Михајло Идворски Пупин: СА ПАШЊАКА ДО НАУЧЕЊАКА (Одломак)

Навршава се 170. годишњица од рођења Михајла Идворског Пупина и 150. од његовог доласка на тло Северне Америке, али и равно 100 година од како је постао први Србин овенчан Пулицеровом наградом. Ову значајну награду доделио му је Универзитет Колумбија за дело „Са пашњака до научењака“. Поводом ових значајних јубилеја преносимо одломак књиге из првог поглавља: „Шта сам ја донео Америци?“.

Своје аутобиографско дело Пупин посвећује мајци, а пишући предговор књизи записује: „Подвући ћу овде само ту околност, да извесни психолошки разлози поткрепљују моје мишљење: да има прилика које падају у очи усељенику, док умичу погледу синова неке земље. Ко види, тај и верује. Нека говори онај који има вере, само ако има неку испоруку.“

Енглеско издаље књиге изашло је у Њу Јорку 1924. под насловом „From immigrant to inventor“. Са енглеског је превео и штампао М. Јевтић у Великом Бечкереку 1929. године у издању Матице српске.


Михајло Идворски Пупин (1854-1935)

Када сам се, пре четрдесет и осам година, искрцао у Касл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи. Мој удес у новој, мени потпуно страној земљи, не би био ништа друкчи да сам, место пет центи, собом донео и пет стотина долара. Млади усељеник, као што сам тада био ја, није ни у стању да нађe свој прави пут у овој земљи док не потроши сав новац који је донео.

Ја сам донео пет центи и то сам одмах потрошио на један комад пите од шљива, што у ствари није ни била права пита од шљива: у њој су биле саме коштице, а ни трага од шљива. А да сам донео пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, али, можда, опет на таке подвале, док би борба која ме је очекивала остала иста.

Искрцати се у Касл Гардену без паре у шпагу, није баш тако велика несрећа за младог усељеника. Уопште, за момка који се одлучио да сам себи крчи пут ка самосталном животу, није никаква несрећа бити без новаца, само ако он има у себи довољно снаге да савлада све тешкоће са којима би се сукобио.

Усељеник, који је вичан и потпуно упућен у разним вештинама и занатима, и телесно способан да издржи све тешкоће напорног рада, с правом заслужује нарочиту пажњу. А што може дати онај млади усељеник, који нема ни паре, који није вичан нити каквој вештини, нити има какав занат, нити пак познаје језик земље у коју је дошао? Свакако ништа.

И ја бих био враћен натраг да су и тада, пре четрдесет и осам година, постојали ови садашњи законски прописи о усељивању. Међутим, има извесних ствари које млад усељеник може донети овој земљи, а које су много драгоценије него све оне ствари које данас прописује закон о усељивању.

Да ли сам ја, када сам се 1874. искрцао на Касл Гардену, донео коју од ових других ствари? Покушаћу да на то питање одговорим кратком причом о мом животу пре мога доласка у ову земљу.

Моје родно место је Идвор. Али тим није бог зна колико речено јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је једно мало село које се налази но страни главног пута у покрајини Банату, који је пре припадао Аустро-Угарској, а сада је знатнији део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

На Мировној Конференцији у Паризу 1919. године, ту покрајину су тражили Румуни. Ни они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају Баната у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и господин Лансинг познавали су ме лично, па када су од југословенских делегата дознали да сам ја родом Банаћанин, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.

У Идвору нико никад није живео осим Срба. А становници Идвора били су од увек земљорадници. У време мога детињства, већина је била неписмена. Па и отац мој и мајка моја нису знали ни читати ни писати. Ту се намеће питање: што је могао дечко од петнаест година, рођен и одгојен под таквим околностима, без пара у џепу, донети Америци, ако би се нашло законско могућности да се он у њу усели?

Али ја сам тада веровао да ја носим Америци толико благо да ће ми се дозволити искрцавање, па сам се не мало изненадио кад приметих да нико на мене ни главе не осврте, када сам овде стигао.

Идворски Срби, од незапамћених времена, сматрали су се за браћу Србима у Србији, који се налазе само на неколико пушкомета даље од Идвора, на јужној страни Дунава. Ведрих дана јасно се може из Идвора видети и Авала, брдо више Београда у Србији. Ово плаво брдо, које је за мене у то доба имало на себи нечег волшебног, изгледало је као да увек подсећа банатске Србе: како Срби из Србије на њих стално мотре оком пуним нежне пажње.

У време мога детињства, Идвор је спадао у такозвану Војну Границу у Аустрији. А та Војна Граница има своју занимљиву историју. Све до почетка осамнаестог столећа османлијске најезде су стално узнемиравале Аустријску Царевину. С времена на време, османлијска војска би прелазила јужну границу, коју су чинили Дунав и Сава, и упадала дубоко у аустријске покрајине.

Концем шеснаестога века, оне су допрле чак и до самог Беча, и претиле су да постану озбиљна опасност и по целу Европу, да није пољски краљ Собијески притекао у помоћ и спасао Беч. Тада је аустријски цар Леополд Први позвао Чарнојевића, српског пећског Патријарха, из Старе Србије, да се са тридесет и пет хиљада одабраних српских породица из Старе Србије пресели у аустријске земље северно од Дунава и Саве, да чувају те границе.

И ти су се Срби за читава три столећа тукли са Турцима, и у тим борбама дошли до велике вештине у овом начину ратовања. Године 1690. Патријарх се пресели са овим одабраним породицама у Аустрију и настани се на уском појасу земље на северним обалама ове две реке. Ту су створили организацију која се касније прозвала аустријском Војном Границом.

По предању, и моје родно место Идвор 6ило је основано 1690, али не на истом месту на коме се сада налази. Прво насеље било је на једној узвишици, која се налази мало северније од садашњег села. Банат представља праву равницу, али је река Тамиш, близу Идвора, прокопала једну мајушну клисуру, и на једној од узвишица крај те клисуре налазило се старо насеље Идвора, везано једном уском превлаком са новим насељем.

То прво место за насеље изабрано је због тога што је пружало више повољних стратегијских преимућстава за одбрану од непријатељских упада. Први насељеници су живели у подземним становима, које непријатељ није могао распознати из даљине. Остатака тих подземних станова било је још у време мога детињства док сам, пре педесет година, ишао у школу у Идвору.

Где је прва црква била, ту се данас диже стуб од цигаља, а на њему стоји један крст. У једном урезу са стране била је икона Богородице са дететом Исусом, пред којом је горео жижак натопљен у зејтину. По предању, тај пламен се није никад гасио. Предање је говорило и то: да би се литијом коју би ту приредио добри свет у Идвору поуздано могла отклонити свака недаћа, која би селу претила, као суша и куга.

И ја сам често био на тим литијама и увек, када бих се налазио у том напуштеном селишту, добијао сам утисак као да се налазим на светом земљишту. Свето земљиште ради тога што је ту проливана хришћанска крв у време борба хришћанских Срба из Идвора са освајачима. Свака посета том старом селу освежавала би приче о јунацима, којим су се моји сељани толико поносили.

Овај скромни сељачки свет у Идвору био је оскудан у земаљском благу, али је обиловао у предањима о својој старини. И данас, када ми пред очи изађе слика детињства у овом селу Идвору, видим да је главни посао духовног живота сеоског света у томе да одржава и негује стара предања. Спознаја о тим предањима била је том свету потребна и довољна да би разумео свој положај у свету и у Аустријском Царству.

Када се мој народ, под Патријархом Чарнојевићем, преселио у Аустрију и настанио се у Војној Граници, закључио је тачно одређени уговор са царем Леополдом Првим. И тај уговор је убележен у једном аустријском државном спису, који се зове „Привилегије.“ По том старом уговору, Срби у Војној Граници имали су права на духовну, привредну и политичку самоуправу.

Њихова неотуђива својина била је земља, која им је тим уговором предата. У нашем селу, ми смо сами издржавали своју школу и своју цркву, и свако село бирало је своју управу. На челу села био је кнез, или поглавар, обично који плећат сељак. Мој отац био је кнез неколико пута.

Владике и народ бирали су своје духовне и световне поглавице, Патријарха и Војводу, световног и војног поглавара. Ми смо били слободни, независни власници земље. За те „привилегије“, народ је преузео на себе обавезу: да брани јужне границе од османлијске најезде.

Али кад је наш народ, под врховним заповедништвом принца Евгенија Савојског, у почетку осамнаестог столећа, помогао да се Турци протерају преко Дунава, и када је цар открио сјајне ратничке способности Срба из Војне Границе, подстакао је да се првобитне одредбе „Привилегија“ преудесе тако као да су се српски Граничари обавезали и на то: да бране аустријско царство од свих његових непријатеља.

Тако су Срби из Војне Границе бранили царицу Марију Терезију од Фридриха Великог, бранили су цара Фрању од Наполеона, бранили су цара Фердинанда од побуњених Маџара 1848. и 1849; а 1859. и 1866. они су бранили Аустрију и од Италије. Јуначки подвизи Идвораца у време ових ратова били су основа за многа предања у Идвору, сачувана у многим причама и заносним песмама.

Читање и писање слабо је цветало тих дана у Идвору, али је песништво било у пуном јеку. Веран старим обичајима српске расе, народ у Идвору, дугих зимских ноћи, одржавао је своја села. Као дечко, био сам на многим од тих села у кући мога оца. Старији људи би поседали око топле пећи на клупи, која је била део пећи, направљена од истог материјала као и пећ, обично од ћерпича, па намалтерисана и окречена. Пушило би се и причало.

Старци су личили на сенаторе, које је нека виша сила одредила да буду чувари све мудрости у Идвору. Крај њихових ногу седели су млађи људи, на столичицама, а пред сваким од њих стојала би котарица у коју су крунили жута зрна са великих клипова од кукуруза. То би им био посао то цело вече. А уз зидове, на ниским столицама, седеле би старије сељанке. Преду вуну, лан и кудељу.

Младе жене обично шију и везу. Као материном љубимцу, мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и прислушкујем мудролије и бајке, које би текле са усана стараца, а понекад и млађих људи, када би од стараца дошли до речи. С времена на време, запевале би младе жене по неку песму о коме од последњих догађаја.

Када би, на пример, који од стараца завршио каку причу о Кара-Ђорђу и његовим историјским борбама са Турцима, жене би запевале песме у којој се славе Кара-Ђорђе, храбри војвода Хајдук Вељко, који је са једном шаком Србијанаца бранио Неготин од једне велике турске војске под Мула-пашом. Ова храбра чета, како је песма описује, подсећа на ону малу чету старих Грка на Термопилима.

Неки од стараца на овом селу били су у Наполеоновим ратовима. Сећали су се добро и прича, које су слушали од својих отаца о аустријским ратовима са Фридрихом Великим током осамнаестог столећа. Средовечни људи били су у борбама за време мађарске Буне, а млађи су тек прошли кроз ратове у Италији 1859. и 1866.

Један старац био је у битци код Асперна, када је Аустрија тукла Наполеона. Имао је једно велико царско одликовање, ради кога је био особито горд. Ишао је и у Русију, са једном аустријском дивизијом за време Наполеоновог похода 1812. године. Звао се: Баба Батикин, а у селу су држали да је био видовит и да је могао да прориче, јер је имао необично јако памћење и изванредан приповедачки дар.

А говорио је као гуслар, српски минстрел. Није он причао тако живо само о ономе што се догађало у Аустрији и Русији за време Наполеонских Ратова, у којима је и сам био, него је очаравао своје слушаоце и причама о аустријским походама против Фридриха Великог, о којима му је причао његов отац по свом повратку са бојних поља у Шлезији.

