Данас, кад се сећамо да је 12. децембра 1830. године, на београдском Ташмајдану, у присуству кнеза Милоша и београдског паше, свечано прочитан хатишериф султана Махмуда II о аутономији Србије, тешко је не призвати у мисли оне који су освојену слободу у наредним деценијама бранили својим животима.
У времену које је уследило после 1830. године, српска држава је корак по корак ширила своју стварну самосталност, али је тај процес увек имао своје чуваре на терену, оне људе који су личном храброшћу, често и без икакве формалне дужности, подржавали тек обновљену државност. Из те традиције никли су и јунаци са краја XIX и почетка XX века, на чијим се раменима наша слобода поново учвршћивала у доба највећих искушења.
Управо се навршило сто десет година од смрти Војводе Воје Танкосића (1880–1915), једне од оних фигура које су у нашу историју ушле као живи симболи отпора и части. Мајор српске војске, четнички војвода, завереник, добровољац и народни јунак, Танкосић је остао у памћењу као човек који се није склањао пред силом – човек кога се, чак и мртвог, плашио Беч.
Поводом 110. годишњице његове погибије, редакција Гледишта подсећа на живот и подвиг Војводе Воје Танкосића, једног од хероја српске историје двадесетог века.
ОД КОСОВСКОГ ЗАВЕТА ДО МАЈСКОГ ПРЕВРАТА
У историји српског народа постоје знаменити појединци који су својим животом прерасли сопствено време. Њихова судбина није само запис у хроникама, већ место где се укрштају бол и нада, вера и смрт. Један од таквих био је мајор српске војске и четнички војвода Војислав Воја Танкосић, човек због којег је дрхтао Бечки двор.
Рођен 1880. у селу Руклада код Уба, у дому Павла и Миље Танкосић, Воја је одрастао на причама о Светом Косову и заклетвама пред сабљом и Видовданским крстом. У Београду је завршио гимназију и Војну академију, где су га због стаса прозвали „Шиља”, али га је срце водило путем храбрости и непокора. Од младости је читао о јунацима, о онима који су за отаџбину знали само једну дужност – да јој предају свој живот на олтар части.
Кроз посвећени војнички живот ушао је сасвим заслужено у историју. Као потпоручник, био је један од завереника Мајског преврата 1903. и сведок краја једне српске династије и почетка нове. Са Карађорђевићима се отвара ново доба, а с њим и герилски покрет у Старој Србији, у коме ће Танкосић стећи славу и звање војводе. Његова чета деловала је на подручју Јужне Србије од Скопља, Битоља, преко Солуна и читавом Вардарском долином, у сталним окршајима са Османлијама и Арбанасима, чувајући српски народ и границу његовог достојанства.
ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА И СТРАХ БЕЧА
Од Челопека и Велике Хоче, преко Старог Повардарја, до Прокупља – свуда је остављао траг непоколебљивог војника и организатора. После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године, основао је четничку школу и мрежу добровољаца која ће у годинама пред Први светски рат постати темељ тајне организације „Уједињење или смрт”, познатије као Црна рука. Заједно с Богданом Раденковићем и Љубом Јовановићем Чупом написао је њен устав. У његовој визији, слобода није била идеологија, него завет.
Славу, али и страх непријатеља, стекао је током балканских ратова. Његов Лапски четнички одред први је отворио борбу код карауле Мердаре, два дана пре званичног почетка Првог балканског рата. Без наређења, али по унутрашњем закону части, Танкосић је повео људе у бој. Његови четници први су ушли у Приштину и ослободили Косово. За то је одликован Карађорђевом звездом са мачевима и унапређен у чин мајора.
У народној свести, Танкосић је већ тада био више легенда него човек. Аустроугарска га је означила као државног непријатеља број један, а у ултиматуму Београду после Сарајевског атентата изричито захтевала његово хапшење. Знали су да иза његовог имена стоји мрежа, идеја и вера које се не могу обесити ни затворити.
СМРТ И НЕПРОЛАЗНА СЕНКА СЛОБОДЕ
Кад је Велики рат најзад почео, 1914. године, војвода је већ био на првој линији. Командовао је добровољачким и четничким одредима у одбрани Београда, на Дрини, у Мачви и код Крупња. Извештаји аустријске штампе готово свакодневно су јављали да је погинуо, јер је непријатељ желео да народ лиши његовог имена, које је значило отпор. Али Воја Танкосић је наново израњао, као сенка слободе коју нико није могао да убије.
Последњу битку водио је у јесен 1915. код Великог Поповића, где је смртно рањен шрапнелом. Преминуо је у Трстенику, у тридесет петој години, и сахрањен тајно да му душмани не скрнаве гроб. Али ни то није помогло – аустријски агенти су пронашли и откопали његово тело, фотографисали га и објавили као доказ да је „дошао крај Воји Танкосићу”. Та вест више је открила њихов страх, него његову смрт.
Тек 1922. његови посмртни остаци пренети су на Ново гробље у Београду. Споменик који је требало да му буде подигнут 1941. није дочекао ни он, ни држава која га је дуговала својим јунацима. Али у народном памћењу споменик му стоји одавно у причама, у песмама, у свести да постоје људи који се не рађају случајно у српском народу.
Навршило се 110 година од погибије Војводе Воје Танкосића, једног од најславнијих српских јунака. Човек кога се и мртвог плашио Беч остао је симбол непокорности и завета слободе.
ЕП КОЈИ НЕ ПРЕСТАЈЕ
Воја Танкосић је био човек коме је живот био кратак, али еп о њему је вечит. Његово име, упркос тишини која га је због црвене напасти дуго пратила, и данас звучи као подсетник да се слобода не наслеђује, него заслужује.
Његова храброст, одлучност и оданост идеји слободе учиниле су да његов живот премаши једноставну биографију. Воја Танкосић постаје мит, његов лик инспирише данашње генерације, а бројни подвизи остају мерило за све оне који се боре за правду и част.
Српска историја није сиромашна херојима, али је ретко коме пошло за руком да и у смрти изазове страх код својих непријатеља. У том страху Беча и данас се чита истина о Војводи Воји Танкосићу да није био само ратник, него симбол непокорног духа српског народа.
Данас, у среду 10. децембра 2025. године, навршава се тачно 130 година од оснивања Друштва за унапређење и улепшавање Сокобање, догађаја из 1895. године који се сматра кључним тренутком у зачецима организованог туризма у Србији. Ова бања, смештена у источном делу Србије, представља природни драгуљ са термалним изворима и бујном вегетацијом и место богате историје која сеже дубоко у прошлост.
Од римских терми до великана књижевности – бања која обнавља дух и тело!
АНТИЧКА И ВИЗАНТИЈСКА ИСТОРИЈА СОКОБАЊЕ
Историја Сокобање као лечилишта почиње у античко доба, кад су Римљани открили и користили њене термалне изворе. Археолошки налази указују да су, током своје присутности на Балканском полуострву од 1. до 4. века нове ере, изградили терме и насеља око топлих вода, користећи их за лечење и одмор. Сокобања се помиње у римским изворима као место са лековитим својствима, где су војници и цивили долазили ради опоравка.
Извори, богати минералима попут сумпора и радона, били су део шире мреже римских бања на подручју данашње Србије, слично као у Нишкој Бањи или Врњачкој Бањи.
Прелазак у ромејско доба донео је даљи развој. Цар Јустинијан I (527–565) наредио је обнову и доградњу тврђаве Соко Град, која је служила као стратешка тачка на путу између Ниша и Београда. Тврђава, смештена на брду изнад бање, представља један од најзначајнијих византијских споменика у Србији, а и данас је популарна туристичка атракција.
Византинци су наставили традицију коришћења термалних вода, укључујући их у медицинску праксу. Пословица „Соко Бања, Соко Град, дођеш стар, а одеш млад!” вероватно вуче корене из овог периода, наглашавајући регенеративна својства бање. Археолошки остаци, попут римских новчића и византијских зидина, сведоче о континуитету насељености и коришћења природних ресурса, чинећи Сокобању једним од најстаријих континуирано коришћених лечилишта у Европи.
ПЕРИОД ВЛАДАВИНЕ ЛОЗЕ ОБРЕНОВИЋА И ПОЧЕЦИ МОДЕРНОГ ТУРИЗМА
У 19. веку, током владавине династије Обреновић, Сокобања добија снажан подстицај као туристичка дестинација. Кнез Милош Обреновић и његов син, кнез Михаило, често су боравили у бањи, користећи њене лековите воде у здравствене сврхе. Милош је посебно ценио бању због природних лепота и мирног окружења, што је допринело њеној популарности међу тадашњом српском елитом.
У време ослобађања од османске власти, развој инфраструктуре – путева, смештајних објеката и паркова – омогућио је лакши приступ бањи. Кнез Михаило је наредио изградњу летњиковаца и уређење паркова, а тако поставио и темеље организованом туризму. Европски путописци су је описивали као „српски Карлове Вари”, упоређујући је са познатим европским лечилиштима.
