САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПРЕДСЕДНИШТВА ДРУШТВА КЊИЖЕВНИКА И КЊИЖЕВНИХ ПРЕВОДИЛАЦА НИША

Књижевност је одувек била савест једног друштва, његов сведок и његова опомена. Као удружење посвећено неговању писане речи и културе, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша сматра својом обавезом да у овом тренутку истакне вредности које су темељ сваког уређеног друштва: слободу стваралаштва, независност институција, поштовање закона и неговање дијалога.


НИШ © Душан Митић Цар

На редовној Скупштини Друштва, одржаној 25. фебруара 2025. године, присутни чланови усвојили су овај заједнички став да су позвани да својим деловањем подстакну стварање атмосфере у друштву у којем ће уметност и књижевност имати своје заслужено место – не као украс, већ као покретач критичког мишљења и друштвеног развоја.

Посебно наглашавамо важност подршке младим људима. Конкретно мислимо на студенте. Њихов глас није само одјек нових генерација, већ и темељ будућности у овој држави. Друштво ће наставити да пружа подршку младима, стварајући простор за њихов раст и афирмацију. И подржава студентске протесте до испуњења њихових захтева.

Историја нас учи да су уметност и књижевност често били најпоузданији сведоци једног времена. У току великих глобалних промена којима сведочимо, остајемо посвећени вредностима слободе, независности и критичког мишљења, верујући да су они кључ за разумевање света у којем живимо.


Извор: друштвокњижевника.срб



ПОГЛЕДАЈ ЈОШ

Александар Костадиновић: „КАД ТО НИКО НИЈЕ ОЧЕКИВАО – ДОГОДИЛА НАМ СЕ ДЕЦА!”

ОДАБЕРИ ВИШЕ


Александар Костадиновић: „КАД ТО НИКО НИЈЕ ОЧЕКИВАО – ДОГОДИЛА НАМ СЕ ДЕЦА!”

Кад нико то није очекивао. Макар не од њих, аполитичних, егоцентричних, ексцентричних… Догодили су нам се као ослободиоци и катарза. Ослободили су нас наше моралне и емотивне учмалости; очистили нас, бар донекле, од наших старих, хиљаду пута оглоданих искључивости и предрасуда.

Зато их дочекујемо као ослободиоце, са сузама и страхом – хоће ли успети? У чему се разликује „догађање деце” од „догађања народа”­?

Оно не долази ни из једне политичке кухиње, нити из једног партијског штаба. Сви их својатају и сви их се одричу.


Најмасовнији протест у модерној Србији

У свари, и кувара и комесара је много, али је коначан резултат фузија звукова (до какофоније), укуса и знамења. Фузија, непоновљива и неодољива. А они одолевају свему, свима нама, за све нас. Нису то наша деца, макар не она какву смо познавали.

Они су ти којима је до јуче било немогуће објаснити да се телефон не користи за столом, у школи, у биоскопу; којима је немогућа мисија да пажљиво слушају дуже од пет минута, којимa је тешко доказати да је матерњи језик важнији од енглеског, да је здравије имати пријатеље у реалном неголи у виртуелном животу, да је немогуће добро писати без читања. А опет, они пишу – луцидно, прецизно, духовито – транспаренте! Таман онолико колико стане у једну текстуалну поруку.

Они спавају на душецима једни крај других, на отвореном, иако можда нису никад преспавали код пријатеља. Грле се и љубе, трипут, како доликује. И даље не слушају никог, осим један другога, дуже од пет минута, и у томе је њихова снага. Трајно су „кенселовали” ненадлежног.

Истабане неколико десетина километара, што је можда више од онога што су пешачили за цео досадашњи живот. Жуљеве, убоје и модрице не носе само као ратна одличја, већ и као први прави отисак живота. Грунули су у свет и то им, изгледа, прија.

У њиховом пређашњем, виртуелном свету они су више научили о људским правима, расној једнакости, о поштовању туђих осећања него ли што су упознали сопствену историју. Њима је двострука негација у српском језику неприродна јер није утемељена у логици.

Они сопствену традицију и културу гледају очима странца или детета. Најзад су одвратили поглед од светлећих екрана и угледали свет какав јесте, суров и неправедан, али бескрајно разнолик и занимљив. И више не желе да окрену главу, ни по коју цену. Они не знају „за ваше и наше”, јер сматрају да је свет њихов, баш као и ова држава, брда, котлине, локални друмови, засеоци и вароши које данима ходочасте. Мрсе, посте и ифтаре. А, богами, и псују.

Зато је и могуће да се на челу колоне као икононосац нађе она која зна више о родној равноправности неголи о светим тајнама. И да пролије сузе радоснице над милешевским белим анђелом. Над иконом коју јој је даровало дете, анђео Божји. И све је добро и лепо и Богу угодно.

Шта ће бити после?

Грунуће и свет у њих, али то је нека друга прича.


За ГЛЕДИШТА пише Александар КОСТАДИНОВИЋ



ПОГЛЕДАЈ ЈОШ

Александар Костадиновић: МУЗИЧКИ ПОРТРЕТ СНЕЖАНЕ СПАСИЋ

ОДАБЕРИ ВИШЕ


Иван Штерлеман: ТРНОВИТ ПУТ СИГНАЛИЗМА – СТВАРАЛАЧКА БИОГРАФИЈА МИРОЉУБА ТОДОРОВИЋА

Миро­љуб Тодо­ро­вић је рођен 5. мар­та 1940. у Ско­пљу. Бур­не годи­не Дру­гог свет­ског рата про­вео је као избе­гли­ца са мај­ком учи­те­љи­цом и сестром у мести­ма око Вели­ке Мора­ве. Осмо­го­ди­шњу шко­лу учио је у Ћићев­цу, Обре­жу код Вар­ва­ри­на и Лучи­ни код Ста­ла­ћа. Годи­не 1954. са поро­ди­цом пре­ла­зи у Ниш где завр­ша­ва гим­на­зи­ју.

У сво­јој раној мла­до­сти Тодо­ро­вић је пока­зао инте­ре­со­ва­ње за егзакт­не нау­ке. О њима се инфор­ми­сао прво пре­ко школ­ске, уџбе­нич­ке лите­ра­ту­ре, а кад су му „апе­ти­ти пора­сли“, глад за инфор­ма­ци­ја­ма је поку­ша­вао да уто­ли, како би и он сам рекао, „гута­њем“ науч­но­по­пу­лар­них дела као што су 300.000 кило­ме­та­ра у секун­ди Док­то­ра Свуг­ди­ћа (1949), Сафо­но­вље­ва Заго­нет­ка живо­та (1948), Путо­ва­ње јед­ног при­род­ња­ка око све­та Чар­лса Дар­ви­на (1951), Један, два, три… до бес­ко­нач­но­сти Џор­џа Гамо­ва (1955).

Прву песму обја­вио је још као уче­ник основ­не шко­ле 1953. годи­не у бео­град­ском часо­пи­су Пио­нир. Прве озбиљ­не песме обја­вљу­је, као уче­ник гим­на­зи­је „Сте­ван Сре­мац“, у нишком књи­жев­ном часо­пи­су Гле­ди­шта (1958), сара­јев­ском Живо­ту и загре­бач­ком Поле­ту. У пое­зи­ји коју је обја­вљи­вао до 1959. годи­не певао је о јутру, зори, вече­ри, мору, зави­чај­ним пољи­ма. Ства­рао је под ути­ца­јем Библи­је, народ­не лир­ске пое­зи­је, бај­ки, мито­ло­шке лите­ра­ту­ре, онда­шњих песни­ка модер­ни­стич­ке и нео­сим­бо­ли­стич­ке ори­јен­та­ци­је.


У продаји је Планетарни сигнализам-антологија сигналистичке поезије, импресивни зборник авангардне поезије на преко 600 страна који је приредио Душан Стојковић (КЛИК НА СЛИКУ ДО КЊИГЕ)

На сту­ди­је у Бео­град, из Ниша, дола­зи 1958. годи­не. Њего­ва вели­ка жеља је била да сту­ди­ра књи­жев­ност, али је њего­ва мај­ка, „као нај­ве­ћи број мај­ки на овом све­ту“, желе­ла да јој син буде лекар. Он је то кате­го­рич­ки одбио, па је сред­ње реше­ње нађе­но у пра­ви­ма. По Тодо­ро­ви­ће­вим речи­ма, 1959. годи­на је била пре­суд­на за његов даљи раз­вој, у њој се јави­ла кли­ца буду­ће пое­ти­ке сиг­на­ли­зма. Важну уло­гу су оди­гра­ле књи­ге Мар­се­ла Реј­мо­на Од Бодле­ра до над­ре­а­ли­зма (1958) и Мише­ла Сефо­ра Апстракт­на умјет­ност (1959).

То су биле књи­ге пре­ко којих се он упо­знао са исто­риј­ском аван­гар­дом. Тада се у њему јави­ла иде­ја да се зна­ње из обла­сти нау­ке може пове­за­ти с књи­жев­но­шћу, и то је био тре­ну­так у ком се „роди­ла још недо­вољ­но јасна, још непро­фи­ли­са­на иде­ја о сци­јен­ти­зму“[1]. Наред­не годи­не, инспи­ри­сан књи­гом Харол­да Спен­се­ра Џон­са Живот на дру­гим све­то­ви­ма, почи­ње рад на пое­ми Пла­не­та. Из те књи­ге пре­у­зи­ма и одре­ђе­не визу­а­ли­је, сли­ке космич­ких магли­на кори­сти као илу­стра­ци­је сво­јих сти­хо­ва. Откри­ће апстракт­ног сли­кар­ства, пре све­га Кан­дин­ског и Мон­дри­ја­на, као и Мишо­о­вог таши­зма, Тодо­ро­вић је дожи­вео вели­ко осло­бо­ђе­ње кре­а­тив­не енер­ги­је на пољу сли­кар­ства које је упо­ре­до с пое­зи­јом било његов дру­ги тале­нат.

Годи­не 1961. овај песник дожи­вља­ва поро­дич­ну тра­ге­ди­ју. У сво­јој девет­на­е­стој годи­ни уми­ре му сестра Наде­жда (Нада), уче­ни­ца сред­ње музич­ке шко­ле у Нишу од сар­ко­ма грла, чију је пре­ра­ну смрт тра­у­ма­тич­но и тешко под­нео. „Тај дога­ђај, каже он, ите­ка­ко ути­че на мој даљи живот и рад јер пре­суд­но допри­но­си конач­ној одлу­ци да се пот­пу­но и без остат­ка окре­нем ства­ра­ла­штву (књи­жев­но­сти и умет­но­сти) као једи­но могу­ћем начи­ну да се коли­ко толи­ко попра­ви (или, чак, можда пре­вла­да) тра­гич­на пози­ци­ја чове­ка у космо­су“.[2]

Исте годи­не Тодо­ро­вић почи­ње с обја­вљи­ва­њем сци­јен­ти­стич­ких песа­ма у часо­пи­си­ма Сту­дент, Мла­дост, нишким Гле­ди­шти­ма и Види­ци­ма. Насло­ви песа­ма „Челик и жеђ“, „Све­тлост се у ато­ме наста­њу­је, „Отва­ра се атом“, „Ради­о­ак­тив­не песме“, довољ­но гово­ре о инспи­ра­ци­ји која је покре­ну­ла њихо­во писа­ње. Иде­ја о син­те­зи нау­ке и пое­зи­је се про­ду­бљу­је. То је пери­од у ком пише први мани­фест који је насло­вио „Мани­фест кон­струк­ти­ви­зма“, међу­тим од тог нази­ва убр­зо оду­ста­је јер је тер­мин кон­струк­ти­ви­зам већ познат из пери­о­да исто­риј­ске аван­гар­де. Затим се поја­ви­ла иде­ја о ато­ми­стич­кој пое­зи­ји, али је тер­мин био узак и није имао звуч­ност која је била потреб­на у том тре­нут­ку.

Иде­ја о сци­јен­ти­зму, и касни­јем сиг­на­ли­зму, крч­ка­ла се гото­во јед­ну деце­ни­ју у Тодо­ро­ви­ће­вом духу, све­сти и песнич­кој лабо­ра­то­ри­ји. Оте­жа­ва­ју­ћа окол­ност је била та да је све те годи­не он био сам, уса­мљен са сво­јим иде­ја­ма и сна­жним аго­ни­змом у себи. Није имао подр­шке међу савре­ме­ни­ци­ма. Умет­ни­ци­ма је фали­ло ради­ка­ли­зма, аго­ни­зма и анта­го­ни­зма, а све је то било потреб­но како би се офор­мио нео­а­ван­гард­ни покрет. Сто­га се јавља коле­бљи­вост и неси­гур­ност у њего­вим пое­тич­ким зами­сли­ма.

У днев­ни­ку за 16. децем­бар 1961. у Нишу, запи­су­је да би при­вре­ме­но тре­ба­ло обу­ста­ви­ти изу­ча­ва­ње хеми­је, физи­ке, био­ло­ги­је и рад на ато­ми­стич­кој пое­зи­ји. „Сву пажњу усме­ри­ти поно­во на Библи­ју, књи­гу Од зла­та јабу­ка и народ­не песме.“ Тада није ни слу­тио да ће иде­ја о син­те­зи пое­зи­је и нау­ке пре­жи­ве­ти ту кри­зу и касни­је усло­ви­ти наста­нак јед­ног свет­ски при­зна­тог покре­та.

На пра­ви­ма је дипло­ми­рао 1963, а онда упи­сао тре­ћи сте­пен (међу­на­род­но јав­но пра­во). Ни то, као ни прет­ход­ни сту­диј (пра­во­суд­ни смер) није га мно­го инте­ре­со­вао. Упи­сао га је понај­ви­ше како би одр­жао сту­дент­ски ста­тус: пра­во на дом, здрав­стве­ну зашти­ту, ГСП и мен­зу. У јесен 1964. запо­слио се у јед­ној бео­град­ској гим­на­зи­ји као про­фе­сор дру­штве­ног уре­ђе­ња. Међу­тим тај посао му баш и није био драг, ту је издр­жао јед­но полу­го­ди­ште, да би у зиму 1965, од вој­ног одсе­ка у Нишу (у том пери­о­ду је још увек био ста­нов­ник Ниша) затра­жио да га поша­љу у вој­ску. Вој­ску је слу­жио у Загре­бу, од мар­та 1965. до мар­та 1966, у тешкој про­тив­а­ви­он­ској арти­ље­ри­ји. Упра­во у вој­сци се први пут срео са рачу­на­ри­ма, уре­ђа­ји­ма који ће касни­је дати вели­ки допри­нос и сци­јен­ти­зму и сиг­на­ли­зму, нај­ви­ше у обла­сти ком­пју­тер­ске пое­зи­је.

То је било доба моћ­не Југо­сла­ви­је, изгра­ђе­не на нов­цу који је у вели­кој мери доби­јен, као помоћ, од САД. Тодо­ро­вић је радио на рачу­на­ри­ма који су пре­ци­зно наво­ди­ли топо­ве да гађа­ју ави­о­не на 8.000 мета­ра виси­не. Бора­вак у Загре­бу иско­ри­стио је да упо­зна свог уја­ка, писца Нова­ка Сими­ћа. Њега, као књи­жев­ни­ка, упо­знао је још 1958. када је као нај­бо­љи мату­рант нишке гим­на­зи­је „Сте­ван Сре­мац“ добио њего­ву књи­гу Брки­ћи из Бара.

Пре тога је само слу­шао при­че о њему, као и о позна­тој поро­ди­ци Јелић из Сара­је­ва, чији је и он био пото­мак по жен­ској лини­ји. Почет­ком XX века, на међу­на­род­ној изло­жби у Пари­зу, мај­ка Нова­ка Сими­ћа, која је пред­ста­вља­ла Босну, при­ву­кла је пажњу Анту­на Густа­ва Мато­ша, који се заљу­бљу­је у њу. „Од те љуба­ви сиро­ма­шног писца и бое­ма и лепо­ти­це из позна­те трго­вач­ке поро­ди­це, коју је још дели­ла и вера, нарав­но, није било ништа.“[3]

Кру­на прве фазе ства­ра­лач­ког рада Миро­љу­ба Тодо­ро­ви­ћа је збир­ка песа­ма Пла­не­та, коју је1965. годи­не обја­ви­ло књи­жев­но дру­штво Нестор Жуч­ни из Ниша. Језич­ка ори­ги­нал­ност наи­шла је на мно­ге похва­ле јав­но­сти[4], међу­тим, било је и оних који су се запи­та­ли него­ду­ју­ћи: „Да ли је Тодо­ро­вић песник или при­род­њак?“[5] Очи­глед­но меша­на крв није била добро­до­шла на књи­жев­ну сце­ну ушу­шка­ну тра­ди­ци­о­нал­ним пое­ти­ка­ма. Соци­о­лог Весе­лин Илић у часо­пи­су Гра­ди­на 1967.[6] пише о соци­о­ло­шким ути­ца­ји­ма на Тодо­ро­ви­ћев сци­јен­ти­зам.

