје матичина радилица, а то нико не жели да буде. Окрет завртња у магичном кругу, зар не?

Што нас је више, потребна је бројнија и покорнија сагласност у оквирима једнонумеричког облика света. Нозикова друштвена математика говори, тихим гласом, да то није прихватљиво. Исто нам говори и интуиција. И Луција Анеј Сенека, који у првој књизи писама Луцилију, у седмом и осмом писму утврђује: „Питаш ме, шта да у првом реду избегавам: гомилу.”

Зар није свеједно о чијем Конгресу или Скупштини је малочас било речи?

П. С.  Овај текст је трећи наставак спонтано насталог серијала есеја „Зашто нисам гласао” и „Борхес и ја у потрази за новом демократијом”. Док први текст у књижевном и политичком смислу брани и образлаже ауторову идиосинкразију према начелу „један човек – један глас” и једнаком праву гласа за све, други текст садржи реално-политички оквир за нови систем демократских избора, заснован подједнако на Борхесу, Кафки, Пекићу и тужној српској политичкој збиљи.

Узгред, тек сада, кроз хронологију својих текстова, примећујем десетогодишњу ритмику шлајфовања ове земље и света коме припада. На несрећу, и ја.


[1] Ursula K. leGuin, „Always Coming Home”, превод „Поларис”, Србија, 1992; Robert Nozik, „Anarchy, State and Utopia”, превод CID, Црна Гора, 2010.

[2] Ридли Скот, режисер филма „Истребљивач”

[3] Т.С. Елиот, према преводу Мирка Магарашевића


Штампао: Књижевни магазин 241-242

Пише: Горан СТАНКОВИЋ



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Горан Станковић: „БОРХЕС И ЈА У ПОТРАЗИ ЗА НОВОМ ДЕМОКРАТИЈОМ” – ЗАШТО НИСАМ ГЛАСАО (Други део)

ОДАБЕРИ ЈОШ


Данијела Костадиновић: КЊИЖЕВНОСТ ПОНОВО СТВАРА СВЕТ

Књижевност је успорени снимак живота.

Горан Петровић


Након романа Атлас описан небом (1993), Опсадa цркве Светог Спаса (1997) и Ситничарницa „Код срећне руке” (2000), Горан Петровић се, после дводеценијске паузе, 2022. године огласио новим романима Папир са воденим знаком и Иконостас свег познатог света, а постхумно је објављен и роман Палата на девет погледа (2024).

Они представљају прва два тока најављеног „романa делте” који, према речима самог писца, обухвата период од преко 500 година – од средњег века до данас ‒ и покрива простор Србије, Италије, Грчке и других земаља.

Да су ови романи делови веће романескне структуре, потврђују сродни уметнички поступци, видови и темпо приповедања, паралелне теме, мотиви, ситуације који се међусобно додирују и прожимају творећи јединствени ток који се до краја грана у низ рукаваца у променљивом наративном односу, али са јасно издвојеним историјским и хронолошким средиштем. Самим мотом имплицира се да је „роман делта” скромни део књижевности, која је „ако имамо у виду величину света […] тек цитат издвојен у покушају да се објасни суштина људског рода”.

То указује на још једну димензију одреднице „роман делта”: романи таложе и похрањују оно најбоље што је до сада у књижевности и уметности створено док приповедач има улогу да сачини избор тема и да на тај начин читаоцу учини лакшим пловидбу кроз безобалну мрежу река, притока, потока, који се гранају у широку делту пре но што се улију у приповедачко море или у океан. У суштини, реч је о својевидном „уклапању” прича, епизода, сентенци, што потврђују поднасловне одреднице истакнуте наводницима које додатно допуњују и семантизују текст и посебно издвојени пасуси.

У том контексту, путовање као симболички приказ односа између простора и објеката, бића и појава, значајно одређује роман Иконостас свег познатог света Горана Петровића, у којем путују иконе са Хиландара. Радња романа одвија се у петнаестом веку најпре у Србији у доба владавине деспота Стефана Лазаревића, а потом и у Грчкој у време удара оријенталног концепта света на византијску духовност и естетику.

Тиме су успостављене и разлике између западне цивилизације, која је доживљавала ренесансни процват, и српске културе, у којој се ренесанса, према речима Димитрија Богдановића, тек слути у доживљају природе у Слову љубве деспота Стефана Лазаревића[1].

Приповедање у роману Иконостас свег познатог света базира се и на историјској, и на хришћанској основи, отварајући се у појединим сегментима и ка магичнореалистичком „песничком одгонетању или песничком порицању стварности”[2].

