Književnost je oduvek bila savest jednog društva, njegov svedok i njegova opomena. Kao udruženje posvećeno negovanju pisane reči i kulture, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša smatra svojom obavezom da u ovom trenutku istakne vrednosti koje su temelj svakog uređenog društva: slobodu stvaralaštva, nezavisnost institucija, poštovanje zakona i negovanje dijaloga.
Na redovnoj Skupštini Društva, održanoj 25. februara 2025. godine, prisutni članovi usvojili su ovaj zajednički stav da su pozvani da svojim delovanjem podstaknu stvaranje atmosfere u društvu u kojem će umetnost i književnost imati svoje zasluženo mesto – ne kao ukras, već kao pokretač kritičkog mišljenja i društvenog razvoja.
Posebno naglašavamo važnost podrške mladim ljudima. Konkretno mislimo na studente. Njihov glas nije samo odjek novih generacija, već i temelj budućnosti u ovoj državi. Društvo će nastaviti da pruža podršku mladima, stvarajući prostor za njihov rast i afirmaciju. I podržava studentske proteste do ispunjenja njihovih zahteva.
Istorija nas uči da su umetnost i književnost često bili najpouzdaniji svedoci jednog vremena. U toku velikih globalnih promena kojima svedočimo, ostajemo posvećeni vrednostima slobode, nezavisnosti i kritičkog mišljenja, verujući da su oni ključ za razumevanje sveta u kojem živimo.
Kad niko to nije očekivao. Makar ne od njih, apolitičnih, egocentričnih, ekscentričnih… Dogodili su nam se kao oslobodioci i katarza. Oslobodili su nas naše moralne i emotivne učmalosti; očistili nas, bar donekle, od naših starih, hiljadu puta oglodanih isključivosti i predrasuda.
Zato ih dočekujemo kao oslobodioce, sa suzama i strahom – hoće li uspeti? U čemu se razlikuje „događanje dece” od „događanja naroda”?
Ono ne dolazi ni iz jedne političke kuhinje, niti iz jednog partijskog štaba. Svi ih svojataju i svi ih se odriču.
Najmasovniji protest u modernoj Srbiji
U svari, i kuvara i komesara je mnogo, ali je konačan rezultat fuzija zvukova (do kakofonije), ukusa i znamenja. Fuzija, neponovljiva i neodoljiva. A oni odolevaju svemu, svima nama, za sve nas. Nisu to naša deca, makar ne ona kakvu smo poznavali.
Oni su ti kojima je do juče bilo nemoguće objasniti da se telefon ne koristi za stolom, u školi, u bioskopu; kojima je nemoguća misija da pažljivo slušaju duže od pet minuta, kojima je teško dokazati da je maternji jezik važniji od engleskog, da je zdravije imati prijatelje u realnom negoli u virtuelnom životu, da je nemoguće dobro pisati bez čitanja. A opet, oni pišu – lucidno, precizno, duhovito – transparente! Taman onoliko koliko stane u jednu tekstualnu poruku.
Oni spavaju na dušecima jedni kraj drugih, na otvorenom, iako možda nisu nikad prespavali kod prijatelja. Grle se i ljube, triput, kako dolikuje. I dalje ne slušaju nikog, osim jedan drugoga, duže od pet minuta, i u tome je njihova snaga. Trajno su „kenselovali” nenadležnog.
Istabane nekoliko desetina kilometara, što je možda više od onoga što su pešačili za ceo dosadašnji život. Žuljeve, uboje i modrice ne nose samo kao ratna odličja, već i kao prvi pravi otisak života. Grunuli su u svet i to im, izgleda, prija.
U njihovom pređašnjem, virtuelnom svetu oni su više naučili o ljudskim pravima, rasnoj jednakosti, o poštovanju tuđih osećanja nego li što su upoznali sopstvenu istoriju. Njima je dvostruka negacija u srpskom jeziku neprirodna jer nije utemeljena u logici.
Oni sopstvenu tradiciju i kulturu gledaju očima stranca ili deteta. Najzad su odvratili pogled od svetlećih ekrana i ugledali svet kakav jeste, surov i nepravedan, ali beskrajno raznolik i zanimljiv. I više ne žele da okrenu glavu, ni po koju cenu. Oni ne znaju „za vaše i naše”, jer smatraju da je svet njihov, baš kao i ova država, brda, kotline, lokalni drumovi, zaseoci i varoši koje danima hodočaste. Mrse, poste i iftare. A, bogami, i psuju.
Zato je i moguće da se na čelu kolone kao ikononosac nađe ona koja zna više o rodnoj ravnopravnosti negoli o svetim tajnama. I da prolije suze radosnice nad mileševskim belim anđelom. Nad ikonom koju joj je darovalo dete, anđeo Božji. I sve je dobro i lepo i Bogu ugodno.
Šta će biti posle?
Grunuće i svet u njih, ali to je neka druga priča.
Za GLEDIŠTA piše Aleksandar KOSTADINOVIĆ
POGLEDAJ JOŠ
Aleksandar Kostadinović: MUZIČKI PORTRET SNEŽANE SPASIĆ
Miroljub Todorović je rođen 5. marta 1940. u Skoplju. Burne godine Drugog svetskog rata proveo je kao izbeglica sa majkom učiteljicom i sestrom u mestima oko Velike Morave. Osmogodišnju školu učio je u Ćićevcu, Obrežu kod Varvarina i Lučini kod Stalaća. Godine 1954. sa porodicom prelazi u Niš gde završava gimnaziju.
U svojoj ranoj mladosti Todorović je pokazao interesovanje za egzaktne nauke. O njima se informisao prvo preko školske, udžbeničke literature, a kad su mu „apetiti porasli“, glad za informacijama je pokušavao da utoli, kako bi i on sam rekao, „gutanjem“ naučnopopularnih dela kao što su 300.000 kilometara u sekundi Doktora Svugdića (1949), Safonovljeva Zagonetka života (1948), Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta Čarlsa Darvina (1951), Jedan, dva, tri… do beskonačnosti Džordža Gamova (1955).
Prvu pesmu objavio je još kao učenik osnovne škole 1953. godine u beogradskom časopisu Pionir. Prve ozbiljne pesme objavljuje, kao učenik gimnazije „Stevan Sremac“, u niškom književnom časopisu Gledišta (1958), sarajevskom Životu i zagrebačkom Poletu. U poeziji koju je objavljivao do 1959. godine pevao je o jutru, zori, večeri, moru, zavičajnim poljima. Stvarao je pod uticajem Biblije, narodne lirske poezije, bajki, mitološke literature, ondašnjih pesnika modernističke i neosimbolističke orijentacije.
U prodaji je Planetarni signalizam-antologija signalističke poezije, impresivni zbornik avangardne poezije na preko 600 strana koji je priredio Dušan Stojković (KLIK NA SLIKU DO KNJIGE)
Na studije u Beograd, iz Niša, dolazi 1958. godine. Njegova velika želja je bila da studira književnost, ali je njegova majka, „kao najveći broj majki na ovom svetu“, želela da joj sin bude lekar. On je to kategorički odbio, pa je srednje rešenje nađeno u pravima. Po Todorovićevim rečima, 1959. godina je bila presudna za njegov dalji razvoj, u njoj se javila klica buduće poetike signalizma. Važnu ulogu su odigrale knjige Marsela Rejmona Od Bodlera do nadrealizma (1958) i Mišela Sefora Apstraktna umjetnost (1959).
To su bile knjige preko kojih se on upoznao sa istorijskom avangardom. Tada se u njemu javila ideja da se znanje iz oblasti nauke može povezati s književnošću, i to je bio trenutak u kom se „rodila još nedovoljno jasna, još neprofilisana ideja o scijentizmu“[1]. Naredne godine, inspirisan knjigom Harolda Spensera Džonsa Život na drugim svetovima, počinje rad na poemi Planeta. Iz te knjige preuzima i određene vizualije, slike kosmičkih maglina koristi kao ilustracije svojih stihova. Otkriće apstraktnog slikarstva, pre svega Kandinskog i Mondrijana, kao i Mišoovog tašizma, Todorović je doživeo veliko oslobođenje kreativne energije na polju slikarstva koje je uporedo s poezijom bilo njegov drugi talenat.
Godine 1961. ovaj pesnik doživljava porodičnu tragediju. U svojoj devetnaestoj godini umire mu sestra Nadežda (Nada), učenica srednje muzičke škole u Nišu od sarkoma grla, čiju je preranu smrt traumatično i teško podneo. „Taj događaj, kaže on, itekako utiče na moj dalji život i rad jer presudno doprinosi konačnoj odluci da se potpuno i bez ostatka okrenem stvaralaštvu (književnosti i umetnosti) kao jedino mogućem načinu da se koliko toliko popravi (ili, čak, možda prevlada) tragična pozicija čoveka u kosmosu“.[2]
Iste godine Todorović počinje s objavljivanjem scijentističkih pesama u časopisima Student, Mladost, niškim Gledištima i Vidicima. Naslovi pesama „Čelik i žeđ“, „Svetlost se u atome nastanjuje, „Otvara se atom“, „Radioaktivne pesme“, dovoljno govore o inspiraciji koja je pokrenula njihovo pisanje. Ideja o sintezi nauke i poezije se produbljuje. To je period u kom piše prvi manifest koji je naslovio „Manifest konstruktivizma“, međutim od tog naziva ubrzo odustaje jer je termin konstruktivizam već poznat iz perioda istorijske avangarde. Zatim se pojavila ideja o atomističkoj poeziji, ali je termin bio uzak i nije imao zvučnost koja je bila potrebna u tom trenutku.
Ideja o scijentizmu, i kasnijem signalizmu, krčkala se gotovo jednu deceniju u Todorovićevom duhu, svesti i pesničkoj laboratoriji. Otežavajuća okolnost je bila ta da je sve te godine on bio sam, usamljen sa svojim idejama i snažnim agonizmom u sebi. Nije imao podrške među savremenicima. Umetnicima je falilo radikalizma, agonizma i antagonizma, a sve je to bilo potrebno kako bi se oformio neoavangardni pokret. Stoga se javlja kolebljivost i nesigurnost u njegovim poetičkim zamislima.
U dnevniku za 16. decembar 1961. u Nišu, zapisuje da bi privremeno trebalo obustaviti izučavanje hemije, fizike, biologije i rad na atomističkoj poeziji. „Svu pažnju usmeriti ponovo na Bibliju, knjigu Od zlata jabuka i narodne pesme.“ Tada nije ni slutio da će ideja o sintezi poezije i nauke preživeti tu krizu i kasnije usloviti nastanak jednog svetski priznatog pokreta.
Na pravima je diplomirao 1963, a onda upisao treći stepen (međunarodno javno pravo). Ni to, kao ni prethodni studij (pravosudni smer) nije ga mnogo interesovao. Upisao ga je ponajviše kako bi održao studentski status: pravo na dom, zdravstvenu zaštitu, GSP i menzu. U jesen 1964. zaposlio se u jednoj beogradskoj gimnaziji kao profesor društvenog uređenja. Međutim taj posao mu baš i nije bio drag, tu je izdržao jedno polugodište, da bi u zimu 1965, od vojnog odseka u Nišu (u tom periodu je još uvek bio stanovnik Niša) zatražio da ga pošalju u vojsku. Vojsku je služio u Zagrebu, od marta 1965. do marta 1966, u teškoj protivavionskoj artiljeriji. Upravo u vojsci se prvi put sreo sa računarima, uređajima koji će kasnije dati veliki doprinos i scijentizmu i signalizmu, najviše u oblasti kompjuterske poezije.
To je bilo doba moćne Jugoslavije, izgrađene na novcu koji je u velikoj meri dobijen, kao pomoć, od SAD. Todorović je radio na računarima koji su precizno navodili topove da gađaju avione na 8.000 metara visine. Boravak u Zagrebu iskoristio je da upozna svog ujaka, pisca Novaka Simića. Njega, kao književnika, upoznao je još 1958. kada je kao najbolji maturant niške gimnazije „Stevan Sremac“ dobio njegovu knjigu Brkići iz Bara.
Pre toga je samo slušao priče o njemu, kao i o poznatoj porodici Jelić iz Sarajeva, čiji je i on bio potomak po ženskoj liniji. Početkom XX veka, na međunarodnoj izložbi u Parizu, majka Novaka Simića, koja je predstavljala Bosnu, privukla je pažnju Antuna Gustava Matoša, koji se zaljubljuje u nju. „Od te ljubavi siromašnog pisca i boema i lepotice iz poznate trgovačke porodice, koju je još delila i vera, naravno, nije bilo ništa.“[3]
Kruna prve faze stvaralačkog rada Miroljuba Todorovića je zbirka pesama Planeta, koju je1965. godine objavilo književno društvo Nestor Žučni iz Niša. Jezička originalnost naišla je na mnoge pohvale javnosti[4], međutim, bilo je i onih koji su se zapitali negodujući: „Da li je Todorović pesnik ili prirodnjak?“[5] Očigledno mešana krv nije bila dobrodošla na književnu scenu ušuškanu tradicionalnim poetikama. Sociolog Veselin Ilić u časopisu Gradina 1967.[6] piše o sociološkim uticajima na Todorovićev scijentizam.