Ја се врло добро сећам његових прича о Кара-Ђорђу, кога је он лично познавао. Звао га је Великим Вождом, вођом србијанских сељака, и никад се не би уморио причајући о његовим јуначким борбама са Турцима у почетку деветнаестог столећа. И ове приче о Кара-Ђорђу, на овим поселима, увек би изазвале више одушевљења него све његове друге заносне приче.

Пред крај села, Баба Батикин би издекламовао по коју од старих српских јуначких песама, а много их је знао на пaмeт. Када би те песме декламовао, његово сухо и наборано лице озаривала би нека нарочита светлост. И како га се данас сећам, то лице откривало је лице видовитог човека.

И данас још пред очима ми је слика његове ћелаве главе са дивним челом, надстрешеним над густим обрвама кроз које су светлуцале дубоко утонуле очи, светлећи као сјајни месец кроз четине старога бора. Он је учио свет у Идвору историји српскога народа од битке на Косовом Пољу, 1389. године, па све до Кара-Ђорђа. Он је у Идвору у животу одржавао стара српска предања. Он је био и мој први и најбољи учитељ историје.

Млађи људи причали би приче из аустријског похода на Италију, славећи подвиге људи из Идвора у тим борбама. Нарочито се много причало о битци код Кустоце, у којој су Граничари скоро сатрли италијанске армије, а то због тога што су у тим биткама узели учешћа људи који су се тек повратили из Италије.

Али се сећам врло добро да је сваки од њих са највећом хвалом говорио о Гарибалдију, вођи италијанског народа у борби за ослобођење. Звали су га италијанским Кара-Ђорђем. И сећам се да је у кући мога оца, где су се одржавала ова села, била једна Гарибалдијева слика у боји, са његовом црвеном кошуљом и шеширем окићеним перјем.

Та је слика висила поред „иконе,“ слике нашег свеца. С друге стране „иконе“, била је слика руског цара, који је тек неколико година пре тога био ослободио руске робове. У истој соби, на једном нарочито истакнутом месту, сама за себе, висила је слика Кара-Ђорђева, вође српског устанка. А после 1869. ту више није било слике аустријског цара.

Јуначке српске песме, које је певао Баба Батикин, славиле су великог народног јунака, Краљевића Марка. Његови мегдани били су мегдани снажног и храброг човека, који брани слабе и потиштене. И ако је био краљевског порекла, Марко се никад није борио да осваја земљу и градове. Како га гуслар слика, Краљевић Марко био је прави заточник права и правде.

У то време се таман био завршио грађански рат у Америци. И кад год би Баба Батикин споменуо име Линколново, помишљао сам да је то амерички Краљевић Марко. Утисци са ових села били су душевна храна која је у мојој души оживела и одржала осећање: да је борба за право, правду и слободу најплеменитија и најузвишенија ствар на овом свету.

И само љубав према слободи, правици и правди подстакла је Србе из Војне Границе да оставе своја стара огњишта у Старој Србији и одселе у Аустрију, где су радо пристали да живе и у подземним кућама и веру се као пузавци, само да би уживали благодати политичке слободе.

„Привилегијама“ била је Граничарима зајамчена та слобода, а за ту своју слободу они су били увек готови да се боре за аустријског цара на свима бојиштима. Верност цару била је основна врлина Граничара. И та верност била је јача и од дивљења које су осећали према Гарибалдију 1866. Тако је дошло до аустријске победе код Кустоце.

Аустријски цар, као чувар њихове слободе, уживао је почасно место поред људи као што су били Краљевић Марко, Кара-Ђорђе, Цар Александар Ослободилац, Линколн и Гарибалди. Ова су имена била уписана у „Књизи Славе“ у Идвору. Али, када је 1869., цар укинуо Војну Границу и њен народ изручио Маџарима, Граничари су осетили да су издани и да је цар погазио своју реч, дату њима, а уписану у „Привилегијама.“

И данас се сећам како ми је отац рекао једнога дана: „Ти не смеш служити цара. Цар је погазио своју реч; у очима Граничара, он је издајица! Граничари презиру човека који своју реч не држи.“ Из тог разлога, у кући мога оца није било слике аустријског цара после 1869.

Када ми данас на ум дођу они дани, осећам, као што сам увек осећао, да је овај издајнички поступак аустријског цара 1869. био почетак конца аустријске царевине. Он је био зачетак народносног покрета у царству Фрање Јосифа Хабзбуршког. Љубав народа према земљи у којој су живели почела је да јењава, док се, најзад, није сасвим угасила. А кад та љубав замре, мора умрети и држава. Тај сам наук научио од неписмених сељака у Идвору.

Учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене учини тако дубок утисак као што су га чинили ови људи на селима. Ово су били људи који су кретали у свет и узели живог учешћа у светским борбама. Читање, писање, рачунање, све то ми се чинило као средство за мучење, које је мој учитељ измислио само за то да би што више ускратио моју слободу, и то баш онда када сам се већ договорио са мојим друговима да што играмо и да се забављамо. По мом тадањем схватању, тај мој учитељ није имао ни појма о свету.


Историја науке РТС: Михајло Пупин

Али ме је мајка ускоро убедила да сам био на погрешном путу. Она није знала ни да чита ни да пише па ми је говорила: како је увек осећала као да је слепа код очију. Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да, крене даље од атара нашег села.

Како се данас сећам, она би ми о томе на овај начин говорила: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на овим нашим поселима, мораш потражити још један пар очију, очи за читање и писање. Знање, то су златне лествице које нас воде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз овај свет и води нас у живот будућности, пун неувеле славе.“


Из трезора ГЛЕДИШТА пише: Михајло Идворски ПУПИН



Зоран Пешић Сигма: БАЈКА О РУЖИ КОЈА ЈЕ РАСЛА НА ДВА КРАЈА СВЕТА


Трава је зеленила. Овако не почињу бајке. Обично се почиње са: Била једном давно иза седам мора, седам гора, седам река, седам шума једна… једна лепа, наравно. А ова бајка почиње са: Трава је зеленила. Чудна ми чуда: трава је зеленила. Па, нека зелени, ко јој брани. Свет је велики. Има места и за траву, и за песак, и за реку, и за камен, и за једно велико кудраво куче, шарено, а има по њушци белу пругу и зове се (то куче) Шерхан.


Зоран Пешић Сигма (1960-2019) © Алекса Скочајић

Не смејте се, нисам рекао Серкан, мада би могао тако да се зове јер свуда по травњаку ради, знате већ шта, где год стигне, срам га било. Трава је зеленила јер је почело пролеће, а не зато што је Шерхан обожавао да се ваља и скаче по њој, што је обожавао да је, онако тежак и кудрав, сав стапка у земљу. Шерхан је много волео да спава. Чисто му је сметало блиставо пролећно сунце, па је лајао и лајао.

Шерхан је лајао на Сунце. Остали пси из улице лајали су на мачке, на непознате пролазнике, на точкове аутомобила, што је разумљиво за псе. Неки су понекад ноћу лајали на Месец, што је опет разумљиво. Познато је да су пси блиски рођаци вуковима и дивљим псима, а вукови и дивљи пси лају на Месец. Значи, то што неки пси лају на Месец то је зато што се они сећају прича својих предака, својих деда-паса.

Али ниједно куче, сем Шерхана није лајало на Сунце. Неко блесаво куче, којег ли се то претка сећа? Или онако лењо хоће да каже, угаси се, пусти ме да спавам!

Трава је и даље зеленила. И било би довољно места у том дворишту и за траву и за Шерхана и његово ваљање-излежавање да у трави није расла и једна мала ружа. Мала ружа, наравно, као и све руже, није имала неко специјално име, као рецимо Милојка, Радојка, Станојка, Лепојка, Жљвојка… Звала се, ако ју је неко уопште и звао, само – Ружа. Или, у крајњем случају, када би једном пару Кикица дотрчао други пар Кикица, први пар Кикица би ословио Малу Ружу са:

„Види-како-мала-ружа.”
„А има и трње, иако је мала”, рекао би други пар Кикица и отрчао својим путем под чешаљ, или под туш, који је чучао у купатилу куће чије је двориште било излаз у свет. Туш је од досаде по цео дан знао да гунђа својим брундавим гласом:

„Кикице, дођите да вас окупааам. О, Кикице, дођите да вас мало кваснем. Малооо, само малооо, да вам сперем шампон са очијуууу.“

Та ружа која се зове само само Ружа изгледа да је сметала Шерхану више него Сунце. Таман се мало закотрља као лопта коју шутне Кикица, а оно – боц! „Ав!“ дерне се Шерхан на Ружу у коју се убоцкао. Хоће да је звизне шапом. А оно још више: боц, боц! А Шерхан, двапут јаче бесан на Ружу: „Ав! Ав!“.

Таман је заборави и прође га љутња, кад му се крзно закачи на Ружин три, па никако да се отпетља. А хтео би да јурне да врати лоптицу једној Кикици, која није чула глас из куће, „Вечееерааа!“, па је остала да се маје по трави која, не заборавите, зелени ли зелени. Хтео би да јурне да врати лоптицу, а она Ружа га држи као чичак. Не пушта га. Проклета да је Ружа, Кикица оде у кућу да вечера. „А моја коска, где је моја коска!“ Урлао је од беса Шерхан, да му је дошло да угризе Ружу. Али то му не би било паметно, језик би му био боцнут, па би се надуо као крофна, па чак и да добије своју коску, у шта у крајњем случају и не сумња, не би могао да је прогута.

Како да гуташ коску кад ти се језик надује као крофна? Пуна ти уста сопственог језика, и ужасно боли, и нема места за коску. А из дубине стомака црева завијају: „Гладниии смооууу!“ И зато Шерхан није угризао Ружу. Само је, о замислите безобразног ли кучета, подигао ногу и: шишкиришшш. Ружин миомирис оде нетрагом.

Ружа је целу ноћ туговала за својим изгубљеним мирисом. Од силне туге и силних суза, о гле чуда, мирис се ујутру вратио. Сузе су опрале латице Руже и са првим кукурекањем петла мирис Руже се раширио по целом дворишту па је и сва трава мирисала на њу, и просто тог сунчаног јутра била још зеленија.

Нешто је тог јутра било необично. Иако се синоћ добро наспавао (јер улицом је прошла свега једна мачка и један закаснели такси са познатим комшијама), иако је могао склоњен од сунца да дремне под омиљеном крушком бар до поднева, иако није био гладан јер му је од вечере остала велика кост, све то иако, био је Шерхан ипак узнемирен: из куће нико није излазио.

Кикице су одавно морале да изведу своје барбике у шетњу, па да га терају да их на леђима носи до кобајаги школе за барбике, па до, кобајаги, Главног којег он стварнички одавно није видео.

Онда је излетела из куће Она-што-виче-на-Кикице-вееечераааа и стуштила се, о гле чуда, на Малу Ружу. Ишчепрка је из корена и бупну у кесу. Шерхан скочи од радости и стаде весело да маше репом: „Нема више боцкаве руже, нема више боцкаве руже!“ И стварнички, Шерхан је сада могао да се слободно ваља на све зеленијој трави.

А шта се, у ствари, десило са главним јунаком бајке, са Малом Ружом? Ево, шта.

Прво је дуго путовала онако замотана у кеси. Носио ју је витез на коњу до мора. После ју је витез закачио на крилама Питомог Змаја (Шерхан уопште није знао, док му Кикице нису испричале, да постоје и добри питоми змајеви). Питоми Змај је прелетео седам мора и спустио се уморан на планину Копетдаг.

