Постоје дани кад ветар шапуће истине, а ми их слушамо у тишини, као да нам је уста запечатила невидљива рука времена. Али онда дође тренутак – онај дубоки, тешки тренутак – кад ћутање постане терет, а речи, те искре из душе, морају да проговоре.
Говорим себи да бих говорио теби. Дакле:
Ако говориш, Попе, нека твоје речи буду важније од твог ћутања, јер свет неће сачекати да се одлучиш између шапата и грома.
Виноград ноћу, непознати аутор
Речи су мостови, и крхки и чврсти у исто време. Преко њих прелазиш реке заборава, носећи на раменима оно што си сакупљао у срцу. Али пази – не бацај их као камење у бунар, да чујеш само одјек сопствене сујете.
Нека буду као хлеб, топле и пуне, да нахране оне који слушају. Или, ако баш мораш, Попе, баци их као семе – можда из њих нешто изникне, макар и коров, да подсети свет да си био ту.
Понекад помислим: да ли је ћутање само лењост речи? Или је можда мудрост, прерушена у одсуство звука? Али онда се сетим оних који су ћутали пред олујом и оних који су је разбили једном једином речју. Која их је убила.
И питам се: шта је теже – носити тишину као крст или је скинути као плашт и стати го пред светом са речима као мачем? Знам одговор, јер моје име носи одјек оних који су говорили кад је требало, а ћутали кад се морало.
Ипак, не може ни да ме завара озбиљност ових мисли. Живот је, на крају, и комедија – трагична, али смешна. Замисли: стојиш испред вечности, спреман да изговориш последњу реч, а она ти исклизне из уста као „опс!”.
И Бог се насмеје, јер и Он зна да је хумор само истина која се спотакла. Зато говори, али нека твоје речи имају тежину – не ону која дави, већ ону која подиже, као ветар што носи птицу кад јој крила клону.
На крају, кад се све сабере, нека твоје речи остану као траг у песку – да их таласи памте дуже од твог корака. Ако говориш, нека буде тако да твоје ћутање пожели да проговори уместо тебе. Ако говориш, нека твоје речи буду гласније од твог ћутања!
Стојим у винограду, гледам чокоте који се пружају ка сунцу, и слушам тишину. Али то није празна тишина – то је она што пева о земљи, о корену, о рукама које су садиле пре мене. И онда, кад ветар прошапуће кроз тек напупело лишће, дође ми да проговорим са собом сам. Не зато што се мора, већ зато што знам: кад тако говориш, твоје речи једино тада буду гласније од твог ћутања. У се и у кљусе.
Те речи нису само звук. Оне су као вино – сазревају у дубини душе, носе укус година и истине. Не бацам речи олако, него као да сејем семе по камену. Бирам их, пажљиво, као што бирам зрневље грожђе за бербу – да буду зрела, да имају снагу. Јер свет је пун шапата, пун буке, а мало је оних који умеју да загрме ако треба.
А ја умем. Мој глас је ехо оних старих Поповића, што су знали кад да ћуте, а кад да пусте речи да одјекну као звоно са звоника цркве где су служили Господу.
Али немој ни да помислиш да су моје речи увек тешке као олово из клатна. Понекад су лаке, као онај трен кад ти вино удари у главу, па се насмејеш сам себи. Живот је, ипак, и шала – озбиљна, али шала.
Замисли: стојим пред светом, спреман да кажем нешто велико, а из уста ми излети „Е, па добро!”. И сви се смејете, јер знате да и у томе има истине. Али речи које ми мислима руководе, чак и кад тихују, имају снагу да надјачају тишину – не вриском, већ оним дубоким тоном који остаје у костима.
Виноград ме је научио стрпљењу, земља учинила мудрим, а име ми је дао корен. И сад, кад говорим, то није само мој глас – то је хор и оних пре мене, помешан са овим немуштим – мојим. Нека буде гласан, не да се надвикује са другима, већ да пробуди оне што спавају у тишини.
Јер ћутање је лепо, али кад речи проговоре, нека се чују до неба – као песма коју ветар носи преко гора.
На крају, кад се све смири, нека речи које изговорим остану као траг у земљи коју сам обрађивао. Само то. Нека буду гласније од мог ћутања, да их памте и они што долазе после мене, уз чашу вина и осмех. Уздравље и ајд здраво!
за ГЛЕДИШТА пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
Александар Станковић: „СВЕТ ЈОШ УВЕК ФУНКЦИОНИШЕ, МАДА ОТЕЖАНО”
Мирољуб Тодоровић је рођен 5. марта 1940. у Скопљу. Бурне године Другог светског рата провео је као избеглица са мајком учитељицом и сестром у местима око Велике Мораве. Осмогодишњу школу учио је у Ћићевцу, Обрежу код Варварина и Лучини код Сталаћа. Године 1954. са породицом прелази у Ниш где завршава гимназију.
У својој раној младости Тодоровић је показао интересовање за егзактне науке. О њима се информисао прво преко школске, уџбеничке литературе, а кад су му „апетити порасли“, глад за информацијама је покушавао да утоли, како би и он сам рекао, „гутањем“ научнопопуларних дела као што су 300.000 километара у секунди Доктора Свугдића (1949), Сафоновљева Загонетка живота (1948), Путовање једног природњака око света Чарлса Дарвина (1951), Један, два, три… до бесконачности Џорџа Гамова (1955).
Прву песму објавио је још као ученик основне школе 1953. године у београдском часопису Пионир. Прве озбиљне песме објављује, као ученик гимназије „Стеван Сремац“, у нишком књижевном часопису Гледишта (1958), сарајевском Животу и загребачком Полету. У поезији коју је објављивао до 1959. године певао је о јутру, зори, вечери, мору, завичајним пољима. Стварао је под утицајем Библије, народне лирске поезије, бајки, митолошке литературе, ондашњих песника модернистичке и неосимболистичке оријентације.
У продаји је Планетарни сигнализам-антологија сигналистичке поезије, импресивни зборник авангардне поезије на преко 600 страна који је приредио Душан Стојковић (КЛИК НА СЛИКУ ДО КЊИГЕ)
На студије у Београд, из Ниша, долази 1958. године. Његова велика жеља је била да студира књижевност, али је његова мајка, „као највећи број мајки на овом свету“, желела да јој син буде лекар. Он је то категорички одбио, па је средње решење нађено у правима. По Тодоровићевим речима, 1959. година је била пресудна за његов даљи развој, у њој се јавила клица будуће поетике сигнализма. Важну улогу су одиграле књиге Марсела Рејмона Од Бодлера до надреализма (1958) и Мишела Сефора Апстрактна умјетност (1959).
То су биле књиге преко којих се он упознао са историјском авангардом. Тада се у њему јавила идеја да се знање из области науке може повезати с књижевношћу, и то је био тренутак у ком се „родила још недовољно јасна, још непрофилисана идеја о сцијентизму“[1]. Наредне године, инспирисан књигом Харолда Спенсера Џонса Живот на другим световима, почиње рад на поеми Планета. Из те књиге преузима и одређене визуалије, слике космичких маглина користи као илустрације својих стихова. Откриће апстрактног сликарства, пре свега Кандинског и Мондријана, као и Мишоовог ташизма, Тодоровић је доживео велико ослобођење креативне енергије на пољу сликарства које је упоредо с поезијом било његов други таленат.
Године 1961. овај песник доживљава породичну трагедију. У својој деветнаестој години умире му сестра Надежда (Нада), ученица средње музичке школе у Нишу од саркома грла, чију је прерану смрт трауматично и тешко поднео. „Тај догађај, каже он, итекако утиче на мој даљи живот и рад јер пресудно доприноси коначној одлуци да се потпуно и без остатка окренем стваралаштву (књижевности и уметности) као једино могућем начину да се колико толико поправи (или, чак, можда превлада) трагична позиција човека у космосу“.[2]
Исте године Тодоровић почиње с објављивањем сцијентистичких песама у часописима Студент, Младост, нишким Гледиштима и Видицима. Наслови песама „Челик и жеђ“, „Светлост се у атоме настањује, „Отвара се атом“, „Радиоактивне песме“, довољно говоре о инспирацији која је покренула њихово писање. Идеја о синтези науке и поезије се продубљује. То је период у ком пише први манифест који је насловио „Манифест конструктивизма“, међутим од тог назива убрзо одустаје јер је термин конструктивизам већ познат из периода историјске авангарде. Затим се појавила идеја о атомистичкој поезији, али је термин био узак и није имао звучност која је била потребна у том тренутку.
Идеја о сцијентизму, и каснијем сигнализму, крчкала се готово једну деценију у Тодоровићевом духу, свести и песничкој лабораторији. Отежавајућа околност је била та да је све те године он био сам, усамљен са својим идејама и снажним агонизмом у себи. Није имао подршке међу савременицима. Уметницима је фалило радикализма, агонизма и антагонизма, а све је то било потребно како би се оформио неоавангардни покрет. Стога се јавља колебљивост и несигурност у његовим поетичким замислима.
У дневнику за 16. децембар 1961. у Нишу, записује да би привремено требало обуставити изучавање хемије, физике, биологије и рад на атомистичкој поезији. „Сву пажњу усмерити поново на Библију, књигу Од злата јабука и народне песме.“ Тада није ни слутио да ће идеја о синтези поезије и науке преживети ту кризу и касније условити настанак једног светски признатог покрета.
На правима је дипломирао 1963, а онда уписао трећи степен (међународно јавно право). Ни то, као ни претходни студиј (правосудни смер) није га много интересовао. Уписао га је понајвише како би одржао студентски статус: право на дом, здравствену заштиту, ГСП и мензу. У јесен 1964. запослио се у једној београдској гимназији као професор друштвеног уређења. Међутим тај посао му баш и није био драг, ту је издржао једно полугодиште, да би у зиму 1965, од војног одсека у Нишу (у том периоду је још увек био становник Ниша) затражио да га пошаљу у војску. Војску је служио у Загребу, од марта 1965. до марта 1966, у тешкој противавионској артиљерији. Управо у војсци се први пут срео са рачунарима, уређајима који ће касније дати велики допринос и сцијентизму и сигнализму, највише у области компјутерске поезије.
То је било доба моћне Југославије, изграђене на новцу који је у великој мери добијен, као помоћ, од САД. Тодоровић је радио на рачунарима који су прецизно наводили топове да гађају авионе на 8.000 метара висине. Боравак у Загребу искористио је да упозна свог ујака, писца Новака Симића. Њега, као књижевника, упознао је још 1958. када је као најбољи матурант нишке гимназије „Стеван Сремац“ добио његову књигу Бркићи из Бара.
Пре тога је само слушао приче о њему, као и о познатој породици Јелић из Сарајева, чији је и он био потомак по женској линији. Почетком XX века, на међународној изложби у Паризу, мајка Новака Симића, која је представљала Босну, привукла је пажњу Антуна Густава Матоша, који се заљубљује у њу. „Од те љубави сиромашног писца и боема и лепотице из познате трговачке породице, коју је још делила и вера, наравно, није било ништа.“[3]
Круна прве фазе стваралачког рада Мирољуба Тодоровића је збирка песама Планета, коју је1965. године објавило књижевно друштво Нестор Жучни из Ниша. Језичка оригиналност наишла је на многе похвале јавности[4], међутим, било је и оних који су се запитали негодујући: „Да ли је Тодоровић песник или природњак?“[5] Очигледно мешана крв није била добродошла на књижевну сцену ушушкану традиционалним поетикама. Социолог Веселин Илић у часопису Градина 1967.[6] пише о социолошким утицајима на Тодоровићев сцијентизам.
Ниш, у ком је оснивач сигнализма провео део своје младости и написао Планету, доживљава вишеструки економски успон. У питању је привредни бум, пре свега у електронској индустрији, који је у свакодневни говор људи уводио речи као што су кибернетика и електроника. У марту 1965. Алексеј Леонов из летелице Васход 2 извршио је прву свемирску шетњу, с тим да је лако могла да се заврши трагично. Уопште, Тодоровићево песничко формирање захвата период продора човека у Космос и великих подвига науке.
То су биле године „свемирске трке“ између Сједињених америчких држава и Совјетског савеза, која је почела лансирањем Спутњика 1 4. октобра 1957, а окончана 1975. заједничким пројектом Apollo–Sojuz. С друге стране, сигнализму никакве појаве ни процеси у нашој култури нису ишле на руку. Тодоровић тврди да је сигнализам породио сам себе. Инспирација је долазила из општецивилизацијских промена, продора науке у све поре људског бивствовања, развоја технологије и електронике који је донео нове инструменте, продужетке људских чула, а самим тим и нове методе и нове језике који су се савршено уклапали у подухвате нове уметничке револуције.
Као што нам историјски романи дају податке о једној епохи које нећемо пронаћи у стручној литератури, тако већ данас, како из сигналистичке поезије, тако и из дневника, испарава дух раних свемирских истраживања која су за сва времена променила свет у којем живимо. То лепо објашњава и критичар Остоја Кисић: „Састављајући песничке слике, човека дели само један корак од стварања резимеа о једној епохи, а ко уме да их чита, он ће у њима видети и више од тога.“[7]
Тодоровићева мајка је 1966. године продала кућу, у Мачванској 10, у Нишу и у Београду, као пензионисана учитељица, од стамбене задруге просветних радника „Бранко Радичевић“ купила мањи једнособан стан у добро познатој Добрињској 3. Тек следеће 1967. године Мирољуб се одјавио из Ниша и официјелно постао становник Београда. То је година кад овај песник почиње са радом на „Манифесту песничке науке“ у ком је заобишао израз сцијентизам због владајућег антагонизма према техници од стране јавности.
