Kategorija: VESTI

Zoran Pešić Sigma: BAJKA O RUŽI KOJA JE RASLA NA DVA KRAJA SVETA

gledista.drustvoknjizevnika.com


Trava je zelenila. Ovako ne počinju bajke. Obično se počinje sa: Bila jednom davno iza sedam mora, sedam gora, sedam reka, sedam šuma jedna… jedna lepa, naravno. A ova bajka počinje sa: Trava je zelenila. Čudna mi čuda: trava je zelenila. Pa, neka zeleni, ko joj brani. Svet je veliki. Ima mesta i za travu, i za pesak, i za reku, i za kamen, i za jedno veliko kudravo kuče, šareno, a ima po njušci belu prugu i zove se (to kuče) Šerhan.

Zoran Pešić Sigma (1960-2019) © Aleksa Skočajić

Ne smejte se, nisam rekao Serkan, mada bi mogao tako da se zove jer svuda po travnjaku radi, znate već šta, gde god stigne, sram ga bilo. Trava je zelenila jer je počelo proleće, a ne zato što je Šerhan obožavao da se valja i skače po njoj, što je obožavao da je, onako težak i kudrav, sav stapka u zemlju. Šerhan je mnogo voleo da spava. Čisto mu je smetalo blistavo prolećno sunce, pa je lajao i lajao.

Šerhan je lajao na Sunce. Ostali psi iz ulice lajali su na mačke, na nepoznate prolaznike, na točkove automobila, što je razumljivo za pse. Neki su ponekad noću lajali na Mesec, što je opet razumljivo. Poznato je da su psi bliski rođaci vukovima i divljim psima, a vukovi i divlji psi laju na Mesec. Znači, to što neki psi laju na Mesec to je zato što se oni sećaju priča svojih predaka, svojih deda-pasa.

Ali nijedno kuče, sem Šerhana nije lajalo na Sunce. Neko blesavo kuče, kojeg li se to pretka seća? Ili onako lenjo hoće da kaže, ugasi se, pusti me da spavam!

Trava je i dalje zelenila. I bilo bi dovoljno mesta u tom dvorištu i za travu i za Šerhana i njegovo valjanje-izležavanje da u travi nije rasla i jedna mala ruža. Mala ruža, naravno, kao i sve ruže, nije imala neko specijalno ime, kao recimo Milojka, Radojka, Stanojka, Lepojka, Žljvojka… Zvala se, ako ju je neko uopšte i zvao, samo – Ruža. Ili, u krajnjem slučaju, kada bi jednom paru Kikica dotrčao drugi par Kikica, prvi par Kikica bi oslovio Malu Ružu sa:

„Vidi-kako-mala-ruža.”
„A ima i trnje, iako je mala”, rekao bi drugi par Kikica i otrčao svojim putem pod češalj, ili pod tuš, koji je čučao u kupatilu kuće čije je dvorište bilo izlaz u svet. Tuš je od dosade po ceo dan znao da gunđa svojim brundavim glasom:

„Kikice, dođite da vas okupaaam. O, Kikice, dođite da vas malo kvasnem. Malooo, samo malooo, da vam sperem šampon sa očijuuuu.“

Ta ruža koja se zove samo samo Ruža izgleda da je smetala Šerhanu više nego Sunce. Taman se malo zakotrlja kao lopta koju šutne Kikica, a ono – boc! „Av!“ derne se Šerhan na Ružu u koju se ubockao. Hoće da je zvizne šapom. A ono još više: boc, boc! A Šerhan, dvaput jače besan na Ružu: „Av! Av!“.

Taman je zaboravi i prođe ga ljutnja, kad mu se krzno zakači na Ružin tri, pa nikako da se otpetlja. A hteo bi da jurne da vrati lopticu jednoj Kikici, koja nije čula glas iz kuće, „Večeeeraaa!“, pa je ostala da se maje po travi koja, ne zaboravite, zeleni li zeleni. Hteo bi da jurne da vrati lopticu, a ona Ruža ga drži kao čičak. Ne pušta ga. Prokleta da je Ruža, Kikica ode u kuću da večera. „A moja koska, gde je moja koska!“ Urlao je od besa Šerhan, da mu je došlo da ugrize Ružu. Ali to mu ne bi bilo pametno, jezik bi mu bio bocnut, pa bi se naduo kao krofna, pa čak i da dobije svoju kosku, u šta u krajnjem slučaju i ne sumnja, ne bi mogao da je proguta.

Kako da gutaš kosku kad ti se jezik naduje kao krofna? Puna ti usta sopstvenog jezika, i užasno boli, i nema mesta za kosku. A iz dubine stomaka creva zavijaju: „Gladniii smoouuu!“ I zato Šerhan nije ugrizao Ružu. Samo je, o zamislite bezobraznog li kučeta, podigao nogu i: šiškiriššš. Ružin miomiris ode netragom.

Ruža je celu noć tugovala za svojim izgubljenim mirisom. Od silne tuge i silnih suza, o gle čuda, miris se ujutru vratio. Suze su oprale latice Ruže i sa prvim kukurekanjem petla miris Ruže se raširio po celom dvorištu pa je i sva trava mirisala na nju, i prosto tog sunčanog jutra bila još zelenija.

Nešto je tog jutra bilo neobično. Iako se sinoć dobro naspavao (jer ulicom je prošla svega jedna mačka i jedan zakasneli taksi sa poznatim komšijama), iako je mogao sklonjen od sunca da dremne pod omiljenom kruškom bar do podneva, iako nije bio gladan jer mu je od večere ostala velika kost, sve to iako, bio je Šerhan ipak uznemiren: iz kuće niko nije izlazio.

Kikice su odavno morale da izvedu svoje barbike u šetnju, pa da ga teraju da ih na leđima nosi do kobajagi škole za barbike, pa do, kobajagi, Glavnog kojeg on stvarnički odavno nije video.

Onda je izletela iz kuće Ona-što-viče-na-Kikice-veeečeraaaa i stuštila se, o gle čuda, na Malu Ružu. Iščeprka je iz korena i bupnu u kesu. Šerhan skoči od radosti i stade veselo da maše repom: „Nema više bockave ruže, nema više bockave ruže!“ I stvarnički, Šerhan je sada mogao da se slobodno valja na sve zelenijoj travi.

A šta se, u stvari, desilo sa glavnim junakom bajke, sa Malom Ružom? Evo, šta.

Prvo je dugo putovala onako zamotana u kesi. Nosio ju je vitez na konju do mora. Posle ju je vitez zakačio na krilama Pitomog Zmaja (Šerhan uopšte nije znao, dok mu Kikice nisu ispričale, da postoje i dobri pitomi zmajevi). Pitomi Zmaj je preleteo sedam mora i spustio se umoran na planinu Kopetdag.

Malu Ružu je zakačio za Jednogrbu Kamilu (a Kikice su ispričale Šerhanu da postoje i dvogrbe kamile). I Jednogrba Kamila ponese Ružu duboko u pustinju krijući se od sunca do Glavnog. Kada ju je Glavni Vitez dobio, silno se obradovao. Šta je Glavni radio tamo daleko, u pustinji Karakum, Šerhan ne bi nikad saznao, da mu, naravno, nisu ispričale Kikice: Čuvao je granice Kraljevstva od zlog čarobnjaka Gezbaga. Kakvo je to čudovište Gezbag, Šerhan nije mogao ni da zamisli, jer njegov jedini neprijatelj bila je Mala Ruža, koje više nema u sve zelenijoj travi.

Glavni je uzeo Malu Ružu i posadio je u karakumski pesak. Jadna Mala Ruža morala je da izdrži velike vrućine, jer u pustinji sunce nemilosrdno prži. Mislila je ruža, kako bi dobro bilo da bar Šerhan lajne jednom na Sunce, da joj pruži malo utehe. Ponekad joj je prilazio Glavni i kvasio je čistim providnim kapljicama.

To je Ruži bila jedina uteha u paklu peska i teške svetlosti. Ali Mala Ruža, iako je bila mala, bila je i hrabra i nije se žalila na sudbinu. Ponekad, kad bi pustinjom vetar komešao pesak, Glavni joj je pričao, šaputao vesele priče. I tako su danima Glavni i Mala Ruža čekali zločestog Gezbaga.


I on se pojavio jednom kada Sunce samo što nije zašlo iza planina Kopetdaga. Jahao je na tigru kome su se oči crvenele kao da su žar, a rep je vitlao levo-desno kao da je zmija. Glavni ga je spremno dočekao. Izvadio je mač i napao Gezbaga. Gezbag je izvukao čarobni štap i zavitlao čaroliju.

Sevnula je munja, ali Glavni postavi štit i čarolija se odbi u pustinju. Brzo zamahnu mačem na čarobnjaka, ali u trenu ovaj nestade, pa mu se pojavi iza leđa. Glavni se hitro okrenu i postavi štit na već strovaljenu čaroliju. I tako su se Glavni i Gezbag tukli celu noć. Jadna Mala Ruža strepela je nad ishodom bitke i kada je opasni tigar hteo s leđa da skoči na Glavnoga, mala Ruža se našla tu, oštro se zanjihala i ubola ga trnom u šapu.

Tigar zaurla od bola i pobeže u planinu. Gezbag se začudi šta to bi i Glavni iskoristi taj trenutak nepažnje i poseče mu mačem čarobni štap. A poznato je kada se zlom čarobnjaku poseče čarobni štap da čarobnjak izgubi moć i pretvori se u običnog crnog skakavca. Gezbag navrat-nanos odksakuće u planinu da ga Glavni ne iseče na komade.

Tako su Glavni i Mala Ruža pobedili zlog čarobnjaka Gezbaga i sačuvali Kraljevstvo.

To, naravno, nije kraj bajke. Ima još. Šerhan o svemu tome ništa nije znao. Po navici lajao je na Sunce i valjao se na još više zelenoj travi. I tog dana bilo je nešto neobično. Sinoć su zaboravili da mu daju kost. Šerhan je prestao da laje na Sunce, pa je lajao na one u kući: „Gladaaan sam! Av! Do- nesite mi kost! Av. Ako mi ne donesete, umreću od gladi. Av! Av! Auuuav!“

I tada iz kuće izađoše Ona-što-viče-na-Kikice-veeečeraaa i Glavni. Šerhan se zbuni. Odavno nije video Glavnog i nije znao da li da maše repom ili se to ne sme. Pomislio je: „Strpiću se da vidim šta će da se desi.“ Kad ono! To nije mogao da izdrži. Zalajao je od muke: „Av! Av! Auuav!“

Ona-što-viče-na-Kikice-veeečeraaa i Glavni izvadiše iz kese Malu Ružu i posadiše je na sasvim zelenu travu. Ruža se osmehnu i proteže korenje u mekoj blagorodnoj zemlji i promeškolji latice na blagom suncu. Zatim iz kuće izleteše Kikice i strovališe nove igračke Šerhanu na leđa. „Vidi Ovu Barbiku!“ Vrištala je jedna Kikica, „A vidi moju“, podmetala mu je pod njušku druga Kikica.

Šerhan bi radije kost, ali šta je tu je, bar za utehu malo da se poigra sa Kikicama. A kada su Glavni i Ona-koja-viče-na-Kikice-veeečeraaa ušli u kuću, Šerhan se prišunja Maloj Ruži, i zamislite gadost prevejanog džukca: podiže nogu i šiškirišššš. Ružin miris ode netragom.

Ali mala, hrabra Ruža nije bila tužna. Bocnu Šerhana i zasmeja se do suza. Naravno, ponekad se može smejati do suza, i, naravno, da se ponekad od silne sreće može plakati. Mala Ruža se smejala do suza, a te su suze sprale latice i miris se brzo vratio. Šerhan se pomirio sa sudbinom da hrabroj Maloj Ruži ne može ništa.

A kasnije kada je od Kikica čuo kako je Mala Ruža hrabro bocnula opasnog tigra zlog čarobnjaka Gezbaga, Šerhan joj je s poštovanjem prilazio i njuškao je. Tako su se Šerhan i Mala Ruža sprijateljili. I to prijateljstvo traje i dan-danas, dok se trava zeleni u dvorištu.

5-10. januar 1998. Gokče, Turkmenistan

Iz trezora GLEDIŠTA piše: Zoran PEŠIĆ SIGMA

Slaviša Nikolin Živković: UKRAJINCI IZ REDA TEMPLARA

gledista.drustvoknjizevnika.com

Da bi se to dogodilo morao sam, pored svakodnevnog sedenja na obali reke, da se prepustim još jednoj opsesiji. Dugo je moje čučanje pored reke izazivalo podozrenje ljudi. Postavljali su mi zamke, iznosili sulude hipoteze o mom navodnom protivprirodnom odnosu sa vodom, što mi je donelo i te kakve neprilike. Onda sam se dosetio i počeo da postavljam uzice kraj sebe, razapinjao bih najlonske konce i slične stvari pa su me vremenom ostavili na miru.