Niš, u kom je osnivač signalizma proveo deo svoje mladosti i napisao Planetu, doživljava višestruki ekonomski uspon. U pitanju je privredni bum, pre svega u elektronskoj industriji, koji je u svakodnevni govor ljudi uvodio reči kao što su kibernetika i elektronika. U martu 1965. Aleksej Leonov iz letelice Vashod 2 izvršio je prvu svemirsku šetnju, s tim da je lako mogla da se završi tragično. Uopšte, Todorovićevo pesničko formiranje zahvata period prodora čoveka u Kosmos i velikih podviga nauke.
To su bile godine „svemirske trke“ između Sjedinjenih američkih država i Sovjetskog saveza, koja je počela lansiranjem Sputnjika 1 4. oktobra 1957, a okončana 1975. zajedničkim projektom Apollo–Sojuz. S druge strane, signalizmu nikakve pojave ni procesi u našoj kulturi nisu išle na ruku. Todorović tvrdi da je signalizam porodio sam sebe. Inspiracija je dolazila iz opštecivilizacijskih promena, prodora nauke u sve pore ljudskog bivstvovanja, razvoja tehnologije i elektronike koji je doneo nove instrumente, produžetke ljudskih čula, a samim tim i nove metode i nove jezike koji su se savršeno uklapali u poduhvate nove umetničke revolucije.
Kao što nam istorijski romani daju podatke o jednoj epohi koje nećemo pronaći u stručnoj literaturi, tako već danas, kako iz signalističke poezije, tako i iz dnevnika, isparava duh ranih svemirskih istraživanja koja su za sva vremena promenila svet u kojem živimo. To lepo objašnjava i kritičar Ostoja Kisić: „Sastavljajući pesničke slike, čoveka deli samo jedan korak od stvaranja rezimea o jednoj epohi, a ko ume da ih čita, on će u njima videti i više od toga.“[7]
Todorovićeva majka je 1966. godine prodala kuću, u Mačvanskoj 10, u Nišu i u Beogradu, kao penzionisana učiteljica, od stambene zadruge prosvetnih radnika „Branko Radičević“ kupila manji jednosoban stan u dobro poznatoj Dobrinjskoj 3. Tek sledeće 1967. godine Miroljub se odjavio iz Niša i oficijelno postao stanovnik Beograda. To je godina kad ovaj pesnik počinje sa radom na „Manifestu pesničke nauke“ u kom je zaobišao izraz scijentizam zbog vladajućeg antagonizma prema tehnici od strane javnosti.
Tekst otvara citat iz dela Racionalni materijalizam Gastona Bašlara: „Savremena nauka uvodi čoveka u jedan novi svet. Ako čovek misli nauku obnavlja se kao misaoni čovek.“ Ističe se da u antičko doba naizgled nepremostivi jaz između nauke i poezije nije postojao. Kao primeri navode se Hesiod, Empedokle, Parmenid i Lukrecije koji su ujedno bili pesnici, filozofi i naučnici, koji su stvarali gigantske kosmogonije, obuhvatajući u svojim poemama sudbinu čitavog svemira.[8] Možda se najbolje objašnjenje razloga scijentističke sinteze nalazi u Todorovićevom ubeđenju da su „moderni naučnici–vizionari u stvaranju veličanstvenih hipoteza o materiji (živoj i mrtvoj) i svemiru, u putovanju u nepoznato, onostrano, učinili, možda, prvi korak ka približavanju poezije i nauke, prihvatajući jedan od osnovnih instrumenata poezije — imaginaciju.
Ipak naučni duh okovan logičkim formulama, ma koliko ih se oslobađao, ne može sam da reši osnove tajne materije i univerzuma: poreklo života, belančevinu, stvaranje materije, poreklo svemira. Za nove prodore u nepoznato nužno je ponovno jedinstvo poezije i nauke.“[9] Materijal za poeme „Planeta“, „Putovanje u Zvezdaliju“ i većinu ostalih poetskih ostvarenja iz tog vremena, Todorović je nalazio u svojim „Pesničkim dnevnicima“ koje je vodio od 1959. do 1968.
Upravo 1968, posle objavljivanja prvog manifesta, na jednoj književnoj večeri u Domu omladine upoznaje se sa Spasojem Vlajićem (1946), studentom Prirodno–matematičkog fakulteta. On je bio impresioniran poemom „Planeta“ i već je pisao neku vrstu scijentističke poezije. Iz razgovora su shvatili da imaju identične ili slične poglede na nauku i poeziju. Tako je Spasoje Vlajić postao „drugi signalista“.
Godine 1968. Miroljub Todorović, kao član redakcije studentskog časopisa za kulturu Vidici, učestvuje u studentskoj revoluciji. Njegova pesma Koračnica Crvenog univerziteta (muzika Vuk Stambolović), na studentskom zboru u zgradi Filološkog fakulteta, aklamacijom biva prihvaćena za studentsku himnu.[10]
Nova iskustva nastala u susretu sa aktuelnostima u svetskoj umetnosti, zahtevala su radikalizaciju poetičkih stavova, a to podrazumevalo i novi naziv, sintagma „pesnička nauka“ više nije odgovarala. Isplivava izraz „siscijentizam“, u kojem „si“ potiče od sinteza, ali brzo je odbačen kao veštački. Nakon toga je došao signalizam. Koren novonastalog — izma je latinska reč signum (znak), ali Todorović uviđa koliko zapravo novolatinska reč signal ima šire konotacije; ona se odnosi na kibernetiku, semiologiju, teoriju informacije i komunikacije, kao i „novu estetiku“ Maksa Benzea, Abrahama Mola i Umberta Eka.
Iako je Todorović od svojih početaka vodio računa o vizuelnoj strani svojih radova, ona u nadolazećem periodu postaje sve dominantnija. Kao „krivce“ za tako nešto, on vidi egzaktne nauke: hemiju, biologiju, fiziku i matematiku; u čijim grafikonima, shemama, crtežima, opisima putanja, znacima, vidi do tada neprimećeni estetski kvalitet. Njegova prva vizuelna pesma je „Sunce“, apolinerovski kaligram u dve verzije, ručno i kucan na pisaćoj mašini. Slična vizuelna istraživanja (typewriter art ili typewriter poetry) vršio je i grafičar Zoran Popović, s kojim se Todorović upoznaje 1969. i izlaže mu ideje signalizma. Popović prihvata izložena poetička načela i tako se oformila trojka iz koje će se izroditi signalizam kao organizovani stvaralački pokret. Ubrzo zatim Popović dovodi u signalizam Marinu Abramović i Nešu Paripovića kojima se pridružuju Vlada Stojiljković i Tamara Janković.
Radeći na poeziji početkom i sredinom šezdesetih Todorović je pomno „ispunjavao sveske, papire različitog formata i oblika izvodima iz raznovrsnih naučnih, filozofskih i beletrističkih dela. Na belini papira potpuno izmešani bili su delovi iz Biblije, Gilgameša, Darvina, Njutna, školskih i drugih udžbenika, zatim hemijske formule, biološki nazivi i crteži, fizički i matematički grafikoni, iščupani stihovi Lukrecija, Sen Džon Persa, Dilena Tomasa, narodne lirske poezije, naših pesnika, potom govori iz Platona, Aristotela, Kanta, Kirkegora, Ničea, onda neobične, ili njemu tada nedovoljno poznate, pa čak i novostvorene, izmišljene reči, itd.
Te sintagme, reči, delovi rečenica i stihova, formule i grafikoni, iščupani iz svog konteksta i bačeni na belinu papira, u neku vrstu bosanskog lonca“, i po njegovom mišljenju, „delovali su sasvim čudno i počinjali da zrače neku novu energiju, drugačije smislove. U toj magmi začeci su vizuelne, a možda i više onoga što će kasnije nazvati stohastičkom i aleatornom poezijom.“[11] Kao rezultat tog kreativnog vrenja, 1968. nastaje tekst „Manifest signalizma“ (Regulae poesis), sa podnaslovom „Teze za opšti napad na tekuću poeziju“. Nova poezija je zahtevala potpunu slobodu pesme.[12]
Ovakvi stavovi uzburkali su književnu scenu u zemlji. Kritičarima je pogotovo smetala kompjuterska poezija. „Izmoreni“ Zoran Mišić nije prihvatao signalističke ideje. On se u junskom broju časopisa Književnost za 1969. godinu ogorčeno podsmeva stvaralačkim postupcima signalista, a usput kači i fluxus, Marsela Dišana i neodadaiste, sa tvrdnjom kako je sve to „jedna ista priča, puna buke i besa, a ne znači ništa“. Još veći šok na Mišića imala je kompjuterska poezija, kasnije objavljena u zbirci Kyberno. U novembarskoj svesci Književnosti za 1969, Mišić konstatuje smrt čoveka, kog zamenjuje njegov elektronski dvojnik Baš Čovek, „koji će u njegovo ime govoriti narodu, pisati pesme i upravljati svetom“.
Eli Finci se zabrinuo šta će biti s iskonskim ljudskim vrednostima u novom tehnokratskom dobu?[13] Petar Džadžić je 17. aprila 1970, suzdržano, ali pozitivno prikazao knjigu Kiberno u tada čuvenoj i veoma gledanoj emisiji Lektira, koju je vodio na Prvom programu Televizije Beograd. Veliku podršku signalizmu dali su Dušan Matić, u pristupnoj besedi prilikom prijema u Srpsku akademiju nauka februara 1971,[14] kao i Oskar Davičo koji je izjednačavao važnost signalističkih eksperimenata sa prevratnom ulogom nadrealizma dvadesetih godina. Za njega je signalizam „ponovno hvatanje koraka srpske književnosti sa istinski avangardnim traženjima“[15].
U stanu u Dobrinjskoj 3, Todorović je proveo, po njegovih rečima, svoje najbolje i najplodonosnije stvaralačke godine. Napravio je i specijalno veliko poštansko sanduče kroz koje je prošla sva evropska i svetska neoavangarda sa pismima, poštanskim kartama, originalnim radovima, knjigama, časopisima, izložbenim katalozima, itd. Dobrinjska 3 je na neki način ušla i u našu kulturnu istoriju.[16] Bogata međunarodna saradnja pokrenuta je u okviru časopisa Signal, čiji prvi broj Todorović objavljuje 1970. uz finansijsku pomoć izdavačke kuće Gradina i svojih niških prijatelja Veselina Ilića i Dobrivoja Jevtića.
U njemu se neka od značajnih imena neoavangardnih tokova po prvi put pojavljuju u srpskom izdanju: književni teoretičar i estetičar Zigfrid Šmit (Nemačka), Raul Hausman (Francuska), Šimicu Točihiko (Shimizu Tochihiko, Japan), Hajmrad Beker (Heimrad Bëcker, Austrija), Augusto de Kampos (Brazil) osnivač poznatog pokreta Noigandres, Klemente Padin (Urugvaj), Mikele Perfeti (Italija), Hans Klavin (Holandija), Adrijano Spatola (Italija), Žilijen Blen (Francuska), Pol de Frej (Paul de Vree, Belgija)…
Efikasnosti saradnje doprineo je univerzalni jezik vizuelne poezije koji nije zahtevao intervencije prevodilaca. Prvi broj od jugoslovenskih umetnika, osim Miroljuba Todorovića, donosi Biljanu Tomić, Nešu Paripovića, Zorana Popovića, Slobodana Vukanovića, Branka Andrića, Marinu Abramović, Slavka Matkovića, Zoltana Mađara, Bogdanku Poznanović, Simona Milčića, Dobrivoja Jevtića i Mileta Đorđevića.
Početkom sedamdesetih pokretu se priključuje i Oskar Davičo. Na jednoj od skupština Udruženja književnika, prišao je Todoroviću i upitao ga da ga upiše u „taj njegov pokret“. Todorović se zbunio za trenutak, posebno zbog onog „upisivanja“, ali se brzo snašao odgovorivši: „Oskare, Vi ste odavno signalista“. Ubrzo, 1972. godine Davičo u saradnji sa slikarom Predragom Neškovićem, daje svoj prvi doprinos signalizmu, knjigu Strip–stop.
Drugi broj časopisa Signal (septembar 1971) domaćoj sceni predstavlja nove autore konkretne i vizuelne poezije kao što su Majkl Gibs (Michael Gibbs), G. J. de Rook, Žan Fransoa Bori (Jean Francois Bory), Lućano Karuzo (Luciano Caruso), Bob Cobbing, Giljermo Dajsler (Guillermo Deisler), John Furnival… Tada se već zvanično moglo reći da je Jugoslavija dobila časopis svetskih razmera, kakav je pre Signala bio još samo Micićev Zenit.
U međuvremenu, Miroljub Todorović objavljuje nekoliko knjiga poezije: Signal (1970), Kyberno (1970), Putovanje u Zvezdaliju (1971), Svinja je odličan plivač (1971), Stepenište (1971), Poklon–paket (1972), Naravno mleko plamen pčela (1972), Trideset signalističkih pesama (1973), „knjige umetnika“ Fortran (1972), Approaches (1973), kao i Gejak glanca guljarke (1974). Poslednja navedena nije „izašla“ baš tako lako, a ceo taj slučaj Todorović je zabeležio u svom dnevniku. Rukopis ove knjige sa šatrovačkom poezijom propraćenom s nekoliko kolaža, predao je izdavačkom preduzeću Prosveta u jesen 1972. za objavljivanje u narednoj godini.
