Za početak, mogla bih da vam govorim o Dimitriju Milenkoviću kao potomku ratnog heroja Dragutina Matića, čuvenog Oka sokolovog. O tome kako je ratne dane svog detinjstva proveo u Kaletincu, rodnom mestu svog oca, gde su ga obronci Suve planine štitili od nemačkih bombi, i gde su i počeli njegovi prvi zanosi poezijom.
Dimitrije Milenković (1935-2025)
O njemu kao vizionaru i neumornom stvaraocu svakako najviše svedoče i tek će svedočiti njegova nebrojena dela: njegove pesme, eseji, antologije. Da u ovom govoru obuhvatim ceo univerzim koji je nastao pod njegovim perom je poduhvat na koji se ne usuđujem, ali mi je milo što je jedan od glavnih motiva na frizu mojih bezbrižnijih dana upravo deka Mita, koji na kauču uz pomoć lupe traži greške u štampi svoje knjige ili koji, uz lakoću stvaraoca koji je sa svojom umetnošću na ti, odvažno kuca na pisaćoj mašini u trpezariji.
Zatim, mogla bih da probam da prepričam bezbrojne anegdote koje smo mi, njegovi, najbliži imali priliku da slušamo od njega lično: o njegovom drugovanju sa Brankom Miljkovićem, o obilaženju niških pijaca sa Ivom Andrićem, te o dočekivanju Ričarda Bartona i Elizabet Tejlor u hotelu Ambasador.
Naročito bi bili potrebi sati da vam ispričam o Dimitriju kao o doajenu niškog kulturnog života; o tome kako je, kao direktor, rukovodio Narodnim pozorištem, ili o tome kako je bio jedan od osnivača Filmskih susreta. Bila je velika privilegija sedetii na letnjoj pozornici u Tvrđavi, čekati da počne film i znati da je tvoj deka položio kamen temeljaac toj manifestaciji.
Dakle, ako bismo rekli da je mera života jednog čoveka zbir onoga što je za života stvorio, sa izuzetnošću njegovog porekla, kvaliteta njegove mreže poznanstava, zatim i toga koliko je putovao, video, spoznao, i koliko je nagrada i priznanja dobio – Dimitrije Milenković je vodio jedan izuzetan, nesvakidašnje ispunjen život.
Ja bih sada, međutim, želela da vam kažem nešto o našem Deka Miti – Dankinom suprugu, Tamarinom i Biljaninom ocu, i Aleksandrovom i mom dedi. Onako kako smo ga poznavali.
Deka Mita je voleo mačke, a i one su volele njega. Kad je bilo sunčano, mogli ste da računate na to da ćete ispred naše zgrade sresti elegantno odevenog starijeg gospodine, u pratnji narandžaste mačke ili crno-belog mačora. Deka Mita je imao neverovatno pamćenje. Mogao je da vam satima recituje najlepše pesme svetske poezije.
Mislim da smo moj brat Aleksandar i ja porasli jednostavno podrazumevajući da svaki deka na svetu napamet zna stotine i stotine pesama. Deka Mita je takođe bio čarobnjak zaboravljene umetnosti kuvanja domaće kafe.
Zanos koji je inače čuvao za poeziju je unosio u spremanje njegove čuvene „mešavine”, koja je bila proizvod brižljivog odmeravanja, mlevenja, kuvanja, a potom i odabira najfinijih malih šoljica. Servirao nam je „specijalitet” uz obaveznu opomenu da nikako ne dozvolimo da se ohladi.
Zabludu da su pesnici preosetljiva, fragilna bića ja nikad nisam negovala jer je deka Mita, iako senzibilan, istovremeno bio i ambasador jednog nepokolebljivog diskretnog stoicizma. Sve je posmatrao, kako je često sam znao da kaže, iz ugla večnosti.
Bolne prepreke i izazove sudbine, poput tragične smrti mlađeg brata i razaranja svog rodnog grada od strane nemačkih savezničkih i američkih bombi, nisu ga sprečile da spozna i površine i dubine ovozemaljskog života, i da pronađe i prati taj jedan magistralni tok koji mu je davao smisao. Osećam se privilegovanom što sam u deka Miti imala ne samo brižnog deku, već i primer kako izgleda jedan duboko smisleni život.
Veliki je izazov pisanom reči dostojno ispratiti jednog velikog pisca. Dok sam pisala ovaj govor, svaku reč sam odmeravala i izgovarala na glas, pisala i onda nezadovoljno brisala čitave pasuse. U nadi da ću kroz ritam i muziku njegove poezije da nađem prave reči, pored mene je sve vreme bila deka Mitina poslednja knjiga poezije zvana Duboki damari zemlje.
U toku čitanja sam naišla na misao koju nisam baš razumevala i mahinalno sam se okrenula ka kauču gde je deka Mita uvek posle ručka čitao Politiku, jer sam htela da mi razjasni nedoumicu.
Biće potrebno mnogo vremena da se naviknem da ćemo Dimitrijeve stihove od sada morati da tumačimo sami. Iako bol može da nadjača reči, svetlost deka Mitinog života će nas sigurno učvrstiti u radosti i ponosu što smo poznavali jednog takvog čoveka, što smo od njega učili i što smo ga voleli.
Završiću strofom jedne deka Mitine pesme koja je postala moja omiljena, a koji sam nažalost, otkrila tek sada, kad je prekasno da mu kažem da mi se sviđa.
„Čitav život živeh s pesnicima
Slava njima, a i potomcima.
I mene su uznosila krila
Tamo gde se duša udomila
Svim nebesnim dragim pesnicima.”
Pogledajte zapis poslednjeg obraćanja gospodina Dimitrija Milenkovića prilikom uručenja priznanja Sićevačke vizije septembra 2024. godine
Govor sa ispraćaja u večnost Dimitrija Milenkovića
Pesnik u svom poslednjem letu – Dimitrije Milenković (Niš, 1935 – Niš, 2025), pesnik, esejista, kulturni poslenik, preminuo je u četvrtak 30. januara, u devedestoj godini života. Odlazak zaslužnog građanina Grada Niša, pesnika aristokratskog izgleda i manira, čoveka i liričara meke puti, ostaviće nenadoknadivu prazninu u niškom i u srpskom književnom sazvežđu.
IZ NASELJENE PESNIČKE SVETLOSTI – ŽIVOT KAO UMETNOST
Ugašena je još jedna zvezda iz znamenite pesničke generacije ponikle u niškoj gimnazijskoj literanoj družini Njegoš, pored Branka Miljkovića, Luke Prošića, Vidosava Vice Petrovića, Gordane Todorović, Radoslava Vojvodića, Dimitrija Tasića… I u noći, sa vidikovca njegovog doma, iznad Svetinikolske crkve, sa prozračne uzvisine nad samim gradom, rasprskavaju se po nebu njegove pesme kao metafore, u ovoj slobodnoj interepretaciji Brankovog stiha iz čuvene Balade, koju je pesnik Dimitrije naizust često izgovarao.
Diplomirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radio je kao novinar, zatim kao glavni urednik Glasa omladine; bio je urednik kulturne rubrike Narodnih novina u Nišu, direktor Izdavačke kuće Gradina, upravnik Narodnog pozorišta u Nišu i predsednik Odbora Skupštine grada Niša za međunarodnu saradnju. Pisao je poeziju, prozu i eseje; objavljivao u listovima i književnim časopisima; prevođen je na jedanaest jezika i zastupljen u brojnim antologijama kod nas i u svetu.
Objavio je knjige poezije: Pripitomljena svetlost (1964), Kopna (1972), Glas prijatelja (1974), Soneti o Naisi (1979), Osmeh je najdraži gost (1980), Srce spavača (1985), Potop i nebesa (1988), Bez Noja (1990), Senza Noe (na italijanskom, 1990), Povratak u Naisu (1991), Jezgro (1995), Taloženje smisla (1999), Ushit i san (2003), Iz dubokog sveta (2008), Veliko jutro ljubavi (2015), Darodavac uspomena (2017).
Jedan je od priređivača Sabranih dela Branka Miljkovića (1972), a priredio je i antologije: Pesme sa krila zore (1979), Krila zvezda (1981), Ljubavni poziv nepostojećem (1983), Čekam svoju zvezdu (najlepše pesme učenika niških osnovnih škola, 1996), Pohvala svetu (izbor ranih pesama Branka Miljkovića, 1994), Sve što cveta (antologija poezije za decu, 1996), Svetlost uznesenja (antologija svetske i srpske duhovne poezije, 2008).
U njegovoj stvaralačkoj bibliografiji nalaze se i knjige: Stevan Sremac i stari Niš (2017), Branko Miljković – sudbinski glas pesnika (nastala od kolumni objavljivanih u listu Politika, 2020), Jezik bogova – Sa pesnicima vekovima (2022), kao i knjiga Sićevačke vizije (1995), posvećena petogodišnjnici održavanja sićevačke kolonije.
Dobitnik je mnogobrojnih nagrada poput Oktobarske nagrade grada Niša (1973), Zlatne medalje Evropske akademije umetnosti, dveju nagrada za kulturni događaj godine, Nagrade Zlatni znak Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Nagrade „Dragojlo Dudić” i mnogih drugih. Na otvaranju međunarodne 33. Književne kolonije Sićevo, 17. septembra 2024. godine, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša uručilo mu je nagradu Sićevačke vizije za izuzetan doprinos ovoj značajnoj kulturnoj manifestaciji.
TIHI IZRAZ ŽIVOTA I STVARANJA
Prilikom susreta i književnih razgovora, često je ponavljao latinsku sentencu: ARS LONGA – VITA BREVIS! koja znači „Život je kratak – umetnost je večna”, i ima velike istine u tom iskazu koji je za života potvrdio svojim delom, žaleći što ne može da stigne da sve napiše što je zamislio.
Ispraćaj srpskog pesnika Dimitrija Milenkovića u večnost biće održan u ponedeljak, 3. februara, nakon opela koje je zakazano za 11:30 časova u hramu Vozdviženja časnog krsta na Novom groblju u Nišu.
TALOG I TRAG
Branku Miljkoviću
Na pragu sedme decenije
(Gde minuše godine?!)
U dnu životnog prtljaga
Vesna
Sad otkriva talog ljubavi
Pisma nebesnici
Mladenačkom snu,
Neuzvraćenom zanos
Ledom okovana okna
Stud pozna
I pamćenje dotiče;
Pred vratima
Kerber
Pozajmljuje ponoćni stih
Mrtvog srca,
Ali ostaju dubine.
Iz potonulih svetova
Pesnikov pogled
Nad svim stvarima.
(Zanos mladih godina, moj Bože)
Zapalivši vatre
Zahodio je pesnik
Rušeći srušivo sve,
Dodirivao kosmičku studen.
Saznajući kao se postaje golem
Ostavljao trgove bez spomenika,
Darovan sav pesmi
Koja vapi njegovu glavu,
Od magme, od opomena,
Znakova dalekih svetova.
Pesmu ljubavi, moj Bože,
dotiče bleda ruka,
Studena ruka žene.
Pogledajte zapis poslednjeg obraćanja gospodina Dimitrija Milenkovića prilikom uručenja priznanja Sićevačke vizije septembra 2024. godine
Povodom navršenih devedeset godina od rođenja Branka Miljkovića, jedinog srpskog princa poezije, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša sa ponosom predstavlja autorsko delo PROPOVEDANJE VATRE koje su priredili pesnik Dalibor Popović Pop, pijanista Dejan Ilijić i gitarista Hans Piti Orli.