Posle bujice © Stevan Mitić

Rekoh, sedeći na obali reke, shvatio sam da zbog sticaja okolnosti u vrlo uzak krug svojih preokupacija moram uključiti i Australiju. Sada, kada na tok događaja više niko ne može da utiče, kada je i meni samom veoma jasno da će moj život proteći sa Australijom na pameti, često se pitam kako je jedan tako veliki kontinent uopšte dospeo u moje skučene misli.

Sasvim sigurno, nisam ja taj koji je to želeo, reka mi je bila sasvim dovoljna, a i kada bi mi nekad dojadila, obala je bila tu, mogao sam mesecima da razmišljam o nekakvom oblutku, a bilo ih je zaista bezbroj. Onda biljke. Svuda okolo mene. I sav onaj sitan životinjski svet koji tu obitava.

Sve u šta se zagledam, kako to prvenstveno činim sa rekom, postaje tema dugotrajnog razmišljanja. Pod tim podrazumevam, pre svega, žeđ za shvatanjem. Australija je nenadno došla. Evo kako je to bilo.

Jednog dana, reka je, budući da su prethodno padale velike kiše, nanela mnogo prljavštine na mesto gde sam najradije sedeo. Potom se voda povukla, a Sunce isušilo blato i svo đubre koje je bilo tu. Doneo sam odluku da mesto ponovo dovedem u prvobitno stanje. Pre svega, đubre je trebalo što pre da se ukloni, kretanje koje pri tome budem činio utabaće zemlju i sve će biti kao ranije. Međutim, ko zna zbog čega, počeo sam da se zanimam nanešenim predmetima, prvo da ih svrstavam po veličini, a potom i da se zadubljujem u neke od njih.

Sve su to bile, manje-više istrošene stvari. U gomili sam pronašao i jednu knjigu koju sam odvojio na stranu u želji da je kasnije prelistam, premda sam se veoma klonio čitanja pošto sam u detinjstvu jedva preboleo čitanje pesme u kojoj se pominje neki okrutni Feruz-paša, koji me je zatim godinama proganjao kroz snove. Nešto mi je govorilo da knjiga koju je reka donela ne može da sadrži tako strašnu ličnost, a osetio sam i neobjašnjivu želju da nešto pročitam.

Nekoliko dana kasnije otvorio sam je i prilično se razočarao. Voda je izbrisala stranice teksta. Odložio sam je i kad sam sledećeg dana hteo da je iskoristim za sedenje primetio sam da je ipak jedan list ostao čitav.

Bila je to nekava priča. Čovek koji je napisao potrudio se da stane na jedan list. Sviđalo mi se što je imala početak i kraj. Njen naslov je glasio „Bili su Ukrajinci”, a cela je imala tačno četrdeset redova. Iznad nje se nalazilo ime autora. Čovek se zvao Kris Hemensli (Australija). Pročitao sam jednom, shvativši po ko zna koji put da se na svetu ništa ne događa slučajno.

Po reagovanju mog mozga, a mnogo više zbog uzbuđenja moga tela, zaključio sam da je to najbolje napisana priča. Tako puna tačnih zapažanja, sročena najpodesnijim rečima, da sam od oduševljenja zaplakao. Bila je to neprikosnovena objektivnost čoveka tako dalekog od mene.

Kad se spustilo veče, pokupio sam svoje raznobojne konce, spakovao ih u torbu, a sa njima u svoj dom poneo sam i knjigu. Zbog činjenice da je prisećanje disciplina suprotna od zadubljivanja, razumljivo je što sam postupao tako sebi nevično. Da budem potpuno iskren ja sam neopisivo slab kada je prisećanje u pitanju, čak prema tvrdnji nekih osoba – izrazito nesposoban da bilo šta upamtim, te sam shodno tome seo i ponovo pročitao Hemenslija da bih se setio o čemu je reč.

I opet sam se raznežio od sreće zbog njenog sadržaja. Kako umem da mislim, a i volim da to činim, palo mi je na pamet da je ta veština putovanja mislima nešto nalik Rubikovoj kocki. Delići mojih osećanja su sasvim pristajali uz rečenice iz priče.

Događalo se to kasne jeseni (neobično sam vešt u zapažanju proticanja vremena) i kako se zima približavala sve sam ređe odlazio na reku. Inače, tokom hladnih perioda zatvaram se u svom domu, i gde, uz pomoć određenih veština koje ne bih umeo da objasnim, reka koju sam gledao od ranog proleća, ponovo protiče preda mnom. Bez obzira jesu li mi zatvorene oči ili ne, bavim li se sobom ili nekakvim sitnim popravkama po prostorijama.

Međutim, ova je jesen bila drugačija. Imao sam priču onog čoveka iz Australije i uz njenu pomoć dospeo sam do nekih saznanja o sebi. Interesovanje za ličnosti koje se tamo pominju podsticalo me je u tome. Pre svega, postala mi je neuporedivo lagodnija svakodnevna apstinencija u onim periodima kad je odlazak na reku onemogućen, nisam više bio ograničeni posmatrač prolećnih bujica koje su se dogodile, već sam pored njih na raspolaganju imao i kanal s mirnom vodom koja skoro da i nije tekla.

Malo je reći da je to postalo senzacionalno otkriće za mene, ta dva, tako različita toka preda mnom. Levim okom pratio sam bujice, dok sam desno sve više uvežbavao da se koncentriše na papiriće koji su plovili površinom kanala, pomažući mi time da percepiram protokol te inače mirne vode. Neverovatno iscrpljujuća vežba.

Priču sam sve više čitao, tako da sam vremenom došao do broja od pedeset čitanja na noć. To je kvota koja me je sasvim uspokojavala. Onda se jedne večeri začulo kucanje na mojim vratima. Otvorio sam ih uplašen. Tamo je stajao jedan izrazito krupan, plavokos čovek. Ušao je na način koji je ostavljao utisak dobrog poznavanja rasporeda, pa sam bio uveren kako je to verovatno prethodni stanar.

Kamo sreće da je bilo tako. Čovek je kazao da ga šalje Kris Hemensli!

– Zbog čega? – povikao sam – do sada se niko nije interesovao za mene.

– Ih, zbog čega – kazao je ravnodušno – sasvim je moguće da takve stvari do sada nisi činio.

Zavalio se u fotelju kao da je njegova. Obuzela me je srdžba.

Pre svega – rekao je – Hemenslija zanima čovek koji njegovu priču čita pedeset puta na noć.

– Ti si literarni lik – povikah. – Uopšte ne verujem da te šalje tvoj tvorac. Sećam se, viđao sam te kraj kanala.

– On nije moj tvorac, da se razumemo. Mene je napravio moj otac, Jegor Mihailovič Jeluzinski, dobar čovek koji nažalost više nije među živima. Kris je jednostavno moj dobar prijatelj i što se mene tiče učiniću za njega sve što je u mojoj moći.

Rekoh: – Da li ste Vi prevalili ceo put od Australije gde živi Hemensli ili ste došli iz Amsterdama gde se smucate.

– Zar je to sada bitno?! Puno je važnije da je Kris doznao za ono što činiš.

– Šta? Zar njemu smeta što se bavim njegovim delom svake bogomdane noći?

– Da budem sasvim iskren, boli ga dupe da li uopšte čitaš – kazao je zbog nečeg vrlo rasrđen – Kris ti poručuje da se ne ubacuješ više u priču. Zar ne shvataš da ne spadaš u nju?

– Jesi li ti došao da me vređaš, je li Ukrajinče? – povikao sam sada ja – ili pokušavaš da me izludiš navodnim porukama autora. Šta ti misliš ko si? Šta bih ja tražio u njegovoj priči, koja mi se, ruku na srce, nakon tvojih reči i ne dopada nešto posebno. Možeš, ukoliko te je on zaista poslao, da preneseš svome gazdi da njegovu priču više neću ni da pipnem.

To je jako razumno – kazao je Jegorov sin – mnogo pametan postupak. Vreme je da krenem.

– Kako to misliš da odeš? Čime ćeš putovati? Nećeš ti nigde iz ovog stana Jegorov sine? On te je, to je tačno, opisao u priči, ti tamo samo ločeš, to je tvoja stvar, ali kad te je već poslao u svet njegov uticaj više nije veliki da bi mogao da te štiti. Nalaziš se na mojoj teritoriji. Za sada, ostaješ gde si!

– Zašto, šta sam skrivio? Zar ćeš smeti da nasrneš na jednog emisara?

– Ne nasrćem, čoveče, rekoh ti već, ovaj stan je moja teritorija. Upadaj u ovaj krevet, valjda ima mesta za dvojicu.

– Možda si perverzan?

– To tek treba da ustanoviš.

Žena koju poštujem više nego mater, koja mi kuva i pere, prva je primetila da se nešto događa. Nije više želela da trpi neizvesnost pa mi je predložila razgovor.

– Nikada ništa nisi skrivao od mene, zar ne?

– Mislim da nisam, veoma sam zadovoljan našim odnosom.

– Do pre izvesnog vremena pišao si dva puta u toku noći, a ustajao si da se hraniš oko pola četiri izjutra, je l sam u pravu?

– Potpuno tačno.

– Tokom proleća, leta i jeseni, vreme uglavnom provodiš kraj reke. Jesam li pogrešila?

– Nipošto.

– Sad, šta se dešava? Na obalu više ne odlaziš? Prestao si da mokriš tokom noći, ali zato tri puta ustaješ da bi jeo. Između ostalog, primetila sam da piješ i živa jaja! Zar to nisu dovoljni razlozi za moju zabrinutost?!

– Slušajte mama…

– I ono što je najvažnije! Počeo si da lažeš! Koju si to žensku slagao da ti je ime Fjodor? Bar da si bio dovoljno pametan da joj daš pogrešan telefonski broj. Sinoć je ponovo zvala, raspitivala se za tebe.

– Fjodor, znači…?

– Ko je Fjodor sine? Reci majci.

– Jedan moj poznanik iz Australije.

– Je l to ponovo lažeš?!

– Zaista majko, postoji takav čovek u njihovoj književnosti.

– Nikada nisam čula za njega! Čitala sam Patrika Vajta.

– Fjodor je Vajtov komšija u Sidneju.

– U redu, da ti poverujem da on postoji, nemoj samo reći da se preziva Dostojevski, zbog čega se predstavljaš kao on?!

– Mama, nisi me shvatila. On nije pisac. Pojavljuje se u jednoj priči. Kao epizodista.

– U tom slučaju to je još gore, nije pisac. Zar u tebi nema više nimalo volje?

– Ponekad sam kao on, u tome je stvar. Iznenada mi se promeni raspoloženje, izgubim svaku volju da budem ja, on to vešto iskorišćava.

– I šta nameravaš da učiniš?

– Pokušaću da ga se rešim.

– Kako?

– Nateraću ga da me napusti. Iskoristiću trenutak kad bude spavao.

Žena koju nazivam majkom veoma je preduzimljiva.

– Znaš šta, ispovraćaj ga. Idi odmah u kupatilo i gurni kaiš u ždrelo.

– Ne volim da povraćam.

– To nije važno. Ja takođe ne volim da neko cele noći vršlja po mojoj kuhinji.

Kada sam se raširenih nogu nagnuo nad VC šoljom, prvo sam primetio dole u vodi kako neko pokušava nekakvim grimasama da mi na nešto skrene pažnju. Bilo bi to previše, pomislih i gurnuh kaiš zaista veoma duboko.

Prvo je pokuljao pesak. Fina zrnca uopšte me nisu grebala. Čuo sam majčin glas iz velike daljine kako mi govori. Zatim mi je iz grla izleteo jedan gušter svetlozelenih šara na leđima. Pao je na kupu peska i hitro počeo da kopa po njemu. Majčin glas je zbog nečeg postao kreštav, kao da je oponašala neku pticu.

– Još malo, još samo malo!

Nešto mi je zapelo u grlu. Nešto veliko od čega mi se pomutilo u glavi, oko mene je zavladao mrkli mrak. Znao sam da moram biti u kupatilu, ali pipajući rukama nisam dodirivao ništa. Sve što sam uspeo da dohvatim bio sam ja.

Iz trezora GLEDIŠTA piše: Slaviša Nikolin ŽIVKOVIĆ

Elis Bektaš: DANAS SE KAVEZI PRAVE I OD RIJEČI!

gledista.drustvoknjizevnika.com

Kad sam svojevremeno otišao u Beograd nisam to učinio vođen željom da tamo postanem slavan i priznat pisac, što će reći željom koja je u tu čaršiju odvela mnoge domaće subjekte, jer mi tad uopšte na um nije padala tako suluda i pokvarena misao da bih i ja jednog dana mogao završit u književnosti, ali jednom sam se, bazajući Čuburom, neoprezno prepustio mišljenju, ne sluteći da je to početak moje neumitne propasti.

Beograd na kiši © Dalibor Popović Mikša

NAPOMENA: Sledi “Istinita pripovijest o jednom dubokom i iskrenom prijateljstvu” Elisa Bektaša u prevodu sa humskog na srpski jezik.

