Жестоко, сирово, аутентично песничко првенче, које удара снажно, реже беспоштедно, хули немилосрдно. Збирка одаје нов, аутентичан женски песнички глас на сцени сатканој од блазиране моде и сентиментално-лирског пренемагања. Драмски изоштрено, рељефно, са смислом за детаљ, одаје се проницљиви женски поглед на мушки свет у коме по своме ћефу живи искључиво мушко човечанство. Између осталог записује проф. др Бошко Сувајџић у приказу дебитантске књиге Милице Стојановић – Хлеба и цигара!
Читате избор из књиге поезије Милице Стојановић – Хлеба и цигара!
ДРУШТВО ЗА ЗАШТИТУ ЖИВОТИЊА
Монаху се пре три дана упокојио отац
Није показивао никакве знакове жалости и туге
Каже, тако је одредио Бог
Није прошло четрдесет дана
од како су сељаци отишли да окопавају кукуруз
умрла им је ћерка јединица
од непознате тропске болести
Кажу, постоји могућност заразе
а кукуруз не сме да пропадне
Ти се ждереш кад ти се у акваријуму изврне рибица
Плаћаш крематоријум за угинуле псе
и пачићима стајеш на путу
док ватрогасци ваде подављене мачиће.
Ти се противиш еутаназији побеснелих паса
и донираш друштву за заштиту животиња
а не знаш да вредност нечије смрти
мерило је твог личног расположења
јер, откуд толики сиреви на мишоловкама
у твом мемљивом подруму
и траг крви са поломљеним ножицама
на свеже окреченим зидовима?
Друштво за заштиту животиња
не зна да носиш бунду од кремираних чинчила
и да је икра најбољи извор протеина
Кажу, ти пачићи су најбољи у Пекингу
када се прелију сосом од вишања
Док оплакујеш своје кућне љубимце
и тетовираш шапице око ушију
шесторо мале деце седи за столом
и клати своје ножице
док се проја пече у рерни
и док се монах моли за спасење свих нас.
ПУТ
Иду два страдалника кроз живот,
својим путем, један другом у сусрет.
И свако са собом свој крст носи.
Здрао бате! – рече први.
Здрао, здрао! – одговори други.
Нису се зауставили да проћаскају.
Свако је отишао својим путем.
Тај тренутак је био њихов заједнички пут.
КАКО ТО?
Живот је тако једноставан.
Ипак, много тога не разумем.
На пример: Како то
веверице на папуче?
Или рајфови са живе цвећке
на вештачке главе?
Све друго ми је мање-више јасно –
колико човеку треба да одобри себи успех
и шта је све потребно
да би опростио себи,
али како то да на једној нози
истетовираш „Лове”
а на другој „Лифе ”?
И како, бре, то
дуги вештачки нокти
на кратке прасеће прсте?
Све друго ми је
мање-више јасно –
откуд човеку толика досада
за сва зла (на) овом свету
и чему толика забава
за ту исту досаду,
али како то да
бацаш петраде себи у очи
за већи волумен трепавица?
И како, бре, то
латекс хеланке на сто кила?
И плисиране сукње на патике?
Све друго ми је
мање-више jacнo.
ФОНЕТИКА ЈЕ ЧУДО
Кад кажеш: „пилетина са сусамом”,
да ли те то тера да наместиш уста
ко кокошка дупе?
Питам се како би ти легао
један подварак са папцима
на тим виршлама пуњене сиром.
Да ли би ти укус авокада био исти
да се зове, на пример, „говеђи језик”
или „сарма са купусом”?
И коме се уопште пућиш
док пућпуричеш: „рУкола, пУтер”
и развлачиш речи ко коре за питу?
Када кажеш: „гриловани лосос”,
да ли се осећаш некако одважно
док му скидаш кожу?
Само да је хрскаво и решије,
као сланина на Цезару око које се
и даље воде битке како је настала.
„Како су преслатке ролнице од карпаћа
и тортелини са листићима пистаћа, без глутена и лактоза” –
И у овом, трећем делу нехотичног серијала текстова после српских гласања, могу да поновим одговор на питање из поднаслова: из књижевних разлога. Из проклетиње читања је пристигло свакојако зло, па и ово: живети међу све многобројнијима. И знам да ћу ту ударити о тврди зид најдубље идиосинкразије, оне која господари свим осталима. Да, бројност људског рода.
Читате завршни од укупно три наставка есеја Горана Станковића – Зашто нисам гласао
Две су моје књижевне преосетљивости, усредсређене на две књиге, никада довољно прочитане, ни истакнуте на трговима и штандовима литературе. На мах, немају ништа заједничко: роман Стално се враћајући кући Урсуле Ле Гвин и теоријска студија Анархија, држава и утопија Роберта Нозика.[1]
У свом роману Ле Гвинова описује феноменологију људског постојања у неодређеној будућности Калифорније, после неиспричане светске катастрофе која је произвела пачворк форму друштва. У Нозиковој студији реч је о још увек егзотичној области теорије скупова и теорије игре, без обзира на то да ли је Роберт тако намеравао, наиме – о примени математичких постулата на дисперзивно људско друштво.
Теорија у данашњем академском постулирању постаје пракса у фикционалној будућности, следећи, и једна и друга, обрасце квантне запетљаности. Добро, већ је време да разјаснимо. У Урсулином роману друштво се расуло на, историјски сумирано, све облике постојања: родовску заједницу, феудалну искључивост, технолошко друштво, антагонистичку умреженост глобал-планете, митотворачку и метафизичку духовност.
Појединац се својевољно и слободно уклапа у друштвене заједнице, а оне саме постоје као summa свих историјских облика. Све је упоредно постојеће, ритуална и симболизована свакодневица, ратови, технологија, анархоидна изолованост, острвска усамљеност, породица-село-еснафска социјална структура.
Антички идеал, однос полис-држава, своди се на елементарније: појединац-друштво. Отуда и митологија, антропологија, психогеографија и анархоидна поетика јунака и прича у овом роману. Прича, да, али и песама, предања, легенди, језика, речника, музике, игре, заната – јер главна јунакиња је прича која прича друге приче које чине свет.
Са друге стране социопсихологије, а кроз математичке моделе, стиже Нозикова теорија о томе како се произвољни број појединаца може организовати у свеколиком многоличном универзуму, речју, у присуству других људи. Произвољном броју других људи, без државе, правно-административног апарата, војске и полиције.
Роберт не заборавља никада: теорија игара није математичка фикција и теоријска дисциплина већ скривена структура и платоновска смртоносна функција ништа другачија од бројчане реал-политике наше баналне свакидашњице, превласти мноштва над појединцем и бескрајних и депресивних последица једног тако једноставног и једносмерног односа.
Наравно, у контексту те драматичне игре моћи, Нозик размишља о једном и његовом власништву (Макс Стирнер) и на страни је појединца. Две књиге, или два романа, или две научне студије, у квантно промешаним картама. Час су једно, па друго. У свету Кеша, становника Урсулиног универзума, појединци могу мењати своја имена и идентитете, према своме животном добу, људима или заједницама у којима живе, или сходно својим менталним стањима.
Идентитет је воденаст, савршени флуид који не пријања, квантни образац, питање вероватноће. Неодређен и неодредљив. Условљавају га околности и датости, без обзира на то да ли је реч о другим људима или свестима. У океану свесности, живи и неживи, велики и мали објекти, метапојаве и метастварности, све што постоји или не постоји, у истом су пољу, идентитет је суза на киши која подједнако растапа Ридлијевог[2] репликанта Роја и детектива Декарта.
Каменгаталица је презиме нараторке Урсулиног романа, чије прво име је било Северна Сова, а у средишњем делу живота је узела име Жена Кући Се Враћајућа. Када је будући супруг пита, „Добро је то средње име које ти је дошло, Жено Кући Се Враћајућа. Мораш ли опет негде ићи да би оно и даље било истинито?”, она одговара, „Не, учим да будем своје име.”
Није лака за читање Нозикова књига, и упркос упорном читању, не могу рећи да сам при том много схватио. Тешко проходна математичка анализа свих могућих животних ситуација у којима се човек може затећи са другим људима и поводом других. Заправо, књига и није политичко-друштвена студија, већ каталог ситуација и решења, сходно теорији игре, у којима Нозик анализира и узима у обзир све актере игре и њихове интересе.
Нозиков текст је математика, заправо, обликована као алманах друштва без државе, односно са (ултра) минималном државом, како је дефинише Нозик, на средњокраћи државе природног стања, утопије и договорног удружења за елементарну заштиту од насиља, преваре и зла које прете појединцу од других.
Других друштвених ентитета, државе, полиције, војске и друге које Нозик свим (теоријским) силама држи далеко. И управо овде можемо да разменимо јунаке ове две књиге. Каменгаталицу из Куће Плаве Глине и кћи ратника из Куће Кондора и Нозикове слободне и достојанствене људе у флуидном, несталном пољу прича и митотворачке историје долине народа Кеша.
Са помало бојазни, враћам се преосетљивостима. Ко год је извалио, непромишљено и изунутрашњено, или, пак, „с подмуклом намером која није жучна”[3], да је превише људи на свету, дочекао је – распеће, индивидуални геноцид, принудно-вољно самоспаљивање, полицистичну оптужбу за фашизам, светозаверу, антихуманидију те, најблаже, нељудскост.
Слажем се, као друштвено биће у својој конкретној држави, са свиме. Али, погледајмо тренутне баналности. Све више феудалних држава, вечних ратова међу њима, државотворних вођа у врло дословном смислу, техноконтроле као облика друштвености, покорних маса у опијумским фавелама, теслизације без голубова мира, без било чега, природа као њива а не храм, како би рекаo анти Бодлер и – тако је кишило над брестовима…
Добро, има и другачијих мишљења, рецимо оно Стивена Пинкера о нашем, најбољем до сада свету. Заискри суза у углу ока, од поноса, заиста.
У таквом свету, у коме постоји само „меки” појединац и „тврда” држава, нема места за друго. За људе који мењају своје образине, имена, средине, сроднике и пријатеље по властитој вољи, или за добровољна удружења по принципима минималне заштите. Јер нити смо ми они који смо макар до малочас били, да би мирне душе гласањем потврдили свој идентитет у држави непроменљивих конструкција, нити таква држава може постојати без тоталитарне потврде свог постојања, изнудом признања кроз гласање на четири године.
Јер гнусна је превара јавно инсистирање да нам је потребна „правна држава”, плеоназам нимало смисленији од таутологије „једнаког права гласа”. У Србији је тако како јесте због тога што је то стање заправо држава, огољена и развијена до својих „креативних” врхунаца.
Држава у свом класичном, доктринарном облику достиже свој пик у Србији, футуристичкој територији будуће тотал-државе, нимало јединствене на планети. Литерарни задатак је не учестовати у игри моћи и идентитета, безграничне моћи разуларене државне моћи и окамењеног појединчевог идентитета.
У тренутку гласања ми квантно поље могућности, слободе и смисла одређујемо као тачну конфигурацију коју тражи држава и тачну позицију коју појединац има у том пољу. Раздељујемо стварност и сваком делу додељујемо значење и позицију које до тада није имало.
Од свега, свих метастања, одређујемо једно. И тим чином негирамо тај исти чин, јер одлучивање препуштамо оном ентитету на који више немамо утицаја: другима. Постајући други, напуштамо поља свих могућности, постајемо тежина и тегоба и подређеност у својим и другим животима.
Једном се одређујемо, па иако је то одређивање временски орочено, на фамозне четири године, вртња у круг траје и по истеку нашег гласања, чека нас исти окрет завртња. Вртња у круг које не само што није литерарна већ је вртоглава, смућујућа реал-политика. Када се пилоти и астронаути изложе центрифуги који повећава број гравитација, поглед се сужава, црни круг га уоквирава, и нешто касније гаси се свест.
Ово ни као метафора не звучи пријатно. И ето – гласање коме можете приступити само ако имате утврђени и непроменљиви идентитет и одлука коју доносите истог тренутка је губећи, то је видиковац на бирачком месту. Осветљени смртоносним зраком државе, фиксирате своју позицију у свим бескрајним пољима од којих се састоји наше вечно биће.
Добијате на тежини, у том соц-хигсовом пољу, и добијате своју бескрајно исту, мукотрпну улогу у свету без вас. Дупло голо. Не, ово није проглас ка „белим”, или пак „црним” листићима, премда ове друге сматрам елегантнијом формом одбијања учешћа, у стању света где не представљате ништа, ни као индивидуа ни као сегмент друштва. Ако Урсула нигде непосредно не говори о катастрофи која је била нужан и довољан услов света Кеша, Нозик на неколико места у „Анархији, држави, утопији” даје назнаке транзиције државе у (ултра) минималну државу, па у минималну државу.
Његово питање са почетка књиге је једноставно: „Постоји ли заиста нека особа која би, тражећи групу мудрих и разборитих људи који ће руководити њоме за њено добро, одабрала ону групу људи који су чланови оба дома Конгреса?”. Све су то „тврди талири снова” који звече на „плочама света”, како је писао велики песник Паул Целан.
Идиосинкразија са почетка текста се сада поново, подло пришуњала. И док се у свету Кеша може као дашак осетити Урсулино „повећање сложености и јачине поља разумног живота” (цитат из „Леве руке таме”, другог култног романа ове списатељице) преко свођења људског друштва на скупове „супер-флуидних” појединаца, код Роберта таквих назнака ни у траговима нема. Нити их може бити у гео-политичкој теорији.
Међутим, Нозик у трећем сегменту своје књиге, у промишљањима односа утопије, реалног света и појединца каже: „Оно што у нашем стварном свету одговара моделу могућих светова, јесте широк и разноврстан спектар друштава у које људи могу да уђу ако им се допусти, напусте их уколико то желе, обликују их у складу са својим жељама…”, па онда настављајући: „…у стварном деловању оквира постојаће само ограничени број заједница, тако да за велики број људи ниједна заједница неће баш потпуно одговарати њиховим вредностима и тежини коју им приписују.”
Није потребно познавати математичку теорију скупова да би се извео посредан и посредујући закључак: „…уколико постоји велики спектар заједница, тада (грубо речено) ће већи број особа да се приближи свом идеалу живота него да постоји само једна врста заједнице”, пише Нозик.
Не постоји само једна утопија и једна врста живота, утопија се састоји од утопијâ, много врста различитих и дивергентних друштава, те је она заправо метаутопија, састављена од мноштва оквира за остваривање доброг живота у идеалним друштвима, уз суштински услов равноправне, слободне и добровољне привржености својих чланова.
Са данашњим масовним друштвом и у садашњој оскудици другачијих друштвених оквира и заједница (капитализам као реално једини тренутно постојећи светски поредак), појединац постаје матичина радилица, а то нико не жели да буде. Окрет завртња у магичном кругу, зар не?
Што нас је више, потребна је бројнија и покорнија сагласност у оквирима једнонумеричког облика света. Нозикова друштвена математика говори, тихим гласом, да то није прихватљиво. Исто нам говори и интуиција. И Луција Анеј Сенека, који у првој књизи писама Луцилију, у седмом и осмом писму утврђује: „Питаш ме, шта да у првом реду избегавам: гомилу.”
Зар није свеједно о чијем Конгресу или Скупштини је малочас било речи?
П. С. Овај текст је трећи наставак спонтано насталог серијала есеја „Зашто нисам гласао” и „Борхес и ја у потрази за новом демократијом”. Док први текст у књижевном и политичком смислу брани и образлаже ауторову идиосинкразију према начелу „један човек – један глас” и једнаком праву гласа за све, други текст садржи реално-политички оквир за нови систем демократских избора, заснован подједнако на Борхесу, Кафки, Пекићу и тужној српској политичкој збиљи.
Узгред, тек сада, кроз хронологију својих текстова, примећујем десетогодишњу ритмику шлајфовања ове земље и света коме припада. На несрећу, и ја.
[1] Ursula K. leGuin, „Always Coming Home”, превод „Поларис”, Србија, 1992; Robert Nozik, „Anarchy, State and Utopia”, превод CID, Црна Гора, 2010.
Након романа Атлас описан небом (1993), Опсадa цркве Светог Спаса (1997) и Ситничарницa „Код срећне руке” (2000), Горан Петровић се, после дводеценијске паузе, 2022. године огласио новим романима Папир са воденим знаком и Иконостас свег познатог света, а постхумно је објављен и роман Палата на девет погледа (2024).