Малу Ружу је закачио за Једногрбу Камилу (а Кикице су испричале Шерхану да постоје и двогрбе камиле). И Једногрба Камила понесе Ружу дубоко у пустињу кријући се од сунца до Главног. Када ју је Главни Витез добио, силно се обрадовао. Шта је Главни радио тамо далеко, у пустињи Каракум, Шерхан не би никад сазнао, да му, наравно, нису испричале Кикице: Чувао је границе Краљевства од злог чаробњака Гезбага. Какво је то чудовиште Гезбаг, Шерхан није могао ни да замисли, јер његов једини непријатељ била је Мала Ружа, које више нема у све зеленијој трави.

Главни је узео Малу Ружу и посадио је у каракумски песак. Јадна Мала Ружа морала је да издржи велике врућине, јер у пустињи сунце немилосрдно пржи. Мислила је ружа, како би добро било да бар Шерхан лајне једном на Сунце, да јој пружи мало утехе. Понекад јој је прилазио Главни и квасио је чистим провидним капљицама.

То је Ружи била једина утеха у паклу песка и тешке светлости. Али Мала Ружа, иако је била мала, била је и храбра и није се жалила на судбину. Понекад, кад би пустињом ветар комешао песак, Главни јој је причао, шапутао веселе приче. И тако су данима Главни и Мала Ружа чекали злочестог Гезбага.


И он се појавио једном када Сунце само што није зашло иза планина Копетдага. Jахао је на тигру коме су се очи црвенеле као да су жар, а реп је витлао лево-десно као да је змија. Главни га је спремно дочекао. Извадио је мач и напао Гезбага. Гезбаг је извукао чаробни штап и завитлао чаролију.

Севнула је муња, али Главни постави штит и чаролија се одби у пустињу. Брзо замахну мачем на чаробњака, али у трену овај нестаде, па му се појави иза леђа. Главни се хитро окрену и постави штит на већ строваљену чаролију. И тако су се Главни и Гезбаг тукли целу ноћ. Јадна Мала Ружа стрепела је над исходом битке и када је опасни тигар хтео с леђа да скочи на Главнога, мала Ружа се нашла ту, оштро се зањихала и убола га трном у шапу.

Тигар заурла од бола и побеже у планину. Гезбаг се зачуди шта то би и Главни искористи тај тренутак непажње и посече му мачем чаробни штап. А познато је када се злом чаробњаку посече чаробни штап да чаробњак изгуби моћ и претвори се у обичног црног скакавца. Гезбаг наврат-нанос одксакуће у планину да га Главни не исече на комаде.

Тако су Главни и Мала Ружа победили злог чаробњака Гезбага и сачували Краљевство.

То, наравно, није крај бајке. Има још. Шерхан о свему томе ништа није знао. По навици лајао је на Сунце и ваљао се на још више зеленој трави. И тог дана било је нешто необично. Синоћ су заборавили да му дају кост. Шерхан је престао да лаје на Сунце, па је лајао на оне у кући: „Гладааан сам! Ав! До- несите ми кост! Ав. Ако ми не донесете, умрећу од глади. Ав! Ав! Ауууав!“

И тада из куће изађоше Она-што-виче-на-Кикице-вееечерааа и Главни. Шерхан се збуни. Одавно није видео Главног и није знао да ли да маше репом или се то не сме. Помислио је: „Стрпићу се да видим шта ће да се деси.“ Кад оно! То није могао да издржи. Залајао је од муке: „Ав! Ав! Аууав!“

Она-што-виче-на-Кикице-вееечерааа и Главни извадише из кесе Малу Ружу и посадише је на сасвим зелену траву. Ружа се осмехну и протеже корење у мекој благородној земљи и промешкољи латице на благом сунцу. Затим из куће излетеше Кикице и стровалише нове играчке Шерхану на леђа. „Види Ову Барбику!“ Вриштала је једна Кикица, „А види моју“, подметала му је под њушку друга Кикица.

Шерхан би радије кост, али шта је ту је, бар за утеху мало да се поигра са Кикицама. А када су Главни и Она-која-виче-на-Кикице-вееечерааа ушли у кућу, Шерхан се пришуња Малој Ружи, и замислите гадост превејаног џукца: подиже ногу и шишкиришшшш. Ружин мирис оде нетрагом.

Али мала, храбра Ружа није била тужна. Боцну Шерхана и засмеја се до суза. Наравно, понекад се може смејати до суза, и, наравно, да се понекад од силне среће може плакати. Мала Ружа се смејала до суза, а те су сузе спрале латице и мирис се брзо вратио. Шерхан се помирио са судбином да храброј Малој Ружи не може ништа.

А касније када је од Кикица чуо како је Мала Ружа храбро боцнула опасног тигра злог чаробњака Гезбага, Шерхан јој је с поштовањем прилазио и њушкао je. Тако су се Шерхан и Мала Ружа спријатељили. И то пријатељство траје и дан-данас, док се трава зелени у дворишту.

5-10. јануар 1998. Гокче, Туркменистан


Из трезора ГЛЕДИШТА пише: Зоран ПЕШИЋ СИГМА



Славиша Николин Живковић: УКРАЈИНЦИ ИЗ РЕДА ТЕМПЛАРА

Да би се то догодило морао сам, поред свакодневног седења на обали реке, да се препустим још једној опсесији. Дуго је моје чучање поред реке изазивало подозрење људи. Постављали су ми замке, износили сулуде хипотезе о мом наводном противприродном односу са водом, што ми је донело и те какве неприлике. Онда сам се досетио и почео да постављам узице крај себе, разапињао бих најлонске конце и сличне ствари па су ме временом оставили на миру.


После бујице © Стеван Митић

Рекох, седећи на обали реке, схватио сам да због стицаја околности у врло узак круг својих преокупација морам укључити и Аустралију. Сада, када на ток догађаја више нико не може да утиче, када је и мени самом веома јасно да ће мој живот протећи са Аустралијом на памети, често се питам како је један тако велики континент уопште доспео у моје скучене мисли.

Сасвим сигурно, нисам ја тај који је то желео, река ми је била сасвим довољна, а и када би ми некад дојадила, обала је била ту, могао сам месецима да размишљам о некаквом облутку, а било их је заиста безброј. Онда биљке. Свуда около мене. И сав онај ситан животињски свет који ту обитава.

Све у шта се загледам, како то првенствено чиним са реком, постаје тема дуготрајног размишљања. Под тим подразумевам, пре свега, жеђ за схватањем. Аустралија је ненадно дошла. Ево како је то било.

Једног дана, река је, будући да су претходно падале велике кише, нанела много прљавштине на место где сам најрадије седео. Потом се вода повукла, а Сунце исушило блато и сво ђубре које је било ту. Донео сам одлуку да место поново доведем у првобитно стање. Пре свега, ђубре је требало што пре да се уклони, кретање које при томе будем чинио утабаће земљу и све ће бити као раније. Међутим, ко зна због чега, почео сам да се занимам нанешеним предметима, прво да их сврставам по величини, а потом и да се задубљујем у неке од њих.

Све су то биле, мање-више истрошене ствари. У гомили сам пронашао и једну књигу коју сам одвојио на страну у жељи да је касније прелистам, премда сам се веома клонио читања пошто сам у детињству једва преболео читање песме у којој се помиње неки окрутни Феруз-паша, који ме је затим годинама прогањао кроз снове. Нешто ми је говорило да књига коју је река донела не може да садржи тако страшну личност, а осетио сам и необјашњиву жељу да нешто прочитам.

Неколико дана касније отворио сам је и прилично се разочарао. Вода је избрисала странице текста. Одложио сам је и кад сам следећег дана хтео да је искористим за седење приметио сам да је ипак један лист остао читав.

Била је то некава прича. Човек који је написао потрудио се да стане на један лист. Свиђало ми се што је имала почетак и крај. Њен наслов је гласио „Били су Украјинци”, а цела је имала тачно четрдесет редова. Изнад ње се налазило име аутора. Човек се звао Крис Хеменсли (Аустралија). Прочитао сам једном, схвативши по ко зна који пут да се на свету ништа не догађа случајно.

По реаговању мог мозга, а много више због узбуђења мога тела, закључио сам да је то најбоље написана прича. Тако пуна тачних запажања, срочена најподеснијим речима, да сам од одушевљења заплакао. Била је то неприкосновена објективност човека тако далеког од мене.

Кад се спустило вече, покупио сам своје разнобојне конце, спаковао их у торбу, а са њима у свој дом понео сам и књигу. Због чињенице да је присећање дисциплина супротна од задубљивања, разумљиво је што сам поступао тако себи невично. Да будем потпуно искрен ја сам неописиво слаб када је присећање у питању, чак према тврдњи неких особа – изразито неспособан да било шта упамтим, те сам сходно томе сео и поново прочитао Хеменслија да бих се сетио о чему је реч.

И опет сам се разнежио од среће због њеног садржаја. Како умем да мислим, а и волим да то чиним, пало ми је на памет да је та вештина путовања мислима нешто налик Рубиковој коцки. Делићи мојих осећања су сасвим пристајали уз реченице из приче.

Догађало се то касне јесени (необично сам вешт у запажању протицања времена) и како се зима приближавала све сам ређе одлазио на реку. Иначе, током хладних периода затварам се у свом дому, и где, уз помоћ одређених вештина које не бих умео да објасним, река коју сам гледао од раног пролећа, поново протиче преда мном. Без обзира јесу ли ми затворене очи или не, бавим ли се собом или некаквим ситним поправкама по просторијама.

Међутим, ова је јесен била другачија. Имао сам причу оног човека из Аустралије и уз њену помоћ доспео сам до неких сазнања о себи. Интересовање за личности које се тамо помињу подстицало ме је у томе. Пре свега, постала ми је неупоредиво лагоднија свакодневна апстиненција у оним периодима кад је одлазак на реку онемогућен, нисам више био ограничени посматрач пролећних бујица које су се догодиле, већ сам поред њих на располагању имао и канал с мирном водом која скоро да и није текла.

Мало је рећи да је то постало сензационално откриће за мене, та два, тако различита тока преда мном. Левим оком пратио сам бујице, док сам десно све више увежбавао да се концентрише на папириће који су пловили површином канала, помажући ми тиме да перцепирам протокол те иначе мирне воде. Невероватно исцрпљујућа вежба.

Причу сам све више читао, тако да сам временом дошао до броја од педесет читања на ноћ. То је квота која ме је сасвим успокојавала. Онда се једне вечери зачуло куцање на мојим вратима. Отворио сам их уплашен. Тамо је стајао један изразито крупан, плавокос човек. Ушао је на начин који је остављао утисак доброг познавања распореда, па сам био уверен како је то вероватно претходни станар.

Камо среће да је било тако. Човек је казао да га шаље Крис Хеменсли!

– Због чега? – повикао сам – до сада се нико није интересовао за мене.

– Их, због чега – казао је равнодушно – сасвим је могуће да такве ствари до сада ниси чинио.

Завалио се у фотељу као да је његова. Обузела ме је срџба.

Пре свега – рекао је – Хеменслија занима човек који његову причу чита педесет пута на ноћ.

– Ти си литерарни лик – повиках. – Уопште не верујем да те шаље твој творац. Сећам се, виђао сам те крај канала.

– Он није мој творац, да се разумемо. Мене је направио мој отац, Јегор Михаилович Јелузински, добар човек који нажалост више није међу живима. Крис је једноставно мој добар пријатељ и што се мене тиче учинићу за њега све што је у мојој моћи.