Jedino što sebi danas mogu ponuditi kao utjehu, i jedino čime mogu laskati svojoj sujeti, jeste to što sam učinio sve da ne postanem slavan i priznat u Beogradu, a i bilo gdje drugo, no bilo je nemoguće izbjeći neumitnu sudbinu koja je htjela da postanem pisac, ali eto ne tužim se i ne kukam jer je u mom sistemu vrijednosti ipak bolje biti pisac, nego biti slavan i priznat.

Ako ništa drugo, pisac uživa veću slobodu i nema nad glavom imperativ da vazda glumi nekakvu veličinu i društveni uzor, niti se mora upinjati da vlastite gadaluke i poganluke predstavi publici kao nekakvu plemenitost, već može jednostavno kazati – da, to su moji gadaluci i poganluci i šta vas boli kurac za to.

Ti počeci mog mišljenja bili su mučni i bolni kao i svaki početak, tim više što ja pojma nisam imao šta mi se dešava i kroz kakve preobražaje prolazim, te sam stoga znao osjećati da mi je čitav nebeski svod na plećima i da od takvog tereta mogu bukvalno nestati. Evo, ovako, samo puc prstima i čovjek nestane i nema ga.

To mišljenje je onda počelo postajati prepreka između mene i drugih pojava u mom životu, kako živih tako i neživih, i što je više vremena prolazilo to su te prepreke postajale sve teže za savlađivanje, a na kraju su to bile dugačke linije eskarpi i kontraeskarpi te kombinovana minska polja velike gustine i dubine.

Zbog svega toga ja sam se počeo odavati samoći, misleći da ću u njoj naći podesno sklonište, ali ta je samoća bila samo razvojna faza u procesu preobražaja u pisca što ja tad nikako nisam mogo znati, iako sam dobro pamtio Ekinovu misao da je poezija u stvari samoća.

A kako dođavola da tu misao povežem sa sobom u tom času, kad tad nisam imao nijednu pjesmu, niti priču napisanu, izuzev jednog soneta iz srednjoškolskih dana, koji mi je služio za kurčenje i razmetanje i koji nije kurcu valjao ko poetsko svjedočanstvo, pa je iz tog razloga taj sonet bio omiljen među košpama.

Jedini ahbab s kojim sam u to svoje beogradsko doba mogao provoditi vrijeme bez osjećanja uzaludnosti i potrošenosti bio je šutljivi i odmjereni gospodin u zrelim godinama koji je živio odmah ispod Kalemegdana. Tačnije, živio je u zoološkom vrtu, i vama sad možda izgleda čudno to da neko živi u zoološkom vrtu, ali eto u njegovom slučaju to ipak nije bilo čudno jer je taj gospodin bio vuk.

Ja inače ne volim zoološke vrtove i smatram ih opominjućim dokazom hinjave ljudske prirode, koja u kavezu vidi problem tek kad nju neko metne u kavez, no jednog sam sunčanog dana ušao u taj zoološki vrt, pojma nemajući zašto, i kao omađijan sam išao sve dok mi nešto iznutra nije reklo da stanem.

A stao sam baš ispred kaveza sa vukom koji je lijeno izašao iz one svoje rupe, udno tog njegovog staništa, pa prišao šipkama i pogledao me pravo u oči, a onda se propeo na zadnje noge i gurnuo prednju šapu kroz šipke ko biva da se rukujemo. To rukovanje označilo je početak jednog, ne toliko dugog, koliko dubokog i iskrenog prijateljstva, i otad sam povremeno znao otići do zoološkog vrta i posjetiti svog prijatelja s kojim sam vodio iskrene i neuvijene razgovore o suštinskim pitanjima.

Vi ćete mene sad pitati kako sam mogao razgovarat s vukom kad ne znam vučji jezik, a to me pitate jer ste već zaboravili šta sam vam kazao na samom početku. A kazao sam vam da sam u to doba počeo misliti, a čovjek koji misli i vuk vazda se mogu razumjeti na način koji će vam odmah postati jasan čim i sami počnete misliti.

Jednog od tih mislećih dana naglo me spopao neobičan i neugodan osjećaj da sam ja u stvari izgubljen usred pustinje i da je sve to oko mene samo fatamorgana. I kao da užas takve pomisli nije bio dovoljan još me spopao i nezemaljski strah da možda ipak nisam u pravu i da to oko mene nije fatamorgana već zapravo java.

Tako rastrgan između izgubljenosti u pustinji i straha da oko mene nema privida sam otišao posjetiti svog ahbaba vuka, koji je odmah shvatio šta me muči pa mi je pružio šapu, a onda je i vrh njuške gurnuo kroz šipke i zagledao se u mene onim svojim očima, koje su nekim čudom uspjele ostati na slobodi, za razliku od ostatka njegovog tijela, pa mi je ovako kazao:

– Nemoj mi se tu prenemagati već izdrži muški taj teret za koji si sam kriv. Da nisi bio neoprezan ne bi te mišljenje zaskočilo i bio bi odgovoran i razuman građanin koji ne razgovara sa divljim zvijerima. A ako misliš da je tebi teško onda se zapitaj kako je meni. Kao da nije dovoljno to što su me metnuli u ovaj kavez, već je taj kavez morao biti baš u Beogradu, pa svaki dan moram gledati ovu neodgojenu žgepčad što se krevelji, i koja će sebe smatrati vrijednima, mada nikad nisu ulovili srndaća u planini, niti su zavijali na pun mjesec, ali će zato zavijati na sve oko sebe, počev od parova na ponudi kladionice pa do komšija.

Misliš da je meni lako što ja moram biti u ovom kavezu, mada bi oni sa svojim zavijanjem bili znatno zanimljiviji za normalne posjetioce ovog vrta, ali onda se podsjetim, ta otkud ovdje normalni posjetioci. Eno pogledaj ono bublavo žgepče što mu mater upravo govori da je njeno pametno zlato.

Mali kreten već sad zna za koga navija i to će znanje biti jedino koje će imati tokom čitavog svog života, kog će provesti ubijeđen da zna sve o sebi, i tek će na samrtnoj postelji shvatiti da je sve bilo laž, i da je možda i ta smrt koja mu prilazi laž, a najgore će mu biti kad pomisli da je laž i to što mu sin govori da je njegov klub dobio utakmicu tog dana.

Znaš li koliko ja takvih sudbina ovdje vidim svakog dana? Znaš li koliko je ponižavajuće gledati svježu hranu kako se smuca ovuda i krevelji se životinjama baš kao da životinje ne znaju ko su, a ovi što se krevelje kao da znaju za sebe ko su?

Ti si tek počeo misliti i barem se možeš nadati da ćeš jednom dočekati svoju propast i postati pisac, a onda se više nećeš morati mučiti sa dvojbama i slutnjama koje te sad muče jer su pisci ljudska govna koja uvijek nađu načina da sebe opravdaju pred sobom samima, a ja ću zauvijek ostati vuk što je inače jedna divna stvar, ali u mom slučaju je nepodnošljiva jer sam ja vuk u kavezu.

A kakve sam sreće još ću dočekati da budem vuk zatočen u zemlji kojom vlada vučić. Vi ljudi ste možda i navikli da vam vladaju najgori među vama, ali kod nas životinja se zna neki red i jedino gdje taj red ne postoji to je u ovim zoološkim vrtovima koji su plod vašeg bolesnog i izopačenog doživljaja pojma reda.

– Ako su čeljadi tako beznadežan slučaj, upitah svog ahbaba, kako to da onda pričaš sa mnom?

– Ti si drugačiji, odgovori vuk, u tebi ima nešto vučje i divlje. I koliko god pokušavao to zatomiti vazda će naći načina da izbije na površinu, makar samo u vidu bljeska u očima. Zato će druga čeljad za tebe vazda govoriti da si lud i mahnit, ali nemoj da te to pogađa jer mufloni ne mogu drugačije protumačiti to što izbija iz tebe.

– Hvala ti na ovim riječima, rekoh mu ganut, ohrabrio si me njima.

– Nemoj se pretjerano uzoholiti, opomenu me moj prijatelj, tačno je da u tebi ima nešto vučje, ali otiđi do onog dolje kaveza sa šimpanzama pa će ti i one reći da u tebi ima nešto majmunsko i to će takođe biti istina.

Snažan proljetni pljusak sa grmljavinom naglo je prekinuo taj razgovor između mene i mog ahbaba vuka, a poslije toga smo se vidjeli još nekoliko puta i vodili manje dramatične razgovore. Onda se završio moj boravak u Beogradu, za kog ni dan danas ne znam da li je bio priviđenje u pustinji ili je bio stvarnost što je još užasnija mogućnost, no ne za mene, koji više nisam tamo, već za Beograd.

Prolazile su godine, a ja sam sve rjeđe i rjeđe pomišljao na svog šutljivog i gospodstvenog prijatelja vuka i na važne razgovore što smo ih vodili pred njegovim kavezom u kalemegdanskom zoološkom vrtu. Danas više ne znam ni da li je moj prijatelj još uvijek živ niti se želim raspitivati o tome.

No nedavno sam ga se sjetio kad sam čitav jedan dan potrošio na razmišljanje o stvarnosti koja me ovdje okružuje, a nakon što sam razmišljanje priveo kraju – naglas sam se obratio svom dragom prijatelju, nadajući se da će me on ipak čuti jer vukovi imaju čudne sposobnosti, pa i tu da čuju ono što je izgovoreno daleko od njih. A rekao sam mu ovo:

– Kad si mi govorio o muci svog zatočenja u kavezu ja sam ti vjerovao, dragi moj prijatelju, ali tek te danas odista razumijem. Danas i sam u iskustvu nosim to stanje zatočenja, dok oko mene hodaju kreature koje kroz život nose samo jedno pouzdano znanje i to ono o klubu za koji navijaju. To što me nisu metnuli u kavez kao tebe ne čini nikakvu razliku jer me samo nisu metnuli u kavez od čeličnih šipki.

Danas se kavezi prave i od riječi, dragi moj prijatelju. Znaj da se radujem ponovnom susretu pa makar to bio samo susret bljeskova ludila iz naših očiju gore među sazviježđima ili susret naših davnih zavijanja na mjesec koja još uvijek jašu gorske vjetrove i jahaće ih do kraja vremena.

Za GLEDIŠTA piše: Elis BEKTAŠ

Aleksandar Vojinović Najjači: DRUGO SUNCE ZA NIRVANU ZAUVEK!

gledista.drustvoknjizevnika.com

Kurt Kobejn, osnivač i frontmen kultne muzičke grupe Nirvana, napustio je naš svet 5. aprila 1994. godine. i ušao u nesrećni klub dvadeset sedam. Za razliku od mnogih pokojnih muzičara koje volim, Kobejn je bio moj savremenik.

Kurt Kobejn © Stevan Mitić

Najbolji Nirvanin album In Utero izašao je 1993. godine. Išao sam u prvi razred. Kad sam odrastao i „sprijateljio“ se sa Kobejnom, shvatio sam kako sam mnoge spotove njegovog benda video milion puta na televiziji, a nekih se i plašio (Heart-shaped box), ali mi u to vreme, naravno, to ništa nije značilo. Nirvana je uvek bila u mojoj blizini.

Za vreme zimskog raspusta 1996. godine, u goste mi je došao brat od tetke. Gledali smo filmove, igrali igrice, slušali muziku na velikom muzičkom uređaju. Grandž uglavnom. Najdraža kaseta nam je bila Nirvanin akustični koncert MTV Unplugged in New York. Znali smo da je slušamo do duboko u noć. Ta lepa muzika, puna sete, tuge i sreće u isto vreme, uvukla se u naša srca, a da toga nismo ni bili svesni. Tako je zvanično počelo moje druženje sa Nirvanom.

Rasli smo i menjali se, prašina zaborava prekrila je u potpunosti taj divni, divni koncert. U vreme kada se pojavio spot za Nirvaninu dotad neobjavljenu pesmu You Know You’re Right, 2002. godine, već sam bio u kolicima – slomljen, ljut i besan. Bila je to poslednja pesma koju je Nirvana snimila. U njoj je sve prštalo od besa i očaja, i sva ta bol koja se izlivala iz Kobejnovog glasa privukla me je k sebi i zauvek me kupila. I mene i milione nesigurnih i nesrećnih mladih ljudi.

Setio sam se onog akustičnog koncerta i Kobejnovog „zavijanja“ usred noći. Želeo sam da što pre dođem do svih Nirvaninih pesama, a naročito do You Know You’re Right. Za ovo prvo sam se lako snašao (kupio sam bugarski CD sa svim albumima – na omotu su članovi benda u božićnim džemperima). Za ovo drugo… i ne baš. Internet je tada bio jako spor, nije bilo Jutjuba, Spotifaja i ostalih čuda, pa sam do pesme došao zahvaljujući programu Mirc.

Tu sam upoznao bubnjara jednog benda koji je nekim čudom imao pesmu. Sećam se, visio sam za kompjuterom od jedanaest uveče do četiri ujutru, sve dok se pesma nije skinula. Tako se moje druženje sa Nirvanom nastavilo. Prošlo je mnogo vremena od tada. Porazio sam mnoge tuge, komplekse i nesigurnosti i ostavio ih zauvek za sobom. Na putu do pobede, naučio sam sve Nirvanine pesme i upoznao Kobejna kroz njegovu umetnost. Naučio sam i to koliko je važno i isceljujuće pretočiti bol u bilo koji vid umetnosti.

