У ноћи 24. априла, од страховитих повреда задобијених ударцем аутомобила на пешачком прелазу, у централној нишкој улици Генерала Милојка Лешјанина, у 74. години живота, преминуо је Иван Фелкер, познати нишки и српски вајар, човек широке душе и срца, врстан педагог, и по свом вајарском делу – национални радник, у оном правом смислу те архаичне речи: из прошлости за садашњост!
Иван Фелкер (1950-2024)
Свакогa дана, без обзира на своје године, а био је виталан у сваком погледу, прелазио је улицу на истом пешачком прелазу код џамије, углавном у исто време – између седам и осам часова, журећи ка свом атељеу у Нишкој тврђави, тик поред улаза у данашњу Градску башту. Тог јутра није стигао: занемело је његово вајарско длето!
Био је уметник – вајар националног романтизма, који је прецизно као цртач из своје снажне вајарске имагинације извлачио дух, карактер и психолошке нијансе за бронзане портрете бројних ликова из српске историје, расуте по земљи Србији, и тамо далеко, у Америци посебно, на радост наше дијаспоре.
Не многобројна, али респективна бранша српских вајара, мајстора глине, камена, дрвета и железа, изгубила је његовим одласком колегу – par excellence!
Иван Фелкер рођен је у Нишу 1. фебруара 1950. године, у старој нишкој грађанској породици, која је позната и данас, у последњој оази старих Нишевљана. И не, не мисли се овде на становнике живописног сврљишког сеоцета, него су се у путописној књижевности управо овом речју – Нишевљани, ословљавале старе Нишлије у 19. и у првој половини 20. века.
Из породице је понео у васпитању скромност као врлину, као нијансу старе грађанске етикеције, и таленат којим се легитимисао у токовима савремене српске уметности. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду 1976. године, са одликом – просечном оценом 9,27; постао је члан Удружења ликовних уметника Србије 1978. године.
Учествовао је на више групних и приредио бројне самосталне изложбе. Оставио је иза себе значајан број вајарских дела у Србији и широм света, а за свој уметнички рад понео је више признања и награда.
Палата правде у Нишу биће место на којем ће се, верујемо, задовољити правда, услед насилно прекинутог живота овог великог Нишевљана, испод чијих руку је настао добар део реконструисане пластике, пре последње обнове овог старог нишког здања.
И прича се овде не завршава, јер су његове златне руке реконструисале и елементе старе Пеликанове зграде на Вили Горча, у нишкој Обреновићевој улици, као и грб Краљевине Југославије на данашњој згради Универзитета у Нишу.
Стари грб, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, и данас је поред његовог атељеа, јер је сматрао да је уметничко дело вечно, изнад сваког система и епохе!
Иван Фелкер је аутор скулптуре Рад у Марибору, у Аранђеловцу на симпозијуму Мермер и звуци вајао је скулптуру Извор, Двоглавог орла у Соко Бањи, чесму Пуж у нишком парку Чаир, али и бројна попрсја у српском парку у Кливленду у Сједињеним Америчким Државама, попут Краља Петра, Стевана Стојановића Мокрањца, Вука Стефановића Караџића, Милеве Марић, Милутина Миланковића и Надежде Петровић. Аутор је спомен-плоче Милеви Марић Ајнштајн која је постављена у Цириху у Швајцарској. Из значајног опуса издваја се и његово дело Српски војник на Мокрој Гори.
Иван Фелкер оставио је иза себе можда најпрепознатљивије уметничко дело, несумњиво бренд града, чију фотографију многи из Ниша понесу за успомену – вајарску композицију, бајковиту сцену разговора овејаних Нишлија: ликова из знамените нишке прозе „Ивкова слава“ (објављене 1895. у Српском прегледу), ловџије Калче и Стевана Сремца, његовог повесничара