Текст отвара цитат из дела Рационални материјализам Гастона Башлара: „Савремена наука уводи човека у један нови свет. Ако човек мисли науку обнавља се као мисаони човек.“ Истиче се да у античко доба наизглед непремостиви јаз између науке и поезије није постојао. Као примери наводе се Хесиод, Емпедокле, Парменид и Лукреције који су уједно били песници, филозофи и научници, који су стварали гигантске космогоније, обухватајући у својим поемама судбину читавог свемира.[8] Можда се најбоље објашњење разлога сцијентистичке синтезе налази у Тодоровићевом убеђењу да су „модерни научници–визионари у стварању величанствених хипотеза о материји (живој и мртвој) и свемиру, у путовању у непознато, онострано, учинили, можда, први корак ка приближавању поезије и науке, прихватајући један од основних инструмената поезије — имагинацију.
Ипак научни дух окован логичким формулама, ма колико их се ослобађао, не може сам да реши основе тајне материје и универзума: порекло живота, беланчевину, стварање материје, порекло свемира. За нове продоре у непознато нужно је поновно јединство поезије и науке.“[9] Материјал за поеме „Планета“, „Путовање у Звездалију“ и већину осталих поетских остварења из тог времена, Тодоровић је налазио у својим „Песничким дневницима“ које је водио од 1959. до 1968.
Управо 1968, после објављивања првог манифеста, на једној књижевној вечери у Дому омладине упознаје се са Спасојем Влајићем (1946), студентом Природно–математичког факултета. Он је био импресиониран поемом „Планета“ и већ је писао неку врсту сцијентистичке поезије. Из разговора су схватили да имају идентичне или сличне погледе на науку и поезију. Тако је Спасоје Влајић постао „други сигналиста“.
Године 1968. Мирољуб Тодоровић, као члан редакције студентског часописа за културу Видици, учествује у студентској револуцији. Његова песма Корачница Црвеног универзитета (музика Вук Стамболовић), на студентском збору у згради Филолошког факултета, акламацијом бива прихваћена за студентску химну.[10]
Нова искуства настала у сусрету са актуелностима у светској уметности, захтевала су радикализацију поетичких ставова, а то подразумевало и нови назив, синтагма „песничка наука“ више није одговарала. Испливава израз „сисцијентизам“, у којем „си“ потиче од синтеза, али брзо је одбачен као вештачки. Након тога је дошао сигнализам. Корен новонасталог — изма је латинска реч signum (знак), али Тодоровић увиђа колико заправо новолатинска реч signal има шире конотације; она се односи на кибернетику, семиологију, теорију информације и комуникације, као и „нову естетику“ Макса Бензеа, Абрахама Мола и Умберта Ека.
Иако је Тодоровић од својих почетака водио рачуна о визуелној страни својих радова, она у надолазећем периоду постаје све доминантнија. Као „кривце“ за тако нешто, он види егзактне науке: хемију, биологију, физику и математику; у чијим графиконима, схемама, цртежима, описима путања, знацима, види до тада непримећени естетски квалитет. Његова прва визуелна песма је „Сунце“, аполинеровски калиграм у две верзије, ручно и куцан на писаћој машини. Слична визуелна истраживања (typewriter art или typewriter poetry) вршио је и графичар Зоран Поповић, с којим се Тодоровић упознаје 1969. и излаже му идеје сигнализма. Поповић прихвата изложена поетичка начела и тако се оформила тројка из које ће се изродити сигнализам као организовани стваралачки покрет. Убрзо затим Поповић доводи у сигнализам Марину Абрамовић и Нешу Париповића којима се придружују Влада Стојиљковић и Тамара Јанковић.
Радећи на поезији почетком и средином шездесетих Тодоровић је помно „испуњавао свеске, папире различитог формата и облика изводима из разноврсних научних, филозофских и белетристичких дела. На белини папира потпуно измешани били су делови из Библије, Гилгамеша, Дарвина, Њутна, школских и других уџбеника, затим хемијске формуле, биолошки називи и цртежи, физички и математички графикони, ишчупани стихови Лукреција, Сен Џон Перса, Дилена Томаса, народне лирске поезије, наших песника, потом говори из Платона, Аристотела, Канта, Киркегора, Ничеа, онда необичне, или њему тада недовољно познате, па чак и новостворене, измишљене речи, итд.
Те синтагме, речи, делови реченица и стихова, формуле и графикони, ишчупани из свог контекста и бачени на белину папира, у неку врсту босанског лонца“, и по његовом мишљењу, „деловали су сасвим чудно и почињали да зраче неку нову енергију, другачије смислове. У тој магми зачеци су визуелне, а можда и више онога што ће касније назвати стохастичком и алеаторном поезијом.“[11] Као резултат тог креативног врења, 1968. настаје текст „Манифест сигнализма“ (Regulae poesis), са поднасловом „Тезе за општи напад на текућу поезију“. Нова поезија је захтевала потпуну слободу песме.[12]
Овакви ставови узбуркали су књижевну сцену у земљи. Критичарима је поготово сметала компјутерска поезија. „Изморени“ Зоран Мишић није прихватао сигналистичке идеје. Он се у јунском броју часописа Књижевност за 1969. годину огорчено подсмева стваралачким поступцима сигналиста, а успут качи и fluxus, Марсела Дишана и неодадаисте, са тврдњом како је све то „једна иста прича, пуна буке и беса, а не значи ништа“. Још већи шок на Мишића имала је компјутерска поезија, касније објављена у збирци Kyberno. У новембарској свесци Књижевности за 1969, Мишић констатује смрт човека, ког замењује његов електронски двојник Баш Човек, „који ће у његово име говорити народу, писати песме и управљати светом“.
Ели Финци се забринуо шта ће бити с исконским људским вредностима у новом технократском добу?[13] Петар Џаџић је 17. априла 1970, суздржано, али позитивно приказао књигу Киберно у тада чувеној и веома гледаној емисији Лектира, коју је водио на Првом програму Телевизије Београд. Велику подршку сигнализму дали су Душан Матић, у приступној беседи приликом пријема у Српску академију наука фебруара 1971,[14] као и Оскар Давичо који је изједначавао важност сигналистичких експеримената са превратном улогом надреализма двадесетих година. За њега је сигнализам „поновно хватање корака српске књижевности са истински авангардним тражењима“[15].
У стану у Добрињској 3, Тодоровић је провео, по његових речима, своје најбоље и најплодоносније стваралачке године. Направио је и специјално велико поштанско сандуче кроз које је прошла сва европска и светска неоавангарда са писмима, поштанским картама, оригиналним радовима, књигама, часописима, изложбеним каталозима, итд. Добрињска 3 је на неки начин ушла и у нашу културну историју.[16] Богата међународна сарадња покренута је у оквиру часописа Сигнал, чији први број Тодоровић објављује 1970. уз финансијску помоћ издавачке куће Градина и својих нишких пријатеља Веселина Илића и Добривоја Јевтића.
У њему се нека од значајних имена неоавангардних токова по први пут појављују у српском издању: књижевни теоретичар и естетичар Зигфрид Шмит (Немачка), Раул Хаусман (Француска), Шимицу Точихико (Shimizu Tochihiko, Јапан), Хајмрад Бекер (Heimrad Bëcker, Аустрија), Аугусто де Кампос (Бразил) оснивач познатог покрета Noigandres, Клементе Падин (Уругвај), Микеле Перфети (Италија), Ханс Клавин (Холандија), Адријано Спатола (Италија), Жилијен Блен (Француска), Пол де Фреј (Paul de Vree, Белгија)…
Ефикасности сарадње допринео је универзални језик визуелне поезије који није захтевао интервенције преводилаца. Први број од југословенских уметника, осим Мирољуба Тодоровића, доноси Биљану Томић, Нешу Париповића, Зорана Поповића, Слободана Вукановића, Бранка Андрића, Марину Абрамовић, Славка Матковића, Золтана Мађара, Богданку Познановић, Симона Милчића, Добривоја Јевтића и Милета Ђорђевића.
Почетком седамдесетих покрету се прикључује и Оскар Давичо. На једној од скупштина Удружења књижевника, пришао је Тодоровићу и упитао га да га упише у „тај његов покрет“. Тодоровић се збунио за тренутак, посебно због оног „уписивања“, али се брзо снашао одговоривши: „Оскаре, Ви сте одавно сигналиста“. Убрзо, 1972. године Давичо у сарадњи са сликаром Предрагом Нешковићем, даје свој први допринос сигнализму, књигу Стрип–стоп.
Други број часописа Сигнал (септембар 1971) домаћој сцени представља нове ауторе конкретне и визуелне поезије као што су Мајкл Гибс (Michael Gibbs), G. J. de Rook, Žan Fransoa Bori (Jean Francois Bory), Лућано Карузо (Luciano Caruso), Bob Cobbing, Гиљермо Дајслер (Guillermo Deisler), John Furnival… Тада се већ званично могло рећи да је Југославија добила часопис светских размера, какав је пре Сигнала био још само Мицићев Зенит.
У међувремену, Мирољуб Тодоровић објављује неколико књига поезије: Сигнал (1970), Кyберно (1970), Путовање у Звездалију (1971), Свиња је одличан пливач (1971), Степениште (1971), Поклон–пакет (1972), Наравно млеко пламен пчела (1972), Тридесет сигналистичких песама (1973), „књиге уметника“ Fortran (1972), Approaches (1973), као и Гејак гланца гуљарке (1974). Последња наведена није „изашла“ баш тако лако, а цео тај случај Тодоровић је забележио у свом дневнику. Рукопис ове књиге са шатровачком поезијом пропраћеном с неколико колажа, предао је издавачком предузећу Просвета у јесен 1972. за објављивање у наредној години.
Убрзо су га обавестили уредници едиције Савремена поезија, Стеван Раичковић и Милорад Павић, и да ће током лета следеће године ући у штампу и бити спремна за Сајам књига. Почетком августа 1973. Тодоровић одлази у Лондон с намером да остане најмање пола године, можда и годину дана. Сусреће се са пријатељима с којима се пре тога дописивао. Закупљује стан на Бејсвотеру у центру Лондона, крај Хајд–парка.
Заказује изложбе у једној мањој галерији и књижари. Изводи неколико концептуалних акција, на отвореном простору Хајд–парка и Пикадилија, и жељно очекује вести из Београда о својој књизи. У септембру један пријатељ га обавештава да се Гејак „заглавио“ у штампарији Просветеу улици Ђуре Ђаковића у Београду, јер је слагач наводно одбио да га слаже. У то време добро се знало шта иза те флоскуле стоји. Према речима пријатеља, његов рукопис се налазио у чувеној црној ташни новопеченог в. д. директора издавачког сектора Просветекоји шета од комитета до комитета.
Тодоровић је био у великој дилеми, да ли да остане у Лондону и обави заказане акције и послове, који би још више допринели даљој афирмацији сигнализма у свету, или да се врати кући? Тешка срца одлучио се на повратак како би одбранио своју књигу. По доласку у Београд одлази у редакцију Просвете, где га дочекује велики песник и пријатељ Стеван Раичковић, који збуњено шири руке јер и сам не зна у чему је проблем. Раичковић је на крају предложио да се уз песме приложи и речник шатровачког говора, кога у првој варијанти није било, како би, нагласивши у шали, надлежни другови видели, „шта је песник хтео да каже“. „Тек после више од годину дана, негде у новембру 1974, збирка Гејак гланца гуљарке појављује се из штампе.
Већ у јануару 1975, према речима Аце Константиновића, тадашњег шефа Просветине књижаре на Теразијама, она је, уз Шћепановићева Уста пуна земље и Фолиранте Моме Капора, на листи бестселера. То је била једна од ретких књига песама која се нашла на таквој листи. Према писању Слободанке Аст у Новостима, Просвета је доштампала још 3.000 примерака, а књиге већ у мају исте године, само шест месеци након штампања, више није било ни у књижарама, ни у магацину.“[17] Године 1974. објављена је и Бела књига Миливоја Павловића, специфичан концептуални подухват у историји сигнализма. Она је штампана у 50 нумерисаних примерака, садржи преамбулу са упутствима и 300 белих страница које је читалац могао схватити и користити како год пожели.
Љубиша Јоцић, један од најзначајнијих српских надреалиста, прикључује се сигнализму средином 1975, у периоду одржавања велике изложбе сигнализма у Салону Музеја савремене уметности. Огорчен на нападе по новинама који су пратили изложбу, преко једног познаника, позвао је Тодоровића код њега. Јоцић је пре тога посетио изложбу и увелико спремао неку врсту полемичког одговора на нападе с политичким инсинуацијама, од којих је један био веома опасан.[18] За Тодоровића ова посета представља незабораван тренутак: „У тесном стану, крај Меркатора на Новом Београду, претрпаном књигама и сликама, стари бард са лулом, супруга Гордана, сликарка, са благим осмехом, и лајаво кученце Белка…
Одмах смо постали пријатељи. Можда је нескромно што ћу рећи, али не могу да прећутим да је он од сигнализма очекивао много, а у мени видео српског Андреа Бретона. Љубиша је то отворено казивао и показивао. О сигнализму је знао пуно и нису била потребна велика уверавања да покрет прати од самог почетка и да је прихватио сва његова начела. На то је указивала и његова збирка Месечина у тетрапаку која је те године била објављена у Просвети.“[19] Јоцићев есеј, који је био „одбрана сигнализма на највишем нивоу“, објављен је у Политици под насловом Знаци везани за саму реалност.