Kobejnu, mom dragom prijatelju, zahvalio sam se dva puta – pesmom i pričom. Proza nije moj teren, priču sam napisao gotovo stidljivo, u rukavicama još 2017. godine. Odavno sam imao na umu da je uredim i popravim, ali sam taj „posao“ uporno odlagao. Shvatio sam da je tridesetogodišnjica njegovog odlaska pravi trenutak da to učinim, kako bih mu se još jednom zahvalio za sve.

Otud i ova stara-nova priča pred vama. Tako će moje druženje sa Nirvanom trajati zauvek.

DRUGO SUNCE

Majk je pokušavao da se probije kroz maglu. U daljini su se nazirali obrisi nečega što je podsećalo na fabriku. Fabrike su ga uvek činile depresivnim. Osetio je kako mu se splin zavlači pod kožu. Odnekud se čulo zavijanje psa, uz pratnju tužnih akorda. Zvukovi su rasterali maglu i razbili mu san. Okrenuo se na drugu stranu i ugledao plavokosog mladića kako pevuši nešto i prebira po žicama stare gitare. Mladić je podigao glavu prema njemu i nasmešio se. Imao je bistre plave oči.

– Mora da sanjam – rekao je Majk, zureći u neobičnog posetioca.

– Ne bih rekao – odgovorio je gost kroz blagi smešak.

– Ili sanjam ili sam lud – uzvratio je Majk.

– Ni jedno, ni drugo, brate.

– Ma da, frontmen Nirvane mi došao u goste. I nisam lud – rekao je zbunjeno.

– Da. I da. Došao sam zbog tebe – Kurt Kobejn se osmehnuo još jače.

– Tvoje pesme.

– Mnogo ti znače i spasile su te. Sve znam.

– Naravno da znaš kad si plod moje mašte.

– I meni bi bilo lakše da je tako – odgovorio je pomalo neveselo Kobejn.

– Kako to misliš?

– Ovde sam po zadatku.

– Stani, molim te. Bio ti stvaran ili ne, ja moram da popijem kafu – rekao je Majk na putu do šporeta. – Da skuvam i tebi, ako ne ispariš u međuvremenu? – dodao je uz smeh.

– Dobar sam, dosta mi je droge za sva vremena – nasmejao se gost, a zatim se ponovo latio gitare.

Topli, setni zvuci ispunili su sobu. Niz Majkov desni obraz skliznula je suza. Okrenuo se u stranu i obrisao je jednim brzim pokretom ruke. Uzeo je šoljicu vrele kafe i uputio se ka stolu, ne skidajući pogled sa Kobejna. Srknuo je gutljaj, a zatim spustio šoljicu na sto. Pesma mu je zvučala poznato.

– Šta to slušam?

– Ekskluzivu, dobri moj – Kobejn je odložio gitaru.

– Čoveče, ovo zvuči kao da dolazi iz univerzuma u kojem ta prokleta puška nikad nije opalila!

– Nema drugih univerzuma. Postoji samo drugo sunce. Odatle i dolazim. Zbog tebe.

Majk ga je posmatrao u čudu.

– Tamo je toliko pesama koje nikad nisi čuo i sve je večno živo, a stvaraš kad god poželiš!

– Mašta galopira kad gubiš razum – rekao je u neverici Majk.

– A to sunce. – nastavio je Kobejn – Može da naškodi samo zlim duhovima. Čim pandrknu i krenu ovamo – sunce ih sprži. A mi, nesrećni. Mi ovde popravljamo duh. I pomažemo drugima. Evo, tebi, na primer – rekao je, pokazujući prema Majku.

– Meni nema pomoći.

– Tu se varaš. Zadatak nesrećnih duhova je da prate slične sebi i da, s vremena na vreme, ponude nekom duhu da krene sa njima, ako je umoran od svega.

– Šta je zadatak srećnih?

– Jesi li ti srećan, dobri moj?

– Nisam.

– Onda me ne pitaj ništa o njima sad. Upoznaćeš ih, pa pričajte koliko hoćete.

Glavno pitanje je: Hoćeš li poći sa mnom ili ćeš ostati da se boriš?

– Ostaću da se borim.

– Obojica su prasnula u smeh.

– Idemo?

– Idemo.

Drugo sunce ih je čekalo.

Petog aprila 2024. godine navršava se trideset godina od odlaska Kurta Kobejna

za GLEDIŠTA piše: Aleksandar VOJINOVIĆ NAJJAČI

Goran Stanković: DVA BRANKA

gledista.drustvoknjizevnika.com

Stojeći ovde, pred spomenikom jednog Branka, na brdu koje je tek u njegovim pesmama dobilo svoje istinsko ime, prizivam duboku pesničku senku jednog drugog Branka. U tim ogledalima u kojima nestaje fizika doba i sredina, beskrajno se umnožavajući jedan u drugome, stoje dva Branka, blistajući hladnim plamenom pesničkog jezika i ukazujući na tanane i zaumne životne i književne paralele.

Tako nestaju sve razlike koje dele jednog Branka koji je pisao sredinom prošlog veka u jednoj carskoj provinciji i drugog Branka koji je pisao u drugoj polovini našeg veka u jednoj svetskoj provinciji.

Stojeći ovde pred jednim Brankom, prizivam drugog Branka, kao što bih i u Nišu, pred onim drugim Brankom, prizivao večne stihove autora „Đačkog rastanka“. Nalazim se pred vrtoglavim paralelama čiji mi smisao izmiče upravo onako kako uvek izmiče smisao prave, iskonske poezije, ili „sve vidljivo je đavo“, kazujući time da je u nevidljivom, skrivenom i nedohvatnom skrivena utopija ljudskog koja je ponajmanje pesnička, a ponajviše orfejska, utopija onih koji svojim pevanjem prisvajaju dar nedostupan smrtnima: dar besmrtnosti.

Čudne su to paralele: životi dva Branka ugasili su se u približno istim godinama, negde na granici mladosti i zrelog doba, obojica su ispevali strasno mnogo poezije, imali istančan i dalekosežan odnos prema vlastitom jeziku, pevali su sa punom svešću o njemu kao izvornoj kući poezije, obojica su slavili univerzalnu ljubav, znajući da je Reč isto što i Ljubav, isto kao i Biće, obojica su pisali iz žeđi za životom, iz iskonskog životnog libida, ali su i obojica pisali stihove u kojima je tamno zagušljivo krilo smrti i tragičnih naslućivanja dovelo do vrhunskog poetskog krika. „Kad mlidijah umreti“ ili „onaj ko peva ne zna je li to ljubav ili smrt“.

I tako, govoreći o dva Branka, zapravo govorim o jednom Orfeju. Sa Stražilova ili iz Zaplanja, svejedno. Stihovi koji će i nas i njih same nadživeti su na ovom mestu posvuda oko nas. Jer priroda je hram, i to su dva Branka znala. A u hramu je pristojno govoriti samo molitve ili himne, što orfejska poezija dva Branka i jeste.

Govor na dodeli nagrade Pečat varoši sremskokarlovačke za zbirku poezije Četiri doba, 9. septembra 2000. godine.

Izvor: Politika, 23.septembra 2000. godine

Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: Goran STANKOVIĆ

Nikola Marković: SINESTEZIJA ĐORĐA MATIĆA – NIOTKUDA MOGUĆE, S LJUBAVLJU ZACELO

gledista.drustvoknjizevnika.com

Da odmah otklonim svaku sumnju o tome kako pristupiti ovom tekstu. On je impresija, dobronamerni bratski savet i više nego zaslužena blagodarnica. Nije niti skerlićevska, niti bogdanpopovićevska kritika, ona od koje se ježe savremeni pisci što Đorđe Matić nesumnjivo u isto vreme i jeste i nije. Njegova savremenost, odmereno sidri u dubokim morima arhaičnog. Gde su skupa i Njegoš i Krleža. I Vetranović i Crijević. A ponajviše Crnjanski.

Fluidan, kao i njegova proza koja vešto pleše po ivici sečiva što se poezijom zove.

Jevanđelski rečeno, jezikom religije koju Matić s pravom smatra intimnim činom, pazimo…

JEZIK “RODA MOGA“ KAO KNJIŽEVNI NADLIK

Ako neko hoće da shvati zašto Srbi, hrvatski jezik često zovu srpskim, neka čita Matića.
Ako neko hoće da shvati zbog čega Hrvati, hrvatski jezik zovu hrvatskim, neka čita Matića.
Nema boljeg čuvara srpskog u hrvatskom, kao ni nenametljivijeg čuvara hrvatskog jezika, onog od Vuka rođenog, preko Broza do Kreleže klesanog, od Matića.
Deluje da se, kada je reč o Matićevom jeziku, sva kritika usijala od tvrdnji da on piše visokim stilom. Bio bih slobodan da kažem da u tome nema ničega pretencioznog, iako se tako nešto može zaključiti kada se čovek lati kritike, pre nego njegove proze.

Jezik književnosti, književnoumetnički štimung, to je ono čime Matić baš vešto barata.

Jezik dorečenosti.

Kao da se u svim tim odisejevskim zanosima, u apatridskoj nostalgiji, Matić uželeo svih reči svojih naroda. Njegova nasušna potreba da se vraća panslovenskom principu, onog zajedničkog prajezika, čini da od kulturne heterogenosti Srba, Hrvata i ostalih plemena, nanovo veze nadslovenski goblen. I utoliko je njegov jezik, a i njegova književnost moćnija.

Kada kao dete ne želiš da pričaš, kako ne bi potrošio sve reči, on je u tuđini ćutao. Pa u lirskom romanu udario kontru, hoteći da ispriča sve one reči na kojima je tako dugo ćutao. Da ih se podseti. Nikada nisam video da neko više reči na svom jeziku želi da kaže. Valjda da proveri da ih nije zaboravio.

Njegov jezik doslovce ima karakterizaciju. Kao književni lik. Metaforičku karakterizaciju. Slovensku potrebu da sam sebe podcrta. Te su jezičke didaskalije nekada prepune apozicija, a nekada barokno prebojene „svijetlozelenim, tamnomodrim i pravokutnim“. Što bi mu neko možda i zamerio. Ja, zasigurno, ne.

Kako god, vidi se da je reči koje je dugo skrivao u koricama, Matić izvukao nezarđale, sa željom da osvoji sav onaj iskonski književni prostor koji je preostao, poput ostrva, u morima žanrova.

SEVER-JUG, PA OPET SEVER

Matićeva se emotivna, poetska, i romaneskna transverzala proteže pravcem sever-jug, ili bolje rečeno jug-sever, ako posmatramo hronološki lutanja njegovog lirskog subjekta, koji se igrom proznih okolnosti zove književnim likom.

U tim presecanjima proživljenih i izmaštanih paralela i meridijana, kala i kontrada stari se slovenski bogovi katkad obračunavaju sa unipolarnim htonskim bićima obučenim u mantije ili sa kipama na glavi.

I tu gde se stari bogovi i novi njihovi identiteti sreću, leluja njegova Maša Koen, Matićeva “Jelena koje nema“ ili već ko zna koja, koje je sigurno bilo.

Takva se književnost, duboko proživljena, jednostavno ne može odglumiti.

Oseća se u njegovim lutanjima Rim-Amsterdam i sav splin koji je sa sobom kao bagaž vukao Čarnojević, ali i neka suluda nada sa kojom Štulić kreće u Vijenu, da pronađe djevu. Ti literarni reljefni premazi, gotovo kao kod Šumanovićevog “Bara u Parizu“ u Matićevoj se knjizi mogu rukom opipati.

Zveče odnekud verige o kojima pripoveda Ljuba Nenadović u „Pismima iz Italije“, sve nekako uvaljane u bluz i u onu čudesnu piskavu nit Četa Bejkera, koji je u istom tom Amsterdamu i skončao.

Odavno me, zaista odavno, tako dobro nije dotakao spoj svih ovom svetu poznatih umetnosti u jednom delu, koje se pukim slučajem naziva književnim. Iako je u njemu više muzika i pitura nego po koncertima i muzejima savremenih umetnosti.

Kako čovek, raspolućen od tolikih potreba da napusti sebe, može da o nostalgiji kaže, možda najlepšu rečenicu u meni dostupnoj savremenoj književnosti?

„Rodni je grad, pokretna elegija, žalobna bolna pjesma nad neodživljenim vremenom u njemu“

SOUNDRTRACK OD BOŽUROVA DO FUNNY VALENTINE

Ova knjiga se, kao što sam pomenuo, ne doživljava samo jednim čulom.

Možda pre nego ijednim drugim čulom, knjiga je to koja se sluša.

Nisu to postmodernistički folovi, hiperlinkovana stvarnost koju živimo, već prevaziđeni postmodernizam u jednoj meri restartovan na antiku. Kao nekakva muzička neorenesansa.

