Kategorija: · Književnost

 

Milica Trklja: NIJE TOLKO VRUĆE KOLKO JE NEKA SPARINA

gledista.drustvoknjizevnika.com

Četvrti sprat – ljudi koji glasno žvaću, lopovi, nasilnici, studentkinje sociologije.

Peti sprat – ratni zločinci, makroi, aktivistkinje NVO, ljudi kojima jagnjetina smrdi.

Šesti sprat – novinari, silovatelji, ubice.

Sedmi sprat – dno dna. Izvolite!

Od trenutka kada je kročio na vreli asfalt Pakla, Božidar se osećao kao kod kuće. Pri svakom udahu osećao je kako mu se pluća pune poznatim mirisom Pančeva. Pri svakom koraku osećao je čvrsto tlo pod nogama.

Botičelijev prikaz pakla (1490), inspirisan Danteovom Božanstvenom komedijom

Božidar nikada nije voleo travu. Iako je sebe smatrao veoma pronicljivim, da nije bilo natpisa pri ulazu u lift na kome piše INFERNO, Božidar ne bi ni primetio da je u Paklu. Inferno, naravno, na latinskom znači pakao, što svako ko je gledao onaj film s Tomom Henksom zna. Nije ga ovako zamišljao.

Večni plamen nemilosrdnog ognja koji kažnjava i žeže grešnike, stalaktiti i stalagmiti premazani krvlju osuđenih, kazan vrelog katrana čiji klobuci večno tope, ali nikad ne istope meso prevrtljivih i grlati krici naknadno napaćenih duša bili su zamenjeni jednim dugačkim, prilično svetlim i, pre svega, tihim hodnikom.

Asfalt koji se prostirao do kraja kraja jeste bio vreo i zrak jeste bio zagušljiv, ali nije bilo sasvim nepodnošljivo. „Nije tol᾽ko vruće kol᾽ko je neka sparina”, pomisli Božidar za sebe. Pristojan kakav jeste i kakav je uvek bio, Božidar nije želeo nikoga da uznemirava svojim prisustvom, pa je umesto kucanja na bilo koja od stotinu vrata s obe strane hodnika odlučio da nastavi pravo, dok ne dođe do kraja.

U početku je hodao polako, izbegavajući, iz čiste uviđavnosti, da obznani nekome svoje prisustvo zvukom koraka koji su odzvanjali po asfaltu. Međutim, posle osamsto sati hodanja postao je vrlo nestrpljiv, te je odlučio da stane i odmori se.

Nije bio siguran zašto je stao kada uopšte nije bio umoran, niti odakle mu digitalni sat na ruci kada pouzdano zna da ga nije poneo sa sobom u pandemonijum, ali uvideo je da do kraja kraja neće u skorije vreme stići i da bi možda ipak bilo pametnije da pokuca. „Slobodno“, preduhitrio ga je baršunasti glas iza njega.

Božidar nije bio sasvim siguran šta je baršun niti kakvo je to nešto što je baršunasto, ali, iz nekog razloga, taj pridev su svi koristili kada bi opisivali muške glasove u knjigama, pa ga je tako i Božidar sebi predstavio.

Okrenuvši se, ugledao je sportski odevenog i naočitog čoveka. Božidara je bilo sramota da u sebi izgovori zgodnog,pa je pribegao ovom neutralnom i vrlo zgodnom opisu. Nosio je bele ribok patike, sivu trenerku i belu majicu kratkih rukava.

Pomislio je u sebi: „Kakva seljačina, pa ja ovakav ni po hleb ne bih otišao”, ali ovih misli ga već nije bilo sramota. S ponosom ih je pomislio. Ležerno odeveni zgodni čovek takođe je odmerio svog sagovornika. Prizor Božidara u crnom sakou, crnim pantalonama ispeglanim na crtu i novim, još nerazgaženim cipelama izmamili su mu osmeh. Pružio je ruku.

„Božidare, dobro došli u Pakao.”

„Hvala”, Božidar je samouvereno prihvatio pozdrav. „Rekli su mi tek juče da ću danas doći ovde, pa se i nisam nešto pripremio”, reče on, gušeći se u lažnoj skromnosti. „A ko si ti?”, upita Božidar, više reda radi nego iz radoznalosti.

„Ja ću biti Vaš domaćin”, reče sagovornik, nakrivivši usne u blagi osmeh. Nije mogao a da ne primeti nepripremljeno opeglane pantalone, nepripremljeno skraćene nokte i, verovatno jedino za šta se Božidar zaista nije pripremio, grčenje prstiju u novim, tesnim cipelama. „Obično radim na gornjih šest spratova, ali ponekad svratim i na sedmi. Šta god Vam nije jasno, samo pitajte. Ja sam Dalibor.”

„Zanima me”, snebivao se malo Bole, „koliko još ima do kraja ovog hodnika i šta je u ovim sobama.”

„Ne zanima Vas zašto ste ovde?”, upita ga Dalibor, iskreno začuđeno.

„Ne, ne, samo sam došao nakratko. Ja ti nisam od ovih ovde”, reče on nešto tišim glasom, da ga slučajno ko ne čuje. „Ja sam ovde greškom.” Dalibor se opet osmehnu.

„Uđite slobodno. Možete ući u svaku od ovih prostorija“, reče on Božidaru, šireći ruke i pokazujući iza sebe.

Božidar je, bez kucanja, ušao u najbližu prostoriju. U njoj je, savijen do zemlje, klečao mršavi čovek srednjih godina, starog izgleda i mladalački odabrane garderobe. Prstom je po zemlji crtao krug. Ovo je prvi put za osamsto i jedan sat da je Božidar video nešto što nije asfalt.

„Ovaj krug sam smislio, ovaj krug sam stvorio”, ponavljao je neprekidno i neumorno starac u starkama. „Ovo je Božidar”, reče Dalibor starcu. „Reci mu zašto si ovde.”

Ne dižući pogled s kruga u kojem je klečao, starac reče: „U moje vreme toga nije bilo… neukus… šund… kič… šund… neukus… Trst… farmerke… peglica.”

„Voleo je da ostavlja glupe komentare na Jutjubu o tome kako nove generacije nisu ni za kurac”, reče Dalibor. „Jednog dana je ušao u mesaru i kada je na radiju čuo pesmu koja mu se nije sviđala, kupio je ceo svinjski but samo da bi njime udario kasirku u glavu. Istog dana je umro od srčanog udara.”

Božidar nije mnogo mario za muziku, ali je verovao da je ovaj čovek prigodno kažnjen. Zacoktao je par puta, okrenuo se i napustio prostoriju.

Par hiljada kvaka i sati kasnije došli su pred vrata iza kojih je izbijao nesnosan smrad. Unutra je klečala mlada devojka s gumenim rukavicama navučenim do laktova. Držala je klozetsku četku u ruci i, nagnuta nad klozetskom šoljom, zamišljeno posmatrala mlazove vode koji su zapljuskivali ivice daske.

„To je Slavica. Otišla je pre pet godina u Frankfurt zbog posla. Nikada nije dovoljno dobro naučila nemački, ali to je nije sprečavalo da svako malo objavi status na Fejsbuku o tome kako je Srbija ᾽crna rupa᾽ i ᾽smrdljiva žabokrečina᾽ iz koje je ᾽sve što valja pobeglo᾽. Umela je često da kaže i ᾽ko zadnji izađe nek ugasi svetlo᾽, ali to poslednje nije znala šta tačno znači, pa joj se ne uzima za zlo. Dobila je upalu pluća, a nije imala zdravstveno osiguranje.”

Božidar je opet ostao bez reči. Samo je prezrivo coknuo dvaput i odmahnuo glavom, požurivši ka kraju kraja.

Nastavili su dalje ka ničemu. Božidar je već negde oko devetstohiljaditog časa izgarao da pita svog domaćina ima li kraja tom hodniku. Ipak, nije želeo da ispadne glup i neobrazovan, pa su nastavili da šetaju. Odjednom se začuo lavež. Božidar se mahinalno latio kvake. Unutra je zatekao poveću njivu, vezanog psa koji laje i ogromnu nedovršenu kuću iz koje su dopirali duboki glasovi.

Dalibor nije sačekao pitanje: „Ovo je rezidencija Vlada Kutlače.” Božidar se namršti. „Vlado i njegov rođeni brat Momo podigli su sami ovu kuću. Vladovo je prizemlje, Momov prvi sprat, Vladov sin je na drugom, a treći iznajmljuju.” „Pa dobro”, reče Božidar, „ni ja ovde ne bih živeo, ali šta su zgrešili?”

„Nisu oni, nego Stanislav”, odgovori Dalibor. „Na kraju Stanislavljeve ulice stanovala je porodica, koja se, silom prilika, tu doselila sredinom poslednje decenije HH veka. Stanislav nijednom nije propustio priliku da im se ne javi kad prođe pored, da okrene glavu od njih kad oni prolaze, ili, njegovo omiljeno, da u samoposluzi glasno komentariše nešto o dođošima i otimanju posla.”

U tom momentu projurila je ispred njih kolona sitne dece, vrišteći i jureći jedno drugo u igri. „Živeo je sam, tako da su ga, kada ga je strefila kap, mačke pojele.”

„Ali šta je tačno njegova kazna?”, zbunjeno priupita Božidar.

„Još je Heraklitu bilo jasno šta znači pakao”, izjavi znalački Dalibor, dodajući i „a ono što je on tvrdio, u svojim tvrdnjama je Volter samo učvrstio.” Dalibor se poigravao s njim. Znao je da Božidar ne zna šta je ko tvrdio, a još manje šta je ko utvrđivao, ali je isto tako znao i da je osnov pametovanja citiranje Voltera.

Ako se tu još nađe i neki prigodan antički citat, eto otelotvorenja vrhovne mudrosti i zenita erudicije. „Sve teče, dragi moj, sve se menja. Bez konstantne promene čovek ludi. U jednu reku se, pod normalnim okolnostima, ne može dvaput ući. Ipak, Stanislav iz dana u dan proživljava isto. Vlado svaki dan peče prase, njegova žena Zorica svaki dan širi veš, deca svaki dan vrište, a Momo svaki dan ojka. Da parafraziram filozofa – život se sastoji ili iz dosadne obamrlosti ili iz nemirnih trzaja.”

Dalibor je jedva čekao da Božidaru parafrazira filozofa. „Stanislav živi na trećem spratu Vladove kuće, kao podstanar, i bar jednom nedeljno se, naglavačke, baca preko terase. To se uvek završi na isti način – Momo ga zaobiđe uz reči ᾽e vid᾽ budale᾽, nakon čega ga, nepovređenog, nosi opet na treći sprat.”

U tom trenutku Božidar se prvi put zabrinuo za sebe.

„Je l᾽ mogu nešto lično da te pitam?”, upita Božidar dok su koračali dalje. Dalibor je kaskao za Božidarom, koji je maltene počeo da trči.

„Naravno.”

„Zašto si tako obučen?”, upita Božidar.

„Kako?”

„Pa tako. Trenerka i bela majica.”

„A kako si pa ti obučen kod kuće?!”, odbrusi mu Dalibor.

Božidar ućuta. Osetio se posramljeno, ali to svakako nije nameravao da pokaže svom domaćinu. Nije više želeo da obilazi sobe i jedva je čekao da se objasni s gazdom kako on, zapravo, ne pripada ovom ljudskom šoderu.

„A i belo odbija toplotu”, doda Dalibor tiho posle par sekundi i, iako su se već nalazili u najdubljem ponoru svih ponora, time ukopa Božidara još malo.

Zamišljen u sopstvenom paklu poniženja i besa Božidar nije ni primetio kada su ušli u novu sobu. U njoj su za jednim stolom sedela dva čoveka, jedan nasuprot drugog. „Ovaj levi tvrdi da je vernik, a redovno je psovao boga, crkvu, sunce, sve svece i arhangele.

Otišao bi jednom godišnje u crkvu da mu pop preseče kolač. Sina je tukao klompama.” „C, c, c, c”, začuo se Božidar. „Ovaj desni je redovno pisao kolumne u jednim dnevnim novinama o tome kako su vernici zatucani i nazadni, nazivajući ih najpogrdnijim imenima.

Neretko je crtao i vrlo neukusne i neduhovite karikature sveštenika. Ne zna šta je Sveto trojstvo, ali smatra da je dovoljno kompetentan da vodi teološke rasprave s učenjacima.” „Šta sve ljudi sebi dozvoljavaju”, nadoveza se Bole coktavo.

Nije više obraćao pažnju na to šta mu se govori, jer je pripremao u sebi govor kojim je trebalo da objasni svoj slučaj i čitavu ovu zabunu nadležnim organima. Dalibor je otvorio usta da izgovori još nešto, ali Božidar je već bio napolju.

„Hteo bih s nekim da popričam. Gde je kraj?”, upitao je konačno svog vodiča. „Tamo gde ti želiš da bude”, odgovori Dalibor. Božidar ga je zbunjeno gledao. „Ma šalim se, evo odma᾽ tu iza ćoška, dođi.” I stvarno, dugački, naizgled beskrajni hodnih imao je kraj. Zapravo, ne samo da je imao kraj, imao je i ćošak.

Dalibor je svečanim gestom ruke propustio Božidara ka velikoj prostoriji. Sramežljivo, ali iz nekog razloga i počastvovano, Božidar je ušao u tu prostranu sobu. Na sredini se nalazio veliki drveni tron, na kome su stajale zlatom i dragim kamenjem optočena kruna, kao i zlatni skiptar s dijamantom na vrhu. „Gospodaru”, reče Dalibor, ponovo mu persirajući, „izvolite.”

Božidar ga je izbezumljeno gledao. Srce mu je poskočilo na tren, ali ne od straha. „Slobodno”, uveravao ga je domaćin. Korak po korak, približavao se centru sobe. „Drvo diše”, reče mu Dalibor, pokazujući na tron. „Bolje je zbog toplote.” Božidar je primetio svoje ime urezano na uzglavlju glomazne stolice.

Čitava soba bila je okružena i ispunjena satovima – ručnim, zidnim, peščanim, digitalnim. „Zašto ih ima toliko?”, promrmljao je u pravcu svog domaćina, gotovo ne pomerajući usta. „Ovde ne postoji vreme”, objasni Dalibor.

„Oni svi rade, ali vreme ne prolazi. Tu su da Vas podsete da ste ovde zauvek.” Bole je samo klimnuo glavom. „Zašto ja?”, pitao je više sebe nego svog kolegu. „Zato što ste Vi, gospodaru, krunisani, miropomazani, blagosloveni i deklarisani kralj podzemlja!”, Dalibor je maltene zapevao.

„Ja upravljam gornjim spratovima, ubicama, lažovima, kriminalcima, zločincima i svim ostalim grešnicima, ali, Vi, gospodaru”, kliknu Daba, „Vi ste poglavar najgorih od najgorih. Vi ste upravitelj i nalogodavac najgorem i najgnusnijem šljamu, onim slinama koje se, cureći ka zemlji, razvlače niz prste! Vi ste zaduženi za njih.

Od danas pa zanavek svaki malodušnik i malograđanin koji prođe kroz moje kapije biće upućen na Vas. Nije nikakva greška u pitanju i slobodno možete prestati da gledate na sat. Od sada pa do kraja, Vi ste upravnik sedmog sprata.”

Božidar nije baš najbolje shvatao. „Čak ni ja ne želim da se bavim ovim škartom.” Gotovo plešući ka vratima, Đavo dobaci svom slugi, ovaj put opet bez persiranja: „I skini taj sako, neko će pomisliti da si ja”, nakon čega je zalupio vrata za sobom.

Muzička ilustracija povodom Pada Bastilje

Božidar je nemo posmatrao zatvorena vrata. Tačnije, blenuo je u njih kao tele u šarena vrata, ali vrata su zapravo bila bela, a Božidar svakako nije želeo za sebe da kaže da je tele.

Odjednom je postao svestan svakog zrnca peska koje je kapalo i svake kazaljke koja je škljocala. Da je mogao da umre, tada bi to učinio. Dovukao se do trona i podigao tešku krunu.

Na njoj je vrlo sitnim, ali istina i vrlo uredno oblikovanim slovima pisalo: Božidar, gospodar malograđana. Coktač, glavoodmahivač, moralista i, pre svega, pristojan čovek.