Ubrzo su ga obavestili urednici edicije Savremena poezija, Stevan Raičković i Milorad Pavić, i da će tokom leta sledeće godine ući u štampu i biti spremna za Sajam knjiga. Početkom avgusta 1973. Todorović odlazi u London s namerom da ostane najmanje pola godine, možda i godinu dana. Susreće se sa prijateljima s kojima se pre toga dopisivao. Zakupljuje stan na Bejsvoteru u centru Londona, kraj Hajd–parka.
Zakazuje izložbe u jednoj manjoj galeriji i knjižari. Izvodi nekoliko konceptualnih akcija, na otvorenom prostoru Hajd–parka i Pikadilija, i željno očekuje vesti iz Beograda o svojoj knjizi. U septembru jedan prijatelj ga obaveštava da se Gejak „zaglavio“ u štampariji Prosveteu ulici Đure Đakovića u Beogradu, jer je slagač navodno odbio da ga slaže. U to vreme dobro se znalo šta iza te floskule stoji. Prema rečima prijatelja, njegov rukopis se nalazio u čuvenoj crnoj tašni novopečenog v. d. direktora izdavačkog sektora Prosvetekoji šeta od komiteta do komiteta.
Todorović je bio u velikoj dilemi, da li da ostane u Londonu i obavi zakazane akcije i poslove, koji bi još više doprineli daljoj afirmaciji signalizma u svetu, ili da se vrati kući? Teška srca odlučio se na povratak kako bi odbranio svoju knjigu. Po dolasku u Beograd odlazi u redakciju Prosvete, gde ga dočekuje veliki pesnik i prijatelj Stevan Raičković, koji zbunjeno širi ruke jer i sam ne zna u čemu je problem. Raičković je na kraju predložio da se uz pesme priloži i rečnik šatrovačkog govora, koga u prvoj varijanti nije bilo, kako bi, naglasivši u šali, nadležni drugovi videli, „šta je pesnik hteo da kaže“. „Tek posle više od godinu dana, negde u novembru 1974, zbirka Gejak glanca guljarke pojavljuje se iz štampe.
Već u januaru 1975, prema rečima Ace Konstantinovića, tadašnjeg šefa Prosvetine knjižare na Terazijama, ona je, uz Šćepanovićeva Usta puna zemlje i Folirante Mome Kapora, na listi bestselera. To je bila jedna od retkih knjiga pesama koja se našla na takvoj listi. Prema pisanju Slobodanke Ast u Novostima, Prosveta je doštampala još 3.000 primeraka, a knjige već u maju iste godine, samo šest meseci nakon štampanja, više nije bilo ni u knjižarama, ni u magacinu.“[17] Godine 1974. objavljena je i Bela knjiga Milivoja Pavlovića, specifičan konceptualni poduhvat u istoriji signalizma. Ona je štampana u 50 numerisanih primeraka, sadrži preambulu sa uputstvima i 300 belih stranica koje je čitalac mogao shvatiti i koristiti kako god poželi.
Ljubiša Jocić, jedan od najznačajnijih srpskih nadrealista, priključuje se signalizmu sredinom 1975, u periodu održavanja velike izložbe signalizma u Salonu Muzeja savremene umetnosti. Ogorčen na napade po novinama koji su pratili izložbu, preko jednog poznanika, pozvao je Todorovića kod njega. Jocić je pre toga posetio izložbu i uveliko spremao neku vrstu polemičkog odgovora na napade s političkim insinuacijama, od kojih je jedan bio veoma opasan.[18] Za Todorovića ova poseta predstavlja nezaboravan trenutak: „U tesnom stanu, kraj Merkatora na Novom Beogradu, pretrpanom knjigama i slikama, stari bard sa lulom, supruga Gordana, slikarka, sa blagim osmehom, i lajavo kučence Belka…
Odmah smo postali prijatelji. Možda je neskromno što ću reći, ali ne mogu da prećutim da je on od signalizma očekivao mnogo, a u meni video srpskog Andrea Bretona. Ljubiša je to otvoreno kazivao i pokazivao. O signalizmu je znao puno i nisu bila potrebna velika uveravanja da pokret prati od samog početka i da je prihvatio sva njegova načela. Na to je ukazivala i njegova zbirka Mesečina u tetrapaku koja je te godine bila objavljena u Prosveti.“[19] Jocićev esej, koji je bio „odbrana signalizma na najvišem nivou“, objavljen je u Politici pod naslovom Znaci vezani za samu realnost.
Tih dana je došlo do još jednog incidenta nakon kog je Jocić uključen u izložbu. Dogodio se napad na signalizam od njegovog dotadašnjeg člana, Vujice Rešina Tucića, koji je upravo preko signalizma doživeo svoju afirmaciju, zastupan je u antologijama, izlagao na izložbama pokreta, objavljivao je u Signalu radove iz Struganja mašte po uzoru na italijanskog vizuelnog pesnika Mikela Perfetija, čije je radove prvi put video u Todorovićevom stanu, stoga je njegov napad začudio mnoge.
Sa sobom je povukao i Ostoju Kisića, kritičara koji je pre toga dao neka odlična tumačenja signalističkih ostvarenja. Todorović je reagovao tako što je radove otpadnika uklonio sa izložbe, a na njihovo mesto je postavio signalističke vizuelne pesme Ljubiše Jocića. Napadi se nisu zaustavili na tome, Vladan Radovanović je pisao protiv signalizma prvo na III programu Radio–Beograda, a zatim u časopisu Umetnost pod naslovom „Povodom signalizma“. Jocić se još jednom pokazao kao zaštitnik signalizma i odgovorio esejem „Ponovo povodom signalizma“.
Todorović je taj postupak shvatio ne samo kao odbranu signalizma već i čitave avangardne umetnosti koju je Jocić distancirao od lažne avangarde. Signalizam je mnogo izgubio Jocićevom iznenadnom smrću marta 1978. Signalističku 1975. je obeležio i temat u časopisu Delo[20] posvećen konkretnoj, vizuelnoj i signalističkoj poeziji, koji je priredio Miroljub Todorović. Iste te turbulentne godine on postaje otac, supruga Dinka (1949) mu rađa sina Viktora.
Ovo je vreme eksplozije mail arta, Todoroviću je pristizalo toliko pisama i paketa da je poštar njegovoj majci u Dobrinjskoj 3 zapretio kako im više ništa neće donositi, već će pošiljke slati nazad. Stizali su katalozi, časopisi, pozivi za brojne izložbe, poštanske kartice, unikatne umetničke knjige. Kao kruna ovog perioda, u časopisu Delo broj 2, 1980 objavljen je temat „Mail art, mail poetry, poštanska umetnost, poštanska poezija“ u koji je Todorović uključio sve najveće autore koji su stvarali na ovom polju umetnosti, a s kojima je i lično komunicirao, od Reja Džonsona, Jozefa Bojsa, Volfa Fostela, preko Klausa Groha, Klementea Padina, do Dika Higinsa i Zigfrida Šmita.
Nove životne okolnosti koje je doneo bračni život, činovnički posao, a verovatno i razočaranje u saborce nakon učestalih napada, uticali su na Todorovićevo stvaralaštvo. 28. februara 1981, u dnevniku zapisuje kako dugo već ne piše, pogotovo od kada je pre nekoliko godina počeo da radi kao činovnik. Nezadovoljan je što su knjige koje objavljuje sačinjene od elemenata starih rukopisa, iako su na taj način nastale, danas možda i dve najznačajnije knjige signalizma, Algol (1980) i Textum (1981).
Smatra da je kreativna eksplozija započeta sredinom šezdesetih godina trajala negde do sedamdeset i druge, „posle se stišavala do sedamdeset i šeste“, a nakon toga — suša. Problem nije bio u stvaralačkoj nemoći, nedostatku ideja i inspirativne energije, već u tome što nije više imao mir, vreme i prostor kako bi mogao da se koncentriše na stvaranje. Nedostajala mu je brana između njega i sveta, gradnja „sopstvenog sveta pomoću jezika i slika u omami i pomami uznemirenog duha.“ Umesto toga, svet je provalio u njega: „posao, porodica, dete, obaveze, razrušili su zidove. „Svet više nije bio neprijatelj. Još je gore od toga. On je ljudožder. Ja sam sveže meso na njegovom stolu.“[21]
U martu 1981. Algol je dobio nagradu na sajmu u Lajpcigu. Vest stiže telefonom od supruge Dinke dok se nalazio na lečenju u Igalu. To je sigurno bilo veliko ohrabrenje da se nastavi s radom, a i nada da će izdavači u budućnosti imati više razumevanja za njegove eksperimentalne radove.
Poznati nemački teoretičar vizuelne poezije, i sam vizuelni pesnik, priređivač možda i najznačajnije antologije vizuelne i konkretne poezije Text–Bilder Visuelle poesie international Von der Antike bis zur Gegenwart (1972), u kojoj je Miroljub Todorović zastupljen sa više pesama, Klaus Peter Denker, piše veoma pohvalno o Algolu. Uspeh ove Todorovićeve knjige, očito je zasmetao nekim autorima, pa nakon bezrazložnog napada zagrebačkog pesnika i kritičara Branka Čegeca na Signal–art[22], Algol negativno prikazuje Balint Sombati, čiji je tekst sa mađarskog preveo Slavko Matković, obojica nekad signalisti, objavljivani u antologijama i časopisu Signal poput Vujice Rešina Tucića.
Nije začuđujuća samo nezahvalnost pomenutih autora, već nagla potreba za odvajanjem, neka želja za razlikovanjem istog, pogotovo kad uzmemo u obzir pisma koja je Matković slao Todoroviću u kojima se izjašnjavao kao signalista.
April 1981. donosi doktorsku disertaciju Poljaka Julijana Kornhauzera posvećenu signalizmu, kao i Signalistički prospekt no. 1, prvi signalistički bilten nakon Signala koji se ugasio 1973. Za projekat je bila najzaslužnija signalistička ekipa iz Kule i Odžaka, pre svih Jaroslav Supek. Ubrzo, nakon nekoliko ispravki, izlazi iz štampe i Textum, kapitalno delo signalističke produkcije.
U SKC–u je održana izložba „Signalistička istraživanja“ na kojoj su bili zastupljeni: Ljubiša Jocić, Spasoje Vlajić, Miroljub Kešeljević, Milivoje Pavlović, Jaroslav Supek, Radomir Mašić, Šandor Gogoljak, Miroljub Todorović, Mikloš Mesaroš, Nada M. Marinković, Fleš E–Boun, Zoran Jezdimirović, Snježan Lukić. Kustos izložbe je bio Slavko Timotijević.
Povodom „skandala“ oko Todorovićevog odbijanja da učestvuje u izložbi „Verbo–voko–vizuelno u Jugoslaviji 1950–1980“, čiji organizator je bio Vladan Radovanović, vodila se oštra polemika započeta Todorovićevim tekstom „Vladan Radovanović uvek na početku“ u Zagrebačkom Oku broj 264. od 29. IV 1982. U tom časopisu je vođena glavna rasprava, a povremene čarke u Omladinskim novinama, Danasu, Poljima i Književnim novinama.[23]
Ovaj događaj je bio samo okidač za neke kasnije sukobe (npr. Franci Zagoričnik), kao i izostavljanja signalizma sa izložbi na kojima je zasluženo trebalo da ima svoje mesto. Tu pre svega mislim na izložbu „Nova umetnost u Srbiji 1970–1980“ u Muzeju savremene umetnosti održane aprila 1983. Todorović je ovo uklanjanje signalizma propratio tekstom „Birokratija i avangarda“[24], u kojem je osuo paljbu po Jerku Denegriju, Biljani Tomić Denegri i Marijanu Susovskom. U odbranu Todorovića, stali su likovni kritičar Zoran Markuš i Dragan Veličković, čiji angažman predstavlja suprotstavljanje nasilju unutar avangarde.
Godine 1983. Kulturni centar Beograda organizovao je simpozijum sa temom „Signalizam — avangardni stvaralački pokret“ na kom su govorili Miloš I. Bandić, Zoran Markuš, Vuk Milatović, Živan S. Živković, Žarko Đurović, Đorđe Janić, Radojica Tautović, Miljurko Vukadinović, Jelena V. Cvetković, Ostoja Kisić, Spasoje Vlajić, Dušan Đokić, Miodrag B. Šijaković, Milan Đorđević, Miroljub Todorović i Milivoje Pavlović, a svoje referate dostavili su i Veselin Ilić i Radoslav Đokić. 1984. je štampan istoimeni zbornik koji je sem tekstova sadržao i vizuelne priloge i poeziju Nade M. Marinković, Vesne Pistruin, Ostoje Kisića, Ljubiše Jocića, Jovana Dujovića, Miroljuba Kešeljevića, Slobodana Vukanovića, Marijana Čekolja, Jona Stefana, Aleksandra Bajića, Miroljubovog sina Viktora Todorovića i Bode Markovića. U radovima su razmatrane teme poput scijentizma, problema Gutenbergove galaksije, kompjuterske, gestualne i vizuelne poezije, signalizma i neodadaizma, signalizma i klokotrizma, kosmičke svesti, itd.