Da književnost ne mora da bude linearna, demonstrirali su Crnjanski i Nastasijević, u modernom pre modernog, a Đorđe sada kao medijum šeta svog pripovedača po tuđim aurama i mislima.

Ne mora sve što se literarno kalemi na džez da bude biopik. Nešto jednostavno može da bude „Whiplash“ u književnosti.

Ova je knjiga utoliko bolja jer nema zaludne potrebe da se luta Jesenjinovim stopama, ugaženim strnjikama i žitnim poljima, tamo gde gradovi mirišu na mačju mokraću i raskvašeni asfalt.

To i Matićev lik pamti. Ne miris lipe. Nego prijatan smrad gradskih ulica. I zato mu verujem.

Siguran sam da se inspiracija za naziv ove knjige baš i krije u pečalbarskim poslovima pod svetlima neonske hale, među poštanskim markama, gde se poput razglednice sa letovanja koje se nikada ne završava, negde sramežljivo nametnula fraza “Niotkuda s ljubavlju“.

Zato što je cela kao da pripada nekom drugom, zaboravljenom svetu.

Gde je u redu biti luckast kao Tin Ujević.

Gde su pesnici gospoda i vitezovi.

Zato je niotkuda.

Jer je odsvakud.

Svakom bliska i poznata.

A tako univerzalno ničija.

A da je s ljubavlju – dovoljno je samo pogledati u čarobno plavetno oko Maše Ko(r)en, koju da biste upoznali morate da potražite među stranicama Matićevog prvenca.

Đorđe Matić – Foto: Ivo Cagalj/Pixell

SPARING PARTNER MEĐU LIKOVIMA – TO SVAKAKO MOŽE BOLJE

Zanesu se stvaraoci u pravljenju lika iz „Ich forme“ da nekada zaborave na karakterizaciju likova koji čine atmosferu dramatičnijom.

Ako je ovoj knjizi potrebno tražiti manu,(a vratimo se na početak da ovo nije kritika, već bratski savet) onda se ta mana sigurno krije u liku Kneza, koji je beskrajno simpatičan, ali čiji se lik ponekad gradi kao pasivna kontrateža glavnom liku, kako bi u nekoj meri on intelektualno izdominirao. Kao nekakav džak za udaranje ili pak hromi sparing partner.

Da baš ne zna ko je Jurij Gagarin ili šta je nominativ, a šta vokativ, ne čini mi se verovatnim.

A upravo to pravi dobar temelj onim pravim kritičarima koji pišući o Matiću u superlativu karikiraju njegov beskrajni jezički potencijal.

Takvi stilski slepi rukavci, ipak nisu najpotrebniji, jer intelekt se nazire i bez toga.

Ova je knjiga, (last but not least) kao da je Čet Bejker ustao iz groba i snimio novi album. Jedna od onih koje nema potrebe čitati sporo, kako bi se kraj odgodio.
Ona se drukčije i ne može čitati, do sa punom pažnjom i svih pet i više čula.

Izvor: Kumulonimbus.me

Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: Nikola MARKOVIĆ

Enes Halilović: ANTIČKI MUDRAC ZALUTAO U POLUDELO DOBA – BORISLAV BORA RADOVIĆ

gledista.drustvoknjizevnika.com

Neko beše Radović Borislav. Bora. Pesnik. Prevodilac. Urednik. U zrelo doba esejist. U mladosti glumac.

Kao početnik, negde u leto 1992. godine, čitao sam knjigu stihova mlađih jugoslovenskih pesnika objavljenu 1963. godine. Naišao na imena: Miodrag Pavlović, Vasko Popa, Izet Sarajlić, Ivan Slamnig, Vesna Krmpotić, Petar Gudelj… I među njima: Borislav Radović. U knjizi je bila zastupljena jedna njegova pesma „Noću”, završavala se rečima: neko kaže: sviće.

Borislav Bora Radović  (Beograd, 10. mart 1935 — Beograd, 26. april 2018)

Potom sam, pričajući sa starijim pesnicima, čuo o Sen-Džon Persu čiju knjigu Morekazi je preveo Borislav Radović. Mlad, preveo obimnu knjigu koja teče mnogim rukavcima francuskog jezika. Potom sam čitao i Morekaze i sve pesničke knjige Borislava Radovića.

Godine 1998. u beogradskom kafiću „Moonlight”, u Ulici Svetozara Markovića, kao student i mladi pesnik – već sam imao iza sebe knjigu stihova – sedeo sam ponekad sa Muharemom Pervićem i zapitkivao ga o Vasku Popi i Bori Radoviću. I o mnogo čemu još.

I, kad sam osnovao časopis „Sent”, prvu organizacionu i lobističku podršku dali su mi Srđan V. Tešin i Marija Knežević. Meni, mladom uredniku koji je imao tada 23 godine, Tešin je dao imejlove mnogih pisaca, a Marija Knežević mi je dala brojeve telefona mnogih pesnika. I telefon Borislava Radovića, ali ga dugo nisam pozvao.

Slao sam mu časopis, a maja 2004. godine poslao sam i moju knjigu pripovedaka Potomci odbijenih prosaca. Nekoliko meseci nakon toga, javio sam se starom pesniku za koga sam već čuo da ima problema sa vidom, pa osim što sam se plašio da li je knjiga zalutala u pošti, plašio sam se i da li će čitati moju knjigu – šta ako ne vidi?

I pozvao sam ga! Javio se. Zahvalio se na knjizi i reče kako bi voleo da se nekom prilikom sretnemo.

PESNIK GROFOVSKOG DOSTOJANSTVA

Prvi put smo se sreli početkom novembra u Ulici Ilije Garašanina, u kafiću „007″. Zapitkivao sam ga o nekim njegovim pesmama, o „Nolitu”, o druženju sa Vaskom, o Hristiću i Ivanu V. Laliću. Pričali smo o politici, o Jugoslaviji, o Andriću, o poljoprivredi, o lažnoj slavi savremenih američkih pesnika. Naravno, o Bodleru, o Crnjanskom, o Embahadama.

Već na prvom razgovoru, mene je pozvao jedan novinar i žalio mi se na jednog opštinskog službenika u Novom Pazaru koji mu nije dao da uđe na konferenciju za novinare. Pričajući o tom službeniku, ja sam, u besu, pomenuo i njegovu mater, a Bora – blag je bio i čovek koji ne zalazi u tuđu intimu – nastavio je da govori o poeziji, mirno, kao da bes nije došao za naš sto.

Bio je težak kod plaćanja računa, nije dozvoljavao sagovornicima da se maše za novčanik – ja sam, tada, mislio da je Bora pesnik grofovskog bogatstva, ali ne, nije on bio imućan čovek; bio je čovek grofovskog dostojanstva.

Dugo smo ostali u „007″, pa smo otišli u kafić na uglu Dositejeve i Gospodar Jevremove… ne znam kako se tada zvao, ali čini mi se da se sada zove „Roma”. Tamo smo sedeli sa Milutinom Petrovićem i profesorom Draganom Stojanovićem koji je Bori doneo rukopis pesama.

Opet, naravno, o poeziji smo pričali, o Mihajlu Laliću. Najednom, ja sam ustao. Žurio sam na autobus. Gde ideš? Rekoh, žena mi je pred porođajem, možda se već i porađa, a ja sam imao neke službene obaveze u Beogradu… sad moram nazad u Novi Pazar.

Oni su me začuđeno pogledali. Zašto sam se zadržao sa njima? A ja sam imao mnogo toga da pričam sa Borom. Kad bi seli, ne znam ni kako bi počeli, ali teško smo završavali naše priče. I često smo se čuli. Kada bi saznao od mene neku neobičnu činjenicu, naročito o srodstvu nekih ljudi koji srodstvo kriju, Bora bi rekao: „Eto, da sam juče umro, ovo ne bih znao.”

ČETRDESET PESAMA

Jedanput, neki autobus je iz Crne Gore klecao preko Novog Pazara za Beograd. Bora me čekao u hotelu „Moskva” skoro sat vremena. Izvinjavao sam se zbog kašnjenja. „Sve je u redu, znam šta je put i putovanje”, rekao je pesnik. Pričali smo poeziji, o svemiru, o singularitetu crnih rupa.

Avgusta 2007. išao sam u FoNet sa bratom i sa jednim kamermanom, da uzmemo neku kameru, računar i nekakve tehničke skalamerije za dopisništvo. Kad smo to spakovali, ja sam otišao u Ulicu Ilije Garašanina i sa Borom sređivao moj pesnički rukopis Listovi na vodi koji će mi par meseci kasnije objaviti „Prosveta”. Sekli smo pesme. Skraćivali. Analizirali stih po stih. Bora mi je skrenuo pažnju da nisam numerisao stranice što je njemu otežalo posao. Odbacio sam više od dvadeset pesama i sveli smo knjigu možda na 55 pesama.

Bora mi je rekao: „Na kraju će se ceo život svesti na 40 pesama.” I baš tako je on uradio. Objavio je pred kraj života izbor iz svoje poezije. Izbor od 40 pesama. Sve ostale nisu izdržale dvostruki test – test vremena i test pesnika koji ih je pisao.

Kad sam našao brata i kamermana, oni su se čudili – zašto si ostao četiri sata? Rekoh, sređivao sam pesme. Zaista, stih po stih smo glačali, raspravljali… Nisu se naljutili na mene ni brat ni kamerman, ali su se zamorili od čekanja. Bio sam zahvalan starom pesniku i uredniku što je u moj rad uložio vreme, znanje i iskustvo.

Sutradan, u kući, napadnut sam – zašto sam ostao toliko dugo dok brat čeka. Pravdao sam se, pravdao sam se, ali u jednom trenutku sam doživeo nervni slom. Skakao sam po kući i padao kao tek zaklana kokoška. Skakao i padao.

Mladi pesnici, eto, da znate, buran je i nepredvidiv put prema poeziji.

NEŠTO IZVAN POEZIJE

Godinama, kroz druženja, Bora i ja bi rekli jedan drugom i nešto izvan poezije. Sećam se kako je Bora brinuo o zetu. Reče mi jedanput da je zet mnogo bolestan. Uskoro, taj zet je preminuo.

Bora, to mnogi ne znaju, od države, od kolektiva, od grada Beograda, nikada nije dobio stan. On je živeo u tetkinom stanu u Ulici Ilije Garašanina. Bora se, među prvima, razišao sa Slobodanom Miloševićem. I nikada nije dobio stan, ali nikada nije potencirao tu činjenicu. Ćutao je, živeo svoj život i pisao – sve češće eseje, sve ređe poeziju.

Od Bore je ostala izreka upućena pesnicima: Sedi, ćuti i piši.

Bio je komunista. Funkcioner Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Nisam primetio da je Bora bio titoist, a da li je žalio za Jugoslavijom? Jeste. Jeste, jer nikoga nije mrzeo i tradicija svih naroda jugoslovenskih bila mu je bliska.

Voleo je Danijela Dragojevića, Maka Dizdara, cenio Blažeta Koneskog…

„Da li ste Vi i Vasko strahovali da će pasti krv u Jugoslaviji?”, pitao sam.

„Mi nismo imali sumnju da će to da se desi, samo nismo mogli da pretpostavimo koliko će krvi pasti, ali krv je mirisala u vazduhu…”

Bora je bio na Kosovu polju 28. juna 1989. godine. Oni, vrh jugoslovenskih i srbijanskih komunista, popili su po kafu i mineralnu vodu pod šatorom. Pesnik je gledao kako se ponaša Slobodan Milošević koji je izašao pred narod, podigao obrve i ukočio mu se pogled.

„Taj ukočeni pogled će mu ostati do smrti”, tvrdio je Bora Radović.

ZEMLJA ZA NAS

Tetka Borina doktorirala je kod Marije Kiri, a Borin otac je bio doktor filozofije, službenik Ministarstva poljoprivrede. Bora je mislio o zemlji i poljoprivredi. Za njega je zemlja bila centar politike, kad kažem zemlja, mislim na njivu, šumu i livadu.

„Kad god sam putovao bilo gde, kao funkcioner, brojao sam grla… Nikada od Beograda do Prijepolja ili od Beograda do Uroševca, nikada, baš nikada nisam izbrojao više od 80 ovaca, a uvek sam brojao.”

U knjizi Neke stvari Borislav Radović je zapisao stav koji može biti politički program svim narodima u svim vremenima: „Treba ostati na zemlji, sve je u tome.”

Iako sin filozofa, Bora nije verovao evropskim filozofima današnjice. Govorio je: oni su namirisani, doterani, pričaju mnogo o svemu, dobro su plaćeni, ali kad nekom narodu treba pravda i zaštita, ućute se filozofi. Bogate države su grabljivice.

Bora se sećao 6. aprila 1941. godine. Dok su nemačke bombe padale na Beograd, on se skrivao sa majkom na nemačkom groblju i naslonio sa na nadrgobni spomenik Ernestine Hof o čemu će kasnije napisati poznatu pesmu.

SANJATI VERGILIJA

Dvadeseti vek nije dao boljeg esejistu među nama. To je dokazao pred kraj života, naročito esejima o Vergiliju. Bora je čak i sanjao Vergilija.