Сем тога, Петровић се овде окреће метафизици и мистици, приказивању реалности уз помоћ метафоре, алегорије и фантастичног онеобичавања стварности. Јединствени сакрални језик садржан је већ у насловном термину иконостас чије се буквално значење односи на „место где су постављане свете иконе”[3]

Тако сам наслов, с једне стране, уводи читаоца у одређену историјску и уметничку епоху карактеристичну по дуборезном и позлаћеном иконостасу који се од XIV века све више развијао у православној цркви, док с друге, густим семантичким и симболичким подтекстом опцртава кривудаву приповедну путању на граници између видљивог и невидљивог, материјалног и духовног, земаљског и небеског света.

Та путања своје полазиште има у прозору отвореном према озвезданом небу на предњој корици романа. На тај начин, осечком делића звезданог неба – симболичког олтарског простора, одашиље се порука о духовном, онтолошком, епистемичком, напоредном смислу књиге као спојнице између прошлог и долазећих векова. У том временском судару, слика, икона има кључну позицију, јер је иконостас прозор у трансцендетно плаветнило.

Апстрактна слика прозора на самом почетку одређује облик романа са замагљеном границом између стварног и имагинативног простора. Поглед кроз прозор ка звезданом своду један је од кључних поетичких мотива и том апстракцијом превазилази се утисак реалистичког приказивања објективног света. Као резултат тога, проширује се семантичка подлога слике омогућавајући надолажење интертекста и нових приповедних токова у седиментационе наративне басене.

Приповедање се грана на три главна тока који су истовремено и различити и комплементарни. То су: ОДАВДЕ ПА ДО МИЛЕ ВОЉЕ, ПО ШИРИНИ И ВИСИНИ и БИЛО БИ ДОБРО ДА ЗНАМО НА ЧЕМУ СМО. Они су хијерархијски подељени на подтокове, чији наслови обезбеђују кохерентност и спајање у више тачака тако да сваки појам у широкој делти речи и реченица има своје привилеговано место.

Пажљиво и смислено одабрани поднаслови етимолошки утемељују конструкцију представљене стварности, метафоричко-метонимијски систематизују излагање и служе као оријентири у очуђеној временској и просторној димензији. Задатак тих подтокова је да генеришу фиктивни свет са основом у стварности или у чудесним путовањима и чудима типичним за средњовековне изворе живота светаца, при чему функционишу као стабилни и потпуно самостални и независни приповедни ентитети ‒ било да се крене са читањем слева на десно, или здесна налево, свеједно се стиже до ушћа, пристаништа и слива делте.

Сама идеја стварања „романа делте” стуктуриране из великог броја наративних рукаваца својевидна је фантастичка парадигма са променљивим исходом. Онако како се стварност мења током различитих историјских периода, тако се мења и извесност естетских, књижевних, филозофских и религијских норми, од тренутка када се читалац сретне са главним јунаком Довољом, до тренутка када на двор деспота Стефана Лазаревића у Београд са Хиландара стигне само једна икона, па и она са ликом непрепознатљивог свеца.

Друго ограничење које одсудно утиче на дефинисање фантастичног система у роману инхерентно је полазном обрасцу хагиографије која примат даје хагиолошком над фактографским, а треће извире из разуђеног рељефа делте и суптилне архитектонске композицијске конструкције романа по узору на иконостас.

Постмодерна фантастика Горана Петровића у роману Иконостас свег познатог света није радикални рез са традицијом српске фантастичке књижевне праксе, већ она уграђује традиционалне мотиве, али са изразитим трансформацијским, модификацијским и метафикцијским импулсом који доводи у питање аутентичност истине и стварности.

Префињени језик и песничко осећање света, пак, праве видан заокрет у тематском, мотивском и семантичком погледу, показујући да је реч базична категорија за естетску рефлексију доживљајне појавности и спацијалну трансгресију којом су истакнута обележја различитих култура и померање од националног ка општем. То померање клизи сферама духовности подижући читалачку свест о почетној метафори књижевности као креације у којој се поново ствара свет.

Следствено томе, фантастично се у књизи Иконостас свег познатог света схвата као прекорачење реалистичког оквира приче. Писац полази од стварног догађаја и он даље „бубри у причу”, како је Петровић једном приликом казао, а фантастично се реализује захваљујући читаочевој колебљивости у суочавању са неспојивим параметрима утврђених искуствених конвенција.

Усредсређеност на рецепцијску сферу продубљује аперцепцију између књижевног и стварносног контекста, артикулише или материјализује однос према бићу, појмовима и појавама и води стварању нових когнитивних структура. Оне отварају други угао путовања у историју Србије са кога се јасније види друштвени и институционални механизам власти деспота Стефана Лазаревића.