Polemike kao da su učinile Todorovića aktivnijim. Svestan da će za svoje mesto u srpskoj kulturi morati sam da se izbori u narednom periodu, počinje da objavljuje bar jednu knjigu godišnje: Čorba od mozga (1982), Gejak glanca guljarke (drugo prošireno izdanje, 1983), Chinese erotism (1983), Nokaut (1984), Štep za šumindere (1984), Dan na devičnjaku (1985), Pevci sa Bajlon–skvera (1986), Zaćutim jeza jezik jezgro (1986), Ponovo uzjahujem Rosinanta (1987), Belouška popije kišnicu (1988), Soupe de cerveau dans l Europe de l Est (1988), Vidov dan (1989), Radosno rže Rzav (1990), Dnevnik avangarde (1990), Trn mu crven i crn (1991), Ambasadorska kibla (1991), Sremski ćevap (1991), Oslobođeni jezik (1992), Dišem. Govorim (1992), Igra i imaginacija (1993), Haos i Kosmos (1994), Rumen gušter kišu pretrčava (1994), Striptiz (1994), Devičanska Vizantija (1994), Glasna gatalinka (1994), Ka izvoru stvari (1995), Planetarna kultura (1995), Ispljuvak oluje (1995), U cara Trojana kozje uši (1995).
U Muzeju savremene umetnosti od 24. 12. 1994 do 24. 1. 1995 održava se izložba „Osvojeni prostor“ na kojoj su izloženi crteži, kolaži, vizuelna poezija, gestualna poezija i mejl art radovi Miroljuba Todorovića. Izložbu prati katalog u kom se osim vizualija nalaze i Todorovićevi esejistički fragmenti kao i citati ključni za razumevanje signalističkog dela. Sledi izbor iz kritika u kom se pojavljuju imena kao što su: Veselin Ilić, Božo Vukadinović, Milan Komnenić, Ješa Denegri, Mikele Perfeti, Oskar Davičo, Dragoš Kalajić, Zoran Markuš, Klaus Grot, Denis Poniž, Ljubiša Jocić, Jovica Aćin, Julijan Kornhauzer, Slavko Timotijević, Đilo Dorfles, Enco Minareli, Živan Živković, Miroslav Klivar, Srba Ignjatović, Pjer Garnije, Giljermo Dajsler, Milivoje Pavlović, Dobrica Kamperelić…
1995. godina donosi i povratak Signala, posle 22 godine pauze objavljen je deseti broj internacionalne revije za signalistička istraživanja. Broj donosi vizuelnu poeziju Nade M. Marinković („Nuklearna botanika“), Luiđi Fera, Džona Helda Džuniora, Zorice Arsić Mandarić („Vizuelna sonata“), Hansa Klavina, Tima Ulrihsa, Pjera Garnijea, Nenada Bogdanovića („Crno/belo“), Giljerma Dajslera, Karlosa Milsa, Šigeru Nakajame, Žan–Marka Rastorfera, Andreja Tišme („Gumeni pečati“), Aleksandra Jovanovića, Miroslava Klivara, Dragana Nešića, Leonarda Franka Duha, Jana Hlavača, Šandora Gogoljaka, Majkla Skota, Aleksandra Zhmaila, J. Lehmusa, Serža Segea, Žan–Pjer Nua, Srbe Ignjatovića i Valentine Vukanović. Osim vizualija, nailazimo na pesme i kratku prozu domaćih autora prevedene na francuski, engleski, nemački i italijanski (Tanja Kragujević, Zlatko Krasni, Zoran Milić, Slobodan Vukanović, Zoran Đerić, Zoran M. Mandić, Andrej Živor, Luka Prošić, Tihomir Nešić, Zorica Arsić Mandarić i Srba Ignjatović).
Izuzetno važni teorijski tekstovi koji osvetljuju problematiku neoavangarde po prvi put se pojavljuju na našem jeziku. Pa tako nailazimo na tekst Dika Higinsa „Strategija vizuelne poezije: tri vida“, Eugena Gomringera „Neka zapažanja o pojmu vizuelna poezija“, Enca Minarelija „Kritički tekst“, Rikarda Kristobala „Mejl–art kao alternativa“, Ulizesa Kariona „Gumeni pečati teorija i praksa“, Ričarda Kostelaneca „Umetnost pravljenja knjige“, kao i nove uvide u signalističku praksu Živana Živkovića („Četvrt veka signalizma“), Jaroslava Supeka („Netvork stvaralaštvo“) i Dobrice Kamperelića („Misterije planetarne kulture“). U tmurnim devedesetim, ovaj broj Signala predstavljao je sigurno jedan od glavnih, ako ne i glavni, događaj na polju naše savremene umetnosti, osveženje koje je pokazalo da i uprkos ratnim dešavanjima srpski neoavangardisti zauzimaju značajno mesto na svetskoj umetničkoj sceni.
Dvobroji Signala 11–12 i 13–14 izlaze tokom 1996. Prvi od njih sadrži značajan tekst Boba Kobinga „O zvučnoj poeziji“ na čijem početku se neoavangardna zvučna poezija povezuje sa idejom Leonarda da Vinčija koji je zahtevao od pesnika da mu pruže „nešto što može da se dodirne i vidi, a ne nešto što samo može da se čuje“[25]. Ovaj tekst se nadovezuje na tekst Dika Higinsa iz prethodnog broja tendencijom za uspostavljanjem jedne istorije vizuelizacije tekstualnog materijala.
Konačno, Todorović dobija i prvu nagradu, „Pavle Marković Adamov“, za poetski opus i životno delo. Sin Viktor, student molekularne biologije, učestvuje u Studentskom protestu 1996/97. „Na predlog Studentskog parlamenta 1997. izabran je za studenta prorektora Beogradskog univerziteta što ondašnja vlast nije priznala. Posle završetka studija, (kao student generacije), i jednogodišnjeg rada u Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Viktor 1999. odlazi u Ameriku gde doktorira sa tezom CCN1 (CYR61): A novel extracellular matrix inducer of cell death“[26]. Oženjen je sa Carrie Franzen, takođe, doktorom genetike, s kojom ima kćer Maju i sina Luku. Ne bi trebalo zaboraviti i da je Viktor Todorović doprineo građenju istorije signalizma s nekoliko interesantnih vizuelnih radova.
Trobroj Signala 15–16–17, objavljen 1997, donosi izuzetno važne tekstove Arona Markusa „Književnost i vizija“, Eme Kafalenos „Pročišćavanje jezika u Malarmeovoj, dadaističkoj i vizuelnoj poeziji“, Ričarda Kostelaneca „Vizuelna poezija“, Miroslava Klivara „Poezija kao dešavanje“, Biserke Rajčić „Neoavangarda danas“, ali sav teorijski i umetnički doprinos baca u senku vest o smrti velikog književnog kritičara i esejiste Živana Živkovića, kog su svojim tekstovima ispratili Miroljub Todorović, Moma Dimić, Dragoljub P. Đurić, Andrej Tišma, Zlatko Krasni, Miodrag Mrkić, Jovan Pejčić, Luka Prošić i Vasilije Radikić.
Bogata internacionalna saradnja se nastavlja i u narednim brojevima Signala, pa tako svoje priloge šalju između ostalih šalju Klemente Padin, Žan Fransoa Bori, Adrijano Spatola, Bob Kobing, Pjer Garnije, dr Klaus Groh, Mikele Perfeti, Đilo Dorfles, Klaus Peter Denker, Geza Pernecki, Keiči Nakamura, Ruđero Mađi. Specifičan primer je ratno izdanje Signala iz 1999. koje se može posmatrati i kao temat posvećen ruskoj neoavangardi, u kom se pojavljuje veliki broj ruskih autora koji su do tada bili nepoznati na ovim prostorima. Trobroj 25–26–27 iz 2003. posebno je zanimljiv zbog neobjavljenih vizuelnih radova Rastka Petrovića (1925–1929) i Marka Ristića (1967–1970) koji su do Signalističkog dokumentacionog centra stigli posredstvom prof. dr Milanke Todić.
Nakon 1995. stižu nove nagrade: „Oskar Davičo“, za najbolju knjigu objavljenu u 1998. godini (Zvezdana mistrija), „Todor Manojlović“ 1999. godine, za moderni umetnički senzibilitet, „Vukova nagrada“ 2005. godine, za izuzetan doprinos razvoju kulture u Srbiji i na svesrpskom kulturnom prostoru, Nagrada Vukove zadužbine 2007. za umetnost za zbirku poezije Plavi vetar, Nagrada „Zlatno slovo“ 2008. za knjigu Šatro priče u izdanju Srpske književne zadruge kao najbolje knjige kratke proze objavljene u 2007. godini, Priznanje Krleža za životno delo 2010, Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije 2010. „Zlatni beočug“ za trajni doprinos kulturi Beograda 2011.
Krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina prošlog veka Todorović počinje sa osnivanjem legata signalizma. Prvi legat PB 19 osnovan je u Biblioteci Srpske akademije nauka i umetnosti 1988. godine. U tom legatu se, pored Todorovićevih dela i revije Signal, nalaze i brojne knjige drugih autora, na srpskom i stranim jezicima, antologije, zbornici, časopisi i katalozi u kojima su objavljivani radovi signalista. Deo knjiga je poklonjen, a deo je Biblioteka SANU otkupila.[27] Godine 1991, posredstvom dr Živana Živkovića, osniva se legat na Filološkom fakultetu u Beogradu.[28] Treći legat pod nazivom Neoavangarda — dokumentacija Miroljuba Todorovića nalazi se u Biblioteci Matice srpske u Novom Sadu.
Godine 1992. Biblioteka Matice srpske je iz Signalističkog dokumentacionog centra otkupila više hiljada knjiga i drugih neoavangardnih publikacija.[29] Sledeći legat osnovan je 1996. godine u Zavičajnom odeljenju Narodne biblioteke „Stevan Sremac“ u Nišu. Legat je posvećen prerano umrloj sestri osnivača signalizma Nadeždi (Nadici) Todorović (Novi Pazar 1942 — Niš 1961).[30] Legati signalizma nalaze se još u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković u Beogradu PB 27, kao i u Istorijskom arhivu Beograda http://www.arhiv-beograda.org/sr/legat-todorovic.html U ovom Arhivu pored knjiga, časopisa, kataloga i likovnih dela, nalazi se i preko deset hiljada pisama koje je Todorović razmenio sa saradnicima u zemlji i inostranstvu.[31] Arhiv je decembra 2008, u svojoj galeriji, organizovao veliku izložbu SIGNALIZAM 1968–2008. Izložba je privukla značajnu pažnju naše kulturne javnosti.[32]
Od 2004. počinju da izlaze zbornici radova posvećeni signalizmu. Prvi od njih, Razmišljajte o signalizmu, predstavlja bibliofilsko izdanje povodom 45 godina signalizma. U okviru trobroja 146–147–148 časopisa Savremenik izlazi tematski broj Demon signalizma (2007). 2010. objavljen je zbornik Planetarni vidici signalizma, koji je priredio Milivoje Pavlović i štampan je u samo 50 primeraka. Izazov signalizma izlazi kao četvrti broj časopisa Književnost za 2013. Naredne godine se pojavljuje zbornik Signalizam i delo Miroljuba Todorovića, koji je priredio Milivoje Pavlović na osnovu izlaganja za okruglim stolom Biblioteke grada Beograda.
Iste godine izlazi i Stoleće signalizma u okviru biblioteke „Signal“, gde se pored već standardnih imena kao što su Slobodan Škerović, Ilija Bakić, Keiči Nakamura, Dušan Vidaković, Mikele Perfeti, Dobrica Kamperelić, Džim Leftvič, Jaroslav Supek, Lik Firens, Zoran Stefanović, Slobodan Pavićević, Dmitrij Bulatov i Dušan Stojković, pojavljuju brojni mladi autori na kojima bi signalizam trebalo da gradi svoju budućnost. Takva pretpostavka se polako ostvaruje jer se prilozima u zborniku Magija signalizma (2016) neki od autora profilišu kao stalni saradnici ili „mladi signalisti“ (Jelena Marićević, Miloš Jocić, Ivana Maksić, Franko Bušić, Dejan Bogojević, Viktor Radonjić, Oliver Milijić, Adrijan Sarajlija, Snežana Savkić, Vladimir Milojković, Ivan Šterleman, itd).
O Todorovićevom delu i signalizmu odbranjene su tri doktorske disertacije. Kao što je i prva izložba signalizma održana van naše zemlje, u Milanu,[33] tako je i prva disertacija odbranjena na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu, 1980.[34] Nakon Kornhauzera, verovatno i najveći proučavalac signalizma, Živan Živković, brani disertaciju Signalizam: Geneza, poetika i umetnička praksa na Filološkom fakultetu u Beogradu 1991. Na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, Milivoje Pavlović brani disertaciju Avangarda, neoavangarda i signalizam. U pripremi je, na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Estetika signalizma Ivana Šterlemana.
Iako u ozbiljnim godinama, Miroljub Todorović je i dalje aktivan. Uvek je rad da izađe u susret mladim istraživačima zainteresovanim za signalizam i neoavangardu i pomogne pri objavljivanju njihovih radova. Moglo bi se reći, bez preterivanja, da je Miroljub Todorović najznačajnije ime, uz Danila Kiša i Milorada Pavića, koje je svetu predstavljalo srpsku kulturu, književnost i umetnost u najboljem mogućem svetlu.
Ivan Šterleman (1990, Sremska Mitrovica), pesnik, prozni pisac i esejista. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sprema doktorsku disertaciju Estetika signalizma. Svoje radove objavljuje u Letopisu Matice srpske, Koracima, Savremeniku, Književnim novinama, Tragu, Dometima, zbornicima: Stoleće signalizma (2014), Magija signalizma (2016), Venac od trnja za Danila Kiša (2016), Vizije signalizma (2017) i Internet portalima. Živi i radi u Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu.
