Čudnovato je kod mene, da mnoge događaje i pojave mogu da predvidim. Tako već petog meseca posle venčanja ja sam predviđao da ću imati dece.
Vek kasnije – Branislav Nušić na crtežu Pjera Križanića
Prvo je bio sin sa plavim očima, koje su posle postale graoraste, pa onda smeđe i najzad crne. To je bilo neko nevaljalo dete sa čudnovatim prohtevima. Ono je, na primer, sa najvećim zadovoljstvom čupkalo meni sve dlačicu po dlačicu iz brkova i ja sam to, sa suzama od bola u očima, strpeljivo dozvoljavao, jer mi je tašta objasnila, da se to mora trpeti, da je to upravo najveće zadovoljstvo za oca kad mu dete počupa brkove. Šta više, moja tašta, da bi mi učinila što veće zadovoljstvo, hrabrila je malog tiranina vičući mu jednako: čup, čup, čup!
Ali to su bili već prvi dani detinji koji pripadaju više majci. A posle nekoliko godina moj je sin već toliko odrastao, da je sva briga oko njegovoga vaspitenja pripala meni kao ocu. A kad kažem briga, to nije tek onako uz reč, nego ćete odmah videti, da je to bila prava briga.
Dok je moj sin junački preskakao plotove, ja sam se još tešio, gledajući u njemu Hanibala koji će preći Alpe; dok mi je preskakao preko glave, tešio sam se, gledajući u njemu Miloša Vojinovića koji će preskočiti tri hata i na njima tri plamena mača; dok je krao komšijska jaja, ja sam se i tada još tešio, nazirući u njemu velikog budućeg osvajača Napoleona.
Ali, on poče i takve stvari da čini, kojima se već nisam više mogao da tešim, jer nisam ni u političkoj ni u kulturnoj istoriji mogao da nađem ugleda. On, na primer, razbije komšiske prozore i ajd, to nije ništa; po svoj prilici i mnogi drugi veliki ljudi razbijali su komšijske prozore; ali on uzme moj najlepši letnji kaput, odseče mu peš ili rukav i napravi sebi barjak, pa onda skupi pod barjak veliku vojsku i opkoli moju kuću, pa na znak za napad i bez obzira na prozore, na baštu i sve ostalo, osvoji tvrdinju i onda, kao i svaka pobedonosna vojska, otpočne po tvrdinji pokolj, te pootkida svima pilićima u kokošarniku glave.
Ja se, razume se, zabrinem i to više kao roditelj, nego kao sopstvenik poklanih pilića, Saopštim mojoj ženi tu brigu i, razume se, zabrine se i ona. Jedno veče mi izmenjamo mišljenja onako kako to zabrinutim roditeljima dolikuje. Ženino je mišljenje bilo da je dete bistro, na mene. I moje je mišljenje bilo da je dete bistro, ali da, bez ikakve potrebe, preteruje u manifestacijama svoje bistrine i da će tako beskorisno istrošiti snagu i upropastiti u sebi budućeg velikog čoveka.
Najposle, nije mi toliko bilo žao što bi i on ušao u red izlišnih i za Srbiju beskorisnih ljudi, ali sam se ja uopšte bojao toga da mi dete bude bistro, jer sam bio uveren, ako bude bistar da, prvo neće postati ministar u Srbiji, a drugo, izvesno će steći sklonosti ili da falsifikuje rekvizicione priznanice ili taksene marke. Ako ne to, a on će kao računopolagač sklapati vešto lažne račune, umeće lepo da nađe razloga kako bi pojeo državnu porezu, umeće da potpisuje svoje poznanike i prijatelje, i uopšte, činiće sve što bistri ljudi u Srbiji čine.
Prema ovakvim sposobnostima, on će biti upućen da bude ili sreski načelnik ili opštinski predsednik ili poreski nadzornik ili poštar ili, najzad, blagajnik kakvog novčanog zavoda. A meni se ni jedno od ovih zvanja ne svidi, te sam s toga bio protivan tome, da mi dete bude vrlo bistro.
Ta me je briga strašno jela, kao što može briga da jede čoveka uopšte, a čoveka koji ima vrlo bistro dete, napose. Moja je žena, po svojoj supružanskoj dužnosti, delila tu brigu sa mnom, kao što uopšte dobre žene dele mnogo koješta sa svojim muževima; a naše dete odreklo se već ambicije da bude Hanibal, Vojinović ili Napoleon, jer je pre neki dan udavilo mačku, a ja sam uveren da ni Hanibal, ni Vojinović, ni Napoleon nisu davili mačke.
Eto, ta me je briga dovela do misli da intervjuišem jednoga od naših odličnih pedagoga, člana Prosvetnog Saveta i svih komisija za preustrojstvo nastave, tvorca mnogih nastavnih programa i počasnog člana Društva za.vaspitanje dece, a zatim pisca ovih znamenitih dela: „Majka kao vaspišač“, „Kuća kao vaspitač dece“ (1, 1 i Š sveska, još nesvršeno delo), „Kako se u dece neguju građanske vrline“ (javno predavanje u Građanskoj Kasini), „Pogreške roditeljske“ (sa motom na koricama: „Pogreške dečje to su pogreške njihovih roditelja“) i tako dalje.
Juče sam baš bio kod g. pedagoga i zažalio sam jako što sam ga uznemirio, jer ga zatekoh zadubljenog u posao za koji mi on reče da se takođe odnosi na vaspitanje dece. On mi ponudi stolicu i tek što sedoh, ja sa užasom i životinjskom drekom skočih pipajući se vrlo nepristojno pred licem g. pedagoga.
— Ah, ah, ah, — uzviknu on siromah, i poče
i sam da me pipa kojegde — oprostite, hiljadu puta oprostite. To je onaj moj najstariji. Ah, tako je nestašan. Eto, vidite, metnuo je iglu na stolicu, on mi to vrlo često čini. Oprostite.
— I vi to onda imate vrlo često prilike da gledate kako vam gosti skaču sa ove stolice
— odgovorih malo pakosno, ali, kako ja nisam bio običan gost već molilac, utišah se i sedoh.
Tek što pristupih prvom pitanju, a iz druge sobe prolete jedna papuča kroz staklena vrata i staklo pršte na hiljadu parčadi.
— Živko! — uzviknu pedagog, — šta radiš to, za Boga!
Kroz razbijeni prozor promoli se jedna ljupka detinja glavica sa rečima:
— Gađam majku, ne da mi ključ od ormana!
— Eh, eh, eh, kako si nevaljao, zar ne vidiš da je ovde gospodin.
Dete me veselo pogleda, pa se onda iskezi na mene tako krvnički, kao da mu ja ne dam ključeve od ormana.
Najposle g. pedagog se zamisli duboko i poče da mi daje bopširna uputstva kako ću moga sina da odnegujem. Uputio me je i šta treba da čitam; preporučio mi je naročito svoja dela; ubedio me je u to da sam ja kriv svemu nevaljalstvu svoga sina i taman je najvišim tonom, turiv suve, koštunjave ruke u zamršenu kosu, izgovorio bio moto sa korica jedne svoje knjige: „Pogreške dečje to su pogreške njihovih roditelja!“ ali se kroz prozor na ulici začu mali dečji doboš i prođoše preko 50 dece uparađene kao vojnici.
Nad svima komanduje „najstariji“ g. pedagogov, napred je velika zastava od crvene cicane zavese (upravo u tom momentu g. pedagog opazi da mu na prozoru nema jedne zavese). Svi vojnici nose štapove na ramenu, a na glavama im troćpoškaste kape od hartije.
Pedagog pogleda kroz prozor, najpre mirno, zatim preblede, kao manit otvori fijoku svoga stola i kad vide da je prazna, on se užasnut pljesnu rukama po glavi.
— Ah, gospodine, ah, ah, ah!
— Šta je za Boga! — upitah ga.
— Upropašćen sam, prosto sam upropašćen
— udari on u dreku. — Ima već šest meseca kako radim i danju i noću četvrtu svesku moga dela „Kuća kao vaspitač dece“ i svršio sam je tek pre deset dana. Zamislite, tek pre deset dana…
— To je vrlo lepo, ali ne razumem zašto ste…
— Zar ne vidite one kape na dečjim glavama; to je moj najstariji uzeo rukopis iz fijoke i napravio kape svojoj vojsci!
Ima ljudi pakosnih, kao što sam ja, pa im je u ovakvim prilikama do smeja. Tim pre što me je ovaj intervju jako zadovoljio u pogledu brige za moga sina, koji nije sin nikakvog pedagoga. Ako se nisam glasno smejao, ipak nisam mogao da uzdržim ovo nekoliko reči:
— Izgleda mi, gospodine profesore, kao da je vaš najstariji vrlo talentiran. Taj će biti kanda dobar i strog kritičar, a, što je glavno, protivnik teorija, od kojih on, kao što vidite, gradi sebi kape.
— Šta ćete gospodine, — veli mi g. pedagog
— Vi znate da čizmar obično ne može imati dobre čizme.
Posle ovih reči oprostim se i odem kući, razmišljajući usput, kako je to zaista utešna poslovica da čizmar ne može imati dobre čizme.
Kad stigoh kući javiše mi radosnu vest da mi je spasen sin. Jer, znate, bio je pao u bunar, što nije moralo biti. On je uhvatio jednog druga i hteo da ga gurne u bunar, ali se sam oklizne i padne u mesto druga. Hvala Bogu kad je spasen!
Drugi put će, kad koga htedne baciti u bunar, izvesno paziti da se ne oklizne sam.
Već neko vreme se kao pokvarena ploča vrti priča da je Dositej Obradović suprotnost Svetom Savi. Rastko Nemanjić je iz sveta otišao u manastir, postavši svetitelj. Dositej je pobegao iz manastira u svet i postao prosvetitelj.
Dositej Obradović – Ulje na platnu Arse Todorovića (1818)
Svetlo vere Svetoga Save zamenila je Dositejeva baklja razuma. Kasnije se valjda ovaplotila i kao baklja republičkih amblema SFRJ.
Dositej je, kažu, propagiranjem prosvetiteljstva, srpskom narodu navukao tuđu košulju. Ona ne samo da je tesna već je smrtonosna, kao ona otrovana košulja koju je Herakle na prevaru obukao.
On je zagovarao razum kao nešto univerzalno, a univerzalno ne postoji i samo je druga oznaka za zapadnoevropsko. A mi, međutim, „mi smo drugačija Evropa, nezapadna kultura, orijentalna kultura, kultura srama, kultura koja ne trpi neizvesnost.“
Kao konačni argument, reći će: „Sve to ima kod Kliforda Gerca.”
Osim ako Gerc nije nekakav persijski mistik, ostaje nejasno kako sad odjednom možemo da se uklopimo u „zapadnjački obrazac mišljenja”. Ali Dositej bi nam ipak rekao: čitajte, čitajte i Gerca da biste shvatili kako se stvaraju praporci.
Prišivaju mu i da je bio elitista. Nije imao osećaj za običan svet, za nepismene, a čestite ljude, sirotinju raju, radničku klasu, gledaoce rijalitija. Istina, da bi se snimio rijaliti, potrebno je izučiti mnoge knjige, uključujući one o propagandi.
A Dositej je samo hteo da njegov narod ne bude ona strana kojoj će biti podmetnuti praporci, dok drugi pišu knjige i izrađuju praporce za masovnu upotrebu. I danas se kod nas govori o dve škole: o školi i „životnoj školi”.
Iskreno, nisam ni primetio da sam za vreme školovanja bio izvan života. Mora da Matriks u tom periodu radi prekovremeno. Da u tu „životnu školu” opet ne spadaju neki praporci?
No, ako je Dositej suprotnost Svetom Savi, suprotnost Dositeju često se traži u Vuku Karadžiću. Vuk je razumeo dušu naroda. Razumevši je, izbacio je suvišna slova, jer naš nezapadni narod najviše ceni minimalizam i efikasnost. Tom istom logikom danas Vukovu skraćenu ćirilicu potiskuje ošišana latinica.
Ali, to danas radi većina naroda, a ne Vuk, što čitavu stvar čini još zamršenijom. Ko li bi danas više branio ćirilicu: Dositej ili Vuk?
Dositejeva kutija očito sadrži više zala od Pandorine, pa nam iz nje dolazi i kompleks niže vrednosti prema Evropi. Godi nam, međutim, Geteovo tapšanje po glavi da se srpske junačke pesme mogu nazvati svetskom književnošću.
Godi i kada Prvi srpski ustanak Ranke nazove srpskom revolucijom. A za oba su zaslužni Vukovi prevodi i zapisi. U Vukovom Rječniku srpske reči praćene su odgovarajućim nemačkim i latinskim odrednicama.
Zašto ne ruskim i grčkim?
„Srbija je svet”, što bi rekla ona američka propagandna reklama od pre nekoliko godina.
Pored sve priče o knjigama umesto praporaca, na kraju je iza Vuka ostalo mnogo više knjiga nego iza Dositeja. Ali, ostalo je i mnogo manje, pošto je ogroman broj srednjovekovnih rukopisa Vuk prodao i na tome se bogatio.
Važno je da je Vuk poznavao srpsku dušu i brižno joj prilazio, kao detetu. Što bi se reklo, čovek iz naroda. Kao da govorimo o političaru. Dobro, Dositej je svojim novcem podržavao Prvi srpski ustanak, ali ko to računa?
Zadnji od praporaca koji nam je bačen da se njime igramo jeste Istorija. Hegel je tvrdio da je njen vrhunac Pruska, a Fukujama da je to ipak Amerika. Ovakvu vrstu vrača pogađača jednostavnije bih nazvao Futurama.
Futurame ovog sveta ubeđuju nas da ljudi kao Sveti Sava, Dositej ili Vuk služe da bi ljudsku istoriju usmeravali ka konačnom ishodištu Istorije; zavisno, naravno, od toga za koju Istoriju rade.
Ni Dositej ni Vuk nisu bili tajni agenti neke od Istorija. Nema agenata Istorije, jer Istorija ne zapošljava. Ona ni ne postoji, osim kao Istorija™. Može se, doduše, biti agent neke države, a u to vreme zapošljavala je, recimo, Austrija.
Kada je Ahilej rođen, našla se ta babica koja je držala Ahileja za petu dok ga je potapala u čarobnu vodu koja daruje neranjivost. Da ne beše te babice, Ahilej bi bio nepobediv.
Tako izgleda i mi, prema ovim kritičarima. Da nam se na rođenju nije zatekao Dositej i mi bismo bili nepobedivi. Inače smo u svemu ostalom bez mane i sve bi bilo u redu samo da nam Dositej nije zaveštao tu Ahilovu petu.
Sa željom da 2025. godina bude radosna za sve, čitaocima časopisa Gledišta upućujemo iskrene želje za dobro zdravlje. Posebno nas raduje što početkom godine, u kojoj ćemo obeležiti 90. rođendan našeg dragog Dimitrija Milenkovića, prenosimo njegova sećanja na druženja sa jednim od književnih velikana – Brankom Ćopićem.
Na današnji dan, 1. januara 1915. godine, podno Grmeča, kraj reke Une, u Hašanima, rodio se Branko Ćopić – verovatno najvoljeniji srpski pisac za decu i mlade
Godine i decenije izmiču od tragične smrti dragog pisca Branka Ćopića (1915–1984). Samoubistvo na Brankovom mostu u Beogradu ostalo je generacijama duboko urezano u sećanje. Ali njegovo bogato literarno delo ne priznaje smrt.
Bio je pesnik isto toliko drag kao i pripovedač, romanopisac, satiričar, nadahnuti tumač ljudske duše u „Bašti sljezove boje”. Ne smemo ga zaboraviti. I sam je sebi podigao spomenik „Jeretičkom pričom” i brojnim romanima.
Svaki novi susret sa Brankom Ćopićem uvek je donosio nešto od one radosne topline njegovog osobenog humora, jednostavnosti i spontanosti. U Niš su ga putevi, dok je bio dobrog zdravlja, veoma često vodili.
Još od onih poratnih dana, kada su u svakoj školi odjekivali njegovi stihovi pesama „Grob u žitu”, „Herojeva majka”, „Na petrovačkoj cesti” i ona potresna, zapamćena za sva vremena „Pesma mrtvih proletera”. Želeli smo da čujemo kako sam pesnik izgovara stihove koje smo toliko puta govorili u učionicama, na školskim priredbama…
Ćopić je, međutim, najradije čitao svoje humoreske, ili odlomke iz romana. Posle svih susreta shvatili smo da je bio u pravu. Dragocenije je da nam daruje nešto od najnovijih ostvarenja, a očigledno je bio u punom stvaralačkom razmahu, nego da ponavlja ono što mnogi od nas već znaju napamet.
Pisca je i bolest dovela u grad u kome je uvek rado gostovao. Jedan od najpoznatijih i najtiražnijih naših pisaca lečio se u „Radonu” u Niškoj Banji, ali nije propustio priliku da se, na poziv škola i radnih organizacija, nađe među učenicima i radnicima.
Želeo sam da ga odvedem i u školu „Branko Miljković”, gde je upravo u to vreme intenzivno radila literarna družina „Vatra i život”, koja je okupljala talentovane mlade literate iz niških škola i počela da formira jedinstvenu biblioteku od knjiga sa posvetama autora. Prvi je knjigu za tu biblioteku poslao Ivo Andrić.
Dugi razgovori u Niškoj Banji i školi „Branko Miljković” ličili su, ponekad, na ličnu ispovest pisca ogromne popularnosti kome je, od brojnih tomova, popustila ruka!
– Otkazuje mi desna ruka – rekao mi je Ćopić. – Prvi put sam osetio da sa njom nešto nije u redu kada sam pisao roman „Prolom”, a evo sada ponovo, posle dvadeset godina.