Тих дана је дошло до још једног инцидента након ког је Јоцић укључен у изложбу. Догодио се напад на сигнализам од његовог дотадашњег члана, Вујице Решина Туцића, који је управо преко сигнализма доживео своју афирмацију, заступан је у антологијама, излагао на изложбама покрета, објављивао је у Сигналу радове из Стругања маште по узору на италијанског визуелног песника Микела Перфетија, чије је радове први пут видео у Тодоровићевом стану, стога је његов напад зачудио многе.
Са собом је повукао и Остоју Кисића, критичара који је пре тога дао нека одлична тумачења сигналистичких остварења. Тодоровић је реаговао тако што је радове отпадника уклонио са изложбе, а на њихово место је поставио сигналистичке визуелне песме Љубише Јоцића. Напади се нису зауставили на томе, Владан Радовановић је писао против сигнализма прво на III програму Радио–Београда, а затим у часопису Уметност под насловом „Поводом сигнализма“. Јоцић се још једном показао као заштитник сигнализма и одговорио есејем „Поново поводом сигнализма“.
Тодоровић је тај поступак схватио не само као одбрану сигнализма већ и читаве авангардне уметности коју је Јоцић дистанцирао од лажне авангарде. Сигнализам је много изгубио Јоцићевом изненадном смрћу марта 1978. Сигналистичку 1975. је обележио и темат у часопису Дело[20] посвећен конкретној, визуелној и сигналистичкој поезији, који је приредио Мирољуб Тодоровић. Исте те турбулентне године он постаје отац, супруга Динка (1949) му рађа сина Виктора.
Ово је време експлозије mail arta, Тодоровићу је пристизало толико писама и пакета да је поштар његовој мајци у Добрињској 3 запретио како им више ништа неће доносити, већ ће пошиљке слати назад. Стизали су каталози, часописи, позиви за бројне изложбе, поштанске картице, уникатне уметничке књиге. Као круна овог периода, у часопису Дело број 2, 1980 објављен је темат „Mail art, mail poetry, поштанска уметност, поштанска поезија“ у који је Тодоровић укључио све највеће ауторе који су стварали на овом пољу уметности, а с којима је и лично комуницирао, од Реја Џонсона, Јозефа Бојса, Волфа Фостела, преко Клауса Гроха, Клементеа Падина, до Дика Хигинса и Зигфрида Шмита.
Нове животне околности које је донео брачни живот, чиновнички посао, а вероватно и разочарање у саборце након учесталих напада, утицали су на Тодоровићево стваралаштво. 28. фебруара 1981, у дневнику записује како дуго већ не пише, поготово од када је пре неколико година почео да ради као чиновник. Незадовољан је што су књиге које објављује сачињене од елемената старих рукописа, иако су на тај начин настале, данас можда и две најзначајније књиге сигнализма, Algol (1980) и Textum (1981).
Сматра да је креативна експлозија започета средином шездесетих година трајала негде до седамдесет и друге, „после се стишавала до седамдесет и шесте“, а након тога — суша. Проблем није био у стваралачкој немоћи, недостатку идеја и инспиративне енергије, већ у томе што није више имао мир, време и простор како би могао да се концентрише на стварање. Недостајала му је брана између њега и света, градња „сопственог света помоћу језика и слика у омами и помами узнемиреног духа.“ Уместо тога, свет је провалио у њега: „посао, породица, дете, обавезе, разрушили су зидове. „Свет више није био непријатељ. Још је горе од тога. Он је људождер. Ја сам свеже месо на његовом столу.“[21]
У марту 1981. Алгол је добио награду на сајму у Лајпцигу. Вест стиже телефоном од супруге Динке док се налазио на лечењу у Игалу. То је сигурно било велико охрабрење да се настави с радом, а и нада да ће издавачи у будућности имати више разумевања за његове експерименталне радове.
Познати немачки теоретичар визуелне поезије, и сам визуелни песник, приређивач можда и најзначајније антологије визуелне и конкретне поезије Text–Bilder Visuelle poesie international Von der Antike bis zur Gegenwart (1972), у којој је Мирољуб Тодоровић заступљен са више песама, Клаус Петер Денкер, пише веома похвално о Алголу. Успех ове Тодоровићеве књиге, очито је засметао неким ауторима, па након безразложног напада загребачког песника и критичара Бранка Чегеца на Сигнал–арт[22], Алгол негативно приказује Балинт Сомбати, чији је текст са мађарског превео Славко Матковић, обојица некад сигналисти, објављивани у антологијама и часопису Сигнал попут Вујице Решина Туцића.
Није зачуђујућа само незахвалност поменутих аутора, већ нагла потреба за одвајањем, нека жеља за разликовањем истог, поготово кад узмемо у обзир писма која је Матковић слао Тодоровићу у којима се изјашњавао као сигналиста.
Април 1981. доноси докторску дисертацију Пољака Јулијана Корнхаузера посвећену сигнализму, као и Сигналистички проспект но. 1, први сигналистички билтен након Сигнала који се угасио 1973. За пројекат је била најзаслужнија сигналистичка екипа из Куле и Оџака, пре свих Јарослав Супек. Убрзо, након неколико исправки, излази из штампе и Textum, капитално дело сигналистичке продукције.
У СКЦ–у је одржана изложба „Сигналистичка истраживања“ на којој су били заступљени: Љубиша Јоцић, Спасоје Влајић, Мирољуб Кешељевић, Миливоје Павловић, Јарослав Супек, Радомир Машић, Шандор Гогољак, Мирољуб Тодоровић, Миклош Месарош, Нада М. Маринковић, Флеш Е–Боун, Зоран Јездимировић, Сњежан Лукић. Кустос изложбе је био Славко Тимотијевић.
Поводом „скандала“ око Тодоровићевог одбијања да учествује у изложби „Вербо–воко–визуелно у Југославији 1950–1980“, чији организатор је био Владан Радовановић, водила се оштра полемика започета Тодоровићевим текстом „Владан Радовановић увек на почетку“ у Загребачком Оку број 264. од 29. IV 1982. У том часопису је вођена главна расправа, а повремене чарке у Омладинским новинама, Данасу, Пољима и Књижевним новинама.[23]
Овај догађај је био само окидач за неке касније сукобе (нпр. Франци Загоричник), као и изостављања сигнализма са изложби на којима је заслужено требало да има своје место. Ту пре свега мислим на изложбу „Нова уметност у Србији 1970–1980“ у Музеју савремене уметности одржане априла 1983. Тодоровић је ово уклањање сигнализма пропратио текстом „Бирократија и авангарда“[24], у којем је осуо паљбу по Јерку Денегрију, Биљани Томић Денегри и Маријану Сусовском. У одбрану Тодоровића, стали су ликовни критичар Зоран Маркуш и Драган Величковић, чији ангажман представља супротстављање насиљу унутар авангарде.
Године 1983. Културни центар Београда организовао је симпозијум са темом „Сигнализам — авангардни стваралачки покрет“ на ком су говорили Милош И. Бандић, Зоран Маркуш, Вук Милатовић, Живан С. Живковић, Жарко Ђуровић, Ђорђе Јанић, Радојица Таутовић, Миљурко Вукадиновић, Јелена В. Цветковић, Остоја Кисић, Спасоје Влајић, Душан Ђокић, Миодраг Б. Шијаковић, Милан Ђорђевић, Мирољуб Тодоровић и Миливоје Павловић, а своје реферате доставили су и Веселин Илић и Радослав Ђокић. 1984. је штампан истоимени зборник који је сем текстова садржао и визуелне прилоге и поезију Наде М. Маринковић, Весне Пиструин, Остоје Кисића, Љубише Јоцића, Јована Дујовића, Мирољуба Кешељевића, Слободана Вукановића, Маријана Чекоља, Јона Стефана, Александра Бајића, Мирољубовог сина Виктора Тодоровића и Боде Марковића. У радовима су разматране теме попут сцијентизма, проблема Гутенбергове галаксије, компјутерске, гестуалне и визуелне поезије, сигнализма и неодадаизма, сигнализма и клокотризма, космичке свести, итд.
Полемике као да су учиниле Тодоровића активнијим. Свестан да ће за своје место у српској култури морати сам да се избори у наредном периоду, почиње да објављује бар једну књигу годишње: Чорба од мозга (1982), Гејак гланца гуљарке (друго проширено издање, 1983), Chinese erotism (1983), Нокаут (1984), Штеп за шуминдере (1984), Дан на девичњаку (1985), Певци са Бајлон–сквера (1986), Заћутим језа језик језгро (1986), Поново узјахујем Росинанта (1987), Белоушка попије кишницу (1988), Soupe de cerveau dans l Europe de l Est (1988), Видов дан (1989), Радосно рже Рзав (1990), Дневник авангарде (1990), Трн му црвен и црн (1991), Амбасадорска кибла (1991), Сремски ћевап (1991), Ослобођени језик (1992), Дишем. Говорим (1992), Игра и имагинација (1993), Хаос и Космос (1994), Румен гуштер кишу претрчава (1994), Стриптиз (1994), Девичанска Византија (1994), Гласна гаталинка (1994), Ка извору ствари (1995), Планетарна култура (1995), Испљувак олује (1995), У цара Тројана козје уши (1995).
У Музеју савремене уметности од 24. 12. 1994 до 24. 1. 1995 одржава се изложба „Освојени простор“ на којој су изложени цртежи, колажи, визуелна поезија, гестуална поезија и мејл арт радови Мирољуба Тодоровића. Изложбу прати каталог у ком се осим визуалија налазе и Тодоровићеви есејистички фрагменти као и цитати кључни за разумевање сигналистичког дела. Следи избор из критика у ком се појављују имена као што су: Веселин Илић, Божо Вукадиновић, Милан Комненић, Јеша Денегри, Микеле Перфети, Оскар Давичо, Драгош Калајић, Зоран Маркуш, Клаус Грот, Денис Пониж, Љубиша Јоцић, Јовица Аћин, Јулијан Корнхаузер, Славко Тимотијевић, Ђило Дорфлес, Енцо Минарели, Живан Живковић, Мирослав Кливар, Срба Игњатовић, Пјер Гарније, Гиљермо Дајслер, Миливоје Павловић, Добрица Камперелић…
1995. година доноси и повратак Сигнала, после 22 године паузе објављен је десети број интернационалне ревије за сигналистичка истраживања. Број доноси визуелну поезију Наде М. Маринковић („Нуклеарна ботаника“), Луиђи Фера, Џона Хелда Џуниора, Зорице Арсић Мандарић („Визуелна соната“), Ханса Клавина, Тима Улрихса, Пјера Гарнијеа, Ненада Богдановића („Црно/бело“), Гиљерма Дајслера, Карлоса Милса, Шигеру Накајаме, Жан–Марка Расторфера, Андреја Тишме („Гумени печати“), Александра Јовановића, Мирослава Кливара, Драгана Нешића, Леонарда Франка Духа, Јана Хлавача, Шандора Гогољака, Мајкла Скота, Александра Зхмаила, Ј. Лехмуса, Сержа Сегеа, Жан–Пјер Нуа, Србе Игњатовића и Валентине Вукановић. Осим визуалија, наилазимо на песме и кратку прозу домаћих аутора преведене на француски, енглески, немачки и италијански (Тања Крагујевић, Златко Красни, Зоран Милић, Слободан Вукановић, Зоран Ђерић, Зоран М. Мандић, Андреј Живор, Лука Прошић, Тихомир Нешић, Зорица Арсић Мандарић и Срба Игњатовић).
Изузетно важни теоријски текстови који осветљују проблематику неоавангарде по први пут се појављују на нашем језику. Па тако наилазимо на текст Дика Хигинса „Стратегија визуелне поезије: три вида“, Еугена Гомрингера „Нека запажања о појму визуелна поезија“, Енца Минарелија „Критички текст“, Рикарда Кристобала „Мејл–арт као алтернатива“, Улизеса Кариона „Гумени печати теорија и пракса“, Ричарда Костеланеца „Уметност прављења књиге“, као и нове увиде у сигналистичку праксу Живана Живковића („Четврт века сигнализма“), Јарослава Супека („Нетворк стваралаштво“) и Добрице Камперелића („Мистерије планетарне културе“). У тмурним деведесетим, овај број Сигнала представљао је сигурно један од главних, ако не и главни, догађај на пољу наше савремене уметности, освежење које је показало да и упркос ратним дешавањима српски неоавангардисти заузимају значајно место на светској уметничкој сцени.
Двоброји Сигнала 11–12 и 13–14 излазе током 1996. Први од њих садржи значајан текст Боба Кобинга „О звучној поезији“ на чијем почетку се неоавангардна звучна поезија повезује са идејом Леонарда да Винчија који је захтевао од песника да му пруже „нешто што може да се додирне и види, а не нешто што само може да се чује“[25]. Овај текст се надовезује на текст Дика Хигинса из претходног броја тенденцијом за успостављањем једне историје визуелизације текстуалног материјала.