Priča ovenčana 2020. prvom nagradom za najbolje STUDENTSKE PRIČE

Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrila: Milica TRKLJA

Marina Adamović: TO ŠTO VI NAZIVETE LUDILOM

gledista.drustvoknjizevnika.com

Sve što je bilo

Prošlošću ne zovi,

A što će biti –

Već u tebi živi

Imala je jedanaest godina kada je nastavnika biologije pitala:

– Čemu služi obnavljanje živih bića, ljudi, pre svega? Zašto se rađa i umire?

On se nasmejao, ljubazno je pogledao, ali nije odgovorio.

Više se nije sećala zašto je to pitala. Ipak, taj trenutak nije zaboravila. Ma šta kasnije učila, radila, često je nailazila na isti problem: kako shvatiti razlog postojanja?

Počela je iznova, širom otvorenih očiju, posmatrati ljude, događaje, stanja i najčešće bi zažmurila, do bola potresena time što vidi. Govorila bi: Svi ćemo završiti na isti način, zašto onda toliko isticati razlike, surovosti? Eto, imam već sto godina. Možda ne izgledam tako, ali imam ih.

– O, I am tired of waiting, I will cry suddenly.

Edvard Munk – Krik

Znala je: on ne može i ne želi da je razume, a njoj je bilo dosta razumljivih reči. Očekivala je od njega da može posle toliko godina da se nasmeje i kaže:

– To je moja čudesna osoba, zapušiću jedno uvo, a drugim ću imitirati vernog slušaoca. Neka uživa. Reči ne znače ništa. Bitna su dela koja smo činili jedno drugome.

Ali ne. On je namrštio lice i povređeno dobacio: 

– Dokle ćeš više tako, zašto se pretvaraš u nešto nepoznato? Dosadna si!

Jezik kojim je govorio bio je dobro izgrađena zaštita od raspoznavanja. Odjednom, suze su joj zatreperile u uglovima očiju, kao udari groma začuli su se davni razgovori u kojima je zaboravljala na sebe i prepuštala se njegovim stavovima. Sve je tumačila kao čudesnu sudbinu, kao Božji uticaj. Nije bila svesna da je izgubila snagu da mu se na bilo koji način suprotstavi. Zarivši glavu u jastuk, pokušala je da smiri misli i objasni sebi šta je to, zapravo život.

Često je pričao dugo i nepovezano, objašnjavajući ,,suštinu” svega, tako dosadno i nejasno, da je ona jedino pismom mogla pronaći pravi odgovor. I sada je, po navici, uzela papir i olovku, ali glava je izdiktirala samo ovo:

Moje misli od istine

ludilo samo čuva.

Ni rođena nisam,

ni umreti neću,

ja imena nemam,

glas mi je tišina.

Osetiš li kišu –

moj dah je u tebi.

Uzdrhtalom granom

dotičem ti ruku.

A kad padne noć

zasuće te tuga

mojih misli tajnovitih,

skrivenih od svega.

You must forget him! Go away!

Kada ga je upoznala, na prvi pogled osetila je da se tu neće raditi o ljubavi, nego o nečem „višem”, kao što je odlično razumevanje ili prijateljstvo.

Meseci su prolazili sa iznenadnim promenama: od blaženstva do gubitka volje za bilo čime. Svoje dotadašnje drugarice je, kao po naredbi, polako zapostavljala: on nije želeo ničije društvo. Pretvarao se da ne može upamtiti njihova imena, a sada je bila sigurna da je namerno stavio branu koja će ih zakloniti od drugih ljudi.

Svakoga dana su se viđali. Svaki je minut bio vezan za njegovo raspoloženje: ako bi bio umoran (od čega?) besciljno bi hodali ulicama ne izgovarajući nijednu reč. Ona bi to nekada tumačila kao nadmoć para koji u svemu uživa, a nekada bi jasno uočila da ničim nije zadovoljan. Kada bi ga uhvatila za ruku, za njega to ne bi bio odraz intime, nego neprijatnost koju će, eto ipak, izdržati. Setila se njegove definicije ljubavi: nema tu ničeg posebnog, sve je to hemijski proces.

Tužno je učila principe tog hemijskog procesa, jer je još uvek lebdela u duhovnom, a ne ovozemaljskom svetu. Obradovala se kada je prvi put uspela iz sebe izvući zanosne uzdahe zadovoljstva. Mislila je, obradovaće se, značiće mu još više. Izgleda da mu je stvarno značilo, ali njegove reakcije ličile su na strah od pogubljenja.

Kada bi iznenada otvorila oči i ugledala njegovo lice u grču, oči pretvorene u vijugave trake, usta silom stisnuta da ne prodre ni dah, bila je zgrožena. Nije dopuštao da iko otkrije ta jasna duboka osećanja.

Često, ako ne i uvek, odgovornost je pripisivala sebi. On je čist, obuzet dubokim, umnim tumačenjem svake sitnice – realne ili ne. U čemu je grešila – nije shvatala. U knjigama koje je danonoćno čitala nije nalazila odgovor.

Osim u jednoj zen-budističkoj; ona je smireno ukazivala da svi imamo pravo na greh, ali da to ne znači kako za njega ne moramo da odgovaramo. Dakle, činim nešto loše, sve što mi se posle toga desi, samo je opomena i mogućnost da se ispravi.

Sudbina samo jednog čoveka bila je u njenim rukama. Ostale je nisu doticale. Čak ni sopstvena, koja je lagano postajala isto što i njegova.

– Nije kriv on, ti si – govorila je sebi.

Svet se očigledno menja kada se mi sami promenimo. To je to! Trebaće mi puno vremena da stignem do njegovog nivoa. Mislila je da ga boli što ništa ne može rešiti i da je zato tako isceđen. Pokušavala je da mu predloži neki novi stil života, koji bi značio pomirenje sa tom nemoći, ali i odluku da se sa njom mora živeti.

Nije joj polazilo za rukom. Zato je takvih razgovora bilo sve manje.

Prepričavala je delove njihovih „omiljenih“ romana, jer više nije imala svoj stav ni o čemu. Ako bi počela nekome da objašnjava nešto, vadila bi iz glave njegove reči, ubeđena da su to njene misli. Glumci bar znaju da se poklone i vrate svom stilu razmišljanja, kad završe predstavu. Ona bi se samo poklonila svojoj pameti i tražila inspiraciju za sledeću.

U životu je najbitnije od mladosti reći sebi: „želim TO!“; tada je lakše ostvariti san. Ona je svoju želju zamenila sa „ŠTA MI S NEBA PADNE“ i predavala se tome kao jedino zacrtanom cilju. Setila se kako je oduvek, u teškim trenucima, bila sama. Usamljenost mladih je neizlečiva – oni sazrevaju u apstraktne, drugačije odrasle osobe.

I kad takva ličnost pomisli da je upoznala srodnu i pouzdanu, veže se za nju verujući da će joj pružiti sve što joj nedostaje. Međutim, toga nema. Nikada se ne spoje ljudi koji se pogledom, naizgled, prepoznaju. I dalje je bila sama. „Nikada me, stvarno, upoznati nećeš.”

Nije znala šta želi da bude i zašto bi o tome više pričala. Izgubila je veru, osećala se kao seme bačeno ni od kuda koje neće opstati nezasađeno. Dugo je živela u glavi. Svesno. Od tolikog analiziranja svega, postala je stara, zaboravljena i iscepana knjiga. Doduše, nikada nije volela realnost. Ona joj je budila samo strahove zbog kojih joj se gubila moć govora ili hoda. Nažalost, bliski to nikada nisu primetili. Jedino joj je jednom neki rođak dobacio:

– Tako ne možeš promeniti svet!

Tada mu je prkosila i uporno pokušavala da dokaže da se stalnim kritikama može promeniti svet. Zatim je došla do faze kada joj nije bilo jasno zašto svi u njoj vide „nedozrelu” ličnost. Najzad je samu sebe počela da tumači kao takvu.

Napisala mu je skriveno pismo: „Nikada neću biti ono što jesam. Optuživala sam tebe za to, ali priznajem, delom sam i sama odgovorna. Urođeni mazohizam me je navodio da bežim od slatkih izazova. A oni su mi bili na dlanu, kao poklonjeni. Rasula bih ih bez žaljenja, kao moćnica koja ne želi jednom već viđeno.

U stvari, plašila sam se njih, lakog ostvarivanja svega, i zarivala bih nož u svoje srce – sa puno zadovoljstva. Nikada neću razjasniti sebi svoj odnos prema tebi. Moguće da je u pitanju dugotrajno taloženje neprijatnih doživljaja, ne znam više. Ponekad mi osorno prebaciš vidljivi bezobrazluk i tada me, još dublje, gurneš u ponor mržnje.

Ako bih lagano razmotala film, ne bi bilo stvari koja me ne bi dovela do vriska! Tvoja nerazumljiva tumačenja ljudi i pojava, tvoj nasleđeni jednosmerni pogled, sve je prijalo mojoj znatiželjnoj duši, ali samo imaginarno, nikako stvarno!

Sada se čudiš što bežim bez pozdrava!? Sada me pitaš: „Čemu takav gnev?”

Eh, ja tebe tada nisam pitala:

„Zašto biti tako usamljen udvoje?” Molim te, beži! Idi bilo gde. To što je „naše”, zapravo je MOJE. TO sam želela JA, a ti si samo ravnodušno prihvatio. Nemam više snage da ti pogledom kažem: „ne, nemoj mi prići.”  Takav je jaz – nepremostiv.

Ma šta ti objašnjavala, deluje mi kao suluda trka mačke i vuka. Ne, ja nisam racionalna (zato sam jednom davno i potpala pod tvoj uticaj), bežim i dalje u predele iracionalnog.

TO, što si ti prihvatio, deo je tvoje odgovornosti koja nekoga može spasiti fizički, ali i ubiti psihički. Tvoja malodušna odgovornost je odgovornost za stvar, za život, za „biti”, a ne za duševni mir. Žao mi je, ali nikada se ništa ne može reći do kraja. Život je kratak, a misli beskrajne. Izgovoriš li samo kako sam ja neodgovorna – opisaću hiljadu tvojih, filozofiranjem zakamufliranih, neodgovornih postupaka.

Da bi ostala „poštena”, morala je većini priznati: Što se neke vrste pameti tiče, skidam mu kapu. Mogao je da postane vrhunski lekar. Izveo bi na živom čoveku obdukciju da bi bio siguran da ga je detaljno ispitao. I kada bi, na kraju, ustanovio da pacijent pati od alergije na kupus, otpustio bi samog sebe i pao u neizlečivu depresiju.

Svašta joj se vrzmalo po glavi, ali sve se svodilo na neizmernu želju da sve okrene „naopačke“ i zaspi. Brzim, iscrpljujućim pokretima dohvatila je najjači marker u sobi i, na interesantnoj podlozi, ispisala: „PRODAJEM NAMEŠTAJ“

Kada su prvi susedi videli šta je zalepila na zid kuće, začuđeno su je zapitali:

– Ej, a šta je to?

– Ništa. Odlazim za Australiju. Jedva sam dobila dozvolu za useljenje. Drugarica mi je tamo našla posao.

– Ma nije moguće!

– Da, da. Pričaćemo o tome drugi put. Umorna sam.

Oni su se pogledali zbunjeno, ali ništa više nisu dobacivali.

Ne može se reći da malčice nije uživala u svojoj glumi. Da, i to sam JA.

Pošto je bilo puno zainteresovanih, kuću je ispraznila za pet-šest dana. Ostli su samo računar, televizor, bojler i šporet. Isprativši i zadnjeg kupca, odahnula je:

– Sada ćemo živeti po svojim pravilima. Gotovo je.

Za nekoliko minuta zaspala je u vreći.

U stvari, nigde nije ona putovala. Pokušavala je samo da ostvari svoj dugogodišnji, nesvesno prikriveni san, da živi u praznoj kući sa samo nekoliko neophodnih stvari. U životu je izgubila mnogo: ljubav, posao, poštovanje. Pomislila je: „Ako mi se nešto desi, na ovaj ili onaj način, neka to bude u svetu koji sam sama sebi stvorila i u kome se osećam kao u majčinoj utrobi.“

Otrčala je u prvu farbaru, kupila nekoliko boja i krenula sa izazovnim poslom. Za dva dana, sobe su ličile na osunčane borove šume koje nadleću čudesne ptice.

Lepo je! Divno! Verovatno je istu ovu potrebu imao pećinski čovek!

Mirno je zaspala. Sanjala je da se nalazi u svemiru i da posmatra neverovatne hemijske procese na Suncu. Odjednom, odjeknulo je zvono. Učinilo joj se da je to onaj monstrum sa druge planete! Protrljala je oči da još jednom pogleda kroz staklo svog kosmičkog broda.

– Da, napali su me! Vrisnula je.

Dobri stari komšija je brzo obio vrata, pozvao Hitnu pomoć i injekcijom umireni kosmonaut, završio je u ludnici. Zadnja misao koja joj se javila pre dubokog sna, bila je:  „Eh, čini mi se da ni ovo, ipak, nije moja postojbina.’’

Posle buđenja, jedva da je shvatila gde se nalazi. Prišao joj je neki doktor i počeo laganu priču prekrivenu blagim osmehom; ona nije reagovala. Pogledala je listu na kojoj je bila ispisana njena terapija i duhovito je prokomentarisala:

Čoveče, pa oni stvarno ne znaju o čemu se radi!

„Dr Monkey, ja još uvek ne znam ko sam, ali najzad sam shvatila da nisam ON. Kada sam upoznala NJEGA – postala sam bezlični stvor sa stoprocentnim gubitkom želje da istrajem u svojim izučavanjima. ON postoji samo kada jadno živi, bez pohvala. Ja sam to preuzela, ne videći kako padam u klopku zvanu – gubitak identiteta. Sada, HOĆU SEBE, MA KAKVA BILA! To, čime želite da me lečite – ne prihvatam; i da jesam depresivna, lakše mi je ispoljiti sebe, makar i tako, nego uništiti se sasvim. Dr Monkey, zar ne shvatate da najzad pokazujem sebe pravu? Danas sam klonula, iscrpljena dudogodišnjim gaženjem svoga „JA“, sutra sam hiperaktivni vaspitač, kreator, pisac, narator.

Sunce se probijalo poput saznanja da je svet tako širok da u njemu ima mesta i za nju.

Čovek je stao pored nje i pogledom je upitao kako je danas. Bez uvoda je počela da izbacuje bujicu misli koje su cele noći kapale iz mozga.

– Tačno je da su samo neinformisana deca i čisti umetnici prava bića. Ostali se formiraju kao pošteni, pametni, inicijatori, ali, svesno ili nesvesno, oni su zli, pohotni, egoisti, gramzivi. Kako je formirao prvu zajednicu, čovek je istupio iz toka evolucije. Tvorac se poigrao na kraju svog dela. Smeškali ste se i tretirali me kao zabavnu dok Vam je za to bilo plaćano. A sada, dižete ruke, šaljete mi kojekakve folirante, a ne shvatate da je Vaša dijagnoza svima čitljiva! I ne znam zašto ne zamenimo uloge?

Lekar, očigledno beskrajno iznerviran, pobeže na drugi kraj sobe i jedva izgovori:

– Pa, ostajete li ovde ili hoćete u dnevnu?

– Ništa ja neću, ali moram. Želim da Vam dokažem koliko grešite! Moj problem nije bolesna psiha, već bolesna posvećenost zaostalim stvorovima koji su iskoristili moju dobročiniteljsku pamet.

Udahnula je kao davljenik. Odavno nije izgovorila toliko reči za dva minuta. U glavi joj se mutio bes prema njemu i lekaru koji ju je dočekao rečima: Ovde se ne radi o relapsu MS-a, ali nikada lošije nisi izgledala.

– MONKEY!

Opet je upala u duboki san. Nije smela svesno da misli na ono što je podsećalo na njenu opsednutost „drugim ja”. U snu je postojalo lakše objašnjenje: „ovo je plod moje prozne nadarenosti, tumačiću sebe kao pisca psiho-drama!“

I počela je lagano da se priseća njegovog lika, satkanog od depresije i svog širokogrudog i stvarnog. Tako uzdignuta, duboko inspirisana, smišljala je neprekidne nizove reči kojima je pokušavala da ga vrati u svakodnevne radosti. Bio je to jedini, kratki period u njihovoj vezi, kada je on bez reči priznao:

– Zaista ne znam šta ću sa sobom. Gotovo je.