Овај период означава прелазак од спонтаног коришћења природних ресурса ка институционализованом туризму, где је бања промовисана не само због здравља, већ и због културних и природних атракција.
Сокобања – историјско лечилиште и туристички бисер Србије. Обележавамо 130 година организованог туризма и њену улогу у култури, књижевности и очувању природе.
ОСНИВАЊЕ ДРУШТВА ЗА УНАПРЕЂЕЊЕ И УЛЕПШАВАЊЕ СОКОБАЊЕ 1895. ГОДИНЕ
Кључни тренутак у историји српског туризма догодио се 1895. године, кад је Митрополит Михаило основао Друштво за унапређење и улепшавање Сокобање. Ово друштво, сачињено од угледних личности из црквених и грађанских кругова, имало је за циљ систематско уређење бање и њене околине.
Радови су обухватили изградњу стаза до Соко Града, уређење паркова попут Бањичког парка и промоцију туризма кроз публикације и догађаје. До 1897. забележен је значајан пораст броја туриста, што сведочи о успешности ових напора.
Друштво је представљало први организовани облик туристичке иницијативе у Србији, фокусирајући се на очување природе и културног наслеђа. Његов рад довео је до изградње првих хотела и павиљона, чиме је Сокобања постала модел за друге бање у земљи.
ПРВА ТУРИСТИЧКА ДОБРА И ПРИРОДНА ЗАШТИЋЕНА ПОДРУЧЈА У СРБИЈИ
Развој туризма у Србији блиско је повезан са заштитом природних добара, а Сокобања је одиграла пионирску улогу у том подухвату. Прва заштићена природна добра проглашена су још у Краљевини Србији. Познат је податак о заштити Обедске баре из 1874. године, међутим у модерном поимању све креће кад и широм света од 1948. године, убрзо после Другог светског рата, кад је усвојен нови Закон о заштити природе.
Водопад Рипаљка у Сокобањи један је од првих формално заштићених објеката природе у Србији, због јединствене геолошке структуре и биодиверзитета. Смештен у кањону Моравице, овај водопад постао је симбол еко-туризма.
Први национални парк у Србији била је Фрушка Гора (1960), а затим су уследили Ђердап (1974), Тара (1981), Копаоник (1981) и Шар-планина (1986). Паркови природе попут Старе планине, Голије и Сићевачке клисуре основани су касније, наглашавајући потребу интеграције туризма и очувања.
РАЗВОЈ ТУРИЗМА У СРБИЈИ НАКОН 1895. ГОДИНЕ
Након оснивања Друштва, туризам у Србији се интензивно развијао. У 20. веку, бање попут Врњачке и Нишке следиле су пример Сокобање, градећи модерне хотеле и инфраструктуру. После Другог светског рата, социјалистичка Југославија промовисала је масовни раднички и здравствени туризам.
Данас, Србија има више од 50 бања и преко 400 заштићених природних подручја, која привлаче милионе посетилаца годишње. Сокобања остаје лидер у еко и велнес туризму, са савременим спа центрима и културним фестивалима.
Сокобања није била само место лечења и одмора, већ и један од оних простора у Србији где су писци, уметници и интелектуалци налазили мир и подстицај за рад. Њена тишина, чист ваздух и издвојеност од градске вреве учинили су да постане својеврсно уточиште за ствараоце различитих генерација.
Сокобања – бисер на надморској висини од око 400 метара, окружена планинама Озрен, Ртањ, Девица и Буковик
СОКОБАЊА И КЊИЖЕВНИЦИ
Међу најпознатијим гостима био је Иво Андрић, који је у Сокобању долазио више пута и у њој налазио услове за несметан рад. Према сведочењима савременика и локалних хроничара, у бањи је уредно радио на својим романима, а више пута је повезиван и са завршним фазама рада на На Дрини ћуприја, што Сокобању ставља у шире културно памћење везано за његово стваралаштво. Чувени је Апартман 144 који чува сећање на Нобеловца.
Бранислав Нушић је такође радо боравио у бањи, духовито бележећи њен амбијент и људе, а многи тврде да управо њему дугујемо за чувено: „Соко Бања, Соко Град, дођеш стар, а одеш млад”, које је временом постало готово народна мудрост. Нушићеви одласци у Сокобању често су били и радни и приватни, а бања је у његовим записима добила једну ведру, разиграну ноту.
Посебно место заузима Стеван Сремац, не само као гост, већ и као неко ко је своје последње дане провео управо у Сокобањи, у којој је и преминуо 1906. године. Бања је тиме, и хронолошки и симболички, ушла у оквир једне књижевне биографије која је темељ српског реализма.
Свој траг у Сокобањи оставила је и Исидора Секулић, која је у белешкама у више наврата помињала бањску атмосферу, истичући њен мир и лековиту тишину која погодује размишљању. А низ писаца се ту не завршава, ако не споменемо и Мешу Селимовића, Добрицу Ерића и друге. Боравци писаца нису били успутне епизоде, већ су допринели да се Сокобања у културној свести Срба обликује као средиште стваралачке концентрације. То је у духовној обнови Србије учинило да Сокобања добије посебно место у историји српске књижевности.
Сокобањци се и данас радо сећају Андрићевих посета, шетњи и дружења са њима
ТУРИСТИЧКА БАШТИНА И ЊЕНА БУДУЋНОСТ
Обележавање 130. годишњице од оснивања Друштва за унапређење и улепшавање Сокобање подсећа на дубок корен туризма у Србији. Од римских терми и византијских утврђења, преко Обреновића, породице Карађорђевић до првих заштићених подручја попут Рипаљке, Сокобања представља јединствено место чисте природе и историје.
Крилатица „Соко Бања, Соко Град, дођеш стар, а одеш млад!” и данас важи, и даље позива на обнову и духа и тела. У добу глобалног туризма, Србија треба да негује своје наслеђе и да осигура да природна добра остану доступна будућим генерацијама. Данашњи јубилеј је прилика за промишљање о одрживом развоју, где туризам треба да постане мост који повезује обале прошлости и будућности.
У свету који се дословно распада пред нашим очима – од еколошких катастрофа, ратова, расељавања, цензуре, дезинформација и људског замора од алгоритама – поезија остаје светионик на узбурканој пучини. Она прати тишине, промишља шта долази након краја и нуди нам нови начин да разумемо свет, али и да преживимо у њему.
То је и суштина четвртог издања Поезија Експо 26, које организује и осмишљава организација Версополис, европска платформа за поезију. Ова онлајн манифестација, која се надовезује на претходна издања са још већим глобалним досегом, позива песнике, уметнике, групе и институције да одговоре на све актуелне подељености у свету.
Поезија Експо 26 је потпуно дигитална, отворена и доступна свима широм света – без физичког састанка у одређеном граду или држави. Различити гласови – индивидуални и групни, аналогни и дигитални, конзервативни и модерни – одјекују преко граница. Манифестација прихвата и неуглађене и оштрије форме.
Пошаљите свој предлог до 15. децембра 2025. године
Тема овогодишњег експа је „Писање након краја света – Нови стихови за разорена времена”. Она истражује како језик преживљава катастрофу, како се поетска форма прилагођава колапсу стварности и како писање постаје чин отпора и маште.
Ова манифестација је окупљање за преживљавање, колективни документ сањарења и извештај са разних фронтова људског постојања. У времену док се свет буди из рушевина, поезија постаје почетак – стихови се подижу, рањени и уплетени, али сјајни. Ако сте песник, уметник или просто ентузијаста, ово је прилика да се укључите у глобални разговор који превазилази и границе и културе.
Версополис, као непрофитна иницијатива, посвећена је промоцији и јачању поетских гласова, нудећи глобалну видљивост преко својих и партнерских канала.
ТЕМА: ПИСАЊЕ НАКОН КРАЈА СВЕТА – НОВИ СТИХОВИ ЗА РАЗОРЕНА ВРЕМЕНА
У ери дезинтеграција, поезија се не повлачи – она се прилагођава, али и одупире. Тема се фокусира на то како језик (може да) преживљава катастрофу. Од еколошког колапса до ратова и расељавања, свет се мења, а поезија постаје и алат за поправку кад се истражује како се поетска форма развија у условима колапса стварности.
Ова тема позива ствараоце да промишљају будућност кроз призму садашњости. Кроз ову тему, експо подстиче разноврсне гласове да се изразе, а тиме ствара простор где се прати тишина и замишљају нове могућности. То је порука наде: нека речи преживе, нека стихови почну!
У контексту свих глобалних проблема тзв. „изазова”, ова тема је релевантна за све нас. Она подсећа да поезија може да буде мост између култура и језика. Преносећи различита искуства, помаже нам да се носимо са свим светским поделама. Учешћем у програму Поезија Експо 26, постајете део покрета који кроз уметност слави отпор људског духа.
