Žestoko, sirovo, autentično pesničko prvenče, koje udara snažno, reže bespoštedno, huli nemilosrdno. Zbirka odaje nov, autentičan ženski pesnički glas na sceni satkanoj od blazirane mode i sentimentalno-lirskog prenemaganja. Dramski izoštreno, reljefno, sa smislom za detalj, odaje se pronicljivi ženski pogled na muški svet u kome po svome ćefu živi isključivo muško čovečanstvo. Između ostalog zapisuje prof. dr Boško Suvajdžić u prikazu debitantske knjige Milice Stojanović – Hleba i cigara!
Čitate izbor iz knjige poezije Milice Stojanović – Hleba i cigara!
DRUŠTVO ZA ZAŠTITU ŽIVOTINJA
Monahu se pre tri dana upokojio otac
Nije pokazivao nikakve znakove žalosti i tuge
Kaže, tako je odredio Bog
Nije prošlo četrdeset dana
od kako su seljaci otišli da okopavaju kukuruz
umrla im je ćerka jedinica
od nepoznate tropske bolesti
Kažu, postoji mogućnost zaraze
a kukuruz ne sme da propadne
Ti se ždereš kad ti se u akvarijumu izvrne ribica
Plaćaš krematorijum za uginule pse
i pačićima staješ na putu
dok vatrogasci vade podavljene mačiće.
Ti se protiviš eutanaziji pobesnelih pasa
i doniraš društvu za zaštitu životinja
a ne znaš da vrednost nečije smrti
merilo je tvog ličnog raspoloženja
jer, otkud toliki sirevi na mišolovkama
u tvom memljivom podrumu
i trag krvi sa polomljenim nožicama
na sveže okrečenim zidovima?
Društvo za zaštitu životinja
ne zna da nosiš bundu od kremiranih činčila
i da je ikra najbolji izvor proteina
Kažu, ti pačići su najbolji u Pekingu
kada se preliju sosom od višanja
Dok oplakuješ svoje kućne ljubimce
i tetoviraš šapice oko ušiju
šestoro male dece sedi za stolom
i klati svoje nožice
dok se proja peče u rerni
i dok se monah moli za spasenje svih nas.
PUT
Idu dva stradalnika kroz život,
svojim putem, jedan drugom u susret.
I svako sa sobom svoj krst nosi.
Zdrao bate! – reče prvi.
Zdrao, zdrao! – odgovori drugi.
Nisu se zaustavili da proćaskaju.
Svako je otišao svojim putem.
Taj trenutak je bio njihov zajednički put.
KAKO TO?
Život je tako jednostavan.
Ipak, mnogo toga ne razumem.
Na primer: Kako to
veverice na papuče?
Ili rajfovi sa žive cvećke
na veštačke glave?
Sve drugo mi je manje-više jasno –
koliko čoveku treba da odobri sebi uspeh
i šta je sve potrebno
da bi oprostio sebi,
ali kako to da na jednoj nozi
istetoviraš „Love”
a na drugoj „Life ”?
I kako, bre, to
dugi veštački nokti
na kratke praseće prste?
Sve drugo mi je
manje-više jasno –
otkud čoveku tolika dosada
za sva zla (na) ovom svetu
i čemu tolika zabava
za tu istu dosadu,
ali kako to da
bacaš petrade sebi u oči
za veći volumen trepavica?
I kako, bre, to
lateks helanke na sto kila?
I plisirane suknje na patike?
Sve drugo mi je
manje-više jacno.
FONETIKA JE ČUDO
Kad kažeš: „piletina sa susamom”,
da li te to tera da namestiš usta
ko kokoška dupe?
Pitam se kako bi ti legao
jedan podvarak sa papcima
na tim viršlama punjene sirom.
Da li bi ti ukus avokada bio isti
da se zove, na primer, „goveđi jezik”
ili „sarma sa kupusom”?
I kome se uopšte pućiš
dok pućpuričeš: „rUkola, pUter”
i razvlačiš reči ko kore za pitu?
Kada kažeš: „grilovani losos”,
da li se osećaš nekako odvažno
dok mu skidaš kožu?
Samo da je hrskavo i rešije,
kao slanina na Cezaru oko koje se
i dalje vode bitke kako je nastala.
„Kako su preslatke rolnice od karpaća
i tortelini sa listićima pistaća, bez glutena i laktoza” –
kažeš, jer voliš da te navodim,
da pljuvačne žlezde liju suze po meniju
dok sanjaš o tome da postaneš vegan.
Kada kažeš: „gamBori sa PireoM,
tartufiMa i tostiraniM BadeMiMa”,
pa otežeš reči i šopiš usta
sa kojih vise stalaktiti od karmina,
ja se sve u sebi mislim:
„Za početak, jedne ladne pihtije.
I trljana salata.
A posle toga, pasulj prebranac
i teleća glava u škembetu.
Ili škembići na žaru.
I za kraj, turska kafa. Zbog creva.”
Serem vam se na fajn dajning!
NEZADOVOLJSTVO
Nezadovoljna si svojim tankim usnama
i zbog toga si nezadovoljna sobom.
Odlučiš se da staviš silikone,
ali si nezadovoljna kako ti stoje.
Onda odeš da dopraviš silikone,
i već si nezadovoljna, jer si preterala.
Dođavola, silikoni više nisu „in”,
pa si nezadovoljna, sada zbog toga.
Ništa, odeš da ti povade silikone,
ali si nezadovoljna brazdama i koncima.
U modu ulazi hijaluronska kiselina
i zbog toga si nezadovoljna opet.
Odeš da ti ubrizgaju u usta hijaluron,
ali si nezadovoljna veličinom šprica.
Onda odeš da ti dopune kubikažu,
i opet si nezadovoljna kako su ispala.
U modu ulaze manje usne i jasne ivice,
a ti si opet nezadovoljna sobom.
Ništa, odeš ti kod njih da te uiviče,
iako si nezadovoljna jer „to nisi ti”.
Onda pustiš da se hijaluron razgradi
i jedva čekaš da nezadovoljstvo prođe.
Dočekaš da se hijaluron razgradi,
a ti si nezadovoljna jer se plašiš noža.
Podignu ti usne rezom ispod nosa,
ali si nezadovoljna jer ti se vide zubi.
Sada su u modi potpuno prirodne usne
i ti si sada potpuno nezadovoljna svime.
Dok ne odeš na transplantaciju, majke ti,
do kad misliš to nezadovoljstvo da traje?
SMISAO POJMOVA
Nije dom ako na otiraču ne piše „NOME”
i u njemu ram za slike sa stikerom „LOVE”,
dok ispijaš šolju čaja sa natpisom „TEA”
misliš da si srećan bez haštega „HAPPY”?
Nazovi sve pravim imenima
kako ne bi došao u zabludu
i kako bi bio siguran
šta one zapravo znače, jer
možda ne znaš ni sad?
Možda bi sve nazvao drugačije?
Igraju gifovi po ajfonu za bolji „CLICKBAIT”,
na leđima manastiri, na podlaktici „FAITH”,
lepota je u oku pratilaca kada stisneš „LIVE”
možeš li da živiš bez haštega „LIFE”?
Lete etikete kao podsetnici
da ne bismo izgubili smisao pojmova,
samo što lepak sve više slabi,
ako otpadnu, kako bi tada spoznao stvari?
Zamisli da znaš i sad!
Zamisli da sve nazoveš drugačije!
KLIK PO KNJIGU Milica Stojanović – Hleba i cigara!
I u ovom, trećem delu nehotičnog serijala tekstova posle srpskih glasanja, mogu da ponovim odgovor na pitanje iz podnaslova: iz književnih razloga. Iz prokletinje čitanja je pristiglo svakojako zlo, pa i ovo: živeti među sve mnogobrojnijima. I znam da ću tu udariti o tvrdi zid najdublje idiosinkrazije, one koja gospodari svim ostalima. Da, brojnost ljudskog roda.
Čitate završni od ukupno tri nastavka eseja Gorana Stankovića – Zašto nisam glasao
Dve su moje književne preosetljivosti, usredsređene na dve knjige, nikada dovoljno pročitane, ni istaknute na trgovima i štandovima literature. Na mah, nemaju ništa zajedničko: roman Stalno se vraćajući kući Ursule Le Gvin i teorijska studija Anarhija, država i utopija Roberta Nozika.[1]
U svom romanu Le Gvinova opisuje fenomenologiju ljudskog postojanja u neodređenoj budućnosti Kalifornije, posle neispričane svetske katastrofe koja je proizvela pačvork formu društva. U Nozikovoj studiji reč je o još uvek egzotičnoj oblasti teorije skupova i teorije igre, bez obzira na to da li je Robert tako nameravao, naime – o primeni matematičkih postulata na disperzivno ljudsko društvo.
Teorija u današnjem akademskom postuliranju postaje praksa u fikcionalnoj budućnosti, sledeći, i jedna i druga, obrasce kvantne zapetljanosti. Dobro, već je vreme da razjasnimo. U Ursulinom romanu društvo se rasulo na, istorijski sumirano, sve oblike postojanja: rodovsku zajednicu, feudalnu isključivost, tehnološko društvo, antagonističku umreženost global-planete, mitotvoračku i metafizičku duhovnost.
Pojedinac se svojevoljno i slobodno uklapa u društvene zajednice, a one same postoje kao summa svih istorijskih oblika. Sve je uporedno postojeće, ritualna i simbolizovana svakodnevica, ratovi, tehnologija, anarhoidna izolovanost, ostrvska usamljenost, porodica-selo-esnafska socijalna struktura.
Antički ideal, odnos polis-država, svodi se na elementarnije: pojedinac-društvo. Otuda i mitologija, antropologija, psihogeografija i anarhoidna poetika junaka i priča u ovom romanu. Priča, da, ali i pesama, predanja, legendi, jezika, rečnika, muzike, igre, zanata – jer glavna junakinja je priča koja priča druge priče koje čine svet.
Sa druge strane sociopsihologije, a kroz matematičke modele, stiže Nozikova teorija o tome kako se proizvoljni broj pojedinaca može organizovati u svekolikom mnogoličnom univerzumu, rečju, u prisustvu drugih ljudi. Proizvoljnom broju drugih ljudi, bez države, pravno-administrativnog aparata, vojske i policije.
Robert ne zaboravlja nikada: teorija igara nije matematička fikcija i teorijska disciplina već skrivena struktura i platonovska smrtonosna funkcija ništa drugačija od brojčane real-politike naše banalne svakidašnjice, prevlasti mnoštva nad pojedincem i beskrajnih i depresivnih posledica jednog tako jednostavnog i jednosmernog odnosa.
Naravno, u kontekstu te dramatične igre moći, Nozik razmišlja o jednom i njegovom vlasništvu (Maks Stirner) i na strani je pojedinca. Dve knjige, ili dva romana, ili dve naučne studije, u kvantno promešanim kartama. Čas su jedno, pa drugo. U svetu Keša, stanovnika Ursulinog univerzuma, pojedinci mogu menjati svoja imena i identitete, prema svome životnom dobu, ljudima ili zajednicama u kojima žive, ili shodno svojim mentalnim stanjima.
Identitet je vodenast, savršeni fluid koji ne prijanja, kvantni obrazac, pitanje verovatnoće. Neodređen i neodredljiv. Uslovljavaju ga okolnosti i datosti, bez obzira na to da li je reč o drugim ljudima ili svestima. U okeanu svesnosti, živi i neživi, veliki i mali objekti, metapojave i metastvarnosti, sve što postoji ili ne postoji, u istom su polju, identitet je suza na kiši koja podjednako rastapa Ridlijevog[2] replikanta Roja i detektiva Dekarta.
Kamengatalica je prezime naratorke Ursulinog romana, čije prvo ime je bilo Severna Sova, a u središnjem delu života je uzela ime Žena Kući Se Vraćajuća. Kada je budući suprug pita, „Dobro je to srednje ime koje ti je došlo, Ženo Kući Se Vraćajuća. Moraš li opet negde ići da bi ono i dalje bilo istinito?”, ona odgovara, „Ne, učim da budem svoje ime.”
Nije laka za čitanje Nozikova knjiga, i uprkos upornom čitanju, ne mogu reći da sam pri tom mnogo shvatio. Teško prohodna matematička analiza svih mogućih životnih situacija u kojima se čovek može zateći sa drugim ljudima i povodom drugih. Zapravo, knjiga i nije političko-društvena studija, već katalog situacija i rešenja, shodno teoriji igre, u kojima Nozik analizira i uzima u obzir sve aktere igre i njihove interese.
Nozikov tekst je matematika, zapravo, oblikovana kao almanah društva bez države, odnosno sa (ultra) minimalnom državom, kako je definiše Nozik, na srednjokraći države prirodnog stanja, utopije i dogovornog udruženja za elementarnu zaštitu od nasilja, prevare i zla koje prete pojedincu od drugih.
Drugih društvenih entiteta, države, policije, vojske i druge koje Nozik svim (teorijskim) silama drži daleko. I upravo ovde možemo da razmenimo junake ove dve knjige. Kamengatalicu iz Kuće Plave Gline i kći ratnika iz Kuće Kondora i Nozikove slobodne i dostojanstvene ljude u fluidnom, nestalnom polju priča i mitotvoračke istorije doline naroda Keša.
Sa pomalo bojazni, vraćam se preosetljivostima. Ko god je izvalio, nepromišljeno i izunutrašnjeno, ili, pak, „s podmuklom namerom koja nije žučna”[3], da je previše ljudi na svetu, dočekao je – raspeće, individualni genocid, prinudno-voljno samospaljivanje, policističnu optužbu za fašizam, svetozaveru, antihumanidiju te, najblaže, neljudskost.
Slažem se, kao društveno biće u svojoj konkretnoj državi, sa svime. Ali, pogledajmo trenutne banalnosti. Sve više feudalnih država, večnih ratova među njima, državotvornih vođa u vrlo doslovnom smislu, tehnokontrole kao oblika društvenosti, pokornih masa u opijumskim favelama, teslizacije bez golubova mira, bez bilo čega, priroda kao njiva a ne hram, kako bi rekao anti Bodler i – tako je kišilo nad brestovima…
Dobro, ima i drugačijih mišljenja, recimo ono Stivena Pinkera o našem, najboljem do sada svetu. Zaiskri suza u uglu oka, od ponosa, zaista.
U takvom svetu, u kome postoji samo „meki” pojedinac i „tvrda” država, nema mesta za drugo. Za ljude koji menjaju svoje obrazine, imena, sredine, srodnike i prijatelje po vlastitoj volji, ili za dobrovoljna udruženja po principima minimalne zaštite. Jer niti smo mi oni koji smo makar do maločas bili, da bi mirne duše glasanjem potvrdili svoj identitet u državi nepromenljivih konstrukcija, niti takva država može postojati bez totalitarne potvrde svog postojanja, iznudom priznanja kroz glasanje na četiri godine.
Jer gnusna je prevara javno insistiranje da nam je potrebna „pravna država”, pleonazam nimalo smisleniji od tautologije „jednakog prava glasa”. U Srbiji je tako kako jeste zbog toga što je to stanje zapravo država, ogoljena i razvijena do svojih „kreativnih” vrhunaca.
Država u svom klasičnom, doktrinarnom obliku dostiže svoj pik u Srbiji, futurističkoj teritoriji buduće total-države, nimalo jedinstvene na planeti. Literarni zadatak je ne učestovati u igri moći i identiteta, bezgranične moći razularene državne moći i okamenjenog pojedinčevog identiteta.
U trenutku glasanja mi kvantno polje mogućnosti, slobode i smisla određujemo kao tačnu konfiguraciju koju traži država i tačnu poziciju koju pojedinac ima u tom polju. Razdeljujemo stvarnost i svakom delu dodeljujemo značenje i poziciju koje do tada nije imalo.
Od svega, svih metastanja, određujemo jedno. I tim činom negiramo taj isti čin, jer odlučivanje prepuštamo onom entitetu na koji više nemamo uticaja: drugima. Postajući drugi, napuštamo polja svih mogućnosti, postajemo težina i tegoba i podređenost u svojim i drugim životima.
Jednom se određujemo, pa iako je to određivanje vremenski oročeno, na famozne četiri godine, vrtnja u krug traje i po isteku našeg glasanja, čeka nas isti okret zavrtnja. Vrtnja u krug koje ne samo što nije literarna već je vrtoglava, smućujuća real-politika. Kada se piloti i astronauti izlože centrifugi koji povećava broj gravitacija, pogled se sužava, crni krug ga uokvirava, i nešto kasnije gasi se svest.
Ovo ni kao metafora ne zvuči prijatno. I eto – glasanje kome možete pristupiti samo ako imate utvrđeni i nepromenljivi identitet i odluka koju donosite istog trenutka je gubeći, to je vidikovac na biračkom mestu. Osvetljeni smrtonosnim zrakom države, fiksirate svoju poziciju u svim beskrajnim poljima od kojih se sastoji naše večno biće.
Dobijate na težini, u tom soc-higsovom polju, i dobijate svoju beskrajno istu, mukotrpnu ulogu u svetu bez vas. Duplo golo. Ne, ovo nije proglas ka „belim”, ili pak „crnim” listićima, premda ove druge smatram elegantnijom formom odbijanja učešća, u stanju sveta gde ne predstavljate ništa, ni kao individua ni kao segment društva. Ako Ursula nigde neposredno ne govori o katastrofi koja je bila nužan i dovoljan uslov sveta Keša, Nozik na nekoliko mesta u „Anarhiji, državi, utopiji” daje naznake tranzicije države u (ultra) minimalnu državu, pa u minimalnu državu.
Njegovo pitanje sa početka knjige je jednostavno: „Postoji li zaista neka osoba koja bi, tražeći grupu mudrih i razboritih ljudi koji će rukovoditi njome za njeno dobro, odabrala onu grupu ljudi koji su članovi oba doma Kongresa?”. Sve su to „tvrdi taliri snova” koji zveče na „pločama sveta”, kako je pisao veliki pesnik Paul Celan.
Idiosinkrazija sa početka teksta se sada ponovo, podlo prišunjala. I dok se u svetu Keša može kao dašak osetiti Ursulino „povećanje složenosti i jačine polja razumnog života” (citat iz „Leve ruke tame”, drugog kultnog romana ove spisateljice) preko svođenja ljudskog društva na skupove „super-fluidnih” pojedinaca, kod Roberta takvih naznaka ni u tragovima nema. Niti ih može biti u geo-političkoj teoriji.
Međutim, Nozik u trećem segmentu svoje knjige, u promišljanjima odnosa utopije, realnog sveta i pojedinca kaže: „Ono što u našem stvarnom svetu odgovara modelu mogućih svetova, jeste širok i raznovrstan spektar društava u koje ljudi mogu da uđu ako im se dopusti, napuste ih ukoliko to žele, oblikuju ih u skladu sa svojim željama…”, pa onda nastavljajući: „…u stvarnom delovanju okvira postojaće samo ograničeni broj zajednica, tako da za veliki broj ljudi nijedna zajednica neće baš potpuno odgovarati njihovim vrednostima i težini koju im pripisuju.”
Nije potrebno poznavati matematičku teoriju skupova da bi se izveo posredan i posredujući zaključak: „…ukoliko postoji veliki spektar zajednica, tada (grubo rečeno) će veći broj osoba da se približi svom idealu života nego da postoji samo jedna vrsta zajednice”, piše Nozik.