Они представљају прва два тока најављеног „романa делте” који, према речима самог писца, обухвата период од преко 500 година – од средњег века до данас ‒ и покрива простор Србије, Италије, Грчке и других земаља.
Да су ови романи делови веће романескне структуре, потврђују сродни уметнички поступци, видови и темпо приповедања, паралелне теме, мотиви, ситуације који се међусобно додирују и прожимају творећи јединствени ток који се до краја грана у низ рукаваца у променљивом наративном односу, али са јасно издвојеним историјским и хронолошким средиштем. Самим мотом имплицира се да је „роман делта” скромни део књижевности, која је „ако имамо у виду величину света […] тек цитат издвојен у покушају да се објасни суштина људског рода”.
То указује на још једну димензију одреднице „роман делта”: романи таложе и похрањују оно најбоље што је до сада у књижевности и уметности створено док приповедач има улогу да сачини избор тема и да на тај начин читаоцу учини лакшим пловидбу кроз безобалну мрежу река, притока, потока, који се гранају у широку делтупре но што се улију у приповедачко море или у океан. У суштини, реч је о својевидном „уклапању” прича, епизода, сентенци, што потврђују поднасловне одреднице истакнуте наводницима које додатно допуњују и семантизују текст и посебно издвојени пасуси.
У том контексту, путовање као симболички приказ односа између простора и објеката, бића и појава, значајно одређује роман Иконостас свег познатог света Горана Петровића, у којем путују иконе са Хиландара. Радња романа одвија се у петнаестом веку најпре у Србији у доба владавине деспота Стефана Лазаревића, а потом и у Грчкој у време удара оријенталног концепта света на византијску духовност и естетику.
Тиме су успостављене и разлике између западне цивилизације, која је доживљавала ренесансни процват, и српске културе, у којој се ренесанса, према речима Димитрија Богдановића, тек слути у доживљају природе у Слову љубве деспота Стефана Лазаревића[1].
Приповедање у роману Иконостас свег познатог света базира се и на историјској, и на хришћанској основи, отварајући се у појединим сегментима и ка магичнореалистичком „песничком одгонетању или песничком порицању стварности”[2].
Сем тога, Петровић се овде окреће метафизици и мистици, приказивању реалности уз помоћ метафоре, алегорије и фантастичног онеобичавања стварности. Јединствени сакрални језик садржан је већ у насловном термину иконостас чије се буквално значење односи на „место где су постављане свете иконе”[3]
Тако сам наслов, с једне стране, уводи читаоца у одређену историјску и уметничку епоху карактеристичну по дуборезном и позлаћеном иконостасу који се од XIV века све више развијао у православној цркви, док с друге, густим семантичким и симболичким подтекстом опцртава кривудаву приповедну путању на граници између видљивог и невидљивог, материјалног и духовног, земаљског и небеског света.
Та путања своје полазиште има у прозору отвореном према озвезданом небу на предњој корици романа. На тај начин, осечком делића звезданог неба – симболичког олтарског простора, одашиље се порука о духовном, онтолошком, епистемичком, напоредном смислу књиге као спојнице између прошлог и долазећих векова. У том временском судару, слика, икона има кључну позицију, јер је иконостас прозор у трансцендетно плаветнило.
Апстрактна слика прозора на самом почетку одређује облик романа са замагљеном границом између стварног и имагинативног простора. Поглед кроз прозор ка звезданом своду један је од кључних поетичких мотива и том апстракцијом превазилази се утисак реалистичког приказивања објективног света. Као резултат тога, проширује се семантичка подлога слике омогућавајући надолажење интертекста и нових приповедних токова у седиментационе наративне басене.
Приповедање се грана на три главна тока који су истовремено и различити и комплементарни. То су: ОДАВДЕ ПА ДО МИЛЕ ВОЉЕ, ПО ШИРИНИ И ВИСИНИ и БИЛО БИ ДОБРО ДА ЗНАМО НА ЧЕМУ СМО. Они су хијерархијски подељени на подтокове, чији наслови обезбеђују кохерентност и спајање у више тачака тако да сваки појам у широкој делти речи и реченица има своје привилеговано место.
Пажљиво и смислено одабрани поднаслови етимолошки утемељују конструкцију представљене стварности, метафоричко-метонимијски систематизују излагање и служе као оријентири у очуђеној временској и просторној димензији. Задатак тих подтокова је да генеришу фиктивни свет са основом у стварности или у чудесним путовањима и чудима типичним за средњовековне изворе живота светаца, при чему функционишу као стабилни и потпуно самостални и независни приповедни ентитети ‒ било да се крене са читањем слева на десно, или здесна налево, свеједно се стиже до ушћа, пристаништа и слива делте.
Сама идеја стварања „романа делте” стуктуриране из великог броја наративних рукаваца својевидна је фантастичка парадигма са променљивим исходом. Онако како се стварност мења током различитих историјских периода, тако се мења и извесност естетских, књижевних, филозофских и религијских норми, од тренутка када се читалац сретне са главним јунаком Довољом, до тренутка када на двор деспота Стефана Лазаревића у Београд са Хиландара стигне само једна икона, па и она са ликом непрепознатљивог свеца.
Друго ограничење које одсудно утиче на дефинисање фантастичног система у роману инхерентно је полазном обрасцу хагиографије која примат даје хагиолошком над фактографским, а треће извире из разуђеног рељефа делте и суптилне архитектонске композицијске конструкције романа по узору на иконостас.
Постмодерна фантастика Горана Петровића у роману Иконостас свег познатог света није радикални рез са традицијом српске фантастичке књижевне праксе, већ она уграђује традиционалне мотиве, али са изразитим трансформацијским, модификацијским и метафикцијским импулсом који доводи у питање аутентичност истине и стварности.
Префињени језик и песничко осећање света, пак, праве видан заокрет у тематском, мотивском и семантичком погледу, показујући да је реч базична категорија за естетску рефлексију доживљајне појавности и спацијалну трансгресију којом су истакнута обележја различитих култура и померање од националног ка општем. То померање клизи сферама духовности подижући читалачку свест о почетној метафори књижевности као креације у којој се поново ствара свет.
Следствено томе, фантастично се у књизи Иконостас свег познатог света схвата као прекорачење реалистичког оквира приче. Писац полази од стварног догађаја и он даље „бубри у причу”, како је Петровић једном приликом казао, а фантастично се реализује захваљујући читаочевој колебљивости у суочавању са неспојивим параметрима утврђених искуствених конвенција.
Усредсређеност на рецепцијску сферу продубљује аперцепцију између књижевног и стварносног контекста, артикулише или материјализује однос према бићу, појмовима и појавама и води стварању нових когнитивних структура. Оне отварају други угао путовања у историју Србије са кога се јасније види друштвени и институционални механизам власти деспота Стефана Лазаревића.
Та историјска линија на врху неопипљиве лествице уједињује Константина Филозофа, деспота Стефана Лазаревића о којем Константин пише „да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највиши. Ово не говоримо само ми, него сведоче и сви који су то искусили. А онај који се зарицао да ће их угледати, није се могао овога удостојити”[4], и пастира Довољу, „неизлечиво далековидог”[5], али и ограниченог да бића, ствари и појаве сагледа изблиза.
Захваљујући том дару, он из свог сеоског амбијента у којем се његове способности доживљавају као мане па му је зато поверено чување кравице Гранаве, искорачује у потпуно другачији свет, где на деспотовом двору добија намештење преписивача.
Двојака природа деспота Стефана Лазаревића, обликована од властодржачке хировитости и иживљавања над подређенима који граде манастир и уметничке сензитивности оличене у Слово љубву, једној од најлепших песничких посланица у српској књижевности, суочава се са сведоком и својеврсним двојником Довољом, изабраним да у ширем просторном и временском опсегу види исходишта српске будућности:
Видео је са оног свог усамљеног камена, на оној ливади, на оној падини, на Оној-тамо-гори… Могао је да види, јер се то није дешавало одмах ту него поиздаље, колико да се низ траву до миле воље котрљаш, као дете… Па, као дечак да устанеш, поскочиш, да се отресеш, наместиш косе… И тако се, као момак уљуђен, низ стрмину још спушташ, чак до доле, до у низину, до крај речице… Могао је Довоља тамо да види, а не силазећи, једног човека… Судећи по одећи није био великаш, али по свему другоме што није видно изгледао је као да јесте… Могао је Довоља да види тог човека племенитог рода преобученог у нишчег, како лута, а уједно с неком намером усредсређено ходи… Могао је да види тог човека како даље одлази, па се враћа, све на једном месту крај речице нешто премишљајући…
Да би предвече замакао у сумрак. Где? Чак ни Довоља није могао да види.[6]
Кроз секвенцијално одвијање текста прати се потрага деспота Стефана Лазаревића за најбољим местом на коме би могао да сагради цркву „да озида сопствену гробницу, да за живота одреди где ће вечно почивати…”[7] А када је коначно пронашао такво место, позвао је свог учитеља Константина Филозофа да потврди да је ваљано и потом га осветио:
…прича се да је деспот Стефан Лазаревић лично, од своје руке, кречним млеком салио крст где ће бити Храм Свете Тројице!
‒ А онда кречним млеком и описао круг где ће бити положени темељи обзида манастирске порте…
Трансгресијом простора, текст се из равни реалног премешта на раван фантастичног и чудесног коју сигнализују изабрани јунак Довоља, Она-тамо-гора, жежени венац, мистерија која се плете око јунака који одлази и враћа се са запетим псима и соколовима, човек који нешто пише и који јесте и није монах, побадање кочића сред белог крста и везивање кончића, војник који одлаже самострел и почиње унатрашке да се удаљава од крста и кочића да би, након што је размотао позамашно клубе, почео да кружи око њега, бело кречно млеко и круг.
Штавише, тај лиминални простор превазилази реалност артикулишући вишак подтекстовног значења исцртаног круга кречним млеком као симболичке пројекције непознатог. Пастир Довоља постаје опседнут прозорима на утврђењу деспота Стефана Лазаревића на ушћу Саве у Дунав.
Његова опседнутост постаје већа када схвати исправност учења Константина Филозофа да се складност постиже када се са посматрања великог, пређе на обраћање пажње на оно што је мало и да „приликом разматрања свега мањег мора се препознати и велико. Ако се ова два посматрања не сложе, то само може да значи да нешто није добро видео, па је најбоље да све почне наново…”[9] Девет прозора на деспотовом утврђењу функционишу као нека врста првог реда иконостаса на коме се налазе престоне иконе.
Иако се са сигурношћу не би могло тврдити да поглавља СЛЕВА НАДЕСНО и ЗДЕСНА НАЛЕВО безусловно припадају домену фантастике, јер се у њима, суштински, не дешава ништа немогуће и невероватно, Довољин поглед кроз свих девет прозора крај којих је владар често виђан како се замишљено шета, активира онтолошку и епистемичку неизвесност која недвосмислено потврђује „да ово неће бити уобичајено гледање”[10], већ гледање у свет испуњен чудима.
Стога се прозор не појављује само као поетички мотив, него утиче на фантастичко проширење и семантичку промену текста кроз перспективу посматрача. Важно је напоменути да је перспектива посматрача значајан фактор који имплицира да се приказана стварност схвати као фантастична или као реалистична са јасним односом посматрача према алтеритету ‒ дворанима:
Дворани воле да гледају свет, па и народ, баш тако – притворно, ни од тамо ни од овамо, они не би да буду на виделу, али би опет да све најпомније могуће надгледају. Да те језа прође на векове.[11]
Оно што читање романа Иконостас свег познатог света чини примамљивим јесте да управо реалистички описи рађају фантастику и покрећу заплет. Утврђење деспота Стефана Лазаревића за Довољу је имагинативни простор, а за дворане празнина коју треба попунити различитим украсима: балдахинима из Дубровника, перинама из Пеште, неугасивим кандилима из Солуна и светозарним иконама са Свете Горе.
Декаденција и лажни морал дворана доводи до банализације и вулгаризације духовних садржаја сведених на пуки материјализам који све мери и самерава новцем. Тако долази до ВЕЛИКОГ ОБРТАЊА приповедног тока у истоименом потпоглављу у смеру фантастике и алегорије, јер увређени светозарни свеци одлучују да се врате на Свету Гору и у Хиландар, „не желећи да се приказују свакоме ко има новца да их купи”[12].
Персонификацијом икона алтернира се стварност око фузије између физичког измештања и промене перцепције светаца под оптиком рашчовечења. С обзиром на то да свеци, за разлику од човека, не разликују четири стране света потенцира се њихово подразумевајуће присуство сублимирано у идеји да су иконе у симболичком смислу Imago Mundi православља.
Неухватљиво, дезоријентишуће и конфузно путовање светозарних светаца детерминисано је потпуним одсуством осећаја за објективну реалност. Флуктуација између спољашњег и унутрашњег простора конструише фантастичку трансгресију и издвајање тројице светаца у Егејској Македонији у жељи да у тишини расправе неко верско питање старо више од сто година.
У заносу расправе и не примећују како стижу у град Сер који је некада припадао Отоманском царству. Петровићев текст проблематизује сам појам објективне просторне и временске реалности презентовањем граница успостављених оком светаца залеђених у прошлости. Валидност тих граница значајно се поткопава питањима у функцији повратка у историјску стварност омеђену исламом чиме, парадоксално, прича добија још фантастичније одјеке: […] Како је могуће да су иконе толико много погрешиле… […]Како је могуће да тројица иконописаних светаца још издалека нису видели минарета, светионике за живот исмаилћански?! Изнад Сера их је већ било веома много узвинутих, што од дрвета што од камена, у горњем делу украшених! [13]
Путовање икона синоним је пута православне духовности; света са својом заједницом иконописаних светаца са сопственим етичким правилима и вредносним мерилима. Осим општег канона, овај специфичан микрокосмос садржи и различите типове светаца. Једни одлазе у хришћански Солун, други због своје скромности и стидљивости у Солун и не улазе, једни крећу ка Атосу копном, други морем, трећи ваздухом, а само безимени светац стиже у Београд.
Један од запањујућих аспеката приче о путовању икона је да се сама природа фантастике ни у једном тренутку не доводи у питање. Приповедач не оспорава фантастичку ситуацију у којој се иконе налазе, јер је она од самог почетка постављена као неминовна. Бескрај и бесконачност тог путовања симболизовани су у реторичком питању: „А где су остале?”
[1] Димитрије Богдановић, Историја старе српске књижевности, СКЗ, Београд, 1980, стр. 201.
[2] Алберто Услар Пјетри, Књижевност и људи Венецуеле. Цит. према: Љиљана Павловић-Самуровић, Лексикон хиспаноамеричке књижевности, Савремена администрација, Београд, 1993, стр. 225.
[3] J. B. Konstantynowitz, Ikonostasis, Studien und Forschungen, (erster band) Band I, Lemberg (Lwów) 1939. str. 33.
[4] Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех) – Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српскакњижевност у24 књиге, књига 11, Просвета/ Српска књижевна задруга, Београд, 1989, стр. 311.
Бестселер роман Огњена Авлијаша – Виноград Мехмед-бега
Сјевероисток Босне и Херцеговине, август 1914. године
Чаршија уобичајено бруји, не слути да само двадесетак километара даље, преко ријеке Дрине, већ букти рат за који се у том тренутку још не зна да ће промијенити карту старе Европе. Ништа на то не указује, осим затамњених и новинама излијепљених стакала на излозима, или бар ономе што је остало од њих, на дућанима и занатским радњама чији су власници Срби.
Није прошло ни два мјесеца од када је Принцип убио престолонасљедника жуте царевине, од мрачних сила одређеног да буде глинени голуб чије обарање треба означити почетак рата и бити окидач за крваве сукобе. Убрзо након атентата, широм земље, креће линч и прогањање свих виђенијих православних глава.
Њихове комшије муслимани углавном ћуте, покоји ефендија се гласно јавља и протестује, реис Чаушевић крије српске домаћине из Сарајева, Аустроугари шкрипе зубима на њега, али га не хапсе. Не треба им још један фронт. Као у свим немирима, лопови, ухљупи, разбојници и сеоске кабадахије дочекали су своју шансу. Не чекају полицију, иду прије њих на српске куће, туку, пљачкају и малтретирају, власт прећутно одобрава.