Ниш, у ком је осни­вач сиг­на­ли­зма про­вео део сво­је мла­до­сти и напи­сао Пла­не­ту, дожи­вља­ва више­стру­ки еко­ном­ски успон. У пита­њу је при­вред­ни бум, пре све­га у елек­трон­ској инду­стри­ји, који је у сва­ко­днев­ни говор људи уво­дио речи као што су кибер­не­ти­ка и елек­тро­ни­ка. У мар­ту 1965. Алек­сеј Лео­нов из лете­ли­це Вас­ход 2 извр­шио је прву све­мир­ску шет­њу, с тим да је лако могла да се завр­ши тра­гич­но. Уоп­ште, Тодо­ро­ви­ће­во песнич­ко фор­ми­ра­ње захва­та пери­од про­до­ра чове­ка у Космос и вели­ких под­ви­га нау­ке.

То су биле годи­не „све­мир­ске трке“ изме­ђу Сје­ди­ње­них аме­рич­ких држа­ва и Совјет­ског саве­за, која је поче­ла лан­си­ра­њем Спут­њи­ка 1 4. окто­бра 1957, а окон­ча­на 1975. зајед­нич­ким про­јек­том Apol­lo­–So­juz. С дру­ге стра­не, сиг­на­ли­зму ника­кве поја­ве ни про­це­си у нашој кул­ту­ри нису ишле на руку. Тодо­ро­вић твр­ди да је сиг­на­ли­зам поро­дио сам себе. Инспи­ра­ци­ја је дола­зи­ла из опште­ци­ви­ли­за­циј­ских про­ме­на, про­до­ра нау­ке у све поре људ­ског бив­ство­ва­ња, раз­во­ја тех­но­ло­ги­је и елек­тро­ни­ке који је донео нове инстру­мен­те, про­ду­жет­ке људ­ских чула, а самим тим и нове мето­де и нове јези­ке који су се савр­ше­но укла­па­ли у поду­хва­те нове умет­нич­ке рево­лу­ци­је.

Као што нам исто­риј­ски рома­ни дају подат­ке о јед­ној епо­хи које неће­мо про­на­ћи у струч­ној лите­ра­ту­ри, тако већ данас, како из сиг­на­ли­стич­ке пое­зи­је, тако и из днев­ни­ка, испа­ра­ва дух раних све­мир­ских истра­жи­ва­ња која су за сва вре­ме­на про­ме­ни­ла свет у којем живи­мо. То лепо обја­шња­ва и кри­ти­чар Осто­ја Кисић: „Саста­вља­ју­ћи песнич­ке сли­ке, чове­ка дели само један корак од ства­ра­ња рези­меа о јед­ној епо­хи, а ко уме да их чита, он ће у њима виде­ти и више од тога.“[7]

Тодо­ро­ви­ће­ва мај­ка је 1966. годи­не про­да­ла кућу, у Мачван­ској 10, у Нишу и у Бео­гра­ду, као пен­зи­о­ни­са­на учи­те­љи­ца, од стам­бе­не задру­ге про­свет­них рад­ни­ка „Бран­ко Ради­че­вић“ купи­ла мањи јед­но­со­бан стан у добро позна­тој Добрињ­ској 3. Тек сле­де­ће 1967. годи­не Миро­љуб се одја­вио из Ниша и офи­ци­јел­но постао ста­нов­ник Бео­гра­да. То је годи­на кад овај песник почи­ње са радом на „Мани­фе­сту песнич­ке нау­ке“ у ком је зао­би­шао израз сци­јен­ти­зам због вла­да­ју­ћег анта­го­ни­зма пре­ма тех­ни­ци од стра­не јав­но­сти.

Текст отва­ра цитат из дела Раци­о­нал­ни мате­ри­ја­ли­зам Гасто­на Башла­ра: „Савре­ме­на нау­ка уво­ди чове­ка у један нови свет. Ако човек мисли нау­ку обна­вља се као миса­о­ни човек.“ Исти­че се да у антич­ко доба наиз­глед непре­мо­сти­ви јаз изме­ђу нау­ке и пое­зи­је није посто­јао. Као при­ме­ри наво­де се Хеси­од, Емпе­до­кле, Пар­ме­нид и Лукре­ци­је који су ујед­но били песни­ци, фило­зо­фи и науч­ни­ци, који су ства­ра­ли гигант­ске космо­го­ни­је, обу­хва­та­ју­ћи у сво­јим пое­ма­ма суд­би­ну чита­вог све­ми­ра.[8] Можда се нај­бо­ље обја­шње­ње раз­ло­га сци­јен­ти­стич­ке син­те­зе нала­зи у Тодо­ро­ви­ће­вом убе­ђе­њу да су „модер­ни науч­ни­ци­–ви­зи­о­на­ри у ства­ра­њу вели­чан­стве­них хипо­те­за о мате­ри­ји (живој и мртвој) и све­ми­ру, у путо­ва­њу у непо­зна­то, оно­стра­но, учи­ни­ли, можда, први корак ка при­бли­жа­ва­њу пое­зи­је и нау­ке, при­хва­та­ју­ћи један од основ­них инстру­ме­на­та пое­зи­је — има­ги­на­ци­ју.

Ипак науч­ни дух око­ван логич­ким фор­му­ла­ма, ма коли­ко их се осло­ба­ђао, не може сам да реши осно­ве тај­не мате­ри­је и уни­вер­зу­ма: поре­кло живо­та, белан­че­ви­ну, ства­ра­ње мате­ри­је, поре­кло све­ми­ра. За нове про­до­ре у непо­зна­то нужно је понов­но једин­ство пое­зи­је и нау­ке.“[9] Мате­ри­јал за пое­ме „Пла­не­та“, „Путо­ва­ње у Зве­зда­ли­ју“ и већи­ну оста­лих поет­ских оства­ре­ња из тог вре­ме­на, Тодо­ро­вић је нала­зио у сво­јим „Песнич­ким днев­ни­ци­ма“ које је водио од 1959. до 1968.

Упра­во 1968, после обја­вљи­ва­ња првог мани­фе­ста, на јед­ној књи­жев­ној вече­ри у Дому омла­ди­не упо­зна­је се са Спа­со­јем Вла­ји­ћем (1946), сту­ден­том При­род­но­–ма­те­ма­тич­ког факул­те­та. Он је био импре­си­о­ни­ран пое­мом „Пла­не­та“ и већ је писао неку врсту сци­јен­ти­стич­ке пое­зи­је. Из раз­го­во­ра су схва­ти­ли да има­ју иден­тич­не или слич­не погле­де на нау­ку и пое­зи­ју. Тако је Спа­со­је Вла­јић постао „дру­ги сиг­на­ли­ста“.

Годи­не 1968. Миро­љуб Тодо­ро­вић, као члан редак­ци­је сту­дент­ског часо­пи­са за кул­ту­ру Види­ци, уче­ству­је у сту­дент­ској рево­лу­ци­ји. Њего­ва песма Корач­ни­ца Црве­ног уни­вер­зи­те­та (музи­ка Вук Стам­бо­ло­вић), на сту­дент­ском збо­ру у згра­ди Фило­ло­шког факул­те­та, акла­ма­ци­јом бива при­хва­ће­на за сту­дент­ску хим­ну.[10]

Нова иску­ства наста­ла у сусре­ту са акту­ел­но­сти­ма у свет­ској умет­но­сти, зах­те­ва­ла су ради­ка­ли­за­ци­ју пое­тич­ких ста­во­ва, а то под­ра­зу­ме­ва­ло и нови назив, син­таг­ма „песнич­ка нау­ка“ више није одго­ва­ра­ла. Испли­ва­ва израз „сисци­јен­ти­зам“, у којем „си“ поти­че од син­те­за, али брзо је одба­чен као вештач­ки. Након тога је дошао сиг­на­ли­зам. Корен ново­на­ста­лог — изма је латин­ска реч sig­num (знак), али Тодо­ро­вић уви­ђа коли­ко запра­во ново­ла­тин­ска реч sig­nal има шире коно­та­ци­је; она се одно­си на кибер­не­ти­ку, семи­о­ло­ги­ју, тео­ри­ју инфор­ма­ци­је и кому­ни­ка­ци­је, као и „нову есте­ти­ку“ Мак­са Бен­зеа, Абра­ха­ма Мола и Умбер­та Ека.

Иако је Тодо­ро­вић од сво­јих поче­та­ка водио рачу­на о визу­ел­ној стра­ни сво­јих радо­ва, она у надо­ла­зе­ћем пери­о­ду поста­је све доми­нант­ни­ја. Као „крив­це“ за тако нешто, он види егзакт­не нау­ке: хеми­ју, био­ло­ги­ју, физи­ку и мате­ма­ти­ку; у чијим гра­фи­ко­ни­ма, схе­ма­ма, црте­жи­ма, опи­си­ма пута­ња, зна­ци­ма, види до тада непри­ме­ће­ни естет­ски ква­ли­тет. Њего­ва прва визу­ел­на песма је „Сун­це“, апо­ли­не­ров­ски кали­грам у две вер­зи­је, руч­но и куцан на писа­ћој маши­ни. Слич­на визу­ел­на истра­жи­ва­ња (typew­ri­ter art или typew­ri­ter poe­try) вршио је и гра­фи­чар Зоран Попо­вић, с којим се Тодо­ро­вић упо­зна­је 1969. и изла­же му иде­је сиг­на­ли­зма. Попо­вић при­хва­та изло­же­на пое­тич­ка наче­ла и тако се офор­ми­ла трој­ка из које ће се изро­ди­ти сиг­на­ли­зам као орга­ни­зо­ва­ни ства­ра­лач­ки покрет. Убр­зо затим Попо­вић дово­ди у сиг­на­ли­зам Мари­ну Абра­мо­вић и Нешу Пари­по­ви­ћа који­ма се при­дру­жу­ју Вла­да Сто­јиљ­ко­вић и Тама­ра Јан­ко­вић.

Раде­ћи на пое­зи­ји почет­ком и сре­ди­ном шезде­се­тих Тодо­ро­вић је пом­но „испу­ња­вао све­ске, папи­ре раз­ли­чи­тог фор­ма­та и обли­ка изво­ди­ма из разно­вр­сних науч­них, фило­зоф­ских и беле­три­стич­ких дела. На бели­ни папи­ра пот­пу­но изме­ша­ни били су дело­ви из Библи­је, Гил­га­ме­ша, Дар­ви­на, Њут­на, школ­ских и дру­гих уџбе­ни­ка, затим хемиј­ске фор­му­ле, био­ло­шки нази­ви и црте­жи, физич­ки и мате­ма­тич­ки гра­фи­ко­ни, ишчу­па­ни сти­хо­ви Лукре­ци­ја, Сен Џон Пер­са, Диле­на Тома­са, народ­не лир­ске пое­зи­је, наших песни­ка, потом гово­ри из Пла­то­на, Ари­сто­те­ла, Кан­та, Кир­ке­го­ра, Ничеа, онда нео­бич­не, или њему тада недо­вољ­но позна­те, па чак и ново­ство­ре­не, изми­шље­не речи, итд.

Те син­таг­ме, речи, дело­ви рече­ни­ца и сти­хо­ва, фор­му­ле и гра­фи­ко­ни, ишчу­па­ни из свог кон­тек­ста и баче­ни на бели­ну папи­ра, у неку врсту босан­ског лон­ца“, и по њего­вом мишље­њу, „дело­ва­ли су сасвим чуд­но и почи­ња­ли да зра­че неку нову енер­ги­ју, дру­га­чи­је сми­сло­ве. У тој маг­ми заче­ци су визу­ел­не, а можда и више оно­га што ће касни­је назва­ти сто­ха­стич­ком и але­а­тор­ном пое­зи­јом.“[11] Као резул­тат тог кре­а­тив­ног вре­ња, 1968. наста­је текст „Мани­фест сиг­на­ли­зма“ (Regu­lae poe­sis), са под­на­сло­вом „Тезе за општи напад на теку­ћу пое­зи­ју“. Нова пое­зи­ја је зах­те­ва­ла пот­пу­ну сло­бо­ду песме.[12]

Ова­кви ста­во­ви узбур­ка­ли су књи­жев­ну сце­ну у земљи. Кри­ти­ча­ри­ма је пого­то­во сме­та­ла ком­пју­тер­ска пое­зи­ја. „Измо­ре­ни“ Зоран Мишић није при­хва­тао сиг­на­ли­стич­ке иде­је. Он се у јун­ском бро­ју часо­пи­са Књи­жев­ност за 1969. годи­ну огор­че­но под­сме­ва ства­ра­лач­ким поступ­ци­ма сиг­на­ли­ста, а успут качи и flu­xus, Мар­се­ла Диша­на и нео­да­да­и­сте, са тврд­њом како је све то „јед­на иста при­ча, пуна буке и беса, а не зна­чи ништа“. Још већи шок на Миши­ћа има­ла је ком­пју­тер­ска пое­зи­ја, касни­је обја­вље­на у збир­ци Kyber­no. У новем­бар­ској све­сци Књи­жев­но­сти за 1969, Мишић кон­ста­ту­је смрт чове­ка, ког заме­њу­је његов елек­трон­ски двој­ник Баш Човек, „који ће у њего­во име гово­ри­ти наро­ду, писа­ти песме и упра­вља­ти све­том“.

Ели Фин­ци се забри­нуо шта ће бити с искон­ским људ­ским вред­но­сти­ма у новом тех­но­крат­ском добу?[13] Петар Џаџић је 17. апри­ла 1970, суздр­жа­но, али пози­тив­но при­ка­зао књи­гу Кибер­но у тада чуве­ној и вео­ма гле­да­ној еми­си­ји Лек­ти­ра, коју је водио на Првом про­гра­му Теле­ви­зи­је Бео­град. Вели­ку подр­шку сиг­на­ли­зму дали су Душан Матић, у при­ступ­ној бесе­ди при­ли­ком при­је­ма у Срп­ску ака­де­ми­ју нау­ка фебру­а­ра 1971,[14] као и Оскар Дави­чо који је изјед­на­ча­вао важност сиг­на­ли­стич­ких екс­пе­ри­ме­на­та са пре­врат­ном уло­гом над­ре­а­ли­зма два­де­се­тих годи­на. За њега је сиг­на­ли­зам „понов­но хва­та­ње кора­ка срп­ске књи­жев­но­сти са истин­ски аван­гард­ним тра­же­њи­ма“[15].

У ста­ну у Добрињ­ској 3, Тодо­ро­вић је про­вео, по њего­вих речи­ма, сво­је нај­бо­ље и нај­пло­до­но­сни­је ства­ра­лач­ке годи­не. Напра­вио је и спе­ци­јал­но вели­ко поштан­ско сан­ду­че кроз које је про­шла сва европ­ска и свет­ска нео­а­ван­гар­да са писми­ма, поштан­ским кар­та­ма, ори­ги­нал­ним радо­ви­ма, књи­га­ма, часо­пи­си­ма, изло­жбе­ним ката­ло­зи­ма, итд. Добрињ­ска 3 је на неки начин ушла и у нашу кул­тур­ну исто­ри­ју.[16] Бога­та међу­на­род­на сарад­ња покре­ну­та је у окви­ру часо­пи­са Сиг­нал, чији први број Тодо­ро­вић обја­вљу­је 1970. уз финан­сиј­ску помоћ изда­вач­ке куће Гра­ди­на и сво­јих нишких при­ја­те­ља Весе­ли­на Или­ћа и Добри­во­ја Јев­ти­ћа.

У њему се нека од зна­чај­них име­на нео­а­ван­гард­них токо­ва по први пут поја­вљу­ју у срп­ском изда­њу: књи­жев­ни тео­ре­ти­чар и есте­ти­чар Зиг­фрид Шмит (Немач­ка), Раул Хау­сман (Фран­цу­ска), Шими­цу Точи­хи­ко (Shi­mi­zu Toc­hi­hi­ko, Јапан), Хајм­рад Бекер (Hei­mrad Bëcker, Аустри­ја), Аугу­сто де Кам­пос (Бра­зил) осни­вач позна­тог покре­та Noi­gan­dres, Кле­мен­те Падин (Уру­гвај), Мике­ле Пер­фе­ти (Ита­ли­ја), Ханс Кла­вин (Холан­ди­ја), Адри­ја­но Спа­то­ла (Ита­ли­ја), Жили­јен Блен (Фран­цу­ска), Пол де Фреј (Paul de Vree, Бел­ги­ја)…

Ефи­ка­сно­сти сарад­ње допри­нео је уни­вер­зал­ни језик визу­ел­не пое­зи­је који није зах­те­вао интер­вен­ци­је пре­во­ди­ла­ца. Први број од југо­сло­вен­ских умет­ни­ка, осим Миро­љу­ба Тодо­ро­ви­ћа, доно­си Биља­ну Томић, Нешу Пари­по­ви­ћа, Зора­на Попо­ви­ћа, Сло­бо­да­на Вука­но­ви­ћа, Бран­ка Андри­ћа, Мари­ну Абра­мо­вић, Слав­ка Мат­ко­ви­ћа, Зол­та­на Мађа­ра, Бог­дан­ку Позна­но­вић, Симо­на Мил­чи­ћа, Добри­во­ја Јев­ти­ћа и Миле­та Ђор­ђе­ви­ћа.