U razgovoru sa Božom Koprivicom, reći će:

„Čini mi se da Vergilijevo pozivanje na Homerovo delo, koliko god bilo poznato, nikad ne može biti previše isticano, iz prostog razloga što je ono od presudnog značaja za razumevanje Eneide. Kritika je veoma zamerala Vergiliju što na sav glas hvali Avgusta i što se previše ugleda na Homera. Čak ni pozna antika nije više dobro razumevala smisao Vergilijevog dela. A nije ga dobro razumelo ni naše doba, sudeći po rečima Žaka Perea kad ovaj kaže da ‘jedinstvo tako složenog dela kao što je Eneida predstavlja krhku stvar koja teži da se raspadne otkako ne uspevamo više da je razumemo onako tačno kao savremenici’. Bilo bi veoma pretenciozno pomišljati kako će sad neko sesti i pročitati Eneidu, i izvući iz tog čitanja bolje zaključke nego što su ih izvlačili ljudi koji su se iscrpno bavili tim problemima, a mnogi im posvetili i život. Ali ono što je nesumnjivo, to je grčko nasleđe u rukama Rima, i u tome bi moglo biti izvesne suštine. To je pitanje prvenstva. Rimljani nastoje da se predstave kao zakoniti naslednici i dalji nosioci grčke civilizacije i kulture. To nastojanje je odlučno i jasno izraženo kod Vergilija.”

Nikola Bertolino, još jedan čuveni prevodilac, kada analizira život i rad Borislava Radovića, u tematskom „Sentu” broj 47, smatra da knjigom o Vergiliju pesnik i esejist dokazuje da njegova misao nije ostarila. „Taj esej potvrdio je jedan od mojih primarnih utisaka o ličnosti Bore Radovića: da je taj izvanredni poznavalac antičke književnosti, filozofije, mitologije, u stvari antički mudrac zalutao u ovo naše poludelo doba.”

Enes Halilović i Borislav Radović, februar 2012. Beograd, kafe 007

KRAJ

Pred smrt, Bora je sve više vremena provodio na Umci, kod Bube. Povremeno bi dolazio na Tašmajdan. Intenzivno je sarađivao sa Milutinom Petrovićem oko časopisa „Poezija” i sa Dejanom Matićem oko „Trećeg trga” gde će objaviti šesnaest Bodlerovih pesama, ali u četrnaest slogova.

Otišao je proleća 2018. godine, o tom odlasku pevam u jednoj pesmi. Ovako:

Borislav Radović. Na ulici. Podigao ruku da zaustavi taksi.

Negde dalje odvezla ga je smrt.

Ista ona smrt koja je došla na železničku stanicu Astapovo.

Da kažem još i ovo čega se sećam. Pozovem.

Dobar dan, Boro.

Dobar dan, Enese.

Glas Vam je nešto bolji, bolje zvučite.

Ne, nego imam nov telefon.

Izvor: oko.rts.rs

Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: Enes Halilović

Stevan Raičković: ENGLESKE TEME U NAPUŠTENOJ KUĆI

gledista.drustvoknjizevnika.com
Ivo Andrić u Herceg Novom

Engleske teme u napuštenoj kući, rečenica otrgnuta iz dolazećeg stiha da privuče pažnju, a pred vama je zapravo odlomak iz knjige Stihovi iz dnevnika 1985-1990 – i jedan duhoviti poetski zapis Stevana Raičkovića: o Andriću na kakvog niste navikli.

U Herceg Novom, na Toploj, između parka Boka i crkvi Svetog Đorđa i Svetog Spasa, gde je Njegoš učio da piše kod jeromonaha Josifa, nobelovac Ivo Andrić podigao je, po projektu poznatog beogradskog arhitekte Vojislava Đokića, svoju kuću početkom šezdesetih godina dvadesetog veka, a Herceg Novi je opisao u Znakovima pored puta i prvi zapisao da je to mesto večitog zelenila, sunca i brojnih skalinada.

A jedan od najvećih srpskih pesnika, Stevan Raičković ima korene u Crnoj Gori, gde je boravio često. Njegov deda je dva puta bio gradonačelnik Podgorice, dok su njegovi stričevi ostavili značajan trag u istoriji Crne Gore i Srbije.

Kuća Ive Andrića u Herceg Novom

TRIPTIHON O ANDRIĆEVOJ KUĆI U HERCEG-NOVOM

I

(Monolog na Topli)

Na maloj ciglenoj terasi Andrićeve kuće

na Topli u zelenkastom Herceg-Novom

(Dopola pod krovom

Otpola u travnjaku)

Kao nekakva prva i jedvabojna skrama

hvata se rani sumrak i mreška po našim licima

za stolom i voćkama u okolnoj bašti.

I moj domaćin

Kao da je napokon i to jedva dočekao da se

iza bilo čega (još gotovo i ničeg) makar

i donekle sakrije ili bar zakloni pred nečim

Uzima reč

I kao da sa ciglenog poda (maltene rukom)

podiže moju prizemnu priču

I ona sad lebdi između nas netaknuta kao

nešto novo i treće i jedino ono čega se

ni sumrak koji polako osvaja svud unaokolo

nimalo ne dotiče.

„Vidite li one šibice

Gore

U planini

One cigarete

(Šta li su)

One male

Varnice

Što malo-malo

Pa kresne

Po koja:

Eto tako se pojavljivao

I fašizam u Italiji.

Bio sam baš u to vreme

Tamo…“

I gledajući (zajedno) u susednu planinu koja sve

više tamni i sve jače (i sablasnije)

povremeno svetluca

Ivo Andrić govori o Lunđiju Pirandelu

I o premijeri

Zatim

Komada jednog

Njegovog

U Rimu

Na kojoj su mladi fašisti sa galerije uz svaki

čin pomno i složno slavnom i prisutnom

autoru drame zviždali.

„A kada su došli na vlast

Kasnije

Uzeli su ga sa sobom

I podigli na visoko mesto

Zbog njegovog ugleda u svetu

(I naravno

Zbog sebe)

I stari im se pisac (možda čak i od srca)

polako ali i sasvim priklonio…”

Odlazim sa ciglene terase

Preko travnjaka

I već uvelikog sumraka

Do gvozdene kapije

Koja je za mnom

Otegnuto zaškripala

Kao da sam neku tešku rezu za svojim ostarelim

domaćinom i njegovom mladalačkom

pričom spustio

(I ne sluteći tog trenutka koliko će i on

i ona i taj sumrak još predugo u meni kao u

nekoj tamnici boraviti

I da sam onu rezu

I za sebe bio spustio).

Stevan Raičković, Branko Ćopić, Ivo Andrić

II

(Prokleta avlija)

Na veliku razgranatu smokvu

U svom vrtu

U (još neizlizanim) farmerkama

I sa (novim) baštenskim makazama

U ruci

Penje se bivši zakopčani diplomata a odskora

i u svetu ovenčani pisac-nobelovac:

Da potkreše nekoliko sasušenih i sivih

Grančica koje su (mu) danima stršale iz

lisnate i zelene krošnje na modrikastom

fonu Bokokotorskog zaliva u bonaci

(Debelo rešen

Kao da će iz sopstvenog nekog još neštampanog

svog teksta ušiljenom svojom olovkom

odstraniti sve one nesuvisle i beživotne

reči koje su mu kao sitni i tišteći neki

mali tumori radili u umornoj glavi sve do

pred san u poslednjim ovim avgustovskim

sparnim noćima).

I dok se Ivo Andrić

Usamljen

I već sakriven u svojoj (lisnatoj) visini

Zabavlja

Ovim sićušnim (ali i opipljivim) svojim

(već narečenim) poslom

(I uzgred

Ko zna

I kakvim li sve svojim starim ili novim nekim

još nedotaknutim mislima svojim do sada

i njemu samome sasvim nepoznatim):

Kroz škrinulu kapiju

Ulazi bučno

U vrt

Stari don Niko Luković

Kanonik Kaptola Kotorske Biskupije

I paroh Bogorodičinog hrama u Prčanju

(Iliti župne crkve Blažene djevice Marije

alijas Male Gospe)

Bivši narodni poslanik

I član jednog od mnogih Glavnih odbora

Narodnoga fronta

Publicista

I pisac bedekera „Boka kotorska” iz 1951.

godine

Kozer

I pričalica…

„Gde li nam je šjor Ivo“

Pita (toržestveno) don Niko Luković

Ćaskajući

Onako

Još s nogu

Na baštenskoj stazi

S lepršavom (iako sa tananim štapom) i divno

prosedelom Andrićevom kasnom i jedinom

njegovom vernom i još uvek lepom

saputnicom.

Smeška se Milica Babić

Čas gledajući

Pred sobom

U ozareno lice kanonika

A čas

U smokvu

Iz koje pisac

Obuzet nekom paničnom mimikom

(Mašući prstom

Ispred stisnutih usana)

Vapije

Nemo:

„Nisam tu“….

Na maloj ciglenoj terasi

U dubokoj hladovini

U poluprovidnim

Trskanim

Foteljama

(Sa šarenim jastučićima)

Sedi vesela domaćica

Sa razdraganim gostom:

Pričaju

I srču

Kafu

(A bogme

I već treću

Rashlađenu lozovaču s Kamenoga

Koju nazdravljaju odsutnome domaćinu)…

I sede tako

Već dugo

U avliji

(Kao neku malu večnost kojoj ni kraja neima):

Šjor

Na smokvinoj grani

A don

U trskanoj fotelji

(Još i sa jastučićima

Pritom)

Ivo Andrić u Herceg Novom

III

 (Engleske teme u napuštenoj kući)

Vraćajući se u pet sati

Po podne

Vijugavom

I osenčanom

Asfaltnom uzbrdicom

Sa avgustovske plaže na Topli

(Kao ranjenik

I gotovo

Ponižen

Velikom neo-nomadskom i zakasnelom

paganskom svetkovinom proključalog sunca

i zaslepljujuće vode u raspomamljenim

šljokicama i zapaljenih golih telesa u

skoku ili izvaljenih kao trupla na

usijanim betonskim pločama i okruženih

cikom i smehom i dozivima kao u

sveopštem nekom poludelom i radosnom

brodolomu

iz kojeg sam se krišom i srećno kao jedini

možda preživeli do sada tek jedva izvukao)

Začuo sam tihu

I usporenu

I pomalo

Neveštu

Ali duboku muziku.

Iz odavno napuštene i zaključane Andrićeve

kuće na Topli

(Koja sa svojim uvenulim vrtom zaklapa ugao

Njegoševe i ušuškane i strme uličice

Mirka Komnenovića

Kojom sam dolazio):

Na nevidljivom

Nekom

Ali zasigurno

Starom klaviru

(Ko zna kad i od koga li naknadno smeštenom u

utrobu već oronule kuće)

Kao iz Bahovog crnog i nadzemnog nekog

umnoženog srca

Ili iz Andrićeve još nesmirene duše

Neko je s naporom (još školskim) ali odano

i tačno izvlačio zvuke iz jedne

od „Engleskih svita”

Kao da je na crnim i belim svojim nesigurnim

dirkama-pipcima neki prerano probuđeni

kućni duh još za videla naizmenično

dodirivao prohujalo jedno vreme i pipao

po maglinama u kojima još niko (pa ni on

sam) nije ni bio…

Za GLEDIŠTA, poeziju Stevana Raičkovića, digitalizovao: Aleksandar Vojinović

Dragoljub B. Đorđević: LIFT NIJE IGRAČKA – SKROZIRANJE LIFTA KROZ SOCIOLOŠKI DURBIN (Izvod iz Azbučnika)

gledista.drustvoknjizevnika.com

Izvod iz poglavlja „Skroziranje lifta kroz sociološki durbin (Azbučnik)“ nove knjige profesora dr Dragoljuba B. Đorđevića: Lift nije igračka – Sociološka kazivanja o Liftu (u, ispred, iza i okolo njega), u izdanju Prometeja iz Novog Sada i Mašinskog fakulteta u Nišu.

Naslovna stranica knjige: Lift nije igračka (2023)

No hajde za trenutak da obrišemo ovo zamagljeno staklo ispred nas, sprečava nas da vidimo put pred nama.

Nebojša Radić

Delo iz oblasti humanistike definiše njegova tema i ozbiljnost kojom se njoj pristupa, a ne autorska intencija da pisanje o njoj zvuči manje zastrašujuće neupućenom uhu.

Jelena Loma

   Oteže se uvodno razmatranje.[1] Konačno, liftovi; počnimo da se vozimo – čas gore, čas dole. I posmatramo šta se dešava unutar njih, ispred i iza, okolo, levo i desno.

   Žalim za tim što nemam sociološku snagu jednog E. Gofmana iliti Đ. Šušnjića, mog profesora na niškom studiju sociologije, kojom bi prodornije savladao i istražio (i izložio rezultate) pojavu – lift kao najmanja sociološka laboratorija. Šta je tu je! Umesto pravdanja, taman posla i uzmicanja pred preprekama, treba otpočeti s rabotom. Vreme je da uveličavajuću srču malčice izoštrim kako bih se bolje usmerio na problem, vodeći se porukom Josifa Brodskog (Bródskiй): „Čovek je ono što gleda.“ O penjalu nadalje ne pričam oklevajući.