Рекох: – Да ли сте Ви превалили цео пут од Аустралије где живи Хеменсли или сте дошли из Амстердама где се смуцате.

– Зар је то сада битно?! Пуно је важније да је Крис дознао за оно што чиниш.

– Шта? Зар њему смета што се бавим његовим делом сваке богомдане ноћи?

– Да будем сасвим искрен, боли га дупе да ли уопште читаш – казао је због нечег врло расрђен – Крис ти поручује да се не убацујеш више у причу. Зар не схваташ да не спадаш у њу?

– Јеси ли ти дошао да ме вређаш, је ли Украјинче? – повикао сам сада ја – или покушаваш да ме излудиш наводним порукама аутора. Шта ти мислиш ко си? Шта бих ја тражио у његовој причи, која ми се, руку на срце, након твојих речи и не допада нешто посебно. Можеш, уколико те је он заиста послао, да пренесеш своме газди да његову причу више нећу ни да пипнем.

То је јако разумно – казао је Јегоров син – много паметан поступак. Време је да кренем.

– Како то мислиш да одеш? Чиме ћеш путовати? Нећеш ти нигде из овог стана Јегоров сине? Он те је, то је тачно, описао у причи, ти тамо само лочеш, то је твоја ствар, али кад те је већ послао у свет његов утицај више није велики да би могао да те штити. Налазиш се на мојој територији. За сада, остајеш где си!

– Зашто, шта сам скривио? Зар ћеш смети да насрнеш на једног емисара?

– Не насрћем, човече, рекох ти већ, овај стан је моја територија. Упадај у овај кревет, ваљда има места за двојицу.

– Можда си перверзан?

– То тек треба да установиш.

Жена коју поштујем више него матер, која ми кува и пере, прва је приметила да се нешто догађа. Није више желела да трпи неизвесност па ми је предложила разговор.

– Никада ништа ниси скривао од мене, зар не?

– Мислим да нисам, веома сам задовољан нашим односом.

– До пре извесног времена пишао си два пута у току ноћи, а устајао си да се храниш око пола четири изјутра, је л сам у праву?

– Потпуно тачно.

– Током пролећа, лета и јесени, време углавном проводиш крај реке. Јесам ли погрешила?

– Нипошто.

– Сад, шта се дешава? На обалу више не одлазиш? Престао си да мокриш током ноћи, али зато три пута устајеш да би јео. Између осталог, приметила сам да пијеш и жива јаја! Зар то нису довољни разлози за моју забринутост?!

– Слушајте мама…

– И оно што је најважније! Почео си да лажеш! Коју си то женску слагао да ти је име Фјодор? Бар да си био довољно паметан да јој даш погрешан телефонски број. Синоћ је поново звала, распитивала се за тебе.

– Фјодор, значи…?

– Ко је Фјодор сине? Реци мајци.

– Један мој познаник из Аустралије.

– Је л то поново лажеш?!

– Заиста мајко, постоји такав човек у њиховој књижевности.

– Никада нисам чула за њега! Читала сам Патрика Вајта.

– Фјодор је Вајтов комшија у Сиднеју.

– У реду, да ти поверујем да он постоји, немој само рећи да се презива Достојевски, због чега се представљаш као он?!

– Мама, ниси ме схватила. Он није писац. Појављује се у једној причи. Као епизодиста.

– У том случају то је још горе, није писац. Зар у теби нема више нимало воље?

– Понекад сам као он, у томе је ствар. Изненада ми се промени расположење, изгубим сваку вољу да будем ја, он то вешто искоришћава.

– И шта намераваш да учиниш?

– Покушаћу да га се решим.

– Како?

– Натераћу га да ме напусти. Искористићу тренутак кад буде спавао.

Жена коју називам мајком веома је предузимљива.

– Знаш шта, исповраћај га. Иди одмах у купатило и гурни каиш у ждрело.

– Не волим да повраћам.

– То није важно. Ја такође не волим да неко целе ноћи вршља по мојој кухињи.

Када сам се раширених ногу нагнуо над ВЦ шољом, прво сам приметио доле у води како неко покушава некаквим гримасама да ми на нешто скрене пажњу. Било би то превише, помислих и гурнух каиш заиста веома дубоко.

Прво је покуљао песак. Фина зрнца уопште ме нису гребала. Чуо сам мајчин глас из велике даљине како ми говори. Затим ми је из грла излетео један гуштер светлозелених шара на леђима. Пао је на купу песка и хитро почео да копа по њему. Мајчин глас је због нечег постао крештав, као да је опонашала неку птицу.

– Још мало, још само мало!

Нешто ми је запело у грлу. Нешто велико од чега ми се помутило у глави, око мене је завладао мркли мрак. Знао сам да морам бити у купатилу, али пипајући рукама нисам додиривао ништа. Све што сам успео да дохватим био сам ја.


Из трезора ГЛЕДИШТА пише: Славиша Николин ЖИВКОВИЋ



Елис Бекташ: ДАНАС СЕ КАВЕЗИ ПРАВЕ И ОД РИЈЕЧИ!

Кад сам својевремено отишaо у Београд нисам то учинио вођен жељом да тамо постанем славан и признат писац, што ће рећи жељом која је у ту чаршиjу одвела многе домаће субјекте, јер ми тад уопште на ум није падала тако сулуда и покварена мисао да бих и ја једног дана могао завршит у књижевности, али једном сам се, базајући Чубуром, неопрезно препустио мишљењу, не слутећи да је то почетак моје неумитне пропасти.


Београд на киши © Далибор Поповић Микша

НАПОМЕНА: Следи „Истинита приповијест о једном дубоком и искреном пријатељству“ Елиса Бекташа у преводу са хумског на српски језик.


Једино што себи данас могу понудити као утјеху, и једино чиме могу ласкати својој сујети, јесте то што сам учинио све да не постанем славан и признат у Београду, а и било гдје друго, но било је немогуће избјећи неумитну судбину која је хтјела да постанем писац, али ето не тужим се и не кукам јер је у мом систему вриједности ипак боље бити писац, него бити славан и признат.

Ако ништа друго, писац ужива већу слободу и нема над главом императив да вазда глуми некакву величину и друштвени узор, нити се мора упињати да властите гадалуке и поганлуке представи публици као некакву племенитост, већ може једноставно казати – да, то су моји гадалуци и поганлуци и шта вас боли курац за то.

Ти почеци мог мишљења били су мучни и болни као и сваки почетак, тим више што ја појма нисам имао шта ми се дешава и кроз какве преображаје пролазим, те сам стога знао осјећати да ми је читав небески свод на плећима и да од таквог терета могу буквално нестати. Ево, овако, само пуц прстима и човјек нестане и нема га.

То мишљење је онда почело постајати препрека између мене и других појава у мом животу, како живих тако и неживих, и што је више времена пролазило то су те препреке постајале све теже за савлађивање, а на крају су то биле дугачке линије ескарпи и контраескарпи те комбинована минска поља велике густине и дубине.

Због свега тога ја сам се почео одавати самоћи, мислећи да ћу у њој наћи подесно склониште, али та је самоћа била само развојна фаза у процесу преображаја у писца што ја тад никако нисам мого знати, иако сам добро памтио Екинову мисао да је поезија у ствари самоћа.

А како дођавола да ту мисао повежем са собом у том часу, кад тад нисам имао ниједну пјесму, нити причу написану, изузев једног сонета из средњошколских дана, који ми је служио за курчење и разметање и који није курцу ваљао ко поетско свједочанство, па је из тог разлога тај сонет био омиљен међу кошпама.

Једини ахбаб с којим сам у то своје београдско доба могао проводити вријеме без осјећања узалудности и потрошености био је шутљиви и одмјерени господин у зрелим годинама који је живио одмах испод Калемегдана. Тачније, живио је у зоолошком врту, и вама сад можда изгледа чудно то да неко живи у зоолошком врту, али ето у његовом случају то ипак није било чудно јер је тај господин био вук.

Ја иначе не волим зоолошке вртове и сматрам их опомињућим доказом хињаве људске природе, која у кавезу види проблем тек кад њу неко метне у кавез, но једног сам сунчаног дана ушао у тај зоолошки врт, појма немајући зашто, и као омађијан сам ишао све док ми нешто изнутра није рекло да станем.

А стао сам баш испред кавеза са вуком који је лијено изашао из оне своје рупе, удно тог његовог станишта, па пришао шипкама и погледао ме право у очи, а онда се пропео на задње ноге и гурнуо предњу шапу кроз шипке ко бива да се рукујемо. То руковање означило је почетак једног, не толико дугог, колико дубоког и искреног пријатељства, и отад сам повремено знао отићи до зоолошког врта и посјетити свог пријатеља с којим сам водио искрене и неувијене разговоре о суштинским питањима.

Ви ћете мене сад питати како сам могао разговарат с вуком кад не знам вучји језик, а то ме питате јер сте већ заборавили шта сам вам казао на самом почетку. А казао сам вам да сам у то доба почео мислити, а човјек који мисли и вук вазда се могу разумјети на начин који ће вам одмах постати јасан чим и сами почнете мислити.

Једног од тих мислећих дана нагло ме спопао необичан и неугодан осјећај да сам ја у ствари изгубљен усред пустиње и да је све то око мене само фатаморгана. И као да ужас такве помисли није био довољан још ме спопао и неземаљски страх да можда ипак нисам у праву и да то око мене није фатаморгана већ заправо јава.

Тако растрган између изгубљености у пустињи и страха да око мене нема привида сам отишао посјетити свог ахбаба вука, који је одмах схватио шта ме мучи па ми је пружио шапу, а онда је и врх њушке гурнуо кроз шипке и загледао се у мене оним својим очима, које су неким чудом успјеле остати на слободи, за разлику од остатка његовог тијела, па ми је овако казао:

– Немој ми се ту пренемагати већ издржи мушки тај терет за који си сам крив. Да ниси био неопрезан не би те мишљење заскочило и био би одговоран и разуман грађанин који не разговара са дивљим звијерима. А ако мислиш да је теби тешко онда се запитај како је мени. Као да није довољно то што су ме метнули у овај кавез, већ је тај кавез морао бити баш у Београду, па сваки дан морам гледати ову неодгојену жгепчад што се кревељи, и која ће себе сматрати вриједнима, мада никад нису уловили срндаћа у планини, нити су завијали на пун мјесец, али ће зато завијати на све око себе, почев од парова на понуди кладионице па до комшија.

Мислиш да је мени лако што ја морам бити у овом кавезу, мада би они са својим завијањем били знатно занимљивији за нормалне посјетиоце овог врта, али онда се подсјетим, та откуд овдје нормални посјетиоци. Ено погледај оно бублаво жгепче што му матер управо говори да је њено паметно злато.

Мали кретен већ сад зна за кога навија и то ће знање бити једино које ће имати током читавог свог живота, ког ће провести убијеђен да зна све о себи, и тек ће на самртној постељи схватити да је све било лаж, и да је можда и та смрт која му прилази лаж, а најгоре ће му бити кад помисли да је лаж и то што му син говори да је његов клуб добио утакмицу тог дана.

Знаш ли колико ја таквих судбина овдје видим сваког дана? Знаш ли колико је понижавајуће гледати свјежу храну како се смуца овуда и кревељи се животињама баш као да животиње не знају ко су, а ови што се кревеље као да знају за себе ко су?

Ти си тек почео мислити и барем се можеш надати да ћеш једном дочекати своју пропаст и постати писац, а онда се више нећеш морати мучити са двојбама и слутњама које те сад муче јер су писци људска говна која увијек нађу начина да себе оправдају пред собом самима, а ја ћу заувијек остати вук што је иначе једна дивна ствар, али у мом случају је неподношљива јер сам ја вук у кавезу.