Preživljavala je sve tada rečeno. On je prvi put bio totalno nem, ali je, vidljivo, vapio za njenom pomoći. Vladala je samopouzdano njegovim životom. Da ga je odbacila, njega više ne bi bilo. Unela se svim srcem, da bi najzad kreirala čoveka kakvim ga je u početku zamišljala: otvorenog za njene netipične igre sa dosadnim, tradicionalnim stilom života, duboko zainteresovanim za drugačiji stav prema svemu, ali ne u tamnom, nedorečenom i nejasnom bežanju od stvarnosti, već u živom, idiličnom i avangardnom slikanju života.

Međutim, ne. Ljudski porok ima svoje poreklo u neznanju, rekao je Sokrat. Njegovo neznanje je u agresivnoj gluposti! Nikada nije upoznao sebe. Kada bi došlo do nekog problema, ostao bi zbunjen, ne znajući da li da preduzme ono što mu bliski savetuju ili da sedi skrštenih ruku.

Najtragičnije bi shvatio tu nedoumicu, živci bi mu titrali, ali ponos odbačene pameti doveo bi ga do zaključka kako ni u čemu nema promene, kako je svaki dan isti, kako je teško, ali nužno živeti s tom istinom.

– Jedino što želim da Vas zamolim je – nikada mu ne recite gde sam.

– Dobro, hajdete, polako.

– Doktore, nemam više vremena, pozvala sam Vas da Vam otkrijem tajnu razložnog života, a Vi me ućutkujete!

– Ne umorno je odgovorio, škrgućući u sebi zubima od iznenadne promene profesije – do pre nekoliko dana bio je neurolog, a sada – psihijatar.

– Da. Ništa Vi ne shvatate. – nekoliko suza kliznulo joj je niz obraz.

– Čula sam šta ste pričali o Titu. Imate li nešto protiv Pitagore?

– Hmmm. Pa, ne. Otkud Vam je on na pameti?

– E, pa otud što je osnivač masonerije kojoj je i Tito pripadao! Pa?!

– Molim te, da li pričamo o Pitagori, Titu ili Njemu?

– Prešli smo na TI? U redu, pričamo o NJEMU, ali dokazujem ti da je vrlo teško razumeti čoveka. Tebi je dovoljno da vidiš kako sam uplakana i da me proglasiš depresivnom. A meni je trebalo dvadeset godina ne bih li shvatila da depresivan čovek može biti lud, dubokouman, sadista, mazohista ili dobročinitelj. Nauči nešto, čoveče! Položio si Hipokratovu zakletvu, a ne znaš ni kojoj je veri ili sekti on pripadao. Nećeš ni znati jer je daleko od tebe. Ipak, koristiš ga kao potvrdu svoje odanosti čoveku. Od toga nema ništa. Izađi, molim te, treba da se presvučem.

Namrgođen, iznerviran, izašao je iz sobe, došao do svoje, uhvatio kolač sa stola i glasno mljackao. Ona je, delimično smirena, polako došla do njegove prostorije. Zakucala je i nabacila prijateljski, pokajnički izraz. Lekar samo što nije urliknuo i zario joj ostatak svoje užine u dušnik. Ipak, uspeo je da se savlada i samo pogledom upita:

– Šta je sad?

 – Doktore, ja više ne umem da se smejem!

On je pogledao poluzbunjeno – poluozbiljno. Osetila je kako smišlja šta da odgovori.

 – Doktore, gledam ljude kako pričaju, smeju se, ja to ne razumem! Ti, očigledno, ne shvataš koliko to boli.

Njegove oči su postale nepomične. Znala je da mu nije na pameti ona, već samo postupak. Bila je slomljena, tuđa, nestvarna, izgubljena. Da je očekivala svoju smrt, zahvalno bi pogledala u Boga.

Ali ona je pogledala u prozor, drveće. Setila se neuropsihijatra koga je napustila. Kada su razgovarali, muke joj nisu izgledale tako teške. Nije znala ko je, kuda bi, ali, osećala je život oko sebe i čeznula za njim. I taj gospodin je tada mogao da joj propiše antidepresive i kaže:

– Znate, morate da nađete cilj, morate nečemu da se nadate, ne dozvolite da Vas premeštaju kao stvar s jednog mesta na drugo.

Ne, on je rekao:

– Dušo, ti si psihički zdrava, ostavićemo lekove, pričaćemo.

I, pričali su. Godinu dana ju je čovek dočekivao kao da je pozvana u goste, ćutao je, smešio se, slušao je; iz očiju mu je izbijala neposrednost. Ljudi koji su pametni, koji poznaju život, nemaju problema s ophođenjem. Kad joj je bilo najteže, govorio je:

– Ma, pogledaj prirodu, drveće, nebo.

Petnaest godina je ona posmatrala prirodu tražeći u tome spas od gomile nejasnih osećanja.

– Doktore, ne želim antidepresive!

Začuđeno ju je pogledao: 

– Pa, moramo od nečega da krenemo.

Odmah je sklonio pogled u krilo. Nije mu bilo važno šta će ona reći, već samo kako će je podneti.

Raniji lekar bi izneo hrpu argumenata; ako se u nečemu ne bi složili, ona bi prasnula u smeh ili ispoljila ljutnju. Ovog je lekara, sasvim jasno, mrzela. Samo joj je još to osećanje prema muškom rodu srednjih godina ostalo. Očajnički je zamišljala starijeg gospodina!

Počela je, opet, neku beskrajnu priču, neprekidno zureći u prozor, kao Mali Princ u zalaske Sunca. Gospodine, tako sam ti zahvalna što postojiš. Godinama pamtim svaku tvoju reč, mišljenje i postavljam te za jedinog sagovornika.

Telo joj se treslo. Nije mogla da mrdne. Zažmurila je, ali su joj suze same zalile lice. Trebalo je da krene, ali nije mogla. Čoveče, nemam više snage. Noge me bole, ne osećam kad piškim, teško čitam, nervozna sam i beskrajno nezadovoljna. Nigde ne pripadam. Otkad sam upoznala tvoj način razmišljanja i prepoznala ga u svojoj duši, uspevala sam da se „muški“ borim. Ali sada, šta je sada?

Ustala je naglo:

– Izvinite, nije trebalo da Vas maltretiram (majmune).

Više je niko nije video. ON ju je često pozivao telefonom, „prijateljice“ su visile pred ulaznim vratima, i ništa. Padalo im je na pamet kako je opet, onako totalno izmenjena, došla na na neku suludu ideju i da će, za dan-dva, otvoriti i reći: „uspela sam, najzad, da vas taknem, a?“

Međutim, ništa od sveg. Četvrtog dana od odluke da se nikome ne javi, komšija im je pomogao da nasilno otvore. ON ju je prvi pozvao. Ej, gde si, šta više izvodiš? Tajac. Bez odgovora. Bacio je pogled na krevet – na jastuku je ležao samo presavijeni papir i olovka. Rasklopio je polako, prvi put se uplašivši da nije ON uzrok svemu.

Na papiru je bila ispisana njena pesma:

PONAVLJAM REČI I

OSMEH,

PONAVLJAM I

SVOJE IME.

NEŠTO TEK NAZIREM TIHO

KÔ „KRENI, DOĐI..PA TU SMO..

JEDNA, OH, SUZA MI KLIZNU

ŠALJUĆI POZDRAV TIŠINI…

OSEĆAM –

NISAM JOŠ BUDNA…

ODGOVOR ŠALJEM

PRAZNINI..

„Začudo, čula su čista i nevina kad ih ja ne opterećujem nasiljem misli, ili želja, oslobađala su i mene i vraćala me u mir, u neko daleko vrijeme koje možda nije ni postojalo, toliko je lepo i čisto da ne vjerujem u njegovo bivše postojanje, iako ga sjećanje nosi. Najljepše bi bilo ono što je nemoguće, vratiti se u taj san, u nesaznano djetinjstvo…“ Meša Selimović

„Da, niko je više nije sreo… Osim što je ona samu sebe našla. Stegla je sebi ruku i rekla: da li će ikada shvatiti koliko je život lep i kako su prljava njihova nastojanja da im duša bude nedodirljiva?! Dobro jutro, srećo!“

Za GLEDIŠTA piše: Marina ADAMOVIĆ

Gradina: SNEŽANA SPASIĆ – BELA VILA

gledista.drustvoknjizevnika.com

U okviru programa 29. Internacionalnih horskih svečanosti u Nišu predstavljen je specijalni broj GRADINE sa tematskim blokom Snežana Spasić – Bela vila, objavljenom u broju 104/2023. Povod za predstavljanje broja u okviru ove najznačajnije horske manifestacije u ovom delu sveta jeste to da će od ove godine nagrada za najboljeg solistu na Internacionalnim horskim svečanostima nositi ime Snežane Spasić.

Snežana Spasić (1969-2020) foto Dušan Mitić Car

O broju su govorili Aleksandar Kostadinović, Ivan Blagojević i Velibor Petković. Tematski blok sadrži opsežnu etnomuzikološku studiju dr Jelene Jovanović „Snežana Spasić i njen album Bela Vila: Živi glas i autentično srpsko pevačko nasleđe”, kratke poetske tekstove Dragana Jovanovića Danilova i Saše Hadži Tančića, zatim „Priče sa koncerata“ same Snežane Spasić, kratke, jezgrovite komentare i najave svojih pesama na koncertima i u medijima, kao i biografije Snežane i članova njene grupe Naissa i izabrane fotografije sa njihovih koncerata.

Sastavni deo ovog broja GRADINE čini DVD na kojem je snimak koncerta koji su Snežana Spasić i grupa Naissa održali 15. avgusta 2007. godina na Letnjoj pozornici u Nišu, na otvaranju Nissvile Jazz festivala te godine. Prenosimo izlaganje Aleksandra Kostadinovića, urednika časopisa GRADINA.

Aleksandar Kostadinović: MUZIČKI PORTRET SNEŽANE SPASIĆ

Želeo bih najpre da se zahvalim organizatoru Internacionalnih horskih svečanosti na ustupljenom terminu i prostoru da široj kulturnoj javnosti predstavimo 104. broj Gradine, niškog časopisa za književnost, umetnost i kulturu. Ova, na prvi pogled neobična okolnost da se literarni časopis promoviše tokom muzičke kulturne manifestacije iziskuje izvesno obrazloženje, pa ću u svojstvu urednika ovog časopsa nastojati najpre da pomenutu okolnost obrazložim.

Naime, ova sveska Gradine, svojim vrednosno najznačajnijim segmentom posvećena je muzici, odnosno životu i radu Snežane Spasić (1969-2020), izvođačice tradicionalne muzike, koja nas je, nažalost, prerano napustila pre bezmalo četiri godine. U pitanju je rubrika „Bela vila – Snežana Spasić“, koja iako predstavlja neku vrstu kurioziteta u dosadašnjoj koncepciji našeg časopisa, ipak ima uporište i oslonac u temeljenim načelima njegove uređivačke politike.

Dugogodišnji urednik i pokretač nove serije Gradine Zoran Pešić Sigma smatrao je da je jedan od prioritetnih zadataka u okviru kulturne misije književnih časopisa i to da budu svojevrsni čuvari vremena, ne samo aktuelnog književnog trenutka, već i dublet kulturnog pamćenja. U stvari, on je smatrao da je estetska, pa i kulturna dimenzija čovekovog postojanja svojevrstan obračun s vremenom, odnosno sa njegovim negativnim učincima: prolaznošću, propadljivošću i zaboravom, pa je tako i za tradiciju smatrao da predstavlja ono malo prošlosti koje uspemo da sačuvamo od demona vremena.

Upravo iz pomenutih razloga, a sa ciljem čuvanja tradicije i naročito u obavezi prema kulturi pamćenja, bila je pokrenuta periodična rubrika Muzej književnosti, posvećena počivšim niškim pesnicima Branku Miljkoviću, Gordani Todorović, Ljiljani Bibović, Milivoju Pejčiću, za čije je uređivanje uglavnom bio zadužen Jovan Mladenović, viši muzejski kustos Narodnog muzeja u Nišu.

Ova rubrika je suštinski bila „spomeničarske” prirode, jer „spomenica” jeste tradicionalni literarni okvir kojim se čuva sećanja na značajne ličnosti i događaje iz prošlosti, a po svom sklopu i sadržini bila je najbliži srodnik rubrici „Književni portret” jer je predstavljala mozaik napisa i priloga različitih kakvoća i boja: pored teorijsko-kritičkih napisa, najčešće je tu bilo dosta memoarskih tekstova i svečanih dedikcija.

Na sličan način je koncipiran i temat posvećen Snežani Spasić: otvara ce jednim teorijsko-analitičkim napisom Jelene Jovanović, muzikološkinje iz Instituta SANU, čija je osnovna stručna preokupacija etnomuzikolške prirode: elementi seoske vokalne i instrumentalne tradicije Šumadije i centralne Srbije, nakon čega sledi proza pesnika Dragana Jovanovića Danilova „Ja sam bela, balkanska ruža” koja je eksplicitno posvećena Snežani Spasić, a zatim i dva mikroeseja Saše Hadži Tančića, podstaknutih solističkim, a capella koncertima koje je Spasićeva tokom dvehiljaditih održala u Nišu.

Pored obaveznog, standarnog dela takvih rubrika koje predstavljaju kratke biografije, u ovom slučaju Spasićeve, ali i članova grupe Naissa, koji su sa njom učestvovali na koncertu kojim je otvoren Nišvil džez festival 2007. godine u Nišu (u pitanju su biografije Vladimira Kovačevića, Slobodan Jevtića, Marjana Radevskog, Aleksandra Vasova, Dragana Tomića, Gorana Đorđevića i Akaša Bata), želeo bih naročito da istaknem dva priloga.

Najpre, tu su kratki napisi same Snežane Spasić, čiju je žanrovsku prirodu teško precizno odrediti: njihova osnovna odlika je autoreferencijalnost, koja se manifestuje kroz neobičan i nesvakidašnji preplet autobiografskih, autopoetičkih i ispovednih činilaca. I, napokon prateći deo sveske Gradine, a ja bih voleo da kažem sastavni, pa meni i najznačajniji deo predstavlja DVD, kojim se prezentuje već pominjani nastup Snežane Spasić i grupe Naissa na Nišvilu 2007. godine (disk sadrži izvođenje sedam numera koje su analitički razmatrane u pomenutom tekstu Jelene Jovanović), disk je publikovan uz dozvolu Nišvil festivala, a urednik ovog video izdanja je član naše redakcije Goran Stanković.

Zoran Pešić Sigma je voleo da kaže da pesma predstavlja zamrznuti dah pesnika, kao vid kristalizacije duše koje prkosi demonu vremena. U skladu sa tim, ali i sa ličnim uverenjima Snežan Spasić, koja je smatrala da pirotski ćilim svojim tradicionalnim, a opet neponovljivim šarama predstavlja materijalni duplikat nečije duše, voleo bih da ovaj disk, pa i čitav temat, predstavlja tkanicu koja će jasno predstaviti sasvim osobenu, ličnu i neponovljivu, umetničku pojavu Snežane Spasić.

Redakcija GLEDIŠTA © 2024

Vladan Matijević: NA BULEVARU NEŠTO NE ŠTIMA!

gledista.drustvoknjizevnika.com

U Nišu je održan dugo očekivani književni razgovor sa Vladanom Matijevićem o romanu Pakrac, a ovo čitano i nagrađivano književno delo našlo se pred Nišlijama u inspirativnom razgovoru tokom kojeg su pored gosta iz Čačka govorile doc. dr Mirjana Bojanić Ćirković i Milena Mišić Filipović.

Književni put prozaiste Vladana Matijevića započeo je u Nišu početkom devedesetih godina prošlog veka. Podsećamo da je tada književni list Gradina objavio i nagradio deo iz kasnijeg debitantskog Matijevićevog proznog dela Van kontrole, u tom trenutku još uvek samo rukopisa.

Zvučni zapis sa književnog razgovora možete čuti ovde, a u nastavku donosimo odlomak iz romana Pakrac.