У народ се увукао страх и немир. Касабом одјекују звона, сазивају у рат. Испред зграде општине данима се не помјера велики сто; што је здраво и старо за војску стоји у реду, ћутке, без галаме чека да буде уписано и распоређено. Не гледа се вјера ни поријекло. Цару се имају сви одазвати на позив за данак у крви.
Двојица младића сједе на обали ријеке Дрине. Поред њих за врбу завезан чамац. Димитрије Поповић и Абдулах Филиповић. Тек им покоја длака изнад усана пробија. Обојица тек напунила осамнаест. Димитрије, црн као угарак, оштрих црта лица, косе дуге скоро до рамена, до прије три мјесеца био је шегрт код оца казанџије.
Како му је отац умро мало прије атентата, тако је и он, неспреман, на себе преузео вођење радње. У јадима који су све његове послије убиства Фернинанда сачекали, снашао се како зна и умије. Сачувао је нешто робе и материјала, оно што није било изложено и опљачкано. Други младић, Абдулах, плав је, висок и лијеп, кратко ошишан, син дућанџије, виђеног и уваженог у чаршији.
Обојица поријеклом из истог села. Обојици су се ђедови послије уласка Аустроугара у Босну истовремено преселили са села у град. Најбољи су јарани, а зову се и кумовима. Неко старо кумство, Бог сами зна када и ко га је започео. Према ранијем договору, нашли су се на ријеци да заједно чамцем пређу Дрину и јаве се као добровољци у српску војску. Обојица су добили позив за мобилизацију за царевину, а не иде им се за туђина борити.
Ћуте, гледају у ријеку, Абдулах нервозно баца каменчиће. Мјесто на ком сједе прикривено је растињем, чини се да само они знају за тај ријечни залив; не види се ни с пута, ни с друге стране ријеке. Гране врбе се свијају до саме воде која тече испод њих. Много пута су већ овдје сједили, још као дјеца, бјежећи из чаршије и од својих. Ово је само њихово тајно мјесто.
Одједном, као из пушке, Авдо прекиде тишину:
– Куме, ја не могу! Не могу и убиј ме! Бабо је некако докучио шта спремам. Синоћ је горило код нас у авлији. Каже, нисам ја сина рађô, школовô и спремô за влашку војску и влашког краља. Вели, свакако ће ови твоји изгубит, јер су шака јада, прегазиће их Швабо кô плитак поток. Каже да не идемо и да залуд не губимо главу. И теби је поручио да не махниташ и да чуваш мајку, само ти је она остала. Каже и теби ће, кȏ и мени, са Мехмедом Ћесаром договорит да нас не узму у војску, даће нас прогласит за неспособне. Већ је спремио дукате за обојицу. Тако ти је поручио.
– Авдо, који моји!? Авдо! Ваљда наши, побогу куме?!
– Не гледа он тако, куме, он је старински чоек, знаш га ко и мене. Не зна он за те наше Јужне Словене и не признаје то. Псује мајку и Гаврилу и Младобосанцима. Каже да су разбојници, ухљупи и нерадници и да поштеном инсану кваре посô и трговину. Он то све по ранијим адетима. Знаш да није лош, знаш га, болан, знаш да не би мрава згазио, знаш да ти не мисли зло кô ни мени.
Опет мук и тишина. Дрина хучи и носи гране, прави мале вирове.
– Димшо, куме! Проговори! Што ћутиш?
– Шта да ти речем, куме? Шта?! Ради како си наумио, ја ћу радит како смо се договорили. Да чекам да ме Швабе натјерају на моје – нећу! Кључ од радње и магазе ти је код мајке, пази је, она је теби у аманет. Можда је и боље вако. И паметније.
Изљубише се на растанку. Авдо гура чамац, до паса ушао у воду. Мокар више од неке тегобе што му струји тијелом него од хладне воде. Оде му кум. Не зна ни један шта оног другог чека. Ко зна да ли ће се и када видјети. А није ни растанак баш био како треба. Зна Авдо, а зна и Димшо, да су један другом штошта прећутали и у топлом иза језика оставили.
Не ваља иза језика остављати, ако се хоће бити пријатељ и кум. Неизговорено вазда дође на наплату, прије или касније, а тад је неизговорена ријеч много скупља. Главом се понекад плаћа.
Сјевероисток Босне и Херцеговине, јануар 1929. године
Чаршија ћути, свуда по улицама је мук, прије неки дан, на Православно Бадње вече, Краљ Александар је у држави прекинуо агонију која траје још од убиства Радића у Скупштини и завео шестојануарску диктатуру. Жандарми већ пар дана увелико хапсе и приводе, углавном занатске калфе и нешто радника из циглане и са жељезнице, од раније су их власти означиле као симпатизере комуниста.
Обичан свијет, који нема везе са странкама, или ништа не коментарише, или то ради шапатом. Не зна се куд диктатура води. Оно што јој је претходило изазивало је несигурност и страх, а што ће она да донесе – ни најмудрији нису знали. Народ, навикао да трпи и не пита, не мијења навике. Прилагођава се. Срби одобравају, Хрвати се буне испод гласа, Муслимане сви рачунају као своје кад им треба бројно стање, а кад треба одлучивати, онда су туђи.
Од краја рата свако се понаша као да не постоје. Сви их својатају, а нико их неће, они сами не знају куда би. Имају Спаху и његову организацију, неприлагођени су времену у коме се налазе, збуњени и неорганизовани. С једне стране, први пут од одласка Султана имају Краља којег дјелимично прихватају као свог. Уважава им вјеру, имају свој посебан казан у војсци, имају и своје делегате у Скупштини, полуњихов Краљ пријатељ је с Турском, њима још увијек битном далеком земљом.
С друге стране, знају да је Краљ Србин, а како и да забораве кад их њихове комшије мало-мало на то подсјећају. Боље им пристаје ово садашње одијело од оног што су им шиле Швабе, лијепо је, али је ипак одијело њиховог старијег брата. Бар им се то тако представља, или им се самима можда тако чини, или је и једно и друго.
Знају да су посебни, а не да им се да буду. Други их својатају, али не пропуштају прилику да им пребаце неки првобитни гријех. Распало царство им узело име, а нова краљевина га није вратила.
Срби дали данак у крви. Опет. Да би били слободни, ратовали за српског, а добили заједничког краља. Не виде да то што је заједнички не значи и да није српски. Једино као заједнички и може бити српски, тако да сви Срби коначно живе у једној кући.
А он, Краљ побједник, неће да се свети; оне што су ратовали против њега неће да кажњава. Као да је и могао пола нове државе покажњавати. А, опет, много је злочина учињено, народ памти. Можда Краљ није могао пола казнити, али је могао оне који су се истицали у прогону и клању. Некажњен злочин увијек рађа нови. Увијек. Као да су сви од велике заједничке државе имали превелика очекивања.
Широки капут јужног словенства и преуска антерија укоријењених предрасуда једних о другима не иду једно с другим. Све праћено никад изговореном мишљу: „Зајебаће нас!”
Стање у магази лоше. Након развоја и напретка послије Великог рата, економска криза из европе прелила се и на Краљевину. Биједа и глад кудгод погледаш. Европу гуши неуређени дивљи капитализам, а на Балкану се такав неуређени капитализам у зачетку мијеша са остацима никад окончаног феудализма.
Аграрна реформа тек у повоју. Ипак, они који у њој живе, да имају бар мало памети, имали би на шта бити поносни. Силна је та нова држава. Голема! Али џаба!
Општа необразованост не помаже зацјељивању крвавих рана на младом југословенском друштву; ране крваре, завоја ни за лијека.
Абдулах и Димитрије сједе у кафани. Нема пуно свијета. Петнаест година је прошло од њиховог растанка на Дрини, на оном њиховом тајном мјесту. Увала је још увијек тамо, врба још увијек умива своје лишће у ријеци, али они је више не обилазе. Одрасли су људи. Сакривање по џеповима ријеке је за дјецу.
У чаршији их зову старим момцима, ни један се још није оженио, стекао породицу, дјецу. Рачунају обојица да има за то још времена. Наоко су исто блиски као што су били и прије Великог рата. И даље проводе вријеме заједно, чак су мимо свог личног покренули и један мали заједнички посао. Успјешни су, виђени су, нема за њима смрдљивог трага.
Авдо је сачувао Димитријев иметак колико је у оним лудим ратним временима могао. Мајку му није сачувао, није ни могао, старица је само увенула сама од себе оног тренутка кад је добила синово писмо којим је обавјештава да се повлачи са српском војском преко некакве Албаније. Ни Авдо више нема бабе. Умро је дан прије него што је Димитрије, као побједник, у распалој униформи и бушним цокулама умарширао у чаршију.
Малициозан човјек би рекао да је срце старог ратног лиферанта Ејуба пукло за умирућим аустроугарским царством. А можда је само престало да куца од старости. То само он зна. И онај горе – једини судија људима.
Њих двојица, у годинама које су прошле након завршетка рата, никад нису причали о ономе што се десило на ријеци. Ћутке су прешли преко свега, наставили са дружењем и послом, као да између њих није било бездане јаме.
У кафани кад Димшо пије, а овај то ради све чешће, како би пићем отјерао сабласти Колубаре, Албаније и Кајмакчалана, кум му прави друштво. Не пије. Ријетко причају о политици иако су обојица активни. Авдо је у Југословенској муслиманској странци, а Димшо у Пашићевим радикалима. Вечерас, под утиском свега што се дешава око њих, разговарају.
– Куме, шејтанска су ово посла са овим жандармима на цести, немам ја ништа против што хапсе ону црвену жгадију, али да жандарми не окрену и на нас остале?
Димшо отпухује дим од цигаре, нервозно гаси, једва погађа пепељару. Узела га ракија под своје, она му и рукама и језиком управља.
– Кумашине, смета ли теби што су то жандарми или што су српски жандарми?
Авдо скида фес са главе, вади марамицу из џепа, брише своју плаву, већ проријеђену косу, зна да је кум пијан, али му ђаво не да мира.
– Зар то нису наши жандарми куме? Зар ми нисмо једно?
Димшо пијан, себи у браду набраја имена. Ради то често у посљедње вријеме кад попије, нико не зна да му то бијаху саборци који су му душу испустили на рукама. Ракија га и успављује и буди.
– Никад ми нећемо бити једно. Никад! Да си прешô ријеку са мном – били би, вако си и ти, кô покојни бабо, чекô ко ће побиједит.
Оде ријеч. Фијукну! ријеч је куршум, никад не знаш гдје ће завршити. Ријеч неизговорена кад треба, изговорена кад је вријеме већ протјерало пијесак кроз сат, на себи носи наталожену патину горчине због неизговореног. Не звучи искрено и честито као да је изговорена у вакат. Свака ријеч има своје вријеме. Само своје.
Не ваља иза језика остављати, ако се хоће бити пријатељ и кум. Не ваља ријеч коју ниси изговорио кад је требало изговорити у невријеме, кад је већ касно. Зна касно изговорена ријеч да уједе и дође на наплату. Окасњела ријеч буде много скупља. Понекад се главом плаћа.
Ћути Авдо, повријеђен му понос. За срце га ујело, одхукује, пожели у том тренутку да је бар мало ракије у њему, да и он може одапети слово, а да то слово није завезано разумом и обзиром. Опет, не може ни да не каже нешто, како ће се ујутро погледати у огледало док се буде умивао.
– Ко би ти мајку гледао, куме, ко би ти иметак сачувао? Џаба говори, кум преклопио очи. Не чује га, ракија намјестила бешику за његовог кума.
Диже кум кума од кафанског стола. Ваља им кренути кући, касно је. Обгрлио га једном руком преко рамена, полако, па тако корачају из кафане кроз чаршију. Два још млада човјека, у напону снаге, наоко би се рекло здрава и права, са обје ноге и руке, подупиру један другог док ходају. Ходају кроз чаршију, а оба саката. Ђаво их осакатио, а што ђаво једном осакати, хиљаду молитви не помогне да израсте.
Оде ноћ.
Зору дочекаше у магази, сједе, пију кафу. Димшо, видно мамуран, са крпом око главе, само одхукује.
– Што ми побогу, кумашине, даде да се нако напијем, имаш ли душу, побратиме?
Авдо се смијуљи, подбада га веселим погледом, зубато јануарско сунце што је промилило јутрос отјерало је сав мрак од синоћ.
– Ај, Алаха ти, куме, мање једи, дроб ти нарастао, све ми те теже пјаног носит кући!
Димши драго, ништа му Авдо не говори за оно од синоћ. Лаже свако ко је пијан ријеч изговорио да је се не сјећа. Сјећа се свега, само више нема ракије да ријеч држи и подупире.
– Куме, да ја тебе шта синоћ случајно не увриједих? Ништа се под милим богом не сјећам о чему смо синоћ причали.
– Не будали, куме, како ћеш ти мене увриједити, ми смо, болан, своји.
Сунце отапа снијег и вода је односи по чаршији. Тече низ чаршијску калдрму прљава вода, блатњава вода, погана вода, оде са том водом и кумовска ријеч.
Док је нека нова вода поново не избаци на површину.
Сјевероисток Босне и Херцеговине, децембар 1941. године
Помрачило се сунце. Крвав мјесец сија и по дану и по ноћи. Кад су сати испуњени страхом, минути су вјечност. Зло се надвило над Босном. Нијемац поново ушао у њу да заврши посао од прошлог пута, али му се овај пут није имао ко супроставити. Они који је требало да му се супроставе били су заузети једни другима. Нико није чувар брата свога. Лако је причати о странцу и шта је он спреман направити нашем човјеку. Туга и јад настаје и сваки разум престаје кад мораш рећи шта смо спремни урадити једни другима – својима.
Свако у несретној земљи има своју верзију догађаја. Свако истину својата, присваја и мијења, дорађује, скраћује и проширује, да тако скројена буде само његова. А истина је једна. Шта је човјек спреман направити другом човјеку и зашто? Истину видиш кад је с мноштва спустиш на малог човјека и његову судбину. Прогледаш тек тад. Човјек је битан. Сваки човјек.
Абдулах и Димитрије већ су зрели људи. Загазили су у пету деценију. Тек су се недавно оженили. Престарјели. Обојица су жене довели са стране. Абдулахова је родом из Крајине, а Димитријева са Романије. Млађе су од њих. Здраве. Непосредно прије шестоаприлског слома државе родиле су им синове насљеднике.
Авдо је први добио сина и надио му име по свом рахметли баби Ејубу. Димитрије мјесец дана касније. По договору, који су још као момци имали, поред крштеног кума, Авдо је Димшином сину Митру био шишани кум и даривао га шорваном, како је ред.
А реда откако је бивша држава капитулирала више нема. Пљачке, депортације и убиства на све стране. Димшо као Србин нема шта да тражи у новој држави, осим да парама откупљује свој мир и мир своје породице. Дан за дан. Таква су времена. И кум се мало удаљио од њега; обилази га, али нема више јавног исказивања блискости. „Таква су времена”, говори у себи, „сад је њихов вакат”.
Кум му још опрезно мјери чији је вакат. Види он шта се дешава, није луд. Не свиђа му се. Зна он да на правди Бога одводе народ и убијају, да пљачкају и отимају. Његова се још у чаршији уважава и он неће да учествује у томе. Ипак, не прође ноћ да не размишља да ли је вријеме да се сврста и одреди страну.
Жао му је кума, али не заборавља да је кум Солунац; да се кумова ријеч, не тако давно, питала више од његове; није се много више питала, али се ипак више питала и уважавала. Па зар сваки инсан не би искористио прилику коју он сад има? Ноћу то све премеће по глави, као и сваки човјек кад хоће да оправда одлуку коју је већ донио, али му таква не приличи, помало је се и стиди, на тасове додаје разлоге, стварне или измишљене.
Све чешће Авдо враћа разговор из оне јануарске ноћи, па помало и додаје. Зар се није његов кум Димшо правио луд кад га је убрзо након тога Авдо молио да помогне да се Фикрет, Авдин јаран из партије, пусти из хапса? Ко зна да ли би и за њега молио начелника, да су га којим случајем српски жандарми ухапсили?! Српски, ја који други! Њих је тамо било највише! А и та његова солунштина, на врх му је главе, као да нико други није ратовао сем њега.