Ne postoji samo jedna utopija i jedna vrsta života, utopija se sastoji od utopijâ, mnogo vrsta različitih i divergentnih društava, te je ona zapravo metautopija, sastavljena od mnoštva okvira za ostvarivanje dobrog života u idealnim društvima, uz suštinski uslov ravnopravne, slobodne i dobrovoljne privrženosti svojih članova.
Sa današnjim masovnim društvom i u sadašnjoj oskudici drugačijih društvenih okvira i zajednica (kapitalizam kao realno jedini trenutno postojeći svetski poredak), pojedinac postaje matičina radilica, a to niko ne želi da bude. Okret zavrtnja u magičnom krugu, zar ne?
Što nas je više, potrebna je brojnija i pokornija saglasnost u okvirima jednonumeričkog oblika sveta. Nozikova društvena matematika govori, tihim glasom, da to nije prihvatljivo. Isto nam govori i intuicija. I Lucija Anej Seneka, koji u prvoj knjizi pisama Luciliju, u sedmom i osmom pismu utvrđuje: „Pitaš me, šta da u prvom redu izbegavam: gomilu.”
Zar nije svejedno o čijem Kongresu ili Skupštini je maločas bilo reči?
P. S. Ovaj tekst je treći nastavak spontano nastalog serijala eseja „Zašto nisam glasao” i „Borhes i ja u potrazi za novom demokratijom”. Dok prvi tekst u književnom i političkom smislu brani i obrazlaže autorovu idiosinkraziju prema načelu „jedan čovek – jedan glas” i jednakom pravu glasa za sve, drugi tekst sadrži realno-politički okvir za novi sistem demokratskih izbora, zasnovan podjednako na Borhesu, Kafki, Pekiću i tužnoj srpskoj političkoj zbilji.
Uzgred, tek sada, kroz hronologiju svojih tekstova, primećujem desetogodišnju ritmiku šlajfovanja ove zemlje i sveta kome pripada. Na nesreću, i ja.
[1] Ursula K. leGuin, „Always Coming Home”, prevod „Polaris”, Srbija, 1992; Robert Nozik, „Anarchy, State and Utopia”, prevod CID, Crna Gora, 2010.
Nakon romana Atlas opisan nebom (1993), Opsada crkve Svetog Spasa (1997) i Sitničarnica „Kod srećne ruke” (2000), Goran Petrović se, posle dvodecenijske pauze, 2022. godine oglasio novim romanima Papir sa vodenim znakom i Ikonostas sveg poznatog sveta, a posthumno je objavljen i roman Palata na devet pogleda (2024).
Oni predstavljaju prva dva toka najavljenog „romana delte” koji, prema rečima samog pisca, obuhvata period od preko 500 godina – od srednjeg veka do danas ‒ i pokriva prostor Srbije, Italije, Grčke i drugih zemalja.
Da su ovi romani delovi veće romaneskne strukture, potvrđuju srodni umetnički postupci, vidovi i tempo pripovedanja, paralelne teme, motivi, situacije koji se međusobno dodiruju i prožimaju tvoreći jedinstveni tok koji se do kraja grana u niz rukavaca u promenljivom narativnom odnosu, ali sa jasno izdvojenim istorijskim i hronološkim središtem. Samim motom implicira se da je „roman delta” skromni deo književnosti, koja je „ako imamo u vidu veličinu sveta […] tek citat izdvojen u pokušaju da se objasni suština ljudskog roda”.
To ukazuje na još jednu dimenziju odrednice „roman delta”: romani talože i pohranjuju ono najbolje što je do sada u književnosti i umetnosti stvoreno dok pripovedač ima ulogu da sačini izbor tema i da na taj način čitaocu učini lakšim plovidbu kroz bezobalnu mrežu reka, pritoka, potoka, koji se granaju u široku deltupre no što se uliju u pripovedačko more ili u okean. U suštini, reč je o svojevidnom „uklapanju” priča, epizoda, sentenci, što potvrđuju podnaslovne odrednice istaknute navodnicima koje dodatno dopunjuju i semantizuju tekst i posebno izdvojeni pasusi.
U tom kontekstu, putovanje kao simbolički prikaz odnosa između prostora i objekata, bića i pojava, značajno određuje roman Ikonostas sveg poznatog sveta Gorana Petrovića, u kojem putuju ikone sa Hilandara. Radnja romana odvija se u petnaestom veku najpre u Srbiji u doba vladavine despota Stefana Lazarevića, a potom i u Grčkoj u vreme udara orijentalnog koncepta sveta na vizantijsku duhovnost i estetiku.
Time su uspostavljene i razlike između zapadne civilizacije, koja je doživljavala renesansni procvat, i srpske kulture, u kojoj se renesansa, prema rečima Dimitrija Bogdanovića, tek sluti u doživljaju prirode u Slovu ljubve despota Stefana Lazarevića[1].
Pripovedanje u romanu Ikonostas sveg poznatog sveta bazira se i na istorijskoj, i na hrišćanskoj osnovi, otvarajući se u pojedinim segmentima i ka magičnorealističkom „pesničkom odgonetanju ili pesničkom poricanju stvarnosti”[2].
Sem toga, Petrović se ovde okreće metafizici i mistici, prikazivanju realnosti uz pomoć metafore, alegorije i fantastičnog oneobičavanja stvarnosti. Jedinstveni sakralni jezik sadržan je već u naslovnom terminu ikonostas čije se bukvalno značenje odnosi na „mesto gde su postavljane svete ikone”[3]
Tako sam naslov, s jedne strane, uvodi čitaoca u određenu istorijsku i umetničku epohu karakterističnu po duboreznom i pozlaćenom ikonostasu koji se od XIV veka sve više razvijao u pravoslavnoj crkvi, dok s druge, gustim semantičkim i simboličkim podtekstom opcrtava krivudavu pripovednu putanju na granici između vidljivog i nevidljivog, materijalnog i duhovnog, zemaljskog i nebeskog sveta.
Ta putanja svoje polazište ima u prozoru otvorenom prema ozvezdanom nebu na prednjoj korici romana. Na taj način, osečkom delića zvezdanog neba – simboličkog oltarskog prostora, odašilje se poruka o duhovnom, ontološkom, epistemičkom, naporednom smislu knjige kao spojnice između prošlog i dolazećih vekova. U tom vremenskom sudaru, slika, ikona ima ključnu poziciju, jer je ikonostas prozor u transcendetno plavetnilo.
Apstraktna slika prozora na samom početku određuje oblik romana sa zamagljenom granicom između stvarnog i imaginativnog prostora. Pogled kroz prozor ka zvezdanom svodu jedan je od ključnih poetičkih motiva i tom apstrakcijom prevazilazi se utisak realističkog prikazivanja objektivnog sveta. Kao rezultat toga, proširuje se semantička podloga slike omogućavajući nadolaženje interteksta i novih pripovednih tokova u sedimentacione narativne basene.
Pripovedanje se grana na tri glavna toka koji su istovremeno i različiti i komplementarni. To su: ODAVDE PA DO MILE VOLJE, PO ŠIRINI I VISINI i BILO BI DOBRO DA ZNAMO NA ČEMU SMO. Oni su hijerarhijski podeljeni na podtokove, čiji naslovi obezbeđuju koherentnost i spajanje u više tačaka tako da svaki pojam u širokoj delti reči i rečenica ima svoje privilegovano mesto.
Pažljivo i smisleno odabrani podnaslovi etimološki utemeljuju konstrukciju predstavljene stvarnosti, metaforičko-metonimijski sistematizuju izlaganje i služe kao orijentiri u očuđenoj vremenskoj i prostornoj dimenziji. Zadatak tih podtokova je da generišu fiktivni svet sa osnovom u stvarnosti ili u čudesnim putovanjima i čudima tipičnim za srednjovekovne izvore života svetaca, pri čemu funkcionišu kao stabilni i potpuno samostalni i nezavisni pripovedni entiteti ‒ bilo da se krene sa čitanjem sleva na desno, ili zdesna nalevo, svejedno se stiže do ušća, pristaništa i sliva delte.
Sama ideja stvaranja „romana delte” stukturirane iz velikog broja narativnih rukavaca svojevidna je fantastička paradigma sa promenljivim ishodom. Onako kako se stvarnost menja tokom različitih istorijskih perioda, tako se menja i izvesnost estetskih, književnih, filozofskih i religijskih normi, od trenutka kada se čitalac sretne sa glavnim junakom Dovoljom, do trenutka kada na dvor despota Stefana Lazarevića u Beograd sa Hilandara stigne samo jedna ikona, pa i ona sa likom neprepoznatljivog sveca.
Drugo ograničenje koje odsudno utiče na definisanje fantastičnog sistema u romanu inherentno je polaznom obrascu hagiografije koja primat daje hagiološkom nad faktografskim, a treće izvire iz razuđenog reljefa delte i suptilne arhitektonske kompozicijske konstrukcije romana po uzoru na ikonostas.
Postmoderna fantastika Gorana Petrovića u romanu Ikonostas sveg poznatog sveta nije radikalni rez sa tradicijom srpske fantastičke književne prakse, već ona ugrađuje tradicionalne motive, ali sa izrazitim transformacijskim, modifikacijskim i metafikcijskim impulsom koji dovodi u pitanje autentičnost istine i stvarnosti.
Prefinjeni jezik i pesničko osećanje sveta, pak, prave vidan zaokret u tematskom, motivskom i semantičkom pogledu, pokazujući da je reč bazična kategorija za estetsku refleksiju doživljajne pojavnosti i spacijalnu transgresiju kojom su istaknuta obeležja različitih kultura i pomeranje od nacionalnog ka opštem. To pomeranje klizi sferama duhovnosti podižući čitalačku svest o početnoj metafori književnosti kao kreacije u kojoj se ponovo stvara svet.
Sledstveno tome, fantastično se u knjizi Ikonostas sveg poznatog sveta shvata kao prekoračenje realističkog okvira priče. Pisac polazi od stvarnog događaja i on dalje „bubri u priču”, kako je Petrović jednom prilikom kazao, a fantastično se realizuje zahvaljujući čitaočevoj kolebljivosti u suočavanju sa nespojivim parametrima utvrđenih iskustvenih konvencija.
Usredsređenost na recepcijsku sferu produbljuje apercepciju između književnog i stvarnosnog konteksta, artikuliše ili materijalizuje odnos prema biću, pojmovima i pojavama i vodi stvaranju novih kognitivnih struktura. One otvaraju drugi ugao putovanja u istoriju Srbije sa koga se jasnije vidi društveni i institucionalni mehanizam vlasti despota Stefana Lazarevića.
Ta istorijska linija na vrhu neopipljive lestvice ujedinjuje Konstantina Filozofa, despota Stefana Lazarevića o kojem Konstantin piše „da niko nije mogao sagledati očiju njegovih, čak ni oni najviši. Ovo ne govorimo samo mi, nego svedoče i svi koji su to iskusili. A onaj koji se zaricao da će ih ugledati, nije se mogao ovoga udostojiti”[4], i pastira Dovolju, „neizlečivo dalekovidog”[5], ali i ograničenog da bića, stvari i pojave sagleda izbliza.
Zahvaljujući tom daru, on iz svog seoskog ambijenta u kojem se njegove sposobnosti doživljavaju kao mane pa mu je zato povereno čuvanje kravice Granave, iskoračuje u potpuno drugačiji svet, gde na despotovom dvoru dobija nameštenje prepisivača.
Dvojaka priroda despota Stefana Lazarevića, oblikovana od vlastodržačke hirovitosti i iživljavanja nad podređenima koji grade manastir i umetničke senzitivnosti oličene u Slovo ljubvu, jednoj od najlepših pesničkih poslanica u srpskoj književnosti, suočava se sa svedokom i svojevrsnim dvojnikom Dovoljom, izabranim da u širem prostornom i vremenskom opsegu vidi ishodišta srpske budućnosti:
Video je sa onog svog usamljenog kamena, na onoj livadi, na onoj padini, na Onoj-tamo-gori… Mogao je da vidi, jer se to nije dešavalo odmah tu nego poizdalje, koliko da se niz travu do mile volje kotrljaš, kao dete… Pa, kao dečak da ustaneš, poskočiš, da se otreseš, namestiš kose… I tako se, kao momak uljuđen, niz strminu još spuštaš, čak do dole, do u nizinu, do kraj rečice… Mogao je Dovolja tamo da vidi, a ne silazeći, jednog čoveka… Sudeći po odeći nije bio velikaš, ali po svemu drugome što nije vidno izgledao je kao da jeste… Mogao je Dovolja da vidi tog čoveka plemenitog roda preobučenog u niščeg, kako luta, a ujedno s nekom namerom usredsređeno hodi… Mogao je da vidi tog čoveka kako dalje odlazi, pa se vraća, sve na jednom mestu kraj rečice nešto premišljajući…
Da bi predveče zamakao u sumrak. Gde? Čak ni Dovolja nije mogao da vidi.[6]
Kroz sekvencijalno odvijanje teksta prati se potraga despota Stefana Lazarevića za najboljim mestom na kome bi mogao da sagradi crkvu „da ozida sopstvenu grobnicu, da za života odredi gde će večno počivati…”[7] A kada je konačno pronašao takvo mesto, pozvao je svog učitelja Konstantina Filozofa da potvrdi da je valjano i potom ga osvetio:
…priča se da je despot Stefan Lazarević lično, od svoje ruke, krečnim mlekom salio krst gde će biti Hram Svete Trojice!
‒ A onda krečnim mlekom i opisao krug gde će biti položeni temelji obzida manastirske porte…
Transgresijom prostora, tekst se iz ravni realnog premešta na ravan fantastičnog i čudesnog koju signalizuju izabrani junak Dovolja, Ona-tamo-gora, žeženi venac, misterija koja se plete oko junaka koji odlazi i vraća se sa zapetim psima i sokolovima, čovek koji nešto piše i koji jeste i nije monah, pobadanje kočića sred belog krsta i vezivanje končića, vojnik koji odlaže samostrel i počinje unatraške da se udaljava od krsta i kočića da bi, nakon što je razmotao pozamašno klube, počeo da kruži oko njega, belo krečno mleko i krug.
Štaviše, taj liminalni prostor prevazilazi realnost artikulišući višak podtekstovnog značenja iscrtanog kruga krečnim mlekom kao simboličke projekcije nepoznatog. Pastir Dovolja postaje opsednut prozorima na utvrđenju despota Stefana Lazarevića na ušću Save u Dunav.
Njegova opsednutost postaje veća kada shvati ispravnost učenja Konstantina Filozofa da se skladnost postiže kada se sa posmatranja velikog, pređe na obraćanje pažnje na ono što je malo i da „prilikom razmatranja svega manjeg mora se prepoznati i veliko. Ako se ova dva posmatranja ne slože, to samo može da znači da nešto nije dobro video, pa je najbolje da sve počne nanovo…”[9] Devet prozora na despotovom utvrđenju funkcionišu kao neka vrsta prvog reda ikonostasa na kome se nalaze prestone ikone.
Iako se sa sigurnošću ne bi moglo tvrditi da poglavlja SLEVA NADESNO i ZDESNA NALEVO bezuslovno pripadaju domenu fantastike, jer se u njima, suštinski, ne dešava ništa nemoguće i neverovatno, Dovoljin pogled kroz svih devet prozora kraj kojih je vladar često viđan kako se zamišljeno šeta, aktivira ontološku i epistemičku neizvesnost koja nedvosmisleno potvrđuje „da ovo neće biti uobičajeno gledanje”[10], već gledanje u svet ispunjen čudima.
Stoga se prozor ne pojavljuje samo kao poetički motiv, nego utiče na fantastičko proširenje i semantičku promenu teksta kroz perspektivu posmatrača. Važno je napomenuti da je perspektiva posmatrača značajan faktor koji implicira da se prikazana stvarnost shvati kao fantastična ili kao realistična sa jasnim odnosom posmatrača prema alteritetu ‒ dvoranima:
Dvorani vole da gledaju svet, pa i narod, baš tako – pritvorno, ni od tamo ni od ovamo, oni ne bi da budu na videlu, ali bi opet da sve najpomnije moguće nadgledaju. Da te jeza prođe na vekove.[11]
Ono što čitanje romana Ikonostas sveg poznatog sveta čini primamljivim jeste da upravo realistički opisi rađaju fantastiku i pokreću zaplet. Utvrđenje despota Stefana Lazarevića za Dovolju je imaginativni prostor, a za dvorane praznina koju treba popuniti različitim ukrasima: baldahinima iz Dubrovnika, perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna i svetozarnim ikonama sa Svete Gore.
Dekadencija i lažni moral dvorana dovodi do banalizacije i vulgarizacije duhovnih sadržaja svedenih na puki materijalizam koji sve meri i samerava novcem. Tako dolazi do VELIKOG OBRTANJA pripovednog toka u istoimenom potpoglavlju u smeru fantastike i alegorije, jer uvređeni svetozarni sveci odlučuju da se vrate na Svetu Goru i u Hilandar, „ne želeći da se prikazuju svakome ko ima novca da ih kupi”[12].
Personifikacijom ikona alternira se stvarnost oko fuzije između fizičkog izmeštanja i promene percepcije svetaca pod optikom raščovečenja. S obzirom na to da sveci, za razliku od čoveka, ne razlikuju četiri strane sveta potencira se njihovo podrazumevajuće prisustvo sublimirano u ideji da su ikone u simboličkom smislu Imago Mundi pravoslavlja.
Neuhvatljivo, dezorijentišuće i konfuzno putovanje svetozarnih svetaca determinisano je potpunim odsustvom osećaja za objektivnu realnost. Fluktuacija između spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora konstruiše fantastičku transgresiju i izdvajanje trojice svetaca u Egejskoj Makedoniji u želji da u tišini rasprave neko versko pitanje staro više od sto godina.
U zanosu rasprave i ne primećuju kako stižu u grad Ser koji je nekada pripadao Otomanskom carstvu. Petrovićev tekst problematizuje sam pojam objektivne prostorne i vremenske realnosti prezentovanjem granica uspostavljenih okom svetaca zaleđenih u prošlosti. Validnost tih granica značajno se potkopava pitanjima u funkciji povratka u istorijsku stvarnost omeđenu islamom čime, paradoksalno, priča dobija još fantastičnije odjeke: […] Kako je moguće da su ikone toliko mnogo pogrešile… […]Kako je moguće da trojica ikonopisanih svetaca još izdaleka nisu videli minareta, svetionike za život ismailćanski?! Iznad Sera ih je već bilo veoma mnogo uzvinutih, što od drveta što od kamena, u gornjem delu ukrašenih! [13]
Putovanje ikona sinonim je puta pravoslavne duhovnosti; sveta sa svojom zajednicom ikonopisanih svetaca sa sopstvenim etičkim pravilima i vrednosnim merilima. Osim opšteg kanona, ovaj specifičan mikrokosmos sadrži i različite tipove svetaca. Jedni odlaze u hrišćanski Solun, drugi zbog svoje skromnosti i stidljivosti u Solun i ne ulaze, jedni kreću ka Atosu kopnom, drugi morem, treći vazduhom, a samo bezimeni svetac stiže u Beograd.