Golubovi © Dalibor Popović Mikša (1980-2017)

NA BULEVARU NEŠTO NE ŠTIMA! – Odlomak iz romana Pakrac

Pokušao sam sebi da dočaram unutrašnjost podzemne garaže u Ulici Žorža Bataja. Smatrao sam da prostor nije veliki i da se predstava odigrava u kavezu oko kojeg stoji publika.

Žrtva se uvodi u kavez u koji se kasnije puštaju psi. Ili je psi već čekaju u kavezu, ali im je radi dužeg trajanja predstave ograničen radijus kretanja dužinom lanca. A onda sam zaključio da previše gledam američke filmove i da nikakvog kaveza nema unutra.

Prisetio sam se kako izgledaju tipične garaže kod nas i shvatio da se psi nalaze u kanalu i da golog mladića ubacuju dole. Ili ga polako spuštaju hidrauličnom dizalicom, eventualno lancem preko čekrka, a psi skaču uvis dok ga ne dohvate.

Ima tu mnogo mogućnosti za dobru režiju, pogotovo kada se bolesnoj mašti pusti na volju. Sve je u garaži obično, nema u njoj nikakvog luksuza. Po zidovima je okačen alat, ukrug smotan produžni kabl sa sijalicom i stari kalendar na kojem je gola žena, na podu je presečena kanta sa korišćenim uljem, prljavo pucvalo, kutija sa šrafovima…

Bilo bi dobro da ima i česma sa crevom da posle može da se spere krv. Kada sam poželeo da pobegnem od tih slika, uključio sam televizor.

Pepi, mi imamo evropski standard. Mi imamo sigurne poslove sa dobrom zaradom, od kojih naše porodice mogu pristojno da žive. Mi imamo kvalitetno obrazovanje, naša deca svakog jutra odlaze u čiste i sigurne škole.

U toku su značajne investicije, a obezbeđen je i novac za pomoć poplavljenima. Samo, ako je stvarno tako, onda na Bulevaru nešto ne štima.

Tamo se govori da našu decu ispred škole sačekuju dileri droge. Tamo se govori da firme iz Azije i Afrike na našoj zemlji grade svoje auto-puteve, tunele i mostove. To će sve, istina, za sto godina biti naše, ako nas za sto godina bude.

Sa neba je sijao pun mesec. Kao i svaki put, takav je na mene delovao uznemiravajuće. Posmatrao sam ga stojeći na raskrsnici Ulice Milana Rakića i Kordunaške. Menjao sam mesta. Čas bih sedeo na gelenderu stepeništa koje se spuštalo do Ulice Tihomira Višnjevca, čas bih se naslonio na visoku plavu ogradu sa oštrim zupcima koja je ograđivala zemljište sa velikom, divljom travom u vlasništvu Beogradskog vodovoda, onda bih stajao naslonjen na jedan od dva bagrema koji su donekle rasli spojeni, pa se na visini od metar i po blago udaljavali.

Bagremovi su istina bili sa druge strane olabavljene žičane ograde, ali toliko blizu da se sa ulice moglo o njih nasloniti. Na parkingu restorana, koji se nalazio na samoj raskrsnici, bila su parkirana troja kola, na prostoru gde je zabranjeno parkiranje još dvoja, kao i nekoliko kola duž Kordunaške ulice.

Uz zid restorana su bila tri prepuna kontejnera. Iz restorana se čula preglasna muzika. Svake večeri se, Pepi, iz naših restorana, kafana, kafića, iz kuća i dvorišta, iz stanova sa otvorenim prozorima, sa terasa čula odvratna muzika sa neartikulisanim pevanjem razularenih ljudi. Na sve strane su trajala veselja, po nebu su praštali vatrometi.

Možda se restoran ispred mene i dalje zvao Rifat Burdžević, kao u vreme dok sam bio mlad, kako se i dalje zove obližnji studenski dom, mada je na reklami iznad njegovog ulaza, da li zato da se ne bi provocirali nacionalisti, stajalo RB.

Vladan Matijević – Odlomak iz romana Pakrac

Bio sam svestan da nisam sposoban da upotrebim oružje, ali sam i dalje sa sobom nosio pištolj. Te večeri sam na njegovu cev montirao prigušivač. Iskreno, potajno s nadao da, kao ni prethodnih noći, mladić sa dobermanom neće naići ni te, i da ću se u ranim jutarnjim satima pokupiti sa ulice i otići u stan da malo odspavam.

Najradije bih, Pepi, od svega digao ruke i već sutra zauzeo svoje mesto na Bulevaru, međutim, osećao sam obavezu da čekam sumnjivog mladića i pratim ga.

Srećom, i za mene, koji sam samo povremeno jako hramajući prošetao ulicom, vreme je odmicalo sigurnim hodom. Pred zoru sam zbog umora seo na ivičnjak ulice, ispod bagremova drhtureći sve više. Gledao sam netremice uz vlažnu, prljavu i klizavu Kordunašku ulicu. Muzika iz restorana je već odavno utihnula, svi parkirani automobili, osim jednog belog, odvezeni su.

Mladić sa dobermanom iznenada je naišao, a sekund kasnije stvorio si se ti ispred njega. Pas je počeo potmulo da reži. Izgledao je zastrašujuće, ogrlica sa bodljama mu je priličila bolje nego ikad. Mladić je iz ušiju naglo iščupao slušalice, osetio je nešto sudbonosno u tvom izgledu. Čuo se klik, u njegovoj ruci se nalazio rasklopljen skakavac.

Pepi, video sam kada si ispružio ruku ka njemu, u njoj si držao pištolj. Pucao si prvo u psa, jedan metak, pa mladiću u grudi, takođe jedan metak. Ništa se nije čulo, upitao sam se da li sanjam. Pun mesec mi je davao za pravo da je sve moguće.

Prvo je pao mladić, tek kasnije pas. Pre nego što su ih izdale noge, oko njih je bilo krvi kao u nekom Tarantinovom filmu. Zbog poze koju je zauzimao leš mladića izgledao je kao da se penje uz merdevine. Ali to je bila varka, nije on mogao uvis. Ležao je na stomaku. Na mestu gde je iz njega izašao metak bila je vrtača iz koje je izvirala krv.

Sagnuo si se i sa mladićevog vrata skinuo njegov debeli lančić. Iz nekog razloga hramajući isto kao i ja, došao si do kontejnera i u jedan od njih ubacio pištolj.

Okrenuo sam glavu od tebe, nisam želeo da znam gde ćeš zamaći. Najbolje bi bilo da kažem inspektoru Vasoviću, ako budem primoran, da si otišao u nepoznatom pravcu. Tek sam na Bulevaru, ni sam ne znam koliko minuta ili sati kasnije, spoznao da mi u džepu nema pištolja.

Zaključio sam da si mi ga ti neopaženo izvukao i njime počinio ubistvo. Zbog toga ti nisam zamerio, čak mi je ta činjenica i imponovala. Nisam se upitao kako si to izveo, ali jesam se začudio kada sam u džepu, u kojem sam ranije držao pištolj, prvo napipao, pa izvukao mladićev zlatni lančić. Nije mi bilo jasno kako si uspeo da ga staviš u moj džep, kada mi nakon ubistva uopšte nisi prilazio.

Gledao sam televiziju. Naša zemlja je, Pepi, uređena, napredna i radna. U njoj je za tri meseca iskovano četiri hiljade odlikovanja. Mi odlikujemo uspešne, popularne, zaslužne…

Međunarodni ugled naše zemlje je sve bolji, naša zemlja je postala ključni faktor stabilnosti u regionu i uživa poštovanje na istoku, na zapadu, na severu i jugu.

Samo, ako je stvarno tako, onda na Bulevaru nešto ne štima. Tamo tvrde da odlikujemo i optužene za genocid, za aparthejd, za terorizam i da je malo ko sposoban na karti sveta da nađe našu zemlju, ako rodom nije sa Balkana.

PAKRAC (odlomak)

Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: Vladan MATIJEVIĆ

Srđan Stojiljković: KONTROLA, KONTROLA, MORAŠ DA IMAŠ KONTROLU!

gledista.drustvoknjizevnika.com

Tog toplog junskog dana 1963. godine, tačno u podne, avanturista Miodrag Kačar je izašao iz voza i stupio na peron stanice Paris-Gare-de-Lyon, pošto je doputovao iz Marseja, gde su ga sa portirnice Legije stranaca vratili, ne razmotrivši njegovu usmenu molbu izrečenu lošim francuskim. Razočaran, odlučio je da okuša sreću u Parizu.

Sava Šumanović (1896–1942) – Pijana lađa

Tog istog dana, dva minuta posle podneva, oblak na nebu je formirao profilni lik Šarla de Gola, pa je ovaj dan kasnije među svim Parižanima bio poznat kao le Jour du nuage de grandeur. Dan oblaka veličanstvenosti.

Istog dana, pet minuta nakon podneva, u restoranu Le Train Bleu koji se nalazio na železničkoj stanici, konobar je ispustio punu čašu pastisa, koja je u dodiru sa podnim pločicama eksplodirala kao da je bila pod pritiskom, a delovi stakla, pića i leda su poleteli na sve strane. Komadić stakla ili leda – nikada nećemo saznati, okrznuo je ruku gospodina Žan Mišel Binoša, neuspešnog glumca i vajara, baš onu ruku kojom je ostavljao bakšiš nespretnom konobaru dok se spremao da napusti stanični restoran.

Pošto je osetio iznenadnu bol, shvatio je to kao znak sa neba, pa je tih nekoliko novčića uredno vratio u mali džep svojih pantalona, rukom koja je krvarila.

Kada je napustio restoran, a onda i stanicu, primetio je da svi ljudi gledaju ka nebu. Posmatrali su pufnasti, prljavobeli oblak. Nije u tom obliku oblaka prepoznao ništa značajno pa je produžio širokim pločnikom i dalje pomno gledajući ka nebu, ni sam neznajući zašto.

Mnogo godina kasnije tvrdiće da je ne samo svedok Šarl de Gol oblaka, već da je, ako ga pamćenje dobro služi, prvi primetio taj znak na nebu i da je glasno uzviknuo, dajući mu kasnije poznato ime: Gle, oblak veličanstvenosti!

Šest minuta nakon podneva, tog istog dana, Žan Mišel Binoš gledajući u vis, rukom je zakačio umornog i dezorijentisanog Miodraga Kačara i nekako je propustio da mu se izvini, a Miodrag je to shvatio kao lošu sreću te je nesrećnog Žan Mišela čvrsto uhvatio za rame, okrenuo ga ka sebi i odalamio ga pesnicom po sred čela.

Žan Mišel se pružio po zemlji koliko je dug i nikada nećemo znati šta je konačno video na nebu posle udarca, tim svojim jedinim otvorenim okom. Niko od prisutnih nije video trenutak udarca pošto su svi bili zabavljeni oblakom koji je sve manje ličio na profil Šarl de Gola, a Žan Mišel nikada posle toga nije rekao ni reč o tom neprijatnom događaju, iako je to bio čudni trenutak početka jednog neobičnog prijateljstva.

O modrici na licu je govorio kao o belegu čuda i o nekoj vrsti stigme, te bolne senzacije odabranih.

Petnaest minuta nakon podneva, Žan Mišel Binoš se pridigao, otresao je prašinu sa svog kaputa i uputio se stanu svoje devojke Monik Stalens u ulicu Rue de Bercy. Pošto se s mukom popeo na drugi sprat i zakucao na vrata, Monik mu je otvorila zaprepašćena njegovim izgledom.

Znala je da Žan Mišel ni u kom slučaju nije nasilan i želela je da zna zašto tako izgleda. Žan Mišel nije mogao da joj objašnjava, već je grubo odigao sa poda, preneo je do kreveta gde je nežno spustio, svukao joj pantalone i gaćice, oslobodio je svoj ud i bez razmišljanja ga posadio u Monik. Ona se stresla, iznenađena, a potom ga je prigrlila najjače što je mogla.

Manje od pedeset sekundi nakon toga, Žan Mišel je nevoljno ejakulirao u Monik.

Monik je samo izgovorila:

„Svršio si, jel da?”

Zastenjao je misleći o glupim pitanjima na koje nikada ne odgovara, izvadio je svoj smežurani ud iz Monik, pomno posmatrajući vlažne bičeve od njenih stidnih dlaka koje su se lelujale ka njemu kao morske trave.

Čak i posle izvesnog iskustva koje je imao sa ženama i dalje nije bio siguran šta treba raditi posle seksa sa ljubavnicom: da li je treba ljubiti i obećavati joj svetlu budućnost, ili se od njega očekivalo da je samo posmatra sa prezrenjem i sa osećajem nadmoći; tek, posramljen konačnim izgledom svog mlohavog uda, ustao je i čvrsto je zažmurio, kao dete, da sve to nekim čudom nestane.

Kada je konačno otvorio oči, Monik nije nestala, naprotiv, bila je razlivena po krevetu kao džinovski tamnocrveni želatin, nikada veća. Pokušao je da dobije na vremenu pa je bacio pogled kroz prozor. Iznenadio se ugledavši čoveka koji ga je lupio pesnicom dok je Oblak veličianstvenosti plovio po nebu. Bio je ubeđen da to ne može biti loš znak.

Učinilo mu se da je taj tamnoputi stranac stajao na trotoaru kao tek otkriveni spomenik, blistav i sjajan, pomalo mističan i delovalo je kao da bi mogao čekati nekog.

Ideje se rađaju brže od mogućnosti da racionalne misli zavladaju umom.

„Monik, da li bi ti prijalo društvo?”

Monik je razočarano sklonila pogled sa te smešne prikaze pred sobom. Mrzela je muškarce koji nisu mogli da se kontrolišu. Svršio je u nju! Pih! Kakva nespretna budala! Osetila je miris joda, čula je zvuk instrumenata za kiretažu i samo je, kao uzdah, izašlo iz nje:

„Da. Svakako. Za promenu, prijalo bi mi društvo muškarca koji može da se kontroliše. Znaš, pravog muškarca, koji može da me jebe kao čovek.”

Žan Mišel nije hteo da čuje opasku, nije mogao da sluša kako ga vređa i pomislio je samo na to da želi da joj dá tu neotesanu bitangu da je ubije od batina i seksa.

Taj bi joj svršio po kosi. Da, svršavao bi joj po licu i kosi. I mackao bi svoju kobasicu po njenim sisama. Da, takvi su ti divljaci!

Nakon toga, ona bi kao krmača grgoljila: “Hoću još, oh, tako želim još!” Žene nisu emotivna bića.

„Hoćeš još?”

„Šta još? Misliš na jebanje? Tja, pa ovo je bilo kao ubod ošamućenog komarca! Dva takta, la i la i kraj! Oh, Bože!”

„Važi, mala. Samo mi daj minut! Može?”

Sredio je svoje pantalone, a onda je bez pozdrava istrčao iz stana.

Kada je sišao ispred zgrade, grubijan je još stajao tamo.

Sav drhtav i nesiguran, prišao mu je, držeći rastojanje. Pogledao je ka nebu. Nije bilo oblaka, samo modro nebo bez oblačka.

„Zdravo.”

Miodrag Kačar ga je podozrivo pogledao.

„Opet ti? Odakle sada ti?”

„Izvini, nadam se da ćeš me razumeti, stranče…”

Zalupao je dlanom o svoju stegnutu pesnicu, a potom je pokazivao ka zgradi. Čoveče, jebanje!

Miodrag je majmunsko lupanje ruke o ruku ovog smešnog Francuza shvatio kao provokaciju, pa ga je, ne razmišljajući puno, razvalio pesnicom u bradu, tako gromko i jako, da ga je odbacio pola metra od sebe.

Monik je sa prozora posmatrala scenu, poklopila je usta pokušavajući da se utiša. Ipak, vrisnula je glasno, sklonivši dlan sa natečenih usana.

Miodrag Kačar je podigao pogled i ugledao je raskošnu kosu neke nepoznate devojke. Pokazao je prstom ka njoj, a ona je potvrdno klimnula glavom.

Miodrag je brzo, prepun želje, uspeo da savlada sve te stepenice i već se bio našao pred otvorenim vratima gde ga je čekala Monik u kućnoj haljini koja se na njoj raspukla kao prezrela dinja.

Bez objašnjenja grubo je odigao sa poda, preneo je do kreveta gde je nežno spustio, dok je ona znatiželjno coktala. Pošto joj je rascvetao kućnu haljinu, oslobodio je svoj ud, a onda ga je bez razmišljanja posadio u nju. Ona se stresla, iznenađena, a potom ga je prigrlila najjače što je mogla.