Snimanje ovog muzičkog dela podržala je organizacija muzičkih autora Srbije, a u budućem perodu ono će služiti prvenstveno kao pomoćno sredstvo za časove srpskog jezika u gimnazijama kad se bude obrađivala Miljkovićeva poezija.
Danas, na dan devedeset prve godine od njegovog rođenja, ovog 29. januara 2025. godine, donosimo izbor iz Miljkovićeve poezije i njihov tonski zapis koji je sada premijerno postavljen i na internetu.
PROPOVEDANJE VATRE – foto Dušan Mitić Car; dizajn Miljan Nedeljković
ORFIČKO ZAVEŠTANJE
Ako hoćete pesmu Siđite pod zemlju Al pripitomite životinju Da vas propusti u povratku
Ako hoćete pesmu Iskopajte je iz zemlje Al čuvajte se njenih navika Njenog podzemnog znanja
Reči imaju dušu gomile Raznežuje ih prostaštvo i gugutka Ali opasnosti prevaziđene metaforom na drugome će mestu zapevati opasnije.
MORE PRE NEGO USNIM
Svet nestaje polako. Zagledani svi su u lažljivo vreme na zidu: o hajdemo! Granice u kojima živimo nisu granice u kojima umiremo. Opora noći mrtva tela, mrtvo je srce al’ ostaju dubine. Noćas bi voda samu sebe htela da ispije do dna i da otpočine.
Putuj dok još ima sveta i saznanja: bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj. Oslepi svojim koračajući putem, al’ znaj: lažno je sunce, istinita je njegova putanja. Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima, ti smelo slušaj kako pevaju pustinje, dok kleče bele zvezde pred zatvorenim morem i ima u tebi snage koja te raspinje.
Praznino, kako su zvezde male! Tvoj san bez tela, bez noći noć, pridev je čistog sunca pun pohvale. To što te vidim je l’ moja il’ tvoja moć? Prozirna ogrado koju sjaj savlada, pusta providnosti koje me strah hvata, tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada, tvoja uzaludnost od čistoga zlata!
Svet nestaje polako, tužni svet. Ko će naše srce i kosti da sahrani tamo gde ne dopire pamćenje, pokret gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani! Iščupajte mi jezik i stavite cvet: počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi! Sutra će sigurno i kukavice moći ono što danas mogu samo hrabri i pravi koji su u prostoru između nas i noći našli divne razloge drugačije ljubavi.
Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom u misao koju još ne misli niko, u prazno mesto, u penu kada s prazninom pomeša se more i oglasi rikom.
SINOVCU GORANU
Jedan maleni cvet još ni progovorio nije A već zna sve tajne sunca I sve što zemlja krije.
Jedan maleni cvet Još nije ni prohodao A već je umeo sam da se hrani Svetlošću vazduhom i vodom.
Jedan maleni cvet Ne zna da čita i piše Al zna šta je život, šta je svet I miriše, miriše.
LJUBAV POEZIJE
Ja volim sreću koja nije srećna Pesmu koja miri zavađene reči Slobodu koja ima svoje robove I usnu koja se kupuje za poljubac
Ja volim reč o koju se otimaju dve slike I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra Cvetove koji se prepiru sa vremenom U ime budućih plodova i prolećne časti
Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće Kreće se po zakonima mirovanja i smrti Volim sve istine koje nisu obavezne
Ja volim jučerašnje nežnosti Da kažem svome telu „dosta“ i da sanjam bilje Prste oči sluh drugačije raspoređene U šumi negoli u telu.
SUDBINA PESNIKA
Sada je to još uvek opasnost koja peva Plamen koji prozirnost proglašava za prijateljstvo Muzikalnije ptice umaknu sudbini Ali umaknu i rečima
Reči greše pesma se stvara Drugačije niko nije postao pesnik Svet se deli na one koji su zapevali I one koji su ostali robovi
Ali dolazi dan velikog oslobođenja Pesme će se otvoriti ko tamnice Pesnici će biti uništeni Pesme će biti prilagođene
Kad narod otkrije tajnu kako se postaje velik Trgovi će ostati bez spomenika Nekad samo pesnicama dostupne tajne Biće proglašene svojinom naroda
SVEST O PESMI
Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim toj reči čiju posedujem moć da je kažem. Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim pod čelom mi poledica i dan poražen.
Reč krv! najlepša reč koja se ne sme. A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći! Možda izvan moga srca i nema pesme, jer krv je vanvremena mastilo bez moći.
Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe; I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu. O gorko more za moje bele lađe kroz ispisani predeo i verbalnu javu!
Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava da otputujem u sebe ko u nepoznato, gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.
Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim. Reč smrt hvala joj što me još ne preči da volim samog sebe i da se divim svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.
GRAĐENJE PESME
Zimska muzika svira Osobino praha i kremena Oproštaj sna iza temena Kada me pokojem dirala
To vreme uzme i ostavi Tu gorku šumu da se plavi Usred večnosti na domaku Nestvarnosti ptici i oblaku
Prahptico sunčevog uroka Skok od pepela i let Nek budu jedini putokaz
Za napor smisla i rast Suštine u vrlet Kada joj osvanu glas
POHVALA VATRI
I
Ona nema nikoga osim sunca i men
II
Ona se ukazuje lutalici ukazuje se lukavom ukazuje se zaljubljenom
Ništa nije izgubljeno u vatri samo je sažeto
III
Na krajevima vatre predmeti koji ne svetle niti se nečim drugim odlikuju traju u tuđem vremenu
Ptica koja sama čini jato iz nje izleće
Uzmite šaku svežeg pepela ili bilo čega što je prošlo i videćete da je to još uvek vatra ili da to može biti
HRONIKA
Prvog dana pomreše ptice i zmije nastaniše gnezda i vetrove drugog dana ribe izađoše iz vode i voda oteče prazna trećeg dana šuma je pošla prema gradu a grada nigde četvrtog dana sazidaše ćele kulu od lobanja i škrguta petog dana šuma je skupljala kraj reke obezglavljenje leševe šestog dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce sedmog dana ne zapevaše anđali osmog dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica od pepela i zid progovori
KULA LOBANJA
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale Prazno ime iza smrti i obijen vid To nije ljubav to je patnja i stid Kad odjeci pomeraju mesta i obale.
Podzemni vetar uspava zaspale Ulaz čuvaju dve tišine i hrid To nije ljubav to je patnja i zid Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.
Nestajem bdijem postajem glas i vreme Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene Zvezde koje se nad glavom mojom pale Kojima zamenih vid i ime svoga pravca Lađo puna zaborava i vetra bez pramca Nekoga sveta teške sene pale.
PROPOVEDANJE VATRE
Ljubavi moja mrtva a ipak živa Nek u svom danu nedorečen gori Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.
O zlatni talog vremena prostori Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva Gde materija sva od zaborava otkriva Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.
Kako se zove pre nego se rodimo Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to? Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo, Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva. Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto. O sve što prođe večnost jedna biva.
TAMNI VILAJET
Tuđom su pesmom očarani. Teška Nevarstva kriju u srcu što strepi: Slavuje stranputica. Sunce je greška Plaćena viđenim užasima slepim. Noć umesto oka lukava vatra nudi, Al stoje kužni u istrošenom vazduhu I slede vidljivost različito ljudi, Biljke i zvezde podmićene u sluhu. Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava; Samo su slabi izvan opasnosti. U zločin je umešan i onaj ko spava. Nikoga nema da jakima oprosti Što siđoše u tamni vilajet i zlato Što god da činiš zlo činiš jer blato Iz tog podzemlja slavno je sve više.
ORFEJ U PODZEMLJU
Ne osvrći se. Velika se tajna iza tebe odigrava. Ptice gnjiju visoko nad tvojom glavom dok beskrajna patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.
Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna ona ide tvojim tragom, al od sviju jedini je ne smeš videti. O sjaj na tebe njen dok pada nek je i sakriju
ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje. Spavaj, zlu je vreme. Zauvek si proklet. Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje proglasiće te živim. Eto to je taj iza čijih leđa nasta svet ko večita zavera i tužan zaokret.
U Nišu je 22. januara 2025. godine preminula Aleksandra Saška Dejanović, urednica kultne emisije „Spektar melodija” koja se emitovala na talasima Radija Niš od 1978. do 1988. godine.
Aleksandra Saška Dejanović (1943–2025) legenda niškog radija, ostavila je neizbrisiv trag u lepšoj istoriji Niša kod svih koji su slušali i voleli njenu emisiju. Njen rad nije bio samo profesija, već životna strast koja se odrazila u svakom slovu i taktu muzike koju je emitovala. Njen muzički izbor bio je prava inspiracija za mnoge, a emisija Spektar melodija postala je nešto više od programa na radiju – postala je simbol vremena.
RADNI VEK U RADIO NIŠU
Saška je rođena u Boru, 7. februara 1943. godine, a u Nišu je završila Osnovnu i Srednju muzičku školu „Dr Vojislav Vučković”. Upisala je istureno odeljenje Beogradske muzičke akademije u Nišu, ali je odmah nakon srednje škole počela da radi na radiju, gde je provela ceo radni vek. Započela je kao tonski realizator, zatim radila kao fonetekar, a kasnije i kao muzički saradnik.
Njeno besprekorno snalaženje među hiljadama ploča i traka postalo je legendarno, a tome svedoče brojne anegdote. Ova veština joj je znatno olakšala uređivanje muzičkih emisija. Za izbor muzike u dokumentarnim emisijama dobila je više nagrada na konkursima Jugoslovenske radio-televizije.
KULTNA EMISIJA SPEKTAR MELODIJA
Najveću slavu stekla je uređivanjem i pisanjem najave za jednu od najslušanijih emisija Radio Niša – Spektar melodija, koja se emitovala u udarnom terminu radnim danima od podneva do četrnaest časova.
Ova emisija je, mnogo pre pojave interneta i nezaustavljive „piraterije”, bila u Nišu najvažniji izvor informacija o novoj muzici, kako sa prostora bivše države, tako i muzike sa svetskih pozornica.
Emisija je imala brojne saradnike – diskofile, koji su nesebično donosili novu muziku i pripremali tematske blokove: filmsku muziku, džez, bluz, hevi metal, novi talas.
Emisija je donosila i Muzički medaljon–blok popularne klasične muzike, koji je kod mladih slušalaca izazivao oduševljenje i imao značajan obrazovni karakter.
Lista Spektra sastavljana je po željama slušalaca koje su redovno pristizale u vidu dopisnica, razglednica i pisama. Radio Niš je u to vreme mogao da se čuje na ultrakratkim i srednjim talasima širom Srbije, sve do juga povardarja, ali i u Bugarskoj i Rumuniji, gde je emisija takođe imala verne slušaoce.
A Saška je svu tu publiku vredno negovala i pravim rasporedom pesama uticala i na to da zbog toga mnogi đaci svojevremeno zakasne na popodnevne časove u školu, slušajući naravno Spektar melodija.
Kroz emisiju su prošla gotovo sva značajna imena popularne muzičke scene, a nekoliko stranica otrgnutih iz knjige autograma svedoče o zvezdama kao što su bile Đorđe Balašević, Milan Mladenović, ali i Darko Rundek i mnogi, mnogi drugi.
PODRŠKA MLADIM NIŠKIM MUZIČARIMA
Emisija je bila posebno vetar u leđa i najznačajnija podrška niškim muzičkim grupama, kao što su bile Lutajuća srca, Galija i Kerber.
Saška je sa ekipom ton majstora često organizovala snimanja u studiju Radio Niša, uglavnom u večernjim i noćnim satima, nakon završetka programa, a Spektar melodija je imao tokom decenije emitovanja i brojne spikere – Voja, Jasmina, Elva, Neda, Saša, Dušan … Jedna od velikih akcija bila je organizacija koncerta Spektar melodija u Hali Čair, gde je nastupilo na desetine niških sastava.