Коначно, Тодоровић добија и прву награду, „Павле Марковић Адамов“, за поетски опус и животно дело. Син Виктор, студент молекуларне биологије, учествује у Студентском протесту 1996/97. „На предлог Студентског парламента 1997. изабран је за студента проректора Београдског универзитета што ондашња власт није признала. После завршетка студија, (као студент генерације), и једногодишњег рада у Институту за молекуларну генетику и генетичко инжењерство, Виктор 1999. одлази у Америку где докторира са тезом CCN1 (CYR61): A novel extracellular matrix inducer of cell death“[26]. Ожењен је са Carrie Franzen, такође, доктором генетике, с којом има кћер Мају и сина Луку. Не би требало заборавити и да је Виктор Тодоровић допринео грађењу историје сигнализма с неколико интересантних визуелних радова.
Троброј Сигнала 15–16–17, објављен 1997, доноси изузетно важне текстове Арона Маркуса „Књижевност и визија“, Еме Кафаленос „Прочишћавање језика у Малармеовој, дадаистичкој и визуелној поезији“, Ричарда Костеланеца „Визуелна поезија“, Мирослава Кливара „Поезија као дешавање“, Бисерке Рајчић „Неоавангарда данас“, али сав теоријски и уметнички допринос баца у сенку вест о смрти великог књижевног критичара и есејисте Живана Живковића, ког су својим текстовима испратили Мирољуб Тодоровић, Мома Димић, Драгољуб П. Ђурић, Андреј Тишма, Златко Красни, Миодраг Мркић, Јован Пејчић, Лука Прошић и Василије Радикић.
Богата интернационална сарадња се наставља и у наредним бројевима Сигнала, па тако своје прилоге шаљу између осталих шаљу Клементе Падин, Жан Франсоа Бори, Адријано Спатола, Боб Кобинг, Пјер Гарније, др Клаус Грох, Микеле Перфети, Ђило Дорфлес, Клаус Петер Денкер, Геза Пернецки, Кеичи Накамура, Руђеро Мађи. Специфичан пример је ратно издање Сигнала из 1999. које се може посматрати и као темат посвећен руској неоавангарди, у ком се појављује велики број руских аутора који су до тада били непознати на овим просторима. Троброј 25–26–27 из 2003. посебно је занимљив због необјављених визуелних радова Растка Петровића (1925–1929) и Марка Ристића (1967–1970) који су до Сигналистичког документационог центра стигли посредством проф. др Миланке Тодић.
Након 1995. стижу нове награде: „Оскар Давичо“, за најбољу књигу објављену у 1998. години (Звездана мистрија), „Тодор Манојловић“ 1999. године, за модерни уметнички сензибилитет, „Вукова награда“ 2005. године, за изузетан допринос развоју културе у Србији и на свесрпском културном простору, Награда Вукове задужбине 2007. за уметност за збирку поезије Плави ветар, Награда „Златно слово“ 2008. за књигу Шатро приче у издању Српске књижевне задруге као најбоље књиге кратке прозе објављене у 2007. години, Признање Крлежа за животно дело 2010, Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије 2010. „Златни беочуг“ за трајни допринос култури Београда 2011.
Крајем осамдесетих и током деведесетих година прошлог века Тодоровић почиње са оснивањем легата сигнализма. Први легат ПБ 19 основан је у Библиотеци Српске академије наука и уметности 1988. године. У том легату се, поред Тодоровићевих дела и ревије Сигнал, налазе и бројне књиге других аутора, на српском и страним језицима, антологије, зборници, часописи и каталози у којима су објављивани радови сигналиста. Део књига је поклоњен, а део је Библиотека САНУ откупила.[27] Године 1991, посредством др Живана Живковића, оснива се легат на Филолошком факултету у Београду.[28] Трећи легат под називом Неоавангарда — документација Мирољуба Тодоровића налази се у Библиотеци Матице српске у Новом Саду.
Године 1992. Библиотека Матице српске је из Сигналистичког документационог центра откупила више хиљада књига и других неоавангардних публикација.[29] Следећи легат основан је 1996. године у Завичајном одељењу Народне библиотеке „Стеван Сремац“ у Нишу. Легат је посвећен прерано умрлој сестри оснивача сигнализма Надежди (Надици) Тодоровић (Нови Пазар 1942 — Ниш 1961).[30] Легати сигнализма налазе се још у Универзитетској библиотеци Светозар Марковић у Београду ПБ 27, као и у Историјском архиву Београда http://www.arhiv-beograda.org/sr/legat-todorovic.html У овом Архиву поред књига, часописа, каталога и ликовних дела, налази се и преко десет хиљада писама које је Тодоровић разменио са сарадницима у земљи и иностранству.[31] Архив је децембра 2008, у својој галерији, организовао велику изложбу СИГНАЛИЗАМ 1968–2008. Изложба је привукла значајну пажњу наше културне јавности.[32]
Од 2004. почињу да излазе зборници радова посвећени сигнализму. Први од њих, Размишљајте о сигнализму, представља библиофилско издање поводом 45 година сигнализма. У оквиру троброја 146–147–148 часописа Савременик излази тематски број Демон сигнализма (2007). 2010. објављен је зборник Планетарни видици сигнализма, који је приредио Миливоје Павловић и штампан је у само 50 примерака. Изазов сигнализма излази као четврти број часописа Књижевност за 2013. Наредне године се појављује зборник Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића, који је приредио Миливоје Павловић на основу излагања за округлим столом Библиотеке града Београда.
Исте године излази и Столеће сигнализма у оквиру библиотеке „Сигнал“, где се поред већ стандардних имена као што су Слободан Шкеровић, Илија Бакић, Кеичи Накамура, Душан Видаковић, Микеле Перфети, Добрица Камперелић, Џим Лефтвич, Јарослав Супек, Лик Фиренс, Зоран Стефановић, Слободан Павићевић, Дмитриј Булатов и Душан Стојковић, појављују бројни млади аутори на којима би сигнализам требало да гради своју будућност. Таква претпоставка се полако остварује јер се прилозима у зборнику Магија сигнализма (2016) неки од аутора профилишу као стални сарадници или „млади сигналисти“ (Јелена Марићевић, Милош Јоцић, Ивана Максић, Франко Бушић, Дејан Богојевић, Виктор Радоњић, Оливер Милијић, Адријан Сарајлија, Снежана Савкић, Владимир Милојковић, Иван Штерлеман, итд).
О Тодоровићевом делу и сигнализму одбрањене су три докторске дисертације. Као што је и прва изложба сигнализма одржана ван наше земље, у Милану,[33] тако је и прва дисертација одбрањена на Јагелонском универзитету у Кракову, 1980.[34] Након Корнхаузера, вероватно и највећи проучавалац сигнализма, Живан Живковић, брани дисертацију Сигнализам: Генеза, поетика и уметничка пракса на Филолошком факултету у Београду 1991. На Филозофском факултету у Косовској Митровици, Миливоје Павловић брани дисертацију Авангарда, неоавангарда и сигнализам. У припреми је, на Филозофском факултету у Новом Саду Естетика сигнализма Ивана Штерлемана.
Иако у озбиљним годинама, Мирољуб Тодоровић је и даље активан. Увек је рад да изађе у сусрет младим истраживачима заинтересованим за сигнализам и неоавангарду и помогне при објављивању њихових радова. Могло би се рећи, без претеривања, да је Мирољуб Тодоровић најзначајније име, уз Данила Киша и Милорада Павића, које је свету представљало српску културу, књижевност и уметност у најбољем могућем светлу.
Иван Штерлеман (1990, Сремска Митровица), песник, прозни писац и есејиста. На Филозофском факултету у Новом Саду спрема докторску дисертацију Естетика сигнализма. Своје радове објављује у Летопису Матице српске, Корацима, Савременику, Књижевним новинама, Трагу, Дометима, зборницима: Столеће сигнализма (2014), Магија сигнализма (2016), Венац од трња за Данила Киша (2016), Визије сигнализма (2017) и Интернет порталима. Живи и ради у Сремској Митровици и Новом Саду.
[13] Финци, Ели Поезија из машине, Политика, 21. март 1970, стр. 15.
[14] Матић, Душан Писање и говор, Споменица у част новоизабраних чланова српске академије наука и уметности, Београд, 1972, стр. 78–79.
[15] Давичо, Оскар О поеми Наравно млеко пламен пчела, Градина број 10, 1972, стр. 193.
[16] Видети: Поповић, Радован Књижевна топографија Београда XX века, Београд, 1995.
[18] „Уметност је увек била и остаје надградња на друштвено–економске односе, у дијалектичком смислу, а ова неразумљива егзибиција просто се не да надградити ни на шта што представља нашу стварност и наша хтења. „Адања, Катарина, Политика, субота, 2. август 1975.
[29] Видети: Попов, Н. Тајне сигнализма (Више од три хиљаде публикација из Сигналистичког документационог центра Мирољуба Тодоровића, недавно откупљених, чиниће посебну збирку у овој библиотеци), Дневник, год. LII број 16605, четвртак, 31. јануар 1993.
За почетак, могла бих да вам говорим о Димитрију Миленковићу као потомку ратног хероја Драгутина Матића, чувеног Ока соколовог. О томе како је ратне дане свог детињства провео у Калетинцу, родном месту свог оца, где су га обронци Суве планине штитили од немачких бомби, и где су и почели његови први заноси поезијом.
Димитрије Миленковић (1935-2025)
О њему као визионару и неуморном ствараоцу свакако највише сведоче и тек ће сведочити његова небројена дела: његове песме, есеји, антологије. Да у овом говору обухватим цео универзим који је настао под његовим пером је подухват на који се не усуђујем, али ми је мило што је један од главних мотива на фризу мојих безбрижнијих дана управо дека Мита, који на каучу уз помоћ лупе тражи грешке у штампи своје књиге или који, уз лакоћу ствараоца који је са својом уметношћу на ти, одважно куца на писаћој машини у трпезарији.
Затим, могла бих да пробам да препричам безбројне анегдоте које смо ми, његови, најближи имали прилику да слушамо од њега лично: о његовом друговању са Бранком Миљковићем, о обилажењу нишких пијаца са Ивом Андрићем, те о дочекивању Ричарда Бартона и Елизабет Тејлор у хотелу Амбасадор.
Нарочито би били потреби сати да вам испричам о Димитрију као о доајену нишког културног живота; о томе како је, као директор, руководио Народним позориштем, или о томе како је био један од оснивача Филмских сусрета. Била је велика привилегија седетии на летњој позорници у Тврђави, чекати да почне филм и знати да је твој дека положио камен темељаац тој манифестацији.
Дакле, ако бисмо рекли да је мера живота једног човека збир онога што је за живота створио, са изузетношћу његовог порекла, квалитета његове мреже познанстава, затим и тога колико је путовао, видео, спознао, и колико је награда и признања добио – Димитрије Миленковић је водио један изузетан, несвакидашње испуњен живот.
Ја бих сада, међутим, желела да вам кажем нешто о нашем Дека Мити – Данкином супругу, Тамарином и Биљанином оцу, и Александровом и мом деди. Онако како смо га познавали.
Дека Мита је волео мачке, а и оне су волеле њега. Кад је било сунчано, могли сте да рачунате на то да ћете испред наше зграде срести елегантно одевеног старијег господине, у пратњи наранџасте мачке или црно-белог мачора. Дека Мита је имао невероватно памћење. Могао је да вам сатима рецитује најлепше песме светске поезије.
Мислим да смо мој брат Александар и ја порасли једноставно подразумевајући да сваки дека на свету напамет зна стотине и стотине песама. Дека Мита је такође био чаробњак заборављене уметности кувања домаће кафе.
Занос који је иначе чувао за поезију је уносио у спремање његове чувене „мешавине”, која је била производ брижљивог одмеравања, млевења, кувања, а потом и одабира најфинијих малих шољица. Сервирао нам је „специјалитет” уз обавезну опомену да никако не дозволимо да се охлади.
Заблуду да су песници преосетљива, фрагилна бића ја никад нисам неговала јер је дека Мита, иако сензибилан, истовремено био и амбасадор једног непоколебљивог дискретног стоицизма. Све је посматрао, како је често сам знао да каже, из угла вечности.
Болне препреке и изазове судбине, попут трагичне смрти млађег брата и разарања свог родног града од стране немачких савезничких и америчких бомби, нису га спречиле да спозна и површине и дубине овоземаљског живота, и да пронађе и прати тај један магистрални ток који му је давао смисао. Осећам се привилегованом што сам у дека Мити имала не само брижног деку, већ и пример како изгледа један дубоко смислени живот.
Велики је изазов писаном речи достојно испратити једног великог писца. Док сам писала овај говор, сваку реч сам одмеравала и изговарала на глас, писала и онда незадовољно брисала читаве пасусе. У нади да ћу кроз ритам и музику његове поезије да нађем праве речи, поред мене је све време била дека Митина последња књига поезије звана Дубоки дамари земље.
У току читања сам наишла на мисао коју нисам баш разумевала и махинално сам се окренула ка каучу где је дека Мита увек после ручка читао Политику, јер сам хтела да ми разјасни недоумицу.