Uzdahnula je: „Moja mala bubice…”

Minut nakon toga, Miodrag Kačar je nevoljno ejakulirao u Monik.

Monik je razočarano izgovorila:

„I ti si svršio, jel da?”

Miodrag je posramljeno ćutao.

Monik je urlala:

„Majmune prljavi! Šta ti hoćeš od mene? Šta ti misliš da sam ja? Nisam ja tvoja kurva, ciganine!”

Ustala je, malo se protresla, kao da joj je hladno, a onda ga je vrhovima prstiju uhvatila za kosu, posmatrajući ga zgroženo.

„Napolje, napolje, ti prljavi bedniče!”

Miodrag je brzo, bez protivljenja, ustao i za tren oka je nestao iz stana.

Ošamućeni Žan Mišel, pošto ga je sreo na stepeništu, usporeno je eskivirao zamišljeni udarac, pomerajući se ka zidu. Miodrag je odmahnuo svojom natečenom desnicom i hitro je nestao.

Žan Mišel je zastao, zbunjen. Onda se uhvatio za stomak, grčeći se od smeha.

Hahahahahahahahaha

„Oh, sranje, pa i ti prerano ejakuliraš! Hahaha”

Pošto je izašao iz haustora, Miodrag je pogledao levo, a onda i desno. Brzo se odlučio za levu stranu. Prvo je krenuo dugačkim koracima, a potom je trčao i trčao duž ulice Rue de Bercy, sudarajući se sa retkim prolaznicima.

Trčao je dalje, sve brže. Osećao je bol duboko u grudima. Neko je pokazao prstom na njega. Muškarac, možda i žena. Nije bio siguran. Njegov pogled je razmazivao sve jasne oblike i pretvarao ih u kašu. Kada je stigao do kafea Chambertin, naglo je stao i pogledao ka nebu.

Ljudi koji su sedeli u bašti kafea, smejali su se, gledajući ka njemu. Fasade su se svlačile ka trotoaru ludo se smejući.

Zapušenih ušiju, Miodrag Kačar se okretao oko svoje ose, čvrsto žmureći, željan tišine i samoće. Samo je tiho brundao: Kontrola. Kontrola. Moraš da imaš kontrolu, ti bedna seljačino!

A onda je rekao: „Jebem ti život.”

Za GLEDIŠTA piše: Srđan STOJILJKOVIĆ

Velibor Petković: NIŠTA NIJE VREDNIJE OD MRTVE MAČKE

gledista.drustvoknjizevnika.com

          Ja sam majstor na crno i zato me telefonski pozivi u sitne sate više ne iznenađuju. Ali ovaj poziv bio je zaista neobičan: – Halo, majstore, dobro veče! (Usledio je plač.) Molim Vas, hitno dođite! Uginula mi je mačka!

Usamljeno drvo – Kaspar David Fridrih (1774-1840)

          Nisam ja bezosećajan, ali nisam ni grobar, već radio-TV mehaničar, koji po potrebi čisti bojlere, popravlja šporete i veš-mašine. Zato sam i pokušao da se odbranim:

– Gospođo, ja nemam ništa s tim. Snađite se!

          Plač starije gospođe nije prestajao, ali je jecajući ipak uspela da izgovori:

– Kumim Vas, dođite! Moj sin neće ni da čuje da je on sahranjuje, kaže da predsedniku opštine to ne priliči. Ili mi barem nađite nekoga ko će to da uradi, platiću!

          Tek tada sam prepoznao glas staramajke prvog čoveka našeg grada i prelomio da joj pomognem. Ne zbog toga što sam ulizica, gde bih ja, nego što živimo u komšiluku, par neparnih ulica nas razdvaja.

          Bilo je već blizu ponoći kad sam utrčao u kuću stare gospođe, u kojoj se francuski jezik govori barabar sa srpskim. Nesrećna žena je stajala iznad mačkinog odra i plakala.

          – Gospođo, dajte da vidim šta mogu da uradim! Gde biste hteli da je odnesem? – pitao sam.

          – Volela bih da je sahranite u dvorištu, ispod oraha. U letnje dane volela je da tu leži, jadnica. Neka tu i počiva. – zajecala je baba.

          Mačka je brzo bila upakovana u kesu, kao na televiziji, pa u nekakvu kutiju, obloženu iznutra novinama. Primetio sam da su to uglavnom bili dnevni listovi koji slede  politiku naše vlade.

          – Dajte mi tu kutiju, ašovčić i ništa ne brinite. Nemojte da izlazite, već je poprilično zahladilo.

          – Šta bih ja bez Vas, majstore! Ne bih mogla oka da sklopim pored mrtve mačke u kući!

          – Dobro, de, nije ona više opasna. Zakopaću je tačno gde ste rekli.

Zaista sam nameravao da to uradim, ali kad sam izašao u dvorište sa kutijom pod miškom i portabl ašovom, u lice mi je pljusnula kiša. – Jebiga! – opsovao sam, potpuno neprimereno tužnom trenutku. Došao sam do oraha i spustio kutiju na zemlju, a onda počeo da kopam. Bilo je prilično tvrdo, pa sam još jednom opsovao, ovaj put žešće.

Probao sam ponovo da zarijem oštricu ašova u dubinu, ali je zemlja bila tako utabana, da nisam uspeo ništa više od običnog grebanja po površini. Tada mi je sinulo! Izgrebao sam zemlju ispod oraha, malo je čak i udubio, a onda tu naređao neke cigle, koje sam spazio pored kuće. Ličilo je na pravi grob, lepo popločan.

Zatim sam se išunjao iz dvorišta do kontejnera i dostojanstveno spustio kutiju. Nikakav horog ili zakucavanje, to bi bilo moguće jedino da je crknuta mačka bila samo u kesi.

          U tom trenutku sam se setio da mi je sin jednom spomenuo nekog Selindžera, koji je napisao nešto u stilu „da ne bi želeo da se razlikuje od mrtve mačke, jer ništa nije vrednije od nje, zato što joj se vrednost ne može utvrditi“! Kakva glupost, pomislio sam, i tada i sada. Čist zen-budalizam! A meni su ruke bile prljave od kopanja i nisam imao ni volje ni vremena za mistiku Istoka. Vratio sam se u kuću ucveljene staramajke. Na trpezarijskom stolu stajalo je posluženje.

          – Izvolite majstore, jedan viski za pokojnu mačku. Uzmite, molim Vas!

          – Neka joj je prosto, – rekao sam i otpio, ne spominjući više sile, da ne bogohulim. Nisam ni prosipao piće na patos, ipak je to viski.

          Bakica je iz frižidera izvadila sir i nasekla na kriške, a onda ga vratila u frižider. Bila je zaista potresena, a možda i uplašena od mačkinog duha.

          – Pa gde je sir? – uzviknula je. – To je njen omiljeni!

          – Vratili ste ga u frižider. – obavestio sam je sasvim neemotivno.

          – Jao, ja sam se potpuno izgubila. Sad ću da ga izvadim.

Sir je bio na stolu, a ja sam pogledao prljave ruke i morao da ih operem.

          – Izvolite u kupatilo, daću Vam čist peškir. – rekla je jadna bakica.

          – Nema potrebe, samo da skinem prašinu. – rekao sam i kao onaj Pilat oprao ruke lažljivca. Vratio sam se i zaključio da je pokojna mačka imala ukusa kad je reč o siru.

          Bakica me najviše osramotila na kraju, kad mi je pružila dvesta dinara. Nadežda Petrović me gledala sa novčanice, a ja sam pomislio kako sam i ja večeras postao neka vrsta umetnika, a ne više samo običnog majstora. Majci predsednika opštine prodao sam čaroliju. I utehu, na neki način. Likovna kolonija Sićevo zapljuskivala je te noći naše ulice u centru Niša.

          – Nemojte, molim Vas, novac nije potreban, ja sam to iz poštovanja prema Vama. I mački! – dodao sam sasvim neprilično. Baka je zajecala.

          Uzeo sam novčanicu iz pružene ruke, strpao u džep košulje, iskapio još jedan viski da sperem ukus mačkinog omiljenog sira i rekao „laku noć“.

Staramajka je ostala uplakana, ali smirena. Oue es ma chate? – odjednom mi je sinula rečenica na francuskom koju sam pročitao na nalepnici na kojoj je Diznijev junak Pluton unezvereno vrteo glavom tražeći svoju mačku.

Ta sličica bila je zalepljena na stonoj lampi mog sina i ne znam iz kojih dubina podsvesti je izronila jedna od retkih rečenica koju sam znao na tom jeziku. Druga je bila o odlasku na bazen,  a treća se odnosila na spavanje u onom drugom smislu.

          Izašao sam na ulicu. Dok sam prolazio pored kontejnera, na putu kući, stresao sam se, kao pas koji otresa vodu. Čak sam ispustio i neki zvuk, koji me podsetio na frktanje mačke. Uplašio sam se, ali čim sam zamakao iz te sablasne ulice, bilo mi je lakše. Stigao sam kući i dok sam tonuo u san pravednika, pomislio: – Valjda đubretari neće baš sutra da udare u štrajk!

Za GLEDIŠTA piše: Velibor PETKOVIĆ

Čarls Bukovski: BAVLJENJE POLITIKOM ILI GUŽENJE MAČKE

gledista.drustvoknjizevnika.com

Dragi g. Bukovski, zašto nikada ne pišete o politici ili dešavanjima u svetu?

„Dragi M. K. zašto bih, da li se događa nešto novo pod kapom nebeskom?

– svi znaju da je đavo odneo šalu.“

Čarls Bukovski (1920-1994)

Naše divljanje tinja kao tihi požar, dok posmatramo dlake na tepihu – pitajući se šta je, dođavola, pošlo po zlu kad su digli u vazduh tramvaj pun žele bombona sa posterom mornara Popaja.

To je jedino bitno: dobar san je nestao, a kada on nestane, sve nestaje. Ostalo su besmislene igre za generale i biznismene, a kad smo već kod toga – vidim da je još jedan američki bombarder pun hidrogenskih bombi ponovo pao sa neba – OVOG puta u more dok je NAVODNO štitio moj život.

Stejt department kaže da su hidrogenske bombe bile „nenaoružane“ šta god to značilo. Dalje čitamo kako je jedna od hidrogenskih bombi (izgubljena) pukla i širila radioaktivno sranje svuda dok je navodno štitila mene, IAKO ja nisam ni tražio zaštitu. Razlika između demokratije i diktature je u tome što u diktaturi ne moraš da gubiš vreme na glasanje.

Vratimo se na slučaj hidrogenske bombe – pre izvesnog vremena isto se dogodilo kod obala ŠPANIJE. (oni me svuda štite.) bombe su opet nestale – živahne male igračke. trebalo im je tri meseca – ako se dobro sećam – da pronađu i izvade tu poslednju bombu. Možda je to trajalo tri nedelje, ali ljudima u tom primorskom gradu sigurno se činilo kao večnost. Ta poslednja bomba – prokleta stvar se zaglavila na ivici peščane dine duboko dole u moru.

I svaki put kada su pokušali da je izvuku, tako nežno i pažljivo, ona bi se otkačila i otišla još dalje niz dinu.

U međuvremenu, svi siromašni ljudi u tom primorskom gradu prevrtali su se u svojim krevetima noću, pitajući se da li će ih dignuti u vazduh, zahvaljujući zvezdama i prugama. Naravno, američki Stejt department je izdao saopštenje da hidrogenska bomba nema detonacioni fitilj, ali u međuvremenu su bogati zapalili u druge krajeve, a američke mornare i meštane izjedala je nervoza.

(Na kraju krajeva, ako te stvari ne mogu da eksplodiraju, zašto su ih uopšte vozali unaokolo? mogli su da voze i salamu tešku dve tone. fitilj znači „varnica“ ili „okidač“, a „varnica“ može doći odasvud, a „okidač“ predstavlja „potres“ ili bilo koju sličnu akciju koja će aktivirati mehanizam za paljenje. SADA je terminologija „nenaoružana“ što zvuči bezbednije, ali svodi se na istu stvar.)

U svakom slučaju, pokušali su da pokupe bombu, ali stvar kao da je imala svoj vlastiti um. Onda je došlo nekoliko podvodnih oluja i naša dražesna mala bomba je bežala sve dalje i dalje niz dinu.

More je veoma duboko, mnogo dublje od našeg rukovodstva.

Na kraju, specijalna oprema je konstruisana samo da izvuče bombu i stvar je izvučena iz mora. Palomares. Da, tu se dogodilo: Palomares. I znate šta su uradili sledeće? Američka mornarica je održala KONCERT U PARKU u tom gradu u čast pronalaska bombe – ako stvar nije bila opasna, baš su se razveselili. Da, i mornari su svirali muziku i svi su se okupili u velikom seksualnom i duhovnom oslobađanju.

Šta se dogodilo sa bombom koju su izvukli iz mora, ne znam, niko (osim nekolicine) ne zna, a bend je nastavio da svira dok je hiljadu tona radioaktivnog španskog površinskog sloja tla poslato u Ejken, Južnu Karolinu, u zapečaćenim kontejnerima.

Kladim se da je kirija jeftina u Ejkenu, Južnoj Karolini. Tako da sada naše bombe plivaju i tonu, hladne i „nenaoružane“ oko Islanda.

A šta da radite kada su ljudi okupirani lošom vešću? Lako, usmerite njihove misli na nešto drugo. Mogu da razmišljaju samo o jednoj stvari. Na primer, naslov od 23. januara 1968: B-52 PADA KOD GRENLANDA SA HIDROGENSKIM BOMBAMA; DANCI NERVOZNI. Danci nervozni? Oh, brate mili!

Bilo kako bilo, odjednom, 24. januara, naslov: SEVERNA KOREJA ZAPLENILA BROD AMERIČKE RATNE MORNARICE.

Oh, brate mili, patriotizam se vratio! Ta prljava đubrad! Mislio sam da je TAJ rat završen! ah ha, vidim – CRVENI! Korejske marionete!

Ispod fotografije piše nešto ovako – američki obaveštajni brod Pueblo – nekadašnji vojni teretni brod, a sada jedan od tajnih špijunskih brodova ratne mornarice opremljen elektronskom opremom za nadzor i okeanografskom opremom, primoran je da uđe u luku Vonsan kod obala Severne Koreje. Ti prokleti crvendaći, uvek prave neka sranja!

Ali JESAM primetio da se priča o izgubljenoj hidrogenskoj bombi polako gura pod tepih: „Otkrivena radijacija na mestu pada B-52; Veruje se da se bomba raspukla.“

Rečeno nam je da su predsednika probudili između dva i dva i trideset ujutru i obavestili o zapleni Puebla. Pretpostavljam da je ponovo zaspao.

SAD kažu da je Pueblo bio u međunarodnim vodama; Korejci kažu da je brod bio u teritorijalnim vodama. Jedna zemlja laže, druga ne. Onda se čovek zapita, čemu služi špijunski brod u međunarodnim vodama?

To je kao da nosite kišni mantil dok sunce sija. Što bliže priđete, to vaši instrumenti bolje snimaju.

Naslov: 26. januar 1968: SAD POZIVA 14,700 REZERVISTA VAZDUHOPLOVSTVA. Izgubljene hidrogenske bombe kod Islanda su potpuno nestale iz štampe kao da se nikad nisu ni dogodile.

U međuvremenu: Senator Džon K. Stenis rekao je da je odluka gospodina Džonsona (poziv vazduhoplovnim rezervistima) „neophodna i opravdana“ i dodao sledeće: „Nadam se da neće oklevati da mobilizuje i kopnene rezervne komponente.“

Senator Ričard B. Rasel: „Na kraju krajeva, ova zemlja mora vratiti brod i zarobljenu posadu. Naposletku, veliki ratovi su počeli i zbog mnogo manjih incidenata nego što je ovaj.“

Predsednik Predstavničkog doma Džon V. Makormak: „Američki narod mora da shvati da komunizam još uvek teži svetskoj dominaciji. Premalo se pažnje posvećuje tome.“

Da je Adolf Hitler živ, uživao bi u današnjoj slici sveta. Šta ima da se kaže o politici i svetskim stvarima? Kriza u Berlinu, kubanska kriza, špijunski avioni, špijunski brodovi, Vijetnam, Koreja, izgubljene hidrogenske bombe, neredi u američkim gradovima, glad u Indiji, čistke u Kini? Ima li dobrih i loših?