Međutim, poseban događaj bilo je snimanje pesme Spektar melodija 1986. godine, u kojoj su učestvovali članovi Galije, Kerbera grupe Tam-tam i drugih. A koju zahvaljujući porodici Dejanović možete čuti i danas. Muziku i aranžman napisao je poznati niški kompozitor Minja Marković, a tekst je napisala naša draga profesorka Dragana Mašović. Upečatljivi solo u kompoziciji izveo je Žan Žak Roskam, poznati tamnoputi, tadašnji član grupe Galija.
Spektar melodija – Arhivski zapis iz 1986. godine
MALI I VELIKI LJUDI IZ RADIO APARATA
Spektar je uz objašnjenje uprave radija da u razrađenom terminu treba „zaraditi na marketingu” – ukinut 1988. godine.
Do odlaska u penziju 1997. godine Saška je radila na mnogim drugim programskim segmentima, a poslednjih gotovo dve godine „bojila” je svojim muzičkim izborom noćni program Radio Niša.
Poslednje večeri na radnom mestu, Saški je ukazana čast da bude gost u emisiji Gost u (Lole Ribara) 7a. Zahvaljujući se slušaocima, kolegama i saradnicima koji su joj pomagali, hrabrili je i podržavali – oprostila se rečima: „Svoj radni vek zaista vidim kao pesmu koja se najviše voli, a svaka pesma ima svoj početak i kraj.”
ŽIVOT I NASLEĐE ALEKSANDRE SAŠKE DEJANOVIĆ
Saška je provela pedeset devet godina u braku sa svojom srednjoškolskom ljubavlju, profesorom muzike i dirigentom Slobodanom Dejanovićem. Iza sebe je ostavila dvojicu sinova, troje unučadi i troje praunučadi.
A njen doprinos kulturi i muzičkom životu Niša ostaće zauvek upamćen. Aleksandra Saška Dejanović nije bila samo muzička urednica, već i simbol jednog vremena kada je muzika zaista spajala ljude čudesnim Spektrom melodija.
Čudnovato je kod mene, da mnoge događaje i pojave mogu da predvidim. Tako već petog meseca posle venčanja ja sam predviđao da ću imati dece.
Vek kasnije – Branislav Nušić na crtežu Pjera Križanića
Prvo je bio sin sa plavim očima, koje su posle postale graoraste, pa onda smeđe i najzad crne. To je bilo neko nevaljalo dete sa čudnovatim prohtevima. Ono je, na primer, sa najvećim zadovoljstvom čupkalo meni sve dlačicu po dlačicu iz brkova i ja sam to, sa suzama od bola u očima, strpeljivo dozvoljavao, jer mi je tašta objasnila, da se to mora trpeti, da je to upravo najveće zadovoljstvo za oca kad mu dete počupa brkove. Šta više, moja tašta, da bi mi učinila što veće zadovoljstvo, hrabrila je malog tiranina vičući mu jednako: čup, čup, čup!
Ali to su bili već prvi dani detinji koji pripadaju više majci. A posle nekoliko godina moj je sin već toliko odrastao, da je sva briga oko njegovoga vaspitenja pripala meni kao ocu. A kad kažem briga, to nije tek onako uz reč, nego ćete odmah videti, da je to bila prava briga.
Dok je moj sin junački preskakao plotove, ja sam se još tešio, gledajući u njemu Hanibala koji će preći Alpe; dok mi je preskakao preko glave, tešio sam se, gledajući u njemu Miloša Vojinovića koji će preskočiti tri hata i na njima tri plamena mača; dok je krao komšijska jaja, ja sam se i tada još tešio, nazirući u njemu velikog budućeg osvajača Napoleona.
Ali, on poče i takve stvari da čini, kojima se već nisam više mogao da tešim, jer nisam ni u političkoj ni u kulturnoj istoriji mogao da nađem ugleda. On, na primer, razbije komšiske prozore i ajd, to nije ništa; po svoj prilici i mnogi drugi veliki ljudi razbijali su komšijske prozore; ali on uzme moj najlepši letnji kaput, odseče mu peš ili rukav i napravi sebi barjak, pa onda skupi pod barjak veliku vojsku i opkoli moju kuću, pa na znak za napad i bez obzira na prozore, na baštu i sve ostalo, osvoji tvrdinju i onda, kao i svaka pobedonosna vojska, otpočne po tvrdinji pokolj, te pootkida svima pilićima u kokošarniku glave.
Ja se, razume se, zabrinem i to više kao roditelj, nego kao sopstvenik poklanih pilića, Saopštim mojoj ženi tu brigu i, razume se, zabrine se i ona. Jedno veče mi izmenjamo mišljenja onako kako to zabrinutim roditeljima dolikuje. Ženino je mišljenje bilo da je dete bistro, na mene. I moje je mišljenje bilo da je dete bistro, ali da, bez ikakve potrebe, preteruje u manifestacijama svoje bistrine i da će tako beskorisno istrošiti snagu i upropastiti u sebi budućeg velikog čoveka.
Najposle, nije mi toliko bilo žao što bi i on ušao u red izlišnih i za Srbiju beskorisnih ljudi, ali sam se ja uopšte bojao toga da mi dete bude bistro, jer sam bio uveren, ako bude bistar da, prvo neće postati ministar u Srbiji, a drugo, izvesno će steći sklonosti ili da falsifikuje rekvizicione priznanice ili taksene marke. Ako ne to, a on će kao računopolagač sklapati vešto lažne račune, umeće lepo da nađe razloga kako bi pojeo državnu porezu, umeće da potpisuje svoje poznanike i prijatelje, i uopšte, činiće sve što bistri ljudi u Srbiji čine.
Prema ovakvim sposobnostima, on će biti upućen da bude ili sreski načelnik ili opštinski predsednik ili poreski nadzornik ili poštar ili, najzad, blagajnik kakvog novčanog zavoda. A meni se ni jedno od ovih zvanja ne svidi, te sam s toga bio protivan tome, da mi dete bude vrlo bistro.
Ta me je briga strašno jela, kao što može briga da jede čoveka uopšte, a čoveka koji ima vrlo bistro dete, napose. Moja je žena, po svojoj supružanskoj dužnosti, delila tu brigu sa mnom, kao što uopšte dobre žene dele mnogo koješta sa svojim muževima; a naše dete odreklo se već ambicije da bude Hanibal, Vojinović ili Napoleon, jer je pre neki dan udavilo mačku, a ja sam uveren da ni Hanibal, ni Vojinović, ni Napoleon nisu davili mačke.
Eto, ta me je briga dovela do misli da intervjuišem jednoga od naših odličnih pedagoga, člana Prosvetnog Saveta i svih komisija za preustrojstvo nastave, tvorca mnogih nastavnih programa i počasnog člana Društva za.vaspitanje dece, a zatim pisca ovih znamenitih dela: „Majka kao vaspišač“, „Kuća kao vaspitač dece“ (1, 1 i Š sveska, još nesvršeno delo), „Kako se u dece neguju građanske vrline“ (javno predavanje u Građanskoj Kasini), „Pogreške roditeljske“ (sa motom na koricama: „Pogreške dečje to su pogreške njihovih roditelja“) i tako dalje.
Juče sam baš bio kod g. pedagoga i zažalio sam jako što sam ga uznemirio, jer ga zatekoh zadubljenog u posao za koji mi on reče da se takođe odnosi na vaspitanje dece. On mi ponudi stolicu i tek što sedoh, ja sa užasom i životinjskom drekom skočih pipajući se vrlo nepristojno pred licem g. pedagoga.
— Ah, ah, ah, — uzviknu on siromah, i poče
i sam da me pipa kojegde — oprostite, hiljadu puta oprostite. To je onaj moj najstariji. Ah, tako je nestašan. Eto, vidite, metnuo je iglu na stolicu, on mi to vrlo često čini. Oprostite.
— I vi to onda imate vrlo često prilike da gledate kako vam gosti skaču sa ove stolice
— odgovorih malo pakosno, ali, kako ja nisam bio običan gost već molilac, utišah se i sedoh.
Tek što pristupih prvom pitanju, a iz druge sobe prolete jedna papuča kroz staklena vrata i staklo pršte na hiljadu parčadi.
— Živko! — uzviknu pedagog, — šta radiš to, za Boga!
Kroz razbijeni prozor promoli se jedna ljupka detinja glavica sa rečima:
— Gađam majku, ne da mi ključ od ormana!
— Eh, eh, eh, kako si nevaljao, zar ne vidiš da je ovde gospodin.
Dete me veselo pogleda, pa se onda iskezi na mene tako krvnički, kao da mu ja ne dam ključeve od ormana.
Najposle g. pedagog se zamisli duboko i poče da mi daje bopširna uputstva kako ću moga sina da odnegujem. Uputio me je i šta treba da čitam; preporučio mi je naročito svoja dela; ubedio me je u to da sam ja kriv svemu nevaljalstvu svoga sina i taman je najvišim tonom, turiv suve, koštunjave ruke u zamršenu kosu, izgovorio bio moto sa korica jedne svoje knjige: „Pogreške dečje to su pogreške njihovih roditelja!“ ali se kroz prozor na ulici začu mali dečji doboš i prođoše preko 50 dece uparađene kao vojnici.
Nad svima komanduje „najstariji“ g. pedagogov, napred je velika zastava od crvene cicane zavese (upravo u tom momentu g. pedagog opazi da mu na prozoru nema jedne zavese). Svi vojnici nose štapove na ramenu, a na glavama im troćpoškaste kape od hartije.
Pedagog pogleda kroz prozor, najpre mirno, zatim preblede, kao manit otvori fijoku svoga stola i kad vide da je prazna, on se užasnut pljesnu rukama po glavi.
— Ah, gospodine, ah, ah, ah!
— Šta je za Boga! — upitah ga.
— Upropašćen sam, prosto sam upropašćen
— udari on u dreku. — Ima već šest meseca kako radim i danju i noću četvrtu svesku moga dela „Kuća kao vaspitač dece“ i svršio sam je tek pre deset dana. Zamislite, tek pre deset dana…
— To je vrlo lepo, ali ne razumem zašto ste…
— Zar ne vidite one kape na dečjim glavama; to je moj najstariji uzeo rukopis iz fijoke i napravio kape svojoj vojsci!
Ima ljudi pakosnih, kao što sam ja, pa im je u ovakvim prilikama do smeja. Tim pre što me je ovaj intervju jako zadovoljio u pogledu brige za moga sina, koji nije sin nikakvog pedagoga. Ako se nisam glasno smejao, ipak nisam mogao da uzdržim ovo nekoliko reči:
— Izgleda mi, gospodine profesore, kao da je vaš najstariji vrlo talentiran. Taj će biti kanda dobar i strog kritičar, a, što je glavno, protivnik teorija, od kojih on, kao što vidite, gradi sebi kape.
— Šta ćete gospodine, — veli mi g. pedagog
— Vi znate da čizmar obično ne može imati dobre čizme.
Posle ovih reči oprostim se i odem kući, razmišljajući usput, kako je to zaista utešna poslovica da čizmar ne može imati dobre čizme.
Kad stigoh kući javiše mi radosnu vest da mi je spasen sin. Jer, znate, bio je pao u bunar, što nije moralo biti. On je uhvatio jednog druga i hteo da ga gurne u bunar, ali se sam oklizne i padne u mesto druga. Hvala Bogu kad je spasen!
Drugi put će, kad koga htedne baciti u bunar, izvesno paziti da se ne oklizne sam.