Pominjem sećanja na davne književne susrete, našu želju da nam kazuje poeziju i zadovoljstvo što smo, ipak, čuli njegove kratke priče, humoreske.
– Svoj literarni rad počeo sam kratkom pričom i ostao sam njen poklonik punih četrdeset godina. Na to je sigurno uticao list „Politika” preko koga je mogla da me upozna najšira čitalačka publika – pričao je Ćopić na senovitoj terasi „Radona”, uz stalni šum banjskih kaskada.
– Sklon sam da pišem jednostavno razumljivo. Naučio sam to od ljudi iz mog kraja. Struka mi je bila psihologija i logika, pa mi je to omogućilo da proniknem šta deca vole. Njima su strani dugački opisi.
Uvek sebi prebacujem što ne pišem za pozorište. Volim dijalog, radnju, humor, a to je dušu dalo za pozorište. Moje komedije su, međutim, ranije nailazile na otpore, pa me to, valjda, odvraća. Kada sam se sretao sa Ivom Andrićem, mada nije voleo da daje savete, preporučivao mi je da se što više oslanjam na humor. U današnje vreme to je tako retka biljka, a neophodna. Malo humora je lek i duševna hrana u literaturi i životu, govorio je Andrić.
Retki su stvaraoci koji tako spontano, od srca govore o svom literarnom radu i otkrivaju tajne svoje pesničke radionice. Među njima Branko Ćopić sigurno zauzima istaknuto mesto. Tako je bar bilo prilikom brojnih naših susreta.
– Najdraži su mi oni trenuci kada mogu da se prepustim dečjem svetu, da se vratim u detinjstvo, dedu Radu, ujaku i mnogim drugim likovima koji su, na neki način, vezani za moj život. Jednom smo gostovali u Sibiru. Na Bajkalskom jezeru, upravo u vreme kada su tamo bile prevedene moje priče, govorili su mi o mom dedi Radu i ujaku kao da su njihovi Sibirci, naročito kad malo popiju.
Stojim na stanovištu da se sve u literaturi može reći jednostavno i jasno. Najzadovoljniji sam romanima koje pišem za decu. I sam uživam kad ih ponovo čitam. Mnoge od stvari koje sam objavio kao dečje mogli bi rado da čitaju i stariji, ali se teško odlučuju. Zato sam rešio da im podvalim – „Delije na Bihaću” namenio sam deci, trebalo je da nastave trilogiju „Orlovi rano lete”, „Slavno vojevanje” i „Bitka u zlatnoj dolini”.
Knjigu sam već bio spremio za dečju ediciju „Lastavica”. Kad su mi iz Srpske književne zadruge zatražili rukopis, dao sam „Delije na Bihaću”. Posle izlaska iz štampe knjiga je brzo „planula”. Kupovali su je i čitali najviše odrasli.
Uvodeći nas u svoju „pesničku radionicu” Branko Ćopić ne skriva da je učio i najviše naučio od narodnih pripovedača, pre svega kako treba pisati:
– Grabio sam iz života, koristio neposredne kontakte; često mi je bilo potrebno da neke situacije samo prenesem na hartiju. Prosto je naviralo iz mene, tako da sam jedva uspevao da zabeležim misli koje se roje.
Dogodilo mi se, međutim, dok sam pisao „Osmu ofanzivu”, da sve što više osvetljavam, unutrašnjim reflektorima, moga junaka, on se sve više koči, gubi od životnosti. Uvedoh tako novog junaka, čoveka koji izvorno priča, jedva sam stizao da zapišem sve što je iz mene naviralo o Pepu Bandiću. Kao da me je vukao za rukav: „Hajde još nešto o meni!” Dogodi se da pisac, kao glumac, dobije tremu kada mu sa glavnim junakom nešto nije u redu.
Svaki nov susret sa Brankom Ćopićem donosi nešto od lepote, dubokih izvora narodne mudrosti i humora koji bujno natapa veliki deo njegovog literarnog dela. Veliki književnik izdašno se odužio i najmlađima stihom i prozom, pritom je uvek želeo da njegovi literarni radovi budu izvorno jednostavni. Da čovek kroz njih, isticao je, može da doživi i deo svoga detinjstva.
Žestoko, sirovo, autentično pesničko prvenče, koje udara snažno, reže bespoštedno, huli nemilosrdno. Zbirka odaje nov, autentičan ženski pesnički glas na sceni satkanoj od blazirane mode i sentimentalno-lirskog prenemaganja. Dramski izoštreno, reljefno, sa smislom za detalj, odaje se pronicljivi ženski pogled na muški svet u kome po svome ćefu živi isključivo muško čovečanstvo. Između ostalog zapisuje prof. dr Boško Suvajdžić u prikazu debitantske knjige Milice Stojanović – Hleba i cigara!
Čitate izbor iz knjige poezije Milice Stojanović – Hleba i cigara!
DRUŠTVO ZA ZAŠTITU ŽIVOTINJA
Monahu se pre tri dana upokojio otac
Nije pokazivao nikakve znakove žalosti i tuge
Kaže, tako je odredio Bog
Nije prošlo četrdeset dana
od kako su seljaci otišli da okopavaju kukuruz
umrla im je ćerka jedinica
od nepoznate tropske bolesti
Kažu, postoji mogućnost zaraze
a kukuruz ne sme da propadne
Ti se ždereš kad ti se u akvarijumu izvrne ribica
Plaćaš krematorijum za uginule pse
i pačićima staješ na putu
dok vatrogasci vade podavljene mačiće.
Ti se protiviš eutanaziji pobesnelih pasa
i doniraš društvu za zaštitu životinja
a ne znaš da vrednost nečije smrti
merilo je tvog ličnog raspoloženja
jer, otkud toliki sirevi na mišolovkama
u tvom memljivom podrumu
i trag krvi sa polomljenim nožicama
na sveže okrečenim zidovima?
Društvo za zaštitu životinja
ne zna da nosiš bundu od kremiranih činčila
i da je ikra najbolji izvor proteina
Kažu, ti pačići su najbolji u Pekingu
kada se preliju sosom od višanja
Dok oplakuješ svoje kućne ljubimce
i tetoviraš šapice oko ušiju
šestoro male dece sedi za stolom
i klati svoje nožice
dok se proja peče u rerni
i dok se monah moli za spasenje svih nas.
PUT
Idu dva stradalnika kroz život,
svojim putem, jedan drugom u susret.
I svako sa sobom svoj krst nosi.
Zdrao bate! – reče prvi.
Zdrao, zdrao! – odgovori drugi.
Nisu se zaustavili da proćaskaju.
Svako je otišao svojim putem.
Taj trenutak je bio njihov zajednički put.
KAKO TO?
Život je tako jednostavan.
Ipak, mnogo toga ne razumem.
Na primer: Kako to
veverice na papuče?
Ili rajfovi sa žive cvećke
na veštačke glave?
Sve drugo mi je manje-više jasno –
koliko čoveku treba da odobri sebi uspeh
i šta je sve potrebno
da bi oprostio sebi,
ali kako to da na jednoj nozi
istetoviraš „Love”
a na drugoj „Life ”?
I kako, bre, to
dugi veštački nokti
na kratke praseće prste?
Sve drugo mi je
manje-više jasno –
otkud čoveku tolika dosada
za sva zla (na) ovom svetu
i čemu tolika zabava
za tu istu dosadu,
ali kako to da
bacaš petrade sebi u oči
za veći volumen trepavica?
I kako, bre, to
lateks helanke na sto kila?
I plisirane suknje na patike?
Sve drugo mi je
manje-više jacno.
FONETIKA JE ČUDO
Kad kažeš: „piletina sa susamom”,
da li te to tera da namestiš usta
ko kokoška dupe?
Pitam se kako bi ti legao
jedan podvarak sa papcima
na tim viršlama punjene sirom.
Da li bi ti ukus avokada bio isti
da se zove, na primer, „goveđi jezik”
ili „sarma sa kupusom”?
I kome se uopšte pućiš
dok pućpuričeš: „rUkola, pUter”
i razvlačiš reči ko kore za pitu?
Kada kažeš: „grilovani losos”,
da li se osećaš nekako odvažno
dok mu skidaš kožu?
Samo da je hrskavo i rešije,
kao slanina na Cezaru oko koje se
i dalje vode bitke kako je nastala.
„Kako su preslatke rolnice od karpaća
i tortelini sa listićima pistaća, bez glutena i laktoza” –
kažeš, jer voliš da te navodim,
da pljuvačne žlezde liju suze po meniju
dok sanjaš o tome da postaneš vegan.
Kada kažeš: „gamBori sa PireoM,
tartufiMa i tostiraniM BadeMiMa”,
pa otežeš reči i šopiš usta
sa kojih vise stalaktiti od karmina,
ja se sve u sebi mislim:
„Za početak, jedne ladne pihtije.
I trljana salata.
A posle toga, pasulj prebranac
i teleća glava u škembetu.
Ili škembići na žaru.
I za kraj, turska kafa. Zbog creva.”
Serem vam se na fajn dajning!
NEZADOVOLJSTVO
Nezadovoljna si svojim tankim usnama
i zbog toga si nezadovoljna sobom.
Odlučiš se da staviš silikone,
ali si nezadovoljna kako ti stoje.
Onda odeš da dopraviš silikone,
i već si nezadovoljna, jer si preterala.
Dođavola, silikoni više nisu „in”,
pa si nezadovoljna, sada zbog toga.
Ništa, odeš da ti povade silikone,
ali si nezadovoljna brazdama i koncima.
U modu ulazi hijaluronska kiselina
i zbog toga si nezadovoljna opet.
Odeš da ti ubrizgaju u usta hijaluron,
ali si nezadovoljna veličinom šprica.
Onda odeš da ti dopune kubikažu,
i opet si nezadovoljna kako su ispala.
U modu ulaze manje usne i jasne ivice,
a ti si opet nezadovoljna sobom.
Ništa, odeš ti kod njih da te uiviče,
iako si nezadovoljna jer „to nisi ti”.
Onda pustiš da se hijaluron razgradi
i jedva čekaš da nezadovoljstvo prođe.
Dočekaš da se hijaluron razgradi,
a ti si nezadovoljna jer se plašiš noža.
Podignu ti usne rezom ispod nosa,
ali si nezadovoljna jer ti se vide zubi.
Sada su u modi potpuno prirodne usne
i ti si sada potpuno nezadovoljna svime.
Dok ne odeš na transplantaciju, majke ti,
do kad misliš to nezadovoljstvo da traje?
SMISAO POJMOVA
Nije dom ako na otiraču ne piše „NOME”
i u njemu ram za slike sa stikerom „LOVE”,
dok ispijaš šolju čaja sa natpisom „TEA”
misliš da si srećan bez haštega „HAPPY”?
Nazovi sve pravim imenima
kako ne bi došao u zabludu
i kako bi bio siguran
šta one zapravo znače, jer
možda ne znaš ni sad?
Možda bi sve nazvao drugačije?
Igraju gifovi po ajfonu za bolji „CLICKBAIT”,
na leđima manastiri, na podlaktici „FAITH”,
lepota je u oku pratilaca kada stisneš „LIVE”
možeš li da živiš bez haštega „LIFE”?
Lete etikete kao podsetnici
da ne bismo izgubili smisao pojmova,
samo što lepak sve više slabi,
ako otpadnu, kako bi tada spoznao stvari?
Zamisli da znaš i sad!
Zamisli da sve nazoveš drugačije!
KLIK PO KNJIGU Milica Stojanović – Hleba i cigara!
Nakon romana Atlas opisan nebom (1993), Opsada crkve Svetog Spasa (1997) i Sitničarnica „Kod srećne ruke” (2000), Goran Petrović se, posle dvodecenijske pauze, 2022. godine oglasio novim romanima Papir sa vodenim znakom i Ikonostas sveg poznatog sveta, a posthumno je objavljen i roman Palata na devet pogleda (2024).
Oni predstavljaju prva dva toka najavljenog „romana delte” koji, prema rečima samog pisca, obuhvata period od preko 500 godina – od srednjeg veka do danas ‒ i pokriva prostor Srbije, Italije, Grčke i drugih zemalja.
Da su ovi romani delovi veće romaneskne strukture, potvrđuju srodni umetnički postupci, vidovi i tempo pripovedanja, paralelne teme, motivi, situacije koji se međusobno dodiruju i prožimaju tvoreći jedinstveni tok koji se do kraja grana u niz rukavaca u promenljivom narativnom odnosu, ali sa jasno izdvojenim istorijskim i hronološkim središtem. Samim motom implicira se da je „roman delta” skromni deo književnosti, koja je „ako imamo u vidu veličinu sveta […] tek citat izdvojen u pokušaju da se objasni suština ljudskog roda”.
To ukazuje na još jednu dimenziju odrednice „roman delta”: romani talože i pohranjuju ono najbolje što je do sada u književnosti i umetnosti stvoreno dok pripovedač ima ulogu da sačini izbor tema i da na taj način čitaocu učini lakšim plovidbu kroz bezobalnu mrežu reka, pritoka, potoka, koji se granaju u široku deltupre no što se uliju u pripovedačko more ili u okean. U suštini, reč je o svojevidnom „uklapanju” priča, epizoda, sentenci, što potvrđuju podnaslovne odrednice istaknute navodnicima koje dodatno dopunjuju i semantizuju tekst i posebno izdvojeni pasusi.
U tom kontekstu, putovanje kao simbolički prikaz odnosa između prostora i objekata, bića i pojava, značajno određuje roman Ikonostas sveg poznatog sveta Gorana Petrovića, u kojem putuju ikone sa Hilandara. Radnja romana odvija se u petnaestom veku najpre u Srbiji u doba vladavine despota Stefana Lazarevića, a potom i u Grčkoj u vreme udara orijentalnog koncepta sveta na vizantijsku duhovnost i estetiku.
Time su uspostavljene i razlike između zapadne civilizacije, koja je doživljavala renesansni procvat, i srpske kulture, u kojoj se renesansa, prema rečima Dimitrija Bogdanovića, tek sluti u doživljaju prirode u Slovu ljubve despota Stefana Lazarevića[1].
Pripovedanje u romanu Ikonostas sveg poznatog sveta bazira se i na istorijskoj, i na hrišćanskoj osnovi, otvarajući se u pojedinim segmentima i ka magičnorealističkom „pesničkom odgonetanju ili pesničkom poricanju stvarnosti”[2].
Sem toga, Petrović se ovde okreće metafizici i mistici, prikazivanju realnosti uz pomoć metafore, alegorije i fantastičnog oneobičavanja stvarnosti. Jedinstveni sakralni jezik sadržan je već u naslovnom terminu ikonostas čije se bukvalno značenje odnosi na „mesto gde su postavljane svete ikone”[3]
Tako sam naslov, s jedne strane, uvodi čitaoca u određenu istorijsku i umetničku epohu karakterističnu po duboreznom i pozlaćenom ikonostasu koji se od XIV veka sve više razvijao u pravoslavnoj crkvi, dok s druge, gustim semantičkim i simboličkim podtekstom opcrtava krivudavu pripovednu putanju na granici između vidljivog i nevidljivog, materijalnog i duhovnog, zemaljskog i nebeskog sveta.
Ta putanja svoje polazište ima u prozoru otvorenom prema ozvezdanom nebu na prednjoj korici romana. Na taj način, osečkom delića zvezdanog neba – simboličkog oltarskog prostora, odašilje se poruka o duhovnom, ontološkom, epistemičkom, naporednom smislu knjige kao spojnice između prošlog i dolazećih vekova. U tom vremenskom sudaru, slika, ikona ima ključnu poziciju, jer je ikonostas prozor u transcendetno plavetnilo.
Apstraktna slika prozora na samom početku određuje oblik romana sa zamagljenom granicom između stvarnog i imaginativnog prostora. Pogled kroz prozor ka zvezdanom svodu jedan je od ključnih poetičkih motiva i tom apstrakcijom prevazilazi se utisak realističkog prikazivanja objektivnog sveta. Kao rezultat toga, proširuje se semantička podloga slike omogućavajući nadolaženje interteksta i novih pripovednih tokova u sedimentacione narativne basene.
Pripovedanje se grana na tri glavna toka koji su istovremeno i različiti i komplementarni. To su: ODAVDE PA DO MILE VOLJE, PO ŠIRINI I VISINI i BILO BI DOBRO DA ZNAMO NA ČEMU SMO. Oni su hijerarhijski podeljeni na podtokove, čiji naslovi obezbeđuju koherentnost i spajanje u više tačaka tako da svaki pojam u širokoj delti reči i rečenica ima svoje privilegovano mesto.
Pažljivo i smisleno odabrani podnaslovi etimološki utemeljuju konstrukciju predstavljene stvarnosti, metaforičko-metonimijski sistematizuju izlaganje i služe kao orijentiri u očuđenoj vremenskoj i prostornoj dimenziji. Zadatak tih podtokova je da generišu fiktivni svet sa osnovom u stvarnosti ili u čudesnim putovanjima i čudima tipičnim za srednjovekovne izvore života svetaca, pri čemu funkcionišu kao stabilni i potpuno samostalni i nezavisni pripovedni entiteti ‒ bilo da se krene sa čitanjem sleva na desno, ili zdesna nalevo, svejedno se stiže do ušća, pristaništa i sliva delte.
Sama ideja stvaranja „romana delte” stukturirane iz velikog broja narativnih rukavaca svojevidna je fantastička paradigma sa promenljivim ishodom. Onako kako se stvarnost menja tokom različitih istorijskih perioda, tako se menja i izvesnost estetskih, književnih, filozofskih i religijskih normi, od trenutka kada se čitalac sretne sa glavnim junakom Dovoljom, do trenutka kada na dvor despota Stefana Lazarevića u Beograd sa Hilandara stigne samo jedna ikona, pa i ona sa likom neprepoznatljivog sveca.