Nekih koji uvek lažu, nekih koji nikad ne lažu? Ima li dobrih vlada i loših vlada?

Ne, postoje samo loše vlade i još grđe vlade.

Da li ćemo ugledati bljesak i i osetiti vrelinu koja će nas razneti jedne noći dok se budemo tucali ili srali ili čitali neki strip ili lepili sličice u album?

Iznenadna smrt nije ništa novo, a nije ni masovna iznenadna smrt. Ali mi smo unapredili proizvod; imali smo vekove znanja, kulture i otkrića od kojih smo napravili nešto; biblioteke su zatrpane knjigama; velika slika se prodaje za stotine hiljada dolara; medicina presađuje ljudsko srce; ne možete razaznati ludaka od zdravog na ulici, i odjednom ponovo otkrivamo da su naši životi u rukama idiota.

Bombe možda neće nikada da padnu; bombe bi možda ipak mogle da padnu. Eci, peci, pec.

A sada, oprostićete mi, dragi čitaoci, vraćam se kurvama, konjima i piću, dok još ima vremena. Ako ove stvari izazivaju smrt, onda je daleko manje uvredljivo biti odgovoran za svoju sopstvenu smrt, nego za drugu vrstu koja dolazi ukrašena frazama o slobodi i demokratiji i ljudskosti i/ili svim tim sranjima.

Prva objava, 12:30. prvo piće, sad. A kurve će uvek biti tu negde. Klara, Peni, Alis, Džo – eci, peci, pec.

Iz trezora GLEDIŠTA, piše: Čarls BUKOVSKI

Sa engleskog preveo: Aleksandar VOJINOVIĆ

Branislav Đ. Nušić: POLITIČKI PROTIVNIK – PRIČA IZ ŽIVOTA JEDNOG PALANAČKOG UREDNIKA

gledista.drustvoknjizevnika.com

To je bilo u doba, kad se kod nas, školovanih ljudi, začela plemenita težnja, da siđemo u narod i da ga razbudimo. Tada sam ja u varošici S… krenuo jedan list, koji je bio znamenit po tome, što je bio prvi, a ujedno i poslednji u toj varošici. On i sad stoji i stajaće vekovima kao usamljena kulturna pojava u S…

Vek kasnije – Branislav Nušić na crtežu Pjera Križanića

I da znate samo kakav je to list bio! Podeljen u rubrike, sa natpisima i podnatpisima. U njemu je bilo književnih vesti, senzacija, telegrama, i svega drugog što jednom ozbiljnom listu dolikuje. U samoj redakciji podela rada bila je ovakva: uvodne članke pisao sam ja; telegrame pisao sam ja; podlistak pisao sam opet ja; „malo šale“ pisao sam takođe ja; „pogled po svetu“ kao i „trgovinu i obrt“ pisao sam ja, i najposle „oglase“ pisao sam opet ja. Jednom reči, ja sam bio svoj najglavniji saradnik.

Uvodne članke počinjao sam obično vrlo visoko, na primer rečenicama: „Sine ira et studio“ ili „Alea iacta est“ ili „Vitam impendere vero“ i tako dalje, pa sam onda pisao nadugačko i naširoko o varoškoj prašini, o opštinskim fenjerima ni o mnogim drugim stvarima, i obično sam te članke svršavao rečenicama: „Tvrd je orah voćka čudnovata!“, ili „Ni po babu ni po stričevima“, ili najzad „Stani malo, od Doboja Mujo, i mi konja za trku imamo!“

Sa pregledom strane politike bilo mi je dosta lako. Pomenem dve tri političke ličnosti, dve tri banje, gde se sastaju državnici, i dve tri strane reči, pa eto ti gotov politički pregled. Iz toga rečnika najviše sam upotrebljavao reči: Bismark, Girs, Gledston, pa onda Išl, Gastajn i Baden-Baden, i najzad „iniciativa“, „kompromis“ i „solidarnost“.

U dnevne vesti beležio sam stvari lokalne prirode, na primer: „Danas su stigla u našu varoš četiri putnika, iz čega se može mnogo štošta po napredak naše varoši zaključiti“. Ili; „Osvetljavanje naše varoši naglo napreduje. Juče je opština rešila, da o svom trošku podigne još jedan fenjer. To je već deveti fenjer za poslednje dvadeset i četiri godine, i ako opština ne malakše u svojoj revnosti naša će varoš bita jedna od najbolje osvetljenih varoši u unutrašnjosti“

Političke telegrame preštampavao sam iz jednih starih novina, koje sam imao povezane. „Bismark je krenuo u Gastajn..“, „Veliki vojvoda se bavi u Išlu…“ i svršena stvar. Uostalom to su telegrami, koji se mogu preštampavati svake godine.

Za podlistak sam kupio jednu knjigu. U njoj je bila neka vrlo zanimljiva ljubavna priča. Sećam se, da se ticalo dvoga, koji su se zavoleli, a roditelji, koji su bili zavađeni, nisu hteli ni da čuju za njihovu ljubav. Kako se nisu mogli uzeti, to se na kraju priče jedno od njih dvoje ubilo. I ta se dugačka priča lepo preštampavala i ispunjavala podlistak.

Za malo šale, ako baš i nisam imao uvek materijal, a ja sam pisao „mudre izreke“, što sam ih sam sastavljao, upravo vadio sam ih iz Svetoga Pisma, iz Katihizisa, i još nekih lepih knjiga.

Trgovinu i obrt, đavo bi me i sad znao, kako sam ispetljavao. Ta mi je rubrika zadavala najviše muke, i kod nje sam najviše grizao pero. Ono, jednog dana napišem: „Peštanska pijaca opada cenama, kao da malaksavaju kupci“; a drugog dana: „Peštanska pijaca malaksava cenama, kao da opadaju kuci“… Ali ded, kako ćeš trećeg dana?

Oglase, ako je ko doneo – dobro, a ako nije, ja onda oglašujem, Bože, kako imam na prodaju „stare amove“, pa „200 lit. crnog vina“ pa „čamova i rastova japija“ i tako dalje, pa „1000 komada ćeramida“, pa opet „stare, ali glazirane amove“, i, ti Bože znaj, šta ti još nisam oglašavao.

I tako, kao što vidite, ja sam svoj list od pete do glave sam oblačio.

Redakcija mi je bila u glavnoj čaršiji, istina malo niska, ali ja baš nisam ni gledao na visoko. U kutu, kraj prozorčića, bio je jedan veliki sanduk, na njemu jedan polić pun mastila i jedno pero kojim sam pisao i uvodne članke, i oglase, i mudre izreke. Danas čovek čisto ne bi verovao, da se to sve moglo jednim jedinim perom pisati.

Na sanduku su stajale uvek spremne one duge hartije za uvodne članke i na njima već za mesec dana unapred ispisani natpisi. O zidu su visile dve tri novine, tuđim jezikom pisane, kad bi ko došao, da vidi, a kraj njih su visile moje praznične pantalone.

Takva je od prilike bila moja redakcija.

Najbliži mi je komšija bio Joca Bočarski, berberin; pitom i učtiv čovek i poznat u varoši, što je već sedam puta bio osuđivan zbog tuče, kojom prilikom on uvek upotrebljava svoju tamburu, i to tako, da su dva „veštaka“ na sudu izjavila, da njegovu tamburu smatraju kao smrtonosno oružje. Njemu sam besplatno davao list, jer mi se uvek nalazio na nevolji, kad god bi koji od pretplatnika ušao da me tuče, što mu se ne šalje list, iako je pretplatu položio.

Raznosač mi nije bio baš tako vredan, ali veoma pošten čovek. Imao je običaj da se sam na sebe naljuti, pa da se ne bi mnogo kidao – a on legne da spava. Dešavalo se i to: taman izađe broj, a on se naljuti, izgrdi dobro sam sebe, pa se onda uvuče u onaj sanduk, što služi meni kao sto za pisanje, podmetne stare brojeve pod glavu i mirno zahrče. Ja mu srdačno progovorim: „Jakove, hajdete, ustanite, da raznesete broj!“ A on me krvnički pogleda iz sanduka, kao da bi hteo reći: „Kako me plaćaš, tako ti i raznosim“, i okrene se na drugu stranu, pa nastavi spavanje. Razume se, u takvim prilikama, ja metnem brojeve pod kaput, pa ih sam raznesem, i kad se vratim, javim mu da sam svršio posao.

Jedanput čak, bio vašar, pa mu trebalo para, a ja slučajno nisam imao da mu dam. On se najpre naljuti na sebe pa onda na mene, i dohvati me za gušu, te me u objašnjenju pritera uza zid. Tu mi je takođe priskočio u pomoć komšija Bočarski, razvadio nas i uticao na nas, te smo jedan drugom oprostili i izmirili se.

Eto tako. Pokoji put sam imao para da ručam i u kafani, i onda sam obično razgovarao o važnim stvarima sa ljudima, koji su smatrali da sam ja vrlo pametan čovek, a s onima, koji su smatrali da su ravni meni po pameti, nisam obično ni razgovarao.

A bivalo je, tako, pogdekad, da mi uvodni članak pođe lepo za rukom. U takvim prilikama natučem obično šešir na oči, pa prođem kroz sve ulice, gde ima mojih pretplatnika; nalazim se po vazdan tamo, gde vidim gomilicu ljudi; stojim po sat i dva na pijaci, pa sve ispod oka posmatram: kako li me smatra taj svet: da li mi se divi; da li ko pruža prst na mene?…

Nisam se mešao u politiku, ali jednoga dana zapadnem u zle prilike. Trebalo je da pišem uvodni članak i ja metnem ovaj natpis: „Quisque suorum verborum optimus interpres“ I đavo će me znati, šta mi je bilo, tek sam uvrteo u glavu da se pod takvim natpisom ne može pisati ni o čemu drugom, nego samo o kmetu varoškom. Pokušao sam da odvratim od sebe te pogibaone misli i počinjao sam da pišem o potrebi da naša varošica ima dve pijace, kao i prestonica… aja! Zar „Quisque suorum“ za pijace? Ovaj natpis pristaje samo za kmeta.

Ono, o kmetu se može mnogo štošta pisati, ali se meni činilo, ne znam ni sam zašto, da se pod takvim natpisom kmet može samo izgrditi i ništa više. To u toliko pre, što sam bio uvrteo u glavu, da taj članak završim uzvikom: „Mač ti je, mač mi je, sablja ti je, sablja mi je!“

I tako, nikako od svoje volje, već prosto pokrenut nekom unutrašnjom silom, izgrdim ja kmeta, ni kriva ni dužna, samo zbog latinskog natpisa i zbog onog krvoločnog svršetka.

Jest, ali taj događaj počini čitava čuda u varoši. Ljudi se, prosto, nisu mogli da uzdrže, već su mi suznih očiju čestitali na hrabrosti, i kud sam god prošao, pružali su prst na mene.

Toga sam dana tri puna sata odstajao na pijaci, a prošao sam i onim ulicama gde nisam imao pretplatnika. Obišao sam nekoliko kafana, išao sam i na večernje u crkvu. Gde sam god video da se skupilo dvoje troje, prošao sam kraj njih i svud su me s divljenjem gledali.

Razume se, bilo ih je, naročito opštinskih činovnika, koji su me i prezrivo pogledali, i ja sam osećao u duši da sam uz privrženike stekao i veliki broj opštinskih protivnika.

I doista, posle toga članka, nije išlo sve tako glatko, kao što beše počelo.

Na dva tri dana posle toga, sedim ja tako, jedno prepodne, u redakciji i stenjem sastavljajući trgovinu i obrt. Jakov se tog dana rano probudio, obukao moje praznične pantalone i otišao nekuda, a ja ostao sam. Stenjem ja tako, stenjem, dok će tek ući u redakciju jedan nepoznat čovek, čudna izgleda, korača krupno, a čelo mu namršteno, i nešto mu se nagučilo pod pazuhom.

Ama čim je kročio u redakciju, a meni se u pameti predstaviše neke batine i neka čuda. Uvuče mi se namah u dušu sumnja, da je to neko od mojih političkih protivnika, kojega je možda poslao sam kmet i koji će mi sada potražiti računa o onome mome pisanju. Okrenuh se levo i desno, i, sem onog polića koji je služio za divit, ne spazih bliže nikakvo oružje, kojim bi se mogao braniti.

Kad čudnovati čovek dokorača do moga stola, ja skupih noge pod stolicu i očajno pogledah na vrata, koja mi se u tome trenutku učiniše strašno daleko.

– Dobar dan! – reče nepoznati i sede na jedan svežanj novina.

– Dobar dan! – pisnuh ja, gutajući pljuvačku.

– Jeste li vi urednik ovih novina? – upita me on, ama nekako nabusito.

Meni se steglo grlo, promukoh, pa ono, „ja sam“ što ga izgovorih, ispade tako tanko i nejasno, kao da sam ga izgovorio kroz kakvu cevčicu od trske.

U isti mah opazih, kako on izvuče ruku ispod pazuha, gde mu se ono nagučilo, i na meni poče svako parče mesa da drhće.

I – o, užasa! – izvuče ti, brate, on otud – ogroman revolver!… Ja ispustih pero, što sam ga držao u ruci.

– Vidite li ovaj revolver? – odlučno zapita on.

Ja, nesrećno uredničko stvorenje, htedoh nešto da mu kažem, ali mi u taj mah ispade iz gornje vilice jedan zub, koji se već godinu dana ljuljao.

– Kako vam se dopada ovaj revolver? – grmnu nesrećnik i prinese mi revolver do nosa.

Ja dreknuh promuklim glasom, i, kakva se snaga stvori u meni toga trenutka, ne znam, tek skočih preko sanduka, probih prozor, isekoh se sav o staklo, pa gologlav, nagoh niz ulicu, šapćući, ne znam ni sam zašto, svršetak svoga pretprošlog članka: „Stani malo, od Doboja Mujo, i mi konja za trku imamo!“

U tom očajnom trenutku ja spazih firmu svoga komšije Joce Bočarskog i padne mi na pamet njegova smrtonosna tambura te banuh u njegov dućan, derući se kao preklano jare:

– Ubistvo!… Politički protivnik!… Jaoj, kuku i lele!

Joca Bočarski se trže, te poseče brijačem jednoga mirnoga građanina, koga je brijao i koji se nije mešao u politiku, te mi je još i sad žao što je taj čovek stradao na pravdi Boga.

– Gde je? Ko je? Šta je? – razvika se iz svega glasa Joca i otrča, te skide sa zida tamburu, a onaj mirni građanin, zaprepašćen, pobeže i naže niz čaršiju, onako ubrađen peškirom oko vrata i još nasapunjen.

– Idi, idi, drži vrata od redakcije da ne pobegne, dok ja ne dovedem pandure! – rekoh mu te istrčah napolje i počeh da jurim onako gologlav i sav krvav, isečen od stakladi.

Kad sam se vratio s pandurima i s hiljadu dečurlije i sveta, Joca je stajao na vratima redakcije i podupr’o ih leđima, a njegov kalfa, Steva Danin, uzeo široku dasku, što se na njoj mesi, pa njom zatvorio razvaljen prozor i podupro ga čvrsto leđima.

Panduri zastadoše za jedan trenutak, kao ne bi li malo pribrali hrabrosti; zatim se pogledaše značajno među sobom i najzad Vuča pandur, sa raščešljanim brkovima, koji se uvek hvalio da je bio hajduk i da je opljačkao dva državna deližansa, te radi toga uživao naročito poštovanje u građanstvu, diže svoju golemu batinu i viknu značajno: „Pst!“ a zatim komandova:

– Puštaj!

Joca Bočarski skoči od vrata i panduri, nutkajući se iz učtivosti ko će prvi ući, uđoše polako unutra, a za njima nagrnu svet.

Politički protivnik sedeo je mirno za stolom, a na stolu je ležao onaj zlokobni revolver.

Trajalo je vrlo dugo, dok smo se objasnili. Stvar je, međutim, bila neobično prosta.

Taj čovek nije bio nikakav politički protivnik, nego trgovački agent, koji je prodavao revolvere, pa došao k meni da ih oglasi, i hteo da me zapita, kako mi se dopadaju. Što sam ja pogrešno razumeo, greh mi na dušu!