Sa željom da 2025. godina bude radosna za sve, čitaocima časopisa Gledišta upućujemo iskrene želje za dobro zdravlje. Posebno nas raduje što početkom godine, u kojoj ćemo obeležiti 90. rođendan našeg dragog Dimitrija Milenkovića, prenosimo njegova sećanja na druženja sa jednim od književnih velikana – Brankom Ćopićem.
Na današnji dan, 1. januara 1915. godine, podno Grmeča, kraj reke Une, u Hašanima, rodio se Branko Ćopić – verovatno najvoljeniji srpski pisac za decu i mlade
Godine i decenije izmiču od tragične smrti dragog pisca Branka Ćopića (1915–1984). Samoubistvo na Brankovom mostu u Beogradu ostalo je generacijama duboko urezano u sećanje. Ali njegovo bogato literarno delo ne priznaje smrt.
Bio je pesnik isto toliko drag kao i pripovedač, romanopisac, satiričar, nadahnuti tumač ljudske duše u „Bašti sljezove boje”. Ne smemo ga zaboraviti. I sam je sebi podigao spomenik „Jeretičkom pričom” i brojnim romanima.
Svaki novi susret sa Brankom Ćopićem uvek je donosio nešto od one radosne topline njegovog osobenog humora, jednostavnosti i spontanosti. U Niš su ga putevi, dok je bio dobrog zdravlja, veoma često vodili.
Još od onih poratnih dana, kada su u svakoj školi odjekivali njegovi stihovi pesama „Grob u žitu”, „Herojeva majka”, „Na petrovačkoj cesti” i ona potresna, zapamćena za sva vremena „Pesma mrtvih proletera”. Želeli smo da čujemo kako sam pesnik izgovara stihove koje smo toliko puta govorili u učionicama, na školskim priredbama…
Ćopić je, međutim, najradije čitao svoje humoreske, ili odlomke iz romana. Posle svih susreta shvatili smo da je bio u pravu. Dragocenije je da nam daruje nešto od najnovijih ostvarenja, a očigledno je bio u punom stvaralačkom razmahu, nego da ponavlja ono što mnogi od nas već znaju napamet.
Pisca je i bolest dovela u grad u kome je uvek rado gostovao. Jedan od najpoznatijih i najtiražnijih naših pisaca lečio se u „Radonu” u Niškoj Banji, ali nije propustio priliku da se, na poziv škola i radnih organizacija, nađe među učenicima i radnicima.
Želeo sam da ga odvedem i u školu „Branko Miljković”, gde je upravo u to vreme intenzivno radila literarna družina „Vatra i život”, koja je okupljala talentovane mlade literate iz niških škola i počela da formira jedinstvenu biblioteku od knjiga sa posvetama autora. Prvi je knjigu za tu biblioteku poslao Ivo Andrić.
Dugi razgovori u Niškoj Banji i školi „Branko Miljković” ličili su, ponekad, na ličnu ispovest pisca ogromne popularnosti kome je, od brojnih tomova, popustila ruka!
– Otkazuje mi desna ruka – rekao mi je Ćopić. – Prvi put sam osetio da sa njom nešto nije u redu kada sam pisao roman „Prolom”, a evo sada ponovo, posle dvadeset godina.
Pominjem sećanja na davne književne susrete, našu želju da nam kazuje poeziju i zadovoljstvo što smo, ipak, čuli njegove kratke priče, humoreske.
– Svoj literarni rad počeo sam kratkom pričom i ostao sam njen poklonik punih četrdeset godina. Na to je sigurno uticao list „Politika” preko koga je mogla da me upozna najšira čitalačka publika – pričao je Ćopić na senovitoj terasi „Radona”, uz stalni šum banjskih kaskada.
– Sklon sam da pišem jednostavno razumljivo. Naučio sam to od ljudi iz mog kraja. Struka mi je bila psihologija i logika, pa mi je to omogućilo da proniknem šta deca vole. Njima su strani dugački opisi.
Uvek sebi prebacujem što ne pišem za pozorište. Volim dijalog, radnju, humor, a to je dušu dalo za pozorište. Moje komedije su, međutim, ranije nailazile na otpore, pa me to, valjda, odvraća. Kada sam se sretao sa Ivom Andrićem, mada nije voleo da daje savete, preporučivao mi je da se što više oslanjam na humor. U današnje vreme to je tako retka biljka, a neophodna. Malo humora je lek i duševna hrana u literaturi i životu, govorio je Andrić.
Retki su stvaraoci koji tako spontano, od srca govore o svom literarnom radu i otkrivaju tajne svoje pesničke radionice. Među njima Branko Ćopić sigurno zauzima istaknuto mesto. Tako je bar bilo prilikom brojnih naših susreta.
– Najdraži su mi oni trenuci kada mogu da se prepustim dečjem svetu, da se vratim u detinjstvo, dedu Radu, ujaku i mnogim drugim likovima koji su, na neki način, vezani za moj život. Jednom smo gostovali u Sibiru. Na Bajkalskom jezeru, upravo u vreme kada su tamo bile prevedene moje priče, govorili su mi o mom dedi Radu i ujaku kao da su njihovi Sibirci, naročito kad malo popiju.
Stojim na stanovištu da se sve u literaturi može reći jednostavno i jasno. Najzadovoljniji sam romanima koje pišem za decu. I sam uživam kad ih ponovo čitam. Mnoge od stvari koje sam objavio kao dečje mogli bi rado da čitaju i stariji, ali se teško odlučuju. Zato sam rešio da im podvalim – „Delije na Bihaću” namenio sam deci, trebalo je da nastave trilogiju „Orlovi rano lete”, „Slavno vojevanje” i „Bitka u zlatnoj dolini”.
Knjigu sam već bio spremio za dečju ediciju „Lastavica”. Kad su mi iz Srpske književne zadruge zatražili rukopis, dao sam „Delije na Bihaću”. Posle izlaska iz štampe knjiga je brzo „planula”. Kupovali su je i čitali najviše odrasli.
Uvodeći nas u svoju „pesničku radionicu” Branko Ćopić ne skriva da je učio i najviše naučio od narodnih pripovedača, pre svega kako treba pisati:
– Grabio sam iz života, koristio neposredne kontakte; često mi je bilo potrebno da neke situacije samo prenesem na hartiju. Prosto je naviralo iz mene, tako da sam jedva uspevao da zabeležim misli koje se roje.
Dogodilo mi se, međutim, dok sam pisao „Osmu ofanzivu”, da sve što više osvetljavam, unutrašnjim reflektorima, moga junaka, on se sve više koči, gubi od životnosti. Uvedoh tako novog junaka, čoveka koji izvorno priča, jedva sam stizao da zapišem sve što je iz mene naviralo o Pepu Bandiću. Kao da me je vukao za rukav: „Hajde još nešto o meni!” Dogodi se da pisac, kao glumac, dobije tremu kada mu sa glavnim junakom nešto nije u redu.
Svaki nov susret sa Brankom Ćopićem donosi nešto od lepote, dubokih izvora narodne mudrosti i humora koji bujno natapa veliki deo njegovog literarnog dela. Veliki književnik izdašno se odužio i najmlađima stihom i prozom, pritom je uvek želeo da njegovi literarni radovi budu izvorno jednostavni. Da čovek kroz njih, isticao je, može da doživi i deo svoga detinjstva.
Geneza spomenika kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću Ujedinitelju predstavlja u stvari neponovljivu dramsku trilogiju: atentat u Marselju (1934), podizanje spomenika (1939), uklanjanje (rušenje) spomenika (1946), te njegova obnova i vraćanje na staro mesto na novoimenovanom Trgu kralja Aleksandra Prvog (2000-2004).
Spomenik Kralja Aleksandra Ujedinitilja po otkrivanju 1939. godine- Foto Istorijski arhiv Niš
Pored spomenika, konjaničke figure sa kraljem u sedlu, pre Drugog svetskog rata u Nišu su postavljene još tri kraljeve biste na postamentu: dve u samom gradu, dok je jedna bista krasila park-šetalište u Niškoj Banji. Sve su uklonjene u periodu 1944-1946. godine.
Uklonjena su ne samo obeležja posvećena kralju već i dopojasna bista Nikole Pašića kod Železničke stanice, zatim bista Miloša Obilića u krugu Inženjerijske kasarne, bista Karington Vajld u krugu Engleskog doma i dr. Bista predsednika niške opštine Todora Milovanovića oštećena je u bombardovanju 1941. godine i čuva se u Narodnom muzeju u Nišu.
U podnaslovu ovoga teksta naznačene su ključne godine koje su u vezi sa tragičnom sudbinom jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića (Cetinje, 1888-1934, Marselj, kralj Ujedinitelj): od njegovog ubistva u atentatu u Marselju, kao prve žrtve nadirućeg nacizma u Evropi (1934), pa do podizanja spomenika (1939), na petogodišnjicu njegove smrti u Nišu kao središtu Moravske banovine.
Bio je to spomenik monumentalan po gabaritu postamenta. Kralj na propetom konju, sa odlučnim izrazom ratnika i vojskovođe, čiji je pogled uperen ka jugu otadžbine: Staroj Srbiji i Maćedoniji!
Na izmaku ove, 2024, povodom devedeset godina od kraljeve pogibije, otvorena je multidisciplinarna izložba Čuvajte (mi) Jugoslaviju u Muzeju Jugoslavije, u kojoj je jedan segment posvećen uništenim kraljevim spomenicama. Do 1947. na prostoru nekadašnje socijalističke Jugoslavije više nije bilo nijednog javnog spomenika, bez obzira na umetničku formu, posvećenog kralju Aleksandru Prvom.
I, dodajemo na ovom mestu, istu sudbinu doživela su i javna spomenička obeležja njegovom ocu, kralju Petru Prvom Karađorđeviću Oslobodiocu. Gradu Nišu pripada čast da je donekle ispravio istorijsku nepravdu, u nekoj vrsti simboličnog, javnog i nacionalnog pokajanja (katarze)!
Prvobitni izgled spomenika – Foto Istorijaki arhiv Niš
Kompozicija natprirodne veličine
Od 1996, kada je prvi put javno, u medijima, pokrenuta inicijativa za podizanje spomenika, od strane ondašnjeg direktora niškog Narodnog muzeja, arhitekte Đorđa Canića (1943-1998), nepune četiri godine trajao je proces istoriografskog istraživanja, uspostavljanja kontakata i podrške porodice autora Radete Stankovića, raspisivanja konkursa, te konačne odluke gradskih vlasti toga vremena da se pristupi izradi i podizanju spomenika na istom mestu gde je uklonjen 1946, i to na starim temeljima, koji su bili u dobrom stanju, a koji su u međuvremenu locirani i otkriveni.
Pregledom interaktivne mape spomeničkih obeležja na teritoriji Kraljevine Jugoslavije na izložbi u Muzeju Jugoslavije može se utvrditi da je Niš jedan od retkih većih gradova (ili, nezvanično, drugi prestoni grad Srbije) koji je imao više javnih spomen-obeležja posvećenih kralju, a zbog jedinstvenog spomenika – konjaničke figure koja je rad značajnog srpskog vajara Radete Stankovića (Beč, 1905 – Beograd, 1996) – kao i zbog obnovljenog spomenika iz 2004. godine, koji je izvajao Zoran Ivanović iz Beograda, svakako je ušao u agendu evropske kulturne (spomeničke) baštine.