Jedan od zapanjujućih aspekata priče o putovanju ikona je da se sama priroda fantastike ni u jednom trenutku ne dovodi u pitanje. Pripovedač ne osporava fantastičku situaciju u kojoj se ikone nalaze, jer je ona od samog početka postavljena kao neminovna. Beskraj i beskonačnost tog putovanja simbolizovani su u retoričkom pitanju: „A gde su ostale?”
Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022.
fusnote:
[1] Dimitrije Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, SKZ, Beograd, 1980, str. 201.
[2] Alberto Uslar Pjetri, Književnost i ljudi Venecuele. Cit. prema: Ljiljana Pavlović-Samurović, Leksikon hispanoameričke književnosti, Savremena administracija, Beograd, 1993, str. 225.
[3] J. B. Konstantynowitz, Ikonostasis, Studien und Forschungen, (erster band) Band I, Lemberg (Lwów) 1939. str. 33.
[4] Konstantin Filozof, Povest o slovima (Skazanije o pismeneh) – Žitije despota Stefana Lazarevića, Stara srpskaknjiževnost u24 knjige, knjiga 11, Prosveta/ Srpska književna zadruga, Beograd, 1989, str. 311.
[5] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 7
[6] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 16‒17.
[7] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 21.
[8] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 21
[9] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 41.
[10] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 43.
[11] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 57.
[12] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 66.
[13] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 80.
Za GLEDIŠTA piše Danijela KOSTADINOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Milorad Durutović: UKUS KAMENA – PRASLIKE U PRIČAMA VUKOSAVA DELIBAŠIĆA
Bestseler roman Ognjena Avlijaša – Vinograd Mehmed-bega
Sjeveroistok Bosne i Hercegovine, avgust 1914. godine
Čaršija uobičajeno bruji, ne sluti da samo dvadesetak kilometara dalje, preko rijeke Drine, već bukti rat za koji se u tom trenutku još ne zna da će promijeniti kartu stare Evrope. Ništa na to ne ukazuje, osim zatamnjenih i novinama izlijepljenih stakala na izlozima, ili bar onome što je ostalo od njih, na dućanima i zanatskim radnjama čiji su vlasnici Srbi.
Nije prošlo ni dva mjeseca od kada je Princip ubio prestolonasljednika žute carevine, od mračnih sila određenog da bude glineni golub čije obaranje treba označiti početak rata i biti okidač za krvave sukobe. Ubrzo nakon atentata, širom zemlje, kreće linč i proganjanje svih viđenijih pravoslavnih glava.
Njihove komšije muslimani uglavnom ćute, pokoji efendija se glasno javlja i protestuje, reis Čaušević krije srpske domaćine iz Sarajeva, Austrougari škripe zubima na njega, ali ga ne hapse. Ne treba im još jedan front. Kao u svim nemirima, lopovi, uhljupi, razbojnici i seoske kabadahije dočekali su svoju šansu. Ne čekaju policiju, idu prije njih na srpske kuće, tuku, pljačkaju i maltretiraju, vlast prećutno odobrava.
U narod se uvukao strah i nemir. Kasabom odjekuju zvona, sazivaju u rat. Ispred zgrade opštine danima se ne pomjera veliki sto; što je zdravo i staro za vojsku stoji u redu, ćutke, bez galame čeka da bude upisano i raspoređeno. Ne gleda se vjera ni porijeklo. Caru se imaju svi odazvati na poziv za danak u krvi.
Dvojica mladića sjede na obali rijeke Drine. Pored njih za vrbu zavezan čamac. Dimitrije Popović i Abdulah Filipović. Tek im pokoja dlaka iznad usana probija. Obojica tek napunila osamnaest. Dimitrije, crn kao ugarak, oštrih crta lica, kose duge skoro do ramena, do prije tri mjeseca bio je šegrt kod oca kazandžije.
Kako mu je otac umro malo prije atentata, tako je i on, nespreman, na sebe preuzeo vođenje radnje. U jadima koji su sve njegove poslije ubistva Ferninanda sačekali, snašao se kako zna i umije. Sačuvao je nešto robe i materijala, ono što nije bilo izloženo i opljačkano. Drugi mladić, Abdulah, plav je, visok i lijep, kratko ošišan, sin dućandžije, viđenog i uvaženog u čaršiji.
Obojica porijeklom iz istog sela. Obojici su se đedovi poslije ulaska Austrougara u Bosnu istovremeno preselili sa sela u grad. Najbolji su jarani, a zovu se i kumovima. Neko staro kumstvo, Bog sami zna kada i ko ga je započeo. Prema ranijem dogovoru, našli su se na rijeci da zajedno čamcem pređu Drinu i jave se kao dobrovoljci u srpsku vojsku. Obojica su dobili poziv za mobilizaciju za carevinu, a ne ide im se za tuđina boriti.
Ćute, gledaju u rijeku, Abdulah nervozno baca kamenčiće. Mjesto na kom sjede prikriveno je rastinjem, čini se da samo oni znaju za taj riječni zaliv; ne vidi se ni s puta, ni s druge strane rijeke. Grane vrbe se svijaju do same vode koja teče ispod njih. Mnogo puta su već ovdje sjedili, još kao djeca, bježeći iz čaršije i od svojih. Ovo je samo njihovo tajno mjesto.
Odjednom, kao iz puške, Avdo prekide tišinu:
– Kume, ja ne mogu! Ne mogu i ubij me! Babo je nekako dokučio šta spremam. Sinoć je gorilo kod nas u avliji. Kaže, nisam ja sina rađô, školovô i spremô za vlašku vojsku i vlaškog kralja. Veli, svakako će ovi tvoji izgubit, jer su šaka jada, pregaziće ih Švabo kô plitak potok. Kaže da ne idemo i da zalud ne gubimo glavu. I tebi je poručio da ne mahnitaš i da čuvaš majku, samo ti je ona ostala. Kaže i tebi će, kȏ i meni, sa Mehmedom Ćesarom dogovorit da nas ne uzmu u vojsku, daće nas proglasit za nesposobne. Već je spremio dukate za obojicu. Tako ti je poručio.
– Avdo, koji moji!? Avdo! Valjda naši, pobogu kume?!
– Ne gleda on tako, kume, on je starinski čoek, znaš ga ko i mene. Ne zna on za te naše Južne Slovene i ne priznaje to. Psuje majku i Gavrilu i Mladobosancima. Kaže da su razbojnici, uhljupi i neradnici i da poštenom insanu kvare posô i trgovinu. On to sve po ranijim adetima. Znaš da nije loš, znaš ga, bolan, znaš da ne bi mrava zgazio, znaš da ti ne misli zlo kô ni meni.
Opet muk i tišina. Drina huči i nosi grane, pravi male virove.
– Dimšo, kume! Progovori! Što ćutiš?
– Šta da ti rečem, kume? Šta?! Radi kako si naumio, ja ću radit kako smo se dogovorili. Da čekam da me Švabe natjeraju na moje – neću! Ključ od radnje i magaze ti je kod majke, pazi je, ona je tebi u amanet. Možda je i bolje vako. I pametnije.
Izljubiše se na rastanku. Avdo gura čamac, do pasa ušao u vodu. Mokar više od neke tegobe što mu struji tijelom nego od hladne vode. Ode mu kum. Ne zna ni jedan šta onog drugog čeka. Ko zna da li će se i kada vidjeti. A nije ni rastanak baš bio kako treba. Zna Avdo, a zna i Dimšo, da su jedan drugom štošta prećutali i u toplom iza jezika ostavili.
Ne valja iza jezika ostavljati, ako se hoće biti prijatelj i kum. Neizgovoreno vazda dođe na naplatu, prije ili kasnije, a tad je neizgovorena riječ mnogo skuplja. Glavom se ponekad plaća.
Sjeveroistok Bosne i Hercegovine, januar 1929. godine
Čaršija ćuti, svuda po ulicama je muk, prije neki dan, na Pravoslavno Badnje veče, Kralj Aleksandar je u državi prekinuo agoniju koja traje još od ubistva Radića u Skupštini i zaveo šestojanuarsku diktaturu. Žandarmi već par dana uveliko hapse i privode, uglavnom zanatske kalfe i nešto radnika iz ciglane i sa željeznice, od ranije su ih vlasti označile kao simpatizere komunista.
Običan svijet, koji nema veze sa strankama, ili ništa ne komentariše, ili to radi šapatom. Ne zna se kud diktatura vodi. Ono što joj je prethodilo izazivalo je nesigurnost i strah, a što će ona da donese – ni najmudriji nisu znali. Narod, navikao da trpi i ne pita, ne mijenja navike. Prilagođava se. Srbi odobravaju, Hrvati se bune ispod glasa, Muslimane svi računaju kao svoje kad im treba brojno stanje, a kad treba odlučivati, onda su tuđi.
Od kraja rata svako se ponaša kao da ne postoje. Svi ih svojataju, a niko ih neće, oni sami ne znaju kuda bi. Imaju Spahu i njegovu organizaciju, neprilagođeni su vremenu u kome se nalaze, zbunjeni i neorganizovani. S jedne strane, prvi put od odlaska Sultana imaju Kralja kojeg djelimično prihvataju kao svog. Uvažava im vjeru, imaju svoj poseban kazan u vojsci, imaju i svoje delegate u Skupštini, polunjihov Kralj prijatelj je s Turskom, njima još uvijek bitnom dalekom zemljom.
S druge strane, znaju da je Kralj Srbin, a kako i da zaborave kad ih njihove komšije malo-malo na to podsjećaju. Bolje im pristaje ovo sadašnje odijelo od onog što su im šile Švabe, lijepo je, ali je ipak odijelo njihovog starijeg brata. Bar im se to tako predstavlja, ili im se samima možda tako čini, ili je i jedno i drugo.
Znaju da su posebni, a ne da im se da budu. Drugi ih svojataju, ali ne propuštaju priliku da im prebace neki prvobitni grijeh. Raspalo carstvo im uzelo ime, a nova kraljevina ga nije vratila.
Srbi dali danak u krvi. Opet. Da bi bili slobodni, ratovali za srpskog, a dobili zajedničkog kralja. Ne vide da to što je zajednički ne znači i da nije srpski. Jedino kao zajednički i može biti srpski, tako da svi Srbi konačno žive u jednoj kući.
A on, Kralj pobjednik, neće da se sveti; one što su ratovali protiv njega neće da kažnjava. Kao da je i mogao pola nove države pokažnjavati. A, opet, mnogo je zločina učinjeno, narod pamti. Možda Kralj nije mogao pola kazniti, ali je mogao one koji su se isticali u progonu i klanju. Nekažnjen zločin uvijek rađa novi. Uvijek. Kao da su svi od velike zajedničke države imali prevelika očekivanja.
Široki kaput južnog slovenstva i preuska anterija ukorijenjenih predrasuda jednih o drugima ne idu jedno s drugim. Sve praćeno nikad izgovorenom mišlju: „Zajebaće nas!”
Stanje u magazi loše. Nakon razvoja i napretka poslije Velikog rata, ekonomska kriza iz evrope prelila se i na Kraljevinu. Bijeda i glad kudgod pogledaš. Evropu guši neuređeni divlji kapitalizam, a na Balkanu se takav neuređeni kapitalizam u začetku miješa sa ostacima nikad okončanog feudalizma.
Agrarna reforma tek u povoju. Ipak, oni koji u njoj žive, da imaju bar malo pameti, imali bi na šta biti ponosni. Silna je ta nova država. Golema! Ali džaba!
Opšta neobrazovanost ne pomaže zacjeljivanju krvavih rana na mladom jugoslovenskom društvu; rane krvare, zavoja ni za lijeka.
Abdulah i Dimitrije sjede u kafani. Nema puno svijeta. Petnaest godina je prošlo od njihovog rastanka na Drini, na onom njihovom tajnom mjestu. Uvala je još uvijek tamo, vrba još uvijek umiva svoje lišće u rijeci, ali oni je više ne obilaze. Odrasli su ljudi. Sakrivanje po džepovima rijeke je za djecu.
U čaršiji ih zovu starim momcima, ni jedan se još nije oženio, stekao porodicu, djecu. Računaju obojica da ima za to još vremena. Naoko su isto bliski kao što su bili i prije Velikog rata. I dalje provode vrijeme zajedno, čak su mimo svog ličnog pokrenuli i jedan mali zajednički posao. Uspješni su, viđeni su, nema za njima smrdljivog traga.
Avdo je sačuvao Dimitrijev imetak koliko je u onim ludim ratnim vremenima mogao. Majku mu nije sačuvao, nije ni mogao, starica je samo uvenula sama od sebe onog trenutka kad je dobila sinovo pismo kojim je obavještava da se povlači sa srpskom vojskom preko nekakve Albanije. Ni Avdo više nema babe. Umro je dan prije nego što je Dimitrije, kao pobjednik, u raspaloj uniformi i bušnim cokulama umarširao u čaršiju.
Maliciozan čovjek bi rekao da je srce starog ratnog liferanta Ejuba puklo za umirućim austrougarskim carstvom. A možda je samo prestalo da kuca od starosti. To samo on zna. I onaj gore – jedini sudija ljudima.
Njih dvojica, u godinama koje su prošle nakon završetka rata, nikad nisu pričali o onome što se desilo na rijeci. Ćutke su prešli preko svega, nastavili sa druženjem i poslom, kao da između njih nije bilo bezdane jame.
U kafani kad Dimšo pije, a ovaj to radi sve češće, kako bi pićem otjerao sablasti Kolubare, Albanije i Kajmakčalana, kum mu pravi društvo. Ne pije. Rijetko pričaju o politici iako su obojica aktivni. Avdo je u Jugoslovenskoj muslimanskoj stranci, a Dimšo u Pašićevim radikalima. Večeras, pod utiskom svega što se dešava oko njih, razgovaraju.
– Kume, šejtanska su ovo posla sa ovim žandarmima na cesti, nemam ja ništa protiv što hapse onu crvenu žgadiju, ali da žandarmi ne okrenu i na nas ostale?
Dimšo otpuhuje dim od cigare, nervozno gasi, jedva pogađa pepeljaru. Uzela ga rakija pod svoje, ona mu i rukama i jezikom upravlja.
– Kumašine, smeta li tebi što su to žandarmi ili što su srpski žandarmi?
Avdo skida fes sa glave, vadi maramicu iz džepa, briše svoju plavu, već prorijeđenu kosu, zna da je kum pijan, ali mu đavo ne da mira.
– Zar to nisu naši žandarmi kume? Zar mi nismo jedno?
Dimšo pijan, sebi u bradu nabraja imena. Radi to često u posljednje vrijeme kad popije, niko ne zna da mu to bijahu saborci koji su mu dušu ispustili na rukama. Rakija ga i uspavljuje i budi.
– Nikad mi nećemo biti jedno. Nikad! Da si prešô rijeku sa mnom – bili bi, vako si i ti, kô pokojni babo, čekô ko će pobijedit.
Ode riječ. Fijuknu! riječ je kuršum, nikad ne znaš gdje će završiti. Riječ neizgovorena kad treba, izgovorena kad je vrijeme već protjeralo pijesak kroz sat, na sebi nosi nataloženu patinu gorčine zbog neizgovorenog. Ne zvuči iskreno i čestito kao da je izgovorena u vakat. Svaka riječ ima svoje vrijeme. Samo svoje.
Ne valja iza jezika ostavljati, ako se hoće biti prijatelj i kum. Ne valja riječ koju nisi izgovorio kad je trebalo izgovoriti u nevrijeme, kad je već kasno. Zna kasno izgovorena riječ da ujede i dođe na naplatu. Okasnjela riječ bude mnogo skuplja. Ponekad se glavom plaća.
Ćuti Avdo, povrijeđen mu ponos. Za srce ga ujelo, odhukuje, poželi u tom trenutku da je bar malo rakije u njemu, da i on može odapeti slovo, a da to slovo nije zavezano razumom i obzirom. Opet, ne može ni da ne kaže nešto, kako će se ujutro pogledati u ogledalo dok se bude umivao.
– Ko bi ti majku gledao, kume, ko bi ti imetak sačuvao? Džaba govori, kum preklopio oči. Ne čuje ga, rakija namjestila bešiku za njegovog kuma.
Diže kum kuma od kafanskog stola. Valja im krenuti kući, kasno je. Obgrlio ga jednom rukom preko ramena, polako, pa tako koračaju iz kafane kroz čaršiju. Dva još mlada čovjeka, u naponu snage, naoko bi se reklo zdrava i prava, sa obje noge i ruke, podupiru jedan drugog dok hodaju. Hodaju kroz čaršiju, a oba sakata. Đavo ih osakatio, a što đavo jednom osakati, hiljadu molitvi ne pomogne da izraste.
Ode noć.
Zoru dočekaše u magazi, sjede, piju kafu. Dimšo, vidno mamuran, sa krpom oko glave, samo odhukuje.
– Što mi pobogu, kumašine, dade da se nako napijem, imaš li dušu, pobratime?
Avdo se smijulji, podbada ga veselim pogledom, zubato januarsko sunce što je promililo jutros otjeralo je sav mrak od sinoć.
– Aj, Alaha ti, kume, manje jedi, drob ti narastao, sve mi te teže pjanog nosit kući!
Dimši drago, ništa mu Avdo ne govori za ono od sinoć. Laže svako ko je pijan riječ izgovorio da je se ne sjeća. Sjeća se svega, samo više nema rakije da riječ drži i podupire.
– Kume, da ja tebe šta sinoć slučajno ne uvrijedih? Ništa se pod milim bogom ne sjećam o čemu smo sinoć pričali.
– Ne budali, kume, kako ćeš ti mene uvrijediti, mi smo, bolan, svoji.
Sunce otapa snijeg i voda je odnosi po čaršiji. Teče niz čaršijsku kaldrmu prljava voda, blatnjava voda, pogana voda, ode sa tom vodom i kumovska riječ.
Dok je neka nova voda ponovo ne izbaci na površinu.
Sjeveroistok Bosne i Hercegovine, decembar 1941. godine
Pomračilo se sunce. Krvav mjesec sija i po danu i po noći. Kad su sati ispunjeni strahom, minuti su vječnost. Zlo se nadvilo nad Bosnom. Nijemac ponovo ušao u nju da završi posao od prošlog puta, ali mu se ovaj put nije imao ko suprostaviti. Oni koji je trebalo da mu se suprostave bili su zauzeti jedni drugima. Niko nije čuvar brata svoga. Lako je pričati o strancu i šta je on spreman napraviti našem čovjeku. Tuga i jad nastaje i svaki razum prestaje kad moraš reći šta smo spremni uraditi jedni drugima – svojima.
Svako u nesretnoj zemlji ima svoju verziju događaja. Svako istinu svojata, prisvaja i mijenja, dorađuje, skraćuje i proširuje, da tako skrojena bude samo njegova. A istina je jedna. Šta je čovjek spreman napraviti drugom čovjeku i zašto? Istinu vidiš kad je s mnoštva spustiš na malog čovjeka i njegovu sudbinu. Progledaš tek tad. Čovjek je bitan. Svaki čovjek.