Kako tako, ali tek od tog doba ja nikad više nisam upotrebio natpis: „Quisque suorum verborum“ i omrznuo sam, uopšte, latinski jezik.

Iz trezora GLEDIŠTA, napisao: Branislav Đ. NUŠIĆ

Izvor: Srpska Književna Zadruga, kolo XXXI br. 206 (Beograd, 1928)

Mihajlo Idvorski Pupin: SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA (Odlomak)

gledista.drustvoknjizevnika.com

Navršava se 170. godišnjica od rođenja Mihajla Idvorskog Pupina i 150. od njegovog dolaska na tlo Severne Amerike, ali i ravno 100 godina od kako je postao prvi Srbin ovenčan Pulicerovom nagradom. Ovu značajnu nagradu dodelio mu je Univerzitet Kolumbija za delo „Sa pašnjaka do naučenjaka“. Povodom ovih značajnih jubileja prenosimo odlomak knjige iz prvog poglavlja: „Šta sam ja doneo Americi?“.

Svoje autobiografsko delo Pupin posvećuje majci, a pišući predgovor knjizi zapisuje: „Podvući ću ovde samo tu okolnost, da izvesni psihološki razlozi potkrepljuju moje mišljenje: da ima prilika koje padaju u oči useljeniku, dok umiču pogledu sinova neke zemlje. Ko vidi, taj i veruje. Neka govori onaj koji ima vere, samo ako ima neku isporuku.“

Englesko izdalje knjige izašlo je u Nju Jorku 1924. pod naslovom „From immigrant to inventor“. Sa engleskog je preveo i štampao M. Jevtić u Velikom Bečkereku 1929. godine u izdanju Matice srpske.

Mihajlo Idvorski Pupin (1854-1935)

Kada sam se, pre četrdeset i osam godina, iskrcao u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. Moj udes u novoj, meni potpuno stranoj zemlji, ne bi bio ništa drukči da sam, mesto pet centi, sobom doneo i pet stotina dolara. Mladi useljenik, kao što sam tada bio ja, nije ni u stanju da nađe svoj pravi put u ovoj zemlji dok ne potroši sav novac koji je doneo.

Ja sam doneo pet centi i to sam odmah potrošio na jedan komad pite od šljiva, što u stvari nije ni bila prava pita od šljiva: u njoj su bile same koštice, a ni traga od šljiva. A da sam doneo pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, ali, možda, opet na take podvale, dok bi borba koja me je očekivala ostala ista.

Iskrcati se u Kasl Gardenu bez pare u špagu, nije baš tako velika nesreća za mladog useljenika. Uopšte, za momka koji se odlučio da sam sebi krči put ka samostalnom životu, nije nikakva nesreća biti bez novaca, samo ako on ima u sebi dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima bi se sukobio.

Useljenik, koji je vičan i potpuno upućen u raznim veštinama i zanatima, i telesno sposoban da izdrži sve teškoće napornog rada, s pravom zaslužuje naročitu pažnju. A što može dati onaj mladi useljenik, koji nema ni pare, koji nije vičan niti kakvoj veštini, niti ima kakav zanat, niti pak poznaje jezik zemlje u koju je došao? Svakako ništa.

I ja bih bio vraćen natrag da su i tada, pre četrdeset i osam godina, postojali ovi sadašnji zakonski propisi o useljivanju. Međutim, ima izvesnih stvari koje mlad useljenik može doneti ovoj zemlji, a koje su mnogo dragocenije nego sve one stvari koje danas propisuje zakon o useljivanju.

Da li sam ja, kada sam se 1874. iskrcao na Kasl Gardenu, doneo koju od ovih drugih stvari? Pokušaću da na to pitanje odgovorim kratkom pričom o mom životu pre moga dolaska u ovu zemlju.

Moje rodno mesto je Idvor. Ali tim nije bog zna koliko rečeno jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je jedno malo selo koje se nalazi no strani glavnog puta u pokrajini Banatu, koji je pre pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je znatniji deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Na Mirovnoj Konferenciji u Parizu 1919. godine, tu pokrajinu su tražili Rumuni. Ni oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju Banata u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i gospodin Lansing poznavali su me lično, pa kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam ja rodom Banaćanin, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.

U Idvoru niko nikad nije živeo osim Srba. A stanovnici Idvora bili su od uvek zemljoradnici. U vreme moga detinjstva, većina je bila nepismena. Pa i otac moj i majka moja nisu znali ni čitati ni pisati. Tu se nameće pitanje: što je mogao dečko od petnaest godina, rođen i odgojen pod takvim okolnostima, bez para u džepu, doneti Americi, ako bi se našlo zakonsko mogućnosti da se on u nju useli?

Ali ja sam tada verovao da ja nosim Americi toliko blago da će mi se dozvoliti iskrcavanje, pa sam se ne malo iznenadio kad primetih da niko na mene ni glave ne osvrte, kada sam ovde stigao.

Idvorski Srbi, od nezapamćenih vremena, smatrali su se za braću Srbima u Srbiji, koji se nalaze samo na nekoliko puškometa dalje od Idvora, na južnoj strani Dunava. Vedrih dana jasno se može iz Idvora videti i Avala, brdo više Beograda u Srbiji. Ovo plavo brdo, koje je za mene u to doba imalo na sebi nečeg volšebnog, izgledalo je kao da uvek podseća banatske Srbe: kako Srbi iz Srbije na njih stalno motre okom punim nežne pažnje.

U vreme moga detinjstva, Idvor je spadao u takozvanu Vojnu Granicu u Austriji. A ta Vojna Granica ima svoju zanimljivu istoriju. Sve do početka osamnaestog stoleća osmanlijske najezde su stalno uznemiravale Austrijsku Carevinu. S vremena na vreme, osmanlijska vojska bi prelazila južnu granicu, koju su činili Dunav i Sava, i upadala duboko u austrijske pokrajine.

Koncem šesnaestoga veka, one su doprle čak i do samog Beča, i pretile su da postanu ozbiljna opasnost i po celu Evropu, da nije poljski kralj Sobijeski pritekao u pomoć i spasao Beč. Tada je austrijski car Leopold Prvi pozvao Čarnojevića, srpskog pećskog Patrijarha, iz Stare Srbije, da se sa trideset i pet hiljada odabranih srpskih porodica iz Stare Srbije preseli u austrijske zemlje severno od Dunava i Save, da čuvaju te granice.

I ti su se Srbi za čitava tri stoleća tukli sa Turcima, i u tim borbama došli do velike veštine u ovom načinu ratovanja. Godine 1690. Patrijarh se preseli sa ovim odabranim porodicama u Austriju i nastani se na uskom pojasu zemlje na severnim obalama ove dve reke. Tu su stvorili organizaciju koja se kasnije prozvala austrijskom Vojnom Granicom.

Po predanju, i moje rodno mesto Idvor 6ilo je osnovano 1690, ali ne na istom mestu na kome se sada nalazi. Prvo naselje bilo je na jednoj uzvišici, koja se nalazi malo severnije od sadašnjeg sela. Banat predstavlja pravu ravnicu, ali je reka Tamiš, blizu Idvora, prokopala jednu majušnu klisuru, i na jednoj od uzvišica kraj te klisure nalazilo se staro naselje Idvora, vezano jednom uskom prevlakom sa novim naseljem.

To prvo mesto za naselje izabrano je zbog toga što je pružalo više povoljnih strategijskih preimućstava za odbranu od neprijateljskih upada. Prvi naseljenici su živeli u podzemnim stanovima, koje neprijatelj nije mogao raspoznati iz daljine. Ostataka tih podzemnih stanova bilo je još u vreme moga detinjstva dok sam, pre pedeset godina, išao u školu u Idvoru.

Gde je prva crkva bila, tu se danas diže stub od cigalja, a na njemu stoji jedan krst. U jednom urezu sa strane bila je ikona Bogorodice sa detetom Isusom, pred kojom je goreo žižak natopljen u zejtinu. Po predanju, taj plamen se nije nikad gasio. Predanje je govorilo i to: da bi se litijom koju bi tu priredio dobri svet u Idvoru pouzdano mogla otkloniti svaka nedaća, koja bi selu pretila, kao suša i kuga.

I ja sam često bio na tim litijama i uvek, kada bih se nalazio u tom napuštenom selištu, dobijao sam utisak kao da se nalazim na svetom zemljištu. Sveto zemljište radi toga što je tu prolivana hrišćanska krv u vreme borba hrišćanskih Srba iz Idvora sa osvajačima. Svaka poseta tom starom selu osvežavala bi priče o junacima, kojim su se moji seljani toliko ponosili.

Ovaj skromni seljački svet u Idvoru bio je oskudan u zemaljskom blagu, ali je obilovao u predanjima o svojoj starini. I danas, kada mi pred oči izađe slika detinjstva u ovom selu Idvoru, vidim da je glavni posao duhovnog života seoskog sveta u tome da održava i neguje stara predanja. Spoznaja o tim predanjima bila je tom svetu potrebna i dovoljna da bi razumeo svoj položaj u svetu i u Austrijskom Carstvu.

Kada se moj narod, pod Patrijarhom Čarnojevićem, preselio u Austriju i nastanio se u Vojnoj Granici, zaključio je tačno određeni ugovor sa carem Leopoldom Prvim. I taj ugovor je ubeležen u jednom austrijskom državnom spisu, koji se zove „Privilegije.“ Po tom starom ugovoru, Srbi u Vojnoj Granici imali su prava na duhovnu, privrednu i političku samoupravu.

Njihova neotuđiva svojina bila je zemlja, koja im je tim ugovorom predata. U našem selu, mi smo sami izdržavali svoju školu i svoju crkvu, i svako selo biralo je svoju upravu. Na čelu sela bio je knez, ili poglavar, obično koji plećat seljak. Moj otac bio je knez nekoliko puta.

Vladike i narod birali su svoje duhovne i svetovne poglavice, Patrijarha i Vojvodu, svetovnog i vojnog poglavara. Mi smo bili slobodni, nezavisni vlasnici zemlje. Za te „privilegije“, narod je preuzeo na sebe obavezu: da brani južne granice od osmanlijske najezde.

Ali kad je naš narod, pod vrhovnim zapovedništvom princa Evgenija Savojskog, u početku osamnaestog stoleća, pomogao da se Turci proteraju preko Dunava, i kada je car otkrio sjajne ratničke sposobnosti Srba iz Vojne Granice, podstakao je da se prvobitne odredbe „Privilegija“ preudese tako kao da su se srpski Graničari obavezali i na to: da brane austrijsko carstvo od svih njegovih neprijatelja.

Tako su Srbi iz Vojne Granice branili caricu Mariju Tereziju od Fridriha Velikog, branili su cara Franju od Napoleona, branili su cara Ferdinanda od pobunjenih Madžara 1848. i 1849; a 1859. i 1866. oni su branili Austriju i od Italije. Junački podvizi Idvoraca u vreme ovih ratova bili su osnova za mnoga predanja u Idvoru, sačuvana u mnogim pričama i zanosnim pesmama.

Čitanje i pisanje slabo je cvetalo tih dana u Idvoru, ali je pesništvo bilo u punom jeku. Veran starim običajima srpske rase, narod u Idvoru, dugih zimskih noći, održavao je svoja sela. Kao dečko, bio sam na mnogim od tih sela u kući moga oca. Stariji ljudi bi posedali oko tople peći na klupi, koja je bila deo peći, napravljena od istog materijala kao i peć, obično od ćerpiča, pa namalterisana i okrečena. Pušilo bi se i pričalo.

Starci su ličili na senatore, koje je neka viša sila odredila da budu čuvari sve mudrosti u Idvoru. Kraj njihovih nogu sedeli su mlađi ljudi, na stoličicama, a pred svakim od njih stojala bi kotarica u koju su krunili žuta zrna sa velikih klipova od kukuruza. To bi im bio posao to celo veče. A uz zidove, na niskim stolicama, sedele bi starije seljanke. Predu vunu, lan i kudelju.

Mlade žene obično šiju i vezu. Kao materinom ljubimcu, meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i prisluškujem mudrolije i bajke, koje bi tekle sa usana staraca, a ponekad i mlađih ljudi, kada bi od staraca došli do reči. S vremena na vreme, zapevale bi mlade žene po neku pesmu o kome od poslednjih događaja.

Kada bi, na primer, koji od staraca završio kaku priču o Kara-Đorđu i njegovim istorijskim borbama sa Turcima, žene bi zapevale pesme u kojoj se slave Kara-Đorđe, hrabri vojvoda Hajduk Veljko, koji je sa jednom šakom Srbijanaca branio Negotin od jedne velike turske vojske pod Mula-pašom. Ova hrabra četa, kako je pesma opisuje, podseća na onu malu četu starih Grka na Termopilima.

Neki od staraca na ovom selu bili su u Napoleonovim ratovima. Sećali su se dobro i priča, koje su slušali od svojih otaca o austrijskim ratovima sa Fridrihom Velikim tokom osamnaestog stoleća. Sredovečni ljudi bili su u borbama za vreme mađarske Bune, a mlađi su tek prošli kroz ratove u Italiji 1859. i 1866.

Jedan starac bio je u bitci kod Asperna, kada je Austrija tukla Napoleona. Imao je jedno veliko carsko odlikovanje, radi koga je bio osobito gord. Išao je i u Rusiju, sa jednom austrijskom divizijom za vreme Napoleonovog pohoda 1812. godine. Zvao se: Baba Batikin, a u selu su držali da je bio vidovit i da je mogao da proriče, jer je imao neobično jako pamćenje i izvanredan pripovedački dar.

A govorio je kao guslar, srpski minstrel. Nije on pričao tako živo samo o onome što se događalo u Austriji i Rusiji za vreme Napoleonskih Ratova, u kojima je i sam bio, nego je očaravao svoje slušaoce i pričama o austrijskim pohodama protiv Fridriha Velikog, o kojima mu je pričao njegov otac po svom povratku sa bojnih polja u Šleziji.

Ja se vrlo dobro sećam njegovih priča o Kara-Đorđu, koga je on lično poznavao. Zvao ga je Velikim Voždom, vođom srbijanskih seljaka, i nikad se ne bi umorio pričajući o njegovim junačkim borbama sa Turcima u početku devetnaestog stoleća. I ove priče o Kara-Đorđu, na ovim poselima, uvek bi izazvale više oduševljenja nego sve njegove druge zanosne priče.

Pred kraj sela, Baba Batikin bi izdeklamovao po koju od starih srpskih junačkih pesama, a mnogo ih je znao na pamet. Kada bi te pesme deklamovao, njegovo suho i naborano lice ozarivala bi neka naročita svetlost. I kako ga se danas sećam, to lice otkrivalo je lice vidovitog čoveka.

I danas još pred očima mi je slika njegove ćelave glave sa divnim čelom, nadstrešenim nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale duboko utonule oči, svetleći kao sjajni mesec kroz četine staroga bora. On je učio svet u Idvoru istoriji srpskoga naroda od bitke na Kosovom Polju, 1389. godine, pa sve do Kara-Đorđa. On je u Idvoru u životu održavao stara srpska predanja. On je bio i moj prvi i najbolji učitelj istorije.

Mlađi ljudi pričali bi priče iz austrijskog pohoda na Italiju, slaveći podvige ljudi iz Idvora u tim borbama. Naročito se mnogo pričalo o bitci kod Kustoce, u kojoj su Graničari skoro satrli italijanske armije, a to zbog toga što su u tim bitkama uzeli učešća ljudi koji su se tek povratili iz Italije.

Ali se sećam vrlo dobro da je svaki od njih sa najvećom hvalom govorio o Garibaldiju, vođi italijanskog naroda u borbi za oslobođenje. Zvali su ga italijanskim Kara-Đorđem. I sećam se da je u kući moga oca, gde su se održavala ova sela, bila jedna Garibaldijeva slika u boji, sa njegovom crvenom košuljom i šeširem okićenim perjem.

Ta je slika visila pored „ikone,“ slike našeg sveca. S druge strane „ikone“, bila je slika ruskog cara, koji je tek nekoliko godina pre toga bio oslobodio ruske robove. U istoj sobi, na jednom naročito istaknutom mestu, sama za sebe, visila je slika Kara-Đorđeva, vođe srpskog ustanka. A posle 1869. tu više nije bilo slike austrijskog cara.