Drugo ograničenje koje odsudno utiče na definisanje fantastičnog sistema u romanu inherentno je polaznom obrascu hagiografije koja primat daje hagiološkom nad faktografskim, a treće izvire iz razuđenog reljefa delte i suptilne arhitektonske kompozicijske konstrukcije romana po uzoru na ikonostas.
Postmoderna fantastika Gorana Petrovića u romanu Ikonostas sveg poznatog sveta nije radikalni rez sa tradicijom srpske fantastičke književne prakse, već ona ugrađuje tradicionalne motive, ali sa izrazitim transformacijskim, modifikacijskim i metafikcijskim impulsom koji dovodi u pitanje autentičnost istine i stvarnosti.
Prefinjeni jezik i pesničko osećanje sveta, pak, prave vidan zaokret u tematskom, motivskom i semantičkom pogledu, pokazujući da je reč bazična kategorija za estetsku refleksiju doživljajne pojavnosti i spacijalnu transgresiju kojom su istaknuta obeležja različitih kultura i pomeranje od nacionalnog ka opštem. To pomeranje klizi sferama duhovnosti podižući čitalačku svest o početnoj metafori književnosti kao kreacije u kojoj se ponovo stvara svet.
Sledstveno tome, fantastično se u knjizi Ikonostas sveg poznatog sveta shvata kao prekoračenje realističkog okvira priče. Pisac polazi od stvarnog događaja i on dalje „bubri u priču”, kako je Petrović jednom prilikom kazao, a fantastično se realizuje zahvaljujući čitaočevoj kolebljivosti u suočavanju sa nespojivim parametrima utvrđenih iskustvenih konvencija.
Usredsređenost na recepcijsku sferu produbljuje apercepciju između književnog i stvarnosnog konteksta, artikuliše ili materijalizuje odnos prema biću, pojmovima i pojavama i vodi stvaranju novih kognitivnih struktura. One otvaraju drugi ugao putovanja u istoriju Srbije sa koga se jasnije vidi društveni i institucionalni mehanizam vlasti despota Stefana Lazarevića.
Ta istorijska linija na vrhu neopipljive lestvice ujedinjuje Konstantina Filozofa, despota Stefana Lazarevića o kojem Konstantin piše „da niko nije mogao sagledati očiju njegovih, čak ni oni najviši. Ovo ne govorimo samo mi, nego svedoče i svi koji su to iskusili. A onaj koji se zaricao da će ih ugledati, nije se mogao ovoga udostojiti”[4], i pastira Dovolju, „neizlečivo dalekovidog”[5], ali i ograničenog da bića, stvari i pojave sagleda izbliza.
Zahvaljujući tom daru, on iz svog seoskog ambijenta u kojem se njegove sposobnosti doživljavaju kao mane pa mu je zato povereno čuvanje kravice Granave, iskoračuje u potpuno drugačiji svet, gde na despotovom dvoru dobija nameštenje prepisivača.
Dvojaka priroda despota Stefana Lazarevića, oblikovana od vlastodržačke hirovitosti i iživljavanja nad podređenima koji grade manastir i umetničke senzitivnosti oličene u Slovo ljubvu, jednoj od najlepših pesničkih poslanica u srpskoj književnosti, suočava se sa svedokom i svojevrsnim dvojnikom Dovoljom, izabranim da u širem prostornom i vremenskom opsegu vidi ishodišta srpske budućnosti:
Video je sa onog svog usamljenog kamena, na onoj livadi, na onoj padini, na Onoj-tamo-gori… Mogao je da vidi, jer se to nije dešavalo odmah tu nego poizdalje, koliko da se niz travu do mile volje kotrljaš, kao dete… Pa, kao dečak da ustaneš, poskočiš, da se otreseš, namestiš kose… I tako se, kao momak uljuđen, niz strminu još spuštaš, čak do dole, do u nizinu, do kraj rečice… Mogao je Dovolja tamo da vidi, a ne silazeći, jednog čoveka… Sudeći po odeći nije bio velikaš, ali po svemu drugome što nije vidno izgledao je kao da jeste… Mogao je Dovolja da vidi tog čoveka plemenitog roda preobučenog u niščeg, kako luta, a ujedno s nekom namerom usredsređeno hodi… Mogao je da vidi tog čoveka kako dalje odlazi, pa se vraća, sve na jednom mestu kraj rečice nešto premišljajući…
Da bi predveče zamakao u sumrak. Gde? Čak ni Dovolja nije mogao da vidi.[6]
Kroz sekvencijalno odvijanje teksta prati se potraga despota Stefana Lazarevića za najboljim mestom na kome bi mogao da sagradi crkvu „da ozida sopstvenu grobnicu, da za života odredi gde će večno počivati…”[7] A kada je konačno pronašao takvo mesto, pozvao je svog učitelja Konstantina Filozofa da potvrdi da je valjano i potom ga osvetio:
…priča se da je despot Stefan Lazarević lično, od svoje ruke, krečnim mlekom salio krst gde će biti Hram Svete Trojice!
‒ A onda krečnim mlekom i opisao krug gde će biti položeni temelji obzida manastirske porte…
Transgresijom prostora, tekst se iz ravni realnog premešta na ravan fantastičnog i čudesnog koju signalizuju izabrani junak Dovolja, Ona-tamo-gora, žeženi venac, misterija koja se plete oko junaka koji odlazi i vraća se sa zapetim psima i sokolovima, čovek koji nešto piše i koji jeste i nije monah, pobadanje kočića sred belog krsta i vezivanje končića, vojnik koji odlaže samostrel i počinje unatraške da se udaljava od krsta i kočića da bi, nakon što je razmotao pozamašno klube, počeo da kruži oko njega, belo krečno mleko i krug.
Štaviše, taj liminalni prostor prevazilazi realnost artikulišući višak podtekstovnog značenja iscrtanog kruga krečnim mlekom kao simboličke projekcije nepoznatog. Pastir Dovolja postaje opsednut prozorima na utvrđenju despota Stefana Lazarevića na ušću Save u Dunav.
Njegova opsednutost postaje veća kada shvati ispravnost učenja Konstantina Filozofa da se skladnost postiže kada se sa posmatranja velikog, pređe na obraćanje pažnje na ono što je malo i da „prilikom razmatranja svega manjeg mora se prepoznati i veliko. Ako se ova dva posmatranja ne slože, to samo može da znači da nešto nije dobro video, pa je najbolje da sve počne nanovo…”[9] Devet prozora na despotovom utvrđenju funkcionišu kao neka vrsta prvog reda ikonostasa na kome se nalaze prestone ikone.
Iako se sa sigurnošću ne bi moglo tvrditi da poglavlja SLEVA NADESNO i ZDESNA NALEVO bezuslovno pripadaju domenu fantastike, jer se u njima, suštinski, ne dešava ništa nemoguće i neverovatno, Dovoljin pogled kroz svih devet prozora kraj kojih je vladar često viđan kako se zamišljeno šeta, aktivira ontološku i epistemičku neizvesnost koja nedvosmisleno potvrđuje „da ovo neće biti uobičajeno gledanje”[10], već gledanje u svet ispunjen čudima.
Stoga se prozor ne pojavljuje samo kao poetički motiv, nego utiče na fantastičko proširenje i semantičku promenu teksta kroz perspektivu posmatrača. Važno je napomenuti da je perspektiva posmatrača značajan faktor koji implicira da se prikazana stvarnost shvati kao fantastična ili kao realistična sa jasnim odnosom posmatrača prema alteritetu ‒ dvoranima:
Dvorani vole da gledaju svet, pa i narod, baš tako – pritvorno, ni od tamo ni od ovamo, oni ne bi da budu na videlu, ali bi opet da sve najpomnije moguće nadgledaju. Da te jeza prođe na vekove.[11]
Ono što čitanje romana Ikonostas sveg poznatog sveta čini primamljivim jeste da upravo realistički opisi rađaju fantastiku i pokreću zaplet. Utvrđenje despota Stefana Lazarevića za Dovolju je imaginativni prostor, a za dvorane praznina koju treba popuniti različitim ukrasima: baldahinima iz Dubrovnika, perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna i svetozarnim ikonama sa Svete Gore.
Dekadencija i lažni moral dvorana dovodi do banalizacije i vulgarizacije duhovnih sadržaja svedenih na puki materijalizam koji sve meri i samerava novcem. Tako dolazi do VELIKOG OBRTANJA pripovednog toka u istoimenom potpoglavlju u smeru fantastike i alegorije, jer uvređeni svetozarni sveci odlučuju da se vrate na Svetu Goru i u Hilandar, „ne želeći da se prikazuju svakome ko ima novca da ih kupi”[12].
Personifikacijom ikona alternira se stvarnost oko fuzije između fizičkog izmeštanja i promene percepcije svetaca pod optikom raščovečenja. S obzirom na to da sveci, za razliku od čoveka, ne razlikuju četiri strane sveta potencira se njihovo podrazumevajuće prisustvo sublimirano u ideji da su ikone u simboličkom smislu Imago Mundi pravoslavlja.
Neuhvatljivo, dezorijentišuće i konfuzno putovanje svetozarnih svetaca determinisano je potpunim odsustvom osećaja za objektivnu realnost. Fluktuacija između spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora konstruiše fantastičku transgresiju i izdvajanje trojice svetaca u Egejskoj Makedoniji u želji da u tišini rasprave neko versko pitanje staro više od sto godina.
U zanosu rasprave i ne primećuju kako stižu u grad Ser koji je nekada pripadao Otomanskom carstvu. Petrovićev tekst problematizuje sam pojam objektivne prostorne i vremenske realnosti prezentovanjem granica uspostavljenih okom svetaca zaleđenih u prošlosti. Validnost tih granica značajno se potkopava pitanjima u funkciji povratka u istorijsku stvarnost omeđenu islamom čime, paradoksalno, priča dobija još fantastičnije odjeke: […] Kako je moguće da su ikone toliko mnogo pogrešile… […]Kako je moguće da trojica ikonopisanih svetaca još izdaleka nisu videli minareta, svetionike za život ismailćanski?! Iznad Sera ih je već bilo veoma mnogo uzvinutih, što od drveta što od kamena, u gornjem delu ukrašenih! [13]
Putovanje ikona sinonim je puta pravoslavne duhovnosti; sveta sa svojom zajednicom ikonopisanih svetaca sa sopstvenim etičkim pravilima i vrednosnim merilima. Osim opšteg kanona, ovaj specifičan mikrokosmos sadrži i različite tipove svetaca. Jedni odlaze u hrišćanski Solun, drugi zbog svoje skromnosti i stidljivosti u Solun i ne ulaze, jedni kreću ka Atosu kopnom, drugi morem, treći vazduhom, a samo bezimeni svetac stiže u Beograd.
Jedan od zapanjujućih aspekata priče o putovanju ikona je da se sama priroda fantastike ni u jednom trenutku ne dovodi u pitanje. Pripovedač ne osporava fantastičku situaciju u kojoj se ikone nalaze, jer je ona od samog početka postavljena kao neminovna. Beskraj i beskonačnost tog putovanja simbolizovani su u retoričkom pitanju: „A gde su ostale?”
Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022.
fusnote:
[1] Dimitrije Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, SKZ, Beograd, 1980, str. 201.
[2] Alberto Uslar Pjetri, Književnost i ljudi Venecuele. Cit. prema: Ljiljana Pavlović-Samurović, Leksikon hispanoameričke književnosti, Savremena administracija, Beograd, 1993, str. 225.
[3] J. B. Konstantynowitz, Ikonostasis, Studien und Forschungen, (erster band) Band I, Lemberg (Lwów) 1939. str. 33.
[4] Konstantin Filozof, Povest o slovima (Skazanije o pismeneh) – Žitije despota Stefana Lazarevića, Stara srpskaknjiževnost u24 knjige, knjiga 11, Prosveta/ Srpska književna zadruga, Beograd, 1989, str. 311.
[5] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 7
[6] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 16‒17.
[7] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 21.
[8] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 21
[9] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 41.
[10] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 43.
[11] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 57.
[12] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 66.
[13] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 80.
Za GLEDIŠTA piše Danijela KOSTADINOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Milorad Durutović: UKUS KAMENA – PRASLIKE U PRIČAMA VUKOSAVA DELIBAŠIĆA
Bestseler roman Ognjena Avlijaša – Vinograd Mehmed-bega
Sjeveroistok Bosne i Hercegovine, avgust 1914. godine
Čaršija uobičajeno bruji, ne sluti da samo dvadesetak kilometara dalje, preko rijeke Drine, već bukti rat za koji se u tom trenutku još ne zna da će promijeniti kartu stare Evrope. Ništa na to ne ukazuje, osim zatamnjenih i novinama izlijepljenih stakala na izlozima, ili bar onome što je ostalo od njih, na dućanima i zanatskim radnjama čiji su vlasnici Srbi.
Nije prošlo ni dva mjeseca od kada je Princip ubio prestolonasljednika žute carevine, od mračnih sila određenog da bude glineni golub čije obaranje treba označiti početak rata i biti okidač za krvave sukobe. Ubrzo nakon atentata, širom zemlje, kreće linč i proganjanje svih viđenijih pravoslavnih glava.
Njihove komšije muslimani uglavnom ćute, pokoji efendija se glasno javlja i protestuje, reis Čaušević krije srpske domaćine iz Sarajeva, Austrougari škripe zubima na njega, ali ga ne hapse. Ne treba im još jedan front. Kao u svim nemirima, lopovi, uhljupi, razbojnici i seoske kabadahije dočekali su svoju šansu. Ne čekaju policiju, idu prije njih na srpske kuće, tuku, pljačkaju i maltretiraju, vlast prećutno odobrava.
U narod se uvukao strah i nemir. Kasabom odjekuju zvona, sazivaju u rat. Ispred zgrade opštine danima se ne pomjera veliki sto; što je zdravo i staro za vojsku stoji u redu, ćutke, bez galame čeka da bude upisano i raspoređeno. Ne gleda se vjera ni porijeklo. Caru se imaju svi odazvati na poziv za danak u krvi.
Dvojica mladića sjede na obali rijeke Drine. Pored njih za vrbu zavezan čamac. Dimitrije Popović i Abdulah Filipović. Tek im pokoja dlaka iznad usana probija. Obojica tek napunila osamnaest. Dimitrije, crn kao ugarak, oštrih crta lica, kose duge skoro do ramena, do prije tri mjeseca bio je šegrt kod oca kazandžije.
Kako mu je otac umro malo prije atentata, tako je i on, nespreman, na sebe preuzeo vođenje radnje. U jadima koji su sve njegove poslije ubistva Ferninanda sačekali, snašao se kako zna i umije. Sačuvao je nešto robe i materijala, ono što nije bilo izloženo i opljačkano. Drugi mladić, Abdulah, plav je, visok i lijep, kratko ošišan, sin dućandžije, viđenog i uvaženog u čaršiji.
Obojica porijeklom iz istog sela. Obojici su se đedovi poslije ulaska Austrougara u Bosnu istovremeno preselili sa sela u grad. Najbolji su jarani, a zovu se i kumovima. Neko staro kumstvo, Bog sami zna kada i ko ga je započeo. Prema ranijem dogovoru, našli su se na rijeci da zajedno čamcem pređu Drinu i jave se kao dobrovoljci u srpsku vojsku. Obojica su dobili poziv za mobilizaciju za carevinu, a ne ide im se za tuđina boriti.
Ćute, gledaju u rijeku, Abdulah nervozno baca kamenčiće. Mjesto na kom sjede prikriveno je rastinjem, čini se da samo oni znaju za taj riječni zaliv; ne vidi se ni s puta, ni s druge strane rijeke. Grane vrbe se svijaju do same vode koja teče ispod njih. Mnogo puta su već ovdje sjedili, još kao djeca, bježeći iz čaršije i od svojih. Ovo je samo njihovo tajno mjesto.
Odjednom, kao iz puške, Avdo prekide tišinu:
– Kume, ja ne mogu! Ne mogu i ubij me! Babo je nekako dokučio šta spremam. Sinoć je gorilo kod nas u avliji. Kaže, nisam ja sina rađô, školovô i spremô za vlašku vojsku i vlaškog kralja. Veli, svakako će ovi tvoji izgubit, jer su šaka jada, pregaziće ih Švabo kô plitak potok. Kaže da ne idemo i da zalud ne gubimo glavu. I tebi je poručio da ne mahnitaš i da čuvaš majku, samo ti je ona ostala. Kaže i tebi će, kȏ i meni, sa Mehmedom Ćesarom dogovorit da nas ne uzmu u vojsku, daće nas proglasit za nesposobne. Već je spremio dukate za obojicu. Tako ti je poručio.
– Avdo, koji moji!? Avdo! Valjda naši, pobogu kume?!
– Ne gleda on tako, kume, on je starinski čoek, znaš ga ko i mene. Ne zna on za te naše Južne Slovene i ne priznaje to. Psuje majku i Gavrilu i Mladobosancima. Kaže da su razbojnici, uhljupi i neradnici i da poštenom insanu kvare posô i trgovinu. On to sve po ranijim adetima. Znaš da nije loš, znaš ga, bolan, znaš da ne bi mrava zgazio, znaš da ti ne misli zlo kô ni meni.
Opet muk i tišina. Drina huči i nosi grane, pravi male virove.
– Dimšo, kume! Progovori! Što ćutiš?
– Šta da ti rečem, kume? Šta?! Radi kako si naumio, ja ću radit kako smo se dogovorili. Da čekam da me Švabe natjeraju na moje – neću! Ključ od radnje i magaze ti je kod majke, pazi je, ona je tebi u amanet. Možda je i bolje vako. I pametnije.