Abdulah i Dimitrije već su zreli ljudi. Zagazili su u petu deceniju. Tek su se nedavno oženili. Prestarjeli. Obojica su žene doveli sa strane. Abdulahova je rodom iz Krajine, a Dimitrijeva sa Romanije. Mlađe su od njih. Zdrave. Neposredno prije šestoaprilskog sloma države rodile su im sinove nasljednike.
Avdo je prvi dobio sina i nadio mu ime po svom rahmetli babi Ejubu. Dimitrije mjesec dana kasnije. Po dogovoru, koji su još kao momci imali, pored krštenog kuma, Avdo je Dimšinom sinu Mitru bio šišani kum i darivao ga šorvanom, kako je red.
A reda otkako je bivša država kapitulirala više nema. Pljačke, deportacije i ubistva na sve strane. Dimšo kao Srbin nema šta da traži u novoj državi, osim da parama otkupljuje svoj mir i mir svoje porodice. Dan za dan. Takva su vremena. I kum se malo udaljio od njega; obilazi ga, ali nema više javnog iskazivanja bliskosti. „Takva su vremena”, govori u sebi, „sad je njihov vakat”.
Kum mu još oprezno mjeri čiji je vakat. Vidi on šta se dešava, nije lud. Ne sviđa mu se. Zna on da na pravdi Boga odvode narod i ubijaju, da pljačkaju i otimaju. Njegova se još u čaršiji uvažava i on neće da učestvuje u tome. Ipak, ne prođe noć da ne razmišlja da li je vrijeme da se svrsta i odredi stranu.
Žao mu je kuma, ali ne zaboravlja da je kum Solunac; da se kumova riječ, ne tako davno, pitala više od njegove; nije se mnogo više pitala, ali se ipak više pitala i uvažavala. Pa zar svaki insan ne bi iskoristio priliku koju on sad ima? Noću to sve premeće po glavi, kao i svaki čovjek kad hoće da opravda odluku koju je već donio, ali mu takva ne priliči, pomalo je se i stidi, na tasove dodaje razloge, stvarne ili izmišljene.
Sve češće Avdo vraća razgovor iz one januarske noći, pa pomalo i dodaje. Zar se nije njegov kum Dimšo pravio lud kad ga je ubrzo nakon toga Avdo molio da pomogne da se Fikret, Avdin jaran iz partije, pusti iz hapsa? Ko zna da li bi i za njega molio načelnika, da su ga kojim slučajem srpski žandarmi uhapsili?! Srpski, ja koji drugi! Njih je tamo bilo najviše! A i ta njegova solunština, na vrh mu je glave, kao da niko drugi nije ratovao sem njega.
Nisam ja od njega tražio da me oslobađa! Nije džaba oslobađô, dao mu njegov Kralj onu šumu i livadu niz rijeku, što meni nije dao i ja sam bio njegov podanik?! A i kako me oslobodio? Samo mi jaram nametnuo! Dobro, jesam ja fino, šućur Alahu, radio i za Kraljeva vakta, ali bi sigurno bolje radio da smo ostali pod švapskim carem.
Švabo je to, uređena država đe se sve zna, ko i šta radi, a ne kao kod ovih kod kojih je moglo sve za dukat da se kupi. Zaboravlja Avdo da je i u švapskoj državi njegov babo Ejub za dukate kod Mehmeda Ćesara uredio da ga kajzer ne uzme kod sebe u vojsku. „Ako ja ne budem njega, možda će on mene.”
Sve tako Avdo sam sa sobom divani, sam sebi postavlja pitanja i odgovara, a možda je trebalo neko od tih pitanja da postavi svom kumu, možda bi mu on pomogao u odluci, možda bi…
I ne ode riječ. Nema zrna da prozuji – kakvo god da je. Riječ koja na riječ ostane postaje barut, pa što je više baruta u buretu neizgovorenog, ono jače eksplodira. Na riječ koja nije izgovorena kad treba, doda se još jedna neizgovorena; postane tutkalo za tuđu. Riječ tuđina i stranca. A tuđin i stranac među kumovima nikad nije dobronamjeran.
Ne valja iza jezika ostavljati, ako se hoće biti prijatelj i kum. Ne valja riječ koju nisi izgovorio kad je trebalo izgovoriti u nevrijeme, kad je već kasno. Zna kasno izgovorena riječ da ujede i dođe na naplatu. Okasnjela riječ bude mnogo skuplja. Ponekad se glavom plaća.
Kad se Avdo poslije dugih besanih noći, u decembarsku zoru, pred katolički Božić, konačno odlučio – nije znao kolika će biti cijena odluke, ili je sam sebe zavaravao da ne zna.
– Dobro jutro, kume!
– Dobro jutro, kumašine, otkud ti ovako rano, da nije šta bilo?
– Nije kume, jok. Nego, trebalo bi na jedno mjesto da odemo nabrzinu.
– Eto me, kume, odmah, hoćemo daleko, treba li mi kaput?
– Ne treba ti kaput, kume. Brzo ćemo.
Izađe Dimšo iz avlije. Nije se sa svojima ni pozdravio, samo nazuo cipele i ogrnuo kožuh.
Hiljadu se puta dosad vozio sa Avdom u novom automobilu. Godinu dana prije nego će ovaj nesretni rat krenuti, došao mu nov iz Beograda. Ponos čaršije. Malo mu je i zavidio. Njegov je bio mnogo stariji i već dobro izraubovan. Hiljadu puta se sa svojim kumom vozio, ali nikad nije bilo kao ovaj put.
Vazda je on bio taj koji ćuti, a Avdo priča – ne zatvara usta. Ovaj put Avdo ćuti. Nešto ga muči. On sve pokušava pričom izokola da do njega dokuči, ali džaba. Muk. Ne progovara. Samo othukuje i mršti se. Nije ovo njegov Avdo, ovo je neki drugi čovjek. Nepoznat čovjek. Samo ga ona maramica, koju iz džepa vadi i njome briše znojavo čelo kao da je ljeto, a ne zima i decembar, podsjeća na kuma.
Nakon nekog vremena shvati da vozi na rijeku. Prema onom njihovom mjestu. Ništa mu nije jasno, ali mu se mračne misli motaju po glavi. Kad je Avdo stigao do kraja puta dokle se moglo kolima, stade i ugasi motor. Izađe iz auta, Dimšo izađe za njim. Hladno decembarsko jutro uz rijeku, maglu i vlagu koje su se iz nje širile, činilo je da mu biva još hladnije. Pokuša navući onaj kožuh malo više na vrat. „Kud ga poslušah i ne ponesoh kaput, pobogu”, pomisli u sebi.
A Avdo hoda ispred njega, i ne okreće se, samo pomalo ubrzava korak. Gazi prema rijeci. Sto godina nisu bili tamo zajedno. Kad dođe ispod one njihove vrbe, okrenu se i konačno progovori.
– Sjećaš li se, moj kume, kad smo posljednji put bili ovdje?
Dimšo ga gleda, ćuti. Ne vidi on više ovog Avdu, on vidi svog prijatelja dok je bio mladić. Vraća razgovor ispod vrbe, razgovor koji su vodili onog prokletog ljeta kada je otišao u rat. Sad zna, sad konačno zna, da je tog dana zapravo poginuo, da je primio kuršum onog trenutka kad je ušao u čamac. Džaba je i zalud išao. Čitav život, svjesno ili nesvjesno, krivio je Avdu što nije krenuo sa njim, ne shvatajući da je on bio taj koji je ostavljao.
Sad zna i zašto su došli. Zna Dimšo da je Avdo ovamo došao da ga ubije, ili bar da ubije ono što je od njega ostalo poslije ranjene ruke na Kolubari, promrznutih stopala na Prokletijama, stomačnog tifusa na Krfu i krvlju načete duše na Kajmakčalanu – i onako je poslije toga svaki proživljeni dan bio kredit.
– Kumašine moj – neka ti je prosta moja glava!
Skide šubaru sa glave, skide burmu i spusti je ispod vrbe, na vidno mjesto.
– Čuvaj mi ženu i dijete, oni su tebi u amanet.
Tišina. repetiranje pištolja. Prasak presiječe muk i tišinu. U grmu, sa druge strane rijeke, čuje se šum srne koja je došla na vodu kako poplašena iznenadnim pucnjem bježi.
U rijeku ulazi Avdo, do pasa zagazio u vodu. Gura tijelo svog kuma kao onaj čamac u ljeto četrnaeste kad su se rastali na rijeci. Suza pade u rijeku.
Sjeveroistok Bosne i Hercegovine. septembar 1952. godine
Bosna izgleda kao kafanski sto s kog su obrisane fleke i mrve. Niko ne pamti ko je šta žderao, kuda je mrvio i fleke pravio u posljednjem velikom ratu. Krčmar je rekao da je račun u redu, da ga zapravo i nema, i da svi gosti mogu jednostavno da ustanu i idu, potpuno je nebitno ko je šta naručio i ko je krvavo meso prerezao.
Svi su računi plaćeni i nema nijedan nenamiren. O velikoj gozbi se ne priča, osim ukoliko se ne hvali njen domaćin i desert koji je servirao na kraju večere. Sve ostalo što je pokusano prije toga – ne pamti se. Samo slatkiš.
Dva dječaka igraju se na livadi pored željezničke stanice. Ejub Filipović i Mitar Popović šutiraju krpenjaču. Sirotinja su. U svijetu koji ih okružuje, i koji je sav sirotinjski, oni su najveća sirotinja. Sinovi su bivših gazdi – kuluka; živi svjedoci da novo ravnopravno društvo svoju ravnopravnost mora pokazati prvo na onima koji su nekad bili malo bogatiji od ostalih.
Dječaci su svakako odrasli u vrijeme rata i poslije rata, ne pamte vrijeme kada su njihove porodice važile za imućne. Otkad su rođeni ne znaju za bolje. Mitar se zapravo ne sjeća čaršije iz rata, odrastao je u Srbiji. Iz priča svoje majke zna da ih je tamo, na početku rata, kum Avdo sklonio od ustaškog noža. Siroče je, oca ne pamti, ubili su ga na početku rata.
O tome se u kući ne priča. Takva su vremena. Najbolji jaran mu je Ejub – sin kuma Avde. Vršnjaci su. Rijetko da se s kim drugim i mogu igrati, ostala ih djeca uglavnom izbjegavaju; niko ih ne maltretira, ali nisu rado viđeni u ostatku društva.
Jedan drugog driblaju, padaju, trče jedan za drugim i jedan drugog sapliću, stežu zube i dječije pesnice. Često se svađaju i mire; nemaju izbora, možda bi se duže durili i inatili da im je društvo veće. Ovako – imaju samo jedan drugoga.
Oba su jedinci, malo su zbog toga i razmaženi, svi ostali drugovi iz škole imaju bar još po jednog brata ili sestru. Oni su jedan drugome jedina braća.
A braća kô braća. Kad se posvađaju, hoće jedan drugom svašta reći, uvrijediti i za srce ujesti. Uglavnom su to dječje prepirke, kratkotrajne i bez teških riječi. Kad se i pobiju, više je to neko saplitanje i rvanje, stezanje i štipanje, nego prava tuča. Obično ih tad Ejubov babo razvađa i miri. Izvuče im uši, udari po guzici, kaže im da ne budale i ne budu junci.
Čudan je Ejubov otac. Slabo s kim priča. Poslije rata bio je tri godine na robiji. Kad je izašao iz zatvora, od onoga što mu je ostalo, nakon što su mu radnja i roba oduzeti, otvorio je krojačku radnju i u njoj radio sa ženom, Ejubovom majkom, koja je izučila krojački zanat dok je on bio u zatvoru. Mala skromna radnja, dovoljna tek za preživljavanje. Da nije bilo nešto zemlje, što su je Filipovići i Popovići imali jedni pored drugih u selu iz kog su bili rodom, više bi bili gladni nego siti.
Do ove godine, kad bi igrali lopte, dječaci bi se redovno posvađali oko toga ko će biti sovjetska reprezentacija. Nijedan od njih dvojice nije htio igrati za Jugoslaviju. Kako ovog ljeta Sovjeti u njihovoj zemlji više nisu popularni, a dječaci su tu nepopularnost vezali za izgubljenu utakmicu u Helsinkiju koju su zajedno slušali na radiju u čaršiji, njihove svađe su obično bile oko toga ko će igrati za reprezentaciju Jugoslavije.
Na ledini, kod željezničke stanice, ovog puta se oko toga i pobiše, a da loptu nisu ni šutnuli. Mitar nekako nezgodno spotaknu Ejuba, ovaj pade i okrnji prednji zub. Diže se, okrenu se prema njemu krvave vilice, obrisa usne prašnjavom nadlakticom i procijedi:
– Kakav ti Jugosloven možeš biti, kad su ti babu kô četnika partizani ubili?
Reče to, i odmah onako krvlju izmazan otrča kući.
Mitar, skrušen i izbezumljen, osta na ledini. Ne zna on šta ovo što mu je Ejub rekao znači. Vezuje u glavi, izlazi mu pred oči svo ono izbjegavanje od ostale djece, pada mu na pamet da je to što mu je otac bio četnik razlog što ga učitelj više prutom po dlanovima tuče nego ostalu djecu.
Sramota ga samog sebe. Je li moguće da mu majka to ne bi rekla? „Ma sigurno je Ejub u pravu, što bi se mi sakrivali u Srbiji? Mora da je Ejubov babo bio očev jatak, pa je zbog toga bio u zatvoru. Zato Ejub to zna, sigurno mu je to babo rekô.”
Sljedećih par dana Mitar ćuti. Ni u kući ni u školi ne progovara. Povukao se u sebe, sav kopni. Ejub oko njega oblijeće, pomirili su se, ali i prema njemu je Mitar drugačiji. Ubi ga sumnja. Ne spava, ne jede, čini mu se i da ne diše. Majka Stoja ga danima gleda kako kopni i propada. Pokušava da dokuči šta je sa njim, pa ga sve propituje, a on izbjegava da odgovori, pravda se da je zbog škole, da je teško ovo novo gradivo što uči.
Jedan dan prelomi i upita je:
– Majko, jesu pokojnog oca ubili partizani?
Stoja smetena, gleda u njega, prebira po glavi otkud mu takvo pitanje.
– Otkud ti to, crni sine? Kakva ti to glupost pada na pamet?
– Lijepo te pitam, nemoj mi kriti, je li on bio u četnicima i jesu li ga partizani ubili?
Stoja vezuje jače maramu, sklanja kosu pod nju. Mršti se.
– Je li, avetinjo, okle tebi to?
Vidi Mitar da je majka ljuta, zna dobro kad joj donja vilica zaigra da je bijes obuzeo. Razmišlja da li da oda Ejuba, strah ga da se majka još više ne naljuti, pa ode kumu Avdi pred kuću i još veći belaj ispadne nego što je razbijen zub. Bolje da je slaže, tako je bolje i za njega, i za Ejuba, i za majku. Odape iz glave:
– Djeca mi u školi rekla, ali nemoj odmah u školu ići, samo ćeš mi veći problem napraviti! Molim te!
Stoja šuti. Gleda u njega, a gleda kroz njega. Vidi ga, a ne vidi ga. Odjednom, ko iglom ubodena ustade i ode u spavaću sobu. Vrati se s nečim među prstima.
– Ovo ti je vera pokojnog oca – pruži dlan na kojem je stajao zlatan, od vremena malo potamnio prsten – ovo sam, sine, našla na mjestu gdje ti je otac ubijen. Da su ga komunisti ubili, ja je sigurno ne bih našla, kô što se ništa iza njih ne može naći. Drugi su njega ubili. Daće Bog da doživiš da sam saznaš i shvatiš ko. A do tada – o ovome što sam ti rekla ni riječ. Jezik za zube. I za manje se glava gubi.
Kao da je neki ogroman teret sa leđa spustila. Udahnu, pa izdahnu, i spusti šake na koljena. Učini mu se kao da je majka u tom trenutku deset godina ostarjela.
– Biće vakta kada ćemo još o ovome. A sad idi, i nikom ni riječ! Upamti – ni riječ!
Ejub i Mitar su još mnogo puta igrali fudbal, a sve češće su im, kako je vrijeme prolazilo, društvo pravila druga djeca. Nikad se više nisu posvađali oko tima za koji će igrati. Mislili su – šta će im to? Neće valjda zub za zub.
Ode kumovska riječ. A lažljiva riječ se uplete oko lažljivca i slaganog, okruži obojicu kao ladolež, ne dozvoljava nijednoj drugoj riječi, iskrenoj i čestitoj, da nađe put od jednog do drugog srca. Možeš poslije jedne laži gomilu istina i lijepih riječi reći – džaba!
Ona prokletinja stoji kao čuvar na ćupriji i ne da prolaz. Ne valja lagati, ako se hoće biti prijatelj i kum. Laž vazda dođe na naplatu. Prije ili kasnije. Glavom se tada plati.
Krenuo je Mehmed-beg o Aranđelovdan 2020. leta Gospodnjeg na svoje večito putovanje.
Roman Ognjena Avlijaša o korenima, o zaboravu i onome što u duši ostaje zapisano. Četiri godine kasnije živo svedoči jedinu istinu koja odjekuje kroz vreme kao most između prošlosti i sadašnjosti. pic.twitter.com/9Oiz1wBZwp
— Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša (@Knjizevnici) November 21, 2024
Sjeveroistok Bosne i Hercegovine, novembar 1992. godine
Pomračilo se sunce. Krvav mjesec sija i po danu i po noći. Kad su sati ispunjeni strahom, minuti su vječnost. Zlo se nadvilo nad Bosnom. Opet. Ovaj put nema Nijemaca. Sami smo, sami jedni protiv drugih.
Svako u nesretnoj zemlji ima svoju verziju događaja. Svako istinu svojata, prisvaja i mijenja, dorađuje, skraćuje i proširuje, da tako skrojena bude samo njegova. A istina je jedna. Šta je čovjek spreman napraviti drugom čovjeku i zašto? Istinu vidiš kad je s mnoštva spustiš na malog čovjeka i njegovu sudbinu. Progledaš tek tad. Čovjek je bitan. Svaki čovjek.
Ejub i Mitar su već zreli ljudi. Zagazili su u petu deceniju. Oženjeni su, imaju sinove jedince, kakvi su i oni bili. To je sada moderno, nema više porodica sa mnogo djece. I dalje su bliski. Malo su se otuđili tokom studiranja, studirali su u različitim gradovima; Ejub u Sarajevu, Mitar u Beogradu.
Takav je bio običaj u čaršiji, nisu se postavljala pitanja. Jedni na jednu, drugi na drugu stranu. Šta fali? Jedna je država. Poslije povratka sa studija, nastavili su sa druženjem gdje su stali nakon gimnazije. Zajedno su momkovali, zajedno tražili cure, zaljubljivali se i odljubljivali, zajedno prolazili kroz prve patnje i razočaranja.
Jedan drugom glavu držali nakon prvih pijanstava, zajedno probali kocku, igrali pokera i remija u veće pare, u sobama zamagljenim od duvanskog dima. Zajedno su primljeni u komuniste, jer bez crvene knjižice nije bilo dobrog zaposlenja. Kako su zajedno ušli u komuniste, tako su, među prvima, zajedno i napustili Partiju; čim više nije bilo bitno da li si njen član.