Inače, kralj Aleksandar je često boravio u Nišu i Niškoj Banji, slično kao i kraljevi iz dinastije Obrenović (najčešće kralj Milan). Povodom Dana oslobođenja Niša od Osmanlija (1877, po starom kalendaru), 1927, kralj Aleksandar je obišao memorijalno mesto Čegar, poprište Čegarske bitke (1809). U Niškoj Banji često se krepio na izvorištu tople vode zbog reumatičnih bolova, te otud i brojne mozaične razglednice toga vremena sa njegovim likom.
To su, između ostalog, bili i razlozi da se podigne memorijalni spomenik kralju Aleksandru Prvom, što je bilo moguće i zahvaljujući političkoj poziciji Dragiše Cvetkovića, koji je u vreme podizanja spomenika bio predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije.
Na velikoj svečanosti, gde se slegao narod iz svih krajeva Moravske banovine, 17. decembra 1939, na kraljev rođendan, i povodom pet godina od pogibije u Marselju, po ledenoj kiši, otkriven je impozantan spomenik kralju Aleksandru Prvom Ujedinitelju.
Na svečanoj tribini stajali su Radenko Stanković, otac autora spomenika i namesnik maloletnom kralju Petru Drugom, koji je otkrio spomenik, Dragiša Cvetković, Njegova Svetost patrijarh srpski dr Gavrilo Dožić, koji je osveštao spomenik, ministar vojni general Milan Nedić, predsednik niške opštine Đoka Kocić, te autor Radeta Stanković, i mnogi drugi.
Na stepeništu postamenta stajali su niški sokolci i odred starih četnika, na čelu sa Kostom Pećancem. Kraljev spomenik se nalazio na Trgu knjaza Mihaila Obrenovića, a posle rata je ovaj trg nekoliko puta menjao naziv, da bi sa podizanjem novog spomenika ujedno bio imenovan kao Trg kralja Aleksandra Ujedinitelja.
Bronzana spomenička kompozicija propetog konja sa kraljem u sedlu bila je natprirodne veličine – visoka 4,5 metra, na masivnom postamentu obloženom crnim granitnim pločama, visine devet metara (ukupno 13,5 metara), i dominirala je u eksterijeru trga.
Na obe bočne strane spomenika ankerisane su dve masivne bronzane ploče (72 h 218 cm), sa plitkim reljefima na kojima su predstavljene dve scene: prva, pod nazivom Vojnička četa na pobedničkom maršu na putu Slobode, i druga Kralj Aleksandar prima deputaciju Moravaca.
Niš danas – Spomenik Kralju Aleksandru Ujedinitelju
Odluka Gradskog odbora
Posle uklanjanja (rušenja) spomenika 1946, ove dve ploče su jedini sačuvani, bez oštećenja, materijalni artefakti (ostaci) i nalaze se u Narodnom muzeju u Nišu, što je objavljeno u tekstu sa slikom jedne od ploča u reviji Niški vesnik (god. druga, br. 3, mart 2000). Završni čin ove „dramske trilogije” jeste odluka novih vlasti o uklanjanju spomenika, koja se nalazi u sačuvanoj originalnoj svesci Zapisnika (u Istorijskom arhivu u Nišu).
SPOMENIČKI DOSIJE NIŠA: Ispravljena nepravda
Povod za otkrivanje novog spomenika, 7. decembra 2004, kako je istaknuto u objavi, bilo je obeležavanje devedeset godina od donošenja tzv. Niške deklaracije u ratnoj skupštini (1914), kojom se definiše ujedinjenje troimenog naroda u novu jugoslovensku državu posle završetka Velikog rata.
Tom prilikom je vladika niški Irinej rekao da je izgradnjom spomenika ispravljena istorijska nepravda. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević je rekao da je veoma srećan što je nakon mnogo godina vraćen spomenik. On je na prijemu kod niškog gradonačelnika kazao da ne vidi u budućnosti „novu Jugoslaviju”: „Naš cilj je Evropska unija, a u njoj će biti sve bivše jugoslovenske republike!”
A povod za objavljivanje ovog teksta jeste obeležavanje dvadesete godišnjice od obnavljanja ovog značajnog spomen-obeležja u Nišu.
U Zapisniku sa sednice Izvršnog odbora Gradskog narodnog odbora od 1. marta 1946, pod tačkom 5, piše: „Gradski narodni odbor usvaja predlog Mesnog odbora Narodnog fronta o uklanjanju spomenika kralju Aleksandru sa Trga Crvene armije. Prilikom skidanja voditi računa da se spomenik ne ošteti.
Ovaj posao obaviće Tehničko preduzeće GNO, uz saradnju i pomoć stručnjaka Mostovske radionice i u najkraćem vremenu.”
Obnovljeni spomenik 2004. je nesumnjivo autorsko delo, rađen je po modelu srušenog spomenika, sa bitnim korekcijama konjaničke kompozicije, a po dimenzijama nešto je i niži: konjanička kompozicija iznosi 4,5 metra; postament sedam metara (ukupno 11,5 metara); težina 3,3 tone; na bočnim stranama nema ploča sa prvobitnim reljefima.
Žestoko, sirovo, autentično pesničko prvenče, koje udara snažno, reže bespoštedno, huli nemilosrdno. Zbirka odaje nov, autentičan ženski pesnički glas na sceni satkanoj od blazirane mode i sentimentalno-lirskog prenemaganja. Dramski izoštreno, reljefno, sa smislom za detalj, odaje se pronicljivi ženski pogled na muški svet u kome po svome ćefu živi isključivo muško čovečanstvo. Između ostalog zapisuje prof. dr Boško Suvajdžić u prikazu debitantske knjige Milice Stojanović – Hleba i cigara!
Čitate izbor iz knjige poezije Milice Stojanović – Hleba i cigara!
DRUŠTVO ZA ZAŠTITU ŽIVOTINJA
Monahu se pre tri dana upokojio otac
Nije pokazivao nikakve znakove žalosti i tuge
Kaže, tako je odredio Bog
Nije prošlo četrdeset dana
od kako su seljaci otišli da okopavaju kukuruz
umrla im je ćerka jedinica
od nepoznate tropske bolesti
Kažu, postoji mogućnost zaraze
a kukuruz ne sme da propadne
Ti se ždereš kad ti se u akvarijumu izvrne ribica
Plaćaš krematorijum za uginule pse
i pačićima staješ na putu
dok vatrogasci vade podavljene mačiće.
Ti se protiviš eutanaziji pobesnelih pasa
i doniraš društvu za zaštitu životinja
a ne znaš da vrednost nečije smrti
merilo je tvog ličnog raspoloženja
jer, otkud toliki sirevi na mišolovkama
u tvom memljivom podrumu
i trag krvi sa polomljenim nožicama
na sveže okrečenim zidovima?
Društvo za zaštitu životinja
ne zna da nosiš bundu od kremiranih činčila
i da je ikra najbolji izvor proteina
Kažu, ti pačići su najbolji u Pekingu
kada se preliju sosom od višanja
Dok oplakuješ svoje kućne ljubimce
i tetoviraš šapice oko ušiju
šestoro male dece sedi za stolom
i klati svoje nožice
dok se proja peče u rerni
i dok se monah moli za spasenje svih nas.
PUT
Idu dva stradalnika kroz život,
svojim putem, jedan drugom u susret.
I svako sa sobom svoj krst nosi.
Zdrao bate! – reče prvi.
Zdrao, zdrao! – odgovori drugi.
Nisu se zaustavili da proćaskaju.
Svako je otišao svojim putem.
Taj trenutak je bio njihov zajednički put.
KAKO TO?
Život je tako jednostavan.
Ipak, mnogo toga ne razumem.
Na primer: Kako to
veverice na papuče?
Ili rajfovi sa žive cvećke
na veštačke glave?
Sve drugo mi je manje-više jasno –
koliko čoveku treba da odobri sebi uspeh
i šta je sve potrebno
da bi oprostio sebi,
ali kako to da na jednoj nozi
istetoviraš „Love”
a na drugoj „Life ”?
I kako, bre, to
dugi veštački nokti
na kratke praseće prste?
Sve drugo mi je
manje-više jasno –
otkud čoveku tolika dosada
za sva zla (na) ovom svetu
i čemu tolika zabava
za tu istu dosadu,
ali kako to da
bacaš petrade sebi u oči
za veći volumen trepavica?
I kako, bre, to
lateks helanke na sto kila?
I plisirane suknje na patike?
Sve drugo mi je
manje-više jacno.
FONETIKA JE ČUDO
Kad kažeš: „piletina sa susamom”,
da li te to tera da namestiš usta
ko kokoška dupe?
Pitam se kako bi ti legao
jedan podvarak sa papcima
na tim viršlama punjene sirom.
Da li bi ti ukus avokada bio isti
da se zove, na primer, „goveđi jezik”
ili „sarma sa kupusom”?
I kome se uopšte pućiš
dok pućpuričeš: „rUkola, pUter”
i razvlačiš reči ko kore za pitu?
Kada kažeš: „grilovani losos”,
da li se osećaš nekako odvažno
dok mu skidaš kožu?
Samo da je hrskavo i rešije,
kao slanina na Cezaru oko koje se
i dalje vode bitke kako je nastala.
„Kako su preslatke rolnice od karpaća
i tortelini sa listićima pistaća, bez glutena i laktoza” –
kažeš, jer voliš da te navodim,
da pljuvačne žlezde liju suze po meniju
dok sanjaš o tome da postaneš vegan.
Kada kažeš: „gamBori sa PireoM,
tartufiMa i tostiraniM BadeMiMa”,
pa otežeš reči i šopiš usta
sa kojih vise stalaktiti od karmina,
ja se sve u sebi mislim:
„Za početak, jedne ladne pihtije.
I trljana salata.
A posle toga, pasulj prebranac
i teleća glava u škembetu.
Ili škembići na žaru.
I za kraj, turska kafa. Zbog creva.”
Serem vam se na fajn dajning!
NEZADOVOLJSTVO
Nezadovoljna si svojim tankim usnama
i zbog toga si nezadovoljna sobom.
Odlučiš se da staviš silikone,
ali si nezadovoljna kako ti stoje.
Onda odeš da dopraviš silikone,
i već si nezadovoljna, jer si preterala.
Dođavola, silikoni više nisu „in”,
pa si nezadovoljna, sada zbog toga.
Ništa, odeš da ti povade silikone,
ali si nezadovoljna brazdama i koncima.
U modu ulazi hijaluronska kiselina
i zbog toga si nezadovoljna opet.
Odeš da ti ubrizgaju u usta hijaluron,
ali si nezadovoljna veličinom šprica.
Onda odeš da ti dopune kubikažu,
i opet si nezadovoljna kako su ispala.
U modu ulaze manje usne i jasne ivice,
a ti si opet nezadovoljna sobom.
Ništa, odeš ti kod njih da te uiviče,
iako si nezadovoljna jer „to nisi ti”.
Onda pustiš da se hijaluron razgradi
i jedva čekaš da nezadovoljstvo prođe.
Dočekaš da se hijaluron razgradi,
a ti si nezadovoljna jer se plašiš noža.
Podignu ti usne rezom ispod nosa,
ali si nezadovoljna jer ti se vide zubi.
Sada su u modi potpuno prirodne usne
i ti si sada potpuno nezadovoljna svime.
Dok ne odeš na transplantaciju, majke ti,
do kad misliš to nezadovoljstvo da traje?
SMISAO POJMOVA
Nije dom ako na otiraču ne piše „NOME”
i u njemu ram za slike sa stikerom „LOVE”,
dok ispijaš šolju čaja sa natpisom „TEA”
misliš da si srećan bez haštega „HAPPY”?
Nazovi sve pravim imenima
kako ne bi došao u zabludu
i kako bi bio siguran
šta one zapravo znače, jer
možda ne znaš ni sad?