Нисам ја од њега тражио да ме ослобађа! Није џаба ослобађô, дао му његов Краљ ону шуму и ливаду низ ријеку, што мени није дао и ја сам био његов поданик?! А и како ме ослободио? Само ми јарам наметнуо! Добро, јесам ја фино, шућур Алаху, радио и за Краљева вакта, али би сигурно боље радио да смо остали под швапским царем.
Швабо је то, уређена држава ђе се све зна, ко и шта ради, а не као код ових код којих је могло све за дукат да се купи. Заборавља Авдо да је и у швапској држави његов бабо Ејуб за дукате код Мехмеда Ћесара уредио да га кајзер не узме код себе у војску. „Ако ја не будем њега, можда ће он мене.”
Све тако Авдо сам са собом дивани, сам себи поставља питања и одговара, а можда је требало неко од тих питања да постави свом куму, можда би му он помогао у одлуци, можда би…
И не оде ријеч. Нема зрна да прозуји – какво год да је. Ријеч која на ријеч остане постаје барут, па што је више барута у бурету неизговореног, оно јаче експлодира. На ријеч која није изговорена кад треба, дода се још једна неизговорена; постане туткало за туђу. Ријеч туђина и странца. А туђин и странац међу кумовима никад није добронамјеран.
Не ваља иза језика остављати, ако се хоће бити пријатељ и кум. Не ваља ријеч коју ниси изговорио кад је требало изговорити у невријеме, кад је већ касно. Зна касно изговорена ријеч да уједе и дође на наплату. Окасњела ријеч буде много скупља. Понекад се главом плаћа.
Кад се Авдо послије дугих бесаних ноћи, у децембарску зору, пред католички Божић, коначно одлучио – није знао колика ће бити цијена одлуке, или је сам себе заваравао да не зна.
– Добро јутро, куме!
– Добро јутро, кумашине, откуд ти овако рано, да није шта било?
– Није куме, јок. Него, требало би на једно мјесто да одемо набрзину.
– Ето ме, куме, одмах, хоћемо далеко, треба ли ми капут?
– Не треба ти капут, куме. Брзо ћемо.
Изађе Димшо из авлије. Није се са својимa ни поздравио, само назуо ципеле и огрнуо кожух.
Хиљаду се пута досад возио са Авдом у новом аутомобилу. Годину дана прије него ће овај несретни рат кренути, дошао му нов из Београда. Понос чаршије. Мало му је и завидио. Његов је био много старији и већ добро израубован. Хиљаду пута се са својим кумом возио, али никад није било као овај пут.
Вазда је он био тај који ћути, а Авдо прича – не затвара уста. Овај пут Авдо ћути. Нешто га мучи. Он све покушава причом изокола да до њега докучи, али џаба. Мук. Не проговара. Само отхукује и мршти се. Није ово његов Авдо, ово је неки други човјек. Непознат човјек. Само га она марамица, коју из џепа вади и њоме брише знојаво чело као да је љето, а не зима и децембар, подсјећа на кума.
Након неког времена схвати да вози на ријеку. Према оном њиховом мјесту. Ништа му није јасно, али му се мрачне мисли мотају по глави. Кад је Авдо стигао до краја пута докле се могло колима, стаде и угаси мотор. Изађе из аута, Димшо изађе за њим. Хладно децембарско јутро уз ријеку, маглу и влагу које су се из ње шириле, чинило је да му бива још хладније. Покуша навући онај кожух мало више на врат. „Куд га послушах и не понесох капут, побогу”, помисли у себи.
А Авдо хода испред њега, и не окреће се, само помало убрзава корак. Гази према ријеци. Сто година нису били тамо заједно. Кад дође испод оне њихове врбе, окрену се и коначно проговори.
– Сјећаш ли се, мој куме, кад смо посљедњи пут били овдје?
Димшо га гледа, ћути. Не види он више овог Авду, он види свог пријатеља док је био младић. Враћа разговор испод врбе, разговор који су водили оног проклетог љета када је отишао у рат. Сад зна, сад коначно зна, да је тог дана заправо погинуо, да је примио куршум оног тренутка кад је ушао у чамац. Џаба је и залуд ишао. Читав живот, свјесно или несвјесно, кривио је Авду што није кренуо са њим, не схватајући да је он био тај који је остављао.
Сад зна и зашто су дошли. Зна Димшо да је Авдо овамо дошао да га убије, или бар да убије оно што је од њега остало послије рањене руке на Колубари, промрзнутих стопала на Проклетијама, стомачног тифуса на Крфу и крвљу начете душе на Кајмакчалану – и онако је послије тога сваки проживљени дан био кредит.
– Кумашине мој – нека ти је проста моја глава!
Скиде шубару са главе, скиде бурму и спусти је испод врбе, на видно мјесто.
– Чувај ми жену и дијете, они су теби у аманет.
Тишина. репетирање пиштоља. Прасак пресијече мук и тишину. У грму, са друге стране ријеке, чује се шум срне која је дошла на воду како поплашена изненадним пуцњем бјежи.
У ријеку улази Авдо, до паса загазио у воду. Гура тијело свог кума као онај чамац у љето четрнаесте кад су се растали на ријеци. Суза паде у ријеку.
Сјевероисток Босне и Херцеговине. септембар 1952. године
Босна изгледа као кафански сто с ког су обрисане флеке и мрве. Нико не памти ко је шта ждерао, куда је мрвио и флеке правио у посљедњем великом рату. Крчмар је рекао да је рачун у реду, да га заправо и нема, и да сви гости могу једноставно да устану и иду, потпуно је небитно ко је шта наручио и ко је крваво месо пререзао.
Сви су рачуни плаћени и нема ниједан ненамирен. О великој гозби се не прича, осим уколико се не хвали њен домаћин и десерт који је сервирао на крају вечере. Све остало што је покусано прије тога – не памти се. Само слаткиш.
Два дјечака играју се на ливади поред жељезничке станице. Ејуб Филиповић и Митар Поповић шутирају крпењачу. Сиротиња су. У свијету који их окружује, и који је сав сиротињски, они су највећа сиротиња. Синови су бивших газди – кулука; живи свједоци да ново равноправно друштво своју равноправност мора показати прво на онима који су некад били мало богатији од осталих.
Дјечаци су свакако одрасли у вријеме рата и послије рата, не памте вријеме када су њихове породице важиле за имућне. Откад су рођени не знају за боље. Митар се заправо не сјећа чаршије из рата, одрастао је у Србији. Из прича своје мајке зна да их је тамо, на почетку рата, кум Авдо склонио од усташког ножа. Сироче је, оца не памти, убили су га на почетку рата.
О томе се у кући не прича. Таква су времена. Најбољи јаран му је Ејуб – син кума Авде. Вршњаци су. Ријетко да се с ким другим и могу играти, остала их дјеца углавном избјегавају; нико их не малтретира, али нису радо виђени у остатку друштва.
Један другог дриблају, падају, трче један за другим и један другог саплићу, стежу зубе и дјечије песнице. Често се свађају и мире; немају избора, можда би се дуже дурили и инатили да им је друштво веће. Овако – имају само један другога.
Оба су јединци, мало су због тога и размажени, сви остали другови из школе имају бар још по једног брата или сестру. Они су један другоме једина браћа.
А браћа кô браћа. Кад се посвађају, хоће један другом свашта рећи, увриједити и за срце ујести. Углавном су то дјечје препирке, краткотрајне и без тешких ријечи. Кад се и побију, више је то неко саплитање и рвање, стезање и штипање, него права туча. Обично их тад Ејубов бабо развађа и мири. Извуче им уши, удари по гузици, каже им да не будале и не буду јунци.
Чудан је Ејубов отац. Слабо с ким прича. Послије рата био је три године на робији. Кад је изашао из затвора, од онога што му је остало, након што су му радња и роба одузети, отворио је кројачку радњу и у њој радио са женом, Ејубовом мајком, која је изучила кројачки занат док је он био у затвору. Мала скромна радња, довољна тек за преживљавање. Да није било нешто земље, што су је Филиповићи и Поповићи имали једни поред других у селу из ког су били родом, више би били гладни него сити.
До ове године, кад би играли лопте, дјечаци би се редовно посвађали око тога ко ће бити совјетска репрезентација. Ниједан од њих двојице није хтио играти за Југославију. Како овог љета Совјети у њиховој земљи више нису популарни, а дјечаци су ту непопуларност везали за изгубљену утакмицу у Хелсинкију коју су заједно слушали на радију у чаршији, њихове свађе су обично биле око тога ко ће играти за репрезентацију Југославије.
На ледини, код жељезничке станице, овог пута се око тога и побише, а да лопту нису ни шутнули. Митар некако незгодно спотакну Ејуба, овај паде и окрњи предњи зуб. Диже се, окрену се према њему крваве вилице, обриса усне прашњавом надлактицом и проциједи:
– Какав ти Југословен можеш бити, кад су ти бабу кô четника партизани убили?
Рече то, и одмах онако крвљу измазан отрча кући.
Митар, скрушен и избезумљен, оста на ледини. Не зна он шта ово што му је Ејуб рекао значи. Везује у глави, излази му пред очи сво оно избјегавање од остале дјеце, пада му на памет да је то што му је отац био четник разлог што га учитељ више прутом по длановима туче него осталу дјецу.
Срамота га самог себе. Је ли могуће да му мајка то не би рекла? „Ма сигурно је Ејуб у праву, што би се ми сакривали у Србији? Мора да је Ејубов бабо био очев јатак, па је због тога био у затвору. Зато Ејуб то зна, сигурно му је то бабо рекô.”
Сљедећих пар дана Митар ћути. Ни у кући ни у школи не проговара. Повукао се у себе, сав копни. Ејуб око њега облијеће, помирили су се, али и према њему је Митар другачији. Уби га сумња. Не спава, не једе, чини му се и да не дише. Мајка Стоја га данима гледа како копни и пропада. Покушава да докучи шта је са њим, па га све пропитује, а он избјегава да одговори, правда се да је због школе, да је тешко ово ново градиво што учи.
Један дан преломи и упита је:
– Мајко, јесу покојног оца убили партизани?
Стоја сметена, гледа у њега, пребира по глави откуд му такво питање.
– Откуд ти то, црни сине? Каква ти то глупост пада на памет?
– Лијепо те питам, немој ми крити, је ли он био у четницима и јесу ли га партизани убили?
Стоја везује јаче мараму, склања косу под њу. Мршти се.
– Је ли, аветињо, окле теби то?
Види Митар да је мајка љута, зна добро кад јој доња вилица заигра да је бијес обузео. Размишља да ли да ода Ејуба, страх га да се мајка још више не наљути, па оде куму Авди пред кућу и још већи белај испадне него што је разбијен зуб. Боље да је слаже, тако је боље и за њега, и за Ејуба, и за мајку. Одапе из главе:
– Дјеца ми у школи рекла, али немој одмах у школу ићи, само ћеш ми већи проблем направити! Молим те!
Стоја шути. Гледа у њега, а гледа кроз њега. Види га, а не види га. Одједном, ко иглом убодена устаде и оде у спаваћу собу. Врати се с нечим међу прстима.
– Ово ти је вера покојног оца – пружи длан на којем је стајао златан, од времена мало потамнио прстен – ово сам, сине, нашла на мјесту гдје ти је отац убијен. Да су га комунисти убили, ја је сигурно не бих нашла, кô што се ништа иза њих не може наћи. Други су њега убили. Даће Бог да доживиш да сам сазнаш и схватиш ко. А до тада – о овоме што сам ти рекла ни ријеч. Језик за зубе. И за мање се глава губи.
Као да је неки огроман терет са леђа спустила. Удахну, па издахну, и спусти шаке на кољена. Учини му се као да је мајка у том тренутку десет година остарјела.
– Биће вакта када ћемо још о овоме. А сад иди, и ником ни ријеч! Упамти – ни ријеч!
Ејуб и Митар су још много пута играли фудбал, а све чешће су им, како је вријеме пролазило, друштво правила друга дјеца. Никад се више нису посвађали око тима за који ће играти. Мислили су – шта ће им то? Неће ваљда зуб за зуб.
Оде кумовска ријеч. А лажљива ријеч се уплете око лажљивца и слаганог, окружи обојицу као ладолеж, не дозвољава ниједној другој ријечи, искреној и честитој, да нађе пут од једног до другог срца. Можеш послије једне лажи гомилу истина и лијепих ријечи рећи – џаба!
Она проклетиња стоји као чувар на ћуприји и не да пролаз. Не ваља лагати, ако се хоће бити пријатељ и кум. Лаж вазда дође на наплату. Прије или касније. Главом се тада плати.
Кренуо је Мехмед-бег о Аранђеловдан 2020. лета Господњег на своје вечито путовање.
Роман Огњена Авлијаша о коренима, о забораву и ономе што у души остаје записано. Четири године касније живо сведочи једину истину која одјекује кроз време као мост између прошлости и садашњости. pic.twitter.com/9Oiz1wBZwp
— Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша (@Knjizevnici) November 21, 2024
Сјевероисток Босне и Херцеговине, новембар 1992. године
Помрачило се сунце. Крвав мјесец сија и по дану и по ноћи. Кад су сати испуњени страхом, минути су вјечност. Зло се надвило над Босном. Опет. Овај пут нема Нијемаца. Сами смо, сами једни против других.
Свако у несретној земљи има своју верзију догађаја. Свако истину својата, присваја и мијења, дорађује, скраћује и проширује, да тако скројена буде само његова. А истина је једна. Шта је човјек спреман направити другом човјеку и зашто? Истину видиш кад је с мноштва спустиш на малог човјека и његову судбину. Прогледаш тек тад. Човјек је битан. Сваки човјек.
Ејуб и Митар су већ зрели људи. Загазили су у пету деценију. Ожењени су, имају синове јединце, какви су и они били. То је сада модерно, нема више породица са много дјеце. И даље су блиски. Мало су се отуђили током студирања, студирали су у различитим градовима; Ејуб у Сарајеву, Митар у Београду.
Такав је био обичај у чаршији, нису се постављала питања. Једни на једну, други на другу страну. Шта фали? Једна је држава. Послије повратка са студија, наставили су са дружењем гдје су стали након гимназије. Заједно су момковали, заједно тражили цуре, заљубљивали се и одљубљивали, заједно пролазили кроз прве патње и разочарања.
Један другом главу држали након првих пијанстава, заједно пробали коцку, играли покера и ремија у веће паре, у собама замагљеним од дуванског дима. Заједно су примљени у комунисте, јер без црвене књижице није било доброг запослења. Како су заједно ушли у комунисте, тако су, међу првима, заједно и напустили Партију; чим више није било битно да ли си њен члан.
Крај осамдесетих и почетак деведесетих први приватлук такође дочекују заједно, као ортаци, предузетнички дух њихових очева није ишчезао из њих. Увоз банана и другог до тада егзотичног воћа, шверц бензина и девиза, заједнички бутик, па продавница бијеле технике. Обојица су сналажљиви – шта год то значило у терминологији новог доба.
Оснивају се националне странке, али им се ниједан не прикључује, то пролази мимо њих. Фолирају да их то не занима, да је то примитивно, наравно да ће гласати за реформисте. Лажу. Обојица гласају за националне странке. Свако за своју.
Пију пиво и уз њега мезе за великом софром код Ејуба у кући док на телевизији гледају резултате првих вишестраначких избора у Босни. Један другом говоре како су изненађени, бијесни и забринути резултатима. У глави пребрајају и збрајају резултате да би израчунали да ли њихови имају већину у чаршији.
Рат у Хрватској квари им уигране послове. Све је теже доћи до робе. Још увијек се не брину. Све је то далеко; неће, болан, бити у Босни рата. Ђе у Босни – па ми смо сви раја.
А онда се раја поклала по улицама. Ненамирени рачуни од прошлог рата ваде се из тефтера сакривених под старинским комодама и увећавају за камату. Одједном се сви сјећају ко је гдје какве мрве измрвио и ко је коме исфлекао стољњак, ко је наручивао пиће, а није платио рачун. Нема више оног крчмара да опет склони парагон-блокове и каже да нема неизмирених рачуна. Његов надалеко чувени десерт постао је бљутав, гњецав и прокисао.
Пљачке, депортације и убиства на све стране. Ејуб као Бошњак нема шта да тражи у чаршији, осим да парама откупљује свој мир и мир своје породице. Дан за дан. Таква су времена. И кум се мало удаљио од њега, обилази га, али нема више јавног исказивања блискости. „Таква су времена”, говори у себи, „сад је њихов вакат”.