[10] Videti: Bilten br. 6 Univerzitetskog odbora Saveza studenata, Beograd, 6. jun 1968, kao i Student, god. .XXXII, 8. jun, 1968, vanredni broj.
[11] Videti intervju sa Milivojem Pavlovićem u knjizi Tokovi avangarde, Nolit, Beograd 2004.
[12] Videti: Todorović, Miroljub Signalizam, Gradina, Niš 1979, str. 81.
[13] Finci, Eli Poezija iz mašine, Politika, 21. mart 1970, str. 15.
[14] Matić, Dušan Pisanje i govor, Spomenica u čast novoizabranih članova srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd, 1972, str. 78–79.
[15] Davičo, Oskar O poemi Naravno mleko plamen pčela, Gradina broj 10, 1972, str. 193.
[16] Videti: Popović, Radovan Književna topografija Beograda XX veka, Beograd, 1995.
[18] „Umetnost je uvek bila i ostaje nadgradnja na društveno–ekonomske odnose, u dijalektičkom smislu, a ova nerazumljiva egzibicija prosto se ne da nadgraditi ni na šta što predstavlja našu stvarnost i naša htenja. „Adanja, Katarina, Politika, subota, 2. avgust 1975.
[19] Todorović, Miroljub, Tokovi neoavangarde, str. 117.
[20] Videti: Antologija konkretne, vizuelne i signalističke poezije, Delo, broj 3, 1975.
[28] Videti: Pavličić, Nebojša, Legat Miroljuba Todorovića na Filološkom fakultetu u Beogradu, Glasnici planetarnog — vizije signalizma (zbornik), Društvo umetnika signalista, Beograd, 2003, str. 89–90.
[29] Videti: Popov, N. Tajne signalizma (Više od tri hiljade publikacija iz Signalističkog dokumentacionog centra Miroljuba Todorovića, nedavno otkupljenih, činiće posebnu zbirku u ovoj biblioteci), Dnevnik, god. LII broj 16605, četvrtak, 31. januar 1993.
Za početak, mogla bih da vam govorim o Dimitriju Milenkoviću kao potomku ratnog heroja Dragutina Matića, čuvenog Oka sokolovog. O tome kako je ratne dane svog detinjstva proveo u Kaletincu, rodnom mestu svog oca, gde su ga obronci Suve planine štitili od nemačkih bombi, i gde su i počeli njegovi prvi zanosi poezijom.
Dimitrije Milenković (1935-2025)
O njemu kao vizionaru i neumornom stvaraocu svakako najviše svedoče i tek će svedočiti njegova nebrojena dela: njegove pesme, eseji, antologije. Da u ovom govoru obuhvatim ceo univerzim koji je nastao pod njegovim perom je poduhvat na koji se ne usuđujem, ali mi je milo što je jedan od glavnih motiva na frizu mojih bezbrižnijih dana upravo deka Mita, koji na kauču uz pomoć lupe traži greške u štampi svoje knjige ili koji, uz lakoću stvaraoca koji je sa svojom umetnošću na ti, odvažno kuca na pisaćoj mašini u trpezariji.
Zatim, mogla bih da probam da prepričam bezbrojne anegdote koje smo mi, njegovi, najbliži imali priliku da slušamo od njega lično: o njegovom drugovanju sa Brankom Miljkovićem, o obilaženju niških pijaca sa Ivom Andrićem, te o dočekivanju Ričarda Bartona i Elizabet Tejlor u hotelu Ambasador.
Naročito bi bili potrebi sati da vam ispričam o Dimitriju kao o doajenu niškog kulturnog života; o tome kako je, kao direktor, rukovodio Narodnim pozorištem, ili o tome kako je bio jedan od osnivača Filmskih susreta. Bila je velika privilegija sedetii na letnjoj pozornici u Tvrđavi, čekati da počne film i znati da je tvoj deka položio kamen temeljaac toj manifestaciji.
Dakle, ako bismo rekli da je mera života jednog čoveka zbir onoga što je za života stvorio, sa izuzetnošću njegovog porekla, kvaliteta njegove mreže poznanstava, zatim i toga koliko je putovao, video, spoznao, i koliko je nagrada i priznanja dobio – Dimitrije Milenković je vodio jedan izuzetan, nesvakidašnje ispunjen život.
Ja bih sada, međutim, želela da vam kažem nešto o našem Deka Miti – Dankinom suprugu, Tamarinom i Biljaninom ocu, i Aleksandrovom i mom dedi. Onako kako smo ga poznavali.
Deka Mita je voleo mačke, a i one su volele njega. Kad je bilo sunčano, mogli ste da računate na to da ćete ispred naše zgrade sresti elegantno odevenog starijeg gospodine, u pratnji narandžaste mačke ili crno-belog mačora. Deka Mita je imao neverovatno pamćenje. Mogao je da vam satima recituje najlepše pesme svetske poezije.
Mislim da smo moj brat Aleksandar i ja porasli jednostavno podrazumevajući da svaki deka na svetu napamet zna stotine i stotine pesama. Deka Mita je takođe bio čarobnjak zaboravljene umetnosti kuvanja domaće kafe.
Zanos koji je inače čuvao za poeziju je unosio u spremanje njegove čuvene „mešavine”, koja je bila proizvod brižljivog odmeravanja, mlevenja, kuvanja, a potom i odabira najfinijih malih šoljica. Servirao nam je „specijalitet” uz obaveznu opomenu da nikako ne dozvolimo da se ohladi.
Zabludu da su pesnici preosetljiva, fragilna bića ja nikad nisam negovala jer je deka Mita, iako senzibilan, istovremeno bio i ambasador jednog nepokolebljivog diskretnog stoicizma. Sve je posmatrao, kako je često sam znao da kaže, iz ugla večnosti.
Bolne prepreke i izazove sudbine, poput tragične smrti mlađeg brata i razaranja svog rodnog grada od strane nemačkih savezničkih i američkih bombi, nisu ga sprečile da spozna i površine i dubine ovozemaljskog života, i da pronađe i prati taj jedan magistralni tok koji mu je davao smisao. Osećam se privilegovanom što sam u deka Miti imala ne samo brižnog deku, već i primer kako izgleda jedan duboko smisleni život.
Veliki je izazov pisanom reči dostojno ispratiti jednog velikog pisca. Dok sam pisala ovaj govor, svaku reč sam odmeravala i izgovarala na glas, pisala i onda nezadovoljno brisala čitave pasuse. U nadi da ću kroz ritam i muziku njegove poezije da nađem prave reči, pored mene je sve vreme bila deka Mitina poslednja knjiga poezije zvana Duboki damari zemlje.
U toku čitanja sam naišla na misao koju nisam baš razumevala i mahinalno sam se okrenula ka kauču gde je deka Mita uvek posle ručka čitao Politiku, jer sam htela da mi razjasni nedoumicu.
Biće potrebno mnogo vremena da se naviknem da ćemo Dimitrijeve stihove od sada morati da tumačimo sami. Iako bol može da nadjača reči, svetlost deka Mitinog života će nas sigurno učvrstiti u radosti i ponosu što smo poznavali jednog takvog čoveka, što smo od njega učili i što smo ga voleli.
Završiću strofom jedne deka Mitine pesme koja je postala moja omiljena, a koji sam nažalost, otkrila tek sada, kad je prekasno da mu kažem da mi se sviđa.
„Čitav život živeh s pesnicima
Slava njima, a i potomcima.
I mene su uznosila krila
Tamo gde se duša udomila
Svim nebesnim dragim pesnicima.”
Pogledajte zapis poslednjeg obraćanja gospodina Dimitrija Milenkovića prilikom uručenja priznanja Sićevačke vizije septembra 2024. godine
Govor sa ispraćaja u večnost Dimitrija Milenkovića
Pesnik u svom poslednjem letu – Dimitrije Milenković (Niš, 1935 – Niš, 2025), pesnik, esejista, kulturni poslenik, preminuo je u četvrtak 30. januara, u devedestoj godini života. Odlazak zaslužnog građanina Grada Niša, pesnika aristokratskog izgleda i manira, čoveka i liričara meke puti, ostaviće nenadoknadivu prazninu u niškom i u srpskom književnom sazvežđu.
IZ NASELJENE PESNIČKE SVETLOSTI – ŽIVOT KAO UMETNOST
Ugašena je još jedna zvezda iz znamenite pesničke generacije ponikle u niškoj gimnazijskoj literanoj družini Njegoš, pored Branka Miljkovića, Luke Prošića, Vidosava Vice Petrovića, Gordane Todorović, Radoslava Vojvodića, Dimitrija Tasića… I u noći, sa vidikovca njegovog doma, iznad Svetinikolske crkve, sa prozračne uzvisine nad samim gradom, rasprskavaju se po nebu njegove pesme kao metafore, u ovoj slobodnoj interepretaciji Brankovog stiha iz čuvene Balade, koju je pesnik Dimitrije naizust često izgovarao.
Diplomirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radio je kao novinar, zatim kao glavni urednik Glasa omladine; bio je urednik kulturne rubrike Narodnih novina u Nišu, direktor Izdavačke kuće Gradina, upravnik Narodnog pozorišta u Nišu i predsednik Odbora Skupštine grada Niša za međunarodnu saradnju. Pisao je poeziju, prozu i eseje; objavljivao u listovima i književnim časopisima; prevođen je na jedanaest jezika i zastupljen u brojnim antologijama kod nas i u svetu.
Objavio je knjige poezije: Pripitomljena svetlost (1964), Kopna (1972), Glas prijatelja (1974), Soneti o Naisi (1979), Osmeh je najdraži gost (1980), Srce spavača (1985), Potop i nebesa (1988), Bez Noja (1990), Senza Noe (na italijanskom, 1990), Povratak u Naisu (1991), Jezgro (1995), Taloženje smisla (1999), Ushit i san (2003), Iz dubokog sveta (2008), Veliko jutro ljubavi (2015), Darodavac uspomena (2017).
Jedan je od priređivača Sabranih dela Branka Miljkovića (1972), a priredio je i antologije: Pesme sa krila zore (1979), Krila zvezda (1981), Ljubavni poziv nepostojećem (1983), Čekam svoju zvezdu (najlepše pesme učenika niških osnovnih škola, 1996), Pohvala svetu (izbor ranih pesama Branka Miljkovića, 1994), Sve što cveta (antologija poezije za decu, 1996), Svetlost uznesenja (antologija svetske i srpske duhovne poezije, 2008).
U njegovoj stvaralačkoj bibliografiji nalaze se i knjige: Stevan Sremac i stari Niš (2017), Branko Miljković – sudbinski glas pesnika (nastala od kolumni objavljivanih u listu Politika, 2020), Jezik bogova – Sa pesnicima vekovima (2022), kao i knjiga Sićevačke vizije (1995), posvećena petogodišnjnici održavanja sićevačke kolonije.
Dobitnik je mnogobrojnih nagrada poput Oktobarske nagrade grada Niša (1973), Zlatne medalje Evropske akademije umetnosti, dveju nagrada za kulturni događaj godine, Nagrade Zlatni znak Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Nagrade „Dragojlo Dudić” i mnogih drugih. Na otvaranju međunarodne 33. Književne kolonije Sićevo, 17. septembra 2024. godine, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša uručilo mu je nagradu Sićevačke vizije za izuzetan doprinos ovoj značajnoj kulturnoj manifestaciji.
TIHI IZRAZ ŽIVOTA I STVARANJA
Prilikom susreta i književnih razgovora, često je ponavljao latinsku sentencu: ARS LONGA – VITA BREVIS! koja znači „Život je kratak – umetnost je večna”, i ima velike istine u tom iskazu koji je za života potvrdio svojim delom, žaleći što ne može da stigne da sve napiše što je zamislio.
Ispraćaj srpskog pesnika Dimitrija Milenkovića u večnost biće održan u ponedeljak, 3. februara, nakon opela koje je zakazano za 11:30 časova u hramu Vozdviženja časnog krsta na Novom groblju u Nišu.
TALOG I TRAG
Branku Miljkoviću
Na pragu sedme decenije
(Gde minuše godine?!)
U dnu životnog prtljaga
Vesna
Sad otkriva talog ljubavi
Pisma nebesnici
Mladenačkom snu,
Neuzvraćenom zanos
Ledom okovana okna
Stud pozna
I pamćenje dotiče;
Pred vratima
Kerber
Pozajmljuje ponoćni stih
Mrtvog srca,
Ali ostaju dubine.
Iz potonulih svetova
Pesnikov pogled
Nad svim stvarima.
(Zanos mladih godina, moj Bože)
Zapalivši vatre
Zahodio je pesnik
Rušeći srušivo sve,
Dodirivao kosmičku studen.
Saznajući kao se postaje golem
Ostavljao trgove bez spomenika,
Darovan sav pesmi
Koja vapi njegovu glavu,
Od magme, od opomena,
Znakova dalekih svetova.
Pesmu ljubavi, moj Bože,
dotiče bleda ruka,
Studena ruka žene.
Pogledajte zapis poslednjeg obraćanja gospodina Dimitrija Milenkovića prilikom uručenja priznanja Sićevačke vizije septembra 2024. godine
Povodom navršenih devedeset godina od rođenja Branka Miljkovića, jedinog srpskog princa poezije, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša sa ponosom predstavlja autorsko delo PROPOVEDANJE VATRE koje su priredili pesnik Dalibor Popović Pop, pijanista Dejan Ilijić i gitarista Hans Piti Orli.