Та историјска линија на врху неопипљиве лествице уједињује Константина Филозофа, деспота Стефана Лазаревића о којем Константин пише „да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највиши. Ово не говоримо само ми, него сведоче и сви који су то искусили. А онај који се зарицао да ће их угледати, није се могао овога удостојити”[4], и пастира Довољу, „неизлечиво далековидог”[5], али и ограниченог да бића, ствари и појаве сагледа изблиза.

Захваљујући том дару, он из свог сеоског амбијента у којем се његове способности доживљавају као мане па му је зато поверено чување кравице Гранаве, искорачује у потпуно другачији свет, где на деспотовом двору добија намештење преписивача.

Двојака природа деспота Стефана Лазаревића, обликована од властодржачке хировитости и иживљавања над подређенима који граде манастир и уметничке сензитивности оличене у Слово љубву, једној од најлепших песничких посланица у српској књижевности, суочава се са сведоком и својеврсним двојником Довољом, изабраним да у ширем просторном и временском опсегу види исходишта српске будућности:

Видео је са оног свог усамљеног камена, на оној ливади, на оној падини, на Оној-тамо-гори… Могао је да види, јер се то није дешавало одмах ту него поиздаље, колико да се низ траву до миле воље котрљаш, као дете… Па, као дечак да устанеш, поскочиш, да се отресеш, наместиш косе… И тако се, као момак уљуђен, низ стрмину још спушташ, чак до доле, до у низину, до крај речице… Могао је Довоља тамо да види, а не силазећи, једног човека… Судећи по одећи није био великаш, али по свему другоме што није видно изгледао је као да јесте… Могао је Довоља да види тог човека племенитог рода преобученог у нишчег, како лута, а уједно с неком намером усредсређено ходи… Могао је да види тог човека како даље одлази, па се враћа, све на једном месту крај речице нешто премишљајући…

Да би предвече замакао у сумрак. Где? Чак ни Довоља није могао да види.[6]

Кроз секвенцијално одвијање текста прати се потрага деспота Стефана Лазаревића за најбољим местом на коме би могао да сагради цркву „да озида сопствену гробницу, да за живота одреди где ће вечно почивати…”[7] А када је коначно пронашао такво место, позвао је свог учитеља Константина Филозофа да потврди да је ваљано и потом га осветио:

…прича се да је деспот Стефан Лазаревић лично, од своје руке, кречним млеком салио крст где ће бити Храм Свете Тројице!

‒ А онда кречним млеком и описао круг где ће бити положени темељи обзида манастирске порте…

‒ Ресаве. Речено је да ће тако да се зове.[8]

Трансгресијом простора, текст се из равни реалног премешта на раван фантастичног и чудесног коју сигнализују изабрани јунак Довоља, Она-тамо-гора, жежени венац, мистерија која се плете око јунака који одлази и враћа се са запетим псима и соколовима, човек који нешто пише и који јесте и није монах, побадање кочића сред белог крста и везивање кончића, војник који одлаже самострел и почиње унатрашке да се удаљава од крста и кочића да би, након што је размотао позамашно клубе, почео да кружи око њега, бело кречно млеко и круг.

Штавише, тај лиминални простор превазилази реалност артикулишући вишак подтекстовног значења исцртаног круга кречним млеком као симболичке пројекције непознатог. Пастир Довоља постаје опседнут прозорима на утврђењу деспота Стефана Лазаревића на ушћу Саве у Дунав.

Његова опседнутост постаје већа када схвати исправност учења Константина Филозофа да се складност постиже када се са посматрања великог, пређе на обраћање пажње на оно што је мало и да „приликом разматрања свега мањег мора се препознати и велико. Ако се ова два посматрања не сложе, то само може да значи да нешто није добро видео, па је најбоље да све почне наново…”[9] Девет прозора на деспотовом утврђењу функционишу као нека врста првог реда иконостаса на коме се налазе престоне иконе.

Иако се са сигурношћу не би могло тврдити да поглавља СЛЕВА НАДЕСНО и ЗДЕСНА НАЛЕВО безусловно припадају домену фантастике, јер се у њима, суштински, не дешава ништа немогуће и невероватно, Довољин поглед кроз свих девет прозора крај којих је владар често виђан како се замишљено шета, активира онтолошку и епистемичку неизвесност која недвосмислено потврђује „да ово неће бити уобичајено гледање”[10], већ гледање у свет испуњен чудима.