Почет­ком седам­де­се­тих покре­ту се при­кљу­чу­је и Оскар Дави­чо. На јед­ној од скуп­шти­на Удру­же­ња књи­жев­ни­ка, при­шао је Тодо­ро­ви­ћу и упи­тао га да га упи­ше у „тај његов покрет“. Тодо­ро­вић се збу­нио за тре­ну­так, посеб­но због оног „упи­си­ва­ња“, али се брзо сна­шао одго­во­рив­ши: „Оска­ре, Ви сте одав­но сиг­на­ли­ста“. Убр­зо, 1972. годи­не Дави­чо у сарад­њи са сли­ка­ром Пре­дра­гом Нешко­ви­ћем, даје свој први допри­нос сиг­на­ли­зму, књи­гу Стрип­–стоп.

Дру­ги број часо­пи­са Сиг­нал (сеп­тем­бар 1971) дома­ћој сце­ни пред­ста­вља нове ауто­ре кон­крет­не и визу­ел­не пое­зи­је као што су Мајкл Гибс (Mic­hael Gibbs), G. J. de Rook, Žan Fran­soa Bori (Jean Fran­co­is Bory), Лућа­но Кару­зо (Luci­a­no Caru­so), Bob Cob­bing, Гиљер­мо Дај­слер (Guil­ler­mo Dei­sler), John Fur­ni­val… Тада се већ зва­нич­но могло рећи да је Југо­сла­ви­ја доби­ла часо­пис свет­ских раз­ме­ра, какав је пре Сиг­на­ла био још само Мици­ћев Зенит.

У међу­вре­ме­ну, Миро­љуб Тодо­ро­вић обја­вљу­је неко­ли­ко књи­га пое­зи­је: Сиг­нал (1970), Кyбер­но (1970), Путо­ва­ње у Зве­зда­ли­ју (1971), Сви­ња је одли­чан пли­вач (1971), Сте­пе­ни­ште (1971), Поклон­–па­кет (1972), Нарав­но мле­ко пла­мен пче­ла (1972), Три­де­сет сиг­на­ли­стич­ких песа­ма (1973), „књи­ге умет­ни­ка“ For­tran (1972), Appro­ac­hes (1973), као и Гејак глан­ца гуљар­ке (1974). Послед­ња наве­де­на није „иза­шла“ баш тако лако, а цео тај слу­чај Тодо­ро­вић је забе­ле­жио у свом днев­ни­ку. Руко­пис ове књи­ге са шатро­вач­ком пое­зи­јом про­пра­ће­ном с неко­ли­ко кола­жа, пре­дао је изда­вач­ком пред­у­зе­ћу Про­све­та у јесен 1972. за обја­вљи­ва­ње у наред­ној годи­ни.

Убр­зо су га оба­ве­сти­ли уред­ни­ци еди­ци­је Савре­ме­на пое­зи­ја, Сте­ван Раич­ко­вић и Мило­рад Павић, и да ће током лета сле­де­ће годи­не ући у штам­пу и бити спрем­на за Сајам књи­га. Почет­ком авгу­ста 1973. Тодо­ро­вић одла­зи у Лон­дон с наме­ром да оста­не нај­ма­ње пола годи­не, можда и годи­ну дана. Сусре­ће се са при­ја­те­љи­ма с који­ма се пре тога допи­си­вао. Заку­пљу­је стан на Беј­сво­те­ру у цен­тру Лон­до­на, крај Хајд­–пар­ка.

Зака­зу­је изло­жбе у јед­ној мањој гале­ри­ји и књи­жа­ри. Изво­ди неко­ли­ко кон­цеп­ту­ал­них акци­ја, на отво­ре­ном про­сто­ру Хајд­–пар­ка и Пика­ди­ли­ја, и жељ­но оче­ку­је вести из Бео­гра­да о сво­јој књи­зи. У сеп­тем­бру један при­ја­тељ га оба­ве­шта­ва да се Гејак „загла­вио“ у штам­па­ри­ји Про­све­теу ули­ци Ђуре Ђако­ви­ћа у Бео­гра­ду, јер је сла­гач навод­но одбио да га сла­же. У то вре­ме добро се зна­ло шта иза те фло­ску­ле сто­ји. Пре­ма речи­ма при­ја­те­ља, његов руко­пис се нала­зио у чуве­ној црној ташни ново­пе­че­ног в. д. дирек­то­ра изда­вач­ког сек­то­ра Про­све­текоји шета од коми­те­та до коми­те­та.

Тодо­ро­вић је био у вели­кој диле­ми, да ли да оста­не у Лон­до­ну и оба­ви зака­за­не акци­је и посло­ве, који би још више допри­не­ли даљој афир­ма­ци­ји сиг­на­ли­зма у све­ту, или да се вра­ти кући? Тешка срца одлу­чио се на повра­так како би одбра­нио сво­ју књи­гу. По дола­ску у Бео­град одла­зи у редак­ци­ју Про­све­те, где га доче­ку­је вели­ки песник и при­ја­тељ Сте­ван Раич­ко­вић, који збу­ње­но шири руке јер и сам не зна у чему је про­блем. Раич­ко­вић је на кра­ју пред­ло­жио да се уз песме при­ло­жи и реч­ник шатро­вач­ког гово­ра, кога у првој вари­јан­ти није било, како би, нагла­сив­ши у шали, над­ле­жни дру­го­ви виде­ли, „шта је песник хтео да каже“. „Тек после више од годи­ну дана, негде у новем­бру 1974, збир­ка Гејак глан­ца гуљар­ке поја­вљу­је се из штам­пе.

Већ у јану­а­ру 1975, пре­ма речи­ма Аце Кон­стан­ти­но­ви­ћа, тада­шњег шефа Про­све­ти­не књи­жа­ре на Тера­зи­ја­ма, она је, уз Шће­па­но­ви­ће­ва Уста пуна земље и Фоли­ран­те Моме Капо­ра, на листи бест­се­ле­ра. То је била јед­на од рет­ких књи­га песа­ма која се нашла на таквој листи. Пре­ма писа­њу Сло­бо­дан­ке Аст у Ново­сти­ма, Про­све­та је доштам­па­ла још 3.000 при­ме­ра­ка, а књи­ге већ у мају исте годи­не, само шест месе­ци након штам­па­ња, више није било ни у књи­жа­ра­ма, ни у мага­ци­ну.“[17] Годи­не 1974. обја­вље­на је и Бела књи­га Мили­во­ја Павло­ви­ћа, спе­ци­фи­чан кон­цеп­ту­ал­ни поду­хват у исто­ри­ји сиг­на­ли­зма. Она је штам­па­на у 50 нуме­ри­са­них при­ме­ра­ка, садр­жи пре­ам­бу­лу са упут­стви­ма и 300 белих стра­ни­ца које је чита­лац могао схва­ти­ти и кори­сти­ти како год поже­ли.

Љуби­ша Јоцић, један од нај­зна­чај­ни­јих срп­ских над­ре­а­ли­ста, при­кљу­чу­је се сиг­на­ли­зму сре­ди­ном 1975, у пери­о­ду одр­жа­ва­ња вели­ке изло­жбе сиг­на­ли­зма у Сало­ну Музе­ја савре­ме­не умет­но­сти. Огор­чен на напа­де по нови­на­ма који су пра­ти­ли изло­жбу, пре­ко јед­ног позна­ни­ка, позвао је Тодо­ро­ви­ћа код њега. Јоцић је пре тога посе­тио изло­жбу и уве­ли­ко спре­мао неку врсту поле­мич­ког одго­во­ра на напа­де с поли­тич­ким инси­ну­а­ци­ја­ма, од којих је један био вео­ма опа­сан.[18] За Тодо­ро­ви­ћа ова посе­та пред­ста­вља неза­бо­ра­ван тре­ну­так: „У тесном ста­ну, крај Мер­ка­то­ра на Новом Бео­гра­ду, пре­тр­па­ном књи­га­ма и сли­ка­ма, ста­ри бард са лулом, супру­га Гор­да­на, сли­кар­ка, са бла­гим осме­хом, и лаја­во кучен­це Бел­ка…

Одмах смо поста­ли при­ја­те­љи. Можда је нескром­но што ћу рећи, али не могу да пре­ћу­тим да је он од сиг­на­ли­зма оче­ки­вао мно­го, а у мени видео срп­ског Андреа Бре­то­на. Љуби­ша је то отво­ре­но кази­вао и пока­зи­вао. О сиг­на­ли­зму је знао пуно и нису била потреб­на вели­ка уве­ра­ва­ња да покрет пра­ти од самог почет­ка и да је при­хва­тио сва њего­ва наче­ла. На то је ука­зи­ва­ла и њего­ва збир­ка Месе­чи­на у тетра­па­ку која је те годи­не била обја­вље­на у Про­све­ти.“[19] Јоци­ћев есеј, који је био „одбра­на сиг­на­ли­зма на нај­ви­шем нивоу“, обја­вљен је у Поли­ти­ци под насло­вом Зна­ци веза­ни за саму реал­ност.

Тих дана је дошло до још јед­ног инци­ден­та након ког је Јоцић укљу­чен у изло­жбу. Дого­дио се напад на сиг­на­ли­зам од њего­вог дота­да­шњег чла­на, Вуји­це Реши­на Туци­ћа, који је упра­во пре­ко сиг­на­ли­зма дожи­вео сво­ју афир­ма­ци­ју, засту­пан је у анто­ло­ги­ја­ма, изла­гао на изло­жба­ма покре­та, обја­вљи­вао је у Сиг­на­лу радо­ве из Стру­га­ња маште по узо­ру на ита­ли­јан­ског визу­ел­ног песни­ка Мике­ла Пер­фе­ти­ја, чије је радо­ве први пут видео у Тодо­ро­ви­ће­вом ста­ну, сто­га је његов напад зачу­дио мно­ге.

Са собом је пову­као и Осто­ју Киси­ћа, кри­ти­ча­ра који је пре тога дао нека одлич­на тума­че­ња сиг­на­ли­стич­ких оства­ре­ња. Тодо­ро­вић је реа­го­вао тако што је радо­ве отпад­ни­ка укло­нио са изло­жбе, а на њихо­во место је поста­вио сиг­на­ли­стич­ке визу­ел­не песме Љуби­ше Јоци­ћа. Напа­ди се нису зау­ста­ви­ли на томе, Вла­дан Радо­ва­но­вић је писао про­тив сиг­на­ли­зма прво на III про­гра­му Ради­о­–Бе­о­гра­да, а затим у часо­пи­су Умет­ност под насло­вом „Пово­дом сиг­на­ли­зма“. Јоцић се још јед­ном пока­зао као заштит­ник сиг­на­ли­зма и одго­во­рио есе­јем „Поно­во пово­дом сиг­на­ли­зма“.

Тодо­ро­вић је тај посту­пак схва­тио не само као одбра­ну сиг­на­ли­зма већ и чита­ве аван­гард­не умет­но­сти коју је Јоцић дис­тан­ци­рао од лажне аван­гар­де. Сиг­на­ли­зам је мно­го изгу­био Јоци­ће­вом изне­над­ном смр­ћу мар­та 1978. Сиг­на­ли­стич­ку 1975. је обе­ле­жио и темат у часо­пи­су Дело[20] посве­ћен кон­крет­ној, визу­ел­ној и сиг­на­ли­стич­кој пое­зи­ји, који је при­ре­дио Миро­љуб Тодо­ро­вић. Исте те тур­бу­лент­не годи­не он поста­је отац, супру­га Дин­ка (1949) му рађа сина Вик­то­ра.

Ово је вре­ме екс­пло­зи­је mail arta, Тодо­ро­ви­ћу је при­сти­за­ло толи­ко писа­ма и паке­та да је поштар њего­вој мај­ци у Добрињ­ској 3 запре­тио како им више ништа неће доно­си­ти, већ ће пошиљ­ке сла­ти назад. Сти­за­ли су ката­ло­зи, часо­пи­си, пози­ви за број­не изло­жбе, поштан­ске кар­ти­це, уни­кат­не умет­нич­ке књи­ге. Као кру­на овог пери­о­да, у часо­пи­су Дело број 2, 1980 обја­вљен је темат „Mail art, mail poe­try, поштан­ска умет­ност, поштан­ска пое­зи­ја“ у који је Тодо­ро­вић укљу­чио све нај­ве­ће ауто­ре који су ства­ра­ли на овом пољу умет­но­сти, а с који­ма је и лич­но кому­ни­ци­рао, од Реја Џон­со­на, Јозе­фа Бој­са, Вол­фа Фосте­ла, пре­ко Кла­у­са Гро­ха, Кле­мен­теа Пади­на, до Дика Хигин­са и Зиг­фри­да Шми­та.

Нове живот­не окол­но­сти које је донео брач­ни живот, чинов­нич­ки посао, а веро­ват­но и раз­о­ча­ра­ње у сабор­це након уче­ста­лих напа­да, ути­ца­ли су на Тодо­ро­ви­ће­во ства­ра­ла­штво. 28. фебру­а­ра 1981, у днев­ни­ку запи­су­је како дуго већ не пише, пого­то­во од када је пре неко­ли­ко годи­на почео да ради као чинов­ник. Неза­до­во­љан је што су књи­ге које обја­вљу­је сачи­ње­не од еле­ме­на­та ста­рих руко­пи­са, иако су на тај начин наста­ле, данас можда и две нај­зна­чај­ни­је књи­ге сиг­на­ли­зма, Algol (1980) и Tex­tum (1981).

Сма­тра да је кре­а­тив­на екс­пло­зи­ја запо­че­та сре­ди­ном шезде­се­тих годи­на тра­ја­ла негде до седам­де­сет и дру­ге, „после се сти­ша­ва­ла до седам­де­сет и шесте“, а након тога — суша. Про­блем није био у ства­ра­лач­кој немо­ћи, недо­стат­ку иде­ја и инспи­ра­тив­не енер­ги­је, већ у томе што није више имао мир, вре­ме и про­стор како би могао да се кон­цен­три­ше на ства­ра­ње. Недо­ста­ја­ла му је бра­на изме­ђу њега и све­та, град­ња „соп­стве­ног све­та помо­ћу јези­ка и сли­ка у ома­ми и пома­ми узне­ми­ре­ног духа.“ Уме­сто тога, свет је про­ва­лио у њега: „посао, поро­ди­ца, дете, оба­ве­зе, раз­ру­ши­ли су зидо­ве. „Свет више није био непри­ја­тељ. Још је горе од тога. Он је људо­ждер. Ја сам све­же месо на њего­вом сто­лу.“[21]

У мар­ту 1981. Алгол је добио награ­ду на сај­му у Лај­пци­гу. Вест сти­же теле­фо­ном од супру­ге Дин­ке док се нала­зио на лече­њу у Ига­лу. То је сигур­но било вели­ко охра­бре­ње да се наста­ви с радом, а и нада да ће изда­ва­чи у будућ­но­сти има­ти више раз­у­ме­ва­ња за њего­ве екс­пе­ри­мен­тал­не радо­ве.

Позна­ти немач­ки тео­ре­ти­чар визу­ел­не пое­зи­је, и сам визу­ел­ни песник, при­ре­ђи­вач можда и нај­зна­чај­ни­је анто­ло­ги­је визу­ел­не и кон­крет­не пое­зи­је Tex­t–Bil­der Visu­el­le poe­sie inter­na­ti­o­nal Von der Anti­ke bis zur Gegen­wart (1972), у којој је Миро­љуб Тодо­ро­вић засту­пљен са више песа­ма, Кла­ус Петер Ден­кер, пише вео­ма похвал­но о Алго­лу. Успех ове Тодо­ро­ви­ће­ве књи­ге, очи­то је засме­тао неким ауто­ри­ма, па након без­раз­ло­жног напа­да загре­бач­ког песни­ка и кри­ти­ча­ра Бран­ка Чеге­ца на Сиг­на­л–арт[22], Алгол нега­тив­но при­ка­зу­је Балинт Сом­ба­ти, чији је текст са мађар­ског пре­вео Слав­ко Мат­ко­вић, обо­ји­ца некад сиг­на­ли­сти, обја­вљи­ва­ни у анто­ло­ги­ја­ма и часо­пи­су Сиг­нал попут Вуји­це Реши­на Туци­ћа.