СТРУКТУРА ЕКСПА: СЕДАМ ТЕМАТСКИХ ПАВИЉОНА
Писање након – Катастрофа, сећање и архива губитка
Истраживање поезије као медијума жалости, сведочења и сећања након рата, пандемије, катастрофе или изумирања. Од Блиског истока до приобаља Венецуеле, од зона суше до дијаспоре, од личне туге до глобалне жалости – стихови који одбијају да забораве.
Симбиотичке будућности – Екопоетика у добу изумирања
Позива на стварање нових дела која истичу древну везу човека са природом, шумама, врстама, временом, бактеријама и океанима. Нови језик природе и писање о природи за дубљу повезананост и отпор у будућности.
Поремећене стварности – Поезија и политика истине
Истраживање поезије у свету након истине. Свету са свим дезинформацијама, лажним наративима и несталим чињеницама. Тренуци кад поезија постане алат за борбу против лажи и очување аутентичних гласова.
Хибридно ја – Идентитет и нова интима
Фокус на замагљеној граници ВИ-генерисаних идентитета кроз дигитално отелотворене изразе.
Изградња поетских заједница, заузимање простора и обликовање свести. Укључује мигрантске колективе, аутохтоне поетике, виртуелна читања и урбане интервенције као алате за повезивање.
Непокорни облици – Експерименти у поетском инстинкту
Посвећен формалној побуни и експерименту: визуелна поезија, алгоритамско генерисање, брисање текстова, перформанси, asemic писање (писање без конкретног значења), поетски код. Простор за истраживања граница песме – аналогно, дигитално, хаотично или минимално.
Поетика бриге – Интима, нежност, поправка
Простор за поезију која слуша и омекшава душе, посвећена оној поезији где је и интима врста отпора, а нежност као акција.
КАКО ДА СЕ УКЉУЧИ У #PoetryExpo26?
Позивају се песници, перформери, колективи, књижевне институције, издавачи, фестивали и интердисциплинарни уметници да поднесу предлоге, пројекте и садржаје. Формати укључују: читања или перформансе (видео или аудио), видео есеје или поетске документарце, експерименталну дигиталну поезију/ВИ-генерисану поетику, звучне радове или гласовне инсталације, мултимедијалне сарадње или поетске интервенције.
Учешће је бесплатно и подношење пројеката не подразумева котизацију. Учесници могу да добију ограничене финансијске подршке за превод или ко-продукцију.
Смернице за пријаву:
Дужина: аудио и видео пројекти не смеју прећи 60 минута
Језици: сви језици су добродошли; енглески титлови или синопсис за неенглеске поднеске
Формати: садржај хостован преко Vimeo, YouTube или уграђиве платформе
Kао непрофитна иницијатива, Поезија Експо 26 посвећена је побољшању видљивости и промовисању поетских гласова. Нуди глобалну арену преко партнерских и Версополис канала, уредничке чланке за одабране пројекте, ограничене микрогрантове за превод или ко-продукцију, али и трајно присуство у дигиталној архиви експа – еволуирајућем поетском репозиторијуму.
Учешћем, не само да добијате признање, већ доприносите трајном наслеђу поезије у свету који се мења. Поезија Експо 26 је више од догађаја – то је живи покрет. Док свет тражи нове начине да се излечи и поново изгради, поезија нуди наду, пружа отпор и буди машту.
Придружите се глобалном окупљању и пустите да ваши стихови одјекују. Поднесите рад до 15. децембра 2025. године и будите део новог почетка: Нека речи преживеи и нек стихови почну!
У свету где се свакодневно суочавамо са изазовима неједнакости, Међународни дан особа са инвалидитетом, који се обележава данас 3. децембра, представља важан подсетник на неопходност свеобухватне солидарности и равноправности међу људима.
У Србији, где се овај дан обележава са све већим ентузијазмом, фокус је на локалним иницијативама које промовишу равноправност и подршку. Овај есеј истражује историјат обележавања овог дана, његове главне поруке и циљеве, као и традицију и програме у Србији, са посебним освртом на Ниш. Кроз ову анализу, желимо да истакнемо како свеобухватна солидарност није само хуманитарно питање, већ темељ напретка друштва.
Александар Војиновић Најјачи Наш колега, наш пријатељ, човек који својом храброшћу сваког дана подиже све око себе. Фото: Мирослав Митић
ИСТОРИЈАТ ОБЕЛЕЖАВАЊА
Корени Међународног дана особа са инвалидитетом сежу у 1981. годину, кад је Генерална скупштина Уједињених нација прогласила Међународну годину особа са инвалидитетом, са фокусом на равноправне могућности и рехабилитацију. Ова иницијатива поставила је темеље за шире разумевање инвалидитета као друштвеног, а не само медицинског феномена.
Првобитно назван „Међународни дан инвалидних особа”, назив је 2007. године замењен у „Међународни дан особа са инвалидитетом” у складу са Конвенцијом УН о правима особа са инвалидитетом. Током година, овај датум еволуирао је у платформу за глобалне кампање.
Осамдесетих и деведесетих година фокус је био на подизању свести о баријерама, док су касније деценије у први план ставиле приступачност технологија и инклузију у оквиру одрживог развоја. Стратегија Уједињених нација за инклузију инвалидитета из 2019. године додатно је појачала напоре, праћена годишњим извештајима о напретку.
Данас се овај дан обележава конференцијама, радионицама и медијским кампањама широм света, док се у Србији традиција обележавања негује од самог почетка, од 1992. године, кроз активности удружења и институција.
ГЛАВНЕ ПОРУКЕ И ЦИЉЕВИ ОБЕЛЕЖАВАЊА
Главне поруке Међународног дана особа са инвалидитетом усмерене су на промовисање достојанства, права и инклузије. Особе са инвалидитетом нису пасивни примаоци помоћи, него активни учесници и носиоци промена у друштву.
И даље се суочавају са вишим стопама сиромаштва, неједнаким приступом запошљавању, здравственој заштити и образовању, што резултира дубоким социјалним и здравственим неједнакостима. Зато је инклузија, односно свеобухватна солидарност неопходна за напредак, јер инвалидитет није изузетак, већ део људске различитости.
Декларативно, подизање свести, елиминација стигме, пуно учешће у друштвеном животу и повезаност са одрживим развојем представљају водеће циљеве.
Традиција обележавања Међународног дана особа са инвалидитетом у Србији подразумева бројне конференције, кампање, културне манифестације и радионице које промовишу разумевање, равноправност и права. Удружења сваке године организују програме посвећене култури солидарности и подршци.
Град Београд, као и други центри широм Србије, редовно припремају активности 3. и 4. децембра – од трибина до креативних програма за младе. На државном нивоу, последњих година расте и буџетска подршка, уз јасне поруке о смањењу дискриминације и подстицању запошљавања.
Ниш, као један од културних и институционалних центара на југу Србије, има развијену праксу обележавања овог дана. Иницијативе које укључују удружења, школе, институције културе и градску администрацију дугорочно граде свеобухватно солидарну локалну заједницу. Прошле, 2024. године град је постао богатији за Радни центар и кафић „Звуци срца”, место где млади са сметњама у развоју раде и стичу самосталност. Тај пројекат, отворен управо 3. децембра, постао је симбол инклузије кроз запошљавање.
Током 2025. године најављена су већа издвајања за подршку особама са инвалидитетом, а нишко удружење обележило је 50 година свог постојања, што сведочи о дугој традицији борбе за права и достојанство.
АЛЕКСАНДАР ВОЈИНОВИЋ НАЈЈАЧИ: СНАГА ЧОВЕКА У ПРВОМ ЛИЦУ
У оквиру овог датума, желимо да посебно истакнемо нашег колегу Александра Војиновића Најјачег – једну од оних личности које својим животом и ставом превазилазе границе личног искуства. Александар живи са мишићном дистрофијом, али је својом енергијом, радом и отвореношћу постао један од најпоузданијих и најинспиративнијих сарадника Друштва и редакције Гледишта.
Пре неколико година снимљен је документарни филм „Дистрофија блуз – Дневник необичног живота”, који прати његову свакодневицу, изазове и победе. Управо поводом овог Међународног дана, филм ће премијерно бити постављен на званични Јутјуб канал Гледишта, као наш први видео садржај. То је, за нас, више од премијере – то је избор да гласови који носе искуство, храброст и истрајност буду први који ће испунити наш дигитални простор.
Александар Војиновић Најјачи годинама сведочи да инвалидитет не умањује човека, већ открива његову меру. Његов пут, његова упорност и ведрина уче и нас и све који га познају да је солидарност ствар решености и избор достојанства.
Дистрофија блуз – Дневник необичног живота Поетски документарни филм о животу и стваралаштву песника Александра Војиновића Најјачег
ДОСТОЈАНСТВО КАО ПУТОКАЗ
Међународни дан особа са инвалидитетом није само датум који се памти, већ дан који нас изнова обавезује да промислимо историју и пажљиво чујемо савремене поруке које стижу широм света. Оне нас подсећају данас да је свеобухватна солидарност темељ од којег зависи достојан живот сваког појединца у заједници у којој живимо.