Биће потребно много времена да се навикнем да ћемо Димитријеве стихове од сада морати да тумачимо сами. Иако бол може да надјача речи, светлост дека Митиног живота ће нас сигурно учврстити у радости и поносу што смо познавали једног таквог човека, што смо од њега учили и што смо га волели.
Завршићу строфом једне дека Митине песме која је постала моја омиљена, а који сам нажалост, открила тек сада, кад је прекасно да му кажем да ми се свиђа.
„Читав живот живех с песницима
Слава њима, а и потомцима.
И мене су узносила крила
Тамо где се душа удомила
Свим небесним драгим песницима.”
Погледајте запис последњег обраћања господина Димитрија Миленковића приликом уручења признања Сићевачке визије септембра 2024. године
Говор са испраћаја у вечност Димитрија Миленковића
Песник у свом последњем лету – Димитрије Миленковић (Ниш, 1935 – Ниш, 2025), песник, есејиста, културни посленик, преминуо је у четвртак 30. јануара, у деведестој години живота. Одлазак заслужног грађанина Града Ниша, песника аристократског изгледа и манира, човека и лиричара меке пути, оставиће ненадокнадиву празнину у нишком и у српском књижевном сазвежђу.
ИЗ НАСЕЉЕНЕ ПЕСНИЧКЕ СВЕТЛОСТИ – ЖИВОТ КАО УМЕТНОСТ
Угашена је још једна звезда из знамените песничке генерације поникле у нишкој гимназијској литераној дружини Његош, поред Бранка Миљковића, Луке Прошића, Видосава Вице Петровића, Гордане Тодоровић, Радослава Војводића, Димитрија Тасића… И у ноћи, са видиковца његовог дома, изнад Светиниколске цркве, са прозрачне узвисине над самим градом, распрскавају се по небу његове песме као метафоре, у овој слободној интерепретацији Бранковог стиха из чувене Баладе, коју је песник Димитрије наизуст често изговарао.
Дипломирао је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Радио је као новинар, затим као главни уредник Гласа омладине; био је уредник културне рубрике Народних новина у Нишу, директор Издавачке куће Градина, управник Народног позоришта у Нишу и председник Одбора Скупштине града Ниша за међународну сарадњу. Писао је поезију, прозу и есеје; објављивао у листовима и књижевним часописима; превођен је на једанаест језика и заступљен у бројним антологијама код нас и у свету.
Објавио је књиге поезије: Припитомљена светлост (1964), Копна (1972), Глас пријатеља (1974), Сонети о Наиси (1979), Осмех је најдражи гост (1980), Срце спавача (1985), Потоп и небеса (1988), Без Ноја (1990), Senza Noe (на италијанском, 1990), Повратак у Наису (1991), Језгро (1995), Таложење смисла (1999), Усхит и сан (2003), Из дубоког света (2008), Велико јутро љубави (2015), Дародавац успомена (2017).
Један је од приређивача Сабраних дела Бранка Миљковића (1972), а приредио је и антологије: Песме са крила зоре (1979), Крила звезда (1981), Љубавни позив непостојећем (1983), Чекам своју звезду (најлепше песме ученика нишких основних школа, 1996), Похвала свету (избор раних песама Бранка Миљковића, 1994), Све што цвета (антологија поезије за децу, 1996), Светлост узнесења (антологија светске и српске духовне поезије, 2008).
У његовој стваралачкој библиографији налазе се и књиге: Стеван Сремац и стари Ниш (2017), Бранко Миљковић – судбински глас песника (настала од колумни објављиваних у листу Политика, 2020), Језик богова – Са песницима вековима (2022), као и књига Сићевачке визије (1995), посвећена петогодишњници одржавања сићевачке колоније.
Добитник је многобројних награда попут Октобарске награде града Ниша (1973), Златне медаље Европске академије уметности, двеју награда за културни догађај године, Награде Златни знак Културно-просветне заједнице Србије, Награде „Драгојло Дудић” и многих других. На отварању међународне 33. Књижевне колоније Сићево, 17. септембра 2024. године, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша уручило му је награду Сићевачке визије за изузетан допринос овој значајној културној манифестацији.
ТИХИ ИЗРАЗ ЖИВОТА И СТВАРАЊА
Приликом сусрета и књижевних разговора, често је понављао латинску сентенцу: ARS LONGA – VITA BREVIS! која значи „Живот је кратак – уметност је вечна”, и има велике истине у том исказу који је за живота потврдио својим делом, жалећи што не може да стигне да све напише што је замислио.
Испраћај српског песника Димитрија Миленковића у вечност биће одржан у понедељак, 3. фебруара, након опела које је заказано за 11:30 часова у храму Воздвижења часног крста на Новом гробљу у Нишу.
ТАЛОГ И ТРАГ
Бранку Миљковићу
На прагу седме деценије
(Где минуше године?!)
У дну животног пртљага
Весна
Сад открива талог љубави
Писма небесници
Младеначком сну,
Неузвраћеном занос
Ледом окована окна
Студ позна
И памћење дотиче;
Пред вратима
Кербер
Позајмљује поноћни стих
Мртвог срца,
Али остају дубине.
Из потонулих светова
Песников поглед
Над свим стварима.
(Занос младих година, мој Боже)
Запаливши ватре
Заходио је песник
Рушећи срушиво све,
Додиривао космичку студен.
Сазнајући као се постаје голем
Остављао тргове без споменика,
Дарован сав песми
Која вапи његову главу,
Од магме, од опомена,
Знакова далеких светова.
Песму љубави, мој Боже,
дотиче бледа рука,
Студена рука жене.
Погледајте запис последњег обраћања господина Димитрија Миленковића приликом уручења признања Сићевачке визије септембра 2024. године
Поводом навршених деведесет година од рођења Бранка Миљковића, јединог српског принца поезије, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша са поносом представља ауторско дело ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ које су приредили песник Далибор Поповић Поп, пијаниста Дејан Илијић и гитариста Ханс Пити Орли.
Снимање овог музичког дела подржала је организација музичких аутора Србије, а у будућем пероду оно ће служити првенствено као помоћно средство за часове српског језика у гимназијама кад се буде обрађивала Миљковићева поезија.
Данас, на дан деведесет прве године од његовог рођења, овог 29. јануара 2025. године, доносимо избор из Миљковићеве поезије и њихов тонски запис који је сада премијерно постављен и на интернету.
Ако хоћете песму Сиђите под земљу Ал припитомите животињу Да вас пропусти у повратку
Ако хоћете песму Ископајте је из земље Ал чувајте се њених навика Њеног подземног знања
Речи имају душу гомиле Разнежује их просташтво и гугутка Али опасности превазиђене метафором на другоме ће месту запевати опасније.
МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ
Свет нестаје полако. Загледани сви су у лажљиво време на зиду: о хајдемо! Границе у којима живимо нису границе у којима умиремо. Опора ноћи мртва тела, мртво је срце ал’ остају дубине. Ноћас би вода саму себе хтела да испије до дна и да отпочине.
Путуј док још има света и сазнања: бићеш леп од прашине, спознаћеш прах и сјај. Ослепи својим корачајући путем, ал’ знај: лажно је сунце, истинита је његова путања. Нек трговци временом плове са воском у ушима, ти смело слушај како певају пустиње, док клече беле звезде пред затвореним морем и има у теби снаге која те распиње.
Празнино, како су звезде мале! Твој сан без тела, без ноћи ноћ, придев је чистог сунца пун похвале. То што те видим је л’ моја ил’ твоја моћ? Прозирна оградо коју сјај савлада, пуста провидности које ме страх хвата, твој цвет је једини звезда изнад града, твоја узалудност од чистога злата!
Свет нестаје полако, тужни свет. Ко ће наше срце и кости да сахрани тамо где не допире памћење, покрет где нас не умножава и не понављају дани! Ишчупајте ми језик и ставите цвет: почиње лутање кроз светлост. Речи заустави! Сутра ће сигурно и кукавице моћи оно што данас могу само храбри и прави који су у простору између нас и ноћи нашли дивне разлоге другачије љубави.
Свет нестаје. А ми верујемо свом жестином у мисао коју још не мисли нико, у празно место, у пену када с празнином помеша се море и огласи риком.
СИНОВЦУ ГОРАНУ
Један малени цвет још ни проговорио није А већ зна све тајне сунца И све што земља крије.
Један малени цвет Још није ни проходао А већ је умео сам да се храни Светлошћу ваздухом и водом.
Један малени цвет Не зна да чита и пише Ал зна шта је живот, шта је свет И мирише, мирише.
ЉУБАВ ПОЕЗИЈЕ
Ја волим срећу која није срећна Песму која мири завађене речи Слободу која има своје робове И усну која се купује за пољубац
Ја волим реч о коју се отимају две слике И слику нацртану на очном капку изнутра Цветове који се препиру са временом У име будућих плодова и пролећне части
Ја волим све што се креће јер све што се креће Креће се по законима мировања и смрти Волим све истине које нису обавезне
Ја волим јучерашње нежности Да кажем своме телу „доста“ и да сањам биље Прсте очи слух другачије распоређене У шуми неголи у телу.
СУДБИНА ПЕСНИКА
Сада је то још увек опасност која пева Пламен који прозирност проглашава за пријатељство Музикалније птице умакну судбини Али умакну и речима
Речи греше песма се ствара Другачије нико није постао песник Свет се дели на оне који су запевали И оне који су остали робови
Али долази дан великог ослобођења Песме ће се отворити ко тамнице Песници ће бити уништени Песме ће бити прилагођене
Кад народ открије тајну како се постаје велик Тргови ће остати без споменика Некад само песницама доступне тајне Биће проглашене својином народа
СВЕСТ О ПЕСМИ
Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим тој речи чију поседујем моћ да је кажем. Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривим под челом ми поледица и дан поражен.
Реч крв! најлепша реч која се не сме. А колико птица и звери у крви мојој преноћи! Можда изван мога срца и нема песме, јер крв је ванвремена мастило без моћи.
Реч жудња! једина још смисао не нађе; И птица у паклу кроз тужну ми главу. О горко море за моје беле лађе кроз исписани предео и вербалну јаву!
Реч смрт! хвала јој што ме не спречава да отпутујем у себе ко у непознато, где ако не нађем себе и смисао што спасава наћи ћу свога двојника и његово злато.
Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим. Реч смрт хвала јој што ме још не пречи да волим самог себе и да се дивим својој људској моћи да изговарам речи.
ГРАЂЕЊЕ ПЕСМЕ
Зимска музика свира Особино праха и кремена Опроштај сна иза темена Када ме покојем дирала
То време узме и остави Ту горку шуму да се плави Усред вечности на домаку Нестварности птици и облаку
Прахптицо сунчевог урока Скок од пепела и лет Нек буду једини путоказ
За напор смисла и раст Суштине у врлет Када јој освану глас
ПОХВАЛА ВАТРИ
I
Она нема никога осим сунца и мен
II
Она се указује луталици указује се лукавом указује се заљубљеном
Ништа није изгубљено у ватри само је сажето
III
На крајевима ватре предмети који не светле нити се нечим другим одликују трају у туђем времену
Птица која сама чини јато из ње излеће
Узмите шаку свежег пепела или било чега што је прошло и видећете да је то још увек ватра или да то може бити
ХРОНИКА
Првог дана помреше птице и змије настанише гнезда и ветрове другог дана рибе изађоше из воде и вода отече празна трећег дана шума је пошла према граду а града нигде четвртог дана сазидаше ћеле кулу од лобања и шкргута петог дана шума је скупљала крај реке обезглављење лешеве шестог дана мало ватре заљубљено налик на сунце седмог дана не запеваше анђали осмог дана у понедељак први пут запева птица од пепела и зид проговори
КУЛА ЛОБАЊА
Жалбо црних птица и тужне похвале Празно име иза смрти и обијен вид То није љубав то је патња и стид Кад одјеци померају места и обале.
Подземни ветар успава заспале Улаз чувају две тишине и хрид То није љубав то је патња и зид Од лобања где труну звезде што су сјале.
Нестајем бдијем постајем глас и време Цвет већи од ноћи празни талас без успомене Звезде које се над главом мојом пале Којима замених вид и име свога правца Лађо пуна заборава и ветра без прамца Некога света тешке сене пале.
ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ
Љубави моја мртва а ипак жива Нек у свом дану недоречен гори Нек игра се песника док песму не створи Птицом осветљени певач који у мени пребива.
О златни талог времена простори Пуни сунца! Сенко, где се та земља скрива Где материја сва од заборава открива Ватру у себи и дан без јутра у гори.
Како се зове пре него се родимо Спремни у туђој нади и безболном огњу све то? Здраво, о могућа звездо коју и не слутимо, Ил ме заборави песмо, јер жеља је моја крива. Под земљом ће се наставити трајање започето. О све што прође вечност једна бива.
ТАМНИ ВИЛАЈЕТ
Туђом су песмом очарани. Тешка Неварства крију у срцу што стрепи: Славује странпутица. Сунце је грешка Плаћена виђеним ужасима слепим. Ноћ уместо ока лукава ватра нуди, Ал стоје кужни у истрошеном ваздуху И следе видљивост различито људи, Биљке и звезде подмићене у слуху. Понор сумња у њих јер их испуњава; Само су слаби изван опасности. У злочин је умешан и онај ко спава. Никога нема да јакима опрости Што сиђоше у тамни вилајет и злато Што год да чиниш зло чиниш јер блато Из тог подземља славно је све више.