Možda bi sve nazvao drugačije?
Igraju gifovi po ajfonu za bolji „CLICKBAIT”,
na leđima manastiri, na podlaktici „FAITH”,
lepota je u oku pratilaca kada stisneš „LIVE”
možeš li da živiš bez haštega „LIFE”?
Lete etikete kao podsetnici
da ne bismo izgubili smisao pojmova,
samo što lepak sve više slabi,
ako otpadnu, kako bi tada spoznao stvari?
Zamisli da znaš i sad!
Zamisli da sve nazoveš drugačije!
KLIK PO KNJIGU Milica Stojanović – Hleba i cigara!
I u ovom, trećem delu nehotičnog serijala tekstova posle srpskih glasanja, mogu da ponovim odgovor na pitanje iz podnaslova: iz književnih razloga. Iz prokletinje čitanja je pristiglo svakojako zlo, pa i ovo: živeti među sve mnogobrojnijima. I znam da ću tu udariti o tvrdi zid najdublje idiosinkrazije, one koja gospodari svim ostalima. Da, brojnost ljudskog roda.
Čitate završni od ukupno tri nastavka eseja Gorana Stankovića – Zašto nisam glasao
Dve su moje književne preosetljivosti, usredsređene na dve knjige, nikada dovoljno pročitane, ni istaknute na trgovima i štandovima literature. Na mah, nemaju ništa zajedničko: roman Stalno se vraćajući kući Ursule Le Gvin i teorijska studija Anarhija, država i utopija Roberta Nozika.[1]
U svom romanu Le Gvinova opisuje fenomenologiju ljudskog postojanja u neodređenoj budućnosti Kalifornije, posle neispričane svetske katastrofe koja je proizvela pačvork formu društva. U Nozikovoj studiji reč je o još uvek egzotičnoj oblasti teorije skupova i teorije igre, bez obzira na to da li je Robert tako nameravao, naime – o primeni matematičkih postulata na disperzivno ljudsko društvo.
Teorija u današnjem akademskom postuliranju postaje praksa u fikcionalnoj budućnosti, sledeći, i jedna i druga, obrasce kvantne zapetljanosti. Dobro, već je vreme da razjasnimo. U Ursulinom romanu društvo se rasulo na, istorijski sumirano, sve oblike postojanja: rodovsku zajednicu, feudalnu isključivost, tehnološko društvo, antagonističku umreženost global-planete, mitotvoračku i metafizičku duhovnost.
Pojedinac se svojevoljno i slobodno uklapa u društvene zajednice, a one same postoje kao summa svih istorijskih oblika. Sve je uporedno postojeće, ritualna i simbolizovana svakodnevica, ratovi, tehnologija, anarhoidna izolovanost, ostrvska usamljenost, porodica-selo-esnafska socijalna struktura.
Antički ideal, odnos polis-država, svodi se na elementarnije: pojedinac-društvo. Otuda i mitologija, antropologija, psihogeografija i anarhoidna poetika junaka i priča u ovom romanu. Priča, da, ali i pesama, predanja, legendi, jezika, rečnika, muzike, igre, zanata – jer glavna junakinja je priča koja priča druge priče koje čine svet.
Sa druge strane sociopsihologije, a kroz matematičke modele, stiže Nozikova teorija o tome kako se proizvoljni broj pojedinaca može organizovati u svekolikom mnogoličnom univerzumu, rečju, u prisustvu drugih ljudi. Proizvoljnom broju drugih ljudi, bez države, pravno-administrativnog aparata, vojske i policije.
Robert ne zaboravlja nikada: teorija igara nije matematička fikcija i teorijska disciplina već skrivena struktura i platonovska smrtonosna funkcija ništa drugačija od brojčane real-politike naše banalne svakidašnjice, prevlasti mnoštva nad pojedincem i beskrajnih i depresivnih posledica jednog tako jednostavnog i jednosmernog odnosa.
Naravno, u kontekstu te dramatične igre moći, Nozik razmišlja o jednom i njegovom vlasništvu (Maks Stirner) i na strani je pojedinca. Dve knjige, ili dva romana, ili dve naučne studije, u kvantno promešanim kartama. Čas su jedno, pa drugo. U svetu Keša, stanovnika Ursulinog univerzuma, pojedinci mogu menjati svoja imena i identitete, prema svome životnom dobu, ljudima ili zajednicama u kojima žive, ili shodno svojim mentalnim stanjima.
Identitet je vodenast, savršeni fluid koji ne prijanja, kvantni obrazac, pitanje verovatnoće. Neodređen i neodredljiv. Uslovljavaju ga okolnosti i datosti, bez obzira na to da li je reč o drugim ljudima ili svestima. U okeanu svesnosti, živi i neživi, veliki i mali objekti, metapojave i metastvarnosti, sve što postoji ili ne postoji, u istom su polju, identitet je suza na kiši koja podjednako rastapa Ridlijevog[2] replikanta Roja i detektiva Dekarta.
Kamengatalica je prezime naratorke Ursulinog romana, čije prvo ime je bilo Severna Sova, a u središnjem delu života je uzela ime Žena Kući Se Vraćajuća. Kada je budući suprug pita, „Dobro je to srednje ime koje ti je došlo, Ženo Kući Se Vraćajuća. Moraš li opet negde ići da bi ono i dalje bilo istinito?”, ona odgovara, „Ne, učim da budem svoje ime.”
Nije laka za čitanje Nozikova knjiga, i uprkos upornom čitanju, ne mogu reći da sam pri tom mnogo shvatio. Teško prohodna matematička analiza svih mogućih životnih situacija u kojima se čovek može zateći sa drugim ljudima i povodom drugih. Zapravo, knjiga i nije političko-društvena studija, već katalog situacija i rešenja, shodno teoriji igre, u kojima Nozik analizira i uzima u obzir sve aktere igre i njihove interese.
Nozikov tekst je matematika, zapravo, oblikovana kao almanah društva bez države, odnosno sa (ultra) minimalnom državom, kako je definiše Nozik, na srednjokraći države prirodnog stanja, utopije i dogovornog udruženja za elementarnu zaštitu od nasilja, prevare i zla koje prete pojedincu od drugih.
Drugih društvenih entiteta, države, policije, vojske i druge koje Nozik svim (teorijskim) silama drži daleko. I upravo ovde možemo da razmenimo junake ove dve knjige. Kamengatalicu iz Kuće Plave Gline i kći ratnika iz Kuće Kondora i Nozikove slobodne i dostojanstvene ljude u fluidnom, nestalnom polju priča i mitotvoračke istorije doline naroda Keša.
Sa pomalo bojazni, vraćam se preosetljivostima. Ko god je izvalio, nepromišljeno i izunutrašnjeno, ili, pak, „s podmuklom namerom koja nije žučna”[3], da je previše ljudi na svetu, dočekao je – raspeće, individualni genocid, prinudno-voljno samospaljivanje, policističnu optužbu za fašizam, svetozaveru, antihumanidiju te, najblaže, neljudskost.
Slažem se, kao društveno biće u svojoj konkretnoj državi, sa svime. Ali, pogledajmo trenutne banalnosti. Sve više feudalnih država, večnih ratova među njima, državotvornih vođa u vrlo doslovnom smislu, tehnokontrole kao oblika društvenosti, pokornih masa u opijumskim favelama, teslizacije bez golubova mira, bez bilo čega, priroda kao njiva a ne hram, kako bi rekao anti Bodler i – tako je kišilo nad brestovima…
Dobro, ima i drugačijih mišljenja, recimo ono Stivena Pinkera o našem, najboljem do sada svetu. Zaiskri suza u uglu oka, od ponosa, zaista.
U takvom svetu, u kome postoji samo „meki” pojedinac i „tvrda” država, nema mesta za drugo. Za ljude koji menjaju svoje obrazine, imena, sredine, srodnike i prijatelje po vlastitoj volji, ili za dobrovoljna udruženja po principima minimalne zaštite. Jer niti smo mi oni koji smo makar do maločas bili, da bi mirne duše glasanjem potvrdili svoj identitet u državi nepromenljivih konstrukcija, niti takva država može postojati bez totalitarne potvrde svog postojanja, iznudom priznanja kroz glasanje na četiri godine.
Jer gnusna je prevara javno insistiranje da nam je potrebna „pravna država”, pleonazam nimalo smisleniji od tautologije „jednakog prava glasa”. U Srbiji je tako kako jeste zbog toga što je to stanje zapravo država, ogoljena i razvijena do svojih „kreativnih” vrhunaca.
Država u svom klasičnom, doktrinarnom obliku dostiže svoj pik u Srbiji, futurističkoj teritoriji buduće total-države, nimalo jedinstvene na planeti. Literarni zadatak je ne učestovati u igri moći i identiteta, bezgranične moći razularene državne moći i okamenjenog pojedinčevog identiteta.
U trenutku glasanja mi kvantno polje mogućnosti, slobode i smisla određujemo kao tačnu konfiguraciju koju traži država i tačnu poziciju koju pojedinac ima u tom polju. Razdeljujemo stvarnost i svakom delu dodeljujemo značenje i poziciju koje do tada nije imalo.
Od svega, svih metastanja, određujemo jedno. I tim činom negiramo taj isti čin, jer odlučivanje prepuštamo onom entitetu na koji više nemamo uticaja: drugima. Postajući drugi, napuštamo polja svih mogućnosti, postajemo težina i tegoba i podređenost u svojim i drugim životima.
Jednom se određujemo, pa iako je to određivanje vremenski oročeno, na famozne četiri godine, vrtnja u krug traje i po isteku našeg glasanja, čeka nas isti okret zavrtnja. Vrtnja u krug koje ne samo što nije literarna već je vrtoglava, smućujuća real-politika. Kada se piloti i astronauti izlože centrifugi koji povećava broj gravitacija, pogled se sužava, crni krug ga uokvirava, i nešto kasnije gasi se svest.
Ovo ni kao metafora ne zvuči prijatno. I eto – glasanje kome možete pristupiti samo ako imate utvrđeni i nepromenljivi identitet i odluka koju donosite istog trenutka je gubeći, to je vidikovac na biračkom mestu. Osvetljeni smrtonosnim zrakom države, fiksirate svoju poziciju u svim beskrajnim poljima od kojih se sastoji naše večno biće.
Dobijate na težini, u tom soc-higsovom polju, i dobijate svoju beskrajno istu, mukotrpnu ulogu u svetu bez vas. Duplo golo. Ne, ovo nije proglas ka „belim”, ili pak „crnim” listićima, premda ove druge smatram elegantnijom formom odbijanja učešća, u stanju sveta gde ne predstavljate ništa, ni kao individua ni kao segment društva. Ako Ursula nigde neposredno ne govori o katastrofi koja je bila nužan i dovoljan uslov sveta Keša, Nozik na nekoliko mesta u „Anarhiji, državi, utopiji” daje naznake tranzicije države u (ultra) minimalnu državu, pa u minimalnu državu.
Njegovo pitanje sa početka knjige je jednostavno: „Postoji li zaista neka osoba koja bi, tražeći grupu mudrih i razboritih ljudi koji će rukovoditi njome za njeno dobro, odabrala onu grupu ljudi koji su članovi oba doma Kongresa?”. Sve su to „tvrdi taliri snova” koji zveče na „pločama sveta”, kako je pisao veliki pesnik Paul Celan.
Idiosinkrazija sa početka teksta se sada ponovo, podlo prišunjala. I dok se u svetu Keša može kao dašak osetiti Ursulino „povećanje složenosti i jačine polja razumnog života” (citat iz „Leve ruke tame”, drugog kultnog romana ove spisateljice) preko svođenja ljudskog društva na skupove „super-fluidnih” pojedinaca, kod Roberta takvih naznaka ni u tragovima nema. Niti ih može biti u geo-političkoj teoriji.