Кум му још кантаром мјери чији је вакат. Види он шта се дешава, није луд. Не свиђа му се. Зна он да на правди Бога одводе народ и убијају, да пљачкају и отимају. Његова се још у чаршији уважава и он неће да учествује у томе.
Воли он свог кума, стварно га воли. Али воли и свог покојног оца. Мајка му је на самрти све испричала. И то да је кроз завјесу гледала како му отац одлази са кумом Авдом у оно децембарско јутро. И како га је тражила данима. И како је отишла на оно мјесто на Дрини на које је отац волио повремено отићи с њом и ћутати, гледати у ријеку. Тамо је нашла и прстен и крвав камен.
А онда је кум Авдо дошао по њих, и пребацио их у Србију. У руке јој утрпао толико дуката да није била сигурна је ли његовој кући и његовој чељади ишта остало. Без тих дуката тешко да би преживјели избјеглиштво у туђем граду међу туђим свијетом.
Ето, сад је дошло вријеме да он може намирити главу свога оца. Главом сина његовог убице. Може ли се глава убијеног намирити главом сина убице? И мора ли? И треба ли? Како ће пред оца ако то не уради? А како ће и пред рахметли кума Авду? Он је парама спасио његов живот. Како би га покојни отац савјетовао? Шта би му рекао?
Ноћима се преврће, ноћима шакама удара јастук да поприми облик који ће његовој глави подарити мало сна. Не зависи сан од перја у јастуку већ од паперја у глави. Никако да паперје ојача да мисли могу да одлете.
Уочи католичког Божића, он одлучи.
– Добро јутро, куме!
– Добро јутро, кумашине, откуд ти овако рано, да није шта било?
– Није куме, ма јок – него треба да одемо на једно мјесто набрзину.
Ћути Ејуб. Гледа у даљину, негдје иза кума, као да чека некога да се појави из магле која се још прије пар дана спустила на њихову чаршију и никако да се дигне. Одједном, као да се тргну из сна, проговори:
– Не треба ми капут? Је ли тако, куме?
Митар стегао вилицу. Сваки мишић му се чини толико затегнут као да ће у сваком тренутку пући. Више за себе него за њега кроз зубе процједи:
– Наравно да не треба. Куме!
Ејуб ћутке улази у аутомобил. Зна он шта га чека. Имао је и он разговор са својим бабом прије него што ће преселити на ахирет. Зна добро шта је бабо урадио свом куму. Сваки детаљ. И некако у својој глави мисли да је можда праведно да се све овако заврши.
Несвјесно, врхом прста протрља навлаку на предњем зубу, оном некад давном поломљеном. Дакле, то је то, зуб за зуб. Па све укруг. Размишља о сину. Керим још није пунољетан, на прољеће ће имати осамнаест. Ако претекне овај јад и чемер, хоће ли он свог кума возити без капута? Или ће бити онакав какво је име добио – племенит?
Гледа кума док вози, види да му је стегнута вилица, да сав трепери, да му очи горе. Хоће ли моћи? Да ли би он могао да је на његовом мјесту? О чему је његов рахметли бабо мислио док је овако возио свог кума?
Зачудо, једино што не осјећа је страх.
Стижу до ријеке. Тресак врата. Звук корака по шљунку, туп и једноличан. Долазе до увале, врбе још увијек чувају тајно мјесто.
– Знаш, могао си се сјетити, па нам понијети ракију. И теби и мени би било лакше.
Митар се кисело насмија, вади ловачку пљоску из унутрашњег џепа, одврће чеп и додаје Ејубу. Овај принесе пљоску уснама, потегну велики гутљај и врати Митру. Он се прекрсти, па и он потегну. Сад је ред био на Ејуба да се горко насмије и да му се лице претвори у гримасу.
– Чудна је то ствар са вјером. Ето ти се прекрсти, а за који минут ћеш ме убити.
Погледа низ ријеку, па некако тужно настави.
– Знаш мог оца, вјерник читав живот – ни капи алкохола.
Осим за католички Божић. За тај дан, сваке године, ујутро стави флашу ракије и двије чаше пред себе, обје наспе; из једне пије, а другој наздравља и плаче. И тако све док не дочека зору. А онда ракију из друге чаше проспе по поду. Вазда сам се питао шта му је то значило и какав га је шејтан гонио на то. Све док није задњи дах испустио и мени испричао причу о куму и капуту. Знаш, тек кад ми је на рукама умирао, имао сам осјећај да се коначно смирио.
Митар ћути. гледа у свог кума, чини се да погледом покушава да запамти сваку црту његовог лица, сваку бору, сваку влас косе.
– Нисам, куме, сигуран да ли би више волио да си у мојој кожи сад.
Кад је то чуо, Ејуб се гласно насмија и кроз смијех рече:
– Не бих се ја вала, куме, мијењао с тобом. Ја с овим данас завршавам, а теби се ваља носити са собом док не умреш. Него, да не дужимо више.
Скиде бурму с прста и спусти је испод врбе, на видно мјесто.
– Нек ти је халал, куме мој! Чувај ми жену и дијете, они су теби у аманет!
– Не брини, куме, све сам уредио, возим их лично до мађарске границе и папире и паре сам спремио.
Тишина. Репетирање пиштоља. Прасак пресијече мук и тишину. Док пуца у кума, Митар не види његово лице, види лице свог сина Невена. Нема још осамнаест година. Тек идуће љето ће бити пунољетан. Није он убио свог кума већ свог сина.
Мук. Тишина. ништа се не чује. Као да је све живо замрло и не пушта гласа.
Иван Благојевић се појавио на овдашњој културној сцени осамдесетих година прошлог века, заједно са младом, полетном генерацијом алтернативних стваралаца. Дакле, припада генерацији која је кроз нове, нешто другачије и иновативне уметничке пројекте трасирала један, рекли бисмо, субеверзивни облик поништавања традиционалних вредности. Исказала могућности другог и другачијег креативног трагања.
Нову књигу Ивана Благојевића – Ход по мазохизму потражите у књижарама или кликом на слику
Реалност тог трагалаштва одвија се изван званичних градских институција културе, друштва омеђеног окошталим друштвеним вредностима и наметнутим дневно-политичким критеријумима.
Појавио се ненадано. У право време. Између, с једне стране генерације која се окупљала око Књижевне омладине и редакција „Научног подмлатка” и „Графита”, јер су издавачке куће, засебно „Градина”, као и листови и већина књижевних часописа, били затворени за нове гласове. Поред осталих, Зоран Ћирић, Славиша Живковић Николин, Звонко Карановић, Кокан Младеновић, Стеван Бошњак, Горан Станковић, Горан Стојановић, Владимир Станимировић, Каја Панчић и други, трагали су за сопственим обликом благо дозиране откачености којом је обликована свест о „новој српској прози”.
На другој страни налазио се тек основани Студентски културни центар чију су Редакцију предводили Предраг Цветичанин, Зоран Пешић Сигма и Горан Станковић. Преко алманаха „П окрети”, два издања Ворхолових „ПОПисма”, књиге „Светла у подруму душе” групе Џои Дивижн, продукције „Студенткулт” (Добри Исак – „Ми плачемо иза тамних наочара”, Арнолд Лејн – „Дани љубави”) итд, ширили су поткултурне садржаје и снажно опозиционирали према официјалној култури и пост-титоистичком друштвеном поретку.
И на трећој страни налазио се Дом културе „Јосип Колумбо”, данашњи НКЦ, где Бане Тасић и Мирољуб Јовановић од Камерне сцене и Музичког клуба 81 стварају култно место. Промовишу не само нову позоришну праксу, већ и музички „нови талас” као аутентични изданак југословенске мултикултуре.
Између њих, био је укотвљен Иван Благојевић. Релативно сам. Позориште постаје његова опсесија већ 1980. године када на трећој години студија у КУД „Станко Пауновић” редитељски дебитује са Ковачевићевим „Маратонцима”, годину дана касније на Економском факултету припрема Вилијамсов текст „Трамвај звани жеља”, потом „Псе” Миодрага Илића и најзад режира две култне представе Хармсову „Јелисавету бим-бам-бум” и Фазбиндерове „Сенке Анђела” које су цео град дигле на ноге, чак успаничиле и чланове Универзитетског комитете Савеза комуниста.
Последња Иванова режија пленила је публику крајње провокативном инсценацијом, обнаженом представом, изазовним костимима, несвакидашњом сценографијом и посве инспиритативном глумачком екипом. То је била, можда, једина нишка позоришна инсценација која је на препоруку универзитетских комитетлија (тадашње власти) могла да се игра искључиво после десет! Као, пре тога, Бертолучијев филм „Последњи танго у Паризу” који је у „Истри” (данашњи „Вилин град”), исто приказиван у касним вечерњим сатима!
Љубав према позоришту је била превелика, што исказује и данас организујући у оквиру Нишвила и џез театар. Али пре тога требало би поменути још један вредан театарски искорак, по сведочењу Марислава Радисављевић: „У историји нишког позориштног живота златним словима обележен”.
Августа 1992. године у Институту Машинске индустрије изведена је представа „Злочин и казна” Достојевског у режији Саше Миленковског којом Благојевић са Љубишом Ристићем покреће рад Нишког Ка-Пе-Ге-Теа, позоришни фест под геслом „Источно од (к)раја”. Његова и Љубишина авантура трајала је доста дуго, до средине деведесетих, у време незапамћене инфлације, која је изједала не само економију већ гутала и све што је од културе (било) преостало.
Тад чини још један мазохистички искорак. Почео je да открива нове, отворене просторе, и наравно, збуњује овдашњу јавност. Просторе погодне за представљање различитих уметничких садржаја. Представе су игране у циркуском шатору, циглани и Тврђави. Брише границу између живота и уметности, што и данас тврдоглаво чини приређујући разне садржаје под отвореним небом, под окриљем Нишвил џез фестивала.
О његовог позоришном прегалаштву остала је веома вредна монографија „Казалиште, позориште, гледалишче, театар” коју је уобличио историчар културе и критичар Слободан Крстић. Поред осталог краси је изванредан театролошки есеј – увод Марислава Радисављевића: „Theatrum diabolorum или: монструм је овде!”, а све је брижљиво фото-апаратом документовао Душан Митић Цар (који потписује и прелом)!
И једна успутна белешка: К.П.Г.Т, односно Иван, 1994. године финансира и штампа врло вредан (магичан) рукопис „Нишвил” Зорана Ћирића! Колико вредан сведочи просто-проширени податак да се пре три године у излозима књижара појавило и треће реиздања!
О Нишвил радију и његовим медијским узлетима опширније другом приликом. О времену када је кренуо у нову мазохистичку радијску авантуру. Створио је урбану, герилску градску радио станицу која на прави начин, и дан-данас, промовише субверзивну снагу џеза и рокенрола. Парирала им је једино Танчина и Лесијева тајна медијска дружина „скривена” под кровом Фаст радија. Сви заједно показују да истинска, иновирајућа креативност, по неписаном правилу, најчешће допире са маргина.
Део свог креативног, условно га назовимо мазохистичког театарског искуства, сажима у тексту „Сенке анђела и табуа”. Ауторефлексивно описује како је на позоришним даскама, које данас све мање живот значе, „оживео своја младалачка маштања” и како се, потом ненадано, одрекао свог редитељског сна, како је постао привредник опште предузетничке праксе.
На „Сенке” посредно се калеми и последње поглавље по којем је крстио свој исповеднички дневник. Отворено, преиспитује притворска затворска искуства, „најбољи провод у животу” и разлог што се данас није опробао као драмски писац. Донекле је крива и урушена затворска библиотека у којој му је друштво правила и Маркесова „Невероватна, тужна, невина Ерендира са својим бездушним бабама”.
Ерендира је све покварила јер је имала страшан хендикеп, као већина издања у затворској библиотеци – недостајале су задње странице књиге. Затворенице су штампани папир користили у практичне сврхе. Верујем за увијање дувана и умирујућих опијата. Али његов прагматични дух му и иза затворских зидина није давао мира. И ту се снашао! Од мешаног теста правио је коцкице за јамб, и изнајмљивао, како би себи, и притвореницима, учинио корисним слободно време.
Издвајам текст „Бувљак наших успомена”. Поред „До-до дневника” Зорана Пешића Сигме једно од ретких документованих сведочанстава посвећено најстаменијој урбаној институцији града. Можемо га читати и као „лични водич за куповину и сналажење на нишкој бувљој пијаци”. Место позитивне енергије за које живе многи представнице наше посустале „бејби бум” генерације.
И тамо је, што је Момо Капор давно уочио, Иван препознао „пословни простор за незапослене, последњи излаз за оне без излаза, полигон за младе лопове, обећану земља за колекционаре бесмисла, завичај за оне што су изгубили радна места”. Речју, лек против усамљености, наду за све оне који су у овој девастираној држави и оронулом граду остали без наде.
Интересантна је и колумна како је „Лиса Симпсон случајно залутала на Нишвилу”. Не својом кривицом већ овдашњих инфлуенсера. Односно како у времену опште дигиталне помаме друштвене мреже, уз помоћ вештачке интелигенције, заводе наш дух и бесрамно мењају људске идентитете. Или како је дигитално анимирана популарност Лисе Симпсон помутила аналгону медијску славу Лисе Симон, певачице и успешне бродвејске глумице.
Заблуду је 2018. године покушао да исправи Нишвил Драјв-Ин биоскоп. Истина, који је пропратио само два годишња издања Нишвила, али који је захваљујући Ивану постао саставни део неких будућих прегледа историје градских биоскопа. Био је то први, изгледа и једини покушај да Нишлије из удобног седишта породичног аутомобила уживају у целулидним залогајима музичког филма. И то у кину инсталираном по најбољој традицији америчких биоскопа шездесетих година.
Социoлозима, посебно, истраживачима садашње медијске слике у политиком поробљеној земљи Србији биће посве занимљива два поглавље: „Жута Бујкетова крштеница” као и „Цепање новина, односно новинарства и АБЕЦЕДА”. Говоре о медијској „зони сумрака” у нас, о одсуству сваке објективности као императива новинарске професије, уз стављање у службу једне искључујуће политике.
Сведоче, први посредно о урушавању национаих медија у Србији, други директно како се локални тајкун(и), без стида и моралног срама, удобно сместио под окриље новокомпоноване „медијске империје”, како из дана у дан, тетовира, ретушира и урушава (наш) град при том нико да се побуни и успротиви неподношљивом медијском постојању сведеном на ниво латиноамеричких сапуница.
С друге стране, колумна бележи и још један храбар герилски „ход по мазохизму” блиског Ивановог сарадника Предрага Ћирића. Како, уживо, пред ТВ камерама, дроби на прампарчад „Народне новине” и тако потврђује, за све оне који га добро познају, да је још од времена омладинског активизма био и остао бунтовник с ваљаним разлогом. А овом импровизованом концептуалном акцијом оживљује хепенинг као облик људског изражавања и бунта, не пристајања на суморну медијску стварност која нас окружује и изједа.
И за крај, уместо епилога, издвајам најбољу колумну, по речима и једног од рецензенета Драгана Великића: „Биг фиш у причама мог оца”.
Не само због поетског набоја и сете, већ она, индиректно, појашњава: одакле Ивану тако снажан стваралачки дух и надљудска предузетничка енергија!? Део одговора скривен је у његовом генетском коду који је наследио од црнотравских мајстора неимара.
Његов чукундеда Благоја је Црнотравац, потиче из места из којег су некада у свет, организовани у тзв. тајфа-дружине, хрлиле колоне градитеља које су током 20. века подизали најлепше југословенске архитектонско-грађевинске објекте, и ако је њихов печалбарски живот био тегобан.
Симон Симоновић Монка у монографији посвећеној црнотравском печалбарству и неимарству бележи: „Тежак је био печалбарски живот; никад стати, никад предахнути. Према печалбарима градитељима се није имало обзира, није поштован, до презира је ниподаштаван”.
Данас, кад су нестали, изумрли црнотравски грађевински неимари, Иван изгара, али на једном другом исто тако важном креативном послу, наставља да развија градитељску традицију далеких предака. Са својом неимарском тајфа-дружином, упркос тешким временима, упркос непоштовању и ниподаштавању, већ четри и по деценије, готово пола века, тврдоглаво, мазохистички – гради, одржава, поправља и чува од пропадања не оронула градска здања, већ стање у обамрлој нишкој култури.