ОРФЕЈ У ПОДЗЕМЉУ
Не осврћи се. Велика се тајна иза тебе одиграва. Птице гњију високо над твојом главом док бескрајна патња зри у погледу и отровне кише лију.
Звездама рањен у сну луташ. Сјајна она иде твојим трагом, ал од свију једини је не смеш видети. О сјај на тебе њен док пада нек је и сакрију
ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје. Спавај, злу је време. Заувек си проклет. Зло је у срцу. Мртви ако постоје прогласиће те живим. Ето то је тај иза чијих леђа наста свет ко вечита завера и тужан заокрет.
Чудновато је код мене, да многе догађаје и појаве могу да предвидим. Тако већ петог месеца после венчања ја сам предвиђао да ћу имати деце.
Век касније – Бранислав Нушић на цртежу Пјера Крижанића
Прво је био син са плавим очима, које су после постале граорасте, па онда смеђе и најзад црне. То је било неко неваљало дете са чудноватим прохтевима. Оно је, на пример, са највећим задовољством чупкало мени све длачицу по длачицу из бркова и ја сам то, са сузама од бола у очима, стрпељиво дозвољавао, јер ми је ташта објаснила, да се то мора трпети, да је то управо највеће задовољство за оца кад му дете почупа бркове. Шта више, моја ташта, да би ми учинила што веће задовољство, храбрила је малог тиранина вичући му једнако: чуп, чуп, чуп!
Али то су били већ први дани детињи који припадају више мајци. А после неколико година мој је син већ толико одрастао, да је сва брига око његовога васпитења припала мени као оцу. А кад кажем брига, то није тек онако уз реч, него ћете одмах видети, да је то била права брига.
Док је мој син јуначки прескакао плотове, ја сам се још тешио, гледајући у њему Ханибала који ће прећи Алпе; док ми је прескакао преко главе, тешио сам се, гледајући у њему Милоша Војиновића који ће прескочити три хата и на њима три пламена мача; док је крао комшијска јаја, ја сам се и тада још тешио, назирући у њему великог будућег освајача Наполеона.
Али, он поче и такве ствари да чини, којима се већ нисам више могао да тешим, јер нисам ни у политичкој ни у културној историји могао да нађем угледа. Он, на пример, разбије комшиске прозоре и ајд, то није ништа; по свој прилици и многи други велики људи разбијали су комшијске прозоре; али он узме мој најлепши летњи капут, одсече му пеш или рукав и направи себи барјак, па онда скупи под барјак велику војску и опколи моју кућу, па на знак за напад и без обзира на прозоре, на башту и све остало, освоји тврдињу и онда, као и свака победоносна војска, отпочне по тврдињи покољ, те пооткида свима пилићима у кокошарнику главе.
Ја се, разуме се, забринем и то више као родитељ, него као сопственик покланих пилића, Саопштим мојој жени ту бригу и, разуме се, забрине се и она. Једно вече ми измењамо мишљења онако како то забринутим родитељима доликује. Женино је мишљење било да је дете бистро, на мене. И моје је мишљење било да је дете бистро, али да, без икакве потребе, претерује у манифестацијама своје бистрине и да ће тако бескорисно истрошити снагу и упропастити у себи будућег великог човека.
Најпосле, није ми толико било жао што би и он ушао у ред излишних и за Србију бескорисних људи, али сам се ја уопште бојао тога да ми дете буде бистро, јер сам био уверен, ако буде бистар да, прво неће постати министар у Србији, а друго, извесно ће стећи склоности или да фалсификује реквизиционе признанице или таксене марке. Ако не то, а он ће као рачунополагач склапати вешто лажне рачуне, умеће лепо да нађе разлога како би појео државну порезу, умеће да потписује своје познанике и пријатеље, и уопште, чиниће све што бистри људи у Србији чине.
Према оваквим способностима, он ће бити упућен да буде или срески начелник или општински председник или порески надзорник или поштар или, најзад, благајник каквог новчаног завода. А мени се ни једно од ових звања не свиди, те сам с тога био противан томе, да ми дете буде врло бистро.
Та ме је брига страшно јела, као што може брига да једе човека уопште, а човека који има врло бистро дете, напосе. Моја је жена, по својој супружанској дужности, делила ту бригу са мном, као што уопште добре жене деле много којешта са својим мужевима; а наше дете одрекло се већ амбиције да буде Ханибал, Војиновић или Наполеон, јер је пре неки дан удавило мачку, а ја сам уверен да ни Ханибал, ни Војиновић, ни Наполеон нису давили мачке.
Ето, та ме је брига довела до мисли да интервјуишем једнога од наших одличних педагога, члана Просветног Савета и свих комисија за преустројство наставе, творца многих наставних програма и почасног члана Друштва за.васпитање деце, а затим писца ових знаменитих дела: „Мајка као васпишач“, „Кућа као васпитач деце“ (1, 1 и Ш свеска, још несвршено дело), „Како се у деце негују грађанске врлине“ (јавно предавање у Грађанској Касини), „Погрешке родитељске“ (са мотом на корицама: „Погрешке дечје то су погрешке њихових родитеља“) и тако даље.
Јуче сам баш био код г. педагога и зажалио сам јако што сам га узнемирио, јер га затекох задубљеног у посао за који ми он рече да се такође односи на васпитање деце. Он ми понуди столицу и тек што седох, ја са ужасом и животињском дреком скочих пипајући се врло непристојно пред лицем г. педагога.
— Ах, ах, ах, — узвикну он сиромах, и поче
и сам да ме пипа којегде — опростите, хиљаду пута опростите. То је онај мој најстарији. Ах, тако је несташан. Ето, видите, метнуо је иглу на столицу, он ми то врло често чини. Опростите.
— И ви то онда имате врло често прилике да гледате како вам гости скачу са ове столице
— одговорих мало пакосно, али, како ја нисам био обичан гост већ молилац, утишах се и седох.
Тек што приступих првом питању, а из друге собе пролете једна папуча кроз стаклена врата и стакло прште на хиљаду парчади.
— Живко! — узвикну педагог, — шта радиш то, за Бога!
Кроз разбијени прозор промоли се једна љупка детиња главица са речима:
— Гађам мајку, не да ми кључ од ормана!
— Ех, ех, ех, како си неваљао, зар не видиш да је овде господин.
Дете ме весело погледа, па се онда искези на мене тако крвнички, као да му ја не дам кључеве од ормана.
Најпосле г. педагог се замисли дубоко и поче да ми даје бопширна упутства како ћу мога сина да однегујем. Упутио ме је и шта треба да читам; препоручио ми је нарочито своја дела; убедио ме је у то да сам ја крив свему неваљалству свога сина и таман је највишим тоном, турив суве, коштуњаве руке у замршену косу, изговорио био мото са корица једне своје књиге: „Погрешке дечје то су погрешке њихових родитеља!“ али се кроз прозор на улици зачу мали дечји добош и прођоше преко 50 деце упарађене као војници.
Над свима командује „најстарији“ г. педагогов, напред је велика застава од црвене цицане завесе (управо у том моменту г. педагог опази да му на прозору нема једне завесе). Сви војници носе штапове на рамену, а на главама им троћпошкасте капе од хартије.
Педагог погледа кроз прозор, најпре мирно, затим пребледе, као манит отвори фијоку свога стола и кад виде да је празна, он се ужаснут пљесну рукама по глави.
— Ах, господине, ах, ах, ах!
— Шта је за Бога! — упитах га.
— Упропашћен сам, просто сам упропашћен
— удари он у дреку. — Има већ шест месеца како радим и дању и ноћу четврту свеску мога дела „Кућа као васпитач деце“ и свршио сам је тек пре десет дана. Замислите, тек пре десет дана…
— То је врло лепо, али не разумем зашто сте…
— Зар не видите оне капе на дечјим главама; то је мој најстарији узео рукопис из фијоке и направио капе својој војсци!
Има људи пакосних, као што сам ја, па им је у оваквим приликама до смеја. Тим пре што ме је овај интервју јако задовољио у погледу бриге за мога сина, који није син никаквог педагога. Ако се нисам гласно смејао, ипак нисам могао да уздржим ово неколико речи:
— Изгледа ми, господине професоре, као да је ваш најстарији врло талентиран. Тај ће бити канда добар и строг критичар, а, што је главно, противник теорија, од којих он, као што видите, гради себи капе.
— Шта ћете господине, — вели ми г. педагог
— Ви знате да чизмар обично не може имати добре чизме.
После ових речи опростим се и одем кући, размишљајући успут, како је то заиста утешна пословица да чизмар не може имати добре чизме.
Кад стигох кући јавише ми радосну вест да ми је спасен син. Јер, знате, био је пао у бунар, што није морало бити. Он је ухватио једног друга и хтео да га гурне у бунар, али се сам оклизне и падне у место друга. Хвала Богу кад је спасен!
Други пут ће, кад кога хтедне бацити у бунар, извесно пазити да се не оклизне сам.
Већ неко време се као покварена плоча врти прича да је Доситеј Обрадовић супротност Светом Сави. Растко Немањић је из света отишао у манастир, поставши светитељ. Доситеј је побегао из манастира у свет и постао просветитељ.
Доситеј Обрадовић – Уље на платну Арсе Тодоровића (1818)
Светло вере Светога Саве заменила је Доситејева бакља разума. Касније се ваљда оваплотила и као бакља републичких амблема СФРЈ.
Доситеј је, кажу, пропагирањем просветитељства, српском народу навукао туђу кошуљу. Она не само да је тесна већ је смртоносна, као она отрована кошуља коју је Херакле на превару обукао.
Он је заговарао разум као нешто универзално, а универзално не постоји и само је друга ознака за западноевропско. А ми, међутим, „ми смо другачија Европа, незападна култура, оријентална култура, култура срама, култура која не трпи неизвесност.“
Као коначни аргумент, рећи ће: „Све то има код Клифорда Герца.”
Осим ако Герц није некакав персијски мистик, остаје нејасно како сад одједном можемо да се уклопимо у „западњачки образац мишљења”. Али Доситеј би нам ипак рекао: читајте, читајте и Герца да бисте схватили како се стварају прапорци.
Пришивају му и да је био елитиста. Није имао осећај за обичан свет, за неписмене, а честите људе, сиротињу рају, радничку класу, гледаоце ријалитија. Истина, да би се снимио ријалити, потребно је изучити многе књиге, укључујући оне о пропаганди.
А Доситеј је само хтео да његов народ не буде она страна којој ће бити подметнути прапорци, док други пишу књиге и израђују прапорце за масовну употребу. И данас се код нас говори о две школе: о школи и „животној школи”.
Искрено, нисам ни приметио да сам за време школовања био изван живота. Мора да Матрикс у том периоду ради прековремено. Да у ту „животну школу” опет не спадају неки прапорци?
Но, ако је Доситеј супротност Светом Сави, супротност Доситеју често се тражи у Вуку Караџићу. Вук је разумео душу народа. Разумевши је, избацио је сувишна слова, јер наш незападни народ највише цени минимализам и ефикасност. Том истом логиком данас Вукову скраћену ћирилицу потискује ошишана латиница.
Али, то данас ради већина народа, а не Вук, што читаву ствар чини још замршенијом. Ко ли би данас више бранио ћирилицу: Доситеј или Вук?
Доситејева кутија очито садржи више зала од Пандорине, па нам из ње долази и комплекс ниже вредности према Европи. Годи нам, међутим, Гетеово тапшање по глави да се српске јуначке песме могу назвати светском књижевношћу.
Годи и када Први српски устанак Ранке назове српском револуцијом. А за оба су заслужни Вукови преводи и записи. У Вуковом Рјечнику српске речи праћене су одговарајућим немачким и латинским одредницама.
Зашто не руским и грчким?
„Србија је свет”, што би рекла она америчка пропагандна реклама од пре неколико година.
Поред све приче о књигама уместо прапораца, на крају је иза Вука остало много више књига него иза Доситеја. Али, остало је и много мање, пошто је огроман број средњовековних рукописа Вук продао и на томе се богатио.
Важно је да је Вук познавао српску душу и брижно јој прилазио, као детету. Што би се рекло, човек из народа. Као да говоримо о политичару. Добро, Доситеј је својим новцем подржавао Први српски устанак, али ко то рачуна?
Задњи од прапораца који нам је бачен да се њиме играмо јесте Историја. Хегел је тврдио да је њен врхунац Пруска, а Фукујама да је то ипак Америка. Овакву врсту врача погађача једноставније бих назвао Футурама.
Футураме овог света убеђују нас да људи као Свети Сава, Доситеј или Вук служе да би људску историју усмеравали ка коначном исходишту Историје; зависно, наравно, од тога за коју Историју раде.
Ни Доситеј ни Вук нису били тајни агенти неке од Историја. Нема агената Историје, јер Историја не запошљава. Она ни не постоји, осим као Историја™. Може се, додуше, бити агент неке државе, а у то време запошљавала је, рецимо, Аустрија.
Када је Ахилеј рођен, нашла се та бабица која је држала Ахилеја за пету док га је потапала у чаробну воду која дарује нерањивост. Да не беше те бабице, Ахилеј би био непобедив.