А какве сам среће још ћу дочекати да будем вук заточен у земљи којом влада вучић. Ви људи сте можда и навикли да вам владају најгори међу вама, али код нас животиња се зна неки ред и једино гдје тај ред не постоји то је у овим зоолошким вртовима који су плод вашег болесног и изопаченог доживљаја појма реда.

– Ако су чељади тако безнадежан случај, упитах свог ахбаба, како то да онда причаш са мном?

– Ти си другачији, одговори вук, у теби има нешто вучје и дивље. И колико год покушавао то затомити вазда ће наћи начина да избије на површину, макар само у виду бљеска у очима. Зато ће друга чељад за тебе вазда говорити да си луд и махнит, али немој да те то погађа јер муфлони не могу другачије протумачити то што избија из тебе.

– Хвала ти на овим ријечима, рекох му ганут, охрабрио си ме њима.

– Немој се претјерано узохолити, опомену ме мој пријатељ, тачно је да у теби има нешто вучје, али отиђи до оног доље кавеза са шимпанзама па ће ти и оне рећи да у теби има нешто мајмунско и то ће такође бити истина.

Снажан прољетни пљусак са грмљавином нагло је прекинуо тај разговор између мене и мог ахбаба вука, а послије тога смо се видјели још неколико пута и водили мање драматичне разговоре. Онда се завршио мој боравак у Београду, за ког ни дан данас не знам да ли је био привиђење у пустињи или је био стварност што је још ужаснија могућност, но не за мене, који више нисам тамо, већ за Београд.

Пролазиле су године, а ја сам све рјеђе и рјеђе помишљао на свог шутљивог и господственог пријатеља вука и на важне разговоре што смо их водили пред његовим кавезом у калемегданском зоолошком врту. Данас више не знам ни да ли је мој пријатељ још увијек жив нити се желим распитивати о томе.

Но недавно сам га се сјетио кад сам читав један дан потрошио на размишљање о стварности која ме овдје окружује, а након што сам размишљање привео крају – наглас сам се обратио свом драгом пријатељу, надајући се да ће ме он ипак чути јер вукови имају чудне способности, па и ту да чују оно што је изговорено далеко од њих. А рекао сам му ово:

– Кад си ми говорио о муци свог заточења у кавезу ја сам ти вјеровао, драги мој пријатељу, али тек те данас одиста разумијем. Данас и сам у искуству носим то стање заточења, док око мене ходају креатуре које кроз живот носе само једно поуздано знање и то оно о клубу за који навијају. То што ме нису метнули у кавез као тебе не чини никакву разлику јер ме само нису метнули у кавез од челичних шипки.

Данас се кавези праве и од ријечи, драги мој пријатељу. Знај да се радујем поновном сусрету па макар то био само сусрет бљескова лудила из наших очију горе међу сазвијежђима или сусрет наших давних завијања на мјесец која још увијек јашу горске вјетрове и јахаће их до краја времена.


За ГЛЕДИШТА пише: Елис БЕКТАШ



Александар Војиновић Најјачи: ДРУГО СУНЦЕ ЗА НИРВАНУ ЗАУВЕК!

Курт Кобејн, оснивач и фронтмен култне музичке групе Нирвана, напустио је наш свет 5. априла 1994. године. и ушао у несрећни клуб двадесет седам. За разлику од многих покојних музичара које волим, Кобејн је био мој савременик.


Курт Кобејн © Стеван Митић

Најбољи Нирванин албум In Utero изашао је 1993. године. Ишао сам у први разред. Кад сам одрастао и „спријатељио“ се са Кобејном, схватио сам како сам многе спотове његовог бенда видео милион пута на телевизији, а неких се и плашио (Heart-shaped box), али ми у то време, наравно, то ништа није значило. Нирвана је увек била у мојој близини.

За време зимског распуста 1996. године, у госте ми је дошао брат од тетке. Гледали смо филмове, играли игрице, слушали музику на великом музичком уређају. Гранџ углавном. Најдража касета нам је била Нирванин акустични концерт MTV Unplugged in New York. Знали смо да је слушамо до дубоко у ноћ. Та лепа музика, пуна сете, туге и среће у исто време, увукла се у наша срца, а да тога нисмо ни били свесни. Тако је званично почело моје дружење са Нирваном.

Расли смо и мењали се, прашина заборава прекрила је у потпуности тај дивни, дивни концерт. У време када се појавио спот за Нирванину дотад необјављену песму You Know You’re Right, 2002. године, већ сам био у колицима – сломљен, љут и бесан. Била је то последња песма коју је Нирвана снимила. У њој је све прштало од беса и очаја, и сва та бол која се изливала из Кобејновог гласа привукла ме је к себи и заувек ме купила. И мене и милионе несигурних и несрећних младих људи.

Сетио сам се оног акустичног концерта и Кобејновог „завијања“ усред ноћи. Желео сам да што пре дођем до свих Нирваниних песама, а нарочито до You Know You’re Right. За ово прво сам се лако снашао (купио сам бугарски ЦД са свим албумима – на омоту су чланови бенда у божићним џемперима). За ово друго… и не баш. Интернет је тада био јако спор, није било Јутјуба, Спотифаја и осталих чуда, па сам до песме дошао захваљујући програму Mirc.

Ту сам упознао бубњара једног бенда који је неким чудом имао песму. Сећам се, висио сам за компјутером од једанаест увече до четири ујутру, све док се песма није скинула. Тако се моје дружење са Нирваном наставило. Прошло је много времена од тада. Поразио сам многе туге, комплексе и несигурности и оставио их заувек за собом. На путу до победе, научио сам све Нирванине песме и упознао Кобејна кроз његову уметност. Научио сам и то колико је важно и исцељујуће преточити бол у било који вид уметности.

Кобејну, мом драгом пријатељу, захвалио сам се два пута – песмом и причом. Проза није мој терен, причу сам написао готово стидљиво, у рукавицама још 2017. године. Одавно сам имао на уму да је уредим и поправим, али сам тај „посао“ упорно одлагао. Схватио сам да је тридесетогодишњица његовог одласка прави тренутак да то учиним, како бих му се још једном захвалио за све.

Отуд и ова стара-нова прича пред вама. Тако ће моје дружење са Нирваном трајати заувек.

ДРУГО СУНЦЕ

Мајк је покушавао да се пробије кроз маглу. У даљини су се назирали обриси нечега што је подсећало на фабрику. Фабрике су га увек чиниле депресивним. Осетио је како му се сплин завлачи под кожу. Однекуд се чуло завијање пса, уз пратњу тужних акорда. Звукови су растерали маглу и разбили му сан. Окренуо се на другу страну и угледао плавокосог младића како певуши нешто и пребира по жицама старе гитаре. Младић је подигао главу према њему и насмешио се. Имао је бистре плаве очи.

– Мора да сањам – рекао је Мајк, зурећи у необичног посетиоца.

– Не бих рекао – одговорио је гост кроз благи смешак.

– Или сањам или сам луд – узвратио је Мајк.

– Ни једно, ни друго, брате.

– Ма да, фронтмен Нирване ми дошао у госте. И нисам луд – рекао је збуњено.

– Да. И да. Дошао сам због тебе – Курт Кобејн се осмехнуо још јаче.

– Твоје песме.

– Много ти значе и спасиле су те. Све знам.

– Наравно да знаш кад си плод моје маште.

– И мени би било лакше да је тако – одговорио је помало невесело Кобејн.

– Како то мислиш?

– Овде сам по задатку.

– Стани, молим те. Био ти стваран или не, ја морам да попијем кафу – рекао је Мајк на путу до шпорета. – Да скувам и теби, ако не испариш у међувремену? – додао је уз смех.

– Добар сам, доста ми је дроге за сва времена – насмејао се гост, а затим се поново латио гитаре.

Топли, сетни звуци испунили су собу. Низ Мајков десни образ склизнула је суза. Окренуо се у страну и обрисао је једним брзим покретом руке. Узео је шољицу вреле кафе и упутио се ка столу, не скидајући поглед са Кобејна. Сркнуо је гутљај, а затим спустио шољицу на сто. Песма му је звучала познато.

– Шта то слушам?

– Ексклузиву, добри мој – Кобејн је одложио гитару.

– Човече, ово звучи као да долази из универзума у којем та проклета пушка никад није опалила!

– Нема других универзума. Постоји само друго сунце. Одатле и долазим. Због тебе.

Мајк га је посматрао у чуду.

– Тамо је толико песама које никад ниси чуо и све је вечно живо, а ствараш кад год пожелиш!

– Машта галопира кад губиш разум – рекао је у неверици Мајк.

– А то сунце. – наставио је Кобејн – Може да нашкоди само злим духовима. Чим пандркну и крену овамо – сунце их спржи. А ми, несрећни. Ми овде поправљамо дух. И помажемо другима. Ево, теби, на пример – рекао је, показујући према Мајку.

– Мени нема помоћи.

– Ту се вараш. Задатак несрећних духова је да прате сличне себи и да, с времена на време, понуде неком духу да крене са њима, ако је уморан од свега.

– Шта је задатак срећних?

– Јеси ли ти срећан, добри мој?

– Нисам.

– Онда ме не питај ништа о њима сад. Упознаћеш их, па причајте колико хоћете.

Главно питање је: Хоћеш ли поћи са мном или ћеш остати да се бориш?

– Остаћу да се борим.

– Обојица су праснула у смех.

– Идемо?

– Идемо.

Друго сунце их је чекало.

Петог априла 2024. године навршава се тридесет година од одласка Курта Кобејна


за ГЛЕДИШТА пише: Александар ВОЈИНОВИЋ НАЈЈАЧИ



Горан Станковић: ДВА БРАНКА

Стојећи овде, пред спомеником једног Бранка, на брду које је тек у његовим песмама добило своје истинско име, призивам дубоку песничку сенку једног другог Бранка. У тим огледалима у којима нестаје физика доба и средина, бескрајно се умножавајући један у другоме, стоје два Бранка, блистајући хладним пламеном песничког језика и указујући на танане и заумне животне и књижевне паралеле.

Тако нестају све разлике које деле једног Бранка који је писао средином прошлог века у једној царској провинцији и другог Бранка који је писао у другој половини нашег века у једној светској провинцији.


Стојећи овде пред једним Бранком, призивам другог Бранка, као што бих и у Нишу, пред оним другим Бранком, призивао вечне стихове аутора „Ђачког растанка“. Налазим се пред вртоглавим паралелама чији ми смисао измиче управо онако како увек измиче смисао праве, исконске поезије, или „све видљиво је ђаво“, казујући тиме да је у невидљивом, скривеном и недохватном скривена утопија људског која је понајмање песничка, а понајвише орфејска, утопија оних који својим певањем присвајају дар недоступан смртнима: дар бесмртности.

Чудне су то паралеле: животи два Бранка угасили су се у приближно истим годинама, негде на граници младости и зрелог доба, обојица су испевали страсно много поезије, имали истанчан и далекосежан однос према властитом језику, певали су са пуном свешћу о њему као изворној кући поезије, обојица су славили универзалну љубав, знајући да је Реч исто што и Љубав, исто као и Биће, обојица су писали из жеђи за животом, из исконског животног либида, али су и обојица писали стихове у којима је тамно загушљиво крило смрти и трагичних наслућивања довело до врхунског поетског крика. „Кад млидијах умрети“ или „онај ко пева не зна је ли то љубав или смрт“.