За ГЛЕДИШТА пише Бранислав МИЛТОЈЕВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Ивица Живковић: УСТА ОТВОРЕНА ДО ДАНАС – О Нишвилу, ништа посебно
Учествујући у закучастом и депримирајућем друштвеном животу модерних времена, окружени преварама појединаца и варкама колективитета, па онда још и пригњечени заокретом тих мрачних шрафова, Борхес и ја, заправо Борхес у својој причи „Вавилонска лутрија”, а ја читајући нареченог Борхеса, дођосмо до бити демократије и, што нам беше већа жеља, до тога како заврнути тај свеопшти „вијак”, „шраф” илити „завртањ” и спасти себе и друштво своје.
Читате други од укупно три наставка есеја Горана Станковића – Зашто нисам гласао(фото: Сара Фацио)
Та кратка кафкијада једна је од митотворачких прича аргентинца за кога Тонко Маројевић каже да „сажима сво искуство човечанства” и да је „читао за себе и све нас”. Борхес и Борислав Пекић – још је једна тајна књижевна веза толико заплетена у „заокретима” тзв. стварности, да би мото Пекићеве ненаписане „фарсе са играњем, певањем и пуцањем”, именоване као „Како забавити господина Мартина” могао глатко послужити и као мото целог Бориног дела, иако у наизглед несличном „стварносном” руху. Јер „стварности” и овде и тамо беху само халуцинације, тлапње, огледала.
С друге стране, сви добро знамо да све док можемо да гледамо очи онога са којим се, на сав глас, или, пак, нечујно, потихо, расправљамо у себи, све до тада живимо у демократији. Данашња њезина општа криза није тајна, није чак ни потребно читати ауторитете и теоретичаре, сви осећамо да нешто дебело не ваља.
Ауторитети као што су Хабермас, Дарендорф, Слотердик, Бодријар, Дерида, Жижек, како вам за кога воља – кристалишу се у здраворазумском пушачу цигара и испијачу вискија Винстону Черчилу, и његовој 50 година старој доскочици: „Најбољи аргумент против демократије је пет минута разговора са просечним гласачем”. А осим „просечног”, масовно друштво и не зна за другог појединца, те тако, „нешто ми шапне у срцу и знам”…
Борхесова „Вавилонска лутрија” у крајњем следу сугерише утопијско-комунитарну политичку визију друштва. Један човек може имати било коју улогу у друштву, о чему одлучује лутрија. Време, или „мандат” те улоге је ограничено, не постоји наслеђивање улога ни статуса. Утопијска прозна сањарија, фантастика, метафора, симбол, алегорија? Нешто шесто? У прозном смислу – да, у политичком – далеко од лежерне прозодије.
Сличне замисли се проналазе код Томаса Мора или, пак, у бројним експерименталним утопијама разбацаним током 19. века, посебно у тадашњим империјалним и граничним културама, британској и америчкој.
Ако сам Борхес каже да „Вавилонска лутрија” није сасвим чиста од симболизма, проширимо ту симболичку нечистоћу на реалну нечистоћу основног и неупитног демократског аксиома, да се чин избора односи на гласачев хабитат. Ако је чин свесне воље у тој мери неприкосновен и исправан, одакле толике примедбе на мањкавости и неотпорности чина избора на манипулације, демагогију, медијска тровања, јавне преваре, трговања гласачким душама и калифорникације воље?
Зар то лицемерје, да се гласач најпре проглашава сувереним, а после чина гласања неспособним и превареним, не сведочи да је у борхесовски симболичком смислу тешко бити цар у свом селу, једнооки међу слепцима, пророк у комшилуку… Близина удаљава, па и у реално политичком смислу.
Стога ћемо предложити свет у коме ћемо скинути то бреме са нејаких плаћа сваког појединца, у свету који је одавно укинуо тог истог појединца, у истој сразмери и истом ритмиком којом га је, демонско-демократским вокабуларом, поставио на пиједестал свеколиког друштвеног и политичког поретка. Сви знамо да је превелики терет бити одговоран за себе и свој хабитат, да се тај претешки терет свалио на нејака плећа у времену згомиланости.
Али нови гласачки поредак није сабља димискија која уводи ред међу нејач, напротив. До појединца нам је итекако стало, ослобођеног од мрежа у којима се копрца. И те како је потребно дати му нове одговорности, чистијег стања и трајања, исконске људске одговорности за властиту расу. Не треба заборавити да је антрополoгија показала да је људско дете једино младунче које ће понудити храну другом бићу своје врсте.
Светска Вавилонска лутрија! Бирамо за друге, јер смо бирани од других! Какав је то поклич за нови хуманизам! Светском лутријом би се извукли парови држава, народа, у некој вишој и даљој фази и мањих група, које би гласале једне за друге, које би изабрале уместо оног другог! Сваки народ сваке државе и сваке политичке заједнице може бити разрешитељ проблема и дародавац поретка, врхунски арбитар и дух из боце за неког другог.
Изабравши друге међу другим за друге, не остварује ли се тиме савршено антрополошко одређење Другим, као формативним параметрима властитог идентитета. Ти Други су нова, додата вредност корпусу идеја и вредности људске цивилизације, које смо на овакав начин обухватили собом, постајући коначно одговорни за тог Другог, за било ког Другог, кога нам је донела светска изборна лутрија.
Конкретне користи су још и далеко многобројније. Нико не може више да се жали да су га преварили, јер је одговорност пренета на другог, случајем изабраног. А случај поштујемо, зар не, јер у његовом присуству немамо избора. Други људи су нам увек јаснији, прозирнији, читљивији од оних који нас окружују а замућених историјом, близином, прошлошћу и будућношћу, знањем и предрасудама…
И ми сами ћемо се лакше пробити кроз измаглице превара, маски, играња улога, културолошких клацкалица и сваколиког условљавања људи са којима живимо. Борхес би се читавим својим животом, а и слепилом, сложио: близина замагљује, чини ствари нејасним. Из даљине ствари постају јасније. Висок човек у даљини, када га сагледамо из близа, изненађујуће је обичан. Други људи су нам читљивији од оних на чије смо ликове навикли у тој мери да и не примећујемо колико су нам постали мутни.
А још већа корист нас сачекује иза угла. Планетарна одговорност за другог, братство са свим људима који зависе од нас у мери у којој и сами зависимо од њих! Ко није осетио ту одговорност када је водио своје дете или старог родитеља код лекара или у каквој сличној незгоди! Знамо колико људи могу да буду пожртвовани када се осете одговорним за своје блиске.
А даљина приближава, и нека то буде коначно преокретање, нови окрет тог Хенри Џејмсовог завртња, који би нам свеопште и незаустављиво разбијање људског друштва на честичне масе уплашених, слабих и стерилних појединаца преокренуо у овога пута реално утопијско људско братство. Ни то досада неразрешено, осим код Борхеса (и Кафке, јер је и он ту негде у овом памфлету), то питање слободе воље, с једне, и уређености и смислености света, с друге стране.
Али, то питање није баук-питање, чак и оно добија своје исходиште, пошто људе претвара у агенте судбине. Лично бих волео да земља која ће одговарати за нас колико и српско друштво за њу буде Исланд, напросто зато што ценим њихов слободарски и острвски дух. Не бих имао ништа против ни Бутанаца, јер знају шта значи заштита природе и културне традиције. Али, наше жеље и треба да буду сићушне наспрам квантне неодређености лутрије.
Будимо одговорни за друге, за планетарно друштво, у истој мери у којој је борхесовско искуство тоталитета друштва као тоталитета улога у њему значајно за појединца. Ево и те коначне комплементарности: Борхесова лутрија од безличног појединца ствара аутентичног и судбине свесног човека, моја светска изборна лутрија од егоистичних и циничних друштва ствара планетарно људско братство.
Нисам се могао надати бољем друштву у трагању са коначном демократијом.
P. S. Овај текст је нехотични наставак есеја „Зашто нисам гласао”, објављеног у „Књижевном магазину” број 37-38 из 2004. године. Док први део текста у књижевном и политичком смислу брани и образлаже ауторову идиосинкразију према начелу „један човек – један глас” и једнаком праву гласа за све, овај, други део првог текста, садржи реално-политички оквир за нови систем демократских избора, заснован подједнако на Борхесу, Кафки, Пекићу и тужној српској политичкој збиљи.
Две запажене књиге поезије су иза Александра Војиновића Најјачег, дебитантска ДИСТРОФИЈА БЛУЗ и друга СВРАКЕ, ВРАНЕ, ГАВРАНИ. Прва књига нашла се у ужем избору за награду Бранко Миљковић, а друга је премијерно дело Библиотеке СИГМА. Циклус песама СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ садржи делове необјављеног рукописа треће књиге његове поезије.
Акропољ – Ефрем Ефре
ИСТА ЗВЕР
Иста звер нас изједа изнутра
Храни се страхом
Храни се храброшћу
Храни се свесним и несвесним
Храни се мислима и заборавом
Храни се чиме год жели
Расте тихо
Расте гласно
Рачва се у свим правцима
И пружа у недоглед
Букти као зараза и јењава
На све могуће и немогуће начине
Шарена и црна,
Лепша је од нуклеарне печурке
Милује нас мрклином
Обасипа нас грумењем
Удише нашу несигурност
Поштапа се слабошћу
Она је рђава реч, зденац врисака
Редак пупољак
Она зна да смо будале
Иста звер нас изједа изнутра
Одозго
Одоздо
Са обе стране
Ни у сну нас не оставља на миру
Кад је замори наше месо
Кад јој дојаде изнутрице од наших мисли
Појешће саму себе
ПЛЕН
Даље од лажне скице света
Даље од скучених простора
И неозвезданих очију
Вуку те кругови
Сањаш немирне воде
Осећаш биље и звери у крвотоку
И већ си у шуми
Плен сопственог сна
Крвариш
Као сломљена стабљика цвета
Далеко од зидова
Далеко од жамора
Ишчезаваш слободан
СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ
Стоје преда мном
Прекасно развијене
На њима
Магична љубичаста боја
Пејзажи са друге планете
И неки други ми
Нема ни трага опасностима
Чујем жагор
Таласи ме запљускују
Чехиња дугих ногу и плавих очију
Показује нам књигу о великим уметницима
Разговарамо са пијаним Грцима
О фудбалу и рату
Један каже да би нас бранио зубима ако треба
Даје ми своју адресу
Да му пишем кад се вратим у Србију
Прихватам
Никад му нисам одговорио
Ноћне шетње
Велики месец сурфује
На узбурканим црним таласима
Пијемо пиво
Лупамо глупости
Бацамо риме
Пет дана под сунцем
Пет дана под кишом
Последњи трзаји слободе
Ускоро ћемо се удаљити
Као што се људи увек удаље
Као што се јаве седе
Као што се лице избора и поприми грубе црте
Као што се свако окрене себи
ЉУДИ
ходају
трче
певају
лете
пливају
скачу
свирају
воле
воле их
играју
пију и пуше
ослушкују
оговарају
стоје на прозору
стоје на семафору
стоје под сунцем
стоје у води
верују
не верују
плачу
смеју се
пишу
цртају
гледају филмове
додирују лишће
кидају гранчице у пролазу
мазе пса
мазе мачку
дижу руке према небу
прстима формирају кавез
за челичну птицу
гаје мале блесаве људе
који ће сутра
гајити мале блесаве људе
људи причају
ћуте
гледају
жмуре
трепћу
заљубљују се
у очи у зубе у песму
иду на посао
иду у пензију
иду у смрт
иду у вечност
и то им је мало!
ШЕТАЛИШТЕ
Светло у води
Заробљено између два моста
Између два света
Облаци тежи од мамурлука
Слепи мишеви и неке уврнуте птице
Које чак ни ја не разумем…
Траг крви дуж читавог шеталишта…
Сада мора да је уклето!
Као рођење
Највеће пријатељство
Или
Још горе
Као права, постојана љубав
Или
Било шта друго
Једнако ништавно и осуђено на исто
Мирис траве помешан са мирисом траве
Алкохол у умирућем желуцу
Графити посвађани идеологијама
Ругалице животу
Клупе леђима окренуте води
Споменици подигнути
У част покојне памети
Знојава, затегнута и запуштена тела
Обична срећа и несрећа
За којом жудим
Док се гробље шири
И расте у мојој лобањи
Туђом руком наздрављам шеталишту
И поклањам му свој дух
Решен да заувек лебдим
Изнад светла у води
Између два моста
Између два света.
ОБИЛАЗАК ПЕСМЕ
Свако лето
Проводим
У сопственој песми.
Сваки ћошак обиђем,
Сваки камен као стих прочитам,
Сваки стих као камен
Подигнем.
Најава поетског документарног филма Дистрофија блуз – Дневник (Не)обичног живота
ПЕСМУЉАК НЕДОСТОЈНОГ И НИШТАВНОГ ЗРНА СА ЗАКРЖЉАЛОГ ЦВЕТА-СМИСАОЖДЕРА
Књига поезије МУВЕ у издању Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша изашла је у Библиотеци СИГМА крајем 2023. године. Од премијерног представљања на Нишком сајму књига те године, збирка је понела епитет најважније дебитантске књиге поезије песникиње из Ниша од почетка овог века.
Илустрација на насловној страници – Стеван Митић
ПУЦАЊ НА КРАЈУ СЕЛА
Букет пластичних кеса из баште
положила сам поред
надгробне плоче детињству.
На каменој чесми
још увек сијају моји цртежи сунца.
У старој породичној кући
крезуба вилица времена
вреба из гоблена.
На зиду баба Драгица
учаурена у венчаници.
Гњавим је причама о теби.
Волети те значи
репетирати наше поруке
када нико не гледа.
Бити увек насмејана мета.
Баба испија дуплу ракију
спрема се да ме расклопи и састави
за осам секунди.
За њу сам обичан ћорак.
У стакленој ћаси лежи револвер
њеног покојног мужа.
Сећања ми се заглављују у цеви.
Нишаним у огледало
које су испљувале муве.
ПОЖАР У ГОРЊЕМ СТОЛИВУ
Огањ настаје кад Локи слави рођендан.
Пуцне прстима и покрене ватромет
у наранџасте врхове борова
дува као у свећице на торти.
Тада се треба чувати
тишине поред велике воде
искри што тињају под капцима
егзотермних процеса међу нашим прстима.
После забаве остају ћелава брда
и мртве пчеле по површини мора.
Црне конфете показују ми пут.
Празан простор учи вештини
заборављања дрвећа.
Преживели и даље горе изнутра.
Још увек нисмо отпорни на пламен
и рођенданске жеље.
УВОД У ИНСОМНИЈУ
Предавања похађам код еминентних професора
импровизованих сценарија
погрешних скретања
и напада панике у салону намештаја.
Ноћи су лабораторијске вежбе
вожње кроз покушај заборава
у којима свет нестаје у измаглици
Кад околна брда запале цигарете
и магла се спусти на кружне токове
мењам осигураче на месецу.
На крају семестра
соба са огледалима постаће око инсекта
из кога ћу изломљене слике
наслагати у живот
ефектом стробоскопа.
Можда завршим курс немачког
испланирам зимовање
научим сликање акварел техником.
Можда песме
буду мој дипломски рад
мухоловка за мисли
на ивици радног стола.
ТУЖБАЛИЦА СА БАЛКОНА
Уселили смо се у кутију
док је вод челичних жирафа
стражарио над квартом.
Колоније мрава
са жутим шлемовима
рушиле су пирамиде од песка
Кроз ситно сочиво
гледали смо како се шире пукотине
у комшијским зидовима.
Даљински није мењао
програмску шему предграђа
и презимена су оболевала од анемије.
Никада нећу постати темељ
неког новог дома.
За то се копа исувише дубоко.
На великом бетонском екрану
моје око
биће мртав пиксел.
ЛУЈ ПАСТЕР PERSONA NON GRATA
Лисице са тавана
одбијају да предају личне карте
чак и када у њих уперим очев пиштољ.
Дугим реповима шибају до смрти
тенк на батерије
пехаре са такмичења
о врат каче неуспехе
глођу стихове
као пилећа крилца.
Никоме их не помињем.
Моја биографија заражена беснилом
слуша како други све раде боље.