Напредак је често спор, понекад једва приметан, међутим већ самим буђењем воље учинили смо један стварни помак унапред.
У Србији, а посебно у Нишу, ти помаци се виде у примерима бројних појединаца који својим животом руше сва физичка ограничења и подижу свест људима. Само заједно можемо да саградимо свет у којем инвалидитет није препрека, него део различитости која нас чини бољима.
Са јубиларним 60. нишким Сајмом књига, који је отворен у суботу 29. новембра, вреди се присетити речи Димитрија Миленковића, недавно преминулог песника и драгог сарадника Гледишта, који је својевремено записао живу хронику о „деценијама племенитих напора” ове манифестације у тексту поводом 50 година сајма, који је објављен 2013. године.
У његовом тадашњем осврту открива се упорност и визија генерација које су, од 1960. до данас, изграђивале Нишки сајам као један од темеља културног живота града. Миленковић нас подсећа да је управо у тим траговима истрајности – од првих скромних штандова до међународних сусретања – сачувана суштинска вера у књигу као уметнички и друштвени темељ.
Његова запажања остају драгоцена референтна тачка док овај новембар доноси нови, шездесети корак нишке књижевне традиције.
Поводом 60. Нишког сајма књига подсећамо на живу хронику Димитрија Миленковића записану поводом јубилеја деценију пре данашњег
ПОЧЕЦИ И ПОВРАТАК ЈЕДНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ
Основан 1960. године Сајам књига у Нишу придружио се најзначајнијим културним догађајима овог града и после двадесет два догађаја, који су привлачили пажњу не само љубитеља књига већ и бројних других посленика културе, науке, образовања, уметности и других видова стваралаштва, близу седам година престао да постоји.
Потреба за Сајмом књига била је, међутим, значајна у овој средини, а показало се и знатно шире, па је Сајам 1987. године обновљен, уз веће и осмишљеније амбиције, значајним ангажовањем Културно-просветне заједнице, Самоуправне интересне заједнице културе, неколико издавачких кућа из Ниша и из неких других средина.
Треба нагласити да је иницијативу за оснивање и покретање Сајма књига у Нишу, зачео и осмислио, у пролеће 1960. године Миодраг Јовановић, у Нишу познатији по надимку Миле Уча, управник Народне библиотеке „Стеван Сремац”. Овај драгоцени просветни и културни прегалац на време је уочио велику корист за град од Сајма књига, а посебно за установу на чијем је челу био, јер је, доказало се потом, ова манифестација значајно олакшавала набаку књига за библиотеку, обогаћивање фондова и привлачење нових читалаца.
Први пут ову идеју Јовановић је саопштио, после више консултација са градским руководством, на популарној трибини библиотеке Књижевни петак. Идеја је срдачно прихваћена и поздрављена од свих учесника.
ПРВИ КОРАЦИ И ИЗАЗОВИ
Први Сајам, припремљен и одржан исте године, био је доста скроман по одзиву издавача. Највише је на њему било књига које су пресељене са београдског Сајма књига, али Нишлије су биле задовољне и тиме, јер су помоћ пружиле издавачке куће из Београда и неких других средина „Просвета”, „Нолит”, Српска књижевна задруга, Матица српска из Новог Сада и неколико мањих издавача.
Манифестација посвећена књизи привукла је доста љубитеља књига, ученике и студенте, писце и публицисте, научнике и ствараоце из других области. Примећени су и бројни гости из других средина. Одјек у средствима јавног информисања, међутим, није могао да задовољи амбиције организатора. Све се, наиме, свело на неколико вести и информација.
РАСТ САЈМА И ШИРЕЊЕ УГЛЕДА
И поред првих тешкоћа, отежаног привлачења великих издавача да за нишку манифестацију припреме и нека нова издања, да шаљу своје истакнуте писце на промоције, Сајам је лагано израстао у све значајнији догађај, повећаним интересовањем публике, амбициознијим програмима, а пре свега просторима на којима је одржаван.
Услови за презентацију књига значајно су допринели угледу, почев од холова Дома ЈНА, Хале „Чаир”, до веома упечатљивог и пријатног простора Робне куће „Пионир” у центру нишке главне улице. Те године ова презентација књига, остало је забележено, привукла је највећу пажњу посетилаца, било их је, према подацима организатора, нешто више од 100.000. Сајам је тада први пут добио обележје Међународне манифестације, јер су се појавили на својим штандовима издавачи из неколико европских градова.
Јубиларни, 60. Нишки сајам књига
ОСЦИЛАЦИЈЕ И ТРАГАЊА ЗА СТАБИЛНИМ ОКВИРОМ
И поред доказане жеље љубитеља књига да прате догађаје везане за Сајам, он је ипак, током година имао и веће осцилације, концепцијске, просторне, организаторске. Премештао се од војне „Шиваре”, зграде „Народних новина” у Улици генерала Боже Јанковића, Галерије „Србија” до хале „Чаир” и другде.
Од кад Сајам организује Нишки културни центар одржава се најчешће у хали „Чаир”, што организаторима помаже да устале и оплемењују његову физиономију, позивају све атрактивније госте и привлаче више посетилаца у нади да ће достићи и надмашити онај рекорд из Робне куће „Пионир”.
Нишки културни центар, у овим новим условима све успешније оживотворује амбицију да крај штандова књига и у другим просторима „Чаира”, окупи и представи публици више писаца на књижевним вечерима, промоцијама књига, свечаним отварањима Сајма, књижевним трибинама. Уводи награде и признање издавачима, дизајнерима књига, писцима.
РАЗВОЈ НИШКОГ ИЗДАВАШТВА И ПИСЦИ КОЈЕ ЈЕ САЈАМ ИЗНЕДРИО
Несумњиво је да је Сајам књига у свом израстању значајно допринео развоју издавачке делатности у Нишу. Током година у овом граду су настале значајне издавачке куће: „Градина”, „Просвета” и више других, мањих, али драгоцених попут „Стеван Сремац”, „Братство”, Студентски културни центар, Нишки културни центар, Фондација „Дејан Манчић”, Дом, Зограф, Пунта и издања бројних нишких штампарија.
Осврнимо се сасвим сажето на догађаје везане за књижевно и друго стваралаштво у Нишу презентовано на Сајму књига у Нишу. У његовом развоју има више значајних периода, почев од 1964. године, када је град први пут запаженије представио објављена дела писаца који живе и стварају у њему и када је обзнањена Издавачка кућа „Нестор Жучни”.
На штандовима су се тада нашле и књиге „Похвала ватри”, антологија песама песника из Ниша, коју је приредио професор др Сава Пенчић, „Одлазак” књига прича Драгољуба Јанковића, књиге песама „Припитомљена светлост” Димитрија Миленковића и „Вештина дна” Добривоја Јевтића. Нешто касније „Земља” Зорана Милића и „Планета” Мирољуба Тодоровића.
Године 1966. на Нишком сајму ће привлачити пажњу први бројеви обновљеног часописа „Градина”. А 1972. године, поред више других књига, биће промовисана и Сабрана дела Бранка Миљковића чиме је најављен нови издавач „Градине”. Нишка издавачка кућа „Просвета” из године у годину на Сајму ће запажено приказивати све бројнија своја издања.
АНДРИЋЕВЕ РЕЧИ КОЈЕ ОДЈЕКУЈУ И ДАНАС
Присећамо се овом приликом свечаности књиге из године 1968. када су бројни посетиоци, приликом отварања Сајма, са необичном пажњом слушали речи нашег нобеловца Иве Андрића о значају књиге и уметности, које је упутио студентима Универзитета у Нишу:
– Желео бих вам да никад не подлегнете старој малограђанској заблуди да такозвани практичан човек треба да иде само за оним „од чега се живи”, то јест за оним што се сматра тобоже једино стварним, а да окрене леђа уметности и лепим вештинама, као луксузу и дангуби, као нечем споредном, излишном и нестварном… Уметност је, напротив, најчистија суштина свих видова нашег стварног живота, која нам помаже да тај живот лакше схватимо и боље проживимо, да га учинимо бар сношљивијим себи и другима.
Лековито су потребне ове Андрићеве речи и у ово наше време. Завршавајући свој говор поручио је да, кад на темељима животне стварности и разума, подижу зграду свог образовања и живота увек оставе по један прозор који гледа у пределе уметности, јер са књигом је „свако добро лепше и свако зло лакше”.
Нобеловац Иво Андрић у Нишу
ГОДИНЕ НАЈВЕЋИХ ДОМЕТА
Најуспешнији Сајам књига у Нишу, који је привукао више од 100.000 посетилаца остварен је у сарадњи са познатим издавачима међу којима су били, поред оних из Ниша, београдска „Просвета”, БИГЗ, „Нолит”, Српска књижевна задруга и други.