Тако изгледа и ми, према овим критичарима. Да нам се на рођењу није затекао Доситеј и ми бисмо били непобедиви. Иначе смо у свему осталом без мане и све би било у реду само да нам Доситеј није завештао ту Ахилову пету.
Са жељом да 2025. година буде радосна за све, читаоцима часописа Гледишта упућујемо искрене жеље за добро здравље. Посебно нас радује што почетком године, у којој ћемо обележити 90. рођендан нашег драгог Димитрија Миленковића, преносимо његова сећања на дружења са једним од књижевних великана – Бранком Ћопићем.
На данашњи дан, 1. јануара 1915. године, подно Грмеча, крај реке Уне, у Хашанима, родио се Бранко Ћопић – вероватно највољенији српски писац за децу и младе
Године и деценије измичу од трагичне смрти драгог писца Бранка Ћопића (1915–1984). Самоубиство на Бранковом мосту у Београду остало је генерацијама дубоко урезано у сећање. Али његово богато литерарно дело не признаје смрт.
Био је песник исто толико драг као и приповедач, романописац, сатиричар, надахнути тумач људске душе у „Башти сљезове боје”. Не смемо га заборавити. И сам је себи подигао споменик „Јеретичком причом” и бројним романима.
Сваки нови сусрет са Бранком Ћопићем увек је доносио нешто од оне радосне топлине његовог особеног хумора, једноставности и спонтаности. У Ниш су га путеви, док је био доброг здравља, веома често водили.
Још од оних поратних дана, када су у свакој школи одјекивали његови стихови песама „Гроб у житу”, „Херојева мајка”, „На петровачкој цести” и она потресна, запамћена за сва времена „Песма мртвих пролетера”. Желели смо да чујемо како сам песник изговара стихове које смо толико пута говорили у учионицама, на школским приредбама…
Ћопић је, међутим, најрадије читао своје хумореске, или одломке из романа. После свих сусрета схватили смо да је био у праву. Драгоценије је да нам дарује нешто од најновијих остварења, а очигледно је био у пуном стваралачком размаху, него да понавља оно што многи од нас већ знају напамет.
Писца је и болест довела у град у коме је увек радо гостовао. Један од најпознатијих и најтиражнијих наших писаца лечио се у „Радону” у Нишкој Бањи, али није пропустио прилику да се, на позив школа и радних организација, нађе међу ученицима и радницима.
Желео сам да га одведем и у школу „Бранко Миљковић”, где је управо у то време интензивно радила литерарна дружина „Ватра и живот”, која је окупљала талентоване младе литерате из нишких школа и почела да формира јединствену библиотеку од књига са посветама аутора. Први је књигу за ту библиотеку послао Иво Андрић.
Дуги разговори у Нишкој Бањи и школи „Бранко Миљковић” личили су, понекад, на личну исповест писца огромне популарности коме је, од бројних томова, попустила рука!
– Отказује ми десна рука – рекао ми је Ћопић. – Први пут сам осетио да са њом нешто није у реду када сам писао роман „Пролом”, а ево сада поново, после двадесет година.
Помињем сећања на давне књижевне сусрете, нашу жељу да нам казује поезију и задовољство што смо, ипак, чули његове кратке приче, хумореске.
– Свој литерарни рад почео сам кратком причом и остао сам њен поклоник пуних четрдесет година. На то је сигурно утицао лист „Политика” преко кога је могла да ме упозна најшира читалачка публика – причао је Ћопић на сеновитој тераси „Радона”, уз стални шум бањских каскада.
– Склон сам да пишем једноставно разумљиво. Научио сам то од људи из мог краја. Струка ми је била психологија и логика, па ми је то омогућило да проникнем шта деца воле. Њима су страни дугачки описи.
Увек себи пребацујем што не пишем за позориште. Волим дијалог, радњу, хумор, а то је душу дало за позориште. Моје комедије су, међутим, раније наилазиле на отпоре, па ме то, ваљда, одвраћа. Када сам се сретао са Ивом Андрићем, мада није волео да даје савете, препоручивао ми је да се што више ослањам на хумор. У данашње време то је тако ретка биљка, а неопходна. Мало хумора је лек и душевна храна у литератури и животу, говорио је Андрић.
Ретки су ствараоци који тако спонтано, од срца говоре о свом литерарном раду и откривају тајне своје песничке радионице. Међу њима Бранко Ћопић сигурно заузима истакнуто место. Тако је бар било приликом бројних наших сусрета.
– Најдражи су ми они тренуци када могу да се препустим дечјем свету, да се вратим у детињство, деду Раду, ујаку и многим другим ликовима који су, на неки начин, везани за мој живот. Једном смо гостовали у Сибиру. На Бајкалском језеру, управо у време када су тамо биле преведене моје приче, говорили су ми о мом деди Раду и ујаку као да су њихови Сибирци, нарочито кад мало попију.
Стојим на становишту да се све у литератури може рећи једноставно и јасно. Најзадовољнији сам романима које пишем за децу. И сам уживам кад их поново читам. Многе од ствари које сам објавио као дечје могли би радо да читају и старији, али се тешко одлучују. Зато сам решио да им подвалим – „Делије на Бихаћу” наменио сам деци, требало је да наставе трилогију „Орлови рано лете”, „Славно војевање” и „Битка у златној долини”.
Књигу сам већ био спремио за дечју едицију „Ластавица”. Кад су ми из Српске књижевне задруге затражили рукопис, дао сам „Делије на Бихаћу”. После изласка из штампе књига је брзо „планула”. Куповали су је и читали највише одрасли.
Уводећи нас у своју „песничку радионицу” Бранко Ћопић не скрива да је учио и највише научио од народних приповедача, пре свега како треба писати:
– Грабио сам из живота, користио непосредне контакте; често ми је било потребно да неке ситуације само пренесем на хартију. Просто је навирало из мене, тако да сам једва успевао да забележим мисли које се роје.
Догодило ми се, међутим, док сам писао „Осму офанзиву”, да све што више осветљавам, унутрашњим рефлекторима, мога јунака, он се све више кочи, губи од животности. Уведох тако новог јунака, човека који изворно прича, једва сам стизао да запишем све што је из мене навирало о Пепу Бандићу. Као да ме је вукао за рукав: „Хајде још нешто о мени!” Догоди се да писац, као глумац, добије трему када му са главним јунаком нешто није у реду.
Сваки нов сусрет са Бранком Ћопићем доноси нешто од лепоте, дубоких извора народне мудрости и хумора који бујно натапа велики део његовог литерарног дела. Велики књижевник издашно се одужио и најмлађима стихом и прозом, притом је увек желео да његови литерарни радови буду изворно једноставни. Да човек кроз њих, истицао је, може да доживи и део свога детињства.
Жестоко, сирово, аутентично песничко првенче, које удара снажно, реже беспоштедно, хули немилосрдно. Збирка одаје нов, аутентичан женски песнички глас на сцени сатканој од блазиране моде и сентиментално-лирског пренемагања. Драмски изоштрено, рељефно, са смислом за детаљ, одаје се проницљиви женски поглед на мушки свет у коме по своме ћефу живи искључиво мушко човечанство. Између осталог записује проф. др Бошко Сувајџић у приказу дебитантске књиге Милице Стојановић – Хлеба и цигара!
Читате избор из књиге поезије Милице Стојановић – Хлеба и цигара!
ДРУШТВО ЗА ЗАШТИТУ ЖИВОТИЊА
Монаху се пре три дана упокојио отац
Није показивао никакве знакове жалости и туге
Каже, тако је одредио Бог
Није прошло четрдесет дана
од како су сељаци отишли да окопавају кукуруз
умрла им је ћерка јединица
од непознате тропске болести
Кажу, постоји могућност заразе
а кукуруз не сме да пропадне
Ти се ждереш кад ти се у акваријуму изврне рибица
Плаћаш крематоријум за угинуле псе
и пачићима стајеш на путу
док ватрогасци ваде подављене мачиће.
Ти се противиш еутаназији побеснелих паса
и донираш друштву за заштиту животиња
а не знаш да вредност нечије смрти
мерило је твог личног расположења
јер, откуд толики сиреви на мишоловкама
у твом мемљивом подруму
и траг крви са поломљеним ножицама
на свеже окреченим зидовима?
Друштво за заштиту животиња
не зна да носиш бунду од кремираних чинчила
и да је икра најбољи извор протеина
Кажу, ти пачићи су најбољи у Пекингу
када се прелију сосом од вишања
Док оплакујеш своје кућне љубимце
и тетовираш шапице око ушију
шесторо мале деце седи за столом
и клати своје ножице
док се проја пече у рерни
и док се монах моли за спасење свих нас.
ПУТ
Иду два страдалника кроз живот,
својим путем, један другом у сусрет.
И свако са собом свој крст носи.
Здрао бате! – рече први.
Здрао, здрао! – одговори други.
Нису се зауставили да проћаскају.
Свако је отишао својим путем.
Тај тренутак је био њихов заједнички пут.
КАКО ТО?
Живот је тако једноставан.
Ипак, много тога не разумем.
На пример: Како то
веверице на папуче?
Или рајфови са живе цвећке
на вештачке главе?
Све друго ми је мање-више јасно –
колико човеку треба да одобри себи успех
и шта је све потребно
да би опростио себи,
али како то да на једној нози
истетовираш „Лове”
а на другој „Лифе ”?
И како, бре, то
дуги вештачки нокти
на кратке прасеће прсте?
Све друго ми је
мање-више јасно –
откуд човеку толика досада
за сва зла (на) овом свету
и чему толика забава
за ту исту досаду,
али како то да
бацаш петраде себи у очи
за већи волумен трепавица?
И како, бре, то
латекс хеланке на сто кила?
И плисиране сукње на патике?
Све друго ми је
мање-више jacнo.
ФОНЕТИКА ЈЕ ЧУДО
Кад кажеш: „пилетина са сусамом”,
да ли те то тера да наместиш уста
ко кокошка дупе?
Питам се како би ти легао
један подварак са папцима
на тим виршлама пуњене сиром.
Да ли би ти укус авокада био исти
да се зове, на пример, „говеђи језик”
или „сарма са купусом”?
И коме се уопште пућиш
док пућпуричеш: „рУкола, пУтер”
и развлачиш речи ко коре за питу?
Када кажеш: „гриловани лосос”,
да ли се осећаш некако одважно
док му скидаш кожу?
Само да је хрскаво и решије,
као сланина на Цезару око које се
и даље воде битке како је настала.
„Како су преслатке ролнице од карпаћа
и тортелини са листићима пистаћа, без глутена и лактоза” –
Након романа Атлас описан небом (1993), Опсадa цркве Светог Спаса (1997) и Ситничарницa „Код срећне руке” (2000), Горан Петровић се, после дводеценијске паузе, 2022. године огласио новим романима Папир са воденим знаком и Иконостас свег познатог света, а постхумно је објављен и роман Палата на девет погледа (2024).
Они представљају прва два тока најављеног „романa делте” који, према речима самог писца, обухвата период од преко 500 година – од средњег века до данас ‒ и покрива простор Србије, Италије, Грчке и других земаља.
Да су ови романи делови веће романескне структуре, потврђују сродни уметнички поступци, видови и темпо приповедања, паралелне теме, мотиви, ситуације који се међусобно додирују и прожимају творећи јединствени ток који се до краја грана у низ рукаваца у променљивом наративном односу, али са јасно издвојеним историјским и хронолошким средиштем. Самим мотом имплицира се да је „роман делта” скромни део књижевности, која је „ако имамо у виду величину света […] тек цитат издвојен у покушају да се објасни суштина људског рода”.
То указује на још једну димензију одреднице „роман делта”: романи таложе и похрањују оно најбоље што је до сада у књижевности и уметности створено док приповедач има улогу да сачини избор тема и да на тај начин читаоцу учини лакшим пловидбу кроз безобалну мрежу река, притока, потока, који се гранају у широку делтупре но што се улију у приповедачко море или у океан. У суштини, реч је о својевидном „уклапању” прича, епизода, сентенци, што потврђују поднасловне одреднице истакнуте наводницима које додатно допуњују и семантизују текст и посебно издвојени пасуси.
У том контексту, путовање као симболички приказ односа између простора и објеката, бића и појава, значајно одређује роман Иконостас свег познатог света Горана Петровића, у којем путују иконе са Хиландара. Радња романа одвија се у петнаестом веку најпре у Србији у доба владавине деспота Стефана Лазаревића, а потом и у Грчкој у време удара оријенталног концепта света на византијску духовност и естетику.
Тиме су успостављене и разлике између западне цивилизације, која је доживљавала ренесансни процват, и српске културе, у којој се ренесанса, према речима Димитрија Богдановића, тек слути у доживљају природе у Слову љубве деспота Стефана Лазаревића[1].
Приповедање у роману Иконостас свег познатог света базира се и на историјској, и на хришћанској основи, отварајући се у појединим сегментима и ка магичнореалистичком „песничком одгонетању или песничком порицању стварности”[2].