Није зачу­ђу­ју­ћа само неза­хвал­ност поме­ну­тих ауто­ра, већ нагла потре­ба за одва­ја­њем, нека жеља за раз­ли­ко­ва­њем истог, пого­то­во кад узме­мо у обзир писма која је Мат­ко­вић слао Тодо­ро­ви­ћу у који­ма се изја­шња­вао као сиг­на­ли­ста.

Април 1981. доно­си док­тор­ску дисер­та­ци­ју Поља­ка Јули­ја­на Кор­нха­у­зе­ра посве­ће­ну сиг­на­ли­зму, као и Сиг­на­ли­стич­ки про­спект но. 1, први сиг­на­ли­стич­ки бил­тен након Сиг­на­ла који се уга­сио 1973. За про­је­кат је била нај­за­слу­жни­ја сиг­на­ли­стич­ка еки­па из Куле и Оџа­ка, пре свих Јаро­слав Супек. Убр­зо, након неко­ли­ко исправ­ки, изла­зи из штам­пе и Tex­tum, капи­тал­но дело сиг­на­ли­стич­ке про­дук­ци­је.

У СКЦ–у је одр­жа­на изло­жба „Сиг­на­ли­стич­ка истра­жи­ва­ња“ на којој су били засту­пље­ни: Љуби­ша Јоцић, Спа­со­је Вла­јић, Миро­љуб Кеше­ље­вић, Мили­во­је Павло­вић, Јаро­слав Супек, Радо­мир Машић, Шан­дор Гого­љак, Миро­љуб Тодо­ро­вић, Миклош Меса­рош, Нада М. Марин­ко­вић, Флеш Е–Бо­ун, Зоран Језди­ми­ро­вић, Сње­жан Лукић. Кустос изло­жбе је био Слав­ко Тимо­ти­је­вић.

Пово­дом „скан­да­ла“ око Тодо­ро­ви­ће­вог одби­ја­ња да уче­ству­је у изло­жби „Вер­бо­–во­ко­–ви­зу­ел­но у Југо­сла­ви­ји 1950–1980“, чији орга­ни­за­тор је био Вла­дан Радо­ва­но­вић, води­ла се оштра поле­ми­ка запо­че­та Тодо­ро­ви­ће­вим тек­стом „Вла­дан Радо­ва­но­вић увек на почет­ку“ у Загре­бач­ком Оку број 264. од 29. IV 1982. У том часо­пи­су је вође­на глав­на рас­пра­ва, а повре­ме­не чар­ке у Омла­дин­ским нови­на­ма, Дана­су, Пољи­ма и Књи­жев­ним нови­на­ма.[23]

Овај дога­ђај је био само оки­дач за неке касни­је суко­бе (нпр. Фран­ци Заго­рич­ник), као и изо­ста­вља­ња сиг­на­ли­зма са изло­жби на који­ма је заслу­же­но тре­ба­ло да има сво­је место. Ту пре све­га мислим на изло­жбу „Нова умет­ност у Срби­ји 1970–1980“ у Музе­ју савре­ме­не умет­но­сти одр­жа­не апри­ла 1983. Тодо­ро­вић је ово укла­ња­ње сиг­на­ли­зма про­пра­тио тек­стом „Биро­кра­ти­ја и аван­гар­да“[24], у којем је осуо паљ­бу по Јер­ку Дене­гри­ју, Биља­ни Томић Дене­гри и Мари­ја­ну Сусов­ском. У одбра­ну Тодо­ро­ви­ћа, ста­ли су ликов­ни кри­ти­чар Зоран Мар­куш и Дра­ган Велич­ко­вић, чији анга­жман пред­ста­вља супрот­ста­вља­ње наси­љу уну­тар аван­гар­де.

Годи­не 1983. Кул­тур­ни цен­тар Бео­гра­да орга­ни­зо­вао је сим­по­зи­јум са темом „Сиг­на­ли­зам — аван­гард­ни ства­ра­лач­ки покрет“ на ком су гово­ри­ли Милош И. Бан­дић, Зоран Мар­куш, Вук Мила­то­вић, Живан С. Жив­ко­вић, Жар­ко Ђуро­вић, Ђор­ђе Јанић, Радо­ји­ца Тау­то­вић, Миљур­ко Вука­ди­но­вић, Јеле­на В. Цвет­ко­вић, Осто­ја Кисић, Спа­со­је Вла­јић, Душан Ђокић, Мио­драг Б. Шија­ко­вић, Милан Ђор­ђе­вић, Миро­љуб Тодо­ро­вић и Мили­во­је Павло­вић, а сво­је рефе­ра­те доста­ви­ли су и Весе­лин Илић и Радо­слав Ђокић. 1984. је штам­пан исто­и­ме­ни збор­ник који је сем тек­сто­ва садр­жао и визу­ел­не при­ло­ге и пое­зи­ју Наде М. Марин­ко­вић, Весне Пистру­ин, Осто­је Киси­ћа, Љуби­ше Јоци­ћа, Јова­на Дујо­ви­ћа, Миро­љу­ба Кеше­ље­ви­ћа, Сло­бо­да­на Вука­но­ви­ћа, Мари­ја­на Чеко­ља, Јона Сте­фа­на, Алек­сан­дра Баји­ћа, Миро­љу­бо­вог сина Вик­то­ра Тодо­ро­ви­ћа и Боде Мар­ко­ви­ћа. У радо­ви­ма су раз­ма­тра­не теме попут сци­јен­ти­зма, про­бле­ма Гутен­бер­го­ве галак­си­је, ком­пју­тер­ске, гесту­ал­не и визу­ел­не пое­зи­је, сиг­на­ли­зма и нео­да­да­и­зма, сиг­на­ли­зма и кло­ко­три­зма, космич­ке све­сти, итд.

Поле­ми­ке као да су учи­ни­ле Тодо­ро­ви­ћа актив­ни­јим. Све­стан да ће за сво­је место у срп­ској кул­ту­ри мора­ти сам да се избо­ри у наред­ном пери­о­ду, почи­ње да обја­вљу­је бар јед­ну књи­гу годи­шње: Чор­ба од мозга (1982), Гејак глан­ца гуљар­ке (дру­го про­ши­ре­но изда­ње, 1983), Chi­ne­se ero­tism (1983), Нока­ут (1984), Штеп за шумин­де­ре (1984), Дан на девич­ња­ку (1985), Пев­ци са Бај­лон­–скве­ра (1986), Заћу­тим језа језик језгро (1986), Поно­во узја­ху­јем Роси­нан­та (1987), Бело­у­шка попи­је кишни­цу (1988), Sou­pe de cer­ve­au dans l Euro­pe de l Est (1988), Видов дан (1989), Радо­сно рже Рзав (1990), Днев­ник аван­гар­де (1990), Трн му црвен и црн (1991), Амба­са­дор­ска кибла (1991), Срем­ски ћевап (1991), Осло­бо­ђе­ни језик (1992), Дишем. Гово­рим (1992), Игра и има­ги­на­ци­ја (1993), Хаос и Космос (1994), Румен гуштер кишу пре­тр­ча­ва (1994), Стрип­тиз (1994), Деви­чан­ска Визан­ти­ја (1994), Гла­сна гата­лин­ка (1994), Ка изво­ру ства­ри (1995), Пла­не­тар­на кул­ту­ра (1995), Испљу­вак олу­је (1995), У цара Тро­ја­на козје уши (1995).

У Музе­ју савре­ме­не умет­но­сти од 24. 12. 1994 до 24. 1. 1995 одр­жа­ва се изло­жба „Осво­је­ни про­стор“ на којој су изло­же­ни црте­жи, кола­жи, визу­ел­на пое­зи­ја, гесту­ал­на пое­зи­ја и мејл арт радо­ви Миро­љу­ба Тодо­ро­ви­ћа. Изло­жбу пра­ти ката­лог у ком се осим визу­а­ли­ја нала­зе и Тодо­ро­ви­ће­ви есе­ји­стич­ки фраг­мен­ти као и цита­ти кључ­ни за раз­у­ме­ва­ње сиг­на­ли­стич­ког дела. Сле­ди избор из кри­ти­ка у ком се поја­вљу­ју име­на као што су: Весе­лин Илић, Божо Вука­ди­но­вић, Милан Ком­не­нић, Јеша Дене­гри, Мике­ле Пер­фе­ти, Оскар Дави­чо, Дра­гош Кала­јић, Зоран Мар­куш, Кла­ус Грот, Денис Пониж, Љуби­ша Јоцић, Јови­ца Аћин, Јули­јан Кор­нха­у­зер, Слав­ко Тимо­ти­је­вић, Ђило Дор­флес, Енцо Мина­ре­ли, Живан Жив­ко­вић, Миро­слав Кли­вар, Срба Игња­то­вић, Пјер Гар­ни­је, Гиљер­мо Дај­слер, Мили­во­је Павло­вић, Добри­ца Кам­пе­ре­лић…

1995. годи­на доно­си и повра­так Сиг­на­ла, после 22 годи­не пау­зе обја­вљен је десе­ти број интер­на­ци­о­нал­не реви­је за сиг­на­ли­стич­ка истра­жи­ва­ња. Број доно­си визу­ел­ну пое­зи­ју Наде М. Марин­ко­вић („Нукле­ар­на бота­ни­ка“), Луи­ђи Фера, Џона Хел­да Џуни­о­ра, Зори­це Арсић Ман­да­рић („Визу­ел­на сона­та“), Хан­са Кла­ви­на, Тима Улрих­са, Пје­ра Гар­ни­јеа, Нена­да Бог­да­но­ви­ћа („Црно/бело“), Гиљер­ма Дај­сле­ра, Кар­ло­са Мил­са, Шиге­ру Нака­ја­ме, Жан­–Мар­ка Рас­тор­фе­ра, Андре­ја Тишме („Гуме­ни печа­ти“), Алек­сан­дра Јова­но­ви­ћа, Миро­сла­ва Кли­ва­ра, Дра­га­на Неши­ћа, Лео­нар­да Фран­ка Духа, Јана Хла­ва­ча, Шан­до­ра Гого­ља­ка, Мај­кла Ско­та, Алек­сан­дра Зхма­и­ла, Ј. Лех­му­са, Сер­жа Сегеа, Жан­–Пјер Нуа, Србе Игња­то­ви­ћа и Вален­ти­не Вука­но­вић. Осим визу­а­ли­ја, наи­ла­зи­мо на песме и крат­ку про­зу дома­ћих ауто­ра пре­ве­де­не на фран­цу­ски, енгле­ски, немач­ки и ита­ли­јан­ски (Тања Кра­гу­је­вић, Злат­ко Кра­сни, Зоран Милић, Сло­бо­дан Вука­но­вић, Зоран Ђерић, Зоран М. Ман­дић, Андреј Живор, Лука Про­шић, Тихо­мир Нешић, Зори­ца Арсић Ман­да­рић и Срба Игња­то­вић).

Изу­зет­но важни тео­риј­ски тек­сто­ви који осве­тљу­ју про­бле­ма­ти­ку нео­а­ван­гар­де по први пут се поја­вљу­ју на нашем јези­ку. Па тако наи­ла­зи­мо на текст Дика Хигин­са „Стра­те­ги­ја визу­ел­не пое­зи­је: три вида“, Еуге­на Гомрин­ге­ра „Нека запа­жа­ња о пој­му визу­ел­на пое­зи­ја“, Енца Мина­ре­ли­ја „Кри­тич­ки текст“, Рикар­да Кри­сто­ба­ла „Меј­л–арт као алтер­на­ти­ва“, Ули­зе­са Кари­о­на „Гуме­ни печа­ти тео­ри­ја и прак­са“, Ричар­да Косте­ла­не­ца „Умет­ност пра­вље­ња књи­ге“, као и нове уви­де у сиг­на­ли­стич­ку прак­су Жива­на Жив­ко­ви­ћа („Четврт века сиг­на­ли­зма“), Јаро­сла­ва Супе­ка („Нетворк ства­ра­ла­штво“) и Добри­це Кам­пе­ре­ли­ћа („Мисте­ри­је пла­не­тар­не кул­ту­ре“). У тмур­ним деве­де­се­тим, овај број Сиг­на­ла пред­ста­вљао је сигур­но један од глав­них, ако не и глав­ни, дога­ђај на пољу наше савре­ме­не умет­но­сти, осве­же­ње које је пока­за­ло да и упр­кос рат­ним деша­ва­њи­ма срп­ски нео­а­ван­гар­ди­сти зау­зи­ма­ју зна­чај­но место на свет­ској умет­нич­кој сце­ни.

Дво­бро­ји Сиг­на­ла 11–12 и 13–14 изла­зе током 1996. Први од њих садр­жи зна­ча­јан текст Боба Кобин­га „О звуч­ној пое­зи­ји“ на чијем почет­ку се нео­а­ван­гард­на звуч­на пое­зи­ја пове­зу­је са иде­јом Лео­нар­да да Вин­чи­ја који је зах­те­вао од песни­ка да му пру­же „нешто што може да се додир­не и види, а не нешто што само може да се чује“[25]. Овај текст се надо­ве­зу­је на текст Дика Хигин­са из прет­ход­ног бро­ја тен­ден­ци­јом за успо­ста­вља­њем јед­не исто­ри­је визу­е­ли­за­ци­је тек­сту­ал­ног мате­ри­ја­ла.

Конач­но, Тодо­ро­вић доби­ја и прву награ­ду, „Павле Мар­ко­вић Ада­мов“, за поет­ски опус и живот­но дело. Син Вик­тор, сту­дент моле­ку­лар­не био­ло­ги­је, уче­ству­је у Сту­дент­ском про­те­сту 1996/97. „На пред­лог Сту­дент­ског пар­ла­мен­та 1997. иза­бран је за сту­ден­та про­рек­то­ра Бео­град­ског уни­вер­зи­те­та што онда­шња власт није при­зна­ла. После завр­шет­ка сту­ди­ја, (као сту­дент гене­ра­ци­је), и јед­но­го­ди­шњег рада у Инсти­ту­ту за моле­ку­лар­ну гене­ти­ку и гене­тич­ко инже­њер­ство, Вик­тор 1999. одла­зи у Аме­ри­ку где док­то­ри­ра са тезом CCN1 (CYR61): A novel extra­cel­lu­lar matrix indu­cer of cell death“[26]. Оже­њен је са Car­rie Fran­zen, тако­ђе, док­то­ром гене­ти­ке, с којом има кћер Мају и сина Луку. Не би тре­ба­ло забо­ра­ви­ти и да је Вик­тор Тодо­ро­вић допри­нео гра­ђе­њу исто­ри­је сиг­на­ли­зма с неко­ли­ко инте­ре­сант­них визу­ел­них радо­ва.

Тро­број Сиг­на­ла 15–16–17, обја­вљен 1997, доно­си изу­зет­но важне тек­сто­ве Аро­на Мар­ку­са „Књи­жев­ност и визи­ја“, Еме Кафа­ле­нос „Про­чи­шћа­ва­ње јези­ка у Малар­ме­о­вој, дада­и­стич­кој и визу­ел­ној пое­зи­ји“, Ричар­да Косте­ла­не­ца „Визу­ел­на пое­зи­ја“, Миро­сла­ва Кли­ва­ра „Пое­зи­ја као деша­ва­ње“, Бисер­ке Рај­чић „Нео­а­ван­гар­да данас“, али сав тео­риј­ски и умет­нич­ки допри­нос баца у сен­ку вест о смр­ти вели­ког књи­жев­ног кри­ти­ча­ра и есе­ји­сте Жива­на Жив­ко­ви­ћа, ког су сво­јим тек­сто­ви­ма испра­ти­ли Миро­љуб Тодо­ро­вић, Мома Димић, Дра­го­љуб П. Ђурић, Андреј Тишма, Злат­ко Кра­сни, Мио­драг Мркић, Јован Пеј­чић, Лука Про­шић и Васи­ли­је Ради­кић.

Бога­та интер­на­ци­о­нал­на сарад­ња се наста­вља и у наред­ним бро­је­ви­ма Сиг­на­ла, па тако сво­је при­ло­ге шаљу изме­ђу оста­лих шаљу Кле­мен­те Падин, Жан Фран­соа Бори, Адри­ја­но Спа­то­ла, Боб Кобинг, Пјер Гар­ни­је, др Кла­ус Грох, Мике­ле Пер­фе­ти, Ђило Дор­флес, Кла­ус Петер Ден­кер, Геза Пер­нец­ки, Кеи­чи Нака­му­ра, Руђе­ро Мађи. Спе­ци­фи­чан при­мер је рат­но изда­ње Сиг­на­ла из 1999. које се може посма­тра­ти и као темат посве­ћен руској нео­а­ван­гар­ди, у ком се поја­вљу­је вели­ки број руских ауто­ра који су до тада били непо­зна­ти на овим про­сто­ри­ма. Тро­број 25–26–27 из 2003. посеб­но је зани­мљив због нео­бја­вље­них визу­ел­них радо­ва Раст­ка Петро­ви­ћа (1925–1929) и Мар­ка Ристи­ћа (1967–1970) који су до Сиг­на­ли­стич­ког доку­мен­та­ци­о­ног цен­тра сти­гли посред­ством проф. др Милан­ке Тодић.