У руци носим очев пиштољ
напуњен са шест ефикасних доза
вакцине о којој је Пастер ћутао.
ЉУЉАШКА ОБЕШЕНА О БРЕСТ
У мени се води деветогодишњи рат. Војска је разорила летовалишта у Котору. Спалила мусаку твоје мајке. Повређени су се вукли по кафанама. Ране лечили кипућим уљем. Једне ме је ноћи на штакама јурио неко с лицем налик твом. Попела сам се на брест и сакрила иза лишћа.
Мислила сам на море. Гледала младице како расту из мене. Ипак, нисам могла дуго да се држим за грану. Пала сам на свој гроб. Жртвовала свој народ. Потписали смо примирје и заклали лубенице.
Поново се љуљам над провалијом. Нож ниче из мог пупка. Љуљашка празна. Брест ће посећи и ту ће саградити гаражу на три нивоа. Нико не зна шта ће бити са мном.
Ведута са панорамом Сомбора из 1818. године – фото извор: ravnoplov.rs
Пре почетка, на четири стране (Ante initium, quatuor)
Остали су ветрови. И мале воде.
Рибе, шкољке и ракови Панонског мора и цело море, ишчезли су. Неке воде, боље среће, нашле су свој пут ка опстанку. Помешане с водама велике реке и ћудљивим ветровима, мале воде су се отргле, расле су и падале, и родиле четрнаест острва. А ветрови су некад учествовали, некад посматрали, некада надмено с висине додавали понешто облицима острва. Безвремени сведоци вековима су неговали своје земљане потомке, доносећи им живот и прихватајући људе који су се појављивали и ишчезавали.
Прихватили су и утврђење, чије је забијено коље палисада острво трпело, и тежину једне, па још једне и још једне грађевине; и бат људских стопала, коњских копита нимало нежних и ожиљке воловских запрега, нимало плитке, и урлање радника и војника, нимало пристојно.
Равнодушно су сведочили расту утврђења и спајању острваца. Воде су стварале маглу да непријатеља помету и збуне, да сакрију утврђење, а ветрови су маглу склањали да би утврђење у својој снази зликовце уплашило и отерало.
Утврђење је расло, примало и пратило нове и старе војске, сродило се острвима, ветровима и малим водама и чувало језике и сећања људи међу својим палисадама. Утврђење се уобличило, променило, опцртало неправилан квадрат на све четири стране света; ушанчило се и још више расло, омеђено малим водама које су испуниле шанац око утврђења, хранећи се реком Мостонгом, течном рођаком Дунава.
Острва су се збијала једно до другог да би могла да носе нове грађевине, људе и њихове језике и сва оружја; ветрови су помагали и поравнали свих четрнаест острва да би се лакше кретали међу зградама и људима, грлећи утврђење око шанца и унутар њега.
Острвца су се још ближе збила, воде су се повлачиле с друма да би кола са слободом тешком 150.000 рајнских форинти, спакованом у сандук, безбедно стигла до царске благајне. Ветрови су пратили поворку и бранили слободу од прашине и језике људи који су жаморили под тежином дуката.
Утврђење је чекало поворку бркатих и озбиљних мушкараца, гиздаве коњанике, поносне као у јунаштву крваве битке, да кроче унутар шанца, док су ветрови већ чупкали речи различитих језика из грива њихових коња носећи их преко шанца, новог дома намрешканих малих вода. Острвца, збијена, набијена, упијала су топот копита, другачији од свих до тог тренутка. Утврђење је постало град.
Воде су се умириле у шанцу, оне мање вредне града разлиле су на околне њиве, баре, мочваре и тршчаре, острвца су се сасвим сјединила.
Остали су ветрови.
Лични печат (signet) Василија Дамјановића са племићким грбом
I Курве не миришу на град (Meretrices non olfacies in urbe)
Шкрипа пера по грубој хартији постајала му је непријатна. Василије Дамјановић завршавао је предговор за своју „Аритметику”, навикнут на трпљење шкрипе пера, али ометен помало буком са улице, а помало неким мирисима које није распознавао.
Ослушкивао је, чкиљећи, као да би смањено видно поље могло да му појача слух. Без успеха. Разазнао је неке мађарске речи, са понеком немачком и српском, али није могао да докучи смисао. Помислио је да утиша светлост на својим лампама, можда би то помогло.
Ипак, остао је нагнут над својим хартијама, не мрдајући, док се црно мастило полако сливало са пера на моћан, масиван писаћи сто од храстовине.
Читав тај дан, необично топло време као да је узнемиравало Василијеве суграђане. Па, ни ноћ није била много другачија. Топла ноћ, проклето топла, помислио је Василије Дамјановић, за неке је већ јун, за неке је још увек мај, преслишавајући се, скоро целог живота, да ли је добро разумео разлику између старога и новога календара; откопчао је још једно дугме на кошуљи.
„A kurváknak nincs itt a helyük!”, узвикнула је нека жена. Одмах затим и неки пискав, али мушки глас узвикну „Komm nicht zurück!”. Тачно, помисли Василије Дамјановић, курвама није место у нашој вароши и не треба да се враћају. Срећан што је барем нешто разазнао из уличног жамора, та га мисао испуни некаквом врстом неодређеног поноса. Свакако, не без разлога; биров је Слободног и краљевског града Сомбора.
И сматрао је да му тај положај припада. Због породичног наслеђа, због богатства, због угледа породице, због оца Јована, команданта сомборске пешадије, члана сената и првог судије. Отац је био тај који је елибертирао град. И с њим још неки, љути и бркати мушкарци.
Жамор са улице се није утишавао, а Василијеве мисли летеле су попут врабаца и чворака, којих је било много, много, тамо изван шанца. Муњевито, као летња олуја, сећање на елибертациону повељу из 1749. године и очево лице.
И лица многих других мушкараца која су остала замагљена помињањем огромних количина злата које тада четрнаестогодишњи Василије није могао ни да замисли. И тада, као и ове вечери, помешани језици, његови и туђи, царица Марија Терезија, Венац, некадашњи шанац војног утврђења… и врућина, упркос ветровима који су доносили нове мирисе, али не и освежење.
Поглед му одлута на писмо из Венеције, датирано на 6. август (новога календара) 1764. године, којим се одобрава штампање његове књиге „Новаја сербскаја аритметика или простоје наставленије к хесапу”. Извадио је дамастну марамицу, обрисао чело и тек мало појачао светлост стоне лампе. Насмејао се себи, благо извијених усана и записао:
Прочитао је предговор своје „Аритметике” поново, осушио мастило, откопчао још једно дугме на кошуљи и посегао за старом нагорелом лулом која је стајала у раскошној застакљеној витрини. Гледао је у иницијал, невешто урезан у излизани метални обруч који је спајао дршку и тело тог an voluptas destinare, Ein Objekt zum Vergnügen, како је лулу називао његов пријатељ Стефан Нађ, апостолски синдик сомборских фрањеваца.
Предмет за задовољство. Свака издахнута димна стаза водила је даље и даље у нешто што је за Василија била мешавина спокоја и усхићења, неодређено стање које је тражило да се понавља, да се заслужи, да се прослави. И тако из дима у дим.
Слово урезано на обручу луле било је слово М; лула је припадала Василијевом претку Митру, прадеди тачније. Како је вртео лулу по шакама, наопако слово М заличило му је на поједностављени приказ главе кравље лобање. Nomen est omen, како год окренеш, весело помисли Василије на свог претка, трговца марвом који се богатио још у време турске управе у Сомбору. И отац је поред војничке каријере прослављен трговином стоком, а нисам ни ја другачији…
Изненада, опхрван мислима о породичној историји, сети се свог старијег брата Јосифа, покојног већ тринаест година. Слика бледог тридесетогодишњака на самрти није га никад ни напустила. Као ни она упечатљивија, када је мртвозорник дошао у кућу, а два груба, проста човека су спустили сандук поред кревета, у тишини, лако, рутински, као да није реч о смрти већ о некој игри у којој је циљ да се предмети по кући постављају на неочекивана места. Још необичније било је подизање Јосифовог тела с кревета.
У соби пуној људи, та двојица гробара подигла су Јосифово тело с кревета и преместили у сандук. Лако и увежбано. Јосифове шаке неприродно су висиле, као мала крила додата хладним непокретним удовима, док га је један гробар држао за надлактице. Ничег достојанственог нема у смрти. Па све и да нас спаситељ чека у својој светлости, земаљска смрт је само понижење, ништа друго, помислио је тада шеснаестогодишњи Василије.
И Василијево сећање на последњи поглед на брата ту престаје. Сећа се даље проте Бељанског, високог и озбиљног, који оцу говори нешто тихо, мајке која кроз сузе управља послугом, неких бркатих мушкараца, који као да су рођени љути и тужни.
Сећа се помешаних језика и како му је породична кућа пре личила на нови Вавилон; можда више на пијацу, него на дом. Сећа се да је тада кроз исти овај прозор гледао у православну цркву Светог Ђорђа, мало дијагонално у односу на породичну кућу.
Но, и сећања на неке друге смрти, које нису његове, породичне и интимне, колале су му мозгом; неки немир је покренуо времеплов иза његових очију и слике су се саме низале. Слика дечака, и још једног дечака, који са чуђењем гледају у поворку својих суграђана и из масе чују „губилиште, вешала, џелат, казна, плата…”. Маса је ишла у колони, неко пешке, неко кочијама, или запрегом, као избегличка река – али, били су то све становници Сомбора који ће се вратити својим кућама, неко у унутрашњој, неко у спољној вароши.
Био је то важан догађај за град који је тек градом почео да бива; град је добио ius gladi (право мача), чуо је како отац то изговара у разговору са сенаторима, члановима Магистрата. Међу њима био је и чувени Парчетић коме се Василије никада није честито ни приближио. Из детињег страха, јер где год да је чуо његово име, оно је изговарано са страхопоштовањем. Мартин Парчетић је тада, уз музику, предводио веселу поворку ка губилишту, а мало иза њега, на коњу, пратио га је Јохан Карл Тишлер, градски џелат, minister iusticiæ vidicativæ, како је писало у уговору који је град склопио с чиновником-убицом.
Касније, причало се да је Тишлер добијао педесет форинти годишње плате, али и посебне награде за мучење. Када се већ замомчио, Васлије је чуо и детаље уговора који је град склопио са извршиоцем правде који је равнодушним одузимањем осуђеничких живота обезбеђивао сопствени живот.
За бичевање, жигосање и спаљивање градски џелат је добијао шест форинти, али су одсецање руке и черечење били упола мање плаћени, као и распињање. У дане погубљења добијао је и додатну дневницу од 1,30 форинти и једну једину форинту за покоп погубљених. Тишлер је био у обавези да поседује сопствени прибор док је град обезбедио вешала, ланце, коња и кола за превоз на губилиште.
А првог праведног сомборског убиства сећао се Василије овако: скоро неприметни, будуће Тишлерове муштерије биле су мало иза њега, у колима којима је управљао једнооки Михаљ, човек неодредивих година, спреман да за кору хлеба и фићок палинке ради све што се од њега тражи, а за велику опкладу чак извади и сопствено око.
Један крадљивац и један силоватељ детета стајали су везани ланцима гледајући углавном у оно мало сламе под њиховим ногама. Тек повремено погледали су у тишини у леђа једнооког Михаља који је све време нешто себи мрмљао у браду. Крадљивац је обешен на новоподигнутим вешалима, а онај који је оскрнавио дете вешто је обезглављен и тело му је спаљено на ломачи.
Био је то свечани долазак неке другачије смрти у Сомбор – различите од до тада познатих, праведна и заслужена, једина смрт која је код Сомбораца изазивала понос, задовољство и срећу. Југоисточни и источни ветар смењивали су своју јесењу песму преко измешаних језика, шубара, марама и капа шарене поворке која је с песмом зликовце пратила у смрт.
Двојица је тада требало да умру да би се сомборско мноштво радовало. Утицајни сомборски следбеници Фрање Асишког мислили су да је смрт једног Јеврејина на крсту довољна да искупи грехе целог човечанства.
Василије је одложио непопушену лулу у страну свог стола. Окренуо ју је тако да иницијал М буде на доле. Више није био само угледни господин Дамјанович, како су га најчешће ословљавали и они који су знали да изговоре Ћ; велики судија, биров слободног града сад је у служби својих суграђана.
„A kurva nem tér vissza”, чуо је однекуд с улице. Благи, сада западни ветар и даље је носио непознате мирисе. Преко шанца, преко крекета жаба, да би се даље мигољио уснулим градом.
II Кад греши старији нараштај, млађи се учи злу (Ubu peccat aetas maior, male discit minor)
По одласку Турака из војне вароши, стари ветрови покренули су нове догађаје, узбуркали устајалу воду у одбрамбненим шанчевима који су омеђили невелико подручје које ће постати град. Комарци, жабе, чворци и врапци исписивали су немушто сведочанство поновне христијанизације.
Скромни фратри фрањевачког реда у свом су сиромаштву покушавали да обогате верски живот католика Бачке жупаније, још у време док су минарети џамија красили поглед на унутрашњост сомборског шанца.
Око годину пре Дамјановићевог предговора Артиметици, апостолски синдик фрањевачког самостана, уважени Стефан Нађ, детиње поносно је стискао писмо у знојавим длановима. Одани католик, помало суревњив према папској непогрешивости, усхићено се обратио свом пријатељу.
„Драги Дамјановичу, поштовани пријатељу, добио сам га, добио сам га, стигло је! Ево, види, драги мој, надбискуп калочки, Баћањи, каже ми Ваше господство! Понизно сам молио, ево овде види, и Магистрат ми је отписао:
г. Стефан Нађ, становник сомборски, поднео молбу Његовој Екселенцији надбискупу калочком, са жељом да од солидног материјала подигне поред града, код безданске ћуприје, на успомену и поштовање Спаситеља, једну калварију са стацијама и капелицом испод калварије.
Наравно, ја ћу докле сам господу мио у животу да сносим све трошкове, а ако добри бог да, када будем уз спаситеља, Магистрат ће преузети бригу, али не бој се, неће град због тога патити, из благајне католичке заједнице ће се то плаћати, да би нашој браћи источне вере остало исто”.
Затим се, и даље ужарених очију, погладио по десном уху, посматрајући Дамјановића као да ишчекује још једну потврду. Ветрови су улазили и излазили из града наносећи фину прашину на обућу двојице господе који су један другог држали за подлактице, у, како је деловало радозналим пролазницима, непоновљивом тренутку заједничке среће.
Ту где су се срели, започета је била градња градске куће, подједнако удаљена и од православне и од католичке цркве, основе латиничног слова Л (или недовршеног крста, рекли би Фрањевци), где је пажљиви посматрач на понекој цигли могао видети жиг ЦЈБ (Comes Joannes Brankovich).
Прва зграда Магистрата вароши сомборске никла је на темељима куће чувеног капетана овдашњих граничара Јована Јанка Бранковића. Сећање на заповедника још је било живо тридесет година касније, јер су преживели солдати и њихови потомци приљежно чували успомену и са дубоким поштовањем пролазили поред здања који су звали Бранковићев каштел иако је удовица капетанова, Марија Бранковић то породично здање продала Магистрату тек проглашеног слободног краљевског града, у мају 1749. године, за 500 форинти.
Старији су памтили, како се у Сомбору већ памти, да је ту некада текао рукавац речице Мостонге преко које је мали мост водио на поље, ка западу, све до шанца, где је био „зверињак” капетана Бранковића, коњушнице и дивљач капетанова, коју је чувао неки весели Чех.
„Прославимо ову вест, љубљени, идемо!” усхићено је одговорио Василије Дамјановић. „Бирај, хоћемо ли пити пиво код Фетера, Шпилауера или Пиркингера?”
Трен касније, Дамјановић није могао да се сети да ли је позив упутио на српском, мађарском или немачком језику. Ту поред њега, ветрићи, потомци великих ветрова Панонске низије, плели су своје здање око углова главне куће у граду и мешали правце расипајући се потом ка шанцу и провиријући даље тамо где им је то било дозвољено.
Један човек, кратке седе косе и младалачког лица, с чизмама у којима су се огледали облаци, уљудно се јавио двојици пријатеља, ословивши их по презименима. Одговорили су, али нису знали ко је љубазни човек.