И тако, говорећи о два Бранка, заправо говорим о једном Орфеју. Са Стражилова или из Заплања, свеједно. Стихови који ће и нас и њих саме надживети су на овом месту посвуда око нас. Јер природа је храм, и то су два Бранка знала. А у храму је пристојно говорити само молитве или химне, што орфејска поезија два Бранка и јесте.


Говор на додели награде Печат вароши сремскокарловачке за збирку поезије Четири доба, 9. септембра 2000. године.



Извор: Политика, 23.септембра 2000. године

Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: Горан СТАНКОВИЋ



Никола Марковић: СИНЕСТЕЗИЈА ЂОРЂА МАТИЋА – НИОТКУДА МОГУЋЕ, С ЉУБАВЉУ ЗАЦЕЛО

Да одмах отклоним сваку сумњу о томе како приступити овом тексту. Он је импресија, добронамерни братски савет и више него заслужена благодарница. Није нити скерлићевска, нити богданпоповићевска критика, она од које се јеже савремени писци што Ђорђе Матић несумњиво у исто време и јесте и није. Његова савременост, одмерено сидри у дубоким морима архаичног. Где су скупа и Његош и Крлежа. И Ветрановић и Цријевић. А понајвише Црњански.

Флуидан, као и његова проза која вешто плеше по ивици сечива што се поезијом зове.

Јеванђелски речено, језиком религије коју Матић с правом сматра интимним чином, пазимо…


ЈЕЗИК “РОДА МОГА“ КАО КЊИЖЕВНИ НАДЛИК

Ако неко хоће да схвати зашто Срби, хрватски језик често зову српским, нека чита Матића.
Ако неко хоће да схвати због чега Хрвати, хрватски језик зову хрватским, нека чита Матића.
Нема бољег чувара српског у хрватском, као ни ненаметљивијег чувара хрватског језика, оног од Вука рођеног, преко Броза до Крележе клесаног, од Матића.
Делује да се, када је реч о Матићевом језику, сва критика усијала од тврдњи да он пише високим стилом. Био бих слободан да кажем да у томе нема ничега претенциозног, иако се тако нешто може закључити када се човек лати критике, пре него његове прозе.

Језик књижевности, књижевноуметнички штимунг, то је оно чиме Матић баш вешто барата.

Језик доречености.

Као да се у свим тим одисејевским заносима, у апатридској носталгији, Матић ужелео свих речи својих народа. Његова насушна потреба да се враћа пансловенском принципу, оног заједничког прајезика, чини да од културне хетерогености Срба, Хрвата и осталих племена, наново везе надсловенски гоблен. И утолико је његов језик, а и његова књижевност моћнија.

Када као дете не желиш да причаш, како не би потрошио све речи, он је у туђини ћутао. Па у лирском роману ударио контру, хотећи да исприча све оне речи на којима је тако дуго ћутао. Да их се подсети. Никада нисам видео да неко више речи на свом језику жели да каже. Ваљда да провери да их није заборавио.

Његов језик дословце има карактеризацију. Као књижевни лик. Метафоричку карактеризацију. Словенску потребу да сам себе подцрта. Те су језичке дидаскалије некада препуне апозиција, а некада барокно пребојене „свијетлозеленим, тамномодрим и правокутним“. Што би му неко можда и замерио. Ја, засигурно, не.

Како год, види се да је речи које је дуго скривао у корицама, Матић извукао незарђале, са жељом да освоји сав онај исконски књижевни простор који је преостао, попут острва, у морима жанрова.

СЕВЕР-ЈУГ, ПА ОПЕТ СЕВЕР

Матићева се емотивна, поетска, и романескна трансверзала протеже правцем север-југ, или боље речено југ-север, ако посматрамо хронолошки лутања његовог лирског субјекта, који се игром прозних околности зове књижевним ликом.

У тим пресецањима проживљених и измаштаних паралела и меридијана, кала и контрада стари се словенски богови каткад обрачунавају са униполарним хтонским бићима обученим у мантије или са кипама на глави.

И ту где се стари богови и нови њихови идентитети срећу, лелуја његова Маша Коен, Матићева “Јелена које нема“ или већ ко зна која, које је сигурно било.

Таква се књижевност, дубоко проживљена, једноставно не може одглумити.

Осећа се у његовим лутањима Рим-Амстердам и сав сплин који је са собом као багаж вукао Чарнојевић, али и нека сулуда нада са којом Штулић креће у Вијену, да пронађе дјеву. Ти литерарни рељефни премази, готово као код Шумановићевог “Бара у Паризу“ у Матићевој се књизи могу руком опипати.

Звече однекуд вериге о којима приповеда Љуба Ненадовић у „Писмима из Италије“, све некако уваљане у блуз и у ону чудесну пискаву нит Чета Бејкера, који је у истом том Амстердаму и скончао.

Одавно ме, заиста одавно, тако добро није дотакао спој свих овом свету познатих уметности у једном делу, које се пуким случајем назива књижевним. Иако је у њему више музика и питура него по концертима и музејима савремених уметности.

Како човек, располућен од толиких потреба да напусти себе, може да о носталгији каже, можда најлепшу реченицу у мени доступној савременој књижевности?

„Родни је град, покретна елегија, жалобна болна пјесма над неодживљеним временом у њему“

SOUNDRTRACK ОД БОЖУРОВА ДО FUNNY VALENTINE

Ова књига се, као што сам поменуо, не доживљава само једним чулом.

Можда пре него иједним другим чулом, књига је то која се слуша.

Нису то постмодернистички фолови, хиперлинкована стварност коју живимо, већ превазиђени постмодернизам у једној мери рестартован на антику. Као некаква музичка неоренесанса.

Да књижевност не мора да буде линеарна, демонстрирали су Црњански и Настасијевић, у модерном пре модерног, а Ђорђе сада као медијум шета свог приповедача по туђим аурама и мислима.

Не мора све што се литерарно калеми на џез да буде биопик. Нешто једноставно може да буде „Whiplash“ у књижевности.

Ова је књига утолико боља јер нема залудне потребе да се лута Јесењиновим стопама, угаженим стрњикама и житним пољима, тамо где градови миришу на мачју мокраћу и расквашени асфалт.

То и Матићев лик памти. Не мирис липе. Него пријатан смрад градских улица. И зато му верујем.

Сигуран сам да се инспирација за назив ове књиге баш и крије у печалбарским пословима под светлима неонске хале, међу поштанским маркама, где се попут разгледнице са летовања које се никада не завршава, негде срамежљиво наметнула фраза “Ниоткуда с љубављу“.

Зато што је цела као да припада неком другом, заборављеном свету.

Где је у реду бити луцкаст као Тин Ујевић.

Где су песници господа и витезови.

Зато је ниоткуда.

Јер је одсвакуд.

Сваком блиска и позната.

А тако универзално ничија.

А да је с љубављу – довољно је само погледати у чаробно плаветно око Маше Ко(р)ен, коју да бисте упознали морате да потражите међу страницама Матићевог првенца.


Ђорђе Матић – Фото: Иво Цагаљ/Pixell

СПАРИНГ ПАРТНЕР МЕЂУ ЛИКОВИМА – ТО СВАКАКО МОЖЕ БОЉЕ

Занесу се ствараоци у прављењу лика из „Ich forme“ да некада забораве на карактеризацију ликова који чине атмосферу драматичнијом.

Ако је овој књизи потребно тражити ману,(а вратимо се на почетак да ово није критика, већ братски савет) онда се та мана сигурно крије у лику Кнеза, који је бескрајно симпатичан, али чији се лик понекад гради као пасивна контратежа главном лику, како би у некој мери он интелектуално издоминирао. Као некакав џак за ударање или пак хроми спаринг партнер.

Да баш не зна ко је Јуриј Гагарин или шта је номинатив, а шта вокатив, не чини ми се вероватним.

А управо то прави добар темељ оним правим критичарима који пишући о Матићу у суперлативу карикирају његов бескрајни језички потенцијал.

Такви стилски слепи рукавци, ипак нису најпотребнији, јер интелект се назире и без тога.

Ова је књига, (last but not least) као да је Чет Бејкер устао из гроба и снимио нови албум. Једна од оних које нема потребе читати споро, како би се крај одгодио.
Она се друкчије и не може читати, до са пуном пажњом и свих пет и више чула.



Извор: Кумулонимбус.ме

Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: Никола МАРКОВИЋ



Eнес Халиловић: АНТИЧКИ МУДРАЦ ЗАЛУТАО У ПОЛУДЕЛО ДОБА – БОРИСЛАВ БОРА РАДОВИЋ

Неко беше Радовић Борислав. Бора. Песник. Преводилац. Уредник. У зрело доба есејист. У младости глумац.

Као почетник, негде у лето 1992. године, читао сам књигу стихова млађих југословенских песника објављену 1963. године. Наишао на имена: Миодраг Павловић, Васко Попа, Изет Сарајлић, Иван Сламниг, Весна Крмпотић, Петар Гудељ… И међу њима: Борислав Радовић. У књизи је била заступљена једна његова песма „Ноћу”, завршавала се речима: неко каже: свиће.


Борислав Бора Радовић  (Београд, 10. март 1935 — Београд, 26. април 2018)

Потом сам, причајући са старијим песницима, чуо о Сен-Џон Персу чију књигу Морекази је превео Борислав Радовић. Млад, превео обимну књигу која тече многим рукавцима француског језика. Потом сам читао и Мореказе и све песничке књиге Борислава Радовића.

Године 1998. у београдском кафићу „Moonlight”, у Улици Светозара Марковића, као студент и млади песник – већ сам имао иза себе књигу стихова – седео сам понекад са Мухаремом Первићем и запиткивао га о Васку Попи и Бори Радовићу. И о много чему још.

И, кад сам основао часопис „Сент”, прву организациону и лобистичку подршку дали су ми Срђан В. Тешин и Марија Кнежевић. Мени, младом уреднику који је имао тада 23 године, Тешин је дао имејлове многих писаца, а Марија Кнежевић ми је дала бројеве телефона многих песника. И телефон Борислава Радовића, али га дуго нисам позвао.

Слао сам му часопис, а маја 2004. године послао сам и моју књигу приповедака Потомци одбијених просаца. Неколико месеци након тога, јавио сам се старом песнику за кога сам већ чуо да има проблема са видом, па осим што сам се плашио да ли је књига залутала у пошти, плашио сам се и да ли ће читати моју књигу – шта ако не види?

И позвао сам га! Јавио се. Захвалио се на књизи и рече како би волео да се неком приликом сретнемо.

ПЕСНИК ГРОФОВСКОГ ДОСТОЈАНСТВА

Први пут смо се срели почетком новембра у Улици Илије Гарашанина, у кафићу „007″. Запиткивао сам га о неким његовим песмама, о „Нолиту”, о дружењу са Васком, о Христићу и Ивану В. Лалићу. Причали смо о политици, о Југославији, о Андрићу, о пољопривреди, о лажној слави савремених америчких песника. Наравно, о Бодлеру, о Црњанском, о Ембахадама.

Већ на првом разговору, мене је позвао један новинар и жалио ми се на једног општинског службеника у Новом Пазару који му није дао да уђе на конференцију за новинаре. Причајући о том службенику, ја сам, у бесу, поменуо и његову матер, а Бора – благ је био и човек који не залази у туђу интиму – наставио је да говори о поезији, мирно, као да бес није дошао за наш сто.

Био је тежак код плаћања рачуна, није дозвољавао саговорницима да се маше за новчаник – ја сам, тада, мислио да је Бора песник грофовског богатства, али не, није он био имућан човек; био је човек грофовског достојанства.