Snimanje ovog muzičkog dela podržala je organizacija muzičkih autora Srbije, a u budućem perodu ono će služiti prvenstveno kao pomoćno sredstvo za časove srpskog jezika u gimnazijama kad se bude obrađivala Miljkovićeva poezija.
Danas, na dan devedeset prve godine od njegovog rođenja, ovog 29. januara 2025. godine, donosimo izbor iz Miljkovićeve poezije i njihov tonski zapis koji je sada premijerno postavljen i na internetu.
PROPOVEDANJE VATRE – foto Dušan Mitić Car; dizajn Miljan Nedeljković
ORFIČKO ZAVEŠTANJE
Ako hoćete pesmu Siđite pod zemlju Al pripitomite životinju Da vas propusti u povratku
Ako hoćete pesmu Iskopajte je iz zemlje Al čuvajte se njenih navika Njenog podzemnog znanja
Reči imaju dušu gomile Raznežuje ih prostaštvo i gugutka Ali opasnosti prevaziđene metaforom na drugome će mestu zapevati opasnije.
MORE PRE NEGO USNIM
Svet nestaje polako. Zagledani svi su u lažljivo vreme na zidu: o hajdemo! Granice u kojima živimo nisu granice u kojima umiremo. Opora noći mrtva tela, mrtvo je srce al’ ostaju dubine. Noćas bi voda samu sebe htela da ispije do dna i da otpočine.
Putuj dok još ima sveta i saznanja: bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj. Oslepi svojim koračajući putem, al’ znaj: lažno je sunce, istinita je njegova putanja. Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima, ti smelo slušaj kako pevaju pustinje, dok kleče bele zvezde pred zatvorenim morem i ima u tebi snage koja te raspinje.
Praznino, kako su zvezde male! Tvoj san bez tela, bez noći noć, pridev je čistog sunca pun pohvale. To što te vidim je l’ moja il’ tvoja moć? Prozirna ogrado koju sjaj savlada, pusta providnosti koje me strah hvata, tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada, tvoja uzaludnost od čistoga zlata!
Svet nestaje polako, tužni svet. Ko će naše srce i kosti da sahrani tamo gde ne dopire pamćenje, pokret gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani! Iščupajte mi jezik i stavite cvet: počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi! Sutra će sigurno i kukavice moći ono što danas mogu samo hrabri i pravi koji su u prostoru između nas i noći našli divne razloge drugačije ljubavi.
Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom u misao koju još ne misli niko, u prazno mesto, u penu kada s prazninom pomeša se more i oglasi rikom.
SINOVCU GORANU
Jedan maleni cvet još ni progovorio nije A već zna sve tajne sunca I sve što zemlja krije.
Jedan maleni cvet Još nije ni prohodao A već je umeo sam da se hrani Svetlošću vazduhom i vodom.
Jedan maleni cvet Ne zna da čita i piše Al zna šta je život, šta je svet I miriše, miriše.
LJUBAV POEZIJE
Ja volim sreću koja nije srećna Pesmu koja miri zavađene reči Slobodu koja ima svoje robove I usnu koja se kupuje za poljubac
Ja volim reč o koju se otimaju dve slike I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra Cvetove koji se prepiru sa vremenom U ime budućih plodova i prolećne časti
Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće Kreće se po zakonima mirovanja i smrti Volim sve istine koje nisu obavezne
Ja volim jučerašnje nežnosti Da kažem svome telu „dosta“ i da sanjam bilje Prste oči sluh drugačije raspoređene U šumi negoli u telu.
SUDBINA PESNIKA
Sada je to još uvek opasnost koja peva Plamen koji prozirnost proglašava za prijateljstvo Muzikalnije ptice umaknu sudbini Ali umaknu i rečima
Reči greše pesma se stvara Drugačije niko nije postao pesnik Svet se deli na one koji su zapevali I one koji su ostali robovi
Ali dolazi dan velikog oslobođenja Pesme će se otvoriti ko tamnice Pesnici će biti uništeni Pesme će biti prilagođene
Kad narod otkrije tajnu kako se postaje velik Trgovi će ostati bez spomenika Nekad samo pesnicama dostupne tajne Biće proglašene svojinom naroda
SVEST O PESMI
Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim toj reči čiju posedujem moć da je kažem. Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim pod čelom mi poledica i dan poražen.
Reč krv! najlepša reč koja se ne sme. A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći! Možda izvan moga srca i nema pesme, jer krv je vanvremena mastilo bez moći.
Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe; I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu. O gorko more za moje bele lađe kroz ispisani predeo i verbalnu javu!
Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava da otputujem u sebe ko u nepoznato, gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.
Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim. Reč smrt hvala joj što me još ne preči da volim samog sebe i da se divim svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.
GRAĐENJE PESME
Zimska muzika svira Osobino praha i kremena Oproštaj sna iza temena Kada me pokojem dirala
To vreme uzme i ostavi Tu gorku šumu da se plavi Usred večnosti na domaku Nestvarnosti ptici i oblaku
Prahptico sunčevog uroka Skok od pepela i let Nek budu jedini putokaz
Za napor smisla i rast Suštine u vrlet Kada joj osvanu glas
POHVALA VATRI
I
Ona nema nikoga osim sunca i men
II
Ona se ukazuje lutalici ukazuje se lukavom ukazuje se zaljubljenom
Ništa nije izgubljeno u vatri samo je sažeto
III
Na krajevima vatre predmeti koji ne svetle niti se nečim drugim odlikuju traju u tuđem vremenu
Ptica koja sama čini jato iz nje izleće
Uzmite šaku svežeg pepela ili bilo čega što je prošlo i videćete da je to još uvek vatra ili da to može biti
HRONIKA
Prvog dana pomreše ptice i zmije nastaniše gnezda i vetrove drugog dana ribe izađoše iz vode i voda oteče prazna trećeg dana šuma je pošla prema gradu a grada nigde četvrtog dana sazidaše ćele kulu od lobanja i škrguta petog dana šuma je skupljala kraj reke obezglavljenje leševe šestog dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce sedmog dana ne zapevaše anđali osmog dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica od pepela i zid progovori
KULA LOBANJA
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale Prazno ime iza smrti i obijen vid To nije ljubav to je patnja i stid Kad odjeci pomeraju mesta i obale.
Podzemni vetar uspava zaspale Ulaz čuvaju dve tišine i hrid To nije ljubav to je patnja i zid Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.
Nestajem bdijem postajem glas i vreme Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene Zvezde koje se nad glavom mojom pale Kojima zamenih vid i ime svoga pravca Lađo puna zaborava i vetra bez pramca Nekoga sveta teške sene pale.
PROPOVEDANJE VATRE
Ljubavi moja mrtva a ipak živa Nek u svom danu nedorečen gori Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.
O zlatni talog vremena prostori Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva Gde materija sva od zaborava otkriva Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.
Kako se zove pre nego se rodimo Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to? Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo, Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva. Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto. O sve što prođe večnost jedna biva.
TAMNI VILAJET
Tuđom su pesmom očarani. Teška Nevarstva kriju u srcu što strepi: Slavuje stranputica. Sunce je greška Plaćena viđenim užasima slepim. Noć umesto oka lukava vatra nudi, Al stoje kužni u istrošenom vazduhu I slede vidljivost različito ljudi, Biljke i zvezde podmićene u sluhu. Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava; Samo su slabi izvan opasnosti. U zločin je umešan i onaj ko spava. Nikoga nema da jakima oprosti Što siđoše u tamni vilajet i zlato Što god da činiš zlo činiš jer blato Iz tog podzemlja slavno je sve više.
ORFEJ U PODZEMLJU
Ne osvrći se. Velika se tajna iza tebe odigrava. Ptice gnjiju visoko nad tvojom glavom dok beskrajna patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.
Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna ona ide tvojim tragom, al od sviju jedini je ne smeš videti. O sjaj na tebe njen dok pada nek je i sakriju
ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje. Spavaj, zlu je vreme. Zauvek si proklet. Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje proglasiće te živim. Eto to je taj iza čijih leđa nasta svet ko večita zavera i tužan zaokret.
U Nišu je 22. januara 2025. godine preminula Aleksandra Saška Dejanović, urednica kultne emisije „Spektar melodija” koja se emitovala na talasima Radija Niš od 1978. do 1988. godine.
Aleksandra Saška Dejanović (1943–2025) legenda niškog radija, ostavila je neizbrisiv trag u lepšoj istoriji Niša kod svih koji su slušali i voleli njenu emisiju. Njen rad nije bio samo profesija, već životna strast koja se odrazila u svakom slovu i taktu muzike koju je emitovala. Njen muzički izbor bio je prava inspiracija za mnoge, a emisija Spektar melodija postala je nešto više od programa na radiju – postala je simbol vremena.
RADNI VEK U RADIO NIŠU
Saška je rođena u Boru, 7. februara 1943. godine, a u Nišu je završila Osnovnu i Srednju muzičku školu „Dr Vojislav Vučković”. Upisala je istureno odeljenje Beogradske muzičke akademije u Nišu, ali je odmah nakon srednje škole počela da radi na radiju, gde je provela ceo radni vek. Započela je kao tonski realizator, zatim radila kao fonetekar, a kasnije i kao muzički saradnik.
Njeno besprekorno snalaženje među hiljadama ploča i traka postalo je legendarno, a tome svedoče brojne anegdote. Ova veština joj je znatno olakšala uređivanje muzičkih emisija. Za izbor muzike u dokumentarnim emisijama dobila je više nagrada na konkursima Jugoslovenske radio-televizije.
KULTNA EMISIJA SPEKTAR MELODIJA
Najveću slavu stekla je uređivanjem i pisanjem najave za jednu od najslušanijih emisija Radio Niša – Spektar melodija, koja se emitovala u udarnom terminu radnim danima od podneva do četrnaest časova.
Ova emisija je, mnogo pre pojave interneta i nezaustavljive „piraterije”, bila u Nišu najvažniji izvor informacija o novoj muzici, kako sa prostora bivše države, tako i muzike sa svetskih pozornica.
Emisija je imala brojne saradnike – diskofile, koji su nesebično donosili novu muziku i pripremali tematske blokove: filmsku muziku, džez, bluz, hevi metal, novi talas.
Emisija je donosila i Muzički medaljon–blok popularne klasične muzike, koji je kod mladih slušalaca izazivao oduševljenje i imao značajan obrazovni karakter.
Lista Spektra sastavljana je po željama slušalaca koje su redovno pristizale u vidu dopisnica, razglednica i pisama. Radio Niš je u to vreme mogao da se čuje na ultrakratkim i srednjim talasima širom Srbije, sve do juga povardarja, ali i u Bugarskoj i Rumuniji, gde je emisija takođe imala verne slušaoce.
A Saška je svu tu publiku vredno negovala i pravim rasporedom pesama uticala i na to da zbog toga mnogi đaci svojevremeno zakasne na popodnevne časove u školu, slušajući naravno Spektar melodija.
Kroz emisiju su prošla gotovo sva značajna imena popularne muzičke scene, a nekoliko stranica otrgnutih iz knjige autograma svedoče o zvezdama kao što su bile Đorđe Balašević, Milan Mladenović, ali i Darko Rundek i mnogi, mnogi drugi.
PODRŠKA MLADIM NIŠKIM MUZIČARIMA
Emisija je bila posebno vetar u leđa i najznačajnija podrška niškim muzičkim grupama, kao što su bile Lutajuća srca, Galija i Kerber.
Saška je sa ekipom ton majstora često organizovala snimanja u studiju Radio Niša, uglavnom u večernjim i noćnim satima, nakon završetka programa, a Spektar melodija je imao tokom decenije emitovanja i brojne spikere – Voja, Jasmina, Elva, Neda, Saša, Dušan … Jedna od velikih akcija bila je organizacija koncerta Spektar melodija u Hali Čair, gde je nastupilo na desetine niških sastava.
Međutim, poseban događaj bilo je snimanje pesme Spektar melodija 1986. godine, u kojoj su učestvovali članovi Galije, Kerbera grupe Tam-tam i drugih. A koju zahvaljujući porodici Dejanović možete čuti i danas. Muziku i aranžman napisao je poznati niški kompozitor Minja Marković, a tekst je napisala naša draga profesorka Dragana Mašović. Upečatljivi solo u kompoziciji izveo je Žan Žak Roskam, poznati tamnoputi, tadašnji član grupe Galija.
Spektar melodija – Arhivski zapis iz 1986. godine
MALI I VELIKI LJUDI IZ RADIO APARATA
Spektar je uz objašnjenje uprave radija da u razrađenom terminu treba „zaraditi na marketingu” – ukinut 1988. godine.
Do odlaska u penziju 1997. godine Saška je radila na mnogim drugim programskim segmentima, a poslednjih gotovo dve godine „bojila” je svojim muzičkim izborom noćni program Radio Niša.
Poslednje večeri na radnom mestu, Saški je ukazana čast da bude gost u emisiji Gost u (Lole Ribara) 7a. Zahvaljujući se slušaocima, kolegama i saradnicima koji su joj pomagali, hrabrili je i podržavali – oprostila se rečima: „Svoj radni vek zaista vidim kao pesmu koja se najviše voli, a svaka pesma ima svoj početak i kraj.”
ŽIVOT I NASLEĐE ALEKSANDRE SAŠKE DEJANOVIĆ
Saška je provela pedeset devet godina u braku sa svojom srednjoškolskom ljubavlju, profesorom muzike i dirigentom Slobodanom Dejanovićem. Iza sebe je ostavila dvojicu sinova, troje unučadi i troje praunučadi.