Држања господског, а неодредивог статуса и богатства, привукао је погледе и грчких трговаца који су вукљали своје огромне торбе из којих су продавали разну робу, кад их то није мрзело. Дамјановић је, у намери да сврши своју Аритметику, код грчких трговаца купио пера, а мастило и хартија стизали су из Пеште. Седи човек пазарио је дуван, платио и окренуо се ка Стефану Нађу. Јоханес Обервелдер – рече, пружајући шаку Нађу, па брзо и Дамјановићу.
У великој Пиркингеровој пивници атмосфера је била слављеничка. Три језика су летела преко тешких кригли препричавајући прошлогодишњу посету грофа Адама Баћањија, управника државне благајне краљевине Угарске који је са својим сином посетио град и одсео у фрањевачком самостану. Раздрагане пивопије знале су чак и то да је даровао 100 форинти за изградњу цркве. И нису му завидели.
Гроф Баћањи откупио је сомборске елибертационе дугове од барона Теофила де Палме, знали су и да је износ 61.000 форинти и да, пошто новац није био враћен на време, жупанијска комисија је одлучила да прислино наплати дуг приходима са околних пустара.
И још су знали, сад већ веселији и распричанији, да је то није успело те су власти наредиле заплену пустара, а они су кроз смех препричавали да су пустаре и даље користили не марећи за опомене и казне. Говеда су бесплатно пасла царску траву; ха (српски), ха (мађарски), ха (немачки).
Са сваком новом туром пива стизала је и нова тура анегдота и градских прича, међу њима и она да су озлојеђени жупанијски изасланици још 1753. године посетили Сомбор и строго опоменули градске великаше и проширили забрану на све прваке града. И да је, бесан као гладан пас, гроф Баћањи сместио у Сомбор свог повереника и пандуре да би осигурао убирање властелинских давања, све док му град не исплати дугове.
Неко се сетио и да је Баћањи, јеб’о га светац његов, покренуо исцрпљујућу дванаестогодишњу парницу која је недавно завршена, а дугови, уз нову позајмицу, исплаћени и пандури весело испраћени из града.
Потомцима војника и понеким још увек живим солдатима дуг је био предмет забаве. Ратном братству, изграђеном од три језика, новац, дугови и царска администрација били су безазлена претња.
Луле, вруће и хладне, просте и раскошне, угашене и упаљене, красиле су грубе шаке махом бркатих мушкараца који су се надвикивали и задиркивали. Тек ретки међу њима с оба длана грлили су криглу, богобојажљиво и заљубљено, као да је свети путир.
Када су Василије Дамјановић и Стефан Нађ закорачили у пивницу, Јоханес Обервелдер већ је седео за грубо тесаним столом, пуним успомена на влажне кригле.
Весељаци су заузели скоро сва места, па двојица пријатеља нису имали другог избора но да упитају Обервелдера да му се придруже, што је овај љубазно прихватио, с обе шаке показујући на две слободне столице. Нови познаник, и даље незнанац, ћутке је посматрао придошлице.
И таман док је вадио кесицу са дуваном, припремајући се да за разлику од лулаша, себи направи цигарету, зачуђени погледи заледили су припремљена питања.
Тек понекад, када би неко, ко је видео света, забасао у непрегледну равницу и одахнуо у Граду, могао се видети човек с цигаретом. Овога пута то понекад постаће стално, јер Јоханес Обервелдер је тихо саопштио да је дошао да се настани и остане. И још је рекао да се искрцао у Апатину, пловећи Дунавом од Улма, трагом некадашњих досељеника који су оданде носили своје животе у пловним кућама, да би их склапали у равници, гурајући сећања и наде под кров и остављајући отиске и душу у мочварама.
Родио се, тврдио је, у време Велике комете, која је 1744. године била видљива у целој Европи; забележено је и да је отресита пруска девојка Софија фон Анхалт-Зербст посматрала комету из своје кочије, путујући на сопствено венчање које ће је учинити Катарином Великом.
И утврђење је било сведок Велике комете и његови становници су небеску појаву тумачили као злу слутњу; те и наредне године многи су сомборски граничари изгинули на европским ратиштима, оставивши у утврђењу више од 300 удовица, а незахвална Марија Терезија развојачила је Сомбор и одузела му привилегије. Пет година касније, преживели војници и повратници из заробљеништва, од утврђења створили су град.
Полако и тихо, причао је даље Јоханес Обервелдер, како је рано оседео јер су га валкире у шумама Тирингије грлиле и штитиле од сјаја комете. И сећао се својих мајки, тако их је звао, лепих и ружних, високих и здепастих, које су га дојиле и увијале својом косом док су махнито плесале, шапућући моћним стаблима. Касније, као дечак, помагао им је да ложе велике ватре, којима су чувале шуму, и шума је волела ту ватру.
Извадио је кресиво, труд и кремен, вешто намичући кресиво-прстен на кажипрст и средњи прст. Кресиво је било сјајно, исковано вешто од мачева палих, у древна времена, како су му мајке објасниле, на крајевима увијено у волуте попут капитела јонског стуба, да би увек чувало ватру у себи. Када су га мајке-валкире пратиле у живот далеко од тирингијских шума, сузама и својим врелим дахом утиснуле су на кресиво знак:
Када бих се некоме, некада, због нечега правдао, могао бих да кажем: због литерарних мотива. А, опет, не бих био искрен.
На дверима овог сумрачног увида стоји прскање невидљивим спрејом. Тиме се онемогућава да исти човек више пута гласа, кажу. Још некако могу и замислити хорде закрвављених очију и ниског чела како јуре од једног до другог гласачког места и гласају више пута. Али, како они то успевају?
Читате први од укупно три наставка есеја Горана Станковића – Зашто нисам гласао
Па постоје гласачки спискови, обучени и принципијелни људи у гласачким одборима који примењују изборни закон. И чак, ако понеко и успе да се удвори, обгрлати и прождере поштење неке гласачке контоле, вероватно би таквих било врло мало, по неким забитима, заборављеним селима далеко од поштеног демократског града.
Због чега би онда због те апсолутне мањине понижавали и прскали нечим, чиме год то било, апсолутну већину?
Неки други однос не треба ни очекивати од људског друштва. Најдемократскија друштва на Западу, као и афричке гласачке недођије, поступају исто са тим проклетим спрејовима. Човечанство нема толико прстију колико би их државе желеле да попрскају. Али, ево већ и дубљих нивоа ове озбиљне метафоре.
Већ сам чин обележавања је одвратан. Следећи Ролана Барта, могу да дефинишем однос означеног, означитеља и знака у некој политичкој ТВ слагалици. Ако је означитељ невидљиви спреј, а означени сам гласач, питао сам се шта је знак?
У овој депресивној, наивној семиотичкој игри, знак би било неспособно друштво. Оно које није у стању да организује гласање. А управо то се догађа, да држава на тај начин признаје своју неспособност да испуњава своје основне функције, да омогући елементарну исправност у кључном начелу демократије, једнакости гласања, једнакости свих људи, како виче на сав глас доктрина.
А лепо Домановић, тај савремени српски политички аналитичар, у „Данги” пише о оним жиговима на челима поноситих житеља земље „страшног сна” (прва Радојева реченица из ове приче). „Да би се распознавао сваки наш грађанин од осталих, кмет је јуче издао наредбу да сви овдашњи грађани иду пред општински суд, где ће се сваком ударити жиг на чело.”
Али слабо се ових година Домановић чита. А лепо је написао и ово: „Чиновник у белом оделу принесе мом челу жиг, и ја се тргох… Пробудим се из сна.” Каквог сна? Па, страшног сна.
Понеки интелектуални доушници би овде рекли, уз пуно поноса и подсмеха, да је то прича оних који су начули да тај спреј погубно утиче на ерекцију. Мени та примедба делује смешно и подло, али полако, тек ћемо је разоткрити!
Корачам даље у сумрачну земљу. Добро знам да је моја одвратност према денунцијацији, проказивању, жигосању само врх леденог брега, да је обележавање и прозивање тек симптом једне страшне друштвене болести.
Аксиом демократије, чини ми се и једини, аксиом свих демократија је да су сви људи једнаки. Истовремено, општи исказ свих нивоа у једном друштву, од најобичнијег човека до најзначајнијих одличника, макар посредно изречен, тај је да се људи разликују.
Када је тако нешто изговорио један српски бивши председник, и то пред делегацијом побуњених студената на поклоњењу, глас протеста интелектуалне јавности наше државице, свих иоле релевантних људи, до неба се подигао.
Када су власници гласа различитости стигли на власт, наставили су стари посао, прокламујући нове облике једнакости.
А сви смо потпуно свесни да свет није једнак, да људи нису једнаки, да судбине нису једнаке. Ма пустимо сада метафизичке доктрине, сви признајемо да се разликујемо. Мушко од женског, стари од младих, богати од сиромашних, паметни од глупих, поштени од лопова, талентовани од убогих духом.
Та имплицитна истина је у основи целокупног друштвеног живота, потка свеколиког вредновања и друштвене стратификације, покретач и етике и естетике. Устројитељ вредности.
Сећам се војничког терена око Прокупља пре петнаестак година (пре него што сам склопио „сепаратни мир” и државни ритуали престали да постоје за мене), дугих хладних резервистичких дана, када се мешало пиво и ракија, зајебанција породичних људи и послушност вежбана целог живота, патриотизам и надреализам.
Био сам десетар једном одељењу противтенковских топова, малених чудовишта која баш добро знају да протресу кости у земљи. Неки је ров требало ископати, ко би га знао због чега, наредио некакав резервни гребарош са звездицама.
Почела војска на смену да копају, цугајући неку ракиштину купљену од сељака по чијој смо њиви ришкали. У једном тренутку, прорадило ми демократско образовање из ОШ, устао сам и затражио од једног резервисте (а и дан данас бих волео да могу барем да га се сетим) ашов или пијук, опет се не сећам добро. „Дајте мало ја да копам”, рекао сам му.
„А, не долази у обзир, ти си интелектуалац”, одговорили су остали, на такав начин да је више гласова слило ту реченицу у музички канон.
Ту друштвену шизофренију до нежних дубина чудесног довео је Борхес у причи „Лутрија у Вавилону”. Друштвене улоге се деле коцком. „Као сви Вавилоњани, био сам проконзул; као сви они, роб; познао сам исто тако свемоћ, срамоту, тамнице.”
Свако може постати било ко одређено време, па Јово наново. Генетска вртешка или принцип лотоа подигнут на друштвени пиједестал. „Сазнао сам оно што нису знали Грци: неизвесност. ”
Уређење које се увек изнова ствара, али где меморија полаже право на коначну реч, на друштвену формативност. Меморија је основ етике, ужас и нада, страх и љубав одређују понашање јединке. Борхес верује у антрополошки оптимизам, људи су у бити добри, једно друштво може да фунционише само на основу меморије, библиотеке унутар мозга, чији највећи број наслова говори о етици.
Борхесово друштво је есхатолошко и религиозно, његов прокламовани атеизам се преплиће са природном религијом светла и таме, директно заснованим на феноменима заслуге и греха.
Нека ми сада буде дозвољено да се вратим на много прозаичније питање које се тиче одлуке једног гласача да више не гласа. На почетку приче навео сам зашто више не желим да гласам, али површно тек. Затим сам навео прави разлог. Неку врсту идиосинкразије, преосетљивости, ресантимана.
Али, ако бих желео да будем друштвени реформатор, политички вођа, властотворац, морао бих смислити убедљиви систем који би могао да буде замена овом који постоји. Човек увек мора да живи у некаквом друштву, какво год оно било. А све што је потребно духу који трага за суштином и истином је да се осврне. Негде у прошлости већ постоје сви одговори.
А све је тако једноставно, лако и природно, на тај начин да нас заболи глава када схватимо колико је одговор био ту, на дохват руке, пред самим носом. Па људи нису једнаки и не могу да буду једнаки, те према томе и не треба да буду једнаки.
Сводећи тај аксиом на тривијалност гласања, гласачи у лику ствари које долазе имају различити број гласова. И када боље размислимо о свему, све је тако лако и изводљиво, или барем исто толико компликовано као данас.
Да би један човек имао већи број гласова, мора то најпре да жели. Сви који не желе имају само један. А узвишени стичу своје гласове у зависности од многих услова. Сви ти услови се доказују, па можемо са уживањем замишљати вреву и стрку добронамерних и заинтересованих људи који брину бригу о свом и туђем животу.
А како би они добијали властите гласове, и по којим критеријумима? Ето правог питања!
Ништа једноставније од тога. Гласове човек добија у зависности од самог себе. У њему одјекују преци, тако да генеологија, породично стабло, традиција доноси одређени број гласова.
Па онда образовање и интелигенција, лако мерљиви квалитети који су и данас на високој цени. Па лично богатство, који је и данас основа за најскривеније и најподлије утицаје на тобожњу једнакост.
Моралност, поштење, доброта. Пристојност и солидарност. Па лични афинитети, породично стање, број деце и старих на старању, и још по нешто, све би то служило за стицање додатних гласова. Човек из добре, традиционалне породице, са више деце и старим родитељима о којима мора да брине, богат, а што би хтео и да сачува, образован и интелигентан, такав би морао имати много, много више гласова од оног који све то није.
А како доказивати сва та чојства?
Опет, променом дирекције, како би рекли психолози. Имовно стање се лако утврђује, оно и данас служи за различитије друштвене пресије. Породично стабло је већ садржано у матичним подацима сваке државе о сваком грађанину, а сада служи само за облике контроле и ни за каква права појединца.
Тестови мере интелигенцију, школе образовање. Етичке особине човека се исказују кроз неконфликтност, добротворне напоре, несебичност. Зар даваоци крви не би требали да имају бар још по један глас?
Па спасли су га. А онај који је убио, неће имати ни свој глас. Сама жеља да се утиче на друштво, да се докаже добра намера лако се доказује, број људи о којима човек брине још лакше. Не бих сада говорио о могућностима да се злоупотребе мерни инструменти у свим овим категоријама, они и сада постоје, и подложнији су кварењу него да служе добронамерном појединцу.
Чак, многи подаци би били видљивији, те поштеније исказани. Богати људи и сада утичу на опредељивање гласача, плаћајући рекламне кампање својим политичких штићеника, на пример. Али такве змије крију ноге. Да је овако како предлажем, могли би утицати, а да се не крију, да не троше превише и да се не излажу непријатностима.
И тако добронамерни човек мало по мало прикупља чињенице свог живота, претвара их у доказе и скупља гласове којима утиче на свој живот у оноликој мери у коликој је заинтересован за њега.
Рећи ће неко да су велике и могућности да злочинци и злонамерни пресуђују о друштву. То је онај исти академац са баналним вицевима о импотенцији, само је сада већ увидео своју глупост и прешао у морализаторски атак.
Одговарам наизглед наивно: а зар они и сада то не раде, али ван очију осталих?
Онако би барем били свима на видику. Истина о човековом правом бићу на видело, ето пароле! Јер ако у човеку има више доброг, показаће се. Ако нема до зла, показаће се. Истину ће сви говорити, а владаће само они који брину о себи и другима. Остали имају и даље свој убоги гласић, чврсто стиснут у дрхтуравој руци.
Зар Бил Гејтс и сада нема милионе гласова, а какав tuts или hut ни свој један једини. Зар наше друштво није дволично и зар му не долази сумрак, слом и пад због те дволичности?
Можда нисам у праву, али сигурно је да нисте ни ви, оптимисти и заклети љубитељи једнакости. Јер, ако смо сви исти, одакле толико зла, посвуда око нас?
Штампао: Књижевни магазин37-38
Пише: Горан СТАНКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Александар Станковић: „СВЕТ ЈОШ УВЕК ФУНКЦИОНИШЕ, МАДА ОТЕЖАНО”
Да бисмо читаоцима пружили најбоље искуство, користимо технологију такозваних колачића за чување и приступ информацијама о уређају са којег приступате овој адреси. Ваша сагласност омогућава програму да аутоматски обрађује податке. Непристанак или повлачење сагласности неће негативно утицати на карактеристике, али где кад неће учитати понеку слику у зависности од избора писма. Такве потребе активни сервиси опслужују.
Портал Гледишта има ауторска права на све садржаје (текстуалне, визуелне и аудио материјале, базе података, програмерски код). Неовлашћено коришћење било ког дела портала, без дозволе власника ауторских права, сматра се кршењем ауторских права и подложно је тужби.
Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став Редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