Kraj osamdesetih i početak devedesetih prvi privatluk takođe dočekuju zajedno, kao ortaci, preduzetnički duh njihovih očeva nije iščezao iz njih. Uvoz banana i drugog do tada egzotičnog voća, šverc benzina i deviza, zajednički butik, pa prodavnica bijele tehnike. Obojica su snalažljivi – šta god to značilo u terminologiji novog doba.
Osnivaju se nacionalne stranke, ali im se nijedan ne priključuje, to prolazi mimo njih. Foliraju da ih to ne zanima, da je to primitivno, naravno da će glasati za reformiste. Lažu. Obojica glasaju za nacionalne stranke. Svako za svoju.
Piju pivo i uz njega meze za velikom sofrom kod Ejuba u kući dok na televiziji gledaju rezultate prvih višestranačkih izbora u Bosni. Jedan drugom govore kako su iznenađeni, bijesni i zabrinuti rezultatima. U glavi prebrajaju i zbrajaju rezultate da bi izračunali da li njihovi imaju većinu u čaršiji.
Rat u Hrvatskoj kvari im uigrane poslove. Sve je teže doći do robe. Još uvijek se ne brinu. Sve je to daleko; neće, bolan, biti u Bosni rata. Đe u Bosni – pa mi smo svi raja.
A onda se raja poklala po ulicama. Nenamireni računi od prošlog rata vade se iz teftera sakrivenih pod starinskim komodama i uvećavaju za kamatu. Odjednom se svi sjećaju ko je gdje kakve mrve izmrvio i ko je kome isflekao stoljnjak, ko je naručivao piće, a nije platio račun. Nema više onog krčmara da opet skloni paragon-blokove i kaže da nema neizmirenih računa. Njegov nadaleko čuveni desert postao je bljutav, gnjecav i prokisao.
Pljačke, deportacije i ubistva na sve strane. Ejub kao Bošnjak nema šta da traži u čaršiji, osim da parama otkupljuje svoj mir i mir svoje porodice. Dan za dan. Takva su vremena. I kum se malo udaljio od njega, obilazi ga, ali nema više javnog iskazivanja bliskosti. „Takva su vremena”, govori u sebi, „sad je njihov vakat”.
Kum mu još kantarom mjeri čiji je vakat. Vidi on šta se dešava, nije lud. Ne sviđa mu se. Zna on da na pravdi Boga odvode narod i ubijaju, da pljačkaju i otimaju. Njegova se još u čaršiji uvažava i on neće da učestvuje u tome.
Voli on svog kuma, stvarno ga voli. Ali voli i svog pokojnog oca. Majka mu je na samrti sve ispričala. I to da je kroz zavjesu gledala kako mu otac odlazi sa kumom Avdom u ono decembarsko jutro. I kako ga je tražila danima. I kako je otišla na ono mjesto na Drini na koje je otac volio povremeno otići s njom i ćutati, gledati u rijeku. Tamo je našla i prsten i krvav kamen.
A onda je kum Avdo došao po njih, i prebacio ih u Srbiju. U ruke joj utrpao toliko dukata da nije bila sigurna je li njegovoj kući i njegovoj čeljadi išta ostalo. Bez tih dukata teško da bi preživjeli izbjeglištvo u tuđem gradu među tuđim svijetom.
Eto, sad je došlo vrijeme da on može namiriti glavu svoga oca. Glavom sina njegovog ubice. Može li se glava ubijenog namiriti glavom sina ubice? I mora li? I treba li? Kako će pred oca ako to ne uradi? A kako će i pred rahmetli kuma Avdu? On je parama spasio njegov život. Kako bi ga pokojni otac savjetovao? Šta bi mu rekao?
Noćima se prevrće, noćima šakama udara jastuk da poprimi oblik koji će njegovoj glavi podariti malo sna. Ne zavisi san od perja u jastuku već od paperja u glavi. Nikako da paperje ojača da misli mogu da odlete.
Uoči katoličkog Božića, on odluči.
– Dobro jutro, kume!
– Dobro jutro, kumašine, otkud ti ovako rano, da nije šta bilo?
– Nije kume, ma jok – nego treba da odemo na jedno mjesto nabrzinu.
Ćuti Ejub. Gleda u daljinu, negdje iza kuma, kao da čeka nekoga da se pojavi iz magle koja se još prije par dana spustila na njihovu čaršiju i nikako da se digne. Odjednom, kao da se trgnu iz sna, progovori:
– Ne treba mi kaput? Je li tako, kume?
Mitar stegao vilicu. Svaki mišić mu se čini toliko zategnut kao da će u svakom trenutku pući. Više za sebe nego za njega kroz zube procjedi:
– Naravno da ne treba. Kume!
Ejub ćutke ulazi u automobil. Zna on šta ga čeka. Imao je i on razgovor sa svojim babom prije nego što će preseliti na ahiret. Zna dobro šta je babo uradio svom kumu. Svaki detalj. I nekako u svojoj glavi misli da je možda pravedno da se sve ovako završi.
Nesvjesno, vrhom prsta protrlja navlaku na prednjem zubu, onom nekad davnom polomljenom. Dakle, to je to, zub za zub. Pa sve ukrug. Razmišlja o sinu. Kerim još nije punoljetan, na proljeće će imati osamnaest. Ako pretekne ovaj jad i čemer, hoće li on svog kuma voziti bez kaputa? Ili će biti onakav kakvo je ime dobio – plemenit?
Gleda kuma dok vozi, vidi da mu je stegnuta vilica, da sav treperi, da mu oči gore. Hoće li moći? Da li bi on mogao da je na njegovom mjestu? O čemu je njegov rahmetli babo mislio dok je ovako vozio svog kuma?
Začudo, jedino što ne osjeća je strah.
Stižu do rijeke. Tresak vrata. Zvuk koraka po šljunku, tup i jednoličan. Dolaze do uvale, vrbe još uvijek čuvaju tajno mjesto.
– Znaš, mogao si se sjetiti, pa nam ponijeti rakiju. I tebi i meni bi bilo lakše.
Mitar se kiselo nasmija, vadi lovačku pljosku iz unutrašnjeg džepa, odvrće čep i dodaje Ejubu. Ovaj prinese pljosku usnama, potegnu veliki gutljaj i vrati Mitru. On se prekrsti, pa i on potegnu. Sad je red bio na Ejuba da se gorko nasmije i da mu se lice pretvori u grimasu.
– Čudna je to stvar sa vjerom. Eto ti se prekrsti, a za koji minut ćeš me ubiti.
Pogleda niz rijeku, pa nekako tužno nastavi.
– Znaš mog oca, vjernik čitav život – ni kapi alkohola.
Osim za katolički Božić. Za taj dan, svake godine, ujutro stavi flašu rakije i dvije čaše pred sebe, obje naspe; iz jedne pije, a drugoj nazdravlja i plače. I tako sve dok ne dočeka zoru. A onda rakiju iz druge čaše prospe po podu. Vazda sam se pitao šta mu je to značilo i kakav ga je šejtan gonio na to. Sve dok nije zadnji dah ispustio i meni ispričao priču o kumu i kaputu. Znaš, tek kad mi je na rukama umirao, imao sam osjećaj da se konačno smirio.
Mitar ćuti. gleda u svog kuma, čini se da pogledom pokušava da zapamti svaku crtu njegovog lica, svaku boru, svaku vlas kose.
– Nisam, kume, siguran da li bi više volio da si u mojoj koži sad.
Kad je to čuo, Ejub se glasno nasmija i kroz smijeh reče:
– Ne bih se ja vala, kume, mijenjao s tobom. Ja s ovim danas završavam, a tebi se valja nositi sa sobom dok ne umreš. Nego, da ne dužimo više.
Skide burmu s prsta i spusti je ispod vrbe, na vidno mjesto.
– Nek ti je halal, kume moj! Čuvaj mi ženu i dijete, oni su tebi u amanet!
– Ne brini, kume, sve sam uredio, vozim ih lično do mađarske granice i papire i pare sam spremio.
Tišina. Repetiranje pištolja. Prasak presiječe muk i tišinu. Dok puca u kuma, Mitar ne vidi njegovo lice, vidi lice svog sina Nevena. Nema još osamnaest godina. Tek iduće ljeto će biti punoljetan. Nije on ubio svog kuma već svog sina.
Muk. Tišina. ništa se ne čuje. Kao da je sve živo zamrlo i ne pušta glasa.
Ivan Blagojević se pojavio na ovdašnjoj kulturnoj sceni osamdesetih godina prošlog veka, zajedno sa mladom, poletnom generacijom alternativnih stvaralaca. Dakle, pripada generaciji koja je kroz nove, nešto drugačije i inovativne umetničke projekte trasirala jedan, rekli bismo, subeverzivni oblik poništavanja tradicionalnih vrednosti. Iskazala mogućnosti drugog i drugačijeg kreativnog traganja.
Novu knjigu Ivana Blagojevića – Hod po mazohizmu potražite u knjižarama ili klikom na sliku
Realnost tog tragalaštva odvija se izvan zvaničnih gradskih institucija kulture, društva omeđenog okoštalim društvenim vrednostima i nametnutim dnevno-političkim kriterijumima.
Pojavio se nenadano. U pravo vreme. Između, s jedne strane generacije koja se okupljala oko Književne omladine i redakcija „Naučnog podmlatka” i „Grafita”, jer su izdavačke kuće, zasebno „Gradina”, kao i listovi i većina književnih časopisa, bili zatvoreni za nove glasove. Pored ostalih, Zoran Ćirić, Slaviša Živković Nikolin, Zvonko Karanović, Kokan Mladenović, Stevan Bošnjak, Goran Stanković, Goran Stojanović, Vladimir Stanimirović, Kaja Pančić i drugi, tragali su za sopstvenim oblikom blago dozirane otkačenosti kojom je oblikovana svest o „novoj srpskoj prozi”.
Na drugoj strani nalazio se tek osnovani Studentski kulturni centar čiju su Redakciju predvodili Predrag Cvetičanin, Zoran Pešić Sigma i Goran Stanković. Preko almanaha „P okreti”, dva izdanja Vorholovih „POPisma”, knjige „Svetla u podrumu duše” grupe Džoi Divižn, produkcije „Studentkult” (Dobri Isak – „Mi plačemo iza tamnih naočara”, Arnold Lejn – „Dani ljubavi”) itd, širili su potkulturne sadržaje i snažno opozicionirali prema oficijalnoj kulturi i post-titoističkom društvenom poretku.
I na trećoj strani nalazio se Dom kulture „Josip Kolumbo”, današnji NKC, gde Bane Tasić i Miroljub Jovanović od Kamerne scene i Muzičkog kluba 81 stvaraju kultno mesto. Promovišu ne samo novu pozorišnu praksu, već i muzički „novi talas” kao autentični izdanak jugoslovenske multikulture.
Između njih, bio je ukotvljen Ivan Blagojević. Relativno sam. Pozorište postaje njegova opsesija već 1980. godine kada na trećoj godini studija u KUD „Stanko Paunović” rediteljski debituje sa Kovačevićevim „Maratoncima”, godinu dana kasnije na Ekonomskom fakultetu priprema Vilijamsov tekst „Tramvaj zvani želja”, potom „Pse” Miodraga Ilića i najzad režira dve kultne predstave Harmsovu „Jelisavetu bim-bam-bum” i Fazbinderove „Senke Anđela” koje su ceo grad digle na noge, čak uspaničile i članove Univerzitetskog komitete Saveza komunista.
Poslednja Ivanova režija plenila je publiku krajnje provokativnom inscenacijom, obnaženom predstavom, izazovnim kostimima, nesvakidašnjom scenografijom i posve inspiritativnom glumačkom ekipom. To je bila, možda, jedina niška pozorišna inscenacija koja je na preporuku univerzitetskih komitetlija (tadašnje vlasti) mogla da se igra isključivo posle deset! Kao, pre toga, Bertolučijev film „Poslednji tango u Parizu” koji je u „Istri” (današnji „Vilin grad”), isto prikazivan u kasnim večernjim satima!
Ljubav prema pozorištu je bila prevelika, što iskazuje i danas organizujući u okviru Nišvila i džez teatar. Ali pre toga trebalo bi pomenuti još jedan vredan teatarski iskorak, po svedočenju Marislava Radisavljević: „U istoriji niškog pozorištnog života zlatnim slovima obeležen”.
Avgusta 1992. godine u Institutu Mašinske industrije izvedena je predstava „Zločin i kazna” Dostojevskog u režiji Saše Milenkovskog kojom Blagojević sa Ljubišom Ristićem pokreće rad Niškog Ka-Pe-Ge-Tea, pozorišni fest pod geslom „Istočno od (k)raja”. Njegova i Ljubišina avantura trajala je dosta dugo, do sredine devedesetih, u vreme nezapamćene inflacije, koja je izjedala ne samo ekonomiju već gutala i sve što je od kulture (bilo) preostalo.
Tad čini još jedan mazohistički iskorak. Počeo je da otkriva nove, otvorene prostore, i naravno, zbunjuje ovdašnju javnost. Prostore pogodne za predstavljanje različitih umetničkih sadržaja. Predstave su igrane u cirkuskom šatoru, ciglani i Tvrđavi. Briše granicu između života i umetnosti, što i danas tvrdoglavo čini priređujući razne sadržaje pod otvorenim nebom, pod okriljem Nišvil džez festivala.
O njegovog pozorišnom pregalaštvu ostala je veoma vredna monografija „Kazalište, pozorište, gledališče, teatar” koju je uobličio istoričar kulture i kritičar Slobodan Krstić. Pored ostalog krasi je izvanredan teatrološki esej – uvod Marislava Radisavljevića: „Theatrum diabolorum ili: monstrum je ovde!”, a sve je brižljivo foto-aparatom dokumentovao Dušan Mitić Car (koji potpisuje i prelom)!
I jedna usputna beleška: K.P.G.T, odnosno Ivan, 1994. godine finansira i štampa vrlo vredan (magičan) rukopis „Nišvil” Zorana Ćirića! Koliko vredan svedoči prosto-prošireni podatak da se pre tri godine u izlozima knjižara pojavilo i treće reizdanja!
O Nišvil radiju i njegovim medijskim uzletima opširnije drugom prilikom. O vremenu kada je krenuo u novu mazohističku radijsku avanturu. Stvorio je urbanu, gerilsku gradsku radio stanicu koja na pravi način, i dan-danas, promoviše subverzivnu snagu džeza i rokenrola. Parirala im je jedino Tančina i Lesijeva tajna medijska družina „skrivena” pod krovom Fast radija. Svi zajedno pokazuju da istinska, inovirajuća kreativnost, po nepisanom pravilu, najčešće dopire sa margina.
Deo svog kreativnog, uslovno ga nazovimo mazohističkog teatarskog iskustva, sažima u tekstu „Senke anđela i tabua”. Autorefleksivno opisuje kako je na pozorišnim daskama, koje danas sve manje život znače, „oživeo svoja mladalačka maštanja” i kako se, potom nenadano, odrekao svog rediteljskog sna, kako je postao privrednik opšte preduzetničke prakse.
Na „Senke” posredno se kalemi i poslednje poglavlje po kojem je krstio svoj ispovednički dnevnik. Otvoreno, preispituje pritvorska zatvorska iskustva, „najbolji provod u životu” i razlog što se danas nije oprobao kao dramski pisac. Donekle je kriva i urušena zatvorska biblioteka u kojoj mu je društvo pravila i Markesova „Neverovatna, tužna, nevina Erendira sa svojim bezdušnim babama”.
Erendira je sve pokvarila jer je imala strašan hendikep, kao većina izdanja u zatvorskoj biblioteci – nedostajale su zadnje stranice knjige. Zatvorenice su štampani papir koristili u praktične svrhe. Verujem za uvijanje duvana i umirujućih opijata. Ali njegov pragmatični duh mu i iza zatvorskih zidina nije davao mira. I tu se snašao! Od mešanog testa pravio je kockice za jamb, i iznajmljivao, kako bi sebi, i pritvorenicima, učinio korisnim slobodno vreme.
Izdvajam tekst „Buvljak naših uspomena”. Pored „Do-do dnevnika” Zorana Pešića Sigme jedno od retkih dokumentovanih svedočanstava posvećeno najstamenijoj urbanoj instituciji grada. Možemo ga čitati i kao „lični vodič za kupovinu i snalaženje na niškoj buvljoj pijaci”. Mesto pozitivne energije za koje žive mnogi predstavnice naše posustale „bejbi bum” generacije.
I tamo je, što je Momo Kapor davno uočio, Ivan prepoznao „poslovni prostor za nezaposlene, poslednji izlaz za one bez izlaza, poligon za mlade lopove, obećanu zemlja za kolekcionare besmisla, zavičaj za one što su izgubili radna mesta”. Rečju, lek protiv usamljenosti, nadu za sve one koji su u ovoj devastiranoj državi i oronulom gradu ostali bez nade.
Interesantna je i kolumna kako je „Lisa Simpson slučajno zalutala na Nišvilu”. Ne svojom krivicom već ovdašnjih influensera. Odnosno kako u vremenu opšte digitalne pomame društvene mreže, uz pomoć veštačke inteligencije, zavode naš duh i besramno menjaju ljudske identitete. Ili kako je digitalno animirana popularnost Lise Simpson pomutila analgonu medijsku slavu Lise Simon, pevačice i uspešne brodvejske glumice.
Zabludu je 2018. godine pokušao da ispravi Nišvil Drajv-In bioskop. Istina, koji je propratio samo dva godišnja izdanja Nišvila, ali koji je zahvaljujući Ivanu postao sastavni deo nekih budućih pregleda istorije gradskih bioskopa. Bio je to prvi, izgleda i jedini pokušaj da Nišlije iz udobnog sedišta porodičnog automobila uživaju u celulidnim zalogajima muzičkog filma. I to u kinu instaliranom po najboljoj tradiciji američkih bioskopa šezdesetih godina.
Sociolozima, posebno, istraživačima sadašnje medijske slike u politikom porobljenoj zemlji Srbiji biće posve zanimljiva dva poglavlje: „Žuta Bujketova krštenica” kao i „Cepanje novina, odnosno novinarstva i ABECEDA”. Govore o medijskoj „zoni sumraka” u nas, o odsustvu svake objektivnosti kao imperativa novinarske profesije, uz stavljanje u službu jedne isključujuće politike.
Svedoče, prvi posredno o urušavanju nacionaih medija u Srbiji, drugi direktno kako se lokalni tajkun(i), bez stida i moralnog srama, udobno smestio pod okrilje novokomponovane „medijske imperije”, kako iz dana u dan, tetovira, retušira i urušava (naš) grad pri tom niko da se pobuni i usprotivi nepodnošljivom medijskom postojanju svedenom na nivo latinoameričkih sapunica.
S druge strane, kolumna beleži i još jedan hrabar gerilski „hod po mazohizmu” bliskog Ivanovog saradnika Predraga Ćirića. Kako, uživo, pred TV kamerama, drobi na pramparčad „Narodne novine” i tako potvrđuje, za sve one koji ga dobro poznaju, da je još od vremena omladinskog aktivizma bio i ostao buntovnik s valjanim razlogom. A ovom improvizovanom konceptualnom akcijom oživljuje hepening kao oblik ljudskog izražavanja i bunta, ne pristajanja na sumornu medijsku stvarnost koja nas okružuje i izjeda.