  Moj će zadatak čitaoče biti da Te provedem kroz čitavu azbuku, odvedem od slova A do slova Š, a na tebi je da proceniš koliko ti je putovanje prijalo i da li si na njemu nešto spoznao.[2]

Liftovski azbučnik donekle jeste razvezane strukture. Pod svakim slovom spremio sam po tri crtice – ukupno devedeset. Treba čitati unutar redova, ali i između njih. Nego, pođimo redom.

A

About Elevators (jun 2020)[3] U napisu: „Osamnaest interesantnih činjenica o liftovima“[4] – skinutom sa interneta, koncizno, da se sažetije ne može iskazati, jasno piše:

„Kladimo se da ne razmišljate mnogo o liftovima u vašim životima: ipak, oni ispunjavaju izuzetno važnu svrhu u našoj svakodnevici. Liftovi su imali veliki uticaj na savremenu arhitekturu i projektovanje. Zahvaljujući inovacijama ovog prevoznog sistema, u mogućnosti smo da prolazimo brzo kroz brojne spratove bez obzira na težinu, menjajući tako način na koji se krećemo kroz zgrade koje posećujemo svakog dana.

Pomislite samo na liftove sa kojima se stalno srećete kad idete kod lekara, u tržne centre, na posao, u školu ili određena mesta tokom vaših odmora. Sa preko 900.000 trenutno funkcionalnih liftova samo u ovoj zemlji, računica kaže da imamo jedan lift na 344 korisnika. Kretanje gore i dole pomoću lifta ili pokretnih stepenica može da bude deo vaše dnevne rutine, ali evo 18 zanimljivih činjenica o liftovima za koje smatramo da će promeniti način na koji mislite o ovim mašinama.

Lift u Sent Luisu – Ilustracija GLEDIŠTA – foto: npr.org – Joe Raedle/Getty Images

1. Amerika trenutno ima preko 700.000 liftova.

2. Liftovi su statistički najbezbednije prevozno sredstvo.

3. Liftovi su 20 puta bezbedniji od pokretnih stepenica.

4. U rimskom Koloseumu, preko 200 robova je ručno pokretalo 24 lifta.

5. Uprkos strahu od zaglavljivanja ili slobodnog pada u liftu, vožnja liftom je zapravo bezbednija od vožnje automobilom. Prosečno 26 ljudi pogine svake godine u nesrećama sa liftovima (i to uglavnom tehničari koji rade na liftu, a ne putnici) dok 26 ljudi pogine svakog sata u saobraćajnim nesrećama.

6. Prosečni korisnik se liftom vozi četiri puta na dan.

7. Prvi lift sa ručnom kontrolom za korisnike ugrađen je u njujorškom Meriotu.

8. Svaka tri dana, liftovi prenesu broj putnika jednak populaciji na zemlji (Every three days, elevators carry the equivalent of the Earth’s population).

9. Najviša nadmorska visina koju jedan žičani lift može da dostigne iznosi oko 520 metara.

lift Banlong u Kini – Ilustracija GLEDIŠTA

10. Svaki lift drži nekoliko kablova, a svaki od tih kablova je sam dovoljan da bezbedno prenosi ceo lift i putnike u njemu.

11. Dugme za zatvaranje vrata u liftu je zapravo placebo dugme, napravljeno da putnicima pruži iluziju o kontroli tokom njihovog putovanja liftom. Od 1990. godine naovamo proizvođači liftova su uklonili funkciju za zatvaranje vrata iz skoro svih liftova zbog automatskog zatvaranja.

12. Svaka tri dana, liftovi prenesu broj putnika jednak populaciji na zemlji (In every three days elevators carry equivalent of entire Earth’s population).[5]

13. Prvi lift u javnoj zgradi postavljen je u jednoj devetospratnici u Njujorku

14. Izumitelj savremenog lifta, Eliša Grejas Otne (Otis), onovao je kompaniju koja i danas snabdeva većinu liftova.

15. Prvi zapis o liftu potiče iz trećeg veka pre nove ere u Grčkoj. Izumitelj tog jednostavnog lifta bio je matematičar Arhimed.

Ilustracija GLEDIŠTA

16. Muzika u liftovima se pojavila dvadesetih godina prošlog veka kako bi umirila uplašene putnike koji su se po prvi put vozili liftom.

17. Neki od najpoznatijih liftova su lift u Ulaznom luku u Sent Luisu (čija kabina putuje kroz luk), lift Santa Žusga u Lisabonu (jedan od prvih liftova na parni pogon), lift Laserda u Salvadoru (jedan od najprometnijih liftova na svetu). Tajpej 101 (liftovi na raketni pogon!) lift Banlong u Kini (smatra se za najveći lift na otvorenom), lift Luvr u Francuskoj (čija je kabina otvorena) i lift u hotelu Luksor u Las Vegasu (koji putuje pod uglom od 39 stepeni).

18. S obzirom na to da se taj broj smatra izuzetno nesrećnim u mnogim zemljama, mnoge zgrade uklanjaju 13. sprat sa svojih planova spratova. Kompanija Otis liftovi (Otis Elevator Company) procenjuje da oko 85% zgrada sa njihovim liftovima nema dugme sa brojem 13.“

Komentar teksta je izlišan. Ne odolevam da na samom početku ne potcrtam kako je on samodovoljan da me odbrani od eventualnih spočitavanja sociološke sabraće o tome da je pojava zvana liftom sociološki bezvredna i da su zaludni napori da joj se obezbedi dostojno mesto u istraživanjima.

Aboridžini (avgust 2021). Tek je druga crtica, a moram da ilustrujem primer rasizma prema domorodačkom narodu u dalekoj Australiji uz pomoć svedočenja našeg iseljenika Predraga Vučinića. Unutrašnost podizača i ono ispred njega samo su prostor za iskazivanja neljudskosti. Gospodin Vučinić piše:

Moje komšije Aboridžini

   U Melburnu sam živeo u desetospratnoj zgradi namenjenoj za socijalne slučajeve. Tu su uglavnom stanovali namćorasti penzioneri, među koje i sebe ubrajam. I jedna porodica Aboridžina. Glava ove porodice je bio komšija Tomas, a uz njega supruga ili partnerka Lin i dvoje sitne dece.

   Tomas i Lin su konzumirali narkotike, on „teške“, a ona „lake“. Deca su jela uglavnom čokoladne krofne. Deo porodice bio je i pas, veliki i ružan, kojeg smo se svi plašili i zaobilazili u širokom luku. Noćne svađe ove porodice su bile neshvatljivo glasne, Policija je dolazila da ih umiruje i hapsi, ali su se oni i sa njima raspravljali.

   Apeli penzionera da se Aboridžini oteraju iz zgrade nisu uspevali.

   U goste su im često dolazili drugi sunarodnici, to je njihov običaj – ma gde bio ako imaš svog Aboridžina tu ti je prenoćište obezbeđeno.

   Imao sam priliku i čast da posetim njihovu „jazbinu“. Tako nešto nisam nikada video, kao da je bačena ručna bomba, a slegla se prašina…

   Porodica je često vreme provodila ležeći ispod drveta ispred zgrade. Tu su voleli i da spavaju.

   Tada sam radio kao raznosač kolača po restoranima i uvek mi je ostajalo krofni punih šećera napunjenih pekmezom i svaki dan sam ih davao njihovoj deci. Tomas i supruga nisu ništa jeli.

   U ovu lepu zgradu je često dolazio i moj sin tinejdžer Stefan. I on se sprijateljio sa neobičnim komšijama. Jedini je smeo da sa njihovim psom uđe u lift.

Ostale komšije su me odmah opomenule na nenormalno ponašanje deteta koje se sa „Aboridžinima pozdravljalo i veselo pričalo“. I tako su tekli dani u mom Diznilendu, deca su svaki dan dolazila po krofne, lepo su se i ugojila jer verujem da nisu mnogo više od tih krofni ni jela.

   Elem, jedne večeri ispred lifta sretnem komšiju Tomasa. Pita me da li je Stefan stigao u Tutaniju. Meni je bilo jako smešno, zamisli Tutanija, suzdržah se od smeha i kažem mu da je stigao. On me zamoli da ga pozdravim.

   Nazovem Stefana koji je tada već mesec dana bio u Švajcarskoj i kažem mu da sam sreo Tomasa i da me je pitao da li je u Tutaniji. Obojica smo se nasmejali, a onda mu rekoh da ga je pozdravio. Sin je zaćutao, a zatim mi kazao da je on jedini koji ga je pozdravio. Moj sin Stefan u Melburnu ima i tetku i teču, i strinu i babu, bratiće i sestričine, drugove iz škole i kluba… (Vučinić, 2021:21; kurziv dodat).

Koještarije! Nije nego da australijanski penzioneri imaju tapiju na socijalne stanove. Zahtevajući da se aboridžinska familija – koju  ne bi trebalo „amnestirati“ zbog sitnih sagrešenja – prinudno iseli, zar se ne pitaju na čijoj su zemlji zgrade podignute i kakva su sve zlodela učinili njihovi preci (oni ih nastavljaju u blažoj formi) prema starosedeocima.

Zar „protestantski humanizam“ ide dotle da je sumnjiv svako ko stupi u razgovor sa njima pred penjalom – kamoli da se skupa u njemu provoza. Aboridžin Tomas je ljudskošću uzvratio na punovredan odnos Srbina Stefana, i to kada se ona zagubila i kod njegove svojte (tetke, teče, strine, babe, bratiće, sestri- čine…).

I šta sad, kakva tu priča o liftu, kučetu, čokoladnim krofnama, opojnim tvarima, umirovljenicima, protestantima…? Reč je išla o Australcima i njihovom rasizmu spram Aboridžina.

   Onome ko želi da se iscrpnije upozna sa tužnom sudbinom Aboridžina preporučujem možda najuputniju knjigu o tome Aboriginal Australians: A history since 1788 (Broome, 2010).

   Ne prođoše ni celih šest meseci od ispisivanja crtice „Aboridžini“ kad Novak Đoković, naša dika, dožive njihovu sudbinu koju je Aleksandar Apostolovski maestralno opisao u kolumni „Kako je Nole postao Aboridžin“ (2022:6): „Ako mu ipak zabrane da igra, iako je potpuno zdrav i ne servira viruse, postaće jasno da je dekretom odlučeno da Novak mora da se odstrani iz sveta tenisa. Srbin će tako postati Aboridžin, veliki ratnik koga su stavili u rezervat…

   Za uljeza mondenskog sporta najveća nagrada bila bi da ga istrebljeno pleme starosedelaca Australije, slavni narod Aboridžina, proglasi za velikog poglavicu!

   Zaigraj njihov ratnički ples, Novače!“

   Napis potpisujem s gorčinom u ustima.

Ilustracija GLEDIŠTA – Novak Đoković u Melburnu

   Akademici (maj 2022). Piše mi prijatelj P. Georgievski: ,,Pročitao sam tvoj tekst na temu lift[6], na prvi pogled tema nebitna, a dao si slojevitu psihološko-sociološku analizu malograđanštine i degradacije načina života u, pre svega, tridesetogodišnjem tranzicijskom periodu društava i država koji su nastali na krševinama bivše nam zajedničke Države. I ja mogu da ti ispričam dva slučaja oko teme „lift“.

   Prvi slučaj. U 1986. godini Filozofski fakultet u Skoplju organizovao je ekskurziju za nastavnike u tadašnjoj „Severnoj Grčkoj“; od 1988, kada su uvideli grčki zvaničnici da će se Jugoslavija raspasti, taj njihov deo nazvali su „Makedonijom“, odnosno „Centralnim delom Makedonije“, da bi mogli da traže promenu imena Republike Makedonije.

Kada smo obišli nekoliko mesta, stigli smo autobusom u mesto zvano Platamona, gde je pre polaska Filozofski fakultet rezervisao prenoćište u jednom hotelu koji je imao lift. Četvoro starijih profesora, i među njima jedan akademik, ušli su u lift, ja i još dvoje kolega sačekali smo da oni izađu iz lifta i mi da ga pozovemo i idemo u sobe koje smo dobili na recepciji.

Nakon izvesnog vremena ponovo su ovi profesori s prtljagom sišli na prizemlje odakle su ušli u lift. Ja ih pitam zbog čega ste sišli sa prtljagom dole. Oni u jedan glas odgovaraju: „Na spratu gde smo trebali da izađemo i idemo u sobe koje smo dobili lift nema vrata“, a jedan od njih kaže: „Daj ponovo da idemo da se penjamo, možda smo pogrešili sprat. Oni su ponovo uključili dugme za peti sprat, ali opet su Sišli na prizemlje“. Nanovo kažu: „Nema vrata za izlazak iz lifta“.