Након 1995. сти­жу нове награ­де: „Оскар Дави­чо“, за нај­бо­љу књи­гу обја­вље­ну у 1998. годи­ни (Зве­зда­на мистри­ја), „Тодор Маној­ло­вић“ 1999. годи­не, за модер­ни умет­нич­ки сен­зи­би­ли­тет, „Вуко­ва награ­да“ 2005. годи­не, за изу­зе­тан допри­нос раз­во­ју кул­ту­ре у Срби­ји и на све­срп­ском кул­тур­ном про­сто­ру, Награ­да Вуко­ве заду­жби­не 2007. за умет­ност за зби­р­ку пое­зи­је Пла­ви ветар, Награ­да „Злат­но сло­во“ 2008. за књи­гу Шатро при­че у изда­њу Срп­ске књи­жев­не задру­ге као нај­бо­ље књи­ге крат­ке про­зе обја­вље­не у 2007. годи­ни, При­зна­ње Крле­жа за живот­но дело 2010, Пове­ља за живот­но дело Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Срби­је 2010. „Злат­ни бео­чуг“ за трај­ни допри­нос кул­ту­ри Бео­гра­да 2011.

Кра­јем осам­де­се­тих и током деве­де­се­тих годи­на про­шлог века Тодо­ро­вић почи­ње са осни­ва­њем лега­та сиг­на­ли­зма. Први легат ПБ 19 осно­ван је у Библи­о­те­ци Срп­ске ака­де­ми­је нау­ка и умет­но­сти 1988. годи­не. У том лега­ту се, поред Тодо­ро­ви­ће­вих дела и реви­је Сиг­нал, нала­зе и број­не књи­ге дру­гих ауто­ра, на срп­ском и стра­ним јези­ци­ма, анто­ло­ги­је, збор­ни­ци, часо­пи­си и ката­ло­зи у који­ма су обја­вљи­ва­ни радо­ви сиг­на­ли­ста. Део књи­га је покло­њен, а део је Библи­о­те­ка САНУ отку­пи­ла.[27] Годи­не 1991, посред­ством др Жива­на Жив­ко­ви­ћа, осни­ва се легат на Фило­ло­шком факул­те­ту у Бео­гра­ду.[28] Тре­ћи легат под нази­вом Нео­а­ван­гар­да — доку­мен­та­ци­ја Миро­љу­ба Тодо­ро­ви­ћа нала­зи се у Библи­о­те­ци Мати­це срп­ске у Новом Саду.

Годи­не 1992. Библи­о­те­ка Мати­це срп­ске је из Сиг­на­ли­стич­ког доку­мен­та­ци­о­ног цен­тра отку­пи­ла више хиља­да књи­га и дру­гих нео­а­ван­гард­них публи­ка­ци­ја.[29] Сле­де­ћи легат осно­ван је 1996. годи­не у Зави­чај­ном оде­ље­њу Народ­не библи­о­те­ке „Сте­ван Сре­мац“ у Нишу. Легат је посве­ћен пре­ра­но умр­лој сестри осни­ва­ча сиг­на­ли­зма Наде­жди (Нади­ци) Тодо­ро­вић (Нови Пазар 1942 — Ниш 1961).[30] Лега­ти сиг­на­ли­зма нала­зе се још у Уни­вер­зи­тет­ској библи­о­те­ци Све­то­зар Мар­ко­вић у Бео­гра­ду ПБ 27, као и у Исто­риј­ском архи­ву Бео­гра­да http://www.arhiv-beo­gra­da.org­/sr/legat-todo­ro­vic.html У овом Архи­ву поред књи­га, часо­пи­са, ката­ло­га и ликов­них дела, нала­зи се и пре­ко десет хиља­да писа­ма које је Тодо­ро­вић раз­ме­нио са сарад­ни­ци­ма у земљи и ино­стран­ству.[31] Архив је децем­бра 2008, у сво­јој гале­ри­ји, орга­ни­зо­вао вели­ку изло­жбу СИГ­НА­ЛИ­ЗАМ 1968–2008. Изло­жба је при­ву­кла зна­чај­ну пажњу наше кул­тур­не јав­но­сти.[32]

Од 2004. почи­њу да изла­зе збор­ни­ци радо­ва посве­ће­ни сиг­на­ли­зму. Први од њих, Раз­ми­шљај­те о сиг­на­ли­зму, пред­ста­вља библи­о­фил­ско изда­ње пово­дом 45 годи­на сиг­на­ли­зма. У окви­ру тро­бро­ја 146–147–148 часо­пи­са Савре­ме­ник изла­зи темат­ски број Демон сиг­на­ли­зма (2007). 2010. обја­вљен је збор­ник Пла­не­тар­ни види­ци сиг­на­ли­зма, који је при­ре­дио Мили­во­је Павло­вић и штам­пан је у само 50 при­ме­ра­ка. Иза­зов сиг­на­ли­зма изла­зи као четвр­ти број часо­пи­са Књи­жев­ност за 2013. Наред­не годи­не се поја­вљу­је збор­ник Сиг­на­ли­зам и дело Миро­љу­ба Тодо­ро­ви­ћа, који је при­ре­дио Мили­во­је Павло­вић на осно­ву изла­га­ња за окру­глим сто­лом Библи­о­те­ке гра­да Бео­гра­да.

Исте годи­не изла­зи и Сто­ле­ће сиг­на­ли­зма у окви­ру библи­о­те­ке „Сиг­нал“, где се поред већ стан­дард­них име­на као што су Сло­бо­дан Шке­ро­вић, Или­ја Бакић, Кеи­чи Нака­му­ра, Душан Вида­ко­вић, Мике­ле Пер­фе­ти, Добри­ца Кам­пе­ре­лић, Џим Лефт­вич, Јаро­слав Супек, Лик Фиренс, Зоран Сте­фа­но­вић, Сло­бо­дан Пави­ће­вић, Дми­триј Була­тов и Душан Стој­ко­вић, поја­вљу­ју број­ни мла­ди ауто­ри на који­ма би сиг­на­ли­зам тре­ба­ло да гра­ди сво­ју будућ­ност. Таква прет­по­став­ка се пола­ко оства­ру­је јер се при­ло­зи­ма у збор­ни­ку Маги­ја сиг­на­ли­зма (2016) неки од ауто­ра про­фи­ли­шу као стал­ни сарад­ни­ци или „мла­ди сиг­на­ли­сти“ (Јеле­на Мари­ће­вић, Милош Јоцић, Ива­на Мак­сић, Фран­ко Бушић, Дејан Бого­је­вић, Вик­тор Радо­њић, Оли­вер Мили­јић, Адри­јан Сарај­ли­ја, Сне­жа­на Сав­кић, Вла­ди­мир Милој­ко­вић, Иван Штер­ле­ман, итд).

О Тодо­ро­ви­ће­вом делу и сиг­на­ли­зму одбра­ње­не су три док­тор­ске дисер­та­ци­је. Као што је и прва изло­жба сиг­на­ли­зма одр­жа­на ван наше земље, у Мила­ну,[33] тако је и прва дисер­та­ци­ја одбра­ње­на на Јаге­лон­ском уни­вер­зи­те­ту у Кра­ко­ву, 1980.[34] Након Кор­нха­у­зе­ра, веро­ват­но и нај­ве­ћи про­у­ча­ва­лац сиг­на­ли­зма, Живан Жив­ко­вић, бра­ни дисер­та­ци­ју Сиг­на­ли­зам: Гене­за, пое­ти­ка и умет­нич­ка прак­са на Фило­ло­шком факул­те­ту у Бео­гра­ду 1991. На Фило­зоф­ском факул­те­ту у Косов­ској Митро­ви­ци, Мили­во­је Павло­вић бра­ни дисер­та­ци­ју Аван­гар­да, нео­а­ван­гар­да и сиг­на­ли­зам. У при­пре­ми је, на Фило­зоф­ском факул­те­ту у Новом Саду Есте­ти­ка сиг­на­ли­зма Ива­на Штер­ле­ма­на.

Иако у озбиљ­ним годи­на­ма, Миро­љуб Тодо­ро­вић је и даље акти­ван. Увек је рад да иза­ђе у сусрет мла­дим истра­жи­ва­чи­ма заин­те­ре­со­ва­ним за сиг­на­ли­зам и нео­а­ван­гар­ду и помог­не при обја­вљи­ва­њу њихо­вих радо­ва. Могло би се рећи, без пре­те­ри­ва­ња, да је Миро­љуб Тодо­ро­вић нај­зна­чај­ни­је име, уз Дани­ла Киша и Мило­ра­да Пави­ћа, које је све­ту пред­ста­вља­ло срп­ску кул­ту­ру, књи­жев­ност и умет­ност у нај­бо­љем могу­ћем све­тлу.

ЛИТЕРАТУРА

Тодо­ро­вић, Миро­љуб Токо­ви нео­а­ван­гар­де, Нолит, Бео­град 2004.

Тодо­ро­вић, Миро­љуб Днев­ник сиг­на­ли­зма 1979–1983, Тар­дис, Бео­град 2012.

Unus Mun­dus, broj 39, Niš 2011.

Тодо­ро­вић, Миро­љуб Сиг­на­ли­зам, Гра­ди­на, Ниш 1979.

Интер­на­ци­о­нал­на реви­ја Сиг­нал 1–30.

Белешка о писцу

Иван Штерлеман (1990, Сремска Митровица), песник, прозни писац и есејиста. На Филозофском факултету у Новом Саду спрема докторску дисертацију Естетика сигнализма. Своје радове објављује у Летопису Матице српске, Корацима, Савременику, Књижевним новинама, Трагу, Дометима, зборницима: Столеће сигнализма (2014), Магија сигнализма (2016), Венац од трња за Данила Киша (2016), Визије сигнализма (2017) и Интернет порталима. Живи и ради у Сремској Митровици и Новом Саду.


[1] Тодо­ро­вић, Миро­љуб, Токо­ви нео­а­ван­гар­де, Нолит, Бео­град 2004.

[2] Виде­ти: М. Стој­кин (Миро­љуб Тодо­ро­вић) Miscel­la­ne­ae, Бео­ра­ма, Бео­град 2000, стр. 108.

Тодо­ро­вић је сестри посве­тио циклус песа­ма Иза­зи­ва­ње смр­ти, часо­пис Гле­ди­шта, број 1, Ниш, 1963; збир­ку песа­ма Нарав­но мле­ко пла­мен пче­ла, Гра­ди­на, Ниш 1972 и хаи­ку венац Сестрин гроб у збир­ци Гла­сна гата­лин­ка, Про­све­та, Ниш 1994.

[3] Тодо­ро­вић, Миро­љуб Днев­ник сиг­на­ли­зма 1979–1983, Тар­дис, Бео­град 2012, стр. 164.

[4] Петро­вић, Мио­драг Поку­шај поми­ре­ња пое­зи­је и нау­ке, Народ­не нови­не, Ниш 29. јану­ар 1966, стр. 7.

[5] Зубац, Перо Песник или при­род­њак, Индекс, Нови Сад 10. децем­бар 1966, стр. 8.

[6] Илић, Весе­лин Аван­гард­ни песник Миро­љуб Тодо­ро­вић, Гра­ди­на, Ниш, број 2, 1967, стр. 55–57.

[7] Виде­ти:  Осто­ја Кисић Вели­ка рас­пра­ва (О раном сиг­на­ли­зму) Унус Мун­дус, број 39, Ниш 2011, стр. 329–431.

[8] Виде­ти: Тодо­ро­вић, Миро­љуб Сиг­на­ли­зам, Гра­ди­на, Ниш 1979, стр. 76.

[9] Ibid, 77.

[10] Виде­ти: Бил­тен бр. 6 Уни­вер­зи­тет­ског одбо­ра Саве­за сту­де­на­та, Бео­град, 6. јун 1968, као и Сту­дент, год. .XXXII, 8. јун, 1968, ван­ред­ни број.

[11] Виде­ти интер­вју са Мили­во­јем Павло­ви­ћем у књи­зи Токо­ви аван­гар­де, Нолит, Бео­град 2004.

[12] Виде­ти: Тодо­ро­вић, Миро­љуб Сиг­на­ли­зам, Гра­ди­на, Ниш 1979, стр. 81.

[13] Фин­ци, Ели Пое­зи­ја из маши­не, Поли­ти­ка, 21. март 1970, стр. 15.

[14] Матић, Душан Писа­ње и говор, Спо­ме­ни­ца у част ново­и­за­бра­них чла­но­ва срп­ске ака­де­ми­је нау­ка и умет­но­сти, Бео­град, 1972, стр. 78–79.

[15] Дави­чо, Оскар О пое­ми Нарав­но мле­ко пла­мен пче­ла, Гра­ди­на број 10, 1972, стр. 193.

[16] Виде­ти: Попо­вић, Радо­ван Књи­жев­на топо­гра­фи­ја Бео­гра­да XX века, Бео­град, 1995.

[17] Тодо­ро­вић, Миро­љуб, Токо­ви нео­а­ван­гар­де, Нолит, Бео­град 2004.

[18] „Умет­ност је увек била и оста­је над­град­ња на дру­штве­но­–е­ко­ном­ске одно­се, у дија­лек­тич­ком сми­слу, а ова  нера­зу­мљи­ва егзи­би­ци­ја  про­сто се не да над­гра­ди­ти ни на шта што пред­ста­вља нашу ствар­ност и наша хте­ња. „Ада­ња, Ката­ри­на, Поли­ти­ка,  субо­та, 2. август 1975.

[19] Тодо­ро­вић, Миро­љуб, Токо­ви нео­а­ван­гар­де, стр. 117.

[20] Виде­ти: Анто­ло­ги­ја кон­крет­не, визу­ел­не и сиг­на­ли­стич­ке пое­зи­је, Дело, број 3, 1975.

[21] Тодо­ро­вић, Миро­љуб  Днев­ник сиг­на­ли­зма 1979–1983, Тар­дис, Бео­град 2012, стр. 44.

[22] Чегец , Бран­ко Укњи­же­ње поштан­ских поши­ља­ка, Око, 29 III — 2 IV 1981.

[23] Виде­ти: Тодо­ро­вић, Миро­љуб, Nemo prop­he­ta in patria, Библи­о­те­ка Сиг­нал, Бео­град 2014.

[24] Књи­жев­на реч број 210, 10. V 1983.

[25] Cob­bing, Bob „О звуч­ној пое­зи­ји“, Сиг­нал 11–12, Бео­град 1996, стр. 38.

[26] http://www.miro­ljub­to­do­ro­vic.com/pages/bio­gra­fi­ja.htm­

[27] Виде­ти:  Ива­но­вић, Тања Сиг­на­ли­зам у фон­до­ви­ма Библи­о­те­ке САНУ, Сиг­нал 28–29–30, Бео­град 2004, стр. 124–140. 

[28] Виде­ти:  Павли­чић, Небој­ша, Легат Миро­љу­ба Тодо­ро­ви­ћа на Фило­ло­шком факул­те­ту у Бео­гра­ду, Гла­сни­ци пла­не­тар­ног — визи­је сиг­на­ли­зма (збор­ник), Дру­штво умет­ни­ка сиг­на­ли­ста, Бео­град, 2003, стр. 89–90.

[29] Виде­ти: Попов, Н. Тај­не сиг­на­ли­зма (Више од три хиља­де публи­ка­ци­ја из Сиг­на­ли­стич­ког доку­мен­та­ци­о­ног цен­тра Миро­љу­ба Тодо­ро­ви­ћа, недав­но отку­пље­них, чини­ће посеб­ну зби­р­ку у овој библи­о­те­ци), Днев­ник, год. LII број 16605, четвр­так, 31. јану­ар 1993.

[30] Виде­ти: Сто­ја­но­вић, Весна Сиг­на­ли­зам — посе­бан фонд Миро­љу­ба Тодо­ро­ви­ћа у Народ­ној библи­о­те­ци Сте­ван Сре­мац у Нишу, Сиг­нал 28–29–30, Бео­град 2004, стр. 118–122.

[31] Виде­ти:  Латин­чић, Олга Архи­ви­ра­ни сиг­на­ли, Савре­ме­ник 146–147–148, Бео­град 2007, стр. 151–153.