I za kraj, umesto epiloga, izdvajam najbolju kolumnu, po rečima i jednog od recenzeneta Dragana Velikića: „Big fiš u pričama mog oca”.
Ne samo zbog poetskog naboja i sete, već ona, indirektno, pojašnjava: odakle Ivanu tako snažan stvaralački duh i nadljudska preduzetnička energija!? Deo odgovora skriven je u njegovom genetskom kodu koji je nasledio od crnotravskih majstora neimara.
Njegov čukundeda Blagoja je Crnotravac, potiče iz mesta iz kojeg su nekada u svet, organizovani u tzv. tajfa-družine, hrlile kolone graditelja koje su tokom 20. veka podizali najlepše jugoslovenske arhitektonsko-građevinske objekte, i ako je njihov pečalbarski život bio tegoban.
Simon Simonović Monka u monografiji posvećenoj crnotravskom pečalbarstvu i neimarstvu beleži: „Težak je bio pečalbarski život; nikad stati, nikad predahnuti. Prema pečalbarima graditeljima se nije imalo obzira, nije poštovan, do prezira je nipodaštavan”.
Danas, kad su nestali, izumrli crnotravski građevinski neimari, Ivan izgara, ali na jednom drugom isto tako važnom kreativnom poslu, nastavlja da razvija graditeljsku tradiciju dalekih predaka. Sa svojom neimarskom tajfa-družinom, uprkos teškim vremenima, uprkos nepoštovanju i nipodaštavanju, već četri i po decenije, gotovo pola veka, tvrdoglavo, mazohistički – gradi, održava, popravlja i čuva od propadanja ne oronula gradska zdanja, već stanje u obamrloj niškoj kulturi.
Za GLEDIŠTA piše Branislav MILTOJEVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Ivica Živković: USTA OTVORENA DO DANAS – O Nišvilu, ništa posebno
Učestvujući u zakučastom i deprimirajućem društvenom životu modernih vremena, okruženi prevarama pojedinaca i varkama kolektiviteta, pa onda još i prignječeni zaokretom tih mračnih šrafova, Borhes i ja, zapravo Borhes u svojoj priči „Vavilonska lutrija”, a ja čitajući narečenog Borhesa, dođosmo do biti demokratije i, što nam beše veća želja, do toga kako zavrnuti taj sveopšti „vijak”, „šraf” iliti „zavrtanj” i spasti sebe i društvo svoje.
Čitate drugi od ukupno tri nastavka eseja Gorana Stankovića – Zašto nisam glasao(foto: Sara Facio)
Ta kratka kafkijada jedna je od mitotvoračkih priča argentinca za koga Tonko Marojević kaže da „sažima svo iskustvo čovečanstva” i da je „čitao za sebe i sve nas”. Borhes i Borislav Pekić – još je jedna tajna književna veza toliko zapletena u „zaokretima” tzv. stvarnosti, da bi moto Pekićeve nenapisane „farse sa igranjem, pevanjem i pucanjem”, imenovane kao „Kako zabaviti gospodina Martina” mogao glatko poslužiti i kao moto celog Borinog dela, iako u naizgled nesličnom „stvarnosnom” ruhu. Jer „stvarnosti” i ovde i tamo behu samo halucinacije, tlapnje, ogledala.
S druge strane, svi dobro znamo da sve dok možemo da gledamo oči onoga sa kojim se, na sav glas, ili, pak, nečujno, potiho, raspravljamo u sebi, sve do tada živimo u demokratiji. Današnja njezina opšta kriza nije tajna, nije čak ni potrebno čitati autoritete i teoretičare, svi osećamo da nešto debelo ne valja.
Autoriteti kao što su Habermas, Darendorf, Sloterdik, Bodrijar, Derida, Žižek, kako vam za koga volja – kristališu se u zdravorazumskom pušaču cigara i ispijaču viskija Vinstonu Čerčilu, i njegovoj 50 godina staroj doskočici: „Najbolji argument protiv demokratije je pet minuta razgovora sa prosečnim glasačem”. A osim „prosečnog”, masovno društvo i ne zna za drugog pojedinca, te tako, „nešto mi šapne u srcu i znam”…
Borhesova „Vavilonska lutrija” u krajnjem sledu sugeriše utopijsko-komunitarnu političku viziju društva. Jedan čovek može imati bilo koju ulogu u društvu, o čemu odlučuje lutrija. Vreme, ili „mandat” te uloge je ograničeno, ne postoji nasleđivanje uloga ni statusa. Utopijska prozna sanjarija, fantastika, metafora, simbol, alegorija? Nešto šesto? U proznom smislu – da, u političkom – daleko od ležerne prozodije.
Slične zamisli se pronalaze kod Tomasa Mora ili, pak, u brojnim eksperimentalnim utopijama razbacanim tokom 19. veka, posebno u tadašnjim imperijalnim i graničnim kulturama, britanskoj i američkoj.
Ako sam Borhes kaže da „Vavilonska lutrija” nije sasvim čista od simbolizma, proširimo tu simboličku nečistoću na realnu nečistoću osnovnog i neupitnog demokratskog aksioma, da se čin izbora odnosi na glasačev habitat. Ako je čin svesne volje u toj meri neprikosnoven i ispravan, odakle tolike primedbe na manjkavosti i neotpornosti čina izbora na manipulacije, demagogiju, medijska trovanja, javne prevare, trgovanja glasačkim dušama i kalifornikacije volje?
Zar to licemerje, da se glasač najpre proglašava suverenim, a posle čina glasanja nesposobnim i prevarenim, ne svedoči da je u borhesovski simboličkom smislu teško biti car u svom selu, jednooki među slepcima, prorok u komšiluku… Blizina udaljava, pa i u realno političkom smislu.
Stoga ćemo predložiti svet u kome ćemo skinuti to breme sa nejakih plaća svakog pojedinca, u svetu koji je odavno ukinuo tog istog pojedinca, u istoj srazmeri i istom ritmikom kojom ga je, demonsko-demokratskim vokabularom, postavio na pijedestal svekolikog društvenog i političkog poretka. Svi znamo da je preveliki teret biti odgovoran za sebe i svoj habitat, da se taj preteški teret svalio na nejaka pleća u vremenu zgomilanosti.
Ali novi glasački poredak nije sablja dimiskija koja uvodi red među nejač, naprotiv. Do pojedinca nam je itekako stalo, oslobođenog od mreža u kojima se koprca. I te kako je potrebno dati mu nove odgovornosti, čistijeg stanja i trajanja, iskonske ljudske odgovornosti za vlastitu rasu. Ne treba zaboraviti da je antropologija pokazala da je ljudsko dete jedino mladunče koje će ponuditi hranu drugom biću svoje vrste.
Svetska Vavilonska lutrija! Biramo za druge, jer smo birani od drugih! Kakav je to poklič za novi humanizam! Svetskom lutrijom bi se izvukli parovi država, naroda, u nekoj višoj i daljoj fazi i manjih grupa, koje bi glasale jedne za druge, koje bi izabrale umesto onog drugog! Svaki narod svake države i svake političke zajednice može biti razrešitelj problema i darodavac poretka, vrhunski arbitar i duh iz boce za nekog drugog.
Izabravši druge među drugim za druge, ne ostvaruje li se time savršeno antropološko određenje Drugim, kao formativnim parametrima vlastitog identiteta. Ti Drugi su nova, dodata vrednost korpusu ideja i vrednosti ljudske civilizacije, koje smo na ovakav način obuhvatili sobom, postajući konačno odgovorni za tog Drugog, za bilo kog Drugog, koga nam je donela svetska izborna lutrija.
Konkretne koristi su još i daleko mnogobrojnije. Niko ne može više da se žali da su ga prevarili, jer je odgovornost preneta na drugog, slučajem izabranog. A slučaj poštujemo, zar ne, jer u njegovom prisustvu nemamo izbora. Drugi ljudi su nam uvek jasniji, prozirniji, čitljiviji od onih koji nas okružuju a zamućenih istorijom, blizinom, prošlošću i budućnošću, znanjem i predrasudama…
I mi sami ćemo se lakše probiti kroz izmaglice prevara, maski, igranja uloga, kulturoloških klackalica i svakolikog uslovljavanja ljudi sa kojima živimo. Borhes bi se čitavim svojim životom, a i slepilom, složio: blizina zamagljuje, čini stvari nejasnim. Iz daljine stvari postaju jasnije. Visok čovek u daljini, kada ga sagledamo iz bliza, iznenađujuće je običan. Drugi ljudi su nam čitljiviji od onih na čije smo likove navikli u toj meri da i ne primećujemo koliko su nam postali mutni.
A još veća korist nas sačekuje iza ugla. Planetarna odgovornost za drugog, bratstvo sa svim ljudima koji zavise od nas u meri u kojoj i sami zavisimo od njih! Ko nije osetio tu odgovornost kada je vodio svoje dete ili starog roditelja kod lekara ili u kakvoj sličnoj nezgodi! Znamo koliko ljudi mogu da budu požrtvovani kada se osete odgovornim za svoje bliske.
A daljina približava, i neka to bude konačno preokretanje, novi okret tog Henri Džejmsovog zavrtnja, koji bi nam sveopšte i nezaustavljivo razbijanje ljudskog društva na čestične mase uplašenih, slabih i sterilnih pojedinaca preokrenuo u ovoga puta realno utopijsko ljudsko bratstvo. Ni to dosada nerazrešeno, osim kod Borhesa (i Kafke, jer je i on tu negde u ovom pamfletu), to pitanje slobode volje, s jedne, i uređenosti i smislenosti sveta, s druge strane.
Ali, to pitanje nije bauk-pitanje, čak i ono dobija svoje ishodište, pošto ljude pretvara u agente sudbine. Lično bih voleo da zemlja koja će odgovarati za nas koliko i srpsko društvo za nju bude Island, naprosto zato što cenim njihov slobodarski i ostrvski duh. Ne bih imao ništa protiv ni Butanaca, jer znaju šta znači zaštita prirode i kulturne tradicije. Ali, naše želje i treba da budu sićušne naspram kvantne neodređenosti lutrije.
Budimo odgovorni za druge, za planetarno društvo, u istoj meri u kojoj je borhesovsko iskustvo totaliteta društva kao totaliteta uloga u njemu značajno za pojedinca. Evo i te konačne komplementarnosti: Borhesova lutrija od bezličnog pojedinca stvara autentičnog i sudbine svesnog čoveka, moja svetska izborna lutrija od egoističnih i ciničnih društva stvara planetarno ljudsko bratstvo.
Nisam se mogao nadati boljem društvu u traganju sa konačnom demokratijom.
P. S. Ovaj tekst je nehotični nastavak eseja „Zašto nisam glasao”, objavljenog u „Književnom magazinu” broj 37-38 iz 2004. godine. Dok prvi deo teksta u književnom i političkom smislu brani i obrazlaže autorovu idiosinkraziju prema načelu „jedan čovek – jedan glas” i jednakom pravu glasa za sve, ovaj, drugi deo prvog teksta, sadrži realno-politički okvir za novi sistem demokratskih izbora, zasnovan podjednako na Borhesu, Kafki, Pekiću i tužnoj srpskoj političkoj zbilji.
Štampao: Književni magazin154-157
Piše: Goran STANKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Goran Stanković: „SNIO SAM STRAŠAN SAN” – ZAŠTO NISAM GLASAO (Prvi deo)
Dve zapažene knjige poezije su iza Aleksandra Vojinovića Najjačeg, debitantska DISTROFIJA BLUZ i druga SVRAKE, VRANE, GAVRANI. Prva knjiga našla se u užem izboru za nagradu Branko Miljković, a druga je premijerno delo Biblioteke SIGMA. Ciklus pesama SLIKE IZ GRČKE sadrži delove neobjavljenog rukopisa treće knjige njegove poezije.
Akropolj – Efrem Efre
ISTA ZVER
Ista zver nas izjeda iznutra
Hrani se strahom
Hrani se hrabrošću
Hrani se svesnim i nesvesnim
Hrani se mislima i zaboravom
Hrani se čime god želi
Raste tiho
Raste glasno
Račva se u svim pravcima
I pruža u nedogled
Bukti kao zaraza i jenjava
Na sve moguće i nemoguće načine
Šarena i crna,
Lepša je od nuklearne pečurke
Miluje nas mrklinom
Obasipa nas grumenjem
Udiše našu nesigurnost
Poštapa se slabošću
Ona je rđava reč, zdenac vrisaka
Redak pupoljak
Ona zna da smo budale
Ista zver nas izjeda iznutra
Odozgo
Odozdo
Sa obe strane
Ni u snu nas ne ostavlja na miru
Kad je zamori naše meso
Kad joj dojade iznutrice od naših misli
Poješće samu sebe
PLEN
Dalje od lažne skice sveta
Dalje od skučenih prostora
I neozvezdanih očiju
Vuku te krugovi
Sanjaš nemirne vode
Osećaš bilje i zveri u krvotoku
I već si u šumi
Plen sopstvenog sna
Krvariš
Kao slomljena stabljika cveta
Daleko od zidova
Daleko od žamora
Iščezavaš slobodan
SLIKE IZ GRČKE
Stoje preda mnom
Prekasno razvijene
Na njima
Magična ljubičasta boja
Pejzaži sa druge planete
I neki drugi mi
Nema ni traga opasnostima
Čujem žagor
Talasi me zapljuskuju
Čehinja dugih nogu i plavih očiju
Pokazuje nam knjigu o velikim umetnicima
Razgovaramo sa pijanim Grcima
O fudbalu i ratu
Jedan kaže da bi nas branio zubima ako treba
Daje mi svoju adresu
Da mu pišem kad se vratim u Srbiju
Prihvatam
Nikad mu nisam odgovorio
Noćne šetnje
Veliki mesec surfuje
Na uzburkanim crnim talasima
Pijemo pivo
Lupamo gluposti
Bacamo rime
Pet dana pod suncem
Pet dana pod kišom
Poslednji trzaji slobode
Uskoro ćemo se udaljiti
Kao što se ljudi uvek udalje
Kao što se jave sede
Kao što se lice izbora i poprimi grube crte
Kao što se svako okrene sebi
LJUDI
hodaju
trče
pevaju
lete
plivaju
skaču
sviraju
vole
vole ih
igraju
piju i puše
osluškuju
ogovaraju
stoje na prozoru
stoje na semaforu
stoje pod suncem
stoje u vodi
veruju
ne veruju
plaču
smeju se
pišu
crtaju
gledaju filmove
dodiruju lišće
kidaju grančice u prolazu
maze psa
maze mačku
dižu ruke prema nebu
prstima formiraju kavez
za čeličnu pticu
gaje male blesave ljude
koji će sutra
gajiti male blesave ljude
ljudi pričaju
ćute
gledaju
žmure
trepću
zaljubljuju se
u oči u zube u pesmu
idu na posao
idu u penziju
idu u smrt
idu u večnost
i to im je malo!
ŠETALIŠTE
Svetlo u vodi
Zarobljeno između dva mosta
Između dva sveta
Oblaci teži od mamurluka
Slepi miševi i neke uvrnute ptice
Koje čak ni ja ne razumem…
Trag krvi duž čitavog šetališta…
Sada mora da je ukleto!
Kao rođenje
Najveće prijateljstvo
Ili
Još gore
Kao prava, postojana ljubav
Ili
Bilo šta drugo
Jednako ništavno i osuđeno na isto
Miris trave pomešan sa mirisom trave
Alkohol u umirućem želucu
Grafiti posvađani ideologijama
Rugalice životu
Klupe leđima okrenute vodi
Spomenici podignuti
U čast pokojne pameti
Znojava, zategnuta i zapuštena tela
Obična sreća i nesreća
Za kojom žudim
Dok se groblje širi
I raste u mojoj lobanji
Tuđom rukom nazdravljam šetalištu
I poklanjam mu svoj duh
Rešen da zauvek lebdim
Iznad svetla u vodi
Između dva mosta
Između dva sveta.
OBILAZAK PESME
Svako leto
Provodim
U sopstvenoj pesmi.
Svaki ćošak obiđem,
Svaki kamen kao stih pročitam,
Svaki stih kao kamen
Podignem.
Najava poetskog dokumentarnog filma Distrofija bluz – Dnevnik (Ne)običnog života
PESMULJAK NEDOSTOJNOG I NIŠTAVNOG ZRNA SA ZAKRŽLJALOG CVETA-SMISAOŽDERA
Knjiga poezije MUVE u izdanju Društva književnika i književnih prevodilaca Niša izašla je u Biblioteci SIGMA krajem 2023. godine. Od premijernog predstavljanja na Niškom sajmu knjiga te godine, zbirka je ponela epitet najvažnije debitantske knjige poezije pesnikinje iz Niša od početka ovog veka.
Ilustracija na naslovnoj stranici – Stevan Mitić
PUCANJ NA KRAJU SELA
Buket plastičnih kesa iz bašte
položila sam pored
nadgrobne ploče detinjstvu.
Na kamenoj česmi
još uvek sijaju moji crteži sunca.
U staroj porodičnoj kući
krezuba vilica vremena
vreba iz goblena.
Na zidu baba Dragica
učaurena u venčanici.
Gnjavim je pričama o tebi.
Voleti te znači
repetirati naše poruke
kada niko ne gleda.
Biti uvek nasmejana meta.
Baba ispija duplu rakiju
sprema se da me rasklopi i sastavi
za osam sekundi.
Za nju sam običan ćorak.
U staklenoj ćasi leži revolver
njenog pokojnog muža.
Sećanja mi se zaglavljuju u cevi.
Nišanim u ogledalo
koje su ispljuvale muve.
POŽAR U GORNJEM STOLIVU
Oganj nastaje kad Loki slavi rođendan.
Pucne prstima i pokrene vatromet
u narandžaste vrhove borova
duva kao u svećice na torti.
Tada se treba čuvati
tišine pored velike vode
iskri što tinjaju pod kapcima
egzotermnih procesa među našim prstima.
Posle zabave ostaju ćelava brda
i mrtve pčele po površini mora.
Crne konfete pokazuju mi put.
Prazan prostor uči veštini
zaboravljanja drveća.
Preživeli i dalje gore iznutra.
Još uvek nismo otporni na plamen
i rođendanske želje.
UVOD U INSOMNIJU
Predavanja pohađam kod eminentnih profesora
improvizovanih scenarija
pogrešnih skretanja
i napada panike u salonu nameštaja.
Noći su laboratorijske vežbe
vožnje kroz pokušaj zaborava
u kojima svet nestaje u izmaglici
Kad okolna brda zapale cigarete
i magla se spusti na kružne tokove
menjam osigurače na mesecu.
Na kraju semestra
soba sa ogledalima postaće oko insekta
iz koga ću izlomljene slike
naslagati u život
efektom stroboskopa.
Možda završim kurs nemačkog
isplaniram zimovanje
naučim slikanje akvarel tehnikom.
Možda pesme
budu moj diplomski rad
muholovka za misli
na ivici radnog stola.
TUŽBALICA SA BALKONA
Uselili smo se u kutiju
dok je vod čeličnih žirafa
stražario nad kvartom.
Kolonije mrava
sa žutim šlemovima
rušile su piramide od peska
Kroz sitno sočivo
gledali smo kako se šire pukotine
u komšijskim zidovima.