Током деценија у Ниш су долазили велики српски писци да промовишу своје књиге, отварају догађаје посвећене књизи, примају награде и признања и друже се са љубитељима писане речи. Тешко је, после више од пет деценија сетити се свих драгоцених имена, јер прецизни подаци, на жалост, не постоје.
За ову прилику, присећајући се, издвајамо Добрицу Ћосића, Дејана Медаковића, Мешу Селимовића, Јару Рибникар, Стевана Раичковића, Оскара Давича, Десанку Максимовић, Миодрага Павловића, Светлану Велмар Јанковић, Петра Џаџића, Матрију Бећковића, Чедомира Мирковића… Популарности Сајма књига допринеле су и награде које је Нишки културни центар осмислио последњих десетак година: Пресад мудрости, Иницијал, Отисак и друге.
Овог новембра одржаће се 50. јубиларни Нишки сајам, значајан празник и за веће средине од Ниша. Прегнућа, ентузијазам, организаторске моћи, а пре свега жеља културних прегалаца да се идеја, зачете пре више од пола века, уз много одрицања, посртања, али и оплемењујућих напора да се манифестација одржи, стално осмишљава, окупља све више значајних стваралачких личности, увек претвара у догађај који зрачи и значи не само граду Нишу већ и читавом југу Србије.
Књижевно дело Слободана Џунића заузима посебно место у оквиру српске књижевности друге половине двадесетог века. Његов обиман и разноврстан стваралачки опус, сачињен од поезије, лирске прозе, приповедака и романа, различит по облику, а духовно и садржински кохерентан, обједињен је профаним, историјским и митским временом које спаја оно што је било, оно што јесте и оно што траје.
Слободан Џунић (1921-1998) – Писац који је проговорио језиком Старе планине
Џунић у књижевни свет уводи старопланински крај, родну Темску и специфичан менталитет овог поднебља, стварајући аутохтони уметнички систем заснован на дијалектици видљивог и невидљивог, овостраног и оностраног са симболичким предзнаком безвремености и подређености вишем, универзалном поретку.
Сва бића (човек, животиња) и све што их окружује (камен, дрво, ветар) крећу се у ритму свеприсутног духа природе. Тај ритам је за уметника био и етички и естетски компас: у њему се све рађа и умире, али ништа не нестаје заувек. Природу схвата као целину у којој се супротности сусрећу и допуњују, тако да у свом делу доводи у непосредан однос митско, пантеистичко и паганско са библијским, филозофским и историјским учењима.
Ослањајући се на природне циклусе, Џунић проговара језиком Старе планине, препознајући у свакој појави траг почела и тајних извора, стена „на којој леже све стене и људски и други слојеви, земљани и глинени, од непамтивека, кап која кад се помери у земљи буди из сна земљотрес чак на другоме крају света”.
ОД СОЦИЈАЛНЕ ХРОНИКЕ КА МИТОПОЕТСКОЈ РЕФЛЕКСИЈИ
Слободан Џунић у књижевност улази током Другог светског рата, носећи у себи обележја генерације која је стасавала у оквиру идеолошких подела. У раним књижевним радовима, које још као гимназијалац у Пироту чита на састанцима литерарне дружине, и у првим објављеним текстовима Они, Мати и Данка, оцртава се његов основни друштвено ангажовани импулс: писац не може бити одвојен од света у којем живи.
Са друге стране, у првим причама (Зрна, Њива у Рудињу) и роману (Виноград господњи) уочљива је Џунићева тежња да стварност сагледа у двострукој равни: као живот који је укорењен у овоземаљском и као присуство трансценденције која га надилази. У том смислу, граница између човека и природе, живота и смрти, сна и јаве није прецизно одређена.
Превазилазећи миметичку заснованост приповедања у каснијим делима (Пагани, Медовина, Оброк, Василијана, Свитац у свемиру, Иза сунчеве стране, Ветрови Старе планине), сложеним митско-фантастичним поступцима писац обликује двопланску стварност у којој натприродно не опонира емпиријском већ га надопуњује.
Митске представе, фолклорна фантастика и библијска реторика стапају се у онтолошку визију једног света који припада „сунчевој страни” ‒ стварности ‒ и другог који припада „свету иза сунчеве стране” ‒ надстварности ‒ где све може, али и не мора постојати.
СА ОВЕ И ДРУГЕ СТРАНЕ СУНЦА
Снажна присутност усмене традиције у књижевном делу Слободана Џунића проистиче из сталне потребе аутора да испитује простор и време. Централна просторна и метафизичка опозиција његовог опуса артикулише се кроз разликовање „сунчеве стране” и онога што постоји „иза сунчеве стране”. Објашњење њиховог значења читалац проналази у приповеци „Вртопски смук”, први пут објављеној у приповедачкој збирци Иза сунчеве стране:
„Сунчева страна, то је овај наш свет, који походи и обасјава, и којим влада сунце, све остало је иза сунчеве стране.”
Овај други простор – загонетни вилајет где је „много шта и могуће, па и то; који је могао, и није морао постојати” – отвара трансцендентну димензију у којој се истражују егзистенцијалне и космичке границе људског бивствовања. На тај начин, хронотоп Старе планине додатно указује на активну присутност писца, повезујући текст са експресионистичким, постмодернистичким и магичнореалистичким импулсима и поетичким мотивима тишине, загонетке и тајне.
У тако замишљеном двоструком, интермедијарном простору, јунаци Џунићевих приповедака и романа истовремено делају у трима различитим временским видовима, које писац назива Време, Невреме и Безвреме. Таква позиција јунака реконструише начин мишљења у којем се стварност не завршава на ономе што је видљиво. У том смислу, Џунићева проза успоставља везу између стварног и имагинарног: мит постаје један од модуса сагледавања истине у профаном свету, а свет се може разумети само ако се сачува нит приче, у мери у којој се прича памти и преноси.
КОДЕМА – РЕЧ КАО ПОЧЕТАК И КРАЈ
Како у поезији, тако и у прози Слободана Џунића језик је чудесни кључ ‒ кодема ‒ који отвара све браве овога света. Реч је почетак и крај, алфа и омега сваке мисли. Она је изворни знак, „последња човекова одбрана” на сунчевој страни. Без ње, нема ни човека, што је најснажније исказано у причи „Хапт”: „чим човек нема више шта да прича, наступа смрт, психичка или физичка, смрт душе или смрт тела, свеједно; да се не зна која је гора и кад ти после ње из гроба сија сунце…”.
Полазећи од уверења да се човекова тајна може сагледати једино кроз реч, Џунић размиче маглу древности настојећи да одгонетне оно што се, по његовим речима, крије иза свих небеса – тајну живота и смрти.
Да би то остварио у прозу уноси лексику источне Србије и старопланинских предела, али и трагове балканског, византијског и оријенталног наслеђа. У његовим текстовима речи из стандардног језика природно се сусрећу са архаичним и дијалекатским формама, византијским и оријенталним лексемама, чинећи слојевиту језичку мрежу у којој се осликава духовна топографија Старе планине.
ПРИЧА ИЗА ВРЕМЕНА
Књижевно дело Слободана Џунића потврђује да се стварност једино може схватити, разумети и спознати уколико се препозна њена двојност – видљиво и невидљиво, речено и прећутано, коначно и бесконачно. Спајајући древни језик завичаја са архетипском симболиком, Џунић васпоставља књижевни универзум у којем не постоје оштре границе између природног и натприродног, откривајући да тајна постања пребива управо у међупростору времена и приче.
У понедељак, 1. децембра 2025. године, у Народној библитеци у Пироту, биће по први пут уручена књижевна награда „Слободан Џунић”
Слободан Џунић је рођен 28. новембра 1921. године у Темској код Пирота. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију у Пироту, а Правни факултет у Београду. Највећи део свог радног века провео је у Радио Београду, као новинар и уредник Литерарне редакције. Био је такође уредник за историографију Радио Београда.
Оставио је за собом богат опус кога чине: десет збирки приповедака (Зрна, Њива у Рудињу, Глади, Иза сунчеве стране, Под кишном звездом, Кусидол, Свитац у свемиру, Изабране приповетке, Анђелиште, Испод мртвачког моста), девет романа (Виноград господњи, Пагани, Курјак, Меана поред друма, Медовина, Оброк, Василијана, Чаробни камен, Ветрови Старе планине), једна књиге лирске прозе (Дивља ружа) и поезије (Слапови).
Преминуо је у Београду 13. новембра 1998. године, не дочекавши излазак свог последњег романа Ветрови Старе планине за који ће му постхумно бити додељена награда „Борисав Станковић” за најбоље прозно дело године. Рукопис Кодема из пишчеве заоставштине објављен је 2006. године.
Реакција неке државе или цивилизације на јаловост великих градова и опадање наталитета је par excellence политичка одлука. Један од разлога зашто сам цивилизацију Запада почео да називам Мегалополисом, јесте управо одлука владајуће касте да проблем наталитета не види више као национални проблем, већ као (пожељни) инструмент у преображају друштва.