Junačke srpske pesme, koje je pevao Baba Batikin, slavile su velikog narodnog junaka, Kraljevića Marka. Njegovi megdani bili su megdani snažnog i hrabrog čoveka, koji brani slabe i potištene. I ako je bio kraljevskog porekla, Marko se nikad nije borio da osvaja zemlju i gradove. Kako ga guslar slika, Kraljević Marko bio je pravi zatočnik prava i pravde.

U to vreme se taman bio završio građanski rat u Americi. I kad god bi Baba Batikin spomenuo ime Linkolnovo, pomišljao sam da je to američki Kraljević Marko. Utisci sa ovih sela bili su duševna hrana koja je u mojoj duši oživela i održala osećanje: da je borba za pravo, pravdu i slobodu najplemenitija i najuzvišenija stvar na ovom svetu.

I samo ljubav prema slobodi, pravici i pravdi podstakla je Srbe iz Vojne Granice da ostave svoja stara ognjišta u Staroj Srbiji i odsele u Austriju, gde su rado pristali da žive i u podzemnim kućama i veru se kao puzavci, samo da bi uživali blagodati političke slobode.

„Privilegijama“ bila je Graničarima zajamčena ta sloboda, a za tu svoju slobodu oni su bili uvek gotovi da se bore za austrijskog cara na svima bojištima. Vernost caru bila je osnovna vrlina Graničara. I ta vernost bila je jača i od divljenja koje su osećali prema Garibaldiju 1866. Tako je došlo do austrijske pobede kod Kustoce.

Austrijski car, kao čuvar njihove slobode, uživao je počasno mesto pored ljudi kao što su bili Kraljević Marko, Kara-Đorđe, Car Aleksandar Oslobodilac, Linkoln i Garibaldi. Ova su imena bila upisana u „Knjizi Slave“ u Idvoru. Ali, kada je 1869., car ukinuo Vojnu Granicu i njen narod izručio Madžarima, Graničari su osetili da su izdani i da je car pogazio svoju reč, datu njima, a upisanu u „Privilegijama.“

I danas se sećam kako mi je otac rekao jednoga dana: „Ti ne smeš služiti cara. Car je pogazio svoju reč; u očima Graničara, on je izdajica! Graničari preziru čoveka koji svoju reč ne drži.“ Iz tog razloga, u kući moga oca nije bilo slike austrijskog cara posle 1869.

Kada mi danas na um dođu oni dani, osećam, kao što sam uvek osećao, da je ovaj izdajnički postupak austrijskog cara 1869. bio početak konca austrijske carevine. On je bio začetak narodnosnog pokreta u carstvu Franje Josifa Habzburškog. Ljubav naroda prema zemlji u kojoj su živeli počela je da jenjava, dok se, najzad, nije sasvim ugasila. A kad ta ljubav zamre, mora umreti i država. Taj sam nauk naučio od nepismenih seljaka u Idvoru.

Učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije bio u stanju da na mene učini tako dubok utisak kao što su ga činili ovi ljudi na selima. Ovo su bili ljudi koji su kretali u svet i uzeli živog učešća u svetskim borbama. Čitanje, pisanje, računanje, sve to mi se činilo kao sredstvo za mučenje, koje je moj učitelj izmislio samo za to da bi što više uskratio moju slobodu, i to baš onda kada sam se već dogovorio sa mojim drugovima da što igramo i da se zabavljamo. Po mom tadanjem shvatanju, taj moj učitelj nije imao ni pojma o svetu.

Istorija nauke RTS: Mihajlo Pupin

Ali me je majka uskoro ubedila da sam bio na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše pa mi je govorila: kako je uvek osećala kao da je slepa kod očiju. Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da, krene dalje od atara našeg sela.

Kako se danas sećam, ona bi mi o tome na ovaj način govorila: „Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na ovim našim poselima, moraš potražiti još jedan par očiju, oči za čitanje i pisanje. Znanje, to su zlatne lestvice koje nas vode u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz ovaj svet i vodi nas u život budućnosti, pun neuvele slave.“

Iz trezora GLEDIŠTA piše: Mihajlo Idvorski PUPIN

Zoran Pešić Sigma: BAJKA O RUŽI KOJA JE RASLA NA DVA KRAJA SVETA

gledista.drustvoknjizevnika.com


Trava je zelenila. Ovako ne počinju bajke. Obično se počinje sa: Bila jednom davno iza sedam mora, sedam gora, sedam reka, sedam šuma jedna… jedna lepa, naravno. A ova bajka počinje sa: Trava je zelenila. Čudna mi čuda: trava je zelenila. Pa, neka zeleni, ko joj brani. Svet je veliki. Ima mesta i za travu, i za pesak, i za reku, i za kamen, i za jedno veliko kudravo kuče, šareno, a ima po njušci belu prugu i zove se (to kuče) Šerhan.

Zoran Pešić Sigma (1960-2019) © Aleksa Skočajić

Ne smejte se, nisam rekao Serkan, mada bi mogao tako da se zove jer svuda po travnjaku radi, znate već šta, gde god stigne, sram ga bilo. Trava je zelenila jer je počelo proleće, a ne zato što je Šerhan obožavao da se valja i skače po njoj, što je obožavao da je, onako težak i kudrav, sav stapka u zemlju. Šerhan je mnogo voleo da spava. Čisto mu je smetalo blistavo prolećno sunce, pa je lajao i lajao.

Šerhan je lajao na Sunce. Ostali psi iz ulice lajali su na mačke, na nepoznate prolaznike, na točkove automobila, što je razumljivo za pse. Neki su ponekad noću lajali na Mesec, što je opet razumljivo. Poznato je da su psi bliski rođaci vukovima i divljim psima, a vukovi i divlji psi laju na Mesec. Znači, to što neki psi laju na Mesec to je zato što se oni sećaju priča svojih predaka, svojih deda-pasa.

Ali nijedno kuče, sem Šerhana nije lajalo na Sunce. Neko blesavo kuče, kojeg li se to pretka seća? Ili onako lenjo hoće da kaže, ugasi se, pusti me da spavam!

Trava je i dalje zelenila. I bilo bi dovoljno mesta u tom dvorištu i za travu i za Šerhana i njegovo valjanje-izležavanje da u travi nije rasla i jedna mala ruža. Mala ruža, naravno, kao i sve ruže, nije imala neko specijalno ime, kao recimo Milojka, Radojka, Stanojka, Lepojka, Žljvojka… Zvala se, ako ju je neko uopšte i zvao, samo – Ruža. Ili, u krajnjem slučaju, kada bi jednom paru Kikica dotrčao drugi par Kikica, prvi par Kikica bi oslovio Malu Ružu sa:

„Vidi-kako-mala-ruža.”
„A ima i trnje, iako je mala”, rekao bi drugi par Kikica i otrčao svojim putem pod češalj, ili pod tuš, koji je čučao u kupatilu kuće čije je dvorište bilo izlaz u svet. Tuš je od dosade po ceo dan znao da gunđa svojim brundavim glasom:

„Kikice, dođite da vas okupaaam. O, Kikice, dođite da vas malo kvasnem. Malooo, samo malooo, da vam sperem šampon sa očijuuuu.“

Ta ruža koja se zove samo samo Ruža izgleda da je smetala Šerhanu više nego Sunce. Taman se malo zakotrlja kao lopta koju šutne Kikica, a ono – boc! „Av!“ derne se Šerhan na Ružu u koju se ubockao. Hoće da je zvizne šapom. A ono još više: boc, boc! A Šerhan, dvaput jače besan na Ružu: „Av! Av!“.

Taman je zaboravi i prođe ga ljutnja, kad mu se krzno zakači na Ružin tri, pa nikako da se otpetlja. A hteo bi da jurne da vrati lopticu jednoj Kikici, koja nije čula glas iz kuće, „Večeeeraaa!“, pa je ostala da se maje po travi koja, ne zaboravite, zeleni li zeleni. Hteo bi da jurne da vrati lopticu, a ona Ruža ga drži kao čičak. Ne pušta ga. Prokleta da je Ruža, Kikica ode u kuću da večera. „A moja koska, gde je moja koska!“ Urlao je od besa Šerhan, da mu je došlo da ugrize Ružu. Ali to mu ne bi bilo pametno, jezik bi mu bio bocnut, pa bi se naduo kao krofna, pa čak i da dobije svoju kosku, u šta u krajnjem slučaju i ne sumnja, ne bi mogao da je proguta.

Kako da gutaš kosku kad ti se jezik naduje kao krofna? Puna ti usta sopstvenog jezika, i užasno boli, i nema mesta za kosku. A iz dubine stomaka creva zavijaju: „Gladniii smoouuu!“ I zato Šerhan nije ugrizao Ružu. Samo je, o zamislite bezobraznog li kučeta, podigao nogu i: šiškiriššš. Ružin miomiris ode netragom.

Ruža je celu noć tugovala za svojim izgubljenim mirisom. Od silne tuge i silnih suza, o gle čuda, miris se ujutru vratio. Suze su oprale latice Ruže i sa prvim kukurekanjem petla miris Ruže se raširio po celom dvorištu pa je i sva trava mirisala na nju, i prosto tog sunčanog jutra bila još zelenija.

Nešto je tog jutra bilo neobično. Iako se sinoć dobro naspavao (jer ulicom je prošla svega jedna mačka i jedan zakasneli taksi sa poznatim komšijama), iako je mogao sklonjen od sunca da dremne pod omiljenom kruškom bar do podneva, iako nije bio gladan jer mu je od večere ostala velika kost, sve to iako, bio je Šerhan ipak uznemiren: iz kuće niko nije izlazio.

Kikice su odavno morale da izvedu svoje barbike u šetnju, pa da ga teraju da ih na leđima nosi do kobajagi škole za barbike, pa do, kobajagi, Glavnog kojeg on stvarnički odavno nije video.

Onda je izletela iz kuće Ona-što-viče-na-Kikice-veeečeraaaa i stuštila se, o gle čuda, na Malu Ružu. Iščeprka je iz korena i bupnu u kesu. Šerhan skoči od radosti i stade veselo da maše repom: „Nema više bockave ruže, nema više bockave ruže!“ I stvarnički, Šerhan je sada mogao da se slobodno valja na sve zelenijoj travi.

A šta se, u stvari, desilo sa glavnim junakom bajke, sa Malom Ružom? Evo, šta.

Prvo je dugo putovala onako zamotana u kesi. Nosio ju je vitez na konju do mora. Posle ju je vitez zakačio na krilama Pitomog Zmaja (Šerhan uopšte nije znao, dok mu Kikice nisu ispričale, da postoje i dobri pitomi zmajevi). Pitomi Zmaj je preleteo sedam mora i spustio se umoran na planinu Kopetdag.

Malu Ružu je zakačio za Jednogrbu Kamilu (a Kikice su ispričale Šerhanu da postoje i dvogrbe kamile). I Jednogrba Kamila ponese Ružu duboko u pustinju krijući se od sunca do Glavnog. Kada ju je Glavni Vitez dobio, silno se obradovao. Šta je Glavni radio tamo daleko, u pustinji Karakum, Šerhan ne bi nikad saznao, da mu, naravno, nisu ispričale Kikice: Čuvao je granice Kraljevstva od zlog čarobnjaka Gezbaga. Kakvo je to čudovište Gezbag, Šerhan nije mogao ni da zamisli, jer njegov jedini neprijatelj bila je Mala Ruža, koje više nema u sve zelenijoj travi.

Glavni je uzeo Malu Ružu i posadio je u karakumski pesak. Jadna Mala Ruža morala je da izdrži velike vrućine, jer u pustinji sunce nemilosrdno prži. Mislila je ruža, kako bi dobro bilo da bar Šerhan lajne jednom na Sunce, da joj pruži malo utehe. Ponekad joj je prilazio Glavni i kvasio je čistim providnim kapljicama.

To je Ruži bila jedina uteha u paklu peska i teške svetlosti. Ali Mala Ruža, iako je bila mala, bila je i hrabra i nije se žalila na sudbinu. Ponekad, kad bi pustinjom vetar komešao pesak, Glavni joj je pričao, šaputao vesele priče. I tako su danima Glavni i Mala Ruža čekali zločestog Gezbaga.


I on se pojavio jednom kada Sunce samo što nije zašlo iza planina Kopetdaga. Jahao je na tigru kome su se oči crvenele kao da su žar, a rep je vitlao levo-desno kao da je zmija. Glavni ga je spremno dočekao. Izvadio je mač i napao Gezbaga. Gezbag je izvukao čarobni štap i zavitlao čaroliju.

Sevnula je munja, ali Glavni postavi štit i čarolija se odbi u pustinju. Brzo zamahnu mačem na čarobnjaka, ali u trenu ovaj nestade, pa mu se pojavi iza leđa. Glavni se hitro okrenu i postavi štit na već strovaljenu čaroliju. I tako su se Glavni i Gezbag tukli celu noć. Jadna Mala Ruža strepela je nad ishodom bitke i kada je opasni tigar hteo s leđa da skoči na Glavnoga, mala Ruža se našla tu, oštro se zanjihala i ubola ga trnom u šapu.

Tigar zaurla od bola i pobeže u planinu. Gezbag se začudi šta to bi i Glavni iskoristi taj trenutak nepažnje i poseče mu mačem čarobni štap. A poznato je kada se zlom čarobnjaku poseče čarobni štap da čarobnjak izgubi moć i pretvori se u običnog crnog skakavca. Gezbag navrat-nanos odksakuće u planinu da ga Glavni ne iseče na komade.

Tako su Glavni i Mala Ruža pobedili zlog čarobnjaka Gezbaga i sačuvali Kraljevstvo.

To, naravno, nije kraj bajke. Ima još. Šerhan o svemu tome ništa nije znao. Po navici lajao je na Sunce i valjao se na još više zelenoj travi. I tog dana bilo je nešto neobično. Sinoć su zaboravili da mu daju kost. Šerhan je prestao da laje na Sunce, pa je lajao na one u kući: „Gladaaan sam! Av! Do- nesite mi kost! Av. Ako mi ne donesete, umreću od gladi. Av! Av! Auuuav!“

I tada iz kuće izađoše Ona-što-viče-na-Kikice-veeečeraaa i Glavni. Šerhan se zbuni. Odavno nije video Glavnog i nije znao da li da maše repom ili se to ne sme. Pomislio je: „Strpiću se da vidim šta će da se desi.“ Kad ono! To nije mogao da izdrži. Zalajao je od muke: „Av! Av! Auuav!“

Ona-što-viče-na-Kikice-veeečeraaa i Glavni izvadiše iz kese Malu Ružu i posadiše je na sasvim zelenu travu. Ruža se osmehnu i proteže korenje u mekoj blagorodnoj zemlji i promeškolji latice na blagom suncu. Zatim iz kuće izleteše Kikice i strovališe nove igračke Šerhanu na leđa. „Vidi Ovu Barbiku!“ Vrištala je jedna Kikica, „A vidi moju“, podmetala mu je pod njušku druga Kikica.

Šerhan bi radije kost, ali šta je tu je, bar za utehu malo da se poigra sa Kikicama. A kada su Glavni i Ona-koja-viče-na-Kikice-veeečeraaa ušli u kuću, Šerhan se prišunja Maloj Ruži, i zamislite gadost prevejanog džukca: podiže nogu i šiškirišššš. Ružin miris ode netragom.

Ali mala, hrabra Ruža nije bila tužna. Bocnu Šerhana i zasmeja se do suza. Naravno, ponekad se može smejati do suza, i, naravno, da se ponekad od silne sreće može plakati. Mala Ruža se smejala do suza, a te su suze sprale latice i miris se brzo vratio. Šerhan se pomirio sa sudbinom da hrabroj Maloj Ruži ne može ništa.

A kasnije kada je od Kikica čuo kako je Mala Ruža hrabro bocnula opasnog tigra zlog čarobnjaka Gezbaga, Šerhan joj je s poštovanjem prilazio i njuškao je. Tako su se Šerhan i Mala Ruža sprijateljili. I to prijateljstvo traje i dan-danas, dok se trava zeleni u dvorištu.

5-10. januar 1998. Gokče, Turkmenistan

Iz trezora GLEDIŠTA piše: Zoran PEŠIĆ SIGMA