Daljinski nije menjao
programsku šemu predgrađa
i prezimena su obolevala od anemije.
Nikada neću postati temelj
nekog novog doma.
Za to se kopa isuviše duboko.
Na velikom betonskom ekranu
moje oko
biće mrtav piksel.
LUJ PASTER PERSONA NON GRATA
Lisice sa tavana
odbijaju da predaju lične karte
čak i kada u njih uperim očev pištolj.
Dugim repovima šibaju do smrti
tenk na baterije
pehare sa takmičenja
o vrat kače neuspehe
glođu stihove
kao pileća krilca.
Nikome ih ne pominjem.
Moja biografija zaražena besnilom
sluša kako drugi sve rade bolje.
U ruci nosim očev pištolj
napunjen sa šest efikasnih doza
vakcine o kojoj je Paster ćutao.
LJULJAŠKA OBEŠENA O BREST
U meni se vodi devetogodišnji rat. Vojska je razorila letovališta u Kotoru. Spalila musaku tvoje majke. Povređeni su se vukli po kafanama. Rane lečili kipućim uljem. Jedne me je noći na štakama jurio neko s licem nalik tvom. Popela sam se na brest i sakrila iza lišća.
Mislila sam na more. Gledala mladice kako rastu iz mene. Ipak, nisam mogla dugo da se držim za granu. Pala sam na svoj grob. Žrtvovala svoj narod. Potpisali smo primirje i zaklali lubenice.
Ponovo se ljuljam nad provalijom. Nož niče iz mog pupka. Ljuljaška prazna. Brest će poseći i tu će sagraditi garažu na tri nivoa. Niko ne zna šta će biti sa mnom.
Veduta sa panoramom Sombora iz 1818. godine – foto izvor: ravnoplov.rs
Pre početka, na četiri strane (Ante initium, quatuor)
Ostali su vetrovi. I male vode.
Ribe, školjke i rakovi Panonskog mora i celo more, iščezli su. Neke vode, bolje sreće, našle su svoj put ka opstanku. Pomešane s vodama velike reke i ćudljivim vetrovima, male vode su se otrgle, rasle su i padale, i rodile četrnaest ostrva. A vetrovi su nekad učestvovali, nekad posmatrali, nekada nadmeno s visine dodavali ponešto oblicima ostrva. Bezvremeni svedoci vekovima su negovali svoje zemljane potomke, donoseći im život i prihvatajući ljude koji su se pojavljivali i iščezavali.
Prihvatili su i utvrđenje, čije je zabijeno kolje palisada ostrvo trpelo, i težinu jedne, pa još jedne i još jedne građevine; i bat ljudskih stopala, konjskih kopita nimalo nežnih i ožiljke volovskih zaprega, nimalo plitke, i urlanje radnika i vojnika, nimalo pristojno.
Ravnodušno su svedočili rastu utvrđenja i spajanju ostrvaca. Vode su stvarale maglu da neprijatelja pometu i zbune, da sakriju utvrđenje, a vetrovi su maglu sklanjali da bi utvrđenje u svojoj snazi zlikovce uplašilo i oteralo.
Utvrđenje je raslo, primalo i pratilo nove i stare vojske, srodilo se ostrvima, vetrovima i malim vodama i čuvalo jezike i sećanja ljudi među svojim palisadama. Utvrđenje se uobličilo, promenilo, opcrtalo nepravilan kvadrat na sve četiri strane sveta; ušančilo se i još više raslo, omeđeno malim vodama koje su ispunile šanac oko utvrđenja, hraneći se rekom Mostongom, tečnom rođakom Dunava.
Ostrva su se zbijala jedno do drugog da bi mogla da nose nove građevine, ljude i njihove jezike i sva oružja; vetrovi su pomagali i poravnali svih četrnaest ostrva da bi se lakše kretali među zgradama i ljudima, grleći utvrđenje oko šanca i unutar njega.
Ostrvca su se još bliže zbila, vode su se povlačile s druma da bi kola sa slobodom teškom 150.000 rajnskih forinti, spakovanom u sanduk, bezbedno stigla do carske blagajne. Vetrovi su pratili povorku i branili slobodu od prašine i jezike ljudi koji su žamorili pod težinom dukata.
Utvrđenje je čekalo povorku brkatih i ozbiljnih muškaraca, gizdave konjanike, ponosne kao u junaštvu krvave bitke, da kroče unutar šanca, dok su vetrovi već čupkali reči različitih jezika iz griva njihovih konja noseći ih preko šanca, novog doma namreškanih malih voda. Ostrvca, zbijena, nabijena, upijala su topot kopita, drugačiji od svih do tog trenutka. Utvrđenje je postalo grad.
Vode su se umirile u šancu, one manje vredne grada razlile su na okolne njive, bare, močvare i trščare, ostrvca su se sasvim sjedinila.
Ostali su vetrovi.
Lični pečat (signet) Vasilija Damjanovića sa plemićkim grbom
I Kurve ne mirišu na grad (Meretrices non olfacies in urbe)
Škripa pera po gruboj hartiji postajala mu je neprijatna. Vasilije Damjanović završavao je predgovor za svoju „Aritmetiku”, naviknut na trpljenje škripe pera, ali ometen pomalo bukom sa ulice, a pomalo nekim mirisima koje nije raspoznavao.
Osluškivao je, čkiljeći, kao da bi smanjeno vidno polje moglo da mu pojača sluh. Bez uspeha. Razaznao je neke mađarske reči, sa ponekom nemačkom i srpskom, ali nije mogao da dokuči smisao. Pomislio je da utiša svetlost na svojim lampama, možda bi to pomoglo.
Ipak, ostao je nagnut nad svojim hartijama, ne mrdajući, dok se crno mastilo polako slivalo sa pera na moćan, masivan pisaći sto od hrastovine.
Čitav taj dan, neobično toplo vreme kao da je uznemiravalo Vasilijeve sugrađane. Pa, ni noć nije bila mnogo drugačija. Topla noć, prokleto topla, pomislio je Vasilije Damjanović, za neke je već jun, za neke je još uvek maj, preslišavajući se, skoro celog života, da li je dobro razumeo razliku između staroga i novoga kalendara; otkopčao je još jedno dugme na košulji.
„A kurváknak nincs itt a helyük!”, uzviknula je neka žena. Odmah zatim i neki piskav, ali muški glas uzviknu „Komm nicht zurück!”. Tačno, pomisli Vasilije Damjanović, kurvama nije mesto u našoj varoši i ne treba da se vraćaju. Srećan što je barem nešto razaznao iz uličnog žamora, ta ga misao ispuni nekakvom vrstom neodređenog ponosa. Svakako, ne bez razloga; birov je Slobodnog i kraljevskog grada Sombora.
I smatrao je da mu taj položaj pripada. Zbog porodičnog nasleđa, zbog bogatstva, zbog ugleda porodice, zbog oca Jovana, komandanta somborske pešadije, člana senata i prvog sudije. Otac je bio taj koji je elibertirao grad. I s njim još neki, ljuti i brkati muškarci.
Žamor sa ulice se nije utišavao, a Vasilijeve misli letele su poput vrabaca i čvoraka, kojih je bilo mnogo, mnogo, tamo izvan šanca. Munjevito, kao letnja oluja, sećanje na elibertacionu povelju iz 1749. godine i očevo lice.
I lica mnogih drugih muškaraca koja su ostala zamagljena pominjanjem ogromnih količina zlata koje tada četrnaestogodišnji Vasilije nije mogao ni da zamisli. I tada, kao i ove večeri, pomešani jezici, njegovi i tuđi, carica Marija Terezija, Venac, nekadašnji šanac vojnog utvrđenja… i vrućina, uprkos vetrovima koji su donosili nove mirise, ali ne i osveženje.
Pogled mu odluta na pismo iz Venecije, datirano na 6. avgust (novoga kalendara) 1764. godine, kojim se odobrava štampanje njegove knjige „Novaja serbskaja aritmetika ili prostoje nastavlenije k hesapu”. Izvadio je damastnu maramicu, obrisao čelo i tek malo pojačao svetlost stone lampe. Nasmejao se sebi, blago izvijenih usana i zapisao:
Pročitao je predgovor svoje „Aritmetike” ponovo, osušio mastilo, otkopčao još jedno dugme na košulji i posegao za starom nagorelom lulom koja je stajala u raskošnoj zastakljenoj vitrini. Gledao je u inicijal, nevešto urezan u izlizani metalni obruč koji je spajao dršku i telo tog an voluptas destinare, Ein Objekt zum Vergnügen, kako je lulu nazivao njegov prijatelj Stefan Nađ, apostolski sindik somborskih franjevaca.
Predmet za zadovoljstvo. Svaka izdahnuta dimna staza vodila je dalje i dalje u nešto što je za Vasilija bila mešavina spokoja i ushićenja, neodređeno stanje koje je tražilo da se ponavlja, da se zasluži, da se proslavi. I tako iz dima u dim.
Slovo urezano na obruču lule bilo je slovo M; lula je pripadala Vasilijevom pretku Mitru, pradedi tačnije. Kako je vrteo lulu po šakama, naopako slovo M zaličilo mu je na pojednostavljeni prikaz glave kravlje lobanje. Nomen est omen, kako god okreneš, veselo pomisli Vasilije na svog pretka, trgovca marvom koji se bogatio još u vreme turske uprave u Somboru. I otac je pored vojničke karijere proslavljen trgovinom stokom, a nisam ni ja drugačiji…
Iznenada, ophrvan mislima o porodičnoj istoriji, seti se svog starijeg brata Josifa, pokojnog već trinaest godina. Slika bledog tridesetogodišnjaka na samrti nije ga nikad ni napustila. Kao ni ona upečatljivija, kada je mrtvozornik došao u kuću, a dva gruba, prosta čoveka su spustili sanduk pored kreveta, u tišini, lako, rutinski, kao da nije reč o smrti već o nekoj igri u kojoj je cilj da se predmeti po kući postavljaju na neočekivana mesta. Još neobičnije bilo je podizanje Josifovog tela s kreveta.
U sobi punoj ljudi, ta dvojica grobara podigla su Josifovo telo s kreveta i premestili u sanduk. Lako i uvežbano. Josifove šake neprirodno su visile, kao mala krila dodata hladnim nepokretnim udovima, dok ga je jedan grobar držao za nadlaktice. Ničeg dostojanstvenog nema u smrti. Pa sve i da nas spasitelj čeka u svojoj svetlosti, zemaljska smrt je samo poniženje, ništa drugo, pomislio je tada šesnaestogodišnji Vasilije.
I Vasilijevo sećanje na poslednji pogled na brata tu prestaje. Seća se dalje prote Beljanskog, visokog i ozbiljnog, koji ocu govori nešto tiho, majke koja kroz suze upravlja poslugom, nekih brkatih muškaraca, koji kao da su rođeni ljuti i tužni.
Seća se pomešanih jezika i kako mu je porodična kuća pre ličila na novi Vavilon; možda više na pijacu, nego na dom. Seća se da je tada kroz isti ovaj prozor gledao u pravoslavnu crkvu Svetog Đorđa, malo dijagonalno u odnosu na porodičnu kuću.
No, i sećanja na neke druge smrti, koje nisu njegove, porodične i intimne, kolale su mu mozgom; neki nemir je pokrenuo vremeplov iza njegovih očiju i slike su se same nizale. Slika dečaka, i još jednog dečaka, koji sa čuđenjem gledaju u povorku svojih sugrađana i iz mase čuju „gubilište, vešala, dželat, kazna, plata…”. Masa je išla u koloni, neko peške, neko kočijama, ili zapregom, kao izbeglička reka – ali, bili su to sve stanovnici Sombora koji će se vratiti svojim kućama, neko u unutrašnjoj, neko u spoljnoj varoši.
Bio je to važan događaj za grad koji je tek gradom počeo da biva; grad je dobio ius gladi (pravo mača), čuo je kako otac to izgovara u razgovoru sa senatorima, članovima Magistrata. Među njima bio je i čuveni Parčetić kome se Vasilije nikada nije čestito ni približio. Iz detinjeg straha, jer gde god da je čuo njegovo ime, ono je izgovarano sa strahopoštovanjem. Martin Parčetić je tada, uz muziku, predvodio veselu povorku ka gubilištu, a malo iza njega, na konju, pratio ga je Johan Karl Tišler, gradski dželat, minister iusticiæ vidicativæ, kako je pisalo u ugovoru koji je grad sklopio s činovnikom-ubicom.
Kasnije, pričalo se da je Tišler dobijao pedeset forinti godišnje plate, ali i posebne nagrade za mučenje. Kada se već zamomčio, Vaslije je čuo i detalje ugovora koji je grad sklopio sa izvršiocem pravde koji je ravnodušnim oduzimanjem osuđeničkih života obezbeđivao sopstveni život.
Za bičevanje, žigosanje i spaljivanje gradski dželat je dobijao šest forinti, ali su odsecanje ruke i čerečenje bili upola manje plaćeni, kao i raspinjanje. U dane pogubljenja dobijao je i dodatnu dnevnicu od 1,30 forinti i jednu jedinu forintu za pokop pogubljenih. Tišler je bio u obavezi da poseduje sopstveni pribor dok je grad obezbedio vešala, lance, konja i kola za prevoz na gubilište.
A prvog pravednog somborskog ubistva sećao se Vasilije ovako: skoro neprimetni, buduće Tišlerove mušterije bile su malo iza njega, u kolima kojima je upravljao jednooki Mihalj, čovek neodredivih godina, spreman da za koru hleba i fićok palinke radi sve što se od njega traži, a za veliku opkladu čak izvadi i sopstveno oko.
Jedan kradljivac i jedan silovatelj deteta stajali su vezani lancima gledajući uglavnom u ono malo slame pod njihovim nogama. Tek povremeno pogledali su u tišini u leđa jednookog Mihalja koji je sve vreme nešto sebi mrmljao u bradu. Kradljivac je obešen na novopodignutim vešalima, a onaj koji je oskrnavio dete vešto je obezglavljen i telo mu je spaljeno na lomači.
Bio je to svečani dolazak neke drugačije smrti u Sombor – različite od do tada poznatih, pravedna i zaslužena, jedina smrt koja je kod Somboraca izazivala ponos, zadovoljstvo i sreću. Jugoistočni i istočni vetar smenjivali su svoju jesenju pesmu preko izmešanih jezika, šubara, marama i kapa šarene povorke koja je s pesmom zlikovce pratila u smrt.
Dvojica je tada trebalo da umru da bi se somborsko mnoštvo radovalo. Uticajni somborski sledbenici Franje Asiškog mislili su da je smrt jednog Jevrejina na krstu dovoljna da iskupi grehe celog čovečanstva.
Vasilije je odložio nepopušenu lulu u stranu svog stola. Okrenuo ju je tako da inicijal M bude na dole. Više nije bio samo ugledni gospodin Damjanovič, kako su ga najčešće oslovljavali i oni koji su znali da izgovore Ć; veliki sudija, birov slobodnog grada sad je u službi svojih sugrađana.
„A kurva nem tér vissza”, čuo je odnekud s ulice. Blagi, sada zapadni vetar i dalje je nosio nepoznate mirise. Preko šanca, preko kreketa žaba, da bi se dalje migoljio usnulim gradom.
II Kad greši stariji naraštaj, mlađi se uči zlu (Ubu peccat aetas maior, male discit minor)
Po odlasku Turaka iz vojne varoši, stari vetrovi pokrenuli su nove događaje, uzburkali ustajalu vodu u odbrambnenim šančevima koji su omeđili neveliko područje koje će postati grad. Komarci, žabe, čvorci i vrapci ispisivali su nemušto svedočanstvo ponovne hristijanizacije.
Skromni fratri franjevačkog reda u svom su siromaštvu pokušavali da obogate verski život katolika Bačke županije, još u vreme dok su minareti džamija krasili pogled na unutrašnjost somborskog šanca.
Oko godinu pre Damjanovićevog predgovora Artimetici, apostolski sindik franjevačkog samostana, uvaženi Stefan Nađ, detinje ponosno je stiskao pismo u znojavim dlanovima. Odani katolik, pomalo surevnjiv prema papskoj nepogrešivosti, ushićeno se obratio svom prijatelju.
„Dragi Damjanoviču, poštovani prijatelju, dobio sam ga, dobio sam ga, stiglo je! Evo, vidi, dragi moj, nadbiskup kaločki, Baćanji, kaže mi Vaše gospodstvo! Ponizno sam molio, evo ovde vidi, i Magistrat mi je otpisao:
g. Stefan Nađ, stanovnik somborski, podneo molbu Njegovoj Ekselenciji nadbiskupu kaločkom, sa željom da od solidnog materijala podigne pored grada, kod bezdanske ćuprije, na uspomenu i poštovanje Spasitelja, jednu kalvariju sa stacijama i kapelicom ispod kalvarije.
Naravno, ja ću dokle sam gospodu mio u životu da snosim sve troškove, a ako dobri bog da, kada budem uz spasitelja, Magistrat će preuzeti brigu, ali ne boj se, neće grad zbog toga patiti, iz blagajne katoličke zajednice će se to plaćati, da bi našoj braći istočne vere ostalo isto”.
Zatim se, i dalje užarenih očiju, pogladio po desnom uhu, posmatrajući Damjanovića kao da iščekuje još jednu potvrdu. Vetrovi su ulazili i izlazili iz grada nanoseći finu prašinu na obuću dvojice gospode koji su jedan drugog držali za podlaktice, u, kako je delovalo radoznalim prolaznicima, neponovljivom trenutku zajedničke sreće.
Tu gde su se sreli, započeta je bila gradnja gradske kuće, podjednako udaljena i od pravoslavne i od katoličke crkve, osnove latiničnog slova L (ili nedovršenog krsta, rekli bi Franjevci), gde je pažljivi posmatrač na ponekoj cigli mogao videti žig CJB (Comes Joannes Brankovich).
Prva zgrada Magistrata varoši somborske nikla je na temeljima kuće čuvenog kapetana ovdašnjih graničara Jovana Janka Brankovića. Sećanje na zapovednika još je bilo živo trideset godina kasnije, jer su preživeli soldati i njihovi potomci prilježno čuvali uspomenu i sa dubokim poštovanjem prolazili pored zdanja koji su zvali Brankovićev kaštel iako je udovica kapetanova, Marija Branković to porodično zdanje prodala Magistratu tek proglašenog slobodnog kraljevskog grada, u maju 1749. godine, za 500 forinti.
Stariji su pamtili, kako se u Somboru već pamti, da je tu nekada tekao rukavac rečice Mostonge preko koje je mali most vodio na polje, ka zapadu, sve do šanca, gde je bio „zverinjak” kapetana Brankovića, konjušnice i divljač kapetanova, koju je čuvao neki veseli Čeh.
„Proslavimo ovu vest, ljubljeni, idemo!” ushićeno je odgovorio Vasilije Damjanović. „Biraj, hoćemo li piti pivo kod Fetera, Špilauera ili Pirkingera?”
Tren kasnije, Damjanović nije mogao da se seti da li je poziv uputio na srpskom, mađarskom ili nemačkom jeziku. Tu pored njega, vetrići, potomci velikih vetrova Panonske nizije, pleli su svoje zdanje oko uglova glavne kuće u gradu i mešali pravce rasipajući se potom ka šancu i provirijući dalje tamo gde im je to bilo dozvoljeno.