Недавно се појавила вест да је између јануара и августа 2025. године, у Србији рођено мање беба него у истом временском интервалу 2024. године, иначе рекордној по ниском природном прираштају. Занимљиво је да су у студију једне телевизије ову вест коментарисали статистичар и психотерапеут, чиме се сугерише да демографска катастрофа постоји на нивоу појединца, а не народа у целини.
Вероватно зато мере за повећање наталитета у Србији не иду даље од новчаних подстицаја, што значи да неко мисли да се бебе у овој земљи не рађају само зато што нема пара за њих. Да је збиља тако, онда би повећавање стандарда у Србији пратио и већи природни прираштај, а дешава се, као што видимо, управо супротно.
Из овога може да се изведе само један закључак: јавност и политичка елита у Србији немају појма (или се праве да немају појма) који су прави узроци баналне чињенице да нестајемо.
Да је о паду наталитета у поменутој емисији говорио неки социолог – што би било прикладније – он би, сасвим сигурно (позивајући се, рецимо, на Рисмана) казао да опадање природног прираштаја прати промену типа друштва: друштво окренуто ка производњи, производи и живот (дакле, децу), док потрошачко друштво окренуто уживању нема никакву потребу за децом, јер порођај мајку боли (тј. не доноси физичко уживање), а потом ствара и обавезу (= бебу) која, такође, негативно утиче на слободу уживања.
ПРОМЕНА ТИПА ДРУШТВА
Друштво окренуто производњи ослања се на временску вертикалу, зато што његови чланови свој склоп вредности наслеђују од родитеља, да би затим, у току живота, покушавали да тај склоп вредности очувају у додиру са променама у савременом друштву. Ови људи имају, дакле, свест да им неко и нешто претходи, и да неко или нешто треба и да остане после њих, ако не желе да буду угасници (реч која се данас више не користи). На тај начин се (биолошки) живот човека наставља кроз време.
Супротно томе, чланови друштва окренути потрошњи, свој склоп вредности не наслеђују од родитеља (или других ауторитета у младости), већ га непрекидно мењају под утицајем сигнала из савремености (преко вршњака или медија), што значи да они заправо верују да ништа или нико не постоји пре њих. Самим тим, не постоји неки разлог да неко или нешто треба да постоји и после њих. Тим пре што им се чини да тих неких има већ превише.
Једна моја пријатељица, која живи у једној високоразвијеној европској земљи, казала ми је да су она и њен муж одлучили да немају децу, зато што на овој планети има „већ седам милијарди становника”. Идеја да би њихово потенцијално дете било несводиво на било које друго дете, није им пала на памет, управо зато што нису имали никакву историјску перспективу из које би се њихово дете видело као тачка у трајању две особене историјске линије коју чине њено и његово породично порекло.
ШПЕНГЛЕР И ЈАЛОВОСТ ВЕЛИКИХ ГРАДОВА
Промена типа друштва нема толико везе са психологијом, већ са политиком и економијом, односно са урбанитетом. Освалд Шпенглер је још почетком прошлог века указао на јаловост цивилизације светских градова: „Последњи човек светских градова неће више да живи; хоће као појединац, али не као тип, као маса; у том целокупном бићу гаси се страх од смрти. Оно што правог сељака испуњава дубоким и необјашњивим страхом – помисао на изумирање породице и имена – изгубило је свој смисао.”
Реакција неке државе или цивилизације на јаловост великих градова и опадање наталитета је par excellence политичка одлука. Један од разлога зашто сам цивилизацију Запада почео да називам Мегалополисом, јесте управо одлука владајуће касте да проблем наталитета не види више као национални проблем, већ као (пожељни) инструмент у преображају друштва.
О ЧЕМУ СЕ ЗАПРАВО РАДИ?
Ево о чему: Мегалополис карактерише губитак националног консензуса, јер владајућа олигархија себе више не сматра делом исте националне заједнице попут средње и ниже класе. Стога та олигархија, преко извоза радних места у земље са јефтинијом радном снагом (процес започет отварањем Кине 1978. године) ствара екстрапрофит за себе, док истовремено слаби средњу класу у властитим државама.
Последица: ствара се све већи социјални јаз између олигархијске мањине и већине народа, чиме се увећава опасност од неког облика побуне. Да се то не би догодило, олигархија је, у духу идеје „завади па владај”, приступила фрагментаризацији друштва: некада хомогено национално ткиво, дели се на социјалне групе на основу сексуалне оријентације, те расног, полног или родног „идентитета”. Те групе су затим међусобно посвађане, јер олигархија некима од њих даје привилегије, док другима намеће осећај кривице. На тај начин олигархија је обезбедила да се те завађене групе никада не могу удружити против ње, што би са класне тачке гледишта имало смисла.
ДЕМОГРАФИЈА КАО ИНСТРУМЕНТ
У овом контексту, јасно је да олигархија неће ни покушати да пад наталитета решава тако што ће своје (некадашње) сународнике покушати да мотивише за повећање наталитета. Уколико би то учинила, она би само допринела хомогенизацији становништва, што управо жели да избегне. Уместо рада на повећању наталитета, она ће иницирати два супротна процеса.
Прво, увозиће људе који некада долазе из сличног („гастербајтери”), али најчешће из потпуно различитог цивилизацијског круга („емигранти”), чиме ће допринети фрагментаризацији друштва.
Друго, она ће свесно и намерно радити на обесхрабривању рађања у оквирима домицилног становништва, како би смањила њихов број и тако убрзала процес фрагментаризације друштва, односно његовог претварања у друштво мањина.
Само заиста наивни људи верују да се смањивање наталитета дешава зато што се „времена мењају”. Времена се заиста мењају, али не сама од себе, већ као последица планског деловања група моћника која утиче на промену вредности у једној заједници.
КУЛТУРНА ИНДУСТРИЈА И БРИСАЊЕ МАЈЧИНСТВА
Примера ради, у производима индустрије забаве, фигура мајке је готово потпуно избрисана, док се истовремено у књижарама појављују књиге попут Младих бунтовница у којима се девојчицама, као узори, представљају каријерне жене које су се оствариле у најразличитијим областима, искључујући само једну, а то је, као што можете да претпоставите, област мајчинства. Дакле, девојчицама се сугерише да је бити мајка исто што и бити губитница/послушница.
Чињеница да је поменута књига преведена и на српски, показује да пад наталитета настаје као последица свесне конструкције вредносног система у Србији у коме ће деца бити реткост. У том систему вредности, стварање новог живота уместо празника и врхунске среће (несамерљиве са било којој другом срећом), за жену постаје увреда и понижење. На тај начин српско се друштво претвара у друштво окренуто смрти.
Уместо живота и трајања, уче нас да треба да славимо (сопствену) смрт и (сопствено) нестајање.
ОДНОС ДРЖАВЕ ПРЕМА НАТАЛИТЕТУ КАО ПОГЛЕД КА БУДУЋНОСТИ
Постоје људи који праве каријере од стварања таквог склопа вредности. Ти људи су савршено незаинтересовани што таквим својим деловањем осуђују српски народ на нестајање. Неки од њих се том процесу чак и радују, као што се, својевремено, извесни Фригановић радовао свом „послу”, све док није упознао Вукашина Мандрапу.
Начин на који се српско друштво и држава бори против пада наталитета, показује заправо наш однос према Мегалополису и предсказује нашу будућност.
Треба само повезати тачкице: недавно ме је, током вожње у Београду, један таксиста уверавао да у граду влада „брутална борба за преживљавање у којој је за новац све допуштено”, док су се „они богати повукли у позадину”.
Окренуо сам затим главу и пред очима су ми се појавили торњеви те „позадине”, односно Београда на води. Помислио сам како је постепено припремање српског народа на организовани увоз великог броја Африканаца повезано са трагикомичним изостанком озбиљне акције на повећању наталитета Срба и Српкиња.
Држава Србија ће се преобразити у Србију-територију са фрагментаризованом, међусобно подељеном популацијом. Тиме ће бити искључена могућност стварања заједничког темеља на коме би се могла изградити држава која бар тежи суверенитету. Таква Србија би можда имала неке своје „границе”, па и неку своју „владу”, али не би била суверена, јер фрагментаризоване територије нису никада државе (субјекти), већ само попришта грађанског рата (објекти) по којима марширају и које пљачкају различите војске.
ДВА ПУТА ПРЕД СРБИЈОМ
Да би се избегла оваква одумирућа будућност, сасвим је јасно да није довољно понудити неколико новчића за треће дете. Деца, наиме, немају цену: она имају само судбину.
Да би се деца поново рађала, потребно је променити склоп вредности, што није лако, а можда више није ни могуће.
Међутим, ни прелазак Албаније крајем 1915. године није била шетња по планинама у фирмираној waterproof/windproof гардероби, па је ипак вредело покушати. Промена културне парадигме захтева промену образовног модела, промену курса у индустрији забаве и промену политике у целини. Захтева пасионираност која би се проширила по целом народу или бар по ономе што је од њега остало.