Međutim, Nozik u trećem segmentu svoje knjige, u promišljanjima odnosa utopije, realnog sveta i pojedinca kaže: „Ono što u našem stvarnom svetu odgovara modelu mogućih svetova, jeste širok i raznovrstan spektar društava u koje ljudi mogu da uđu ako im se dopusti, napuste ih ukoliko to žele, oblikuju ih u skladu sa svojim željama…”, pa onda nastavljajući: „…u stvarnom delovanju okvira postojaće samo ograničeni broj zajednica, tako da za veliki broj ljudi nijedna zajednica neće baš potpuno odgovarati njihovim vrednostima i težini koju im pripisuju.”
Nije potrebno poznavati matematičku teoriju skupova da bi se izveo posredan i posredujući zaključak: „…ukoliko postoji veliki spektar zajednica, tada (grubo rečeno) će veći broj osoba da se približi svom idealu života nego da postoji samo jedna vrsta zajednice”, piše Nozik.
Ne postoji samo jedna utopija i jedna vrsta života, utopija se sastoji od utopijâ, mnogo vrsta različitih i divergentnih društava, te je ona zapravo metautopija, sastavljena od mnoštva okvira za ostvarivanje dobrog života u idealnim društvima, uz suštinski uslov ravnopravne, slobodne i dobrovoljne privrženosti svojih članova.
Sa današnjim masovnim društvom i u sadašnjoj oskudici drugačijih društvenih okvira i zajednica (kapitalizam kao realno jedini trenutno postojeći svetski poredak), pojedinac postaje matičina radilica, a to niko ne želi da bude. Okret zavrtnja u magičnom krugu, zar ne?
Što nas je više, potrebna je brojnija i pokornija saglasnost u okvirima jednonumeričkog oblika sveta. Nozikova društvena matematika govori, tihim glasom, da to nije prihvatljivo. Isto nam govori i intuicija. I Lucija Anej Seneka, koji u prvoj knjizi pisama Luciliju, u sedmom i osmom pismu utvrđuje: „Pitaš me, šta da u prvom redu izbegavam: gomilu.”
Zar nije svejedno o čijem Kongresu ili Skupštini je maločas bilo reči?
P. S. Ovaj tekst je treći nastavak spontano nastalog serijala eseja „Zašto nisam glasao” i „Borhes i ja u potrazi za novom demokratijom”. Dok prvi tekst u književnom i političkom smislu brani i obrazlaže autorovu idiosinkraziju prema načelu „jedan čovek – jedan glas” i jednakom pravu glasa za sve, drugi tekst sadrži realno-politički okvir za novi sistem demokratskih izbora, zasnovan podjednako na Borhesu, Kafki, Pekiću i tužnoj srpskoj političkoj zbilji.
Uzgred, tek sada, kroz hronologiju svojih tekstova, primećujem desetogodišnju ritmiku šlajfovanja ove zemlje i sveta kome pripada. Na nesreću, i ja.
[1] Ursula K. leGuin, „Always Coming Home”, prevod „Polaris”, Srbija, 1992; Robert Nozik, „Anarchy, State and Utopia”, prevod CID, Crna Gora, 2010.
Nakon romana Atlas opisan nebom (1993), Opsada crkve Svetog Spasa (1997) i Sitničarnica „Kod srećne ruke” (2000), Goran Petrović se, posle dvodecenijske pauze, 2022. godine oglasio novim romanima Papir sa vodenim znakom i Ikonostas sveg poznatog sveta, a posthumno je objavljen i roman Palata na devet pogleda (2024).
Oni predstavljaju prva dva toka najavljenog „romana delte” koji, prema rečima samog pisca, obuhvata period od preko 500 godina – od srednjeg veka do danas ‒ i pokriva prostor Srbije, Italije, Grčke i drugih zemalja.
Da su ovi romani delovi veće romaneskne strukture, potvrđuju srodni umetnički postupci, vidovi i tempo pripovedanja, paralelne teme, motivi, situacije koji se međusobno dodiruju i prožimaju tvoreći jedinstveni tok koji se do kraja grana u niz rukavaca u promenljivom narativnom odnosu, ali sa jasno izdvojenim istorijskim i hronološkim središtem. Samim motom implicira se da je „roman delta” skromni deo književnosti, koja je „ako imamo u vidu veličinu sveta […] tek citat izdvojen u pokušaju da se objasni suština ljudskog roda”.
To ukazuje na još jednu dimenziju odrednice „roman delta”: romani talože i pohranjuju ono najbolje što je do sada u književnosti i umetnosti stvoreno dok pripovedač ima ulogu da sačini izbor tema i da na taj način čitaocu učini lakšim plovidbu kroz bezobalnu mrežu reka, pritoka, potoka, koji se granaju u široku deltupre no što se uliju u pripovedačko more ili u okean. U suštini, reč je o svojevidnom „uklapanju” priča, epizoda, sentenci, što potvrđuju podnaslovne odrednice istaknute navodnicima koje dodatno dopunjuju i semantizuju tekst i posebno izdvojeni pasusi.
U tom kontekstu, putovanje kao simbolički prikaz odnosa između prostora i objekata, bića i pojava, značajno određuje roman Ikonostas sveg poznatog sveta Gorana Petrovića, u kojem putuju ikone sa Hilandara. Radnja romana odvija se u petnaestom veku najpre u Srbiji u doba vladavine despota Stefana Lazarevića, a potom i u Grčkoj u vreme udara orijentalnog koncepta sveta na vizantijsku duhovnost i estetiku.
Time su uspostavljene i razlike između zapadne civilizacije, koja je doživljavala renesansni procvat, i srpske kulture, u kojoj se renesansa, prema rečima Dimitrija Bogdanovića, tek sluti u doživljaju prirode u Slovu ljubve despota Stefana Lazarevića[1].
Pripovedanje u romanu Ikonostas sveg poznatog sveta bazira se i na istorijskoj, i na hrišćanskoj osnovi, otvarajući se u pojedinim segmentima i ka magičnorealističkom „pesničkom odgonetanju ili pesničkom poricanju stvarnosti”[2].
Sem toga, Petrović se ovde okreće metafizici i mistici, prikazivanju realnosti uz pomoć metafore, alegorije i fantastičnog oneobičavanja stvarnosti. Jedinstveni sakralni jezik sadržan je već u naslovnom terminu ikonostas čije se bukvalno značenje odnosi na „mesto gde su postavljane svete ikone”[3]
Tako sam naslov, s jedne strane, uvodi čitaoca u određenu istorijsku i umetničku epohu karakterističnu po duboreznom i pozlaćenom ikonostasu koji se od XIV veka sve više razvijao u pravoslavnoj crkvi, dok s druge, gustim semantičkim i simboličkim podtekstom opcrtava krivudavu pripovednu putanju na granici između vidljivog i nevidljivog, materijalnog i duhovnog, zemaljskog i nebeskog sveta.
Ta putanja svoje polazište ima u prozoru otvorenom prema ozvezdanom nebu na prednjoj korici romana. Na taj način, osečkom delića zvezdanog neba – simboličkog oltarskog prostora, odašilje se poruka o duhovnom, ontološkom, epistemičkom, naporednom smislu knjige kao spojnice između prošlog i dolazećih vekova. U tom vremenskom sudaru, slika, ikona ima ključnu poziciju, jer je ikonostas prozor u transcendetno plavetnilo.
Apstraktna slika prozora na samom početku određuje oblik romana sa zamagljenom granicom između stvarnog i imaginativnog prostora. Pogled kroz prozor ka zvezdanom svodu jedan je od ključnih poetičkih motiva i tom apstrakcijom prevazilazi se utisak realističkog prikazivanja objektivnog sveta. Kao rezultat toga, proširuje se semantička podloga slike omogućavajući nadolaženje interteksta i novih pripovednih tokova u sedimentacione narativne basene.
Pripovedanje se grana na tri glavna toka koji su istovremeno i različiti i komplementarni. To su: ODAVDE PA DO MILE VOLJE, PO ŠIRINI I VISINI i BILO BI DOBRO DA ZNAMO NA ČEMU SMO. Oni su hijerarhijski podeljeni na podtokove, čiji naslovi obezbeđuju koherentnost i spajanje u više tačaka tako da svaki pojam u širokoj delti reči i rečenica ima svoje privilegovano mesto.
Pažljivo i smisleno odabrani podnaslovi etimološki utemeljuju konstrukciju predstavljene stvarnosti, metaforičko-metonimijski sistematizuju izlaganje i služe kao orijentiri u očuđenoj vremenskoj i prostornoj dimenziji. Zadatak tih podtokova je da generišu fiktivni svet sa osnovom u stvarnosti ili u čudesnim putovanjima i čudima tipičnim za srednjovekovne izvore života svetaca, pri čemu funkcionišu kao stabilni i potpuno samostalni i nezavisni pripovedni entiteti ‒ bilo da se krene sa čitanjem sleva na desno, ili zdesna nalevo, svejedno se stiže do ušća, pristaništa i sliva delte.
Sama ideja stvaranja „romana delte” stukturirane iz velikog broja narativnih rukavaca svojevidna je fantastička paradigma sa promenljivim ishodom. Onako kako se stvarnost menja tokom različitih istorijskih perioda, tako se menja i izvesnost estetskih, književnih, filozofskih i religijskih normi, od trenutka kada se čitalac sretne sa glavnim junakom Dovoljom, do trenutka kada na dvor despota Stefana Lazarevića u Beograd sa Hilandara stigne samo jedna ikona, pa i ona sa likom neprepoznatljivog sveca.
Drugo ograničenje koje odsudno utiče na definisanje fantastičnog sistema u romanu inherentno je polaznom obrascu hagiografije koja primat daje hagiološkom nad faktografskim, a treće izvire iz razuđenog reljefa delte i suptilne arhitektonske kompozicijske konstrukcije romana po uzoru na ikonostas.
Postmoderna fantastika Gorana Petrovića u romanu Ikonostas sveg poznatog sveta nije radikalni rez sa tradicijom srpske fantastičke književne prakse, već ona ugrađuje tradicionalne motive, ali sa izrazitim transformacijskim, modifikacijskim i metafikcijskim impulsom koji dovodi u pitanje autentičnost istine i stvarnosti.
Prefinjeni jezik i pesničko osećanje sveta, pak, prave vidan zaokret u tematskom, motivskom i semantičkom pogledu, pokazujući da je reč bazična kategorija za estetsku refleksiju doživljajne pojavnosti i spacijalnu transgresiju kojom su istaknuta obeležja različitih kultura i pomeranje od nacionalnog ka opštem. To pomeranje klizi sferama duhovnosti podižući čitalačku svest o početnoj metafori književnosti kao kreacije u kojoj se ponovo stvara svet.
Sledstveno tome, fantastično se u knjizi Ikonostas sveg poznatog sveta shvata kao prekoračenje realističkog okvira priče. Pisac polazi od stvarnog događaja i on dalje „bubri u priču”, kako je Petrović jednom prilikom kazao, a fantastično se realizuje zahvaljujući čitaočevoj kolebljivosti u suočavanju sa nespojivim parametrima utvrđenih iskustvenih konvencija.
Usredsređenost na recepcijsku sferu produbljuje apercepciju između književnog i stvarnosnog konteksta, artikuliše ili materijalizuje odnos prema biću, pojmovima i pojavama i vodi stvaranju novih kognitivnih struktura. One otvaraju drugi ugao putovanja u istoriju Srbije sa koga se jasnije vidi društveni i institucionalni mehanizam vlasti despota Stefana Lazarevića.