Jedan čovek, kratke sede kose i mladalačkog lica, s čizmama u kojima su se ogledali oblaci, uljudno se javio dvojici prijatelja, oslovivši ih po prezimenima. Odgovorili su, ali nisu znali ko je ljubazni čovek.
Držanja gospodskog, a neodredivog statusa i bogatstva, privukao je poglede i grčkih trgovaca koji su vukljali svoje ogromne torbe iz kojih su prodavali raznu robu, kad ih to nije mrzelo. Damjanović je, u nameri da svrši svoju Aritmetiku, kod grčkih trgovaca kupio pera, a mastilo i hartija stizali su iz Pešte. Sedi čovek pazario je duvan, platio i okrenuo se ka Stefanu Nađu. Johanes Obervelder – reče, pružajući šaku Nađu, pa brzo i Damjanoviću.
U velikoj Pirkingerovoj pivnici atmosfera je bila slavljenička. Tri jezika su letela preko teških krigli prepričavajući prošlogodišnju posetu grofa Adama Baćanjija, upravnika državne blagajne kraljevine Ugarske koji je sa svojim sinom posetio grad i odseo u franjevačkom samostanu. Razdragane pivopije znale su čak i to da je darovao 100 forinti za izgradnju crkve. I nisu mu zavideli.
Grof Baćanji otkupio je somborske elibertacione dugove od barona Teofila de Palme, znali su i da je iznos 61.000 forinti i da, pošto novac nije bio vraćen na vreme, županijska komisija je odlučila da prislino naplati dug prihodima sa okolnih pustara.
I još su znali, sad već veseliji i raspričaniji, da je to nije uspelo te su vlasti naredile zaplenu pustara, a oni su kroz smeh prepričavali da su pustare i dalje koristili ne mareći za opomene i kazne. Goveda su besplatno pasla carsku travu; ha (srpski), ha (mađarski), ha (nemački).
Sa svakom novom turom piva stizala je i nova tura anegdota i gradskih priča, među njima i ona da su ozlojeđeni županijski izaslanici još 1753. godine posetili Sombor i strogo opomenuli gradske velikaše i proširili zabranu na sve prvake grada. I da je, besan kao gladan pas, grof Baćanji smestio u Sombor svog poverenika i pandure da bi osigurao ubiranje vlastelinskih davanja, sve dok mu grad ne isplati dugove.
Neko se setio i da je Baćanji, jeb’o ga svetac njegov, pokrenuo iscrpljujuću dvanaestogodišnju parnicu koja je nedavno završena, a dugovi, uz novu pozajmicu, isplaćeni i panduri veselo ispraćeni iz grada.
Potomcima vojnika i ponekim još uvek živim soldatima dug je bio predmet zabave. Ratnom bratstvu, izgrađenom od tri jezika, novac, dugovi i carska administracija bili su bezazlena pretnja.
Lule, vruće i hladne, proste i raskošne, ugašene i upaljene, krasile su grube šake mahom brkatih muškaraca koji su se nadvikivali i zadirkivali. Tek retki među njima s oba dlana grlili su kriglu, bogobojažljivo i zaljubljeno, kao da je sveti putir.
Kada su Vasilije Damjanović i Stefan Nađ zakoračili u pivnicu, Johanes Obervelder već je sedeo za grubo tesanim stolom, punim uspomena na vlažne krigle.
Veseljaci su zauzeli skoro sva mesta, pa dvojica prijatelja nisu imali drugog izbora no da upitaju Oberveldera da mu se pridruže, što je ovaj ljubazno prihvatio, s obe šake pokazujući na dve slobodne stolice. Novi poznanik, i dalje neznanac, ćutke je posmatrao pridošlice.
I taman dok je vadio kesicu sa duvanom, pripremajući se da za razliku od lulaša, sebi napravi cigaretu, začuđeni pogledi zaledili su pripremljena pitanja.
Tek ponekad, kada bi neko, ko je video sveta, zabasao u nepreglednu ravnicu i odahnuo u Gradu, mogao se videti čovek s cigaretom. Ovoga puta to ponekad postaće stalno, jer Johanes Obervelder je tiho saopštio da je došao da se nastani i ostane. I još je rekao da se iskrcao u Apatinu, ploveći Dunavom od Ulma, tragom nekadašnjih doseljenika koji su odande nosili svoje živote u plovnim kućama, da bi ih sklapali u ravnici, gurajući sećanja i nade pod krov i ostavljajući otiske i dušu u močvarama.
Rodio se, tvrdio je, u vreme Velike komete, koja je 1744. godine bila vidljiva u celoj Evropi; zabeleženo je i da je otresita pruska devojka Sofija fon Anhalt-Zerbst posmatrala kometu iz svoje kočije, putujući na sopstveno venčanje koje će je učiniti Katarinom Velikom.
I utvrđenje je bilo svedok Velike komete i njegovi stanovnici su nebesku pojavu tumačili kao zlu slutnju; te i naredne godine mnogi su somborski graničari izginuli na evropskim ratištima, ostavivši u utvrđenju više od 300 udovica, a nezahvalna Marija Terezija razvojačila je Sombor i oduzela mu privilegije. Pet godina kasnije, preživeli vojnici i povratnici iz zarobljeništva, od utvrđenja stvorili su grad.
Polako i tiho, pričao je dalje Johanes Obervelder, kako je rano osedeo jer su ga valkire u šumama Tiringije grlile i štitile od sjaja komete. I sećao se svojih majki, tako ih je zvao, lepih i ružnih, visokih i zdepastih, koje su ga dojile i uvijale svojom kosom dok su mahnito plesale, šapućući moćnim stablima. Kasnije, kao dečak, pomagao im je da lože velike vatre, kojima su čuvale šumu, i šuma je volela tu vatru.
Izvadio je kresivo, trud i kremen, vešto namičući kresivo-prsten na kažiprst i srednji prst. Kresivo je bilo sjajno, iskovano vešto od mačeva palih, u drevna vremena, kako su mu majke objasnile, na krajevima uvijeno u volute poput kapitela jonskog stuba, da bi uvek čuvalo vatru u sebi. Kada su ga majke-valkire pratile u život daleko od tiringijskih šuma, suzama i svojim vrelim dahom utisnule su na kresivo znak:
Kada bih se nekome, nekada, zbog nečega pravdao, mogao bih da kažem: zbog literarnih motiva. A, opet, ne bih bio iskren.
Na dverima ovog sumračnog uvida stoji prskanje nevidljivim sprejom. Time se onemogućava da isti čovek više puta glasa, kažu. Još nekako mogu i zamisliti horde zakrvavljenih očiju i niskog čela kako jure od jednog do drugog glasačkog mesta i glasaju više puta. Ali, kako oni to uspevaju?
Čitate prvi od ukupno tri nastavka eseja Gorana Stankovića – Zašto nisam glasao
Pa postoje glasački spiskovi, obučeni i principijelni ljudi u glasačkim odborima koji primenjuju izborni zakon. I čak, ako poneko i uspe da se udvori, obgrlati i proždere poštenje neke glasačke kontole, verovatno bi takvih bilo vrlo malo, po nekim zabitima, zaboravljenim selima daleko od poštenog demokratskog grada.
Zbog čega bi onda zbog te apsolutne manjine ponižavali i prskali nečim, čime god to bilo, apsolutnu većinu?
Neki drugi odnos ne treba ni očekivati od ljudskog društva. Najdemokratskija društva na Zapadu, kao i afričke glasačke nedođije, postupaju isto sa tim prokletim sprejovima. Čovečanstvo nema toliko prstiju koliko bi ih države želele da poprskaju. Ali, evo već i dubljih nivoa ove ozbiljne metafore.
Već sam čin obeležavanja je odvratan. Sledeći Rolana Barta, mogu da definišem odnos označenog, označitelja i znaka u nekoj političkoj TV slagalici. Ako je označitelj nevidljivi sprej, a označeni sam glasač, pitao sam se šta je znak?
U ovoj depresivnoj, naivnoj semiotičkoj igri, znak bi bilo nesposobno društvo. Ono koje nije u stanju da organizuje glasanje. A upravo to se događa, da država na taj način priznaje svoju nesposobnost da ispunjava svoje osnovne funkcije, da omogući elementarnu ispravnost u ključnom načelu demokratije, jednakosti glasanja, jednakosti svih ljudi, kako viče na sav glas doktrina.
A lepo Domanović, taj savremeni srpski politički analitičar, u „Dangi” piše o onim žigovima na čelima ponositih žitelja zemlje „strašnog sna” (prva Radojeva rečenica iz ove priče). „Da bi se raspoznavao svaki naš građanin od ostalih, kmet je juče izdao naredbu da svi ovdašnji građani idu pred opštinski sud, gde će se svakom udariti žig na čelo.”
Ali slabo se ovih godina Domanović čita. A lepo je napisao i ovo: „Činovnik u belom odelu prinese mom čelu žig, i ja se trgoh… Probudim se iz sna.” Kakvog sna? Pa, strašnog sna.
Poneki intelektualni doušnici bi ovde rekli, uz puno ponosa i podsmeha, da je to priča onih koji su načuli da taj sprej pogubno utiče na erekciju. Meni ta primedba deluje smešno i podlo, ali polako, tek ćemo je razotkriti!
Koračam dalje u sumračnu zemlju. Dobro znam da je moja odvratnost prema denuncijaciji, prokazivanju, žigosanju samo vrh ledenog brega, da je obeležavanje i prozivanje tek simptom jedne strašne društvene bolesti.
Aksiom demokratije, čini mi se i jedini, aksiom svih demokratija je da su svi ljudi jednaki. Istovremeno, opšti iskaz svih nivoa u jednom društvu, od najobičnijeg čoveka do najznačajnijih odličnika, makar posredno izrečen, taj je da se ljudi razlikuju.
Kada je tako nešto izgovorio jedan srpski bivši predsednik, i to pred delegacijom pobunjenih studenata na poklonjenju, glas protesta intelektualne javnosti naše državice, svih iole relevantnih ljudi, do neba se podigao.
Kada su vlasnici glasa različitosti stigli na vlast, nastavili su stari posao, proklamujući nove oblike jednakosti.
A svi smo potpuno svesni da svet nije jednak, da ljudi nisu jednaki, da sudbine nisu jednake. Ma pustimo sada metafizičke doktrine, svi priznajemo da se razlikujemo. Muško od ženskog, stari od mladih, bogati od siromašnih, pametni od glupih, pošteni od lopova, talentovani od ubogih duhom.
Ta implicitna istina je u osnovi celokupnog društvenog života, potka svekolikog vrednovanja i društvene stratifikacije, pokretač i etike i estetike. Ustrojitelj vrednosti.
Sećam se vojničkog terena oko Prokuplja pre petnaestak godina (pre nego što sam sklopio „separatni mir” i državni rituali prestali da postoje za mene), dugih hladnih rezervističkih dana, kada se mešalo pivo i rakija, zajebancija porodičnih ljudi i poslušnost vežbana celog života, patriotizam i nadrealizam.
Bio sam desetar jednom odeljenju protivtenkovskih topova, malenih čudovišta koja baš dobro znaju da protresu kosti u zemlji. Neki je rov trebalo iskopati, ko bi ga znao zbog čega, naredio nekakav rezervni grebaroš sa zvezdicama.
Počela vojska na smenu da kopaju, cugajući neku rakištinu kupljenu od seljaka po čijoj smo njivi riškali. U jednom trenutku, proradilo mi demokratsko obrazovanje iz OŠ, ustao sam i zatražio od jednog rezerviste (a i dan danas bih voleo da mogu barem da ga se setim) ašov ili pijuk, opet se ne sećam dobro. „Dajte malo ja da kopam”, rekao sam mu.
„A, ne dolazi u obzir, ti si intelektualac”, odgovorili su ostali, na takav način da je više glasova slilo tu rečenicu u muzički kanon.
Tu društvenu šizofreniju do nežnih dubina čudesnog doveo je Borhes u priči „Lutrija u Vavilonu”. Društvene uloge se dele kockom. „Kao svi Vavilonjani, bio sam prokonzul; kao svi oni, rob; poznao sam isto tako svemoć, sramotu, tamnice.”
Svako može postati bilo ko određeno vreme, pa Jovo nanovo. Genetska vrteška ili princip lotoa podignut na društveni pijedestal. „Saznao sam ono što nisu znali Grci: neizvesnost. ”
Uređenje koje se uvek iznova stvara, ali gde memorija polaže pravo na konačnu reč, na društvenu formativnost. Memorija je osnov etike, užas i nada, strah i ljubav određuju ponašanje jedinke. Borhes veruje u antropološki optimizam, ljudi su u biti dobri, jedno društvo može da funcioniše samo na osnovu memorije, biblioteke unutar mozga, čiji najveći broj naslova govori o etici.
Borhesovo društvo je eshatološko i religiozno, njegov proklamovani ateizam se prepliće sa prirodnom religijom svetla i tame, direktno zasnovanim na fenomenima zasluge i greha.
Neka mi sada bude dozvoljeno da se vratim na mnogo prozaičnije pitanje koje se tiče odluke jednog glasača da više ne glasa. Na početku priče naveo sam zašto više ne želim da glasam, ali površno tek. Zatim sam naveo pravi razlog. Neku vrstu idiosinkrazije, preosetljivosti, resantimana.
Ali, ako bih želeo da budem društveni reformator, politički vođa, vlastotvorac, morao bih smisliti ubedljivi sistem koji bi mogao da bude zamena ovom koji postoji. Čovek uvek mora da živi u nekakvom društvu, kakvo god ono bilo. A sve što je potrebno duhu koji traga za suštinom i istinom je da se osvrne. Negde u prošlosti već postoje svi odgovori.
A sve je tako jednostavno, lako i prirodno, na taj način da nas zaboli glava kada shvatimo koliko je odgovor bio tu, na dohvat ruke, pred samim nosom. Pa ljudi nisu jednaki i ne mogu da budu jednaki, te prema tome i ne treba da budu jednaki.
Svodeći taj aksiom na trivijalnost glasanja, glasači u liku stvari koje dolaze imaju različiti broj glasova. I kada bolje razmislimo o svemu, sve je tako lako i izvodljivo, ili barem isto toliko komplikovano kao danas.
Da bi jedan čovek imao veći broj glasova, mora to najpre da želi. Svi koji ne žele imaju samo jedan. A uzvišeni stiču svoje glasove u zavisnosti od mnogih uslova. Svi ti uslovi se dokazuju, pa možemo sa uživanjem zamišljati vrevu i strku dobronamernih i zainteresovanih ljudi koji brinu brigu o svom i tuđem životu.
A kako bi oni dobijali vlastite glasove, i po kojim kriterijumima? Eto pravog pitanja!
Ništa jednostavnije od toga. Glasove čovek dobija u zavisnosti od samog sebe. U njemu odjekuju preci, tako da geneologija, porodično stablo, tradicija donosi određeni broj glasova.
Pa onda obrazovanje i inteligencija, lako merljivi kvaliteti koji su i danas na visokoj ceni. Pa lično bogatstvo, koji je i danas osnova za najskrivenije i najpodlije uticaje na tobožnju jednakost.
Moralnost, poštenje, dobrota. Pristojnost i solidarnost. Pa lični afiniteti, porodično stanje, broj dece i starih na staranju, i još po nešto, sve bi to služilo za sticanje dodatnih glasova. Čovek iz dobre, tradicionalne porodice, sa više dece i starim roditeljima o kojima mora da brine, bogat, a što bi hteo i da sačuva, obrazovan i inteligentan, takav bi morao imati mnogo, mnogo više glasova od onog koji sve to nije.
A kako dokazivati sva ta čojstva?
Opet, promenom direkcije, kako bi rekli psiholozi. Imovno stanje se lako utvrđuje, ono i danas služi za različitije društvene presije. Porodično stablo je već sadržano u matičnim podacima svake države o svakom građaninu, a sada služi samo za oblike kontrole i ni za kakva prava pojedinca.
Testovi mere inteligenciju, škole obrazovanje. Etičke osobine čoveka se iskazuju kroz nekonfliktnost, dobrotvorne napore, nesebičnost. Zar davaoci krvi ne bi trebali da imaju bar još po jedan glas?
Pa spasli su ga. A onaj koji je ubio, neće imati ni svoj glas. Sama želja da se utiče na društvo, da se dokaže dobra namera lako se dokazuje, broj ljudi o kojima čovek brine još lakše. Ne bih sada govorio o mogućnostima da se zloupotrebe merni instrumenti u svim ovim kategorijama, oni i sada postoje, i podložniji su kvarenju nego da služe dobronamernom pojedincu.
Čak, mnogi podaci bi bili vidljiviji, te poštenije iskazani. Bogati ljudi i sada utiču na opredeljivanje glasača, plaćajući reklamne kampanje svojim političkih štićenika, na primer. Ali takve zmije kriju noge. Da je ovako kako predlažem, mogli bi uticati, a da se ne kriju, da ne troše previše i da se ne izlažu neprijatnostima.
I tako dobronamerni čovek malo po malo prikuplja činjenice svog života, pretvara ih u dokaze i skuplja glasove kojima utiče na svoj život u onolikoj meri u kolikoj je zainteresovan za njega.
Reći će neko da su velike i mogućnosti da zločinci i zlonamerni presuđuju o društvu. To je onaj isti akademac sa banalnim vicevima o impotenciji, samo je sada već uvideo svoju glupost i prešao u moralizatorski atak.
Odgovaram naizgled naivno: a zar oni i sada to ne rade, ali van očiju ostalih?
Onako bi barem bili svima na vidiku. Istina o čovekovom pravom biću na videlo, eto parole! Jer ako u čoveku ima više dobrog, pokazaće se. Ako nema do zla, pokazaće se. Istinu će svi govoriti, a vladaće samo oni koji brinu o sebi i drugima. Ostali imaju i dalje svoj ubogi glasić, čvrsto stisnut u drhturavoj ruci.
Zar Bil Gejts i sada nema milione glasova, a kakav tuts ili hut ni svoj jedan jedini. Zar naše društvo nije dvolično i zar mu ne dolazi sumrak, slom i pad zbog te dvoličnosti?
Možda nisam u pravu, ali sigurno je da niste ni vi, optimisti i zakleti ljubitelji jednakosti. Jer, ako smo svi isti, odakle toliko zla, posvuda oko nas?
Štampao: Književni magazin37-38
Piše: Goran STANKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Aleksandar Stanković: „SVET JOŠ UVEK FUNKCIONIŠE, MADA OTEŽANO”
Da bismo čitaocima pružili najbolje iskustvo, koristimo tehnologiju takozvanih kolačića za čuvanje i pristup informacijama o uređaju sa kojeg pristupate ovoj adresi. Vaša saglasnost omogućava programu da automatski obrađuje podatke. Nepristanak ili povlačenje saglasnosti neće negativno uticati na karakteristike, ali gde kad neće učitati poneku sliku u zavisnosti od izbora pisma. Takve potrebe aktivni servisi opslužuju.
Portal Gledišta ima autorska prava na sve sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala, bez dozvole vlasnika autorskih prava, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