Разуме се, не треба из једног екстрема – слављење жене без деце – прећи у други екстрем у коме би се жена осудила на мајчинство, док би се брачни парови без деце жигосали. У „бездетној” атмосфери, наиме, има и личних прича о паровима и женама који немају децу, а који са том атмосфером немају никакве везе. Никога зато не треба нити појединачно прозивати, нити повређивати.
Потребно је, уместо тога, створити културни образац који слави живот, а не смрт, који слави човека који има родитеље и спреман је да буде родитељ, уместо ироничног слављења биочестице која нема ни прошлост нити будућност, већ само ограничену садашњост, као неки јалови лептир, јарких боја, који не траје дуже од трептаја ока у размерама вечности.
НА КРАЈУ: СВЕТ БЕЗ КОПНА
Однос према наталитету је заправо тест за српску политичку елиту свих боја. Из тог односа видеће се шта желе да начине од ове земље: вазалну територију у којој ће удаљену власт заступати локо-феудалци у својим замковима на води, или земљу једног народа и грађана који живе у њој, која тежи суверенитету и чувању свог особеног начина живота.
Србија данас, пред собом, има само два пута: један је промена система мишљења, за коју нам потребно исто оно што је било потребно и нашим прецима – а то је спремност за борбу за опстанак, која настаје из вере да нисмо скакавци, већ народ. Други пут је трагикомична туча за места у чамцима за спасавање, уз наду да ће преживеле неко покупити.
Проблем је, међутим, у томе што данашњу светску ситуацију карактерише чињеница да нема више копна где би се могло живети „као сав нормалан свет”, већ само бродова од чије чврстине зависи опстанак у геополитичком потопу коме имамо част да планетарно присуствујемо.
Станислав Винавер је једна од најснажнијих и најнеобичнијих личности српске модерне – песник, есејиста, преводилац, ратник и авангардни мислилац који је у себи спојио исток и запад, разум и игру, традицију и бунт. Његов живот, од родног Шапца и студија на Сорбони до фронта и логора, представља драму једне интелектуалне епохе, у којој је реч била и оружје и спас.
Станислав Винавер (1891–1955)
Као један од 1300 каплара, Винавер је прешао албанску голготу и уређивао Српске новине на Крфу. После рата био је новинар, дипломата и преводилац, али пре свега – визионар језика. У својим делима, од Манифеста експресионистичке школе до Језика нашег насушног, непрестано је трагао за смислом и мелодијом речи, рушећи границе жанрова и очекивања.
Аутор је Громобрана свемира и Пантологије новије српске пеленгирике којима је у српску књижевност унео авангардну слободу и раскош интелектуалног искуства. Као преводилац Раблеа, Керола, Хашека и Марка Твена, ширио је границе српског језика и показивао да превод може бити стварање једнако оригиналу. Његова проза и есеји остали су трајни изазов и пример за све који мисле и пишу без страха.
Предавање проф. др Гојка Тешића поводом 70. годишњице од смрти Станислава Винавера
Поводом седамдесет година од његове смрти, Гледишта доносе видео-запис предавања проф. др Гојка Тешића: „Да ли Винавер живи и данас”, одржаног у оквиру 34. Књижевне колоније Сићево. Ово сећање није само омаж једном аутору, већ и позив да се поново чује његов глас, који је и данас јасан, слободан и савремен као и пре једног века.
Како један „независни” медиј у отровном споју идеологије, тенденције, искривљавања и обавезне интервенције на језику, ресемантизације појмова, изокреће све тако да стане у нови владајући конструкт. И тиме на крају увијек оправда барбаризам – рушење, физичко, симбола времена и идеја које више не одговарају операцији промјене властитог идентитета.
Колико год били сад већ готово апсолутно загушени хаосом вијести и информација, отупљени какофонијом гласова и визуално преоптерећени преко границе подношљивог, понекад у овом информатичко-информацијском нереду човјек наиђе на такозвану агенцијску вијест која се издвоји, која постаје више од вијести. А ако је знамо и прочитати, проговори јасно и јако.
Чак и ако је, као што су агенцијске вијести данас у правилу, лажно непристрано и манипулативно донесена, она открива више но што су састављачи хтјели. Такве по дефиницији сведене објаве, у којима се декларативно, имплицирано и ненамјерно смјењује и потире, истински су, а непроучени симптом данашњице и, у неразмјеру са својим обимом, снажна слика стања у многим одлучујућим питањима.
Александар Сергејевич Пушкин (1799-1837)
НЕЗАВИСНИ МЕДИЈ КАО АЛАТ ИДЕОЛОГИЈЕ
Ових дана један је овдашњи, такозвани „регионални” портал објавио запањујућу, колико у наопаком свијету данашњем, такођер, силно и невољно ироничну вијест. Пошто је контекст све, ваља рећи да портал припада тв-станици, медију који се нота бене представља као „независан” („неовисан”, што би се овдје рекло), односно опозицијски, старим термином, а наспрам данашње власти у земљи Србији. У Хрватској нема потребе за тим и таквим ангажманом овога медија.
Овдје је мирно, а кадрови су стари и провјерени. Сједиште те регионалне телевизије је у Холандији (случајно (?), и ако се допусти, у мени важном градићу) – наравно, само формално сједиште, док је права централа негдје другдје, да тако еуфемистички кажемо. Ту независну телевизију, чије је име спој деветнаестог слова абецеде и првог у групи природних бројева, основао је иначе тајкун овдашњи, што се раније опсцено обогатио на телекомуникацијама, а у својим се „комбинацијама” био ушемио и с извјесним америчким фондом, једним од најмрачнијих у данашњем свијету – о чему дакако нећете чути од домаћих „независних” и „неовисних” новинара.
Али шта мари. „Рат је”. Као и сваки, небројени пут у прошле три и пол деценије кад се потегну слична питања. Па добро, шта је објавио дотични медиј, какву вијест?
Вијест је то над којом ће већина слегнути раменима, али за нас, људе књижевности и културе, она има страховите импликације, а оне се гранају унедоглед скоро.
ПУШКИН ПРЕКРИВЕН ДАСКАМА: ЧИЊЕНИЦА И СИМБОЛ
У Одеси, одлуком регионалне војне управе, споменик Александру Сергејевичу Пушкину, једном од највећих руских, свеславенских и свјетских пјесника, прекривен је дрвеним плочама, да се не види, и тиме и тако уклоњен из јавног простора. Одеса, кажу, „већ дуго расправља” и о рушењу споменика.
Вијест говори много, на најширем плану, али говори једнако и на разини микро детаља, тамо гдје „ђаво станује”. На овој првој разини јавља се ту нешто, метафора о положају и угрожености сачуваног, а узвишеног, најузвишенијег израза и симбола Духа, нечега што је и наше, блиско, културално и цивилизацијски, и једнако тако опћељудско, универзално, у истинском смислу ријечи.
Прича о једној изузетној личности, великом руском књижевнику кога доста тога везује за Србију
ЛИСТА „ЦАРСКИХ” НЕПРИЈАТЕЉА: КАКО НЕЗНАЊЕ ПОСТАЈЕ ПОЛИТИКА
На другом плану, на једва уочљивом микронивоу, онако како је вијест даље срочена и приопћена одвија се – чиста идеологија. Модусом којим се данас и декадама већ обликује и пермутира: кроз активно незнање, једнако тенденциозно и несвјесно, трајно у служби и у интересу једног невидљивог, а дјелатног идејног монструма.
Српска редакција дотичне „независне” телевизије на свом порталу у истој вијести даље пише да је „Извршни комитет (!) градског већа Одесе” објавио списак архитектонских споменика које планира да демонтира „у блиској будућности”. Међу њима су објекти, како кажу, који садрже симболе руске царске политике – и то редом: споменици Максиму Горком, Исаку Бабељу, Валерију ПавловичуЧкалову, Владимиру Висоцком, и на крају „Чекистички зид” и модели Лењиновог ордена.
Није овдје само до тога је ли вијест пренесена вербатим, је ли само „преузета”, или је на ствари готово физички опипљив доказ лијености, индоленције и апсолутног незнања новинара из српске редакције, могуће почетника или млађих, о чему, о чијем незнању се стално говори и често претјерује, али ријетко се види овако развидно.