Дуго смо остали у „007″, па смо отишли у кафић на углу Доситејеве и Господар Јевремове… не знам како се тада звао, али чини ми се да се сада зове „Рома”. Тамо смо седели са Милутином Петровићем и професором Драганом Стојановићем који је Бори донео рукопис песама.

Опет, наравно, о поезији смо причали, о Михајлу Лалићу. Наједном, ја сам устао. Журио сам на аутобус. Где идеш? Рекох, жена ми је пред порођајем, можда се већ и порађа, а ја сам имао неке службене обавезе у Београду… сад морам назад у Нови Пазар.

Они су ме зачуђено погледали. Зашто сам се задржао са њима? А ја сам имао много тога да причам са Бором. Кад би сели, не знам ни како би почели, али тешко смо завршавали наше приче. И често смо се чули. Када би сазнао од мене неку необичну чињеницу, нарочито о сродству неких људи који сродство крију, Бора би рекао: „Ето, да сам јуче умро, ово не бих знао.”

ЧЕТРДЕСЕТ ПЕСАМА

Једанпут, неки аутобус је из Црне Горе клецао преко Новог Пазара за Београд. Бора ме чекао у хотелу „Москва” скоро сат времена. Извињавао сам се због кашњења. „Све је у реду, знам шта је пут и путовање”, рекао је песник. Причали смо поезији, о свемиру, о сингуларитету црних рупа.

Августа 2007. ишао сам у ФоНет са братом и са једним камерманом, да узмемо неку камеру, рачунар и некакве техничке скаламерије за дописништво. Кад смо то спаковали, ја сам отишао у Улицу Илије Гарашанина и са Бором сређивао мој песнички рукопис Листови на води који ће ми пар месеци касније објавити „Просвета”. Секли смо песме. Скраћивали. Анализирали стих по стих. Бора ми је скренуо пажњу да нисам нумерисао странице што је њему отежало посао. Одбацио сам више од двадесет песама и свели смо књигу можда на 55 песама.

Бора ми је рекао: „На крају ће се цео живот свести на 40 песама.” И баш тако је он урадио. Објавио је пред крај живота избор из своје поезије. Избор од 40 песама. Све остале нису издржале двоструки тест – тест времена и тест песника који их је писао.

Кад сам нашао брата и камермана, они су се чудили – зашто си остао четири сата? Рекох, сређивао сам песме. Заиста, стих по стих смо глачали, расправљали… Нису се наљутили на мене ни брат ни камерман, али су се заморили од чекања. Био сам захвалан старом песнику и уреднику што је у мој рад уложио време, знање и искуство.

Сутрадан, у кући, нападнут сам – зашто сам остао толико дуго док брат чека. Правдао сам се, правдао сам се, али у једном тренутку сам доживео нервни слом. Скакао сам по кући и падао као тек заклана кокошка. Скакао и падао.

Млади песници, ето, да знате, буран је и непредвидив пут према поезији.

НЕШТО ИЗВАН ПОЕЗИЈЕ

Годинама, кроз дружења, Бора и ја би рекли један другом и нешто изван поезије. Сећам се како је Бора бринуо о зету. Рече ми једанпут да је зет много болестан. Ускоро, тај зет је преминуо.

Бора, то многи не знају, од државе, од колектива, од града Београда, никада није добио стан. Он је живео у теткином стану у Улици Илије Гарашанина. Бора се, међу првима, разишао са Слободаном Милошевићем. И никада није добио стан, али никада није потенцирао ту чињеницу. Ћутао је, живео свој живот и писао – све чешће есеје, све ређе поезију.

Од Боре је остала изрека упућена песницима: Седи, ћути и пиши.

Био је комуниста. Функционер Централног комитета Савеза комуниста Србије. Нисам приметио да је Бора био титоист, а да ли је жалио за Југославијом? Јесте. Јесте, јер никога није мрзео и традиција свих народа југословенских била му је блиска.

Волео је Данијела Драгојевића, Мака Диздара, ценио Блажета Конеског…

„Да ли сте Ви и Васко страховали да ће пасти крв у Југославији?”, питао сам.

„Ми нисмо имали сумњу да ће то да се деси, само нисмо могли да претпоставимо колико ће крви пасти, али крв је мирисала у ваздуху…”

Бора је био на Косову пољу 28. јуна 1989. године. Они, врх југословенских и србијанских комуниста, попили су по кафу и минералну воду под шатором. Песник је гледао како се понаша Слободан Милошевић који је изашао пред народ, подигао обрве и укочио му се поглед.

„Тај укочени поглед ће му остати до смрти”, тврдио је Бора Радовић.

ЗЕМЉА ЗА НАС

Тетка Борина докторирала је код Марије Кири, а Борин отац је био доктор филозофије, службеник Министарства пољопривреде. Бора је мислио о земљи и пољопривреди. За њега је земља била центар политике, кад кажем земља, мислим на њиву, шуму и ливаду.

„Кад год сам путовао било где, као функционер, бројао сам грла… Никада од Београда до Пријепоља или од Београда до Урошевца, никада, баш никада нисам избројао више од 80 оваца, а увек сам бројао.”

У књизи Неке ствари Борислав Радовић је записао став који може бити политички програм свим народима у свим временима: „Треба остати на земљи, све је у томе.”

Иако син филозофа, Бора није веровао европским филозофима данашњице. Говорио је: они су намирисани, дотерани, причају много о свему, добро су плаћени, али кад неком народу треба правда и заштита, ућуте се филозофи. Богате државе су грабљивице.

Бора се сећао 6. априла 1941. године. Док су немачке бомбе падале на Београд, он се скривао са мајком на немачком гробљу и наслонио са на надргобни споменик Ернестине Хоф о чему ће касније написати познату песму.

САЊАТИ ВЕРГИЛИЈА

Двадесети век није дао бољег есејисту међу нама. То је доказао пред крај живота, нарочито есејима о Вергилију. Бора је чак и сањао Вергилија.

У разговору са Божом Копривицом, рећи ће:

„Чини ми се да Вергилијево позивање на Хомерово дело, колико год било познато, никад не може бити превише истицано, из простог разлога што је оно од пресудног значаја за разумевање Енеиде. Критика је веома замерала Вергилију што на сав глас хвали Августа и што се превише угледа на Хомера. Чак ни позна антика није више добро разумевала смисао Вергилијевог дела. А није га добро разумело ни наше доба, судећи по речима Жака Переа кад овај каже да ‘јединство тако сложеног дела као што је Енеида представља крхку ствар која тежи да се распадне откако не успевамо више да је разумемо онако тачно као савременици’. Било би веома претенциозно помишљати како ће сад неко сести и прочитати Енеиду, и извући из тог читања боље закључке него што су их извлачили људи који су се исцрпно бавили тим проблемима, а многи им посветили и живот. Али оно што је несумњиво, то је грчко наслеђе у рукама Рима, и у томе би могло бити извесне суштине. То је питање првенства. Римљани настоје да се представе као законити наследници и даљи носиоци грчке цивилизације и културе. То настојање је одлучно и јасно изражено код Вергилија.”

Никола Бертолино, још један чувени преводилац, када анализира живот и рад Борислава Радовића, у тематском „Сенту” број 47, сматра да књигом о Вергилију песник и есејист доказује да његова мисао није остарила. „Тај есеј потврдио је један од мојих примарних утисака о личности Боре Радовића: да је тај изванредни познавалац античке књижевности, филозофије, митологије, у ствари антички мудрац залутао у ово наше полудело доба.”


Енес Халиловић и Борислав Радовић, фебруар 2012. Београд, кафе 007

КРАЈ

Пред смрт, Бора је све више времена проводио на Умци, код Бубе. Повремено би долазио на Ташмајдан. Интензивно је сарађивао са Милутином Петровићем око часописа „Поезија” и са Дејаном Матићем око „Трећег трга” где ће објавити шеснаест Бодлерових песама, али у четрнаест слогова.

Отишао је пролећа 2018. године, о том одласку певам у једној песми. Овако:

Борислав Радовић. На улици. Подигао руку да заустави такси.

Негде даље одвезла га је смрт.

Иста она смрт која је дошла на железничку станицу Астапово.

Да кажем још и ово чега се сећам. Позовем.

Добар дан, Боро.

Добар дан, Енесе.

Глас Вам је нешто бољи, боље звучите.

Не, него имам нов телефон.



Извор: око.ртс.рс

Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: Енес Халиловић



Стеван Раичковић: ЕНГЛЕСКЕ ТЕМЕ У НАПУШТЕНОЈ КУЋИ

Иво Андрић у Херцег Новом

Енглеске теме у напуштеној кући, реченица отргнута из долазећег стиха да привуче пажњу, а пред вама је заправо одломак из књиге Стихови из дневника 1985-1990 – и један духовити поетски запис Стевана Раичковића: о Андрићу на каквог нисте навикли.

У Херцег Новом, на Топлој, између парка Бока и цркви Светог Ђорђа и Светог Спаса, где је Његош учио да пише код јеромонаха Јосифа, нобеловац Иво Андрић подигао је, по пројекту познатог београдског архитекте Војислава Ђокића, своју кућу почетком шездесетих година двадесетог века, а Херцег Нови је описао у Знаковима поред пута и први записао да је то место вечитог зеленила, сунца и бројних скалинада.

А један од највећих српских песника, Стеван Раичковић има корене у Црној Гори, где је боравио често. Његов деда је два пута био градоначелник Подгорице, док су његови стричеви оставили значајан траг у историји Црне Горе и Србије.


Кућа Иве Андрића у Херцег Новом

ТРИПТИХОН О АНДРИЋЕВОЈ КУЋИ У ХЕРЦЕГ-НОВОМ


I

(Монолог на Топли)

На малој цигленој тераси Андрићеве куће

на Топли у зеленкастом Херцег-Новом

(Допола под кровом

Отпола у травњаку)

Као некаква прва и једвабојна скрама

хвата се рани сумрак и мрешка по нашим лицима

за столом и воћкама у околној башти.

И мој домаћин

Као да је напокон и то једва дочекао да се

иза било чега (још готово и ничег) макар

и донекле сакрије или бар заклони пред нечим

Узима реч

И као да са цигленог пода (малтене руком)

подиже моју приземну причу

И она сад лебди између нас нетакнута као

нешто ново и треће и једино оно чега се

ни сумрак који полако осваја свуд унаоколо

нимало не дотиче.

„Видите ли оне шибице

Горе

У планини

Оне цигарете

(Шта ли су)

Оне мале

Варнице

Што мало-мало

Па кресне

По која:

Ето тако се појављивао

И фашизам у Италији.

Био сам баш у то време

Тамо…“

И гледајући (заједно) у суседну планину која све

више тамни и све јаче (и сабласније)

повремено светлуца

Иво Андрић говори о Лунђију Пиранделу

И о премијери

Затим

Комада једног

Његовог

У Риму

На којој су млади фашисти са галерије уз сваки

чин помно и сложно славном и присутном

аутору драме звиждали.

„А када су дошли на власт

Касније

Узели су га са собом

И подигли на високо место

Због његовог угледа у свету

(И наравно

Због себе)

И стари им се писац (можда чак и од срца)

полако али и сасвим приклонио…“

Одлазим са циглене терасе

Преко травњака

И већ увеликог сумрака

До гвоздене капије

Која је за мном

Отегнуто зашкрипала

Као да сам неку тешку резу за својим остарелим

домаћином и његовом младалачком

причом спустио

(И не слутећи тог тренутка колико ће и он

и она и тај сумрак још предуго у мени као у

некој тамници боравити

И да сам ону резу

И за себе био спустио).