A njen doprinos kulturi i muzičkom životu Niša ostaće zauvek upamćen. Aleksandra Saška Dejanović nije bila samo muzička urednica, već i simbol jednog vremena kada je muzika zaista spajala ljude čudesnim Spektrom melodija.
Čudnovato je kod mene, da mnoge događaje i pojave mogu da predvidim. Tako već petog meseca posle venčanja ja sam predviđao da ću imati dece.
Vek kasnije – Branislav Nušić na crtežu Pjera Križanića
Prvo je bio sin sa plavim očima, koje su posle postale graoraste, pa onda smeđe i najzad crne. To je bilo neko nevaljalo dete sa čudnovatim prohtevima. Ono je, na primer, sa najvećim zadovoljstvom čupkalo meni sve dlačicu po dlačicu iz brkova i ja sam to, sa suzama od bola u očima, strpeljivo dozvoljavao, jer mi je tašta objasnila, da se to mora trpeti, da je to upravo najveće zadovoljstvo za oca kad mu dete počupa brkove. Šta više, moja tašta, da bi mi učinila što veće zadovoljstvo, hrabrila je malog tiranina vičući mu jednako: čup, čup, čup!
Ali to su bili već prvi dani detinji koji pripadaju više majci. A posle nekoliko godina moj je sin već toliko odrastao, da je sva briga oko njegovoga vaspitenja pripala meni kao ocu. A kad kažem briga, to nije tek onako uz reč, nego ćete odmah videti, da je to bila prava briga.
Dok je moj sin junački preskakao plotove, ja sam se još tešio, gledajući u njemu Hanibala koji će preći Alpe; dok mi je preskakao preko glave, tešio sam se, gledajući u njemu Miloša Vojinovića koji će preskočiti tri hata i na njima tri plamena mača; dok je krao komšijska jaja, ja sam se i tada još tešio, nazirući u njemu velikog budućeg osvajača Napoleona.
Ali, on poče i takve stvari da čini, kojima se već nisam više mogao da tešim, jer nisam ni u političkoj ni u kulturnoj istoriji mogao da nađem ugleda. On, na primer, razbije komšiske prozore i ajd, to nije ništa; po svoj prilici i mnogi drugi veliki ljudi razbijali su komšijske prozore; ali on uzme moj najlepši letnji kaput, odseče mu peš ili rukav i napravi sebi barjak, pa onda skupi pod barjak veliku vojsku i opkoli moju kuću, pa na znak za napad i bez obzira na prozore, na baštu i sve ostalo, osvoji tvrdinju i onda, kao i svaka pobedonosna vojska, otpočne po tvrdinji pokolj, te pootkida svima pilićima u kokošarniku glave.
Ja se, razume se, zabrinem i to više kao roditelj, nego kao sopstvenik poklanih pilića, Saopštim mojoj ženi tu brigu i, razume se, zabrine se i ona. Jedno veče mi izmenjamo mišljenja onako kako to zabrinutim roditeljima dolikuje. Ženino je mišljenje bilo da je dete bistro, na mene. I moje je mišljenje bilo da je dete bistro, ali da, bez ikakve potrebe, preteruje u manifestacijama svoje bistrine i da će tako beskorisno istrošiti snagu i upropastiti u sebi budućeg velikog čoveka.
Najposle, nije mi toliko bilo žao što bi i on ušao u red izlišnih i za Srbiju beskorisnih ljudi, ali sam se ja uopšte bojao toga da mi dete bude bistro, jer sam bio uveren, ako bude bistar da, prvo neće postati ministar u Srbiji, a drugo, izvesno će steći sklonosti ili da falsifikuje rekvizicione priznanice ili taksene marke. Ako ne to, a on će kao računopolagač sklapati vešto lažne račune, umeće lepo da nađe razloga kako bi pojeo državnu porezu, umeće da potpisuje svoje poznanike i prijatelje, i uopšte, činiće sve što bistri ljudi u Srbiji čine.
Prema ovakvim sposobnostima, on će biti upućen da bude ili sreski načelnik ili opštinski predsednik ili poreski nadzornik ili poštar ili, najzad, blagajnik kakvog novčanog zavoda. A meni se ni jedno od ovih zvanja ne svidi, te sam s toga bio protivan tome, da mi dete bude vrlo bistro.
Ta me je briga strašno jela, kao što može briga da jede čoveka uopšte, a čoveka koji ima vrlo bistro dete, napose. Moja je žena, po svojoj supružanskoj dužnosti, delila tu brigu sa mnom, kao što uopšte dobre žene dele mnogo koješta sa svojim muževima; a naše dete odreklo se već ambicije da bude Hanibal, Vojinović ili Napoleon, jer je pre neki dan udavilo mačku, a ja sam uveren da ni Hanibal, ni Vojinović, ni Napoleon nisu davili mačke.
Eto, ta me je briga dovela do misli da intervjuišem jednoga od naših odličnih pedagoga, člana Prosvetnog Saveta i svih komisija za preustrojstvo nastave, tvorca mnogih nastavnih programa i počasnog člana Društva za.vaspitanje dece, a zatim pisca ovih znamenitih dela: „Majka kao vaspišač“, „Kuća kao vaspitač dece“ (1, 1 i Š sveska, još nesvršeno delo), „Kako se u dece neguju građanske vrline“ (javno predavanje u Građanskoj Kasini), „Pogreške roditeljske“ (sa motom na koricama: „Pogreške dečje to su pogreške njihovih roditelja“) i tako dalje.
Juče sam baš bio kod g. pedagoga i zažalio sam jako što sam ga uznemirio, jer ga zatekoh zadubljenog u posao za koji mi on reče da se takođe odnosi na vaspitanje dece. On mi ponudi stolicu i tek što sedoh, ja sa užasom i životinjskom drekom skočih pipajući se vrlo nepristojno pred licem g. pedagoga.
— Ah, ah, ah, — uzviknu on siromah, i poče
i sam da me pipa kojegde — oprostite, hiljadu puta oprostite. To je onaj moj najstariji. Ah, tako je nestašan. Eto, vidite, metnuo je iglu na stolicu, on mi to vrlo često čini. Oprostite.
— I vi to onda imate vrlo često prilike da gledate kako vam gosti skaču sa ove stolice
— odgovorih malo pakosno, ali, kako ja nisam bio običan gost već molilac, utišah se i sedoh.
Tek što pristupih prvom pitanju, a iz druge sobe prolete jedna papuča kroz staklena vrata i staklo pršte na hiljadu parčadi.
— Živko! — uzviknu pedagog, — šta radiš to, za Boga!
Kroz razbijeni prozor promoli se jedna ljupka detinja glavica sa rečima:
— Gađam majku, ne da mi ključ od ormana!
— Eh, eh, eh, kako si nevaljao, zar ne vidiš da je ovde gospodin.
Dete me veselo pogleda, pa se onda iskezi na mene tako krvnički, kao da mu ja ne dam ključeve od ormana.
Najposle g. pedagog se zamisli duboko i poče da mi daje bopširna uputstva kako ću moga sina da odnegujem. Uputio me je i šta treba da čitam; preporučio mi je naročito svoja dela; ubedio me je u to da sam ja kriv svemu nevaljalstvu svoga sina i taman je najvišim tonom, turiv suve, koštunjave ruke u zamršenu kosu, izgovorio bio moto sa korica jedne svoje knjige: „Pogreške dečje to su pogreške njihovih roditelja!“ ali se kroz prozor na ulici začu mali dečji doboš i prođoše preko 50 dece uparađene kao vojnici.
Nad svima komanduje „najstariji“ g. pedagogov, napred je velika zastava od crvene cicane zavese (upravo u tom momentu g. pedagog opazi da mu na prozoru nema jedne zavese). Svi vojnici nose štapove na ramenu, a na glavama im troćpoškaste kape od hartije.
Pedagog pogleda kroz prozor, najpre mirno, zatim preblede, kao manit otvori fijoku svoga stola i kad vide da je prazna, on se užasnut pljesnu rukama po glavi.
— Ah, gospodine, ah, ah, ah!
— Šta je za Boga! — upitah ga.
— Upropašćen sam, prosto sam upropašćen
— udari on u dreku. — Ima već šest meseca kako radim i danju i noću četvrtu svesku moga dela „Kuća kao vaspitač dece“ i svršio sam je tek pre deset dana. Zamislite, tek pre deset dana…
— To je vrlo lepo, ali ne razumem zašto ste…
— Zar ne vidite one kape na dečjim glavama; to je moj najstariji uzeo rukopis iz fijoke i napravio kape svojoj vojsci!
Ima ljudi pakosnih, kao što sam ja, pa im je u ovakvim prilikama do smeja. Tim pre što me je ovaj intervju jako zadovoljio u pogledu brige za moga sina, koji nije sin nikakvog pedagoga. Ako se nisam glasno smejao, ipak nisam mogao da uzdržim ovo nekoliko reči:
— Izgleda mi, gospodine profesore, kao da je vaš najstariji vrlo talentiran. Taj će biti kanda dobar i strog kritičar, a, što je glavno, protivnik teorija, od kojih on, kao što vidite, gradi sebi kape.
— Šta ćete gospodine, — veli mi g. pedagog
— Vi znate da čizmar obično ne može imati dobre čizme.
Posle ovih reči oprostim se i odem kući, razmišljajući usput, kako je to zaista utešna poslovica da čizmar ne može imati dobre čizme.
Kad stigoh kući javiše mi radosnu vest da mi je spasen sin. Jer, znate, bio je pao u bunar, što nije moralo biti. On je uhvatio jednog druga i hteo da ga gurne u bunar, ali se sam oklizne i padne u mesto druga. Hvala Bogu kad je spasen!
Drugi put će, kad koga htedne baciti u bunar, izvesno paziti da se ne oklizne sam.
Sa željom da 2025. godina bude radosna za sve, čitaocima časopisa Gledišta upućujemo iskrene želje za dobro zdravlje. Posebno nas raduje što početkom godine, u kojoj ćemo obeležiti 90. rođendan našeg dragog Dimitrija Milenkovića, prenosimo njegova sećanja na druženja sa jednim od književnih velikana – Brankom Ćopićem.
Na današnji dan, 1. januara 1915. godine, podno Grmeča, kraj reke Une, u Hašanima, rodio se Branko Ćopić – verovatno najvoljeniji srpski pisac za decu i mlade
Godine i decenije izmiču od tragične smrti dragog pisca Branka Ćopića (1915–1984). Samoubistvo na Brankovom mostu u Beogradu ostalo je generacijama duboko urezano u sećanje. Ali njegovo bogato literarno delo ne priznaje smrt.
Bio je pesnik isto toliko drag kao i pripovedač, romanopisac, satiričar, nadahnuti tumač ljudske duše u „Bašti sljezove boje”. Ne smemo ga zaboraviti. I sam je sebi podigao spomenik „Jeretičkom pričom” i brojnim romanima.
Svaki novi susret sa Brankom Ćopićem uvek je donosio nešto od one radosne topline njegovog osobenog humora, jednostavnosti i spontanosti. U Niš su ga putevi, dok je bio dobrog zdravlja, veoma često vodili.
Još od onih poratnih dana, kada su u svakoj školi odjekivali njegovi stihovi pesama „Grob u žitu”, „Herojeva majka”, „Na petrovačkoj cesti” i ona potresna, zapamćena za sva vremena „Pesma mrtvih proletera”. Želeli smo da čujemo kako sam pesnik izgovara stihove koje smo toliko puta govorili u učionicama, na školskim priredbama…
Ćopić je, međutim, najradije čitao svoje humoreske, ili odlomke iz romana. Posle svih susreta shvatili smo da je bio u pravu. Dragocenije je da nam daruje nešto od najnovijih ostvarenja, a očigledno je bio u punom stvaralačkom razmahu, nego da ponavlja ono što mnogi od nas već znaju napamet.
Pisca je i bolest dovela u grad u kome je uvek rado gostovao. Jedan od najpoznatijih i najtiražnijih naših pisaca lečio se u „Radonu” u Niškoj Banji, ali nije propustio priliku da se, na poziv škola i radnih organizacija, nađe među učenicima i radnicima.
Želeo sam da ga odvedem i u školu „Branko Miljković”, gde je upravo u to vreme intenzivno radila literarna družina „Vatra i život”, koja je okupljala talentovane mlade literate iz niških škola i počela da formira jedinstvenu biblioteku od knjiga sa posvetama autora. Prvi je knjigu za tu biblioteku poslao Ivo Andrić.
Dugi razgovori u Niškoj Banji i školi „Branko Miljković” ličili su, ponekad, na ličnu ispovest pisca ogromne popularnosti kome je, od brojnih tomova, popustila ruka!
– Otkazuje mi desna ruka – rekao mi je Ćopić. – Prvi put sam osetio da sa njom nešto nije u redu kada sam pisao roman „Prolom”, a evo sada ponovo, posle dvadeset godina.
Pominjem sećanja na davne književne susrete, našu želju da nam kazuje poeziju i zadovoljstvo što smo, ipak, čuli njegove kratke priče, humoreske.
– Svoj literarni rad počeo sam kratkom pričom i ostao sam njen poklonik punih četrdeset godina. Na to je sigurno uticao list „Politika” preko koga je mogla da me upozna najšira čitalačka publika – pričao je Ćopić na senovitoj terasi „Radona”, uz stalni šum banjskih kaskada.