Латин­чић, Олга Легат сиг­на­ли­зма у Исто­риј­ском архи­ву Бео­гра­да, Књи­жев­ност број 4, Бео­град 2013, стр. 225–228. 

[32]  Попо­вић, Радо­ван На понос срп­ске кул­ту­ре, Књи­жев­не нови­не год. LXI, број 1162, фебру­ар 2009, стр. 4

[33] Poe­sia sig­na­li­sta Jugo­sla­va, Cen­tro Tool, Mila­no 1971.

[34] Пре­вод на срп­ски: Јули­јан Кор­нха­у­зер Сиг­на­ли­зам срп­ска нео­а­ван­гар­да, Про­све­та, Ниш 1998. Пре­ве­ла Бисер­ка Рај­чић.


Пише Иван ШТЕРЛЕМАН



ПОГЛЕДАЈ ЈОШ

Мирољуб Тодоровић: 3АВИЧАЈ И ПОЕЗИЈА

ОДАБЕРИ ВИШЕ


Настасја Керковић: „О АМБАСАДОРУ ЈЕДНОГ НЕПОКОЛЕБЉИВОГ ДИСКРЕТНОГ СТОИЦИЗМА”

За почетак, могла бих да вам говорим о Димитрију Миленковићу као потомку ратног хероја Драгутина Матића, чувеног Ока соколовог. О томе како је ратне дане свог детињства провео у Калетинцу, родном месту свог оца, где су га обронци Суве планине штитили од немачких бомби, и где су и почели његови први заноси поезијом.


Димитрије Миленковић (1935-2025)

О њему као визионару и неуморном ствараоцу свакако највише сведоче и тек ће сведочити његова небројена дела: његове песме, есеји, антологије. Да у овом говору обухватим цео универзим који је настао под његовим пером је подухват на који се не усуђујем, али ми је мило што је један од главних мотива на фризу мојих безбрижнијих дана управо дека Мита, који на каучу уз помоћ лупе тражи грешке у штампи своје књиге или који, уз лакоћу ствараоца који је са својом уметношћу на ти, одважно куца на писаћој машини у трпезарији.

Затим, могла бих да пробам да препричам безбројне анегдоте које смо ми, његови, најближи имали прилику да слушамо од њега лично: о његовом друговању са Бранком Миљковићем, о обилажењу нишких пијаца са Ивом Андрићем, те о дочекивању Ричарда Бартона и Елизабет Тејлор у хотелу Амбасадор.

Нарочито би били потреби сати да вам испричам о Димитрију као о доајену нишког културног живота; о томе како је, као директор, руководио Народним позориштем, или о томе како је био један од оснивача Филмских сусрета. Била је велика привилегија седетии на летњој позорници у Тврђави, чекати да почне филм и знати да је твој дека положио камен темељаац тој манифестацији.

Дакле, ако бисмо рекли да је мера живота једног човека збир онога што је за живота створио, са изузетношћу његовог порекла, квалитета његове мреже познанстава, затим и тога колико је путовао, видео, спознао, и колико је награда и признања добио – Димитрије Миленковић је водио један изузетан, несвакидашње испуњен живот.

Ја бих сада, међутим, желела да вам кажем нешто о нашем Дека Мити – Данкином супругу, Тамарином и Биљанином оцу, и Александровом и мом деди. Онако како смо га познавали.

Дека Мита је волео мачке, а и оне су волеле њега. Кад је било сунчано, могли сте да рачунате на то да ћете испред наше зграде срести елегантно одевеног старијег господине, у пратњи наранџасте мачке или црно-белог мачора. Дека Мита је имао невероватно памћење. Могао је да вам сатима рецитује најлепше песме светске поезије.

Мислим да смо мој брат Александар и ја порасли једноставно подразумевајући да сваки дека на свету напамет зна стотине и стотине песама. Дека Мита је такође био чаробњак заборављене уметности кувања домаће кафе.

Занос који је иначе чувао за поезију је уносио у спремање његове чувене „мешавине”, која је била производ брижљивог одмеравања, млевења, кувања, а потом и одабира најфинијих малих шољица. Сервирао нам је „специјалитет” уз обавезну опомену да никако не дозволимо да се охлади.

Заблуду да су песници преосетљива, фрагилна бића ја никад нисам неговала јер је дека Мита, иако сензибилан, истовремено био и амбасадор једног непоколебљивог дискретног стоицизма. Све је посматрао, како је често сам знао да каже, из угла вечности.

Болне препреке и изазове судбине, попут трагичне смрти млађег брата и разарања свог родног града од стране немачких савезничких и америчких бомби, нису га спречиле да спозна и површине и дубине овоземаљског живота, и да пронађе и прати тај један магистрални ток који му је давао смисао. Осећам се привилегованом што сам у дека Мити имала не само брижног деку, већ и пример како изгледа један дубоко смислени живот.

Велики је изазов писаном речи достојно испратити једног великог писца. Док сам писала овај говор, сваку реч сам одмеравала и изговарала на глас, писала и онда незадовољно брисала читаве пасусе. У нади да ћу кроз ритам и музику његове поезије да нађем праве речи, поред мене је све време била дека Митина последња књига поезије звана Дубоки дамари земље.

У току читања сам наишла на мисао коју нисам баш разумевала и махинално сам се окренула ка каучу где је дека Мита увек после ручка читао Политику, јер сам хтела да ми разјасни недоумицу.

Биће потребно много времена да се навикнем да ћемо Димитријеве стихове од сада морати да тумачимо сами. Иако бол може да надјача речи, светлост дека Митиног живота ће нас сигурно учврстити у радости и поносу што смо познавали једног таквог човека, што смо од њега учили и што смо га волели.

Завршићу строфом једне дека Митине песме која је постала моја омиљена, а који сам нажалост, открила тек сада, кад је прекасно да му кажем да ми се свиђа.

„Читав живот живех с песницима

Слава њима, а и потомцима.

И мене су узносила крила

Тамо где се душа удомила

Свим небесним драгим песницима.”


Погледајте запис последњег обраћања господина Димитрија Миленковића приликом уручења признања Сићевачке визије септембра 2024. године

Говор са испраћаја у вечност Димитрија Миленковића

Пише: Настасја КЕРКОВИЋ



ПОГЛЕДАЈ ЈОШ

СЕЋАЊЕ: ТАЛОГ И ТРАГ ПЕСНИКА НЕЖНОГ СРЦА – ДИМИТРИЈЕ МИЛЕНКОВИЋ (1935-2025)

ОДАБЕРИ ВИШЕ


СЕЋАЊЕ: ТАЛОГ И ТРАГ ПЕСНИКА НЕЖНОГ СРЦА – ДИМИТРИЈЕ МИЛЕНКОВИЋ (1935-2025)

Песник у свом последњем летуДимитрије Миленковић (Ниш, 1935 – Ниш, 2025), песник, есејиста, културни посленик, преминуо је у четвртак 30. јануара, у деведестој години живота. Одлазак заслужног грађанина Града Ниша, песника аристократског изгледа и манира, човека и лиричара меке пути, оставиће ненадокнадиву празнину у нишком и у српском књижевном сазвежђу.

ИЗ НАСЕЉЕНЕ ПЕСНИЧКЕ СВЕТЛОСТИ – ЖИВОТ КАО УМЕТНОСТ

Угашена је још једна звезда из знамените песничке генерације поникле у нишкој гимназијској литераној дружини Његош, поред Бранка Миљковића, Луке Прошића, Видосава Вице Петровића, Гордане Тодоровић, Радослава Војводића, Димитрија Тасића… И у ноћи, са видиковца његовог дома, изнад Светиниколске цркве, са прозрачне узвисине над самим градом, распрскавају се по небу његове песме као метафоре, у овој слободној интерепретацији Бранковог стиха из чувене Баладе, коју је песник Димитрије наизуст често изговарао.

Дипломирао је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Радио је као новинар, затим као главни уредник Гласа омладине; био је уредник културне рубрике Народних новина у Нишу, директор Издавачке куће Градина, управник Народног позоришта у Нишу и председник Одбора Скупштине града Ниша за међународну сарадњу. Писао је поезију, прозу и есеје; објављивао у листовима и књижевним часописима; превођен је на једанаест језика и заступљен у бројним антологијама код нас и у свету.

Објавио је књиге поезије: Припитомљена светлост (1964), Копна (1972), Глас пријатеља (1974), Сонети о Наиси (1979), Осмех је најдражи гост (1980), Срце спавача (1985), Потоп и небеса (1988), Без Ноја (1990), Senza Noe (на италијанском, 1990), Повратак у Наису (1991), Језгро (1995), Таложење смисла (1999), Усхит и сан (2003), Из дубоког света (2008), Велико јутро љубави (2015), Дародавац успомена (2017).

Један је од приређивача Сабраних дела Бранка Миљковића (1972), а приредио је и антологије: Песме са крила зоре (1979), Крила звезда (1981), Љубавни позив непостојећем (1983), Чекам своју звезду (најлепше песме ученика нишких основних школа, 1996), Похвала свету (избор раних песама Бранка Миљковића, 1994), Све што цвета (антологија поезије за децу, 1996), Светлост узнесења (антологија светске и српске духовне поезије, 2008).

У његовој стваралачкој библиографији налазе се и књиге: Стеван Сремац и стари Ниш (2017), Бранко Миљковић – судбински глас песника (настала од колумни објављиваних у листу Политика, 2020), Језик богова – Са песницима вековима (2022), као и књига Сићевачке визије (1995), посвећена петогодишњници одржавања сићевачке колоније.

Добитник је многобројних награда попут Октобарске награде града Ниша (1973), Златне медаље Европске академије уметности, двеју награда за културни догађај године, Награде Златни знак Културно-просветне заједнице Србије, Награде „Драгојло Дудић” и многих других. На отварању међународне 33. Књижевне колоније Сићево, 17. септембра 2024. године, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша уручило му је награду Сићевачке визије за изузетан допринос овој значајној културној манифестацији.

ТИХИ ИЗРАЗ ЖИВОТА И СТВАРАЊА

Приликом сусрета и књижевних разговора, често је понављао латинску сентенцу: ARS LONGA – VITA BREVIS! која значи „Живот је кратак – уметност је вечна”, и има велике истине у том исказу који је за живота потврдио својим делом, жалећи што не може да стигне да све напише што је замислио.

Испраћај српског песника Димитрија Миленковића у вечност биће одржан у понедељак, 3. фебруара, након опела које је заказано за 11:30 часова у храму Воздвижења часног крста на Новом гробљу у Нишу.

ТАЛОГ И ТРАГ

Бранку Миљковићу

На прагу седме деценије

(Где минуше године?!)

У дну животног пртљага

Весна

Сад открива талог љубави

Писма небесници

Младеначком сну,

Неузвраћеном занос

Ледом окована окна

Студ позна

И памћење дотиче;

Пред вратима

Кербер

Позајмљује поноћни стих

Мртвог срца,

Али остају дубине.

Из потонулих светова

Песников поглед

Над свим стварима.

(Занос младих година, мој Боже)

Запаливши ватре

Заходио је песник

Рушећи срушиво све,

Додиривао космичку студен.

Сазнајући као се постаје голем

Остављао тргове без споменика,

Дарован сав песми

Која вапи његову главу,

Од магме, од опомена,

Знакова далеких светова.

Песму љубави, мој Боже,

дотиче бледа рука,

Студена рука жене.


Погледајте запис последњег обраћања господина Димитрија Миленковића приликом уручења признања Сићевачке визије септембра 2024. године

Редакција ГЛЕДИШТА © 2025



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

СЕЋАЊЕ: „Свој радни век заиста видим као песму која се највише воли, а свака песма има свој почетак и крај” – АЛЕКСАНДРА САШКА ДЕЈАНОВИЋ (1943-2025)

ОДАБЕРИ ВИШЕ


Бранко Миљковић: „ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ!”

Поводом навршених деведесет година од рођења Бранка Миљковића, јединог српског принца поезије, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша са поносом представља ауторско дело ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ које су приредили песник Далибор Поповић Поп, пијаниста Дејан Илијић и гитариста Ханс Пити Орли.

Снимање овог музичког дела подржала је организација музичких аутора Србије, а у будућем пероду оно ће служити првенствено као помоћно средство за часове српског језика у гимназијама кад се буде обрађивала Миљковићева поезија.

Данас, на дан деведесет прве године од његовог рођења, овог 29. јануара 2025. године, доносимо избор из Миљковићеве поезије и њихов тонски запис који је сада премијерно постављен и на интернету.


ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ – фото Душан Митић Цар; дизајн Миљан Недељковић

ОРФИЧКО ЗАВЕШТАЊЕ

Ако хоћете песму
Сиђите под земљу
Ал припитомите животињу
Да вас пропусти у повратку

Ако хоћете песму
Ископајте је из земље
Ал чувајте се њених навика
Њеног подземног знања

Речи имају душу гомиле
Разнежује их просташтво и гугутка
Али опасности превазиђене метафором
на другоме ће месту запевати опасније.

МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ


Свет нестаје полако. Загледани сви су
у лажљиво време на зиду: о хајдемо!
Границе у којима живимо нису
границе у којима умиремо.
Опора ноћи мртва тела,
мртво је срце ал’ остају дубине.
Ноћас би вода саму себе хтела
да испије до дна и да отпочине.

Путуј док још има света и сазнања:
бићеш леп од прашине, спознаћеш прах и сјај.
Ослепи својим корачајући путем, ал’ знај:
лажно је сунце, истинита је његова путања.
Нек трговци временом плове са воском у ушима,
ти смело слушај како певају пустиње,
док клече беле звезде пред затвореним морем и има
у теби снаге која те распиње.

Празнино, како су звезде мале!
Твој сан без тела, без ноћи ноћ,
придев је чистог сунца пун похвале.
То што те видим је л’ моја ил’ твоја моћ?
Прозирна оградо коју сјај савлада,
пуста провидности које ме страх хвата,
твој цвет је једини звезда изнад града,
твоја узалудност од чистога злата!

Свет нестаје полако, тужни свет.
Ко ће наше срце и кости да сахрани
тамо где не допире памћење, покрет
где нас не умножава и не понављају дани!
Ишчупајте ми језик и ставите цвет:
почиње лутање кроз светлост. Речи заустави!
Сутра ће сигурно и кукавице моћи
оно што данас могу само храбри и прави
који су у простору између нас и ноћи
нашли дивне разлоге другачије љубави.

Свет нестаје. А ми верујемо свом жестином
у мисао коју још не мисли нико,
у празно место, у пену када с празнином
помеша се море и огласи риком.

СИНОВЦУ ГОРАНУ

Један малени цвет
још ни проговорио није
А већ зна све тајне сунца
И све што земља крије.

Један малени цвет
Још није ни проходао
А већ је умео сам да се храни
Светлошћу ваздухом и водом.

Један малени цвет
Не зна да чита и пише
Ал зна шта је живот, шта је свет
И мирише, мирише.

ЉУБАВ ПОЕЗИЈЕ

Ја волим срећу која није срећна
Песму која мири завађене речи
Слободу која има своје робове
И усну која се купује за пољубац

Ја волим реч о коју се отимају две слике
И слику нацртану на очном капку изнутра
Цветове који се препиру са временом
У име будућих плодова и пролећне части

Ја волим све што се креће јер све што се креће
Креће се по законима мировања и смрти
Волим све истине које нису обавезне

Ја волим јучерашње нежности
Да кажем своме телу „доста“ и да сањам биље
Прсте очи слух другачије распоређене
У шуми неголи у телу.

СУДБИНА ПЕСНИКА

Сада је то још увек опасност која пева
Пламен који прозирност проглашава за пријатељство
Музикалније птице умакну судбини
Али умакну и речима

Речи греше песма се ствара
Другачије нико није постао песник
Свет се дели на оне који су запевали
И оне који су остали робови

Али долази дан великог ослобођења
Песме ће се отворити ко тамнице
Песници ће бити уништени
Песме ће бити прилагођене

Кад народ открије тајну како се постаје велик
Тргови ће остати без споменика
Некад само песницама доступне тајне
Биће проглашене својином народа

СВЕСТ О ПЕСМИ

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим
тој речи чију поседујем моћ да је кажем.
Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривим
под челом ми поледица и дан поражен.

Реч крв! најлепша реч која се не сме.
А колико птица и звери у крви мојој преноћи!
Можда изван мога срца и нема песме,
јер крв је ванвремена мастило без моћи.

Реч жудња! једина још смисао не нађе;
И птица у паклу кроз тужну ми главу.
О горко море за моје беле лађе
кроз исписани предео и вербалну јаву!

Реч смрт! хвала јој што ме не спречава
да отпутујем у себе ко у непознато,
где ако не нађем себе и смисао што спасава
наћи ћу свога двојника и његово злато.

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим.
Реч смрт хвала јој што ме још не пречи
да волим самог себе и да се дивим
својој људској моћи да изговарам речи.