Ja sam shvatio u čemu je problem i reknem profesorima: „Mogu li ja da uđem u lift i da vidim da li stvarno nema vrata za izlaz iz lifta, što je nemoguće.“. Oni su se saglasili, i ja uđem i penjamo se do petog sprata – i oni kažu: „Petre, vidiš da nema vrata. A zašto su oni tako smatrali? Zbog toga što, kada su ulazili u ikoji lift u zgradama u Skoplju, lica su im odmah bila okrenuta prama vratima. Ja njima velim: „Profesori, okrenite se suprotno vratima u koja ste ušli i videćete vrata iz koja možete izaći. Kad su to uradili, jedan od njih je promrmljao: „Ama smo glupi!“

Kada sam to ispričao jednom drugom profesoru, poznatom istoričaru Hristu Andonov-Poljanskom, koji je isto bio s nama na ekskurziji, počeo je da se smeje i rekao mi je: „Zašto si im to pokazao, nek se vozikaju liftom čitav dan!“[7]

   Jasno k’o dan da su trećedobaši, stariji ljudi – ne starci – posebno akademici koji su po pravilu vrlo stari, konzervativni, labavo prilagodljivi na novotarije, i izbegavaju ih. I sve to nije strašno dok ne ide dotle da, zbog odbojnosti prema novinama, oni ne žele da se bar upoznaju sa njima i kada pritreba pitaju mlađe kako se koriste. Nema tu mesta stidu. Akademik i univerzitetski nastavnici makar su priznali da su ispali smešni – „Nismo znali da postoji ovakav tip liftova!“

   Nisu jedini, jer izumiteljstvo začas menja način upotrebe određenog pomagala na koji smo se privikli decenijama i postaje rutina. Ako nam neko ne pokaže novi red stvari, pa ga još lično i ne isprobamo, eto idealne prilike da se obrukamo i pred sobom, što manje boli, i pred drugima, što se teško prima.

Tako je, radi primera, vrhunski novinar „Politike“, dopisnik iz SAD i sa Bliskog istoka, prvi put zapao na Daleki istok, boravio u luksuznom južnokorejskom hotelu i „nastradao“. Nalazeći se u visokorobotizovanoj zemlji u kojoj je sve na dugme, zaboravi da je i puštanje vode u vece šolji posle male/velike nužde na senzore.

Na nesreću, oni su smešteni ispod šolje bez uputstva na engleskom jeziku, i eto ti belaja: globtroter pritisnu pogrešno dugme, šiknu velika količina vode, poplavi kupatilo i čitavu sobu, okupa celog žurnalistu i jedinu mu belu košulju…

Te večeri niti je mogao da siđe do recepcije i teleksom se javi redakciji, niti je izašao van da uživa u čarima Seula. A trebalo je da se presrami, samo da zvrcne telefon i pita recepcionera za savet.

   Nije se presramno, stoga prošao i daleko gore od novindžije početkom dvehiljaditih, petooktobarski ministar (i nepromeniv do pre kojeg leta) jer je čitavu noć džonjao ispred skupocenog apartmana u visokopozicioniranom vašingtonskom hotelu. Bila ga je sramota da skokne do lobija, ili da zakuca na vrata članova srpske delegacije, i umoli da mu otključaju sobu, jer kakvog li malera? – dobio je karticu, a ne klasičan ključ. Hvala bogu da stranski hoteli imaju debele tepihe po hodnicima, pa je državni sluga mogao koliko-toliko da odremka u sedećem položaju pred odajama.

   Uvek postoji prvi put u manipulacijama liftom i toaletom, karticom za bravu ili pojasom na avionskom sedištu… Proste su to veštine i ne iskaju bogzna kakve mudrolije.

Autorska posveta na prvim stranicama knjige: „Baba Gili i deda Stevanu, koji su me nezmerno voleli i štitili.“ – Preuzmite prvih 20 stranica ovde, a poručite svoj primerak ovde.

fusnote:

[1] Štono zapovedi Sergej Dovlatov (Dovlatov): „Ali, predgovor se otegao Počnimo. Neka ovo bude početak” (Dovlatov, 2020a:11).

[2] Oponašam reči Dejana Stojiljkovića: „Posao pisca je da vas odvede od tačke A do tačke B, a na vama je da procenite koliko vam je to putovanje prijalo i da li ste na njemu nešto naučili.“ (Stojiljković, 2021:3).

[3] Ubuduće iza naslova svake crtice ide mesec i godina završetka.

[4] „18 Interesting Facts About Elevators“, by Elpro | Jun 25, 2018. u prevod sam intervenisao nekolikim interpunkcijskim znacima.

[5] Stavka 12 ponavlja osmu, samo malo drugačije počinje rečenica, koja u originalu nije ni gramatički potpuno ispravna – tvrdi prevodilac Miloš Tasić. Nedoumicu izaziva i različita brojka elevatora u SAD, ali tako je u originalu koji ne želimo menjati.

[6] Misli na članak: Đorđević, Dragoljub B. 2019v. Sociološko kazivanje o liftu (u, ispred, iza i okolo njega) izvodi iz azbučnika. Sociološka luča XIII (2):46-69.

[7] From: Petre Georgievski [mailto:petgeorg@ukim.edu.mk] Sent: Thursday, December 02, 2021 1:16 AM To: Dragoljub B. Djordjevic Subject: RE: Brka predlaže; kurziv dodat

Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: prof. dr Dragoljub B. Đorđević

Željko Mitić: PESME IZ NORVEŠKE

gledista.drustvoknjizevnika.com

Ovaj ciklus pesama Željka Mitića, prethodno je objavljen u časopisima: Poezija, časopis pjesničke prakse; broj 3-4, prosinac 2023, Zagreb, Gradina, časopis za književnost, umetnost i kulturu, br. 105-106/2023, Niš. Fotoilustracije su iz muzeja Edvarda Munka.

Pesmu Ovo nije zemlja za samce prvi put objavljuju GLEDIŠTA.

Edvard Munk – Autoportret pored prozora

MOJA BORBA

Nisam umeo da lažem

pa rekoh volim nju

ali volim i tebe,

mogli bismo da živimo svi skupa.

Mada sam verovao

da će u mom predlogu

prepoznati dobru ideju,

to se nije dogodilo.

Saopštila je kako ću

ipak morati da biram.

Promena ne može da bude loša,

pomislio sam

i odabrao novu devojku.

Kasnije sam se opametio

i rešen da više ne ulazim u veze

zbog kojih ću se osećati

mlađe i poželjnije

vratio se kući

donevši sa sobom

polno prenosivu bolest.

A ona mi je sve oprostila.

Živeli smo srećno

nekoliko narednih godina

dok nismo zaključili

kako bismo mogli da živimo još srećnije.

Pa se odselila na Sever

našla posao

kupila kuću

i odvela decu.

Nije mi oprostila.

ŽENE FILMOVA B PRODUKCIJE

Lude, histerične, ljubomorne, jebozovne,

žene koje vole ili bar misle da vole,

spremne su da ubiju za tuđeg muža

ali ne i da se povuku ili predaju.

U stalnom uzbuđenju koje nosi

muvanje s takvim ženama,

izgubio sam mnogo.

Jednom sam propustio

ponudu života,

da objavim knjigu u Londonu.

S druge strane sam i dobio.

Između ostalog, redovnu terapiju.

A Šodan kaže:

Objavljena knjiga na engleskom jeziku,

zaglavljeno je stopalo

u jednom odškrinuta vrata

svetske književnosti.

Nikad nisi previše star za uspešnu karijeru

i nikad nije kasno za popravni,

osim posle seksa

sa književnom kritičarkom.

KRALJ DRAME

Nekad stvari nisu kao što izgledaju

ili nisu sasvim jasno postavljene,

kao što jelen ne prelazi magistralu

nego magistrala prolazi kroz šumu.

Nekad me čudno gledaju,

ovde sam stranac,

i na dečjem fudbalskom turniru

ne aplaudiram kao u pozorištu

poput ostalih roditelja,

već galamim,

psujem i pretim sudiji.

Nekad stvari umeju da budu

u nesporazumu sa sobom,

sa prvim sunčanim danima proleća

broj hitne pomoći postavljam

na brzo biranje,

zaljubljen sam u ženu koja je otišla,

ljudi se bolje osećaju kad nisam

u njihovom društvu.

Poziv na pivo

odbijaju fantastičnim razlozima.

A Aleks kaže:

Ne postoji nerazumevanje

već samo loša trava.

Prošlo je mnogo godina

kako nisam duvao,

paranoje sam sačuvao kao

suvenire.

Edvard Munk – Ubica

NEKO JE POPIO MOJU VOTKU

Kada sam se posle tri meseca              

iz Srbije vratio u Norvešku,

stvari su uglavnom bile tamo

gde sam ih i ostavio.

Primetio sam par novih predmeta,

verovatno dobijenih

kao poklon za praznike,

i da je moja votka

popijena.

Iz divne staklene ljudske lobanje

sa čepom na vrhu,

nestala je sva tečnost.

Zagledan u šupljine očnih duplji

pokušavao sam da odgonetnem:

Žena ne pije votku,

deca su još uvek mala,

naši gosti Srbi mahom su ljubitelji

rakije.

Kao u priči o zlatokosoj devojčici

što na putu kroz šumu

nabasa na kuću medveda

koji su izašli u šetnju dok im se ohladi

ručak

neko je sedeo na mojoj stolici

neko je jeo moju kašu

neko je spavao u mom krevetu

neko je popio moju votku

ili sve to zajedno.

Stranac je bio ovde i ukazana mu je čast

koju ne zaslužuje.

A Karanović kaže:

Pijem votku kad želim da se brzo napijem,

jer ona hvata brže od ostalih pića.

Osim one ukrajinske s medom i ljutim 

papričicama,

nikad nisam voleo votku.

A sad mi je ta votka važna.      

Kao što su mi važni detalji koji govore

o neprikosnovenoj vladavini ovim

prostorom

o tronu

koji mi izmiče.

MOŽDA OVE PESME IPAK NE GOVORE MNOGO

Umetnost pisanja pesme je

kao umetnost pripreme bifteka.

Neko to svakako ume bolje.

Posle četrdeset godina

bilans je sledeći:

Nejasno sećanje na detinjstvo

košmar devedesetih

alkoholizam i tabletomanija

i sasvim malo preostalih sati

za istinske radosti.

Ne traći vreme na prepečen biftek

i prosečne pesme!

A Isidora kaže:

Brutalnost je iščezla iz poezije naroda

koji je nekada pevao o krvi

kao o rosi na maču vikinga.

Nova norveška lirika neće vas zatući

maljem metafore.

NORVEŠKA LETNJA ZIMA

Plaža nije pusta uprkos svežini vetra.

More je hladno.

Noge počinju da bole

ako stojiš u vodi duže od minuta.

Vidim kupače.

Naši ljudi kažu da ipak prija

striktna satnica rada ovde

i za razliku od domovine,

pošteno plaćen svaki minut

oduzet od slobodnog vremena.

Nikad se zapravo ne navikneš.

Prazni kafići u podne i teskoba

koju samo na kratko smekšaju

alkoholna pića prekomernih cena.

Raduje me što nisam onaj stari.

Svejedno,

ovde sam a nisam ovde.

Krupna plava žena

pokazuje prstom na mene

dok odlazi kući

a u stvari

misli na nekog sasvim drugog.

SOBA 316

Da li bi nešto bilo drugačije

kada bih poetsku pravdu

proglasio avanturom

kroz nepoznate predele,

pogrešnom taktikom

osvojene nove teritorije?

Soba 316 i dalje bi bila

skučena ćelija

u koju ne moraš da se vratiš

posle napornog dana

ako već imaš kud

i čitava obala Arktika,

Alkatraz u belom,

bez kalifornijskog sunca

bez ikakvog sunca.

Kakve veze imam

sa svim tim ljudima

koji mi izranjaju iz mraka

Delmor Švarc

Oskar Vajld

Džim Morison

Džek Torens

kad sam samo

pomoćni kuhinjski radnik

pisac bez druge knjige

sa prespavanih

petnaest minuta slave.

I koliko je osoblju

uopšte potrebno da shvati

da je neko od stanara umro

u svom kavezu?

Ponovo prestravljen

mogućim susretom

samoće i smrti

usred noći

silazim do recepcije

i postavljam isto pitanje.

Kad me na kraju ubede

kako su sva naša kretanja

pod nadzorom kamera

osetim olakšanje

i vratim se u krevet

svoje primetno komfornije sobe

broj 316 samačkog hotela

na obodu polarnog kruga.

Edvard Munk – Henrik Ibzen u Grand kafeu

OVO NIJE ZEMLJA ZA SAMCE

Nije ovo zemlja za samce,

gradovi su ostrva

klima je surova

lokalci su licemeri

doseljenici nužno zlo.

Zato zasnuj porodicu,

ovog puta razboritije.

Nema veće greške od ponovljene

ni bolje žene od druge žene.

Nikad nisi previše star za rokenrol,

svi mogu da budu

zvezde pred ogledalom,

svako mesto je nenastanjivo

ako si se unapred predao.

Za GLEDIŠTA piše: Željko Mitić