Сем тога, Петровић се овде окреће метафизици и мистици, приказивању реалности уз помоћ метафоре, алегорије и фантастичног онеобичавања стварности. Јединствени сакрални језик садржан је већ у насловном термину иконостас чије се буквално значење односи на „место где су постављане свете иконе”[3]
Тако сам наслов, с једне стране, уводи читаоца у одређену историјску и уметничку епоху карактеристичну по дуборезном и позлаћеном иконостасу који се од XIV века све више развијао у православној цркви, док с друге, густим семантичким и симболичким подтекстом опцртава кривудаву приповедну путању на граници између видљивог и невидљивог, материјалног и духовног, земаљског и небеског света.
Та путања своје полазиште има у прозору отвореном према озвезданом небу на предњој корици романа. На тај начин, осечком делића звезданог неба – симболичког олтарског простора, одашиље се порука о духовном, онтолошком, епистемичком, напоредном смислу књиге као спојнице између прошлог и долазећих векова. У том временском судару, слика, икона има кључну позицију, јер је иконостас прозор у трансцендетно плаветнило.
Апстрактна слика прозора на самом почетку одређује облик романа са замагљеном границом између стварног и имагинативног простора. Поглед кроз прозор ка звезданом своду један је од кључних поетичких мотива и том апстракцијом превазилази се утисак реалистичког приказивања објективног света. Као резултат тога, проширује се семантичка подлога слике омогућавајући надолажење интертекста и нових приповедних токова у седиментационе наративне басене.
Приповедање се грана на три главна тока који су истовремено и различити и комплементарни. То су: ОДАВДЕ ПА ДО МИЛЕ ВОЉЕ, ПО ШИРИНИ И ВИСИНИ и БИЛО БИ ДОБРО ДА ЗНАМО НА ЧЕМУ СМО. Они су хијерархијски подељени на подтокове, чији наслови обезбеђују кохерентност и спајање у више тачака тако да сваки појам у широкој делти речи и реченица има своје привилеговано место.
Пажљиво и смислено одабрани поднаслови етимолошки утемељују конструкцију представљене стварности, метафоричко-метонимијски систематизују излагање и служе као оријентири у очуђеној временској и просторној димензији. Задатак тих подтокова је да генеришу фиктивни свет са основом у стварности или у чудесним путовањима и чудима типичним за средњовековне изворе живота светаца, при чему функционишу као стабилни и потпуно самостални и независни приповедни ентитети ‒ било да се крене са читањем слева на десно, или здесна налево, свеједно се стиже до ушћа, пристаништа и слива делте.
Сама идеја стварања „романа делте” стуктуриране из великог броја наративних рукаваца својевидна је фантастичка парадигма са променљивим исходом. Онако како се стварност мења током различитих историјских периода, тако се мења и извесност естетских, књижевних, филозофских и религијских норми, од тренутка када се читалац сретне са главним јунаком Довољом, до тренутка када на двор деспота Стефана Лазаревића у Београд са Хиландара стигне само једна икона, па и она са ликом непрепознатљивог свеца.
Друго ограничење које одсудно утиче на дефинисање фантастичног система у роману инхерентно је полазном обрасцу хагиографије која примат даје хагиолошком над фактографским, а треће извире из разуђеног рељефа делте и суптилне архитектонске композицијске конструкције романа по узору на иконостас.
Постмодерна фантастика Горана Петровића у роману Иконостас свег познатог света није радикални рез са традицијом српске фантастичке књижевне праксе, већ она уграђује традиционалне мотиве, али са изразитим трансформацијским, модификацијским и метафикцијским импулсом који доводи у питање аутентичност истине и стварности.
Префињени језик и песничко осећање света, пак, праве видан заокрет у тематском, мотивском и семантичком погледу, показујући да је реч базична категорија за естетску рефлексију доживљајне појавности и спацијалну трансгресију којом су истакнута обележја различитих култура и померање од националног ка општем. То померање клизи сферама духовности подижући читалачку свест о почетној метафори књижевности као креације у којој се поново ствара свет.
Следствено томе, фантастично се у књизи Иконостас свег познатог света схвата као прекорачење реалистичког оквира приче. Писац полази од стварног догађаја и он даље „бубри у причу”, како је Петровић једном приликом казао, а фантастично се реализује захваљујући читаочевој колебљивости у суочавању са неспојивим параметрима утврђених искуствених конвенција.
Усредсређеност на рецепцијску сферу продубљује аперцепцију између књижевног и стварносног контекста, артикулише или материјализује однос према бићу, појмовима и појавама и води стварању нових когнитивних структура. Оне отварају други угао путовања у историју Србије са кога се јасније види друштвени и институционални механизам власти деспота Стефана Лазаревића.
Та историјска линија на врху неопипљиве лествице уједињује Константина Филозофа, деспота Стефана Лазаревића о којем Константин пише „да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највиши. Ово не говоримо само ми, него сведоче и сви који су то искусили. А онај који се зарицао да ће их угледати, није се могао овога удостојити”[4], и пастира Довољу, „неизлечиво далековидог”[5], али и ограниченог да бића, ствари и појаве сагледа изблиза.
Захваљујући том дару, он из свог сеоског амбијента у којем се његове способности доживљавају као мане па му је зато поверено чување кравице Гранаве, искорачује у потпуно другачији свет, где на деспотовом двору добија намештење преписивача.
Двојака природа деспота Стефана Лазаревића, обликована од властодржачке хировитости и иживљавања над подређенима који граде манастир и уметничке сензитивности оличене у Слово љубву, једној од најлепших песничких посланица у српској књижевности, суочава се са сведоком и својеврсним двојником Довољом, изабраним да у ширем просторном и временском опсегу види исходишта српске будућности:
Видео је са оног свог усамљеног камена, на оној ливади, на оној падини, на Оној-тамо-гори… Могао је да види, јер се то није дешавало одмах ту него поиздаље, колико да се низ траву до миле воље котрљаш, као дете… Па, као дечак да устанеш, поскочиш, да се отресеш, наместиш косе… И тако се, као момак уљуђен, низ стрмину још спушташ, чак до доле, до у низину, до крај речице… Могао је Довоља тамо да види, а не силазећи, једног човека… Судећи по одећи није био великаш, али по свему другоме што није видно изгледао је као да јесте… Могао је Довоља да види тог човека племенитог рода преобученог у нишчег, како лута, а уједно с неком намером усредсређено ходи… Могао је да види тог човека како даље одлази, па се враћа, све на једном месту крај речице нешто премишљајући…
Да би предвече замакао у сумрак. Где? Чак ни Довоља није могао да види.[6]
Кроз секвенцијално одвијање текста прати се потрага деспота Стефана Лазаревића за најбољим местом на коме би могао да сагради цркву „да озида сопствену гробницу, да за живота одреди где ће вечно почивати…”[7] А када је коначно пронашао такво место, позвао је свог учитеља Константина Филозофа да потврди да је ваљано и потом га осветио:
…прича се да је деспот Стефан Лазаревић лично, од своје руке, кречним млеком салио крст где ће бити Храм Свете Тројице!
‒ А онда кречним млеком и описао круг где ће бити положени темељи обзида манастирске порте…
Трансгресијом простора, текст се из равни реалног премешта на раван фантастичног и чудесног коју сигнализују изабрани јунак Довоља, Она-тамо-гора, жежени венац, мистерија која се плете око јунака који одлази и враћа се са запетим псима и соколовима, човек који нешто пише и који јесте и није монах, побадање кочића сред белог крста и везивање кончића, војник који одлаже самострел и почиње унатрашке да се удаљава од крста и кочића да би, након што је размотао позамашно клубе, почео да кружи око њега, бело кречно млеко и круг.
Штавише, тај лиминални простор превазилази реалност артикулишући вишак подтекстовног значења исцртаног круга кречним млеком као симболичке пројекције непознатог. Пастир Довоља постаје опседнут прозорима на утврђењу деспота Стефана Лазаревића на ушћу Саве у Дунав.
Његова опседнутост постаје већа када схвати исправност учења Константина Филозофа да се складност постиже када се са посматрања великог, пређе на обраћање пажње на оно што је мало и да „приликом разматрања свега мањег мора се препознати и велико. Ако се ова два посматрања не сложе, то само може да значи да нешто није добро видео, па је најбоље да све почне наново…”[9] Девет прозора на деспотовом утврђењу функционишу као нека врста првог реда иконостаса на коме се налазе престоне иконе.
Иако се са сигурношћу не би могло тврдити да поглавља СЛЕВА НАДЕСНО и ЗДЕСНА НАЛЕВО безусловно припадају домену фантастике, јер се у њима, суштински, не дешава ништа немогуће и невероватно, Довољин поглед кроз свих девет прозора крај којих је владар често виђан како се замишљено шета, активира онтолошку и епистемичку неизвесност која недвосмислено потврђује „да ово неће бити уобичајено гледање”[10], већ гледање у свет испуњен чудима.
Стога се прозор не појављује само као поетички мотив, него утиче на фантастичко проширење и семантичку промену текста кроз перспективу посматрача. Важно је напоменути да је перспектива посматрача значајан фактор који имплицира да се приказана стварност схвати као фантастична или као реалистична са јасним односом посматрача према алтеритету ‒ дворанима:
Дворани воле да гледају свет, па и народ, баш тако – притворно, ни од тамо ни од овамо, они не би да буду на виделу, али би опет да све најпомније могуће надгледају. Да те језа прође на векове.[11]
Оно што читање романа Иконостас свег познатог света чини примамљивим јесте да управо реалистички описи рађају фантастику и покрећу заплет. Утврђење деспота Стефана Лазаревића за Довољу је имагинативни простор, а за дворане празнина коју треба попунити различитим украсима: балдахинима из Дубровника, перинама из Пеште, неугасивим кандилима из Солуна и светозарним иконама са Свете Горе.
Декаденција и лажни морал дворана доводи до банализације и вулгаризације духовних садржаја сведених на пуки материјализам који све мери и самерава новцем. Тако долази до ВЕЛИКОГ ОБРТАЊА приповедног тока у истоименом потпоглављу у смеру фантастике и алегорије, јер увређени светозарни свеци одлучују да се врате на Свету Гору и у Хиландар, „не желећи да се приказују свакоме ко има новца да их купи”[12].
Персонификацијом икона алтернира се стварност око фузије између физичког измештања и промене перцепције светаца под оптиком рашчовечења. С обзиром на то да свеци, за разлику од човека, не разликују четири стране света потенцира се њихово подразумевајуће присуство сублимирано у идеји да су иконе у симболичком смислу Imago Mundi православља.
Неухватљиво, дезоријентишуће и конфузно путовање светозарних светаца детерминисано је потпуним одсуством осећаја за објективну реалност. Флуктуација између спољашњег и унутрашњег простора конструише фантастичку трансгресију и издвајање тројице светаца у Егејској Македонији у жељи да у тишини расправе неко верско питање старо више од сто година.
У заносу расправе и не примећују како стижу у град Сер који је некада припадао Отоманском царству. Петровићев текст проблематизује сам појам објективне просторне и временске реалности презентовањем граница успостављених оком светаца залеђених у прошлости. Валидност тих граница значајно се поткопава питањима у функцији повратка у историјску стварност омеђену исламом чиме, парадоксално, прича добија још фантастичније одјеке: […] Како је могуће да су иконе толико много погрешиле… […]Како је могуће да тројица иконописаних светаца још издалека нису видели минарета, светионике за живот исмаилћански?! Изнад Сера их је већ било веома много узвинутих, што од дрвета што од камена, у горњем делу украшених! [13]
Путовање икона синоним је пута православне духовности; света са својом заједницом иконописаних светаца са сопственим етичким правилима и вредносним мерилима. Осим општег канона, овај специфичан микрокосмос садржи и различите типове светаца. Једни одлазе у хришћански Солун, други због своје скромности и стидљивости у Солун и не улазе, једни крећу ка Атосу копном, други морем, трећи ваздухом, а само безимени светац стиже у Београд.
Један од запањујућих аспеката приче о путовању икона је да се сама природа фантастике ни у једном тренутку не доводи у питање. Приповедач не оспорава фантастичку ситуацију у којој се иконе налазе, јер је она од самог почетка постављена као неминовна. Бескрај и бесконачност тог путовања симболизовани су у реторичком питању: „А где су остале?”
[1] Димитрије Богдановић, Историја старе српске књижевности, СКЗ, Београд, 1980, стр. 201.
[2] Алберто Услар Пјетри, Књижевност и људи Венецуеле. Цит. према: Љиљана Павловић-Самуровић, Лексикон хиспаноамеричке књижевности, Савремена администрација, Београд, 1993, стр. 225.
[3] J. B. Konstantynowitz, Ikonostasis, Studien und Forschungen, (erster band) Band I, Lemberg (Lwów) 1939. str. 33.
[4] Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех) – Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српскакњижевност у24 књиге, књига 11, Просвета/ Српска књижевна задруга, Београд, 1989, стр. 311.
Да бисмо читаоцима пружили најбоље искуство, користимо технологију такозваних колачића за чување и приступ информацијама о уређају са којег приступате овој адреси. Ваша сагласност омогућава програму да аутоматски обрађује податке. Непристанак или повлачење сагласности неће негативно утицати на карактеристике, али где кад неће учитати понеку слику у зависности од избора писма. Такве потребе активни сервиси опслужују.
Портал Гледишта има ауторска права на све садржаје (текстуалне, визуелне и аудио материјале, базе података, програмерски код). Неовлашћено коришћење било ког дела портала, без дозволе власника ауторских права, сматра се кршењем ауторских права и подложно је тужби.
Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став Редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