ГРАЂЕЊЕ ПЕСМЕ

Зимска музика свира
Особино праха и кремена
Опроштај сна иза темена
Када ме покојем дирала

То време узме и остави
Ту горку шуму да се плави
Усред вечности на домаку
Нестварности птици и облаку

Прахптицо сунчевог урока
Скок од пепела и лет
Нек буду једини путоказ

За напор смисла и раст
Суштине у врлет
Када јој освану глас

ПОХВАЛА ВАТРИ

I

Она нема никога
осим сунца и мен

II

Она се указује луталици
указује се лукавом
указује се заљубљеном

Ништа није изгубљено у ватри
само је сажето

III

На крајевима ватре
предмети који не светле
нити се нечим другим одликују
трају у туђем времену

Птица која сама чини јато
из ње излеће

Узмите шаку свежег пепела
или било чега што је прошло
и видећете да је то још увек ватра
или да то може бити

ХРОНИКА

Првог дана помреше птице и змије
настанише гнезда и ветрове
другог дана рибе изађоше из воде и
вода отече празна
трећег дана шума је пошла према
граду а града нигде
четвртог дана сазидаше ћеле кулу од
лобања и шкргута
петог дана шума је скупљала крај
реке обезглављење лешеве
шестог дана мало ватре заљубљено
налик на сунце
седмог дана не запеваше анђали
осмог дана у понедељак први пут
запева птица од пепела и зид
проговори

КУЛА ЛОБАЊА

Жалбо црних птица и тужне похвале
Празно име иза смрти и обијен вид
То није љубав то је патња и стид
Кад одјеци померају места и обале.

Подземни ветар успава заспале
Улаз чувају две тишине и хрид
То није љубав то је патња и зид
Од лобања где труну звезде што су сјале.

Нестајем бдијем постајем глас и време
Цвет већи од ноћи празни талас без успомене
Звезде које се над главом мојом пале
Којима замених вид и име свога правца
Лађо пуна заборава и ветра без прамца
Некога света тешке сене пале.

ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ

Љубави моја мртва а ипак жива
Нек у свом дану недоречен гори
Нек игра се песника док песму не створи
Птицом осветљени певач који у мени пребива.

О златни талог времена простори
Пуни сунца! Сенко, где се та земља скрива
Где материја сва од заборава открива
Ватру у себи и дан без јутра у гори.

Како се зове пре него се родимо
Спремни у туђој нади и безболном огњу све то?
Здраво, о могућа звездо коју и не слутимо,
Ил ме заборави песмо, јер жеља је моја крива.
Под земљом ће се наставити трајање започето.
О све што прође вечност једна бива.

ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Туђом су песмом очарани. Тешка
Неварства крију у срцу што стрепи:
Славује странпутица. Сунце је грешка
Плаћена виђеним ужасима слепим.
Ноћ уместо ока лукава ватра нуди,
Ал стоје кужни у истрошеном ваздуху
И следе видљивост различито људи,
Биљке и звезде подмићене у слуху.
Понор сумња у њих јер их испуњава;
Само су слаби изван опасности.
У злочин је умешан и онај ко спава.
Никога нема да јакима опрости
Што сиђоше у тамни вилајет и злато
Што год да чиниш зло чиниш јер блато
Из тог подземља славно је све више.

ОРФЕЈ У ПОДЗЕМЉУ

Не осврћи се. Велика се тајна
иза тебе одиграва. Птице гњију
високо над твојом главом док бескрајна
патња зри у погледу и отровне кише лију.

Звездама рањен у сну луташ. Сјајна
она иде твојим трагом, ал од свију
једини је не смеш видети. О сјај
на тебе њен док пада нек је и сакрију

ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје.
Спавај, злу је време. Заувек си проклет.
Зло је у срцу. Мртви ако постоје
прогласиће те живим. Ето то је
тај иза чијих леђа наста свет
ко вечита завера и тужан заокрет.




ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Бранко Миљковић: „ПРАЗНУ ГЛАВУ ВЕТАР НОСИ“

ОДАБЕРИ ВИШЕ


СЕЋАЊЕ: „Свој радни век заиста видим као песму која се највише воли, а свака песма има свој почетак и крај” – АЛЕКСАНДРА САШКА ДЕЈАНОВИЋ (1943-2025)

У Нишу је 22. јануара 2025. године преминула Александра Сашка Дејановић, уредница култне емисије „Спектар мелодија” која се емитовала на таласима Радија Ниш од 1978. до 1988. године.


Александра Сашка Дејановић (1943–2025) легенда нишког радија, оставила је неизбрисив траг у лепшој историји Ниша код свих који су слушали и волели њену емисију. Њен рад није био само професија, већ животна страст која се одразила у сваком слову и такту музике коју је емитовала. Њен музички избор био је права инспирација за многе, а емисија Спектар мелодија постала је нешто више од програма на радију – постала је симбол времена.

РАДНИ ВЕК У РАДИО НИШУ

Сашка је рођена у Бору, 7. фебруара 1943. године, а у Нишу је завршила Основну и Средњу музичку школу „Др Војислав Вучковић”. Уписала је истурено одељење Београдске музичке академије у Нишу, али је одмах након средње школе почела да ради на радију, где је провела цео радни век. Започела је као тонски реализатор, затим радила као фонетекар, а касније и као музички сарадник.

Њено беспрекорно сналажење међу хиљадама плоча и трака постало је легендарно, а томе сведоче бројне анегдоте. Ова вештина јој је знатно олакшала уређивање музичких емисија. За избор музике у документарним емисијама добила је више награда на конкурсима Југословенске радио-телевизије.

КУЛТНА ЕМИСИЈА СПЕКТАР МЕЛОДИЈА

Највећу славу стекла је уређивањем и писањем најаве за једну од најслушанијих емисија Радио Ниша – Спектар мелодија, која се емитовала у ударном термину радним данима од поднева до четрнаест часова.

Ова емисија је, много пре појаве интернета и незаустављиве „пиратерије”, била у Нишу најважнији извор информација о новој музици, како са простора бивше државе, тако и музике са светских позорница.

Емисија је имала бројне сараднике – дискофиле, који су несебично доносили нову музику и припремали тематске блокове: филмску музику, џез, блуз, хеви метал, нови талас.

Емисија је доносила и Музички медаљон блок популарне класичне музике, који је код младих слушалаца изазивао одушевљење и имао значајан образовни карактер.

Листа Спектра састављана је по жељама слушалаца које су редовно пристизале у виду дописница, разгледница и писама. Радио Ниш је у то време могао да се чује на ултракратким и средњим таласима широм Србије, све до југа повардарја, али и у Бугарској и Румунији, где је емисија такође имала верне слушаоце.

А Сашка је сву ту публику вредно неговала и правим распоредом песама утицала и на то да због тога многи ђаци својевремено закасне на поподневне часове у школу, слушајући наравно Спектар мелодија.

Кроз емисију су прошла готово сва значајна имена популарне музичке сцене, а неколико страница отргнутих из књиге аутограма сведоче о звездама као што су биле Ђорђе Балашевић, Милан Младеновић, али и Дарко Рундек и многи, многи други.

ПОДРШКА МЛАДИМ НИШКИМ МУЗИЧАРИМА

Емисија је била посебно ветар у леђа и најзначајнија подршка нишким музичким групама, као што су биле Лутајућа срца, Галија и Кербер.

Сашка је са екипом тон мајстора често организовала снимања у студију Радио Ниша, углавном у вечерњим и ноћним сатима, након завршетка програма, а Спектар мелодија је имао током деценије емитовања и бројне спикере – Воја, Јасмина, Елва, Неда, Саша, Душан … Једна од великих акција била је организација концерта Спектар мелодија у Хали Чаир, где је наступило на десетине нишких састава.

Међутим, посебан догађај било је снимање песме Спектар мелодија 1986. године, у којој су учествовали чланови Галије, Кербера групе Там-там и других. А коју захваљујући породици Дејановић можете чути и данас. Музику и аранжман написао је познати нишки композитор Миња Марковић, а текст је написала наша драга професорка Драгана Машовић. Упечатљиви соло у композицији извео је Жан Жак Роскам, познати тамнопути, тадашњи члан групе Галија.


Спектар мелодија – Архивски запис из 1986. године

МАЛИ И ВЕЛИКИ ЉУДИ ИЗ РАДИО АПАРАТА

Спектар је уз објашњење управе радија да у разрађеном термину треба „зарадити на маркетингу” – укинут 1988. године.

До одласка у пензију 1997. године Сашка је радила на многим другим програмским сегментима, а последњих готово две године „бојила” је својим музичким избором ноћни програм Радио Ниша.

Последње вечери на радном месту, Сашки је указана част да буде гост у емисији Гост у (Лоле Рибара) 7а.  Захваљујући се слушаоцима, колегама и сарадницима који су јој помагали,  храбрили је и подржавали – опростила се речима: „Свој радни век заиста видим као песму која се највише воли, а свака песма има свој почетак и крај.

ЖИВОТ И НАСЛЕЂЕ АЛЕКСАНДРЕ САШКЕ ДЕЈАНОВИЋ

Сашка је провела педесет девет година у браку са својом средњошколском љубављу, професором музике и диригентом Слободаном Дејановићем. Иза себе је оставила двојицу синова, троје унучади и троје праунучади.

А њен допринос култури и музичком животу Ниша остаће заувек упамћен. Александра Сашка Дејановић није била само музичка уредница, већ и симбол једног времена када је музика заиста спајала људе чудесним Спектром мелодија.


Породица ДЕЈАНОВИЋ и Редакција ГЛЕДИШТА © 2025



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Ђорђе Матић: „ОД СТУДЕНОГ ДО НОВЕМБРА”

ОДАБЕРИ ВИШЕ


Бранислав Ђ. Нушић: „МОЈЕ БИСТРО ДЕТЕ”

Чудновато је код мене, да многе догађаје и појаве могу да предвидим. Тако већ петог месеца после венчања ја сам предвиђао да ћу имати деце.


Прво је био син са плавим очима, које су после постале граорасте, па онда смеђе и најзад црне. То је било неко неваљало дете са чудноватим прохтевима. Оно је, на пример, са највећим задовољством чупкало мени све длачицу по длачицу из бркова и ја сам то, са сузама од бола у очима, стрпељиво дозвољавао, јер ми је ташта објаснила, да се то мора трпети, да је то управо највеће задовољство за оца кад му дете почупа бркове. Шта више, моја ташта, да би ми учинила што веће задовољство, храбрила је малог тиранина вичући му једнако: чуп, чуп, чуп!

Али то су били већ први дани детињи који припадају више мајци. А после неколико година мој је син већ толико одрастао, да је сва брига око његовога васпитења припала мени као оцу. А кад кажем брига, то није тек онако уз реч, него ћете одмах видети, да је то била права брига.

Док је мој син јуначки прескакао плотове, ја сам се још тешио, гледајући у њему Ханибала који ће прећи Алпе; док ми је прескакао преко главе, тешио сам се, гледајући у њему Милоша Војиновића који ће прескочити три хата и на њима три пламена мача; док је крао комшијска јаја, ја сам се и тада још тешио, назирући у њему великог будућег освајача Наполеона.

Али, он поче и такве ствари да чини, којима се већ нисам више могао да тешим, јер нисам ни у политичкој ни у културној историји могао да нађем угледа. Он, на пример, разбије комшиске прозоре и ајд, то није ништа; по свој прилици и многи други велики људи разбијали су комшијске прозоре; али он узме мој најлепши летњи капут, одсече му пеш или рукав и направи себи барјак, па онда скупи под барјак велику војску и опколи моју кућу, па на знак за напад и без обзира на прозоре, на башту и све остало, освоји тврдињу и онда, као и свака победоносна војска, отпочне по тврдињи покољ, те пооткида свима пилићима у кокошарнику главе.

Ја се, разуме се, забринем и то више као родитељ, него као сопственик покланих пилића, Саопштим мојој жени ту бригу и, разуме се, забрине се и она. Једно вече ми измењамо мишљења онако како то забринутим родитељима доликује. Женино је мишљење било да је дете бистро, на мене. И моје је мишљење било да је дете бистро, али да, без икакве потребе, претерује у манифестацијама своје бистрине и да ће тако бескорисно истрошити снагу и упропастити у себи будућег великог човека.

Најпосле, није ми толико било жао што би и он ушао у ред излишних и за Србију бескорисних људи, али сам се ја уопште бојао тога да ми дете буде бистро, јер сам био уверен, ако буде бистар да, прво неће постати министар у Србији, а друго, извесно ће стећи склоности или да фалсификује реквизиционе признанице или таксене марке. Ако не то, а он ће као рачунополагач склапати вешто лажне рачуне, умеће лепо да нађе разлога како би појео државну порезу, умеће да потписује своје познанике и пријатеље, и уопште, чиниће све што бистри људи у Србији чине.

Према оваквим способностима, он ће бити упућен да буде или срески начелник или општински председник или порески надзорник или поштар или, најзад, благајник каквог новчаног завода. А мени се ни једно од ових звања не свиди, те сам с тога био противан томе, да ми дете буде врло бистро.

Та ме је брига страшно јела, као што може брига да једе човека уопште, а човека који има врло бистро дете, напосе. Моја је жена, по својој супружанској дужности, делила ту бригу са мном, као што уопште добре жене деле много којешта са својим мужевима; а наше дете одрекло се већ амбиције да буде Ханибал, Војиновић или Наполеон, јер је пре неки дан удавило мачку, а ја сам уверен да ни Ханибал, ни Војиновић, ни Наполеон нису давили мачке.

Ето, та ме је брига довела до мисли да интервјуишем једнога од наших одличних педагога, члана Просветног Савета и свих комисија за преустројство наставе, творца многих наставних програма и почасног члана Друштва за.васпитање деце, а затим писца ових знаменитих дела: „Мајка као васпишач“, „Кућа као васпитач деце“ (1, 1 и Ш свеска, још несвршено дело), „Како се у деце негују грађанске врлине“ (јавно предавање у Грађанској Касини), „Погрешке родитељске“ (са мотом на корицама: „Погрешке дечје то су погрешке њихових родитеља“) и тако даље.

Јуче сам баш био код г. педагога и зажалио сам јако што сам га узнемирио, јер га затекох задубљеног у посао за који ми он рече да се такође односи на васпитање деце. Он ми понуди столицу и тек што седох, ја са ужасом и животињском дреком скочих пипајући се врло непристојно пред лицем г. педагога.

— Ах, ах, ах, — узвикну он сиромах, и поче

и сам да ме пипа којегде — опростите, хиљаду пута опростите. То је онај мој најстарији. Ах, тако је несташан. Ето, видите, метнуо је иглу на столицу, он ми то врло често чини. Опростите.

— И ви то онда имате врло често прилике да гледате како вам гости скачу са ове столице

— одговорих мало пакосно, али, како ја нисам био обичан гост већ молилац, утишах се и седох.

Тек што приступих првом питању, а из друге собе пролете једна папуча кроз стаклена врата и стакло прште на хиљаду парчади.

— Живко! — узвикну педагог, — шта радиш то, за Бога!

Кроз разбијени прозор промоли се једна љупка детиња главица са речима:

— Гађам мајку, не да ми кључ од ормана!

— Ех, ех, ех, како си неваљао, зар не видиш да је овде господин.

Дете ме весело погледа, па се онда искези на мене тако крвнички, као да му ја не дам кључеве од ормана.

Најпосле г. педагог се замисли дубоко и поче да ми даје бопширна упутства како ћу мога сина да однегујем. Упутио ме је и шта треба да читам; препоручио ми је нарочито своја дела; убедио ме је у то да сам ја крив свему неваљалству свога сина и таман је највишим тоном, турив суве, коштуњаве руке у замршену косу, изговорио био мото са корица једне своје књиге: „Погрешке дечје то су погрешке њихових родитеља!“ али се кроз прозор на улици зачу мали дечји добош и прођоше преко 50 деце упарађене као војници.

Над свима командује „најстарији“ г. педагогов, напред је велика застава од црвене цицане завесе (управо у том моменту г. педагог опази да му на прозору нема једне завесе). Сви војници носе штапове на рамену, а на главама им троћпошкасте капе од хартије.

Педагог погледа кроз прозор, најпре мирно, затим пребледе, као манит отвори фијоку свога стола и кад виде да је празна, он се ужаснут пљесну рукама по глави.

— Ах, господине, ах, ах, ах!

— Шта је за Бога! — упитах га.

— Упропашћен сам, просто сам упропашћен

— удари он у дреку. — Има већ шест месеца како радим и дању и ноћу четврту свеску мога дела „Кућа као васпитач деце“ и свршио сам је тек пре десет дана. Замислите, тек пре десет дана…

— То је врло лепо, али не разумем зашто сте…

— Зар не видите оне капе на дечјим главама; то је мој најстарији узео рукопис из фијоке и направио капе својој војсци!