Стога се прозор не појављује само као поетички мотив, него утиче на фантастичко проширење и семантичку промену текста кроз перспективу посматрача. Важно је напоменути да је перспектива посматрача значајан фактор који имплицира да се приказана стварност схвати као фантастична или као реалистична са јасним односом посматрача према алтеритету ‒ дворанима:

Дворани воле да гледају свет, па и народ, баш тако – притворно, ни од тамо ни од овамо, они не би да буду на виделу, али би опет да све најпомније могуће надгледају. Да те језа прође на векове.[11]

Оно што читање романа Иконостас свег познатог света чини примамљивим јесте да управо реалистички описи рађају фантастику и покрећу заплет. Утврђење деспота Стефана Лазаревића за Довољу је имагинативни простор, а за дворане празнина коју треба попунити различитим украсима: балдахинима из Дубровника, перинама из Пеште, неугасивим кандилима из Солуна и светозарним иконама са Свете Горе.

Декаденција и лажни морал дворана доводи до банализације и вулгаризације духовних садржаја сведених на пуки материјализам који све мери и самерава новцем. Тако долази до ВЕЛИКОГ ОБРТАЊА приповедног тока у истоименом потпоглављу у смеру фантастике и алегорије, јер увређени светозарни свеци одлучују да се врате на Свету Гору и у Хиландар, „не желећи да се приказују свакоме ко има новца да их купи”[12].

Персонификацијом икона алтернира се стварност око фузије између физичког измештања и промене перцепције светаца под оптиком рашчовечења. С обзиром на то да свеци, за разлику од човека, не разликују четири стране света потенцира се њихово подразумевајуће присуство сублимирано у идеји да су иконе у симболичком смислу Imago Mundi православља.

Неухватљиво, дезоријентишуће и конфузно путовање светозарних светаца детерминисано је потпуним одсуством осећаја за објективну реалност. Флуктуација између спољашњег и унутрашњег простора конструише фантастичку трансгресију и издвајање тројице светаца у Егејској Македонији у жељи да у тишини расправе неко верско питање старо више од сто година.

У заносу расправе и не примећују како стижу у град Сер који је некада припадао Отоманском царству. Петровићев текст проблематизује сам појам објективне просторне и временске реалности презентовањем граница успостављених оком светаца залеђених у прошлости. Валидност тих граница значајно се поткопава питањима у функцији повратка у историјску стварност омеђену исламом чиме, парадоксално, прича добија још фантастичније одјеке: […] Како је могуће да су иконе толико много погрешиле… […]Како је могуће да тројица иконописаних светаца још издалека нису видели минарета, светионике за живот исмаилћански?! Изнад Сера их је већ било веома много узвинутих, што од дрвета што од камена, у горњем делу украшених! [13]

Путовање икона синоним је пута православне духовности; света са својом заједницом иконописаних светаца са сопственим етичким правилима и вредносним мерилима. Осим општег канона, овај специфичан микрокосмос садржи и различите типове светаца. Једни одлазе у хришћански Солун, други због своје скромности и стидљивости у Солун и не улазе, једни крећу ка Атосу копном, други морем, трећи ваздухом, а само безимени светац стиже у Београд.

Један од запањујућих аспеката приче о путовању икона је да се сама природа фантастике ни у једном тренутку не доводи у питање. Приповедач не оспорава фантастичку ситуацију у којој се иконе налазе, јер је она од самог почетка постављена као неминовна. Бескрај и бесконачност тог путовања симболизовани су у реторичком питању: „А где су остале?”

Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022.


фусноте:

[1] Димитрије Богдановић, Историја старе српске књижевности, СКЗ, Београд, 1980,  стр. 201.

[2] Алберто Услар Пјетри, Књижевност и људи Венецуеле. Цит. према: Љиљана Павловић-Самуровић, Лексикон хиспаноамеричке књижевности, Савремена администрација, Београд, 1993, стр. 225.

[3] J. B. Konstantynowitz, Ikonostasis, Studien und Forschungen, (erster band) Band I, Lemberg (Lwów) 1939. str. 33.

[4] Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех) – Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српскакњижевност у24 књиге, књига 11, Просвета/ Српска књижевна задруга, Београд, 1989, стр. 311.

[5] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 7

[6] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 16‒17.

[7] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 21.

[8] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 21

[9] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 41.

[10] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 43.

[11] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 57.

[12] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 66.

[13] Горан Петровић, Иконостас свег познатог света, Београд: Лагуна, 2022, стр. 80.


За ГЛЕДИШТА пише Данијела КОСТАДИНОВИЋ



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Милорад Дурутовић: УКУС КАМЕНА – ПРАСЛИКЕ У ПРИЧАМА ВУКОСАВА ДЕЛИБАШИЋА

ИЗАБЕРИ ЈОШ