Izljubiše se na rastanku. Avdo gura čamac, do pasa ušao u vodu. Mokar više od neke tegobe što mu struji tijelom nego od hladne vode. Ode mu kum. Ne zna ni jedan šta onog drugog čeka. Ko zna da li će se i kada vidjeti. A nije ni rastanak baš bio kako treba. Zna Avdo, a zna i Dimšo, da su jedan drugom štošta prećutali i u toplom iza jezika ostavili.
Ne valja iza jezika ostavljati, ako se hoće biti prijatelj i kum. Neizgovoreno vazda dođe na naplatu, prije ili kasnije, a tad je neizgovorena riječ mnogo skuplja. Glavom se ponekad plaća.
Sjeveroistok Bosne i Hercegovine, januar 1929. godine
Čaršija ćuti, svuda po ulicama je muk, prije neki dan, na Pravoslavno Badnje veče, Kralj Aleksandar je u državi prekinuo agoniju koja traje još od ubistva Radića u Skupštini i zaveo šestojanuarsku diktaturu. Žandarmi već par dana uveliko hapse i privode, uglavnom zanatske kalfe i nešto radnika iz ciglane i sa željeznice, od ranije su ih vlasti označile kao simpatizere komunista.
Običan svijet, koji nema veze sa strankama, ili ništa ne komentariše, ili to radi šapatom. Ne zna se kud diktatura vodi. Ono što joj je prethodilo izazivalo je nesigurnost i strah, a što će ona da donese – ni najmudriji nisu znali. Narod, navikao da trpi i ne pita, ne mijenja navike. Prilagođava se. Srbi odobravaju, Hrvati se bune ispod glasa, Muslimane svi računaju kao svoje kad im treba brojno stanje, a kad treba odlučivati, onda su tuđi.
Od kraja rata svako se ponaša kao da ne postoje. Svi ih svojataju, a niko ih neće, oni sami ne znaju kuda bi. Imaju Spahu i njegovu organizaciju, neprilagođeni su vremenu u kome se nalaze, zbunjeni i neorganizovani. S jedne strane, prvi put od odlaska Sultana imaju Kralja kojeg djelimično prihvataju kao svog. Uvažava im vjeru, imaju svoj poseban kazan u vojsci, imaju i svoje delegate u Skupštini, polunjihov Kralj prijatelj je s Turskom, njima još uvijek bitnom dalekom zemljom.
S druge strane, znaju da je Kralj Srbin, a kako i da zaborave kad ih njihove komšije malo-malo na to podsjećaju. Bolje im pristaje ovo sadašnje odijelo od onog što su im šile Švabe, lijepo je, ali je ipak odijelo njihovog starijeg brata. Bar im se to tako predstavlja, ili im se samima možda tako čini, ili je i jedno i drugo.
Znaju da su posebni, a ne da im se da budu. Drugi ih svojataju, ali ne propuštaju priliku da im prebace neki prvobitni grijeh. Raspalo carstvo im uzelo ime, a nova kraljevina ga nije vratila.
Srbi dali danak u krvi. Opet. Da bi bili slobodni, ratovali za srpskog, a dobili zajedničkog kralja. Ne vide da to što je zajednički ne znači i da nije srpski. Jedino kao zajednički i može biti srpski, tako da svi Srbi konačno žive u jednoj kući.
A on, Kralj pobjednik, neće da se sveti; one što su ratovali protiv njega neće da kažnjava. Kao da je i mogao pola nove države pokažnjavati. A, opet, mnogo je zločina učinjeno, narod pamti. Možda Kralj nije mogao pola kazniti, ali je mogao one koji su se isticali u progonu i klanju. Nekažnjen zločin uvijek rađa novi. Uvijek. Kao da su svi od velike zajedničke države imali prevelika očekivanja.
Široki kaput južnog slovenstva i preuska anterija ukorijenjenih predrasuda jednih o drugima ne idu jedno s drugim. Sve praćeno nikad izgovorenom mišlju: „Zajebaće nas!”
Stanje u magazi loše. Nakon razvoja i napretka poslije Velikog rata, ekonomska kriza iz evrope prelila se i na Kraljevinu. Bijeda i glad kudgod pogledaš. Evropu guši neuređeni divlji kapitalizam, a na Balkanu se takav neuređeni kapitalizam u začetku miješa sa ostacima nikad okončanog feudalizma.
Agrarna reforma tek u povoju. Ipak, oni koji u njoj žive, da imaju bar malo pameti, imali bi na šta biti ponosni. Silna je ta nova država. Golema! Ali džaba!
Opšta neobrazovanost ne pomaže zacjeljivanju krvavih rana na mladom jugoslovenskom društvu; rane krvare, zavoja ni za lijeka.
Abdulah i Dimitrije sjede u kafani. Nema puno svijeta. Petnaest godina je prošlo od njihovog rastanka na Drini, na onom njihovom tajnom mjestu. Uvala je još uvijek tamo, vrba još uvijek umiva svoje lišće u rijeci, ali oni je više ne obilaze. Odrasli su ljudi. Sakrivanje po džepovima rijeke je za djecu.
U čaršiji ih zovu starim momcima, ni jedan se još nije oženio, stekao porodicu, djecu. Računaju obojica da ima za to još vremena. Naoko su isto bliski kao što su bili i prije Velikog rata. I dalje provode vrijeme zajedno, čak su mimo svog ličnog pokrenuli i jedan mali zajednički posao. Uspješni su, viđeni su, nema za njima smrdljivog traga.
Avdo je sačuvao Dimitrijev imetak koliko je u onim ludim ratnim vremenima mogao. Majku mu nije sačuvao, nije ni mogao, starica je samo uvenula sama od sebe onog trenutka kad je dobila sinovo pismo kojim je obavještava da se povlači sa srpskom vojskom preko nekakve Albanije. Ni Avdo više nema babe. Umro je dan prije nego što je Dimitrije, kao pobjednik, u raspaloj uniformi i bušnim cokulama umarširao u čaršiju.
Maliciozan čovjek bi rekao da je srce starog ratnog liferanta Ejuba puklo za umirućim austrougarskim carstvom. A možda je samo prestalo da kuca od starosti. To samo on zna. I onaj gore – jedini sudija ljudima.
Njih dvojica, u godinama koje su prošle nakon završetka rata, nikad nisu pričali o onome što se desilo na rijeci. Ćutke su prešli preko svega, nastavili sa druženjem i poslom, kao da između njih nije bilo bezdane jame.
U kafani kad Dimšo pije, a ovaj to radi sve češće, kako bi pićem otjerao sablasti Kolubare, Albanije i Kajmakčalana, kum mu pravi društvo. Ne pije. Rijetko pričaju o politici iako su obojica aktivni. Avdo je u Jugoslovenskoj muslimanskoj stranci, a Dimšo u Pašićevim radikalima. Večeras, pod utiskom svega što se dešava oko njih, razgovaraju.
– Kume, šejtanska su ovo posla sa ovim žandarmima na cesti, nemam ja ništa protiv što hapse onu crvenu žgadiju, ali da žandarmi ne okrenu i na nas ostale?
Dimšo otpuhuje dim od cigare, nervozno gasi, jedva pogađa pepeljaru. Uzela ga rakija pod svoje, ona mu i rukama i jezikom upravlja.
– Kumašine, smeta li tebi što su to žandarmi ili što su srpski žandarmi?
Avdo skida fes sa glave, vadi maramicu iz džepa, briše svoju plavu, već prorijeđenu kosu, zna da je kum pijan, ali mu đavo ne da mira.
– Zar to nisu naši žandarmi kume? Zar mi nismo jedno?
Dimšo pijan, sebi u bradu nabraja imena. Radi to često u posljednje vrijeme kad popije, niko ne zna da mu to bijahu saborci koji su mu dušu ispustili na rukama. Rakija ga i uspavljuje i budi.
– Nikad mi nećemo biti jedno. Nikad! Da si prešô rijeku sa mnom – bili bi, vako si i ti, kô pokojni babo, čekô ko će pobijedit.
Ode riječ. Fijuknu! riječ je kuršum, nikad ne znaš gdje će završiti. Riječ neizgovorena kad treba, izgovorena kad je vrijeme već protjeralo pijesak kroz sat, na sebi nosi nataloženu patinu gorčine zbog neizgovorenog. Ne zvuči iskreno i čestito kao da je izgovorena u vakat. Svaka riječ ima svoje vrijeme. Samo svoje.
Ne valja iza jezika ostavljati, ako se hoće biti prijatelj i kum. Ne valja riječ koju nisi izgovorio kad je trebalo izgovoriti u nevrijeme, kad je već kasno. Zna kasno izgovorena riječ da ujede i dođe na naplatu. Okasnjela riječ bude mnogo skuplja. Ponekad se glavom plaća.
Ćuti Avdo, povrijeđen mu ponos. Za srce ga ujelo, odhukuje, poželi u tom trenutku da je bar malo rakije u njemu, da i on može odapeti slovo, a da to slovo nije zavezano razumom i obzirom. Opet, ne može ni da ne kaže nešto, kako će se ujutro pogledati u ogledalo dok se bude umivao.
– Ko bi ti majku gledao, kume, ko bi ti imetak sačuvao? Džaba govori, kum preklopio oči. Ne čuje ga, rakija namjestila bešiku za njegovog kuma.
Diže kum kuma od kafanskog stola. Valja im krenuti kući, kasno je. Obgrlio ga jednom rukom preko ramena, polako, pa tako koračaju iz kafane kroz čaršiju. Dva još mlada čovjeka, u naponu snage, naoko bi se reklo zdrava i prava, sa obje noge i ruke, podupiru jedan drugog dok hodaju. Hodaju kroz čaršiju, a oba sakata. Đavo ih osakatio, a što đavo jednom osakati, hiljadu molitvi ne pomogne da izraste.
Ode noć.
Zoru dočekaše u magazi, sjede, piju kafu. Dimšo, vidno mamuran, sa krpom oko glave, samo odhukuje.
– Što mi pobogu, kumašine, dade da se nako napijem, imaš li dušu, pobratime?
Avdo se smijulji, podbada ga veselim pogledom, zubato januarsko sunce što je promililo jutros otjeralo je sav mrak od sinoć.
– Aj, Alaha ti, kume, manje jedi, drob ti narastao, sve mi te teže pjanog nosit kući!
Dimši drago, ništa mu Avdo ne govori za ono od sinoć. Laže svako ko je pijan riječ izgovorio da je se ne sjeća. Sjeća se svega, samo više nema rakije da riječ drži i podupire.
– Kume, da ja tebe šta sinoć slučajno ne uvrijedih? Ništa se pod milim bogom ne sjećam o čemu smo sinoć pričali.
– Ne budali, kume, kako ćeš ti mene uvrijediti, mi smo, bolan, svoji.
Sunce otapa snijeg i voda je odnosi po čaršiji. Teče niz čaršijsku kaldrmu prljava voda, blatnjava voda, pogana voda, ode sa tom vodom i kumovska riječ.
Dok je neka nova voda ponovo ne izbaci na površinu.
Sjeveroistok Bosne i Hercegovine, decembar 1941. godine
Pomračilo se sunce. Krvav mjesec sija i po danu i po noći. Kad su sati ispunjeni strahom, minuti su vječnost. Zlo se nadvilo nad Bosnom. Nijemac ponovo ušao u nju da završi posao od prošlog puta, ali mu se ovaj put nije imao ko suprostaviti. Oni koji je trebalo da mu se suprostave bili su zauzeti jedni drugima. Niko nije čuvar brata svoga. Lako je pričati o strancu i šta je on spreman napraviti našem čovjeku. Tuga i jad nastaje i svaki razum prestaje kad moraš reći šta smo spremni uraditi jedni drugima – svojima.
Svako u nesretnoj zemlji ima svoju verziju događaja. Svako istinu svojata, prisvaja i mijenja, dorađuje, skraćuje i proširuje, da tako skrojena bude samo njegova. A istina je jedna. Šta je čovjek spreman napraviti drugom čovjeku i zašto? Istinu vidiš kad je s mnoštva spustiš na malog čovjeka i njegovu sudbinu. Progledaš tek tad. Čovjek je bitan. Svaki čovjek.
Abdulah i Dimitrije već su zreli ljudi. Zagazili su u petu deceniju. Tek su se nedavno oženili. Prestarjeli. Obojica su žene doveli sa strane. Abdulahova je rodom iz Krajine, a Dimitrijeva sa Romanije. Mlađe su od njih. Zdrave. Neposredno prije šestoaprilskog sloma države rodile su im sinove nasljednike.
Avdo je prvi dobio sina i nadio mu ime po svom rahmetli babi Ejubu. Dimitrije mjesec dana kasnije. Po dogovoru, koji su još kao momci imali, pored krštenog kuma, Avdo je Dimšinom sinu Mitru bio šišani kum i darivao ga šorvanom, kako je red.
A reda otkako je bivša država kapitulirala više nema. Pljačke, deportacije i ubistva na sve strane. Dimšo kao Srbin nema šta da traži u novoj državi, osim da parama otkupljuje svoj mir i mir svoje porodice. Dan za dan. Takva su vremena. I kum se malo udaljio od njega; obilazi ga, ali nema više javnog iskazivanja bliskosti. „Takva su vremena”, govori u sebi, „sad je njihov vakat”.
Kum mu još oprezno mjeri čiji je vakat. Vidi on šta se dešava, nije lud. Ne sviđa mu se. Zna on da na pravdi Boga odvode narod i ubijaju, da pljačkaju i otimaju. Njegova se još u čaršiji uvažava i on neće da učestvuje u tome. Ipak, ne prođe noć da ne razmišlja da li je vrijeme da se svrsta i odredi stranu.
Žao mu je kuma, ali ne zaboravlja da je kum Solunac; da se kumova riječ, ne tako davno, pitala više od njegove; nije se mnogo više pitala, ali se ipak više pitala i uvažavala. Pa zar svaki insan ne bi iskoristio priliku koju on sad ima? Noću to sve premeće po glavi, kao i svaki čovjek kad hoće da opravda odluku koju je već donio, ali mu takva ne priliči, pomalo je se i stidi, na tasove dodaje razloge, stvarne ili izmišljene.
Sve češće Avdo vraća razgovor iz one januarske noći, pa pomalo i dodaje. Zar se nije njegov kum Dimšo pravio lud kad ga je ubrzo nakon toga Avdo molio da pomogne da se Fikret, Avdin jaran iz partije, pusti iz hapsa? Ko zna da li bi i za njega molio načelnika, da su ga kojim slučajem srpski žandarmi uhapsili?! Srpski, ja koji drugi! Njih je tamo bilo najviše! A i ta njegova solunština, na vrh mu je glave, kao da niko drugi nije ratovao sem njega.
Nisam ja od njega tražio da me oslobađa! Nije džaba oslobađô, dao mu njegov Kralj onu šumu i livadu niz rijeku, što meni nije dao i ja sam bio njegov podanik?! A i kako me oslobodio? Samo mi jaram nametnuo! Dobro, jesam ja fino, šućur Alahu, radio i za Kraljeva vakta, ali bi sigurno bolje radio da smo ostali pod švapskim carem.
Švabo je to, uređena država đe se sve zna, ko i šta radi, a ne kao kod ovih kod kojih je moglo sve za dukat da se kupi. Zaboravlja Avdo da je i u švapskoj državi njegov babo Ejub za dukate kod Mehmeda Ćesara uredio da ga kajzer ne uzme kod sebe u vojsku. „Ako ja ne budem njega, možda će on mene.”
Sve tako Avdo sam sa sobom divani, sam sebi postavlja pitanja i odgovara, a možda je trebalo neko od tih pitanja da postavi svom kumu, možda bi mu on pomogao u odluci, možda bi…
I ne ode riječ. Nema zrna da prozuji – kakvo god da je. Riječ koja na riječ ostane postaje barut, pa što je više baruta u buretu neizgovorenog, ono jače eksplodira. Na riječ koja nije izgovorena kad treba, doda se još jedna neizgovorena; postane tutkalo za tuđu. Riječ tuđina i stranca. A tuđin i stranac među kumovima nikad nije dobronamjeran.
Ne valja iza jezika ostavljati, ako se hoće biti prijatelj i kum. Ne valja riječ koju nisi izgovorio kad je trebalo izgovoriti u nevrijeme, kad je već kasno. Zna kasno izgovorena riječ da ujede i dođe na naplatu. Okasnjela riječ bude mnogo skuplja. Ponekad se glavom plaća.
Kad se Avdo poslije dugih besanih noći, u decembarsku zoru, pred katolički Božić, konačno odlučio – nije znao kolika će biti cijena odluke, ili je sam sebe zavaravao da ne zna.
– Dobro jutro, kume!
– Dobro jutro, kumašine, otkud ti ovako rano, da nije šta bilo?
– Nije kume, jok. Nego, trebalo bi na jedno mjesto da odemo nabrzinu.
– Eto me, kume, odmah, hoćemo daleko, treba li mi kaput?
– Ne treba ti kaput, kume. Brzo ćemo.
Izađe Dimšo iz avlije. Nije se sa svojima ni pozdravio, samo nazuo cipele i ogrnuo kožuh.
Hiljadu se puta dosad vozio sa Avdom u novom automobilu. Godinu dana prije nego će ovaj nesretni rat krenuti, došao mu nov iz Beograda. Ponos čaršije. Malo mu je i zavidio. Njegov je bio mnogo stariji i već dobro izraubovan. Hiljadu puta se sa svojim kumom vozio, ali nikad nije bilo kao ovaj put.