Стеван Раичковић, Бранко Ћопић, Иво Андрић

II

(Проклета авлија)

На велику разгранату смокву

У свом врту

У (још неизлизаним) фармеркама

И са (новим) баштенским маказама

У руци

Пење се бивши закопчани дипломата а одскора

и у свету овенчани писац-нобеловац:

Да поткреше неколико сасушених и сивих

Гранчица које су (му) данима стршале из

лиснате и зелене крошње на модрикастом

фону Бококоторског залива у бонаци

(Дебело решен

Као да ће из сопственог неког још нештампаног

свог текста ушиљеном својом оловком

одстранити све оне несувисле и беживотне

речи које су му као ситни и тиштећи неки

мали тумори радили у уморној глави све до

пред сан у последњим овим августовским

спарним ноћима).

И док се Иво Андрић

Усамљен

И већ сакривен у својој (лиснатој) висини

Забавља

Овим сићушним (али и опипљивим) својим

(већ нареченим) послом

(И узгред

Ко зна

И каквим ли све својим старим или новим неким

још недотакнутим мислима својим до сада

и њему самоме сасвим непознатим):

Кроз шкринулу капију

Улази бучно

У врт

Стари дон Нико Луковић

Каноник Каптола Которске Бискупије

И парох Богородичиног храма у Прчању

(Илити жупне цркве Блажене дјевице Марије

алијас Мале Госпе)

Бивши народни посланик

И члан једног од многих Главних одбора

Народнога фронта

Публициста

И писац бедекера „Бока которска“ из 1951.

године

Козер

И причалица…

„Где ли нам је шјор Иво“

Пита (торжествено) дон Нико Луковић

Ћаскајући

Онако

Још с ногу

На баштенској стази

С лепршавом (иако са тананим штапом) и дивно

проседелом Андрићевом касном и једином

његовом верном и још увек лепом

сапутницом.

Смешка се Милица Бабић

Час гледајући

Пред собом

У озарено лице каноника

А час

У смокву

Из које писац

Обузет неком паничном мимиком

(Машући прстом

Испред стиснутих усана)

Вапије

Немо:

„Нисам ту“….

На малој цигленој тераси

У дубокој хладовини

У полупровидним

Трсканим

Фотељама

(Са шареним јастучићима)

Седи весела домаћица

Са раздраганим гостом:

Причају

И срчу

Кафу

(А богме

И већ трећу

Расхлађену лозовачу с Каменога

Коју наздрављају одсутноме домаћину)…

И седе тако

Већ дуго

У авлији

(Као неку малу вечност којој ни краја неима):

Шјор

На смоквиној грани

A дон

У трсканој фотељи

(Још и са јастучићима

Притом)


Иво Андрић у Херцег Новом

III

 (Енглеске теме у напуштеној кући)

Враћајући се у пет сати

По подне

Вијугавом

И осенчаном

Асфалтном узбрдицом

Са августовске плаже на Топли

(Као рањеник

И готово

Понижен

Великом нео-номадском и закаснелом

паганском светковином прокључалог сунца

и заслепљујуће воде у распомамљеним

шљокицама и запаљених голих телеса у

скоку или изваљених као трупла на

усијаним бетонским плочама и окружених

циком и смехом и дозивима као у

свеопштем неком полуделом и радосном

бродолому

из којег сам се кришом и срећно као једини

можда преживели до сада тек једва извукао)

Зачуо сам тиху

И успорену

И помало

Невешту

Али дубоку музику.

Из одавно напуштене и закључане Андрићеве

куће на Топли

(Која са својим увенулим вртом заклапа угао

Његошеве и ушушкане и стрме уличице

Мирка Комненовића

Којом сам долазио):

На невидљивом

Неком

Али засигурно

Старом клавиру

(Ко зна кад и од кога ли накнадно смештеном у

утробу већ оронуле куће)

Као из Баховог црног и надземног неког

умноженог срца

Или из Андрићеве још несмирене душе

Неко је с напором (још школским) али одано

и тачно извлачио звуке из једне

од „Енглеских свита“

Као да је на црним и белим својим несигурним

диркама-пипцима неки прерано пробуђени

кућни дух још за видела наизменично

додиривао прохујало једно време и пипао

по маглинама у којима још нико (па ни он

сам) није ни био…



За ГЛЕДИШТА, поезију Стевана Раичковића, дигитализовао: Александар Војиновић



Жељко Митић: ПЕСМЕ ИЗ НОРВЕШКЕ

Овај циклус песама Жељка Митића, претходно је објављен у часописима: Поезија, часопис пјесничке праксе; број 3-4, просинац 2023, Загреб, Градина, часопис за књижевност, уметност и културу, бр. 105-106/2023, Ниш. Фотоилустрације су из музеја Едварда Мунка.

Песму Ово није земља за самце први пут објављују ГЛЕДИШТА.


Едвард Мунк Аутопортрет поред прозора

МОЈА БОРБА

Нисам умео да лажем

па рекох волим њу

али волим и тебе,

могли бисмо да живимо сви скупа.

Мада сам веровао

да ће у мом предлогу

препознати добру идеју,

то се није догодило.

Саопштила је како ћу

ипак морати да бирам.

Промена не може да буде лоша,

помислио сам

и одабрао нову девојку.

Касније сам се опаметио

и решен да више не улазим у везе

због којих ћу се осећати

млађе и пожељније

вратио се кући

доневши са собом

полно преносиву болест.

А она ми је све опростила.

Живели смо срећно

неколико наредних година

док нисмо закључили

како бисмо могли да живимо још срећније.

Па се одселила на Север

нашла посао

купила кућу

и одвела децу.

Није ми опростила.

ЖЕНЕ ФИЛМОВА Б ПРОДУКЦИЈЕ

Луде, хистеричне, љубоморне, јебозовне,

жене које воле или бар мисле да воле,

спремне су да убију за туђег мужа

али не и да се повуку или предају.

У сталном узбуђењу које носи

мување с таквим женама,

изгубио сам много.

Једном сам пропустио

понуду живота,

да објавим књигу у Лондону.

С друге стране сам и добио.

Између осталог, редовну терапију.

А Шодан каже:

Објављена књига на енглеском језику,

заглављено је стопало

у једном одшкринута врата

светске књижевности.

Никад ниси превише стар за успешну каријеру

и никад није касно за поправни,

осим после секса

са књижевном критичарком.

КРАЉ ДРАМЕ

Некад ствари нису као што изгледају

или нису сасвим јасно постављене,

као што јелен не прелази магистралу

него магистрала пролази кроз шуму.

Некад ме чудно гледају,

овде сам странац,

и на дечјем фудбалском турниру

не аплаудирам као у позоришту

попут осталих родитеља,

већ галамим,

псујем и претим судији.

Некад ствари умеју да буду

у неспоразуму са собом,

са првим сунчаним данима пролећа

број хитне помоћи постављам

на брзо бирање,

заљубљен сам у жену која је отишла,

људи се боље осећају кад нисам

у њиховом друштву.

Позив на пиво

одбијају фантастичним разлозима.

А Алекс каже:

Не постоји неразумевање

већ само лоша трава.

Прошло је много година

како нисам дувао,

параноје сам сачувао као

сувенире.


Едвард Мунк – Убица

НЕКО ЈЕ ПОПИО МОЈУ ВОТКУ

Када сам се после три месеца              

из Србије вратио у Норвешку,

ствари су углавном биле тамо

где сам их и оставио.

Приметио сам пар нових предмета,

вероватно добијених

као поклон за празнике,

и да је моја вотка

попијена.

Из дивне стаклене људске лобање

са чепом на врху,

нестала је сва течност.

Загледан у шупљине очних дупљи

покушавао сам да одгонетнем:

Жена не пије вотку,

деца су још увек мала,

наши гости Срби махом су љубитељи

ракије.

Као у причи о златокосој девојчици

што на путу кроз шуму

набаса на кућу медведа

који су изашли у шетњу док им се охлади

ручак

неко је седео на мојој столици

неко је јео моју кашу

неко је спавао у мом кревету

неко је попио моју вотку

или све то заједно.

Странац је био овде и указана му је част

коју не заслужује.

А Карановић каже:

Пијем вотку кад желим да се брзо напијем,

јер она хвата брже од осталих пића.

Осим оне украјинске с медом и љутим 

папричицама,

никад нисам волео вотку.

А сад ми је та вотка важна.      

Као што су ми важни детаљи који говоре

о неприкосновеној владавини овим

простором

о трону

који ми измиче.

МОЖДА ОВЕ ПЕСМЕ ИПАК НЕ ГОВОРЕ МНОГО

Уметност писања песме је

као уметност припреме бифтека.

Неко то свакако уме боље.

После четрдесет година

биланс је следећи:

Нејасно сећање на детињство

кошмар деведесетих

алкохолизам и таблетоманија

и сасвим мало преосталих сати

за истинске радости.

Не траћи време на препечен бифтек

и просечне песме!

А Исидора каже:

Бруталност је ишчезла из поезије народа

који је некада певао о крви

као о роси на мачу викинга.

Нова норвешка лирика неће вас затући

маљем метафоре.

НОРВЕШКА ЛЕТЊА ЗИМА

Плажа није пуста упркос свежини ветра.

Море је хладно.

Ноге почињу да боле

ако стојиш у води дуже од минута.

Видим купаче.

Наши људи кажу да ипак прија

стриктна сатница рада овде

и за разлику од домовине,

поштено плаћен сваки минут

одузет од слободног времена.

Никад се заправо не навикнеш.

Празни кафићи у подне и тескоба

коју само на кратко смекшају

алкохолна пића прекомерних цена.

Радује ме што нисам онај стари.

Свеједно,

овде сам а нисам овде.

Крупна плава жена

показује прстом на мене

док одлази кући

а у ствари

мисли на неког сасвим другог.

СОБА 316

Да ли би нешто било другачије

када бих поетску правду

прогласио авантуром

кроз непознате пределе,

погрешном тактиком

освојене нове територије?

Соба 316 и даље би била

скучена ћелија

у коју не мораш да се вратиш

после напорног дана

ако већ имаш куд

и читава обала Арктика,

Алкатраз у белом,

без калифорнијског сунца

без икаквог сунца.

Какве везе имам

са свим тим људима

који ми израњају из мрака

Делмор Шварц

Оскар Вајлд

Џим Морисон

Џек Торенс

кад сам само

помоћни кухињски радник

писац без друге књиге

са преспаваних

петнаест минута славе.

И колико је особљу

уопште потребно да схвати

да је неко од станара умро

у свом кавезу?

Поново престрављен

могућим сусретом

самоће и смрти

усред ноћи

силазим до рецепције

и постављам исто питање.

Кад ме на крају убеде

како су сва наша кретања

под надзором камера

осетим олакшање

и вратим се у кревет

своје приметно комфорније собе

број 316 самачког хотела

на ободу поларног круга.


Едвард Мунк – Хенрик Ибзен у Гранд кафеу

ОВО НИЈЕ ЗЕМЉА ЗА САМЦЕ

Није ово земља за самце,

градови су острва

клима је сурова

локалци су лицемери

досељеници нужно зло.

Зато заснуј породицу,

овог пута разборитије.

Нема веће грешке од поновљене

ни боље жене од друге жене.

Никад ниси превише стар за рокенрол,

сви могу да буду

звезде пред огледалом,

свако место је ненастањиво

ако си се унапред предао.


За ГЛЕДИШТА пише: Жељко Митић