– Sklon sam da pišem jednostavno razumljivo. Naučio sam to od ljudi iz mog kraja. Struka mi je bila psihologija i logika, pa mi je to omogućilo da proniknem šta deca vole. Njima su strani dugački opisi.
Uvek sebi prebacujem što ne pišem za pozorište. Volim dijalog, radnju, humor, a to je dušu dalo za pozorište. Moje komedije su, međutim, ranije nailazile na otpore, pa me to, valjda, odvraća. Kada sam se sretao sa Ivom Andrićem, mada nije voleo da daje savete, preporučivao mi je da se što više oslanjam na humor. U današnje vreme to je tako retka biljka, a neophodna. Malo humora je lek i duševna hrana u literaturi i životu, govorio je Andrić.
Retki su stvaraoci koji tako spontano, od srca govore o svom literarnom radu i otkrivaju tajne svoje pesničke radionice. Među njima Branko Ćopić sigurno zauzima istaknuto mesto. Tako je bar bilo prilikom brojnih naših susreta.
– Najdraži su mi oni trenuci kada mogu da se prepustim dečjem svetu, da se vratim u detinjstvo, dedu Radu, ujaku i mnogim drugim likovima koji su, na neki način, vezani za moj život. Jednom smo gostovali u Sibiru. Na Bajkalskom jezeru, upravo u vreme kada su tamo bile prevedene moje priče, govorili su mi o mom dedi Radu i ujaku kao da su njihovi Sibirci, naročito kad malo popiju.
Stojim na stanovištu da se sve u literaturi može reći jednostavno i jasno. Najzadovoljniji sam romanima koje pišem za decu. I sam uživam kad ih ponovo čitam. Mnoge od stvari koje sam objavio kao dečje mogli bi rado da čitaju i stariji, ali se teško odlučuju. Zato sam rešio da im podvalim – „Delije na Bihaću” namenio sam deci, trebalo je da nastave trilogiju „Orlovi rano lete”, „Slavno vojevanje” i „Bitka u zlatnoj dolini”.
Knjigu sam već bio spremio za dečju ediciju „Lastavica”. Kad su mi iz Srpske književne zadruge zatražili rukopis, dao sam „Delije na Bihaću”. Posle izlaska iz štampe knjiga je brzo „planula”. Kupovali su je i čitali najviše odrasli.
Uvodeći nas u svoju „pesničku radionicu” Branko Ćopić ne skriva da je učio i najviše naučio od narodnih pripovedača, pre svega kako treba pisati:
– Grabio sam iz života, koristio neposredne kontakte; često mi je bilo potrebno da neke situacije samo prenesem na hartiju. Prosto je naviralo iz mene, tako da sam jedva uspevao da zabeležim misli koje se roje.
Dogodilo mi se, međutim, dok sam pisao „Osmu ofanzivu”, da sve što više osvetljavam, unutrašnjim reflektorima, moga junaka, on se sve više koči, gubi od životnosti. Uvedoh tako novog junaka, čoveka koji izvorno priča, jedva sam stizao da zapišem sve što je iz mene naviralo o Pepu Bandiću. Kao da me je vukao za rukav: „Hajde još nešto o meni!” Dogodi se da pisac, kao glumac, dobije tremu kada mu sa glavnim junakom nešto nije u redu.
Svaki nov susret sa Brankom Ćopićem donosi nešto od lepote, dubokih izvora narodne mudrosti i humora koji bujno natapa veliki deo njegovog literarnog dela. Veliki književnik izdašno se odužio i najmlađima stihom i prozom, pritom je uvek želeo da njegovi literarni radovi budu izvorno jednostavni. Da čovek kroz njih, isticao je, može da doživi i deo svoga detinjstva.
Geneza spomenika kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću Ujedinitelju predstavlja u stvari neponovljivu dramsku trilogiju: atentat u Marselju (1934), podizanje spomenika (1939), uklanjanje (rušenje) spomenika (1946), te njegova obnova i vraćanje na staro mesto na novoimenovanom Trgu kralja Aleksandra Prvog (2000-2004).
Spomenik Kralja Aleksandra Ujedinitilja po otkrivanju 1939. godine- Foto Istorijski arhiv Niš
Pored spomenika, konjaničke figure sa kraljem u sedlu, pre Drugog svetskog rata u Nišu su postavljene još tri kraljeve biste na postamentu: dve u samom gradu, dok je jedna bista krasila park-šetalište u Niškoj Banji. Sve su uklonjene u periodu 1944-1946. godine.
Uklonjena su ne samo obeležja posvećena kralju već i dopojasna bista Nikole Pašića kod Železničke stanice, zatim bista Miloša Obilića u krugu Inženjerijske kasarne, bista Karington Vajld u krugu Engleskog doma i dr. Bista predsednika niške opštine Todora Milovanovića oštećena je u bombardovanju 1941. godine i čuva se u Narodnom muzeju u Nišu.
U podnaslovu ovoga teksta naznačene su ključne godine koje su u vezi sa tragičnom sudbinom jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića (Cetinje, 1888-1934, Marselj, kralj Ujedinitelj): od njegovog ubistva u atentatu u Marselju, kao prve žrtve nadirućeg nacizma u Evropi (1934), pa do podizanja spomenika (1939), na petogodišnjicu njegove smrti u Nišu kao središtu Moravske banovine.
Bio je to spomenik monumentalan po gabaritu postamenta. Kralj na propetom konju, sa odlučnim izrazom ratnika i vojskovođe, čiji je pogled uperen ka jugu otadžbine: Staroj Srbiji i Maćedoniji!
Na izmaku ove, 2024, povodom devedeset godina od kraljeve pogibije, otvorena je multidisciplinarna izložba Čuvajte (mi) Jugoslaviju u Muzeju Jugoslavije, u kojoj je jedan segment posvećen uništenim kraljevim spomenicama. Do 1947. na prostoru nekadašnje socijalističke Jugoslavije više nije bilo nijednog javnog spomenika, bez obzira na umetničku formu, posvećenog kralju Aleksandru Prvom.
I, dodajemo na ovom mestu, istu sudbinu doživela su i javna spomenička obeležja njegovom ocu, kralju Petru Prvom Karađorđeviću Oslobodiocu. Gradu Nišu pripada čast da je donekle ispravio istorijsku nepravdu, u nekoj vrsti simboličnog, javnog i nacionalnog pokajanja (katarze)!
Prvobitni izgled spomenika – Foto Istorijaki arhiv Niš
Kompozicija natprirodne veličine
Od 1996, kada je prvi put javno, u medijima, pokrenuta inicijativa za podizanje spomenika, od strane ondašnjeg direktora niškog Narodnog muzeja, arhitekte Đorđa Canića (1943-1998), nepune četiri godine trajao je proces istoriografskog istraživanja, uspostavljanja kontakata i podrške porodice autora Radete Stankovića, raspisivanja konkursa, te konačne odluke gradskih vlasti toga vremena da se pristupi izradi i podizanju spomenika na istom mestu gde je uklonjen 1946, i to na starim temeljima, koji su bili u dobrom stanju, a koji su u međuvremenu locirani i otkriveni.
Pregledom interaktivne mape spomeničkih obeležja na teritoriji Kraljevine Jugoslavije na izložbi u Muzeju Jugoslavije može se utvrditi da je Niš jedan od retkih većih gradova (ili, nezvanično, drugi prestoni grad Srbije) koji je imao više javnih spomen-obeležja posvećenih kralju, a zbog jedinstvenog spomenika – konjaničke figure koja je rad značajnog srpskog vajara Radete Stankovića (Beč, 1905 – Beograd, 1996) – kao i zbog obnovljenog spomenika iz 2004. godine, koji je izvajao Zoran Ivanović iz Beograda, svakako je ušao u agendu evropske kulturne (spomeničke) baštine.
Inače, kralj Aleksandar je često boravio u Nišu i Niškoj Banji, slično kao i kraljevi iz dinastije Obrenović (najčešće kralj Milan). Povodom Dana oslobođenja Niša od Osmanlija (1877, po starom kalendaru), 1927, kralj Aleksandar je obišao memorijalno mesto Čegar, poprište Čegarske bitke (1809). U Niškoj Banji često se krepio na izvorištu tople vode zbog reumatičnih bolova, te otud i brojne mozaične razglednice toga vremena sa njegovim likom.
To su, između ostalog, bili i razlozi da se podigne memorijalni spomenik kralju Aleksandru Prvom, što je bilo moguće i zahvaljujući političkoj poziciji Dragiše Cvetkovića, koji je u vreme podizanja spomenika bio predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije.
Na velikoj svečanosti, gde se slegao narod iz svih krajeva Moravske banovine, 17. decembra 1939, na kraljev rođendan, i povodom pet godina od pogibije u Marselju, po ledenoj kiši, otkriven je impozantan spomenik kralju Aleksandru Prvom Ujedinitelju.
Na svečanoj tribini stajali su Radenko Stanković, otac autora spomenika i namesnik maloletnom kralju Petru Drugom, koji je otkrio spomenik, Dragiša Cvetković, Njegova Svetost patrijarh srpski dr Gavrilo Dožić, koji je osveštao spomenik, ministar vojni general Milan Nedić, predsednik niške opštine Đoka Kocić, te autor Radeta Stanković, i mnogi drugi.
Na stepeništu postamenta stajali su niški sokolci i odred starih četnika, na čelu sa Kostom Pećancem. Kraljev spomenik se nalazio na Trgu knjaza Mihaila Obrenovića, a posle rata je ovaj trg nekoliko puta menjao naziv, da bi sa podizanjem novog spomenika ujedno bio imenovan kao Trg kralja Aleksandra Ujedinitelja.
Bronzana spomenička kompozicija propetog konja sa kraljem u sedlu bila je natprirodne veličine – visoka 4,5 metra, na masivnom postamentu obloženom crnim granitnim pločama, visine devet metara (ukupno 13,5 metara), i dominirala je u eksterijeru trga.
Na obe bočne strane spomenika ankerisane su dve masivne bronzane ploče (72 h 218 cm), sa plitkim reljefima na kojima su predstavljene dve scene: prva, pod nazivom Vojnička četa na pobedničkom maršu na putu Slobode, i druga Kralj Aleksandar prima deputaciju Moravaca.
Niš danas – Spomenik Kralju Aleksandru Ujedinitelju
Odluka Gradskog odbora
Posle uklanjanja (rušenja) spomenika 1946, ove dve ploče su jedini sačuvani, bez oštećenja, materijalni artefakti (ostaci) i nalaze se u Narodnom muzeju u Nišu, što je objavljeno u tekstu sa slikom jedne od ploča u reviji Niški vesnik (god. druga, br. 3, mart 2000). Završni čin ove „dramske trilogije” jeste odluka novih vlasti o uklanjanju spomenika, koja se nalazi u sačuvanoj originalnoj svesci Zapisnika (u Istorijskom arhivu u Nišu).
SPOMENIČKI DOSIJE NIŠA: Ispravljena nepravda
Povod za otkrivanje novog spomenika, 7. decembra 2004, kako je istaknuto u objavi, bilo je obeležavanje devedeset godina od donošenja tzv. Niške deklaracije u ratnoj skupštini (1914), kojom se definiše ujedinjenje troimenog naroda u novu jugoslovensku državu posle završetka Velikog rata.
Tom prilikom je vladika niški Irinej rekao da je izgradnjom spomenika ispravljena istorijska nepravda. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević je rekao da je veoma srećan što je nakon mnogo godina vraćen spomenik. On je na prijemu kod niškog gradonačelnika kazao da ne vidi u budućnosti „novu Jugoslaviju”: „Naš cilj je Evropska unija, a u njoj će biti sve bivše jugoslovenske republike!”
A povod za objavljivanje ovog teksta jeste obeležavanje dvadesete godišnjice od obnavljanja ovog značajnog spomen-obeležja u Nišu.
U Zapisniku sa sednice Izvršnog odbora Gradskog narodnog odbora od 1. marta 1946, pod tačkom 5, piše: „Gradski narodni odbor usvaja predlog Mesnog odbora Narodnog fronta o uklanjanju spomenika kralju Aleksandru sa Trga Crvene armije. Prilikom skidanja voditi računa da se spomenik ne ošteti.
Ovaj posao obaviće Tehničko preduzeće GNO, uz saradnju i pomoć stručnjaka Mostovske radionice i u najkraćem vremenu.”
Obnovljeni spomenik 2004. je nesumnjivo autorsko delo, rađen je po modelu srušenog spomenika, sa bitnim korekcijama konjaničke kompozicije, a po dimenzijama nešto je i niži: konjanička kompozicija iznosi 4,5 metra; postament sedam metara (ukupno 11,5 metara); težina 3,3 tone; na bočnim stranama nema ploča sa prvobitnim reljefima.
Da bismo čitaocima pružili najbolje iskustvo, koristimo tehnologiju takozvanih kolačića za čuvanje i pristup informacijama o uređaju sa kojeg pristupate ovoj adresi. Vaša saglasnost omogućava programu da automatski obrađuje podatke. Nepristanak ili povlačenje saglasnosti neće negativno uticati na karakteristike, ali gde kad neće učitati poneku sliku u zavisnosti od izbora pisma. Takve potrebe aktivni servisi opslužuju.
Portal Gledišta ima autorska prava na sve sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala, bez dozvole vlasnika autorskih prava, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