Ta istorijska linija na vrhu neopipljive lestvice ujedinjuje Konstantina Filozofa, despota Stefana Lazarevića o kojem Konstantin piše „da niko nije mogao sagledati očiju njegovih, čak ni oni najviši. Ovo ne govorimo samo mi, nego svedoče i svi koji su to iskusili. A onaj koji se zaricao da će ih ugledati, nije se mogao ovoga udostojiti”[4], i pastira Dovolju, „neizlečivo dalekovidog”[5], ali i ograničenog da bića, stvari i pojave sagleda izbliza.
Zahvaljujući tom daru, on iz svog seoskog ambijenta u kojem se njegove sposobnosti doživljavaju kao mane pa mu je zato povereno čuvanje kravice Granave, iskoračuje u potpuno drugačiji svet, gde na despotovom dvoru dobija nameštenje prepisivača.
Dvojaka priroda despota Stefana Lazarevića, oblikovana od vlastodržačke hirovitosti i iživljavanja nad podređenima koji grade manastir i umetničke senzitivnosti oličene u Slovo ljubvu, jednoj od najlepših pesničkih poslanica u srpskoj književnosti, suočava se sa svedokom i svojevrsnim dvojnikom Dovoljom, izabranim da u širem prostornom i vremenskom opsegu vidi ishodišta srpske budućnosti:
Video je sa onog svog usamljenog kamena, na onoj livadi, na onoj padini, na Onoj-tamo-gori… Mogao je da vidi, jer se to nije dešavalo odmah tu nego poizdalje, koliko da se niz travu do mile volje kotrljaš, kao dete… Pa, kao dečak da ustaneš, poskočiš, da se otreseš, namestiš kose… I tako se, kao momak uljuđen, niz strminu još spuštaš, čak do dole, do u nizinu, do kraj rečice… Mogao je Dovolja tamo da vidi, a ne silazeći, jednog čoveka… Sudeći po odeći nije bio velikaš, ali po svemu drugome što nije vidno izgledao je kao da jeste… Mogao je Dovolja da vidi tog čoveka plemenitog roda preobučenog u niščeg, kako luta, a ujedno s nekom namerom usredsređeno hodi… Mogao je da vidi tog čoveka kako dalje odlazi, pa se vraća, sve na jednom mestu kraj rečice nešto premišljajući…
Da bi predveče zamakao u sumrak. Gde? Čak ni Dovolja nije mogao da vidi.[6]
Kroz sekvencijalno odvijanje teksta prati se potraga despota Stefana Lazarevića za najboljim mestom na kome bi mogao da sagradi crkvu „da ozida sopstvenu grobnicu, da za života odredi gde će večno počivati…”[7] A kada je konačno pronašao takvo mesto, pozvao je svog učitelja Konstantina Filozofa da potvrdi da je valjano i potom ga osvetio:
…priča se da je despot Stefan Lazarević lično, od svoje ruke, krečnim mlekom salio krst gde će biti Hram Svete Trojice!
‒ A onda krečnim mlekom i opisao krug gde će biti položeni temelji obzida manastirske porte…
Transgresijom prostora, tekst se iz ravni realnog premešta na ravan fantastičnog i čudesnog koju signalizuju izabrani junak Dovolja, Ona-tamo-gora, žeženi venac, misterija koja se plete oko junaka koji odlazi i vraća se sa zapetim psima i sokolovima, čovek koji nešto piše i koji jeste i nije monah, pobadanje kočića sred belog krsta i vezivanje končića, vojnik koji odlaže samostrel i počinje unatraške da se udaljava od krsta i kočića da bi, nakon što je razmotao pozamašno klube, počeo da kruži oko njega, belo krečno mleko i krug.
Štaviše, taj liminalni prostor prevazilazi realnost artikulišući višak podtekstovnog značenja iscrtanog kruga krečnim mlekom kao simboličke projekcije nepoznatog. Pastir Dovolja postaje opsednut prozorima na utvrđenju despota Stefana Lazarevića na ušću Save u Dunav.
Njegova opsednutost postaje veća kada shvati ispravnost učenja Konstantina Filozofa da se skladnost postiže kada se sa posmatranja velikog, pređe na obraćanje pažnje na ono što je malo i da „prilikom razmatranja svega manjeg mora se prepoznati i veliko. Ako se ova dva posmatranja ne slože, to samo može da znači da nešto nije dobro video, pa je najbolje da sve počne nanovo…”[9] Devet prozora na despotovom utvrđenju funkcionišu kao neka vrsta prvog reda ikonostasa na kome se nalaze prestone ikone.
Iako se sa sigurnošću ne bi moglo tvrditi da poglavlja SLEVA NADESNO i ZDESNA NALEVO bezuslovno pripadaju domenu fantastike, jer se u njima, suštinski, ne dešava ništa nemoguće i neverovatno, Dovoljin pogled kroz svih devet prozora kraj kojih je vladar često viđan kako se zamišljeno šeta, aktivira ontološku i epistemičku neizvesnost koja nedvosmisleno potvrđuje „da ovo neće biti uobičajeno gledanje”[10], već gledanje u svet ispunjen čudima.
Stoga se prozor ne pojavljuje samo kao poetički motiv, nego utiče na fantastičko proširenje i semantičku promenu teksta kroz perspektivu posmatrača. Važno je napomenuti da je perspektiva posmatrača značajan faktor koji implicira da se prikazana stvarnost shvati kao fantastična ili kao realistična sa jasnim odnosom posmatrača prema alteritetu ‒ dvoranima:
Dvorani vole da gledaju svet, pa i narod, baš tako – pritvorno, ni od tamo ni od ovamo, oni ne bi da budu na videlu, ali bi opet da sve najpomnije moguće nadgledaju. Da te jeza prođe na vekove.[11]
Ono što čitanje romana Ikonostas sveg poznatog sveta čini primamljivim jeste da upravo realistički opisi rađaju fantastiku i pokreću zaplet. Utvrđenje despota Stefana Lazarevića za Dovolju je imaginativni prostor, a za dvorane praznina koju treba popuniti različitim ukrasima: baldahinima iz Dubrovnika, perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna i svetozarnim ikonama sa Svete Gore.
Dekadencija i lažni moral dvorana dovodi do banalizacije i vulgarizacije duhovnih sadržaja svedenih na puki materijalizam koji sve meri i samerava novcem. Tako dolazi do VELIKOG OBRTANJA pripovednog toka u istoimenom potpoglavlju u smeru fantastike i alegorije, jer uvređeni svetozarni sveci odlučuju da se vrate na Svetu Goru i u Hilandar, „ne želeći da se prikazuju svakome ko ima novca da ih kupi”[12].
Personifikacijom ikona alternira se stvarnost oko fuzije između fizičkog izmeštanja i promene percepcije svetaca pod optikom raščovečenja. S obzirom na to da sveci, za razliku od čoveka, ne razlikuju četiri strane sveta potencira se njihovo podrazumevajuće prisustvo sublimirano u ideji da su ikone u simboličkom smislu Imago Mundi pravoslavlja.
Neuhvatljivo, dezorijentišuće i konfuzno putovanje svetozarnih svetaca determinisano je potpunim odsustvom osećaja za objektivnu realnost. Fluktuacija između spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora konstruiše fantastičku transgresiju i izdvajanje trojice svetaca u Egejskoj Makedoniji u želji da u tišini rasprave neko versko pitanje staro više od sto godina.
U zanosu rasprave i ne primećuju kako stižu u grad Ser koji je nekada pripadao Otomanskom carstvu. Petrovićev tekst problematizuje sam pojam objektivne prostorne i vremenske realnosti prezentovanjem granica uspostavljenih okom svetaca zaleđenih u prošlosti. Validnost tih granica značajno se potkopava pitanjima u funkciji povratka u istorijsku stvarnost omeđenu islamom čime, paradoksalno, priča dobija još fantastičnije odjeke: […] Kako je moguće da su ikone toliko mnogo pogrešile… […]Kako je moguće da trojica ikonopisanih svetaca još izdaleka nisu videli minareta, svetionike za život ismailćanski?! Iznad Sera ih je već bilo veoma mnogo uzvinutih, što od drveta što od kamena, u gornjem delu ukrašenih! [13]
Putovanje ikona sinonim je puta pravoslavne duhovnosti; sveta sa svojom zajednicom ikonopisanih svetaca sa sopstvenim etičkim pravilima i vrednosnim merilima. Osim opšteg kanona, ovaj specifičan mikrokosmos sadrži i različite tipove svetaca. Jedni odlaze u hrišćanski Solun, drugi zbog svoje skromnosti i stidljivosti u Solun i ne ulaze, jedni kreću ka Atosu kopnom, drugi morem, treći vazduhom, a samo bezimeni svetac stiže u Beograd.
Jedan od zapanjujućih aspekata priče o putovanju ikona je da se sama priroda fantastike ni u jednom trenutku ne dovodi u pitanje. Pripovedač ne osporava fantastičku situaciju u kojoj se ikone nalaze, jer je ona od samog početka postavljena kao neminovna. Beskraj i beskonačnost tog putovanja simbolizovani su u retoričkom pitanju: „A gde su ostale?”
Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022.
fusnote:
[1] Dimitrije Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, SKZ, Beograd, 1980, str. 201.
[2] Alberto Uslar Pjetri, Književnost i ljudi Venecuele. Cit. prema: Ljiljana Pavlović-Samurović, Leksikon hispanoameričke književnosti, Savremena administracija, Beograd, 1993, str. 225.
[3] J. B. Konstantynowitz, Ikonostasis, Studien und Forschungen, (erster band) Band I, Lemberg (Lwów) 1939. str. 33.
[4] Konstantin Filozof, Povest o slovima (Skazanije o pismeneh) – Žitije despota Stefana Lazarevića, Stara srpskaknjiževnost u24 knjige, knjiga 11, Prosveta/ Srpska književna zadruga, Beograd, 1989, str. 311.
[5] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 7
[6] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 16‒17.
[7] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 21.
[8] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 21
[9] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 41.
[10] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 43.
[11] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 57.
[12] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 66.
[13] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 80.
Za GLEDIŠTA piše Danijela KOSTADINOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Milorad Durutović: UKUS KAMENA – PRASLIKE U PRIČAMA VUKOSAVA DELIBAŠIĆA
Da bismo vam obezbedili najbolje korisničko iskustvo, ovaj portal koristi takozvane kolačiće (cookies) – tehnologiju za čuvanje i pristup informacijama na uređaju sa kojeg pristupate sadržaju. Vaša saglasnost omogućava sistemu da automatski obrađuje određene podatke. Nedavanje ili povlačenje saglasnosti neće uticati na osnovne funkcionalnosti portala. Međutim, pojedini sadržaji, kao što su slike ili izgled stranice, mogu biti delimično ograničeni, u zavisnosti od vašeg izbora pisma ili postavki pregledača.
Časopis Gledišta zadržava sva autorska prava na svoje sadržaje – tekstualne, vizuelne, zvučne materijale, kao i na baze podataka i programski kod. Svako neovlašćeno kopiranje, umnožavanje, deljenje ili korišćenje bilo kog dela ovog portala bez izričite dozvole vlasnika autorskih prava predstavlja kršenje zakona i podleže odgovarajućim pravnim posledicama.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za kreiranje korisničkih profila radi slanja oglasa, ili za praćenje korisnika na veb-sajtu ili na više veb-sajtova u slične marketinške svrhe. Međutim, ne pokrećemo reklamne kampanje.