Има људи пакосних, као што сам ја, па им је у оваквим приликама до смеја. Тим пре што ме је овај интервју јако задовољио у погледу бриге за мога сина, који није син никаквог педагога. Ако се нисам гласно смејао, ипак нисам могао да уздржим ово неколико речи:

— Изгледа ми, господине професоре, као да је ваш најстарији врло талентиран. Тај ће бити канда добар и строг критичар, а, што је главно, противник теорија, од којих он, као што видите, гради себи капе.

— Шта ћете господине, — вели ми г. педагог

— Ви знате да чизмар обично не може имати добре чизме.

После ових речи опростим се и одем кући, размишљајући успут, како је то заиста утешна пословица да чизмар не може имати добре чизме.

Кад стигох кући јавише ми радосну вест да ми је спасен син. Јер, знате, био је пао у бунар, што није морало бити. Он је ухватио једног друга и хтео да га гурне у бунар, али се сам оклизне и падне у место друга. Хвала Богу кад је спасен!

Други пут ће, кад кога хтедне бацити у бунар, извесно пазити да се не оклизне сам.


Из трезора ГЛЕДИШТА, написао: Бранислав Ђ. НУШИЋ

Извор: Српска Књижевна Задруга, коло XXXI бр. 206 (Београд, 1928)



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Бранислав Ђ. Нушић: ПОЛИТИЧКИ ПРОТИВНИК – ПРИЧА ИЗ ЖИВОТА ЈЕДНОГ ПАЛАНАЧКОГ УРЕДНИКА

ОДАБЕРИ ЈОШ


Димитрије Миленковић: ПИСАЦ ТОПЛЕ ЉУДСКЕ ДУШЕ – БРАНКО ЋОПИЋ, РОЂЕН НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕ 110 ГОДИНА, И ДАЉЕ ЖИВИ!

Са жељом да 2025. година буде радосна за све, читаоцима часописа Гледишта упућујемо искрене жеље за добро здравље. Посебно нас радује што почетком године, у којој ћемо обележити 90. рођендан нашег драгог Димитрија Миленковића, преносимо његова сећања на дружења са једним од књижевних великана – Бранком Ћопићем.


На данашњи дан, 1. јануара 1915. године, подно Грмеча, крај реке Уне, у Хашанима, родио се Бранко Ћопић – вероватно највољенији српски писац за децу и младе

Године и деценије измичу од трагичне смрти драгог писца Бранка Ћопића (1915–1984). Самоубиство на Бранковом мосту у Београду остало је генерацијама дубоко урезано у сећање. Али његово богато литерарно дело не признаје смрт.

Био је песник исто толико драг као и приповедач, романописац, сатиричар, надахнути тумач људске душе у „Башти сљезове боје”. Не смемо га заборавити. И сам је себи подигао споменик „Јеретичком причом” и бројним романима.

Сваки нови сусрет са Бранком Ћопићем увек је доносио нешто од оне радосне топлине његовог особеног хумора, једноставности и спонтаности. У Ниш су га путеви, док је био доброг здравља, веома често водили.

Још од оних поратних дана, када су у свакој школи одјекивали његови стихови песама „Гроб у житу”, „Херојева мајка”, „На петровачкој цести” и она потресна, запамћена за сва времена „Песма мртвих пролетера”. Желели смо да чујемо како сам песник изговара стихове које смо толико пута говорили у учионицама, на школским приредбама…

Ћопић је, међутим, најрадије читао своје хумореске, или одломке из романа. После свих сусрета схватили смо да је био у праву. Драгоценије је да нам дарује нешто од најновијих остварења, а очигледно је био у пуном стваралачком размаху, него да понавља оно што многи од нас већ знају напамет.

Писца је и болест довела у град у коме је увек радо гостовао. Један од најпознатијих и најтиражнијих наших писаца лечио се у „Радону” у Нишкој Бањи, али није пропустио прилику да се, на позив школа и радних организација, нађе међу ученицима и радницима.

Желео сам да га одведем и у школу „Бранко Миљковић”, где је управо у то време интензивно радила литерарна дружина „Ватра и живот”, која је окупљала талентоване младе литерате из нишких школа и почела да формира јединствену библиотеку од књига са посветама аутора. Први је књигу за ту библиотеку послао Иво Андрић.

Дуги разговори у Нишкој Бањи и школи „Бранко Миљковић” личили су, понекад, на личну исповест писца огромне популарности коме је, од бројних томова, попустила рука!

– Отказује ми десна рука – рекао ми је Ћопић. – Први пут сам осетио да са њом нешто није у реду када сам писао роман „Пролом”, а ево сада поново, после двадесет година.

Помињем сећања на давне књижевне сусрете, нашу жељу да нам казује поезију и задовољство што смо, ипак, чули његове кратке приче, хумореске.

– Свој литерарни рад почео сам кратком причом и остао сам њен поклоник пуних четрдесет година. На то је сигурно утицао лист „Политика” преко кога је могла да ме упозна најшира читалачка публика – причао је Ћопић на сеновитој тераси „Радона”, уз стални шум бањских каскада.

– Склон сам да пишем једноставно разумљиво. Научио сам то од људи из мог краја. Струка ми је била психологија и логика, па ми је то омогућило да проникнем шта деца воле. Њима су страни дугачки описи.

Увек себи пребацујем што не пишем за позориште. Волим дијалог, радњу, хумор, а то је душу дало за позориште. Моје комедије су, међутим, раније наилазиле на отпоре, па ме то, ваљда, одвраћа. Када сам се сретао са Ивом Андрићем, мада није волео да даје савете, препоручивао ми је да се што више ослањам на хумор. У данашње време то је тако ретка биљка, а неопходна. Мало хумора је лек и душевна храна у литератури и животу, говорио је Андрић.

Ретки су ствараоци који тако спонтано, од срца говоре о свом литерарном раду и откривају тајне своје песничке радионице. Међу њима Бранко Ћопић сигурно заузима истакнуто место. Тако је бар било приликом бројних наших сусрета.

– Најдражи су ми они тренуци када могу да се препустим дечјем свету, да се вратим у детињство, деду Раду, ујаку и многим другим ликовима који су, на неки начин, везани за мој живот. Једном смо гостовали у Сибиру. На Бајкалском језеру, управо у време када су тамо биле преведене моје приче, говорили су ми о мом деди Раду и ујаку као да су њихови Сибирци, нарочито кад мало попију.

Стојим на становишту да се све у литератури може рећи једноставно и јасно. Најзадовољнији сам романима које пишем за децу. И сам уживам кад их поново читам. Многе од ствари које сам објавио као дечје могли би радо да читају и старији, али се тешко одлучују. Зато сам решио да им подвалим – „Делије на Бихаћу” наменио сам деци, требало је да наставе трилогију „Орлови рано лете”, „Славно војевање” и „Битка у златној долини”.

Књигу сам већ био спремио за дечју едицију „Ластавица”. Кад су ми из Српске књижевне задруге затражили рукопис, дао сам „Делије на Бихаћу”. После изласка из штампе књига је брзо „планула”. Куповали су је и читали највише одрасли.

Уводећи нас у своју „песничку радионицу” Бранко Ћопић не скрива да је учио и највише научио од народних приповедача, пре свега како треба писати:

– Грабио сам из живота, користио непосредне контакте; често ми је било потребно да неке ситуације само пренесем на хартију. Просто је навирало из мене, тако да сам једва успевао да забележим мисли које се роје.

Догодило ми се, међутим, док сам писао „Осму офанзиву”, да све што више осветљавам, унутрашњим рефлекторима, мога јунака, он се све више кочи, губи од животности. Уведох тако новог јунака, човека који изворно прича, једва сам стизао да запишем све што је из мене навирало о Пепу Бандићу. Као да ме је вукао за рукав: „Хајде још нешто о мени!” Догоди се да писац, као глумац, добије трему када му са главним јунаком нешто није у реду.

Сваки нов сусрет са Бранком Ћопићем доноси нешто од лепоте, дубоких извора народне мудрости и хумора који бујно натапа велики део његовог литерарног дела. Велики књижевник издашно се одужио и најмлађима стихом и прозом, притом је увек желео да његови литерарни радови буду изворно једноставни. Да човек кроз њих, истицао је, може да доживи и део свога детињства.


штампа: Политика, Додатак за културу,уметност, науку

пише: Димитрије МИЛЕНКОВИЋ



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Мирољуб Тодоровић: 3АВИЧАЈ И ПОЕЗИЈА

ОДАБЕРИ ВИШЕ


Јован Младеновић: „СИМБОЛИЧКО ПОКАЈАЊЕ – ДРАМСКА ТРИЛОГИЈА СПОМЕНИКА КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ ПРВОМ КАРАЂОРЂЕВИЋУ: ПОДИЗАЊЕ 1939, УКЛАЊАЊЕ 1946, ОБНОВА 2004. ГОДИНЕ”

Генеза споменика краљу Александру Првом Карађорђевићу Ујединитељу представља у ствари непоновљиву драмску трилогију: атентат у Марсељу (1934), подизање споменика (1939), уклањање (рушење) споменика (1946), те његова обнова и враћање на старо место на новоименованом Тргу краља Александра Првог (2000-2004).


Поред споменика, коњаничке фигуре са краљем у седлу, пре Другог светског рата у Нишу су постављене још три краљеве бисте на постаменту: две у самом граду, док је једна биста красила парк-шеталиште у Нишкој Бањи. Све су уклоњене у периоду 1944-1946. године.

Уклоњена су не само обележја посвећена краљу већ и допојасна биста Николе Пашића код Железничке станице, затим биста Милоша Обилића у кругу Инжењеријске касарне, биста Карингтон Вајлд у кругу Енглеског дома и др. Биста председника нишке општине Тодора Миловановића оштећена је у бомбардовању 1941. године и чува се у Народном музеју у Нишу.

У поднаслову овога текста назначене су кључне године које су у вези са трагичном судбином југословенског краља Александра Првог Карађорђевића (Цетиње, 1888-1934, Марсељ, краљ Ујединитељ): од његовог убиства у атентату у Марсељу, као прве жртве надирућег нацизма у Европи (1934), па до подизања споменика (1939), на петогодишњицу његове смрти у Нишу као средишту Моравске бановине.

Био је то споменик монументалан по габариту постамента. Краљ на пропетом коњу, са одлучним изразом ратника и војсковође, чији је поглед уперен ка југу отаџбине: Старој Србији и Маћедонији!

На измаку ове, 2024, поводом деведесет година од краљеве погибије, отворена је мултидисциплинарна изложба Чувајте (ми) Југославију у Музеју Југославије, у којој је један сегмент посвећен уништеним краљевим споменицама. До 1947. на простору некадашње социјалистичке Југославије више није било ниједног јавног споменика, без обзира на уметничку форму, посвећеног краљу Александру Првом.

И, додајемо на овом месту, исту судбину доживела су и јавна споменичка обележја његовом оцу, краљу Петру Првом Карађорђевићу Ослободиоцу. Граду Нишу припада част да је донекле исправио историјску неправду, у некој врсти симболичног, јавног и националног покајања (катарзе)!


Композиција натприродне величине

Од 1996, када је први пут јавно, у медијима, покренута иницијатива за подизање споменика, од стране ондашњег директора нишког Народног музеја, архитекте Ђорђа Цанића (1943-1998), непуне четири године трајао је процес историографског истраживања, успостављања контаката и подршке породице аутора Радете Станковића, расписивања конкурса, те коначне одлуке градских власти тога времена да се приступи изради и подизању споменика на истом месту где је уклоњен 1946, и то на старим темељима, који су били у добром стању, а који су у међувремену лоцирани и откривени.

Прегледом интерактивне мапе споменичких обележја на територији Краљевине Југославије на изложби у Музеју Југославије може се утврдити да је Ниш један од ретких већих градова (или, незванично, други престони град Србије) који је имао више јавних спомен-обележја посвећених краљу, а због јединственог споменика – коњаничке фигуре која је рад значајног српског вајара Радете Станковића (Беч, 1905 – Београд, 1996) – као и због обновљеног споменика из 2004. године, који је извајао Зоран Ивановић из Београда, свакако је ушао у агенду европске културне (споменичке) баштине.

Иначе, краљ Александар је често боравио у Нишу и Нишкој Бањи, слично као и краљеви из династије Обреновић (најчешће краљ Милан). Поводом Дана ослобођења Ниша од Османлија (1877, по старом календару), 1927, краљ Александар је обишао меморијално место Чегар, поприште Чегарске битке (1809). У Нишкој Бањи често се крепио на изворишту топле воде због реуматичних болова, те отуд и бројне мозаичне разгледнице тога времена са његовим ликом.

То су, између осталог, били и разлози да се подигне меморијални споменик краљу Александру Првом, што је било могуће и захваљујући политичкој позицији Драгише Цветковића, који је у време подизања споменика био председник Министарског савета Краљевине Југославије.

На великој свечаности, где се слегао народ из свих крајева Моравске бановине, 17. децембра 1939, на краљев рођендан, и поводом пет година од погибије у Марсељу, по леденој киши, откривен је импозантан споменик краљу Александру Првом Ујединитељу.

На свечаној трибини стајали су Раденко Станковић, отац аутора споменика и намесник малолетном краљу Петру Другом, који је открио споменик, Драгиша Цветковић, Његова Светост патријарх српски др Гаврило Дожић, који је освештао споменик, министар војни генерал Милан Недић, председник нишке општине Ђока Коцић, те аутор Радета Станковић, и многи други.

На степеништу постамента стајали су нишки соколци и одред старих четника, на челу са Костом Пећанцем. Краљев споменик се налазио на Тргу књаза Михаила Обреновића, а после рата је овај трг неколико пута мењао назив, да би са подизањем новог споменика уједно био именован као Трг краља Александра Ујединитеља.

Бронзана споменичка композиција пропетог коња са краљем у седлу била је натприродне величине – висока 4,5 метра, на масивном постаменту обложеном црним гранитним плочама, висине девет метара (укупно 13,5 метара), и доминирала је у екстеријеру трга.

На обе бочне стране споменика анкерисане су две масивне бронзане плоче (72 х 218 цм), са плитким рељефима на којима су представљене две сцене: прва, под називом Војничка чета на победничком маршу на путу Слободе, и друга Краљ Александар прима депутацију Мораваца.


Одлука Градског одбора

После уклањања (рушења) споменика 1946, ове две плоче су једини сачувани, без оштећења, материјални артефакти (остаци) и налазе се у Народном музеју у Нишу, што је објављено у тексту са сликом једне од плоча у ревији Нишки весник (год. друга, бр. 3, март 2000). Завршни чин ове „драмске трилогије” јесте одлука нових власти о уклањању споменика, која се налази у сачуваној оригиналној свесци Записника (у Историјском архиву у Нишу).


СПОМЕНИЧКИ ДОСИЈЕ НИША: Исправљена неправда

Повод за откривање новог споменика, 7. децембра 2004, како је истакнуто у објави, било је обележавање деведесет година од доношења тзв. Нишке декларације у ратној скупштини (1914), којом се дефинише уједињење троименог народа у нову југословенску државу после завршетка Великог рата.

Том приликом је владика нишки Иринеј рекао да је изградњом споменика исправљена историјска неправда. Престолонаследник Александар Карађорђевић је рекао да је веома срећан што је након много година враћен споменик. Он је на пријему код нишког градоначелника казао да не види у будућности „нову Југославију”: „Наш циљ је Европска унија, а у њој ће бити све бивше југословенске републике!”

А повод за објављивање овог текста јесте обележавање двадесете годишњице од обнављања овог значајног спомен-обележја у Нишу.

У Записнику са седнице Извршног одбора Градског народног одбора од 1. марта 1946, под тачком 5, пише: „Градски народни одбор усваја предлог Месног одбора Народног фронта о уклањању споменика краљу Александру са Трга Црвене армије. Приликом скидања водити рачуна да се споменик не оштети.

Овај посао обавиће Техничко предузеће ГНО, уз сарадњу и помоћ стручњака Мостовске радионице и у најкраћем времену.”

Обновљени споменик 2004. је несумњиво ауторско дело, рађен је по моделу срушеног споменика, са битним корекцијама коњаничке композиције, а по димензијама нешто је и нижи: коњаничка композиција износи 4,5 метра; постамент седам метара (укупно 11,5 метара); тежина 3,3 тоне; на бочним странама нема плоча са првобитним рељефима.


штампа: Политика, Додатак за културу,уметност, науку: LXVIII, број 36

пише: Јован МЛАДЕНОВИЋ



ПРОЧИТАЈ ЈОШ

СЕЋАЊЕ: Добри дух Вилиног града – ИВАН ФЕЛКЕР (1950–2024), вајар и национални радник

ОДАБЕРИ ЈОШ