Vazda je on bio taj koji ćuti, a Avdo priča – ne zatvara usta. Ovaj put Avdo ćuti. Nešto ga muči. On sve pokušava pričom izokola da do njega dokuči, ali džaba. Muk. Ne progovara. Samo othukuje i mršti se. Nije ovo njegov Avdo, ovo je neki drugi čovjek. Nepoznat čovjek. Samo ga ona maramica, koju iz džepa vadi i njome briše znojavo čelo kao da je ljeto, a ne zima i decembar, podsjeća na kuma.
Nakon nekog vremena shvati da vozi na rijeku. Prema onom njihovom mjestu. Ništa mu nije jasno, ali mu se mračne misli motaju po glavi. Kad je Avdo stigao do kraja puta dokle se moglo kolima, stade i ugasi motor. Izađe iz auta, Dimšo izađe za njim. Hladno decembarsko jutro uz rijeku, maglu i vlagu koje su se iz nje širile, činilo je da mu biva još hladnije. Pokuša navući onaj kožuh malo više na vrat. „Kud ga poslušah i ne ponesoh kaput, pobogu”, pomisli u sebi.
A Avdo hoda ispred njega, i ne okreće se, samo pomalo ubrzava korak. Gazi prema rijeci. Sto godina nisu bili tamo zajedno. Kad dođe ispod one njihove vrbe, okrenu se i konačno progovori.
– Sjećaš li se, moj kume, kad smo posljednji put bili ovdje?
Dimšo ga gleda, ćuti. Ne vidi on više ovog Avdu, on vidi svog prijatelja dok je bio mladić. Vraća razgovor ispod vrbe, razgovor koji su vodili onog prokletog ljeta kada je otišao u rat. Sad zna, sad konačno zna, da je tog dana zapravo poginuo, da je primio kuršum onog trenutka kad je ušao u čamac. Džaba je i zalud išao. Čitav život, svjesno ili nesvjesno, krivio je Avdu što nije krenuo sa njim, ne shvatajući da je on bio taj koji je ostavljao.
Sad zna i zašto su došli. Zna Dimšo da je Avdo ovamo došao da ga ubije, ili bar da ubije ono što je od njega ostalo poslije ranjene ruke na Kolubari, promrznutih stopala na Prokletijama, stomačnog tifusa na Krfu i krvlju načete duše na Kajmakčalanu – i onako je poslije toga svaki proživljeni dan bio kredit.
– Kumašine moj – neka ti je prosta moja glava!
Skide šubaru sa glave, skide burmu i spusti je ispod vrbe, na vidno mjesto.
– Čuvaj mi ženu i dijete, oni su tebi u amanet.
Tišina. repetiranje pištolja. Prasak presiječe muk i tišinu. U grmu, sa druge strane rijeke, čuje se šum srne koja je došla na vodu kako poplašena iznenadnim pucnjem bježi.
U rijeku ulazi Avdo, do pasa zagazio u vodu. Gura tijelo svog kuma kao onaj čamac u ljeto četrnaeste kad su se rastali na rijeci. Suza pade u rijeku.
Sjeveroistok Bosne i Hercegovine. septembar 1952. godine
Bosna izgleda kao kafanski sto s kog su obrisane fleke i mrve. Niko ne pamti ko je šta žderao, kuda je mrvio i fleke pravio u posljednjem velikom ratu. Krčmar je rekao da je račun u redu, da ga zapravo i nema, i da svi gosti mogu jednostavno da ustanu i idu, potpuno je nebitno ko je šta naručio i ko je krvavo meso prerezao.
Svi su računi plaćeni i nema nijedan nenamiren. O velikoj gozbi se ne priča, osim ukoliko se ne hvali njen domaćin i desert koji je servirao na kraju večere. Sve ostalo što je pokusano prije toga – ne pamti se. Samo slatkiš.
Dva dječaka igraju se na livadi pored željezničke stanice. Ejub Filipović i Mitar Popović šutiraju krpenjaču. Sirotinja su. U svijetu koji ih okružuje, i koji je sav sirotinjski, oni su najveća sirotinja. Sinovi su bivših gazdi – kuluka; živi svjedoci da novo ravnopravno društvo svoju ravnopravnost mora pokazati prvo na onima koji su nekad bili malo bogatiji od ostalih.
Dječaci su svakako odrasli u vrijeme rata i poslije rata, ne pamte vrijeme kada su njihove porodice važile za imućne. Otkad su rođeni ne znaju za bolje. Mitar se zapravo ne sjeća čaršije iz rata, odrastao je u Srbiji. Iz priča svoje majke zna da ih je tamo, na početku rata, kum Avdo sklonio od ustaškog noža. Siroče je, oca ne pamti, ubili su ga na početku rata.
O tome se u kući ne priča. Takva su vremena. Najbolji jaran mu je Ejub – sin kuma Avde. Vršnjaci su. Rijetko da se s kim drugim i mogu igrati, ostala ih djeca uglavnom izbjegavaju; niko ih ne maltretira, ali nisu rado viđeni u ostatku društva.
Jedan drugog driblaju, padaju, trče jedan za drugim i jedan drugog sapliću, stežu zube i dječije pesnice. Često se svađaju i mire; nemaju izbora, možda bi se duže durili i inatili da im je društvo veće. Ovako – imaju samo jedan drugoga.
Oba su jedinci, malo su zbog toga i razmaženi, svi ostali drugovi iz škole imaju bar još po jednog brata ili sestru. Oni su jedan drugome jedina braća.
A braća kô braća. Kad se posvađaju, hoće jedan drugom svašta reći, uvrijediti i za srce ujesti. Uglavnom su to dječje prepirke, kratkotrajne i bez teških riječi. Kad se i pobiju, više je to neko saplitanje i rvanje, stezanje i štipanje, nego prava tuča. Obično ih tad Ejubov babo razvađa i miri. Izvuče im uši, udari po guzici, kaže im da ne budale i ne budu junci.
Čudan je Ejubov otac. Slabo s kim priča. Poslije rata bio je tri godine na robiji. Kad je izašao iz zatvora, od onoga što mu je ostalo, nakon što su mu radnja i roba oduzeti, otvorio je krojačku radnju i u njoj radio sa ženom, Ejubovom majkom, koja je izučila krojački zanat dok je on bio u zatvoru. Mala skromna radnja, dovoljna tek za preživljavanje. Da nije bilo nešto zemlje, što su je Filipovići i Popovići imali jedni pored drugih u selu iz kog su bili rodom, više bi bili gladni nego siti.
Do ove godine, kad bi igrali lopte, dječaci bi se redovno posvađali oko toga ko će biti sovjetska reprezentacija. Nijedan od njih dvojice nije htio igrati za Jugoslaviju. Kako ovog ljeta Sovjeti u njihovoj zemlji više nisu popularni, a dječaci su tu nepopularnost vezali za izgubljenu utakmicu u Helsinkiju koju su zajedno slušali na radiju u čaršiji, njihove svađe su obično bile oko toga ko će igrati za reprezentaciju Jugoslavije.
Na ledini, kod željezničke stanice, ovog puta se oko toga i pobiše, a da loptu nisu ni šutnuli. Mitar nekako nezgodno spotaknu Ejuba, ovaj pade i okrnji prednji zub. Diže se, okrenu se prema njemu krvave vilice, obrisa usne prašnjavom nadlakticom i procijedi:
– Kakav ti Jugosloven možeš biti, kad su ti babu kô četnika partizani ubili?
Reče to, i odmah onako krvlju izmazan otrča kući.
Mitar, skrušen i izbezumljen, osta na ledini. Ne zna on šta ovo što mu je Ejub rekao znači. Vezuje u glavi, izlazi mu pred oči svo ono izbjegavanje od ostale djece, pada mu na pamet da je to što mu je otac bio četnik razlog što ga učitelj više prutom po dlanovima tuče nego ostalu djecu.
Sramota ga samog sebe. Je li moguće da mu majka to ne bi rekla? „Ma sigurno je Ejub u pravu, što bi se mi sakrivali u Srbiji? Mora da je Ejubov babo bio očev jatak, pa je zbog toga bio u zatvoru. Zato Ejub to zna, sigurno mu je to babo rekô.”
Sljedećih par dana Mitar ćuti. Ni u kući ni u školi ne progovara. Povukao se u sebe, sav kopni. Ejub oko njega oblijeće, pomirili su se, ali i prema njemu je Mitar drugačiji. Ubi ga sumnja. Ne spava, ne jede, čini mu se i da ne diše. Majka Stoja ga danima gleda kako kopni i propada. Pokušava da dokuči šta je sa njim, pa ga sve propituje, a on izbjegava da odgovori, pravda se da je zbog škole, da je teško ovo novo gradivo što uči.
Jedan dan prelomi i upita je:
– Majko, jesu pokojnog oca ubili partizani?
Stoja smetena, gleda u njega, prebira po glavi otkud mu takvo pitanje.
– Otkud ti to, crni sine? Kakva ti to glupost pada na pamet?
– Lijepo te pitam, nemoj mi kriti, je li on bio u četnicima i jesu li ga partizani ubili?
Stoja vezuje jače maramu, sklanja kosu pod nju. Mršti se.
– Je li, avetinjo, okle tebi to?
Vidi Mitar da je majka ljuta, zna dobro kad joj donja vilica zaigra da je bijes obuzeo. Razmišlja da li da oda Ejuba, strah ga da se majka još više ne naljuti, pa ode kumu Avdi pred kuću i još veći belaj ispadne nego što je razbijen zub. Bolje da je slaže, tako je bolje i za njega, i za Ejuba, i za majku. Odape iz glave:
– Djeca mi u školi rekla, ali nemoj odmah u školu ići, samo ćeš mi veći problem napraviti! Molim te!
Stoja šuti. Gleda u njega, a gleda kroz njega. Vidi ga, a ne vidi ga. Odjednom, ko iglom ubodena ustade i ode u spavaću sobu. Vrati se s nečim među prstima.
– Ovo ti je vera pokojnog oca – pruži dlan na kojem je stajao zlatan, od vremena malo potamnio prsten – ovo sam, sine, našla na mjestu gdje ti je otac ubijen. Da su ga komunisti ubili, ja je sigurno ne bih našla, kô što se ništa iza njih ne može naći. Drugi su njega ubili. Daće Bog da doživiš da sam saznaš i shvatiš ko. A do tada – o ovome što sam ti rekla ni riječ. Jezik za zube. I za manje se glava gubi.
Kao da je neki ogroman teret sa leđa spustila. Udahnu, pa izdahnu, i spusti šake na koljena. Učini mu se kao da je majka u tom trenutku deset godina ostarjela.
– Biće vakta kada ćemo još o ovome. A sad idi, i nikom ni riječ! Upamti – ni riječ!
Ejub i Mitar su još mnogo puta igrali fudbal, a sve češće su im, kako je vrijeme prolazilo, društvo pravila druga djeca. Nikad se više nisu posvađali oko tima za koji će igrati. Mislili su – šta će im to? Neće valjda zub za zub.
Ode kumovska riječ. A lažljiva riječ se uplete oko lažljivca i slaganog, okruži obojicu kao ladolež, ne dozvoljava nijednoj drugoj riječi, iskrenoj i čestitoj, da nađe put od jednog do drugog srca. Možeš poslije jedne laži gomilu istina i lijepih riječi reći – džaba!
Ona prokletinja stoji kao čuvar na ćupriji i ne da prolaz. Ne valja lagati, ako se hoće biti prijatelj i kum. Laž vazda dođe na naplatu. Prije ili kasnije. Glavom se tada plati.
Krenuo je Mehmed-beg o Aranđelovdan 2020. leta Gospodnjeg na svoje večito putovanje.
Roman Ognjena Avlijaša o korenima, o zaboravu i onome što u duši ostaje zapisano. Četiri godine kasnije živo svedoči jedinu istinu koja odjekuje kroz vreme kao most između prošlosti i sadašnjosti. pic.twitter.com/9Oiz1wBZwp
— Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša (@Knjizevnici) November 21, 2024
Sjeveroistok Bosne i Hercegovine, novembar 1992. godine
Pomračilo se sunce. Krvav mjesec sija i po danu i po noći. Kad su sati ispunjeni strahom, minuti su vječnost. Zlo se nadvilo nad Bosnom. Opet. Ovaj put nema Nijemaca. Sami smo, sami jedni protiv drugih.
Svako u nesretnoj zemlji ima svoju verziju događaja. Svako istinu svojata, prisvaja i mijenja, dorađuje, skraćuje i proširuje, da tako skrojena bude samo njegova. A istina je jedna. Šta je čovjek spreman napraviti drugom čovjeku i zašto? Istinu vidiš kad je s mnoštva spustiš na malog čovjeka i njegovu sudbinu. Progledaš tek tad. Čovjek je bitan. Svaki čovjek.
Ejub i Mitar su već zreli ljudi. Zagazili su u petu deceniju. Oženjeni su, imaju sinove jedince, kakvi su i oni bili. To je sada moderno, nema više porodica sa mnogo djece. I dalje su bliski. Malo su se otuđili tokom studiranja, studirali su u različitim gradovima; Ejub u Sarajevu, Mitar u Beogradu.
Takav je bio običaj u čaršiji, nisu se postavljala pitanja. Jedni na jednu, drugi na drugu stranu. Šta fali? Jedna je država. Poslije povratka sa studija, nastavili su sa druženjem gdje su stali nakon gimnazije. Zajedno su momkovali, zajedno tražili cure, zaljubljivali se i odljubljivali, zajedno prolazili kroz prve patnje i razočaranja.
Jedan drugom glavu držali nakon prvih pijanstava, zajedno probali kocku, igrali pokera i remija u veće pare, u sobama zamagljenim od duvanskog dima. Zajedno su primljeni u komuniste, jer bez crvene knjižice nije bilo dobrog zaposlenja. Kako su zajedno ušli u komuniste, tako su, među prvima, zajedno i napustili Partiju; čim više nije bilo bitno da li si njen član.
Kraj osamdesetih i početak devedesetih prvi privatluk takođe dočekuju zajedno, kao ortaci, preduzetnički duh njihovih očeva nije iščezao iz njih. Uvoz banana i drugog do tada egzotičnog voća, šverc benzina i deviza, zajednički butik, pa prodavnica bijele tehnike. Obojica su snalažljivi – šta god to značilo u terminologiji novog doba.
Osnivaju se nacionalne stranke, ali im se nijedan ne priključuje, to prolazi mimo njih. Foliraju da ih to ne zanima, da je to primitivno, naravno da će glasati za reformiste. Lažu. Obojica glasaju za nacionalne stranke. Svako za svoju.
Piju pivo i uz njega meze za velikom sofrom kod Ejuba u kući dok na televiziji gledaju rezultate prvih višestranačkih izbora u Bosni. Jedan drugom govore kako su iznenađeni, bijesni i zabrinuti rezultatima. U glavi prebrajaju i zbrajaju rezultate da bi izračunali da li njihovi imaju većinu u čaršiji.
Rat u Hrvatskoj kvari im uigrane poslove. Sve je teže doći do robe. Još uvijek se ne brinu. Sve je to daleko; neće, bolan, biti u Bosni rata. Đe u Bosni – pa mi smo svi raja.
A onda se raja poklala po ulicama. Nenamireni računi od prošlog rata vade se iz teftera sakrivenih pod starinskim komodama i uvećavaju za kamatu. Odjednom se svi sjećaju ko je gdje kakve mrve izmrvio i ko je kome isflekao stoljnjak, ko je naručivao piće, a nije platio račun. Nema više onog krčmara da opet skloni paragon-blokove i kaže da nema neizmirenih računa. Njegov nadaleko čuveni desert postao je bljutav, gnjecav i prokisao.
Pljačke, deportacije i ubistva na sve strane. Ejub kao Bošnjak nema šta da traži u čaršiji, osim da parama otkupljuje svoj mir i mir svoje porodice. Dan za dan. Takva su vremena. I kum se malo udaljio od njega, obilazi ga, ali nema više javnog iskazivanja bliskosti. „Takva su vremena”, govori u sebi, „sad je njihov vakat”.
Kum mu još kantarom mjeri čiji je vakat. Vidi on šta se dešava, nije lud. Ne sviđa mu se. Zna on da na pravdi Boga odvode narod i ubijaju, da pljačkaju i otimaju. Njegova se još u čaršiji uvažava i on neće da učestvuje u tome.
Voli on svog kuma, stvarno ga voli. Ali voli i svog pokojnog oca. Majka mu je na samrti sve ispričala. I to da je kroz zavjesu gledala kako mu otac odlazi sa kumom Avdom u ono decembarsko jutro. I kako ga je tražila danima. I kako je otišla na ono mjesto na Drini na koje je otac volio povremeno otići s njom i ćutati, gledati u rijeku. Tamo je našla i prsten i krvav kamen.
A onda je kum Avdo došao po njih, i prebacio ih u Srbiju. U ruke joj utrpao toliko dukata da nije bila sigurna je li njegovoj kući i njegovoj čeljadi išta ostalo. Bez tih dukata teško da bi preživjeli izbjeglištvo u tuđem gradu među tuđim svijetom.
Eto, sad je došlo vrijeme da on može namiriti glavu svoga oca. Glavom sina njegovog ubice. Može li se glava ubijenog namiriti glavom sina ubice? I mora li? I treba li? Kako će pred oca ako to ne uradi? A kako će i pred rahmetli kuma Avdu? On je parama spasio njegov život. Kako bi ga pokojni otac savjetovao? Šta bi mu rekao?
Noćima se prevrće, noćima šakama udara jastuk da poprimi oblik koji će njegovoj glavi podariti malo sna. Ne zavisi san od perja u jastuku već od paperja u glavi. Nikako da paperje ojača da misli mogu da odlete.
Uoči katoličkog Božića, on odluči.
– Dobro jutro, kume!
– Dobro jutro, kumašine, otkud ti ovako rano, da nije šta bilo?
– Nije kume, ma jok – nego treba da odemo na jedno mjesto nabrzinu.
Ćuti Ejub. Gleda u daljinu, negdje iza kuma, kao da čeka nekoga da se pojavi iz magle koja se još prije par dana spustila na njihovu čaršiju i nikako da se digne. Odjednom, kao da se trgnu iz sna, progovori:
– Ne treba mi kaput? Je li tako, kume?
Mitar stegao vilicu. Svaki mišić mu se čini toliko zategnut kao da će u svakom trenutku pući. Više za sebe nego za njega kroz zube procjedi:
– Naravno da ne treba. Kume!
Ejub ćutke ulazi u automobil. Zna on šta ga čeka. Imao je i on razgovor sa svojim babom prije nego što će preseliti na ahiret. Zna dobro šta je babo uradio svom kumu. Svaki detalj. I nekako u svojoj glavi misli da je možda pravedno da se sve ovako završi.
Nesvjesno, vrhom prsta protrlja navlaku na prednjem zubu, onom nekad davnom polomljenom. Dakle, to je to, zub za zub. Pa sve ukrug. Razmišlja o sinu. Kerim još nije punoljetan, na proljeće će imati osamnaest. Ako pretekne ovaj jad i čemer, hoće li on svog kuma voziti bez kaputa? Ili će biti onakav kakvo je ime dobio – plemenit?
Gleda kuma dok vozi, vidi da mu je stegnuta vilica, da sav treperi, da mu oči gore. Hoće li moći? Da li bi on mogao da je na njegovom mjestu? O čemu je njegov rahmetli babo mislio dok je ovako vozio svog kuma?
Začudo, jedino što ne osjeća je strah.
Stižu do rijeke. Tresak vrata. Zvuk koraka po šljunku, tup i jednoličan. Dolaze do uvale, vrbe još uvijek čuvaju tajno mjesto.
– Znaš, mogao si se sjetiti, pa nam ponijeti rakiju. I tebi i meni bi bilo lakše.
Mitar se kiselo nasmija, vadi lovačku pljosku iz unutrašnjeg džepa, odvrće čep i dodaje Ejubu. Ovaj prinese pljosku usnama, potegnu veliki gutljaj i vrati Mitru. On se prekrsti, pa i on potegnu. Sad je red bio na Ejuba da se gorko nasmije i da mu se lice pretvori u grimasu.
– Čudna je to stvar sa vjerom. Eto ti se prekrsti, a za koji minut ćeš me ubiti.
Pogleda niz rijeku, pa nekako tužno nastavi.
– Znaš mog oca, vjernik čitav život – ni kapi alkohola.
Osim za katolički Božić. Za taj dan, svake godine, ujutro stavi flašu rakije i dvije čaše pred sebe, obje naspe; iz jedne pije, a drugoj nazdravlja i plače. I tako sve dok ne dočeka zoru. A onda rakiju iz druge čaše prospe po podu. Vazda sam se pitao šta mu je to značilo i kakav ga je šejtan gonio na to. Sve dok nije zadnji dah ispustio i meni ispričao priču o kumu i kaputu. Znaš, tek kad mi je na rukama umirao, imao sam osjećaj da se konačno smirio.
Mitar ćuti. gleda u svog kuma, čini se da pogledom pokušava da zapamti svaku crtu njegovog lica, svaku boru, svaku vlas kose.
– Nisam, kume, siguran da li bi više volio da si u mojoj koži sad.
Kad je to čuo, Ejub se glasno nasmija i kroz smijeh reče:
– Ne bih se ja vala, kume, mijenjao s tobom. Ja s ovim danas završavam, a tebi se valja nositi sa sobom dok ne umreš. Nego, da ne dužimo više.
Skide burmu s prsta i spusti je ispod vrbe, na vidno mjesto.
– Nek ti je halal, kume moj! Čuvaj mi ženu i dijete, oni su tebi u amanet!
– Ne brini, kume, sve sam uredio, vozim ih lično do mađarske granice i papire i pare sam spremio.
Tišina. Repetiranje pištolja. Prasak presiječe muk i tišinu. Dok puca u kuma, Mitar ne vidi njegovo lice, vidi lice svog sina Nevena. Nema još osamnaest godina. Tek iduće ljeto će biti punoljetan. Nije on ubio svog kuma već svog sina.
Muk. Tišina. ništa se ne čuje. Kao da je sve živo zamrlo i ne pušta glasa.
Dve zapažene knjige poezije su iza Aleksandra Vojinovića Najjačeg, debitantska DISTROFIJA BLUZ i druga SVRAKE, VRANE, GAVRANI. Prva knjiga našla se u užem izboru za nagradu Branko Miljković, a druga je premijerno delo Biblioteke SIGMA. Ciklus pesama SLIKE IZ GRČKE sadrži delove neobjavljenog rukopisa treće knjige njegove poezije.
Akropolj – Efrem Efre
ISTA ZVER
Ista zver nas izjeda iznutra
Hrani se strahom
Hrani se hrabrošću
Hrani se svesnim i nesvesnim
Hrani se mislima i zaboravom
Hrani se čime god želi
Raste tiho
Raste glasno
Račva se u svim pravcima
I pruža u nedogled
Bukti kao zaraza i jenjava
Na sve moguće i nemoguće načine
Šarena i crna,
Lepša je od nuklearne pečurke
Miluje nas mrklinom
Obasipa nas grumenjem
Udiše našu nesigurnost
Poštapa se slabošću
Ona je rđava reč, zdenac vrisaka
Redak pupoljak
Ona zna da smo budale
Ista zver nas izjeda iznutra
Odozgo
Odozdo
Sa obe strane
Ni u snu nas ne ostavlja na miru
Kad je zamori naše meso
Kad joj dojade iznutrice od naših misli
Poješće samu sebe
PLEN
Dalje od lažne skice sveta
Dalje od skučenih prostora
I neozvezdanih očiju
Vuku te krugovi
Sanjaš nemirne vode
Osećaš bilje i zveri u krvotoku
I već si u šumi
Plen sopstvenog sna
Krvariš
Kao slomljena stabljika cveta
Daleko od zidova
Daleko od žamora
Iščezavaš slobodan
SLIKE IZ GRČKE
Stoje preda mnom
Prekasno razvijene
Na njima
Magična ljubičasta boja
Pejzaži sa druge planete
I neki drugi mi
Nema ni traga opasnostima
Čujem žagor
Talasi me zapljuskuju
Čehinja dugih nogu i plavih očiju
Pokazuje nam knjigu o velikim umetnicima
Razgovaramo sa pijanim Grcima
O fudbalu i ratu
Jedan kaže da bi nas branio zubima ako treba
Daje mi svoju adresu
Da mu pišem kad se vratim u Srbiju
Prihvatam
Nikad mu nisam odgovorio
Noćne šetnje
Veliki mesec surfuje
Na uzburkanim crnim talasima
Pijemo pivo
Lupamo gluposti
Bacamo rime
Pet dana pod suncem
Pet dana pod kišom
Poslednji trzaji slobode
Uskoro ćemo se udaljiti
Kao što se ljudi uvek udalje
Kao što se jave sede
Kao što se lice izbora i poprimi grube crte
Kao što se svako okrene sebi
LJUDI
hodaju
trče
pevaju
lete
plivaju
skaču
sviraju
vole
vole ih
igraju
piju i puše
osluškuju
ogovaraju
stoje na prozoru
stoje na semaforu
stoje pod suncem
stoje u vodi
veruju
ne veruju
plaču
smeju se
pišu
crtaju
gledaju filmove
dodiruju lišće
kidaju grančice u prolazu
maze psa
maze mačku
dižu ruke prema nebu
prstima formiraju kavez
za čeličnu pticu
gaje male blesave ljude
koji će sutra
gajiti male blesave ljude
ljudi pričaju
ćute
gledaju
žmure
trepću
zaljubljuju se
u oči u zube u pesmu
idu na posao
idu u penziju
idu u smrt
idu u večnost
i to im je malo!
ŠETALIŠTE
Svetlo u vodi
Zarobljeno između dva mosta
Između dva sveta
Oblaci teži od mamurluka
Slepi miševi i neke uvrnute ptice
Koje čak ni ja ne razumem…
Trag krvi duž čitavog šetališta…
Sada mora da je ukleto!
Kao rođenje
Najveće prijateljstvo
Ili
Još gore
Kao prava, postojana ljubav
Ili
Bilo šta drugo
Jednako ništavno i osuđeno na isto
Miris trave pomešan sa mirisom trave
Alkohol u umirućem želucu
Grafiti posvađani ideologijama
Rugalice životu
Klupe leđima okrenute vodi
Spomenici podignuti
U čast pokojne pameti
Znojava, zategnuta i zapuštena tela
Obična sreća i nesreća
Za kojom žudim
Dok se groblje širi
I raste u mojoj lobanji
Tuđom rukom nazdravljam šetalištu
I poklanjam mu svoj duh
Rešen da zauvek lebdim
Iznad svetla u vodi
Između dva mosta
Između dva sveta.
OBILAZAK PESME
Svako leto
Provodim
U sopstvenoj pesmi.
Svaki ćošak obiđem,
Svaki kamen kao stih pročitam,
Svaki stih kao kamen
Podignem.
Najava poetskog dokumentarnog filma Distrofija bluz – Dnevnik (Ne)običnog života
PESMULJAK NEDOSTOJNOG I NIŠTAVNOG ZRNA SA ZAKRŽLJALOG CVETA-SMISAOŽDERA
Knjiga poezije MUVE u izdanju Društva književnika i književnih prevodilaca Niša izašla je u Biblioteci SIGMA krajem 2023. godine. Od premijernog predstavljanja na Niškom sajmu knjiga te godine, zbirka je ponela epitet najvažnije debitantske knjige poezije pesnikinje iz Niša od početka ovog veka.
Ilustracija na naslovnoj stranici – Stevan Mitić
PUCANJ NA KRAJU SELA
Buket plastičnih kesa iz bašte
položila sam pored
nadgrobne ploče detinjstvu.
Na kamenoj česmi
još uvek sijaju moji crteži sunca.
U staroj porodičnoj kući
krezuba vilica vremena
vreba iz goblena.
Na zidu baba Dragica
učaurena u venčanici.
Gnjavim je pričama o tebi.
Voleti te znači
repetirati naše poruke
kada niko ne gleda.
Biti uvek nasmejana meta.
Baba ispija duplu rakiju
sprema se da me rasklopi i sastavi
za osam sekundi.
Za nju sam običan ćorak.
U staklenoj ćasi leži revolver
njenog pokojnog muža.
Sećanja mi se zaglavljuju u cevi.
Nišanim u ogledalo
koje su ispljuvale muve.
POŽAR U GORNJEM STOLIVU
Oganj nastaje kad Loki slavi rođendan.
Pucne prstima i pokrene vatromet
u narandžaste vrhove borova
duva kao u svećice na torti.
Tada se treba čuvati
tišine pored velike vode
iskri što tinjaju pod kapcima
egzotermnih procesa među našim prstima.
Posle zabave ostaju ćelava brda
i mrtve pčele po površini mora.
Crne konfete pokazuju mi put.
Prazan prostor uči veštini
zaboravljanja drveća.
Preživeli i dalje gore iznutra.
Još uvek nismo otporni na plamen
i rođendanske želje.
UVOD U INSOMNIJU
Predavanja pohađam kod eminentnih profesora
improvizovanih scenarija
pogrešnih skretanja
i napada panike u salonu nameštaja.
Noći su laboratorijske vežbe
vožnje kroz pokušaj zaborava
u kojima svet nestaje u izmaglici
Kad okolna brda zapale cigarete
i magla se spusti na kružne tokove
menjam osigurače na mesecu.
Na kraju semestra
soba sa ogledalima postaće oko insekta
iz koga ću izlomljene slike
naslagati u život
efektom stroboskopa.
Možda završim kurs nemačkog
isplaniram zimovanje
naučim slikanje akvarel tehnikom.
Možda pesme
budu moj diplomski rad
muholovka za misli
na ivici radnog stola.
TUŽBALICA SA BALKONA
Uselili smo se u kutiju
dok je vod čeličnih žirafa
stražario nad kvartom.
Kolonije mrava
sa žutim šlemovima
rušile su piramide od peska
Kroz sitno sočivo
gledali smo kako se šire pukotine
u komšijskim zidovima.
Daljinski nije menjao
programsku šemu predgrađa
i prezimena su obolevala od anemije.
Nikada neću postati temelj
nekog novog doma.
Za to se kopa isuviše duboko.
Na velikom betonskom ekranu
moje oko
biće mrtav piksel.
LUJ PASTER PERSONA NON GRATA
Lisice sa tavana
odbijaju da predaju lične karte
čak i kada u njih uperim očev pištolj.
Dugim repovima šibaju do smrti
tenk na baterije
pehare sa takmičenja
o vrat kače neuspehe
glođu stihove
kao pileća krilca.
Nikome ih ne pominjem.
Moja biografija zaražena besnilom
sluša kako drugi sve rade bolje.
U ruci nosim očev pištolj
napunjen sa šest efikasnih doza
vakcine o kojoj je Paster ćutao.
LJULJAŠKA OBEŠENA O BREST
U meni se vodi devetogodišnji rat. Vojska je razorila letovališta u Kotoru. Spalila musaku tvoje majke. Povređeni su se vukli po kafanama. Rane lečili kipućim uljem. Jedne me je noći na štakama jurio neko s licem nalik tvom. Popela sam se na brest i sakrila iza lišća.
Mislila sam na more. Gledala mladice kako rastu iz mene. Ipak, nisam mogla dugo da se držim za granu. Pala sam na svoj grob. Žrtvovala svoj narod. Potpisali smo primirje i zaklali lubenice.
Ponovo se ljuljam nad provalijom. Nož niče iz mog pupka. Ljuljaška prazna. Brest će poseći i tu će sagraditi garažu na tri nivoa. Niko ne zna šta će biti sa mnom.
Veduta sa panoramom Sombora iz 1818. godine – foto izvor: ravnoplov.rs
Pre početka, na četiri strane (Ante initium, quatuor)
Ostali su vetrovi. I male vode.
Ribe, školjke i rakovi Panonskog mora i celo more, iščezli su. Neke vode, bolje sreće, našle su svoj put ka opstanku. Pomešane s vodama velike reke i ćudljivim vetrovima, male vode su se otrgle, rasle su i padale, i rodile četrnaest ostrva. A vetrovi su nekad učestvovali, nekad posmatrali, nekada nadmeno s visine dodavali ponešto oblicima ostrva. Bezvremeni svedoci vekovima su negovali svoje zemljane potomke, donoseći im život i prihvatajući ljude koji su se pojavljivali i iščezavali.
Prihvatili su i utvrđenje, čije je zabijeno kolje palisada ostrvo trpelo, i težinu jedne, pa još jedne i još jedne građevine; i bat ljudskih stopala, konjskih kopita nimalo nežnih i ožiljke volovskih zaprega, nimalo plitke, i urlanje radnika i vojnika, nimalo pristojno.
Ravnodušno su svedočili rastu utvrđenja i spajanju ostrvaca. Vode su stvarale maglu da neprijatelja pometu i zbune, da sakriju utvrđenje, a vetrovi su maglu sklanjali da bi utvrđenje u svojoj snazi zlikovce uplašilo i oteralo.
Utvrđenje je raslo, primalo i pratilo nove i stare vojske, srodilo se ostrvima, vetrovima i malim vodama i čuvalo jezike i sećanja ljudi među svojim palisadama. Utvrđenje se uobličilo, promenilo, opcrtalo nepravilan kvadrat na sve četiri strane sveta; ušančilo se i još više raslo, omeđeno malim vodama koje su ispunile šanac oko utvrđenja, hraneći se rekom Mostongom, tečnom rođakom Dunava.
Ostrva su se zbijala jedno do drugog da bi mogla da nose nove građevine, ljude i njihove jezike i sva oružja; vetrovi su pomagali i poravnali svih četrnaest ostrva da bi se lakše kretali među zgradama i ljudima, grleći utvrđenje oko šanca i unutar njega.
Ostrvca su se još bliže zbila, vode su se povlačile s druma da bi kola sa slobodom teškom 150.000 rajnskih forinti, spakovanom u sanduk, bezbedno stigla do carske blagajne. Vetrovi su pratili povorku i branili slobodu od prašine i jezike ljudi koji su žamorili pod težinom dukata.
Utvrđenje je čekalo povorku brkatih i ozbiljnih muškaraca, gizdave konjanike, ponosne kao u junaštvu krvave bitke, da kroče unutar šanca, dok su vetrovi već čupkali reči različitih jezika iz griva njihovih konja noseći ih preko šanca, novog doma namreškanih malih voda. Ostrvca, zbijena, nabijena, upijala su topot kopita, drugačiji od svih do tog trenutka. Utvrđenje je postalo grad.
Vode su se umirile u šancu, one manje vredne grada razlile su na okolne njive, bare, močvare i trščare, ostrvca su se sasvim sjedinila.
Ostali su vetrovi.
Lični pečat (signet) Vasilija Damjanovića sa plemićkim grbom
I Kurve ne mirišu na grad (Meretrices non olfacies in urbe)
Škripa pera po gruboj hartiji postajala mu je neprijatna. Vasilije Damjanović završavao je predgovor za svoju „Aritmetiku”, naviknut na trpljenje škripe pera, ali ometen pomalo bukom sa ulice, a pomalo nekim mirisima koje nije raspoznavao.
Osluškivao je, čkiljeći, kao da bi smanjeno vidno polje moglo da mu pojača sluh. Bez uspeha. Razaznao je neke mađarske reči, sa ponekom nemačkom i srpskom, ali nije mogao da dokuči smisao. Pomislio je da utiša svetlost na svojim lampama, možda bi to pomoglo.
Ipak, ostao je nagnut nad svojim hartijama, ne mrdajući, dok se crno mastilo polako slivalo sa pera na moćan, masivan pisaći sto od hrastovine.
Čitav taj dan, neobično toplo vreme kao da je uznemiravalo Vasilijeve sugrađane. Pa, ni noć nije bila mnogo drugačija. Topla noć, prokleto topla, pomislio je Vasilije Damjanović, za neke je već jun, za neke je još uvek maj, preslišavajući se, skoro celog života, da li je dobro razumeo razliku između staroga i novoga kalendara; otkopčao je još jedno dugme na košulji.
„A kurváknak nincs itt a helyük!”, uzviknula je neka žena. Odmah zatim i neki piskav, ali muški glas uzviknu „Komm nicht zurück!”. Tačno, pomisli Vasilije Damjanović, kurvama nije mesto u našoj varoši i ne treba da se vraćaju. Srećan što je barem nešto razaznao iz uličnog žamora, ta ga misao ispuni nekakvom vrstom neodređenog ponosa. Svakako, ne bez razloga; birov je Slobodnog i kraljevskog grada Sombora.
I smatrao je da mu taj položaj pripada. Zbog porodičnog nasleđa, zbog bogatstva, zbog ugleda porodice, zbog oca Jovana, komandanta somborske pešadije, člana senata i prvog sudije. Otac je bio taj koji je elibertirao grad. I s njim još neki, ljuti i brkati muškarci.
Žamor sa ulice se nije utišavao, a Vasilijeve misli letele su poput vrabaca i čvoraka, kojih je bilo mnogo, mnogo, tamo izvan šanca. Munjevito, kao letnja oluja, sećanje na elibertacionu povelju iz 1749. godine i očevo lice.
I lica mnogih drugih muškaraca koja su ostala zamagljena pominjanjem ogromnih količina zlata koje tada četrnaestogodišnji Vasilije nije mogao ni da zamisli. I tada, kao i ove večeri, pomešani jezici, njegovi i tuđi, carica Marija Terezija, Venac, nekadašnji šanac vojnog utvrđenja… i vrućina, uprkos vetrovima koji su donosili nove mirise, ali ne i osveženje.
Pogled mu odluta na pismo iz Venecije, datirano na 6. avgust (novoga kalendara) 1764. godine, kojim se odobrava štampanje njegove knjige „Novaja serbskaja aritmetika ili prostoje nastavlenije k hesapu”. Izvadio je damastnu maramicu, obrisao čelo i tek malo pojačao svetlost stone lampe. Nasmejao se sebi, blago izvijenih usana i zapisao:
Pročitao je predgovor svoje „Aritmetike” ponovo, osušio mastilo, otkopčao još jedno dugme na košulji i posegao za starom nagorelom lulom koja je stajala u raskošnoj zastakljenoj vitrini. Gledao je u inicijal, nevešto urezan u izlizani metalni obruč koji je spajao dršku i telo tog an voluptas destinare, Ein Objekt zum Vergnügen, kako je lulu nazivao njegov prijatelj Stefan Nađ, apostolski sindik somborskih franjevaca.
Predmet za zadovoljstvo. Svaka izdahnuta dimna staza vodila je dalje i dalje u nešto što je za Vasilija bila mešavina spokoja i ushićenja, neodređeno stanje koje je tražilo da se ponavlja, da se zasluži, da se proslavi. I tako iz dima u dim.
Slovo urezano na obruču lule bilo je slovo M; lula je pripadala Vasilijevom pretku Mitru, pradedi tačnije. Kako je vrteo lulu po šakama, naopako slovo M zaličilo mu je na pojednostavljeni prikaz glave kravlje lobanje. Nomen est omen, kako god okreneš, veselo pomisli Vasilije na svog pretka, trgovca marvom koji se bogatio još u vreme turske uprave u Somboru. I otac je pored vojničke karijere proslavljen trgovinom stokom, a nisam ni ja drugačiji…
Iznenada, ophrvan mislima o porodičnoj istoriji, seti se svog starijeg brata Josifa, pokojnog već trinaest godina. Slika bledog tridesetogodišnjaka na samrti nije ga nikad ni napustila. Kao ni ona upečatljivija, kada je mrtvozornik došao u kuću, a dva gruba, prosta čoveka su spustili sanduk pored kreveta, u tišini, lako, rutinski, kao da nije reč o smrti već o nekoj igri u kojoj je cilj da se predmeti po kući postavljaju na neočekivana mesta. Još neobičnije bilo je podizanje Josifovog tela s kreveta.
U sobi punoj ljudi, ta dvojica grobara podigla su Josifovo telo s kreveta i premestili u sanduk. Lako i uvežbano. Josifove šake neprirodno su visile, kao mala krila dodata hladnim nepokretnim udovima, dok ga je jedan grobar držao za nadlaktice. Ničeg dostojanstvenog nema u smrti. Pa sve i da nas spasitelj čeka u svojoj svetlosti, zemaljska smrt je samo poniženje, ništa drugo, pomislio je tada šesnaestogodišnji Vasilije.
I Vasilijevo sećanje na poslednji pogled na brata tu prestaje. Seća se dalje prote Beljanskog, visokog i ozbiljnog, koji ocu govori nešto tiho, majke koja kroz suze upravlja poslugom, nekih brkatih muškaraca, koji kao da su rođeni ljuti i tužni.
Seća se pomešanih jezika i kako mu je porodična kuća pre ličila na novi Vavilon; možda više na pijacu, nego na dom. Seća se da je tada kroz isti ovaj prozor gledao u pravoslavnu crkvu Svetog Đorđa, malo dijagonalno u odnosu na porodičnu kuću.
No, i sećanja na neke druge smrti, koje nisu njegove, porodične i intimne, kolale su mu mozgom; neki nemir je pokrenuo vremeplov iza njegovih očiju i slike su se same nizale. Slika dečaka, i još jednog dečaka, koji sa čuđenjem gledaju u povorku svojih sugrađana i iz mase čuju „gubilište, vešala, dželat, kazna, plata…”. Masa je išla u koloni, neko peške, neko kočijama, ili zapregom, kao izbeglička reka – ali, bili su to sve stanovnici Sombora koji će se vratiti svojim kućama, neko u unutrašnjoj, neko u spoljnoj varoši.
Bio je to važan događaj za grad koji je tek gradom počeo da biva; grad je dobio ius gladi (pravo mača), čuo je kako otac to izgovara u razgovoru sa senatorima, članovima Magistrata. Među njima bio je i čuveni Parčetić kome se Vasilije nikada nije čestito ni približio. Iz detinjeg straha, jer gde god da je čuo njegovo ime, ono je izgovarano sa strahopoštovanjem. Martin Parčetić je tada, uz muziku, predvodio veselu povorku ka gubilištu, a malo iza njega, na konju, pratio ga je Johan Karl Tišler, gradski dželat, minister iusticiæ vidicativæ, kako je pisalo u ugovoru koji je grad sklopio s činovnikom-ubicom.
Kasnije, pričalo se da je Tišler dobijao pedeset forinti godišnje plate, ali i posebne nagrade za mučenje. Kada se već zamomčio, Vaslije je čuo i detalje ugovora koji je grad sklopio sa izvršiocem pravde koji je ravnodušnim oduzimanjem osuđeničkih života obezbeđivao sopstveni život.
Za bičevanje, žigosanje i spaljivanje gradski dželat je dobijao šest forinti, ali su odsecanje ruke i čerečenje bili upola manje plaćeni, kao i raspinjanje. U dane pogubljenja dobijao je i dodatnu dnevnicu od 1,30 forinti i jednu jedinu forintu za pokop pogubljenih. Tišler je bio u obavezi da poseduje sopstveni pribor dok je grad obezbedio vešala, lance, konja i kola za prevoz na gubilište.
A prvog pravednog somborskog ubistva sećao se Vasilije ovako: skoro neprimetni, buduće Tišlerove mušterije bile su malo iza njega, u kolima kojima je upravljao jednooki Mihalj, čovek neodredivih godina, spreman da za koru hleba i fićok palinke radi sve što se od njega traži, a za veliku opkladu čak izvadi i sopstveno oko.
Jedan kradljivac i jedan silovatelj deteta stajali su vezani lancima gledajući uglavnom u ono malo slame pod njihovim nogama. Tek povremeno pogledali su u tišini u leđa jednookog Mihalja koji je sve vreme nešto sebi mrmljao u bradu. Kradljivac je obešen na novopodignutim vešalima, a onaj koji je oskrnavio dete vešto je obezglavljen i telo mu je spaljeno na lomači.
Bio je to svečani dolazak neke drugačije smrti u Sombor – različite od do tada poznatih, pravedna i zaslužena, jedina smrt koja je kod Somboraca izazivala ponos, zadovoljstvo i sreću. Jugoistočni i istočni vetar smenjivali su svoju jesenju pesmu preko izmešanih jezika, šubara, marama i kapa šarene povorke koja je s pesmom zlikovce pratila u smrt.
Dvojica je tada trebalo da umru da bi se somborsko mnoštvo radovalo. Uticajni somborski sledbenici Franje Asiškog mislili su da je smrt jednog Jevrejina na krstu dovoljna da iskupi grehe celog čovečanstva.
Vasilije je odložio nepopušenu lulu u stranu svog stola. Okrenuo ju je tako da inicijal M bude na dole. Više nije bio samo ugledni gospodin Damjanovič, kako su ga najčešće oslovljavali i oni koji su znali da izgovore Ć; veliki sudija, birov slobodnog grada sad je u službi svojih sugrađana.
„A kurva nem tér vissza”, čuo je odnekud s ulice. Blagi, sada zapadni vetar i dalje je nosio nepoznate mirise. Preko šanca, preko kreketa žaba, da bi se dalje migoljio usnulim gradom.
II Kad greši stariji naraštaj, mlađi se uči zlu (Ubu peccat aetas maior, male discit minor)
Po odlasku Turaka iz vojne varoši, stari vetrovi pokrenuli su nove događaje, uzburkali ustajalu vodu u odbrambnenim šančevima koji su omeđili neveliko područje koje će postati grad. Komarci, žabe, čvorci i vrapci ispisivali su nemušto svedočanstvo ponovne hristijanizacije.
Skromni fratri franjevačkog reda u svom su siromaštvu pokušavali da obogate verski život katolika Bačke županije, još u vreme dok su minareti džamija krasili pogled na unutrašnjost somborskog šanca.
Oko godinu pre Damjanovićevog predgovora Artimetici, apostolski sindik franjevačkog samostana, uvaženi Stefan Nađ, detinje ponosno je stiskao pismo u znojavim dlanovima. Odani katolik, pomalo surevnjiv prema papskoj nepogrešivosti, ushićeno se obratio svom prijatelju.
„Dragi Damjanoviču, poštovani prijatelju, dobio sam ga, dobio sam ga, stiglo je! Evo, vidi, dragi moj, nadbiskup kaločki, Baćanji, kaže mi Vaše gospodstvo! Ponizno sam molio, evo ovde vidi, i Magistrat mi je otpisao:
g. Stefan Nađ, stanovnik somborski, podneo molbu Njegovoj Ekselenciji nadbiskupu kaločkom, sa željom da od solidnog materijala podigne pored grada, kod bezdanske ćuprije, na uspomenu i poštovanje Spasitelja, jednu kalvariju sa stacijama i kapelicom ispod kalvarije.
Naravno, ja ću dokle sam gospodu mio u životu da snosim sve troškove, a ako dobri bog da, kada budem uz spasitelja, Magistrat će preuzeti brigu, ali ne boj se, neće grad zbog toga patiti, iz blagajne katoličke zajednice će se to plaćati, da bi našoj braći istočne vere ostalo isto”.
Zatim se, i dalje užarenih očiju, pogladio po desnom uhu, posmatrajući Damjanovića kao da iščekuje još jednu potvrdu. Vetrovi su ulazili i izlazili iz grada nanoseći finu prašinu na obuću dvojice gospode koji su jedan drugog držali za podlaktice, u, kako je delovalo radoznalim prolaznicima, neponovljivom trenutku zajedničke sreće.
Tu gde su se sreli, započeta je bila gradnja gradske kuće, podjednako udaljena i od pravoslavne i od katoličke crkve, osnove latiničnog slova L (ili nedovršenog krsta, rekli bi Franjevci), gde je pažljivi posmatrač na ponekoj cigli mogao videti žig CJB (Comes Joannes Brankovich).
Prva zgrada Magistrata varoši somborske nikla je na temeljima kuće čuvenog kapetana ovdašnjih graničara Jovana Janka Brankovića. Sećanje na zapovednika još je bilo živo trideset godina kasnije, jer su preživeli soldati i njihovi potomci prilježno čuvali uspomenu i sa dubokim poštovanjem prolazili pored zdanja koji su zvali Brankovićev kaštel iako je udovica kapetanova, Marija Branković to porodično zdanje prodala Magistratu tek proglašenog slobodnog kraljevskog grada, u maju 1749. godine, za 500 forinti.
Stariji su pamtili, kako se u Somboru već pamti, da je tu nekada tekao rukavac rečice Mostonge preko koje je mali most vodio na polje, ka zapadu, sve do šanca, gde je bio „zverinjak” kapetana Brankovića, konjušnice i divljač kapetanova, koju je čuvao neki veseli Čeh.
„Proslavimo ovu vest, ljubljeni, idemo!” ushićeno je odgovorio Vasilije Damjanović. „Biraj, hoćemo li piti pivo kod Fetera, Špilauera ili Pirkingera?”
Tren kasnije, Damjanović nije mogao da se seti da li je poziv uputio na srpskom, mađarskom ili nemačkom jeziku. Tu pored njega, vetrići, potomci velikih vetrova Panonske nizije, pleli su svoje zdanje oko uglova glavne kuće u gradu i mešali pravce rasipajući se potom ka šancu i provirijući dalje tamo gde im je to bilo dozvoljeno.
Jedan čovek, kratke sede kose i mladalačkog lica, s čizmama u kojima su se ogledali oblaci, uljudno se javio dvojici prijatelja, oslovivši ih po prezimenima. Odgovorili su, ali nisu znali ko je ljubazni čovek.
Držanja gospodskog, a neodredivog statusa i bogatstva, privukao je poglede i grčkih trgovaca koji su vukljali svoje ogromne torbe iz kojih su prodavali raznu robu, kad ih to nije mrzelo. Damjanović je, u nameri da svrši svoju Aritmetiku, kod grčkih trgovaca kupio pera, a mastilo i hartija stizali su iz Pešte. Sedi čovek pazario je duvan, platio i okrenuo se ka Stefanu Nađu. Johanes Obervelder – reče, pružajući šaku Nađu, pa brzo i Damjanoviću.
U velikoj Pirkingerovoj pivnici atmosfera je bila slavljenička. Tri jezika su letela preko teških krigli prepričavajući prošlogodišnju posetu grofa Adama Baćanjija, upravnika državne blagajne kraljevine Ugarske koji je sa svojim sinom posetio grad i odseo u franjevačkom samostanu. Razdragane pivopije znale su čak i to da je darovao 100 forinti za izgradnju crkve. I nisu mu zavideli.
Grof Baćanji otkupio je somborske elibertacione dugove od barona Teofila de Palme, znali su i da je iznos 61.000 forinti i da, pošto novac nije bio vraćen na vreme, županijska komisija je odlučila da prislino naplati dug prihodima sa okolnih pustara.
I još su znali, sad već veseliji i raspričaniji, da je to nije uspelo te su vlasti naredile zaplenu pustara, a oni su kroz smeh prepričavali da su pustare i dalje koristili ne mareći za opomene i kazne. Goveda su besplatno pasla carsku travu; ha (srpski), ha (mađarski), ha (nemački).
Sa svakom novom turom piva stizala je i nova tura anegdota i gradskih priča, među njima i ona da su ozlojeđeni županijski izaslanici još 1753. godine posetili Sombor i strogo opomenuli gradske velikaše i proširili zabranu na sve prvake grada. I da je, besan kao gladan pas, grof Baćanji smestio u Sombor svog poverenika i pandure da bi osigurao ubiranje vlastelinskih davanja, sve dok mu grad ne isplati dugove.
Neko se setio i da je Baćanji, jeb’o ga svetac njegov, pokrenuo iscrpljujuću dvanaestogodišnju parnicu koja je nedavno završena, a dugovi, uz novu pozajmicu, isplaćeni i panduri veselo ispraćeni iz grada.
Potomcima vojnika i ponekim još uvek živim soldatima dug je bio predmet zabave. Ratnom bratstvu, izgrađenom od tri jezika, novac, dugovi i carska administracija bili su bezazlena pretnja.
Lule, vruće i hladne, proste i raskošne, ugašene i upaljene, krasile su grube šake mahom brkatih muškaraca koji su se nadvikivali i zadirkivali. Tek retki među njima s oba dlana grlili su kriglu, bogobojažljivo i zaljubljeno, kao da je sveti putir.
Kada su Vasilije Damjanović i Stefan Nađ zakoračili u pivnicu, Johanes Obervelder već je sedeo za grubo tesanim stolom, punim uspomena na vlažne krigle.
Veseljaci su zauzeli skoro sva mesta, pa dvojica prijatelja nisu imali drugog izbora no da upitaju Oberveldera da mu se pridruže, što je ovaj ljubazno prihvatio, s obe šake pokazujući na dve slobodne stolice. Novi poznanik, i dalje neznanac, ćutke je posmatrao pridošlice.
I taman dok je vadio kesicu sa duvanom, pripremajući se da za razliku od lulaša, sebi napravi cigaretu, začuđeni pogledi zaledili su pripremljena pitanja.