Погледај још једном („дом свој”) читаоче, прочитај ову листу. Видјет ћеш да осим величанственог, генијалног поете, аутора Оњегина, мајстора-стваратеља сувременог руског језика, ниједно једино име нема ништа са „симболима руске царске политике”: ту је сам „писац Револуције”, онај који је нормирао соцреализам; за њим ингениозни приповједач, писац „Црвене коњице” и „Одесе” (!); па совјетски војни пилот, херој авијације који је небом прошао простор од Москве преко Сјеверног пола до Америке све у једном лету; највећи совјетски кантаутор, неукроћени Волођа Висоцки, и два појма испуњена значењем – један о терору совјетске тајне полиције, а други о највишем одликовању СССР именованом по вођи Револуције. (О иронији управо овога потоњега, а на линији стварања и самоопредјелјенја украјинске нације, скоро да нема сличног примјера толиког сарказма хисторијске неправде. Или можда правде…)
Како нам је ово познато све. Иза оваквог извјештавања промаља се исти онај злодух који овдје, око нас, траје већ тридесет и пет година, ентитет који у отровном споју идеологије, тенденције, искривљавања и обавезне интервенције на језику, ресемантизације појмова, изокреће све тако да стане у нови владајући конструкт. И тиме на крају увијек оправда барбаризам – рушење, физичко, симбола времена и идеја које више не одговарају операцији промјене властитог идентитета.
Све, наравно, покривено „објективним” аргументом о рату и агресији чиме се унапријед затварају уста свима који барбарство зову барбарством и не допуштају да их се увјери у блатантну лаж идеолошки генерираног изокретања и реконструкције повијести, а с њом увијек и културе као прве жртве. Све то од самог почетка саслужују медији, наравно, штовише некад и воде, истичући се оперативношћу и ангажманом.
Звали се они овдашњим локалним националним медијским кратицама, или кратицом са словом и првим бројем, као што је телевизија која игра „регионалну” и независну, а заправо је власништво и оружје бјелосвјетске банде и домаћих профитера.
Први пут свеобухватно телевизијски приказан изузетно интересантан и драматичан део живота великог руског и светског књижевника
ПУШКИНОВ „КАМЕНИ ГОСТ”: ПРЕПОЗНАВАЊЕ ВРЕМЕНА
У потресном „Каменом госту” Пушкиновом има чувена завршна сцена. Камени споменик Команданта – „командора” – прохода, као жив. Корача према Дон Жуану, и пружа му руку. Дон Жуан узвраћа стисак руке каменоме кипу.
А онда обојица нестају, у подземни свијет. У „Каменом госту”, у својим легендарним „Маленьким трагедиям” Пушкин пјева: „… Но послушай, это место Знакомо нам; узнал ли ты его?” – „Гле, крај овај нам је знан. Јеси ли препознао га?” Јесам, како нисам.
Српска академија наука и уметности представља круну српског научног и културног наслеђа и институцију која скоро два века чува знање, развија га и промовише. Поводом Дана најважније српске научне установе, који се данас, 19. новембра, обележава у знак сећања на оснивање њеног претходника – Друштва српске словесности, овај есеј доноси сажет преглед кључних чињеница о историји Академије, њеној структури, доприносима и савременој улози.
Српска академија остаје светионик просветитељства и знак свих вредности науке и уметности које су неопходне за развој српске заједнице.
ИСТОРИЈСКИ КОРЕНИ, ОСНИВАЊЕ И РАЗВИТАК ИНСТИТУЦИЈЕ
Корени САНУ воде у време борбе за ослобођење од Османлија и уједињење српског народа. Званичан датум оснивања Друштва српске словесности је 7. новембар 1841. године по јулијанском, односно 19. новембар по грегоријанском календару.
Ово прво научно тело имало је задатак да проучава српски језик, прикупља усмено и писано наслеђе и унапређује науке на народном језику. Друштво је било подељено на пет одсека – за језик и књижевност, историју, природне науке, филозофију и уметност. Због државних политичких притисака престало је са радом 1864. године. Исте године основано је Српско учено друштво, које је наставило да развија историјске, географске и етнографске студије.
На темељима Српског ученог друштва, 1886. године основана је Српска краљевска академија. Године 1892. Учено друштво прикључено је Краљевској академији као њен Историјски одсек. После Другог светског рата, Академија је 1947. добила име Српска академија наука, а од 1960. носи данашњи назив Српска академија наука и уметности.
У 21. веку Академија се модернизовала кроз дигитализацију архива, јачање међународне сарадње и активно учешће у проучавању кључних тема савременог доба. Зграда Академије у Кнез Михаиловој 35 у Београду, грађена између 1914. и 1924, а усељена 1930. године, представља јединствену комбинацију академизма, сецесије и француских архитектонских утицаја.
СТРУКТУРА И ОРГАНИЗАЦИЈА
Основна мисија Академије је неговање науке и уметности и брига о њиховој улози у друштву. Њени задаци укључују организовање темељних истраживања од националног значаја и давање стручних мишљења о стратешким питањима за државу.
Академија је организована као аутономна институција са осам одељења: за математику, физику и геонауке; хемијске и биолошке науке; техничке науке; медицинске науке; језик и књижевност; друштвене науке; историјске науке; и ликовне и музичке уметности.
Чланови се бирају доживотно и деле се на редовне, дописне, иностране и ван радног састава. Избор за члана представља највише признање у српској науци и уметности и заснива се на изузетним научним или уметничким доприносима.
Органи управљања укључују Председништво, Скупштину и Извршни одбор. Поред тога, Академија управља институтима као што су Византолошки институт, основан 1948. године, Архив Академије и библиотека са више од милион јединица, укључујући ретке рукописе и инкунабуле.
ЗНАЧАЈНИ ЧЛАНОВИ И ЊИХОВИ ДОПРИНОСИ
Српска академија је била и остаје дом највећих српских умова. Међу нобеловцима су Иво Андрић, добитник Нобелове награде за књижевност 1961. године, и Владимир Прелог, добитник Нобелове награде за хемију 1975. године, као инострани члан.
Посебно место међу члановима заузима Никола Тесла. Изабран је за дописног члана Академије природних наука 25. јануара 1894. године, што сведочи о томе да су његови рани радови већ тада били препознати у домовини. Четрдесет три године касније, 16. фебруара 1937, Тесла је изабран за редовног члана Српске краљевске академије.
Његова приступна беседа била је једноставна, али емотивна депеша, која сведочи о његовој трајној повезаности са отаџбином из које је, као и многи други таленти, отишао да ствара у свету.
Од других познатих чланова издвајају се Михајло Пупин, Милутин Миланковић и Јосиф Панчић. Међу дамама посебно место припада Олги Хаџић, Милени Стевановић и Исидори Жебељан које су допринеле диверзификацији и уметничком развоју институције.
Ови појединци нису само обогатили српску науку и културу, већ су подигли углед Србије у свету, доприносећи глобалним открићима у областима од астрофизике до медицине.
АКТУЕЛНЕ АКТИВНОСТИ И ПРОЈЕКТИ
У данашње време Академија организује конференције, приређује изложбе и штампа публикације. Посебно место заузима монументални „Речник“, један од најамбициознијих подухвата Академије, који има кључну улогу у стандардизацији савременог српског књижевног језика. Поред њега, Академија води бројне друге пројекте који укључују очување културног наслеђа, интердисциплинарна истраживања и сарадњу са међународним институцијама.
У фокусу 2025. године налази се тема одрживог развоја и дигиталне трансформације.
Такође, Академија активно ради на подршци младим истраживачима и укључивању у најважније друштвене дебате.
У САНУ постоје собе са именима оних чије се ствари ту налазе. Свака соба има своју историју и има своје чуваре – стручна лица која о тим заоставштинама воде рачуна.
ЗНАЧАЈ САНУ ЗА СРПСКО ДРУШТВО И БУДУЋНОСТ
Значај Академије је вишеструк. Она чува национални идентитет, промовише науку и културу и доприноси глобалном дијалогу. У суочавању са бројним изазовима, Академија пружа стручну експертизу и оквир за креирање политика у областима као што су образовање, здравство и економија. Њен архив и библиотека представљају непроцењиве ресурсе за истраживаче.
Као највиша научна и уметничка институција, Академија подсећа на вредности просветитељства, подстичући критичко мишљење и иновације. У будућности она мора да задржи кључну улогу у пуној интеграцији државе Србије у европске и светске научне мреже, истовремено чувајући сопствено наслеђе.
Обележавањем Дана Академије пружамо наш поглед у славну прошлост јер није ово обичан датум у календару, него завет да ће знање остати највиша вредност српског друштва, мерило његовог достојанства и путоказ његовој будућности.
Да бисмо вам обезбедили најбоље корисничко искуство, овај портал користи такозване колачиће (cookies) – технологију за чување и приступ информацијама на уређају са којег приступате садржају. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски обрађује одређене податке. Недавање или повлачење сагласности неће утицати на основне функционалности портала. Међутим, поједини садржаји, као што су слике или изглед странице, могу бити делимично ограничени, у зависности од вашег избора писма или поставки прегледача.
Часопис Гледишта задржава сва ауторска права на своје садржаје – текстуалне, визуелне, звучне материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дељење или коришћење било ког дела овог портала без изричите дозволе власника ауторских права представља кршење закона и подлеже одговарајућим правним последицама.
Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став Редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
Техничко складиштење или приступ су неопходни за креирање корисничких профила ради слања огласа, или за праћење корисника на веб-сајту или на више веб-сајтова у сличне маркетиншке сврхе. Међутим, не покрећемо рекламне кампање.