Tek ponekad, kada bi neko, ko je video sveta, zabasao u nepreglednu ravnicu i odahnuo u Gradu, mogao se videti čovek s cigaretom. Ovoga puta to ponekad postaće stalno, jer Johanes Obervelder je tiho saopštio da je došao da se nastani i ostane. I još je rekao da se iskrcao u Apatinu, ploveći Dunavom od Ulma, tragom nekadašnjih doseljenika koji su odande nosili svoje živote u plovnim kućama, da bi ih sklapali u ravnici, gurajući sećanja i nade pod krov i ostavljajući otiske i dušu u močvarama.
Rodio se, tvrdio je, u vreme Velike komete, koja je 1744. godine bila vidljiva u celoj Evropi; zabeleženo je i da je otresita pruska devojka Sofija fon Anhalt-Zerbst posmatrala kometu iz svoje kočije, putujući na sopstveno venčanje koje će je učiniti Katarinom Velikom.
I utvrđenje je bilo svedok Velike komete i njegovi stanovnici su nebesku pojavu tumačili kao zlu slutnju; te i naredne godine mnogi su somborski graničari izginuli na evropskim ratištima, ostavivši u utvrđenju više od 300 udovica, a nezahvalna Marija Terezija razvojačila je Sombor i oduzela mu privilegije. Pet godina kasnije, preživeli vojnici i povratnici iz zarobljeništva, od utvrđenja stvorili su grad.
Polako i tiho, pričao je dalje Johanes Obervelder, kako je rano osedeo jer su ga valkire u šumama Tiringije grlile i štitile od sjaja komete. I sećao se svojih majki, tako ih je zvao, lepih i ružnih, visokih i zdepastih, koje su ga dojile i uvijale svojom kosom dok su mahnito plesale, šapućući moćnim stablima. Kasnije, kao dečak, pomagao im je da lože velike vatre, kojima su čuvale šumu, i šuma je volela tu vatru.
Izvadio je kresivo, trud i kremen, vešto namičući kresivo-prsten na kažiprst i srednji prst. Kresivo je bilo sjajno, iskovano vešto od mačeva palih, u drevna vremena, kako su mu majke objasnile, na krajevima uvijeno u volute poput kapitela jonskog stuba, da bi uvek čuvalo vatru u sebi. Kada su ga majke-valkire pratile u život daleko od tiringijskih šuma, suzama i svojim vrelim dahom utisnule su na kresivo znak:
Iz busa izlazimo kod zgrade TV5. Već je pao mrak i nikome nije posebno do vožnje, naročito ne meni, koji više i nemam funkcionalan skejt. Ovo je i dobro mesto za rastanak jer je otprilike na pola puta svima. Bojana je na Bulevaru, Kaća je kod Voždove škole, a Mitar i ja kod Tasine.
– E, je l neko gladan možda? – pitam.
– Mogla bih nešto da jedem – kaže Kaća.
– I ja – dodaje Bojana.
– Ja sam uvek gladan – kaže Mitar.
– Ajmo na pljesku – predlažem – Znaš, Bojana, kao hamburger, samo domaća, istovremeno socijalna, ali i bolja verzija, s pravim mesom, a ne sa sojom.
– Ammm, znam šta je pljeskavica. Nisam otišla pre sto godina, niti su mi izbrisali pamćenje – malo uvređeno kaže Bojana.
Posle svih mesta za vožnju skejta, Mekdonaldsa i sobe u kojoj mi je komp, Pikant je moje omiljeno mesto u gradu. To je stara ćevabdžinica, prekoputa TV5 zgrade, u koju me je baba vodila posle parka. Da, i baba me je vodila u Čair, ne samo deda. Kada bih se toliko istrčao i iskakako da više ne bih mogao da stojim na nogama, baba bi me odvela u Pikant na pljeskavicu, da mi doda dovoljno energije da mogu na nogama da se vratim kući. Oduvek sam obožavao da jedem pljeskavice, ali do otprilike jedanaeste godine nisam mogao da pojedem celu, već sam uvek jeo bez gornjeg dela lepinje. I uvek praznu. Tek sam nedavno počeo da stavljam urnebes i kisele krastavce.
– Nemojte da vadite još – kažem kad izađemo iz Pikanta.
– Brate, bukvalno umirem od gladi – kaže Kaća.
– Mitre, je l radi Boki večeras? – pitam.
– Otkud znam, što? – odgovara Mitar.
– Pa, pitaj ga, pusti mu poruku.
– A zašto?
– Ako je tu sad, možda može da nas pusti na krov.
Boki je lik koji radi na TV5. Zgradu zovemo TV5 zato što se televizija nalazi na poslednjem spratu i ima ogromni svetleći signal, koji se vidi s bilo koje tačke u gradu. TV5 zgrada je jedna od najviših zgrada u Nišu i – ako verujemo Ivani iz moje osnovne, koja živi u njoj, i koja se u drugom razredu hvalila brojem spratova – ima 22 sprata. Mitar zna tog lika, Bokija, koji nas je nekoliko puta pustio gore. Pogled s krova je neverovatan.
– Aj, sad ću da ga cimam – kaže Mitar.
– Ja neću da jedem hladno meso – kaže Kaća.
– Kaćo, aj ne smaraj. Boki je zalepljen za mobilni, verovatno mu već odgovara.
– Tu je, kaže da se popnemo, ali da donesemo i njemu pljeskavicu – javlja Mitar.
Boki uglavnom radi noćne smene i zadužen je za reklame. Tip je opsednut TV reklamama i često se ljudima predstavlja kao reklamofil ili reklamožder. Mitar i ja ga zovemo EPP-men, ali on i nije nešto oduševljan tim nadimkom. Hvali se da kod kuće ima više od 300 VHS kaseta isključivo s reklamama s niških, regionalnih i nacionalnih TV kanala. Ima i nekog kuma u Nemačkoj, navodno jednako opsednutog, koji mu nasnimava i šalje kasete s tamošnjim reklamama. Kaže da mu je cilj da jednog dana otvori muzej reklama – prostor ispunjen gomilom televizora na kojima bi se non-stop vrtele samo reklame. Svaki TV bi imao po dva para slušalica, tako da možete s devojkom da uživate u reklamama, koje inače izbegavate kada gledate TV kod kuće. Da, Boki je čovek s ubedljivo najopskurnijim hobijem na svetu.
– Ima sve? – pita Boki i pruža ruku kroz, jedva odškrinuta, metalna vrata.
– Sve što si tražio. Urnebes, kupus, senf i ljutenica – odgovaram.
– A tucana? Ne puštam ako nema i tucana.
– Ima i tucana, ajde otvaraj – kažem mu.
– Pa, fala na dostavi, izvolte – kaže i pušta nas na terasu na krovu.
– Kaću znaš, a ovo je Bojana, naša drugarica iz Čikaga , i ne, ne može da ti snima reklame tamo – kaže Mitar.
– Čikago? Opa Miki. Let za Čikago. Lepo. Trebalo je da tražim gurmansku onda.
Kaća i Bojana odlaze do visoke ograde i odmah vade pljeskavice. Krećemo za njima, ali nas Boki zaustavlja.
– Ček, ček, de ćete be? – pita.
– Pa da jedemo – kaže Mitar.
– Polako, pa neće se istopi.
– Ali će da se ohladi – kažem.
– Će je zagrejemo na reflektor, ne brini, hehe.
Boki nam deset minuta priča o tome kako traži način da prebaci sve kasete na DVD diskove. Ne zna koliko bi to moglo da ga košta, samo zna da je potrebno puno vremena. Fora s njim je što je relativno zanimljiv, što znači da je zanimljiv samo dok imate strpljenja za njegove budalaštine, a kad vam se pljeskavica hladi, a devojka koja vam se sviđa više vremena provodi s vašom bivšom devojkom, malo i nemate živaca za razgovor o različitim video formatima.
– Ajde, nemoj mi cupkate više tu – konačno kaže Boki – Će crknete gladni. A će vam pobegnu i cure.
Kad im priđemo, Kaća i Bojana su pojele već po pola pljeskavice.
– Šta kažeš? – pitam Bojanu.
– Vau, stvarno pravo meso, ne mogu da verujem – odgovara ironično i punih usta.
– Ma jebi se, bre – kažem, ali ne mislim to istinski, već više onako, na sladak način, kao, kažete to i zamišljate da vas ona potom udari u rame, pa vas juri, pa se zagrlite, pa zagrizete njenu pljeskavicu, pa se malo ljuti, ali zapravo joj se to sviđa, pa se poljubite, sve to u službi čiste romantike.
S krova se vidi skoro ceo grad. Fudbalski stadion Radničkog, zapravo i čitav Čair, kad bolje razmislim, Bulevar prema Banji, odakle smo došli, Crveni pevac, pa dalje Voždovom ulicom prema centru grada. Noću, ovako osvetljen, Niš izgleda kao one makete kojima se simulira centralni nervni sistem ili neko kompleksno postrojenje, kad se ne vidi kako zaista izgleda, već je kao neka metropola, kao Njujork. Ok, preterujem, ali izgleda jako dobro, mnogo veći nego što zapravo jeste. I ne znam da li je to zbog nadmorske visine ili čega već, ali nekako je vazduh čistiji ovde i nije ni toliko vruće. Sve je bolje na krovu zgrade TV5.
Iz pravca raskrsnice na Crvenom pevcu čuje se škripa guma, a potom i udarac. Dva automobila su se sudarila. Jedan je skretao levo na semaforu, a drugi se iz suprotnog pravca kretao pravo. Nemam pojma ko je kriv, ali deluje kao dosta glup sudar.
Ne možemo da vidimo koliko su kola oštećena, ali obojica vozača su izašla iz automobila i urlaju jedan na drugog. Ne uspevamo da razaznamo sve reči, ali psovke poprilično jasno odzvanjaju čak do krova dvadesetdvospratnice. Bojana počinje da jauče.
– Šta je bilo? – pitam, strahujući da nije u lepinji slučajno zagrizla parče stakla ili tako nešto.
– Ništa, samo me saobraćajke uvek iseku.
– Šta, imaš traumu neku? – pita Kaća.
– Aha, imali smo saobraćajku pre dve godine. Bilo je poprilično zajebano.
– Sranje… Neko stradao? – pita Mitar.
– Samo auto, srećom. Ja sam završila s potresom mozga, a mama i tata solidno ugruvani. Ali, da, isprevrtali smo se i kola su završila na đubrištu. Jako, jako zajebano.
– Da, ono, near death experience – kažem.
– I ja sam imao jedno near death experience – ubacuje se Mitar.
– Jao, brate, ajde ne seri, molim te – kažem.
– Što? Šta je bilo? – pita Bojana.
– Ma, kreten lupa gluposti, nikad nije bio ni blizu near death experience.
– Ti znaš! – kaže Mitar.
– Naravno da znam, moronu, to se ne računa!
– Sad me još više zanima šta se desilo – kaže Bojana.
– Samo će da ti zgadi pljeskavicu – uveravam je.
– Ne brini, nisam gadljiva uopšte.
– Si sigurna? Ova priča uključuje mrtvu babu i gradski autobus.
– Ajde, pusti ga da ispriča, aman – kaže Kaća.
– Spavao sam kod babe na Panteleju tad jer smo krečili, pa sam išao busom u školu – počinje priču Mitar.
– Ne mogu ovo po stoti put da slušam – kažem i sklanjam se na drugi kraj terase, da na miru završim večeru.
Naravno da Mitar nikada nije bio ni blizu smrti, barem ne sopstvene. Sedeo je u tom busu i prolazio kroz formule jer smo tog dana imali pismeni iz matematike, kada je neka baba sela na sedište pored njegovog. Nije prošlo puno vremena, a baba se navalila na njega i naslonila mu glavu na rame. Mitar, tupson kakav jeste, nije se uopšte pobunio, već je samo nastavio da bulji u formule. Sedeo je tako zgrčen čitav put, štrebajući, a babina glava ga je sve više i više pritiskala. Tek kad je morao da siđe na stanici kod škole, zamolio je babu da se pomeri. Ali ona nije reagovala. Delovalo je kao da čvrsto spava, a Mitar se uplašio da će se vrata zatvoriti, bus nastaviti, a on zakasniti na pismeni. Izdrao se babi u uvo i prodrmao je, ali ona i dalje nije reagovala. Nije ni mogla da reaguje jer je bila mrtva, verovatno već neko vreme.
Kasnio je sat vremena na pismeni. Kada je ušao u učionicu, izgledao je kao, pa, kao lik na kome je pre sat vremena umrla baba. Beo kao kreč, znojav i izgubljenog pogleda. Kada ga je videla u tom stanju, profesorka mu je rekla da ide kući, da ne brine i da će raditi pismeni sledeće nedelje, kad uspe da se vrati na fabrička podešavanja. Svi smo mu čestitali kako je uspeo to da izvede.
Generalno, volim ovu priču, dosta je jaka, ali me nervira to što Mitar sebe predstavlja kao neku žrtvu. Pored cele mrtve babe, nekako je on žrtva. I priča tu usranu priču svaki put kad upozna neku novu devojku. Svaki. Jebeni. Put. Ne znam da li pokušava da smuva Bojanu, jer do sada uopšte nije izgledao zainteresovano, i ne znam da li bi bio toliki izdajnik, toliki Juda, Jago i Vuk Branković u jednoj osobi, pa da mi tako zabode nož u leđa i počne da muva devojku koja mi se sviđa.
Ali kreten je to, a ovo mu je oprobana taktika za muvanje riba. Misli da će, ako ispriča priču koja više priliči jeftinom italijanskom hororu, devojke pomisliti kako je osećajan i smuvati se s njim iz sažaljenja. Mada, ne brinem previše, jer mu zapravo nikada nije uspelo da tako smuva devojku.
Jednom je, doduše, prvo smuvao devojku, a kada je ova provalila da je Mitar budaletina i polako počela da radi na planu evakuacije, posegao je za tajnim oružjem – pričom o mrtvoj babi. Ne samo da devojka nije pala na tu foru, nego ga je pitala na koje rame mu se baba navalila, da ona ne bi napravila istu grešku. Zapravo, na kraju su raskinuli zbog njenog sujeverja, jer je počela da se tripuje da je Mitar nekakav vesnik smrti. Predlagao sam mu više puta da, ako već ide s tom pričom, proba malo da je obogati jer, očigledno, nije dovoljno efektna. Mogla bi babi da krene pena na usta, da joj krvare oči ili, možda najbolje od svega, da uopšte ni nema oči.
Čujem Bojanu kako umire od smeha i udaram još jednu recku na listu Mitrovih potpunih promašaja. On jeste moj najbolji prijatelj, ali je potpuni idiot. Često se pitam da li mi je najbolji prijatelj zato što je potpuni idiot ili je potpuni idiot zato što mi je najbolji prijatelj.
Čitate odlomak iz izdanja Doma kulture Studentski grad, roman Uroša Dimitrijevića DASKE, ovenčan književnom nagradom Politikinog zabavnika.
Do knjige samo nekoliko klika, nakon prvog, gore, klikom na knjigu, do onlajn knjižare Delfi.
– Reci, kakav heroj – kažem kad se vratim.
– Oduševljena sam – kaže Bojana.
– E, jebite se oboje. Ne dao vam Bog da ikada doživite nešto slično – kaže Mitar.
– Šta? Da nam neko umre od dosade pored nas? – kaže Kaća.
– Jebi se i ti Katarina, znaš!
Boki iznosi kasetofon na terasu i uključuje radio. TV5 ima i radio stanicu. Ne mogu da se pohvale jednako kvalitetnim sadržajem kao na TV-u, ali uveče često ide bolja muzika nego preko dana, verovatno zato što je slušanost manja, otkud znam.
– El imaju dame neku muzičku želju? – pita.
U Mitrovu čast, Bojana naručuje Elderly Woman Behind the Counter in a Small Town od Pearl Jam, ali nemaju tu pesmu, pa se odlučuje za nešto malo komercijalnije, I Heard It Through The Grapevine od Creedence Clearwater Revival. Boki ulazi unutra i sledeća na repertoaru je Bojanina muzička želja. Sve četvoro igramo, podrigujući na pljeskavice, koje se nisu slegle. Dobar deo imam snimljen kamerom.
Creedence Clearwater Revival – I Heard It Through The Grapevine
Boki je, po svemu sudeći, šampion romantike. Da sad moram u Simsu da napravim sopstvenu verziju mini-raja, ovako bi izgledao. Soliter, noć, osvetljen grad, pljeskavice iz Pikanta i plesanje s najlepšom devojkom na svetu uz Creedence Clearwater Revival. Kaću i Mitra bih izbrisao ili bi ih poslao da obiđu ćaletovog miljenika Novicu.
Da bismo vam obezbedili najbolje korisničko iskustvo, ovaj portal koristi takozvane kolačiće (cookies) – tehnologiju za čuvanje i pristup informacijama na uređaju sa kojeg pristupate sadržaju. Vaša saglasnost omogućava sistemu da automatski obrađuje određene podatke. Nedavanje ili povlačenje saglasnosti neće uticati na osnovne funkcionalnosti portala. Međutim, pojedini sadržaji, kao što su slike ili izgled stranice, mogu biti delimično ograničeni, u zavisnosti od vašeg izbora pisma ili postavki pregledača.
Časopis Gledišta zadržava sva autorska prava na svoje sadržaje – tekstualne, vizuelne, zvučne materijale, kao i na baze podataka i programski kod. Svako neovlašćeno kopiranje, umnožavanje, deljenje ili korišćenje bilo kog dela ovog portala bez izričite dozvole vlasnika autorskih prava predstavlja kršenje zakona i podleže odgovarajućim pravnim posledicama.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za kreiranje korisničkih profila radi slanja oglasa, ili za praćenje korisnika na veb-sajtu ili na više veb-sajtova u slične marketinške svrhe. Međutim, ne pokrećemo reklamne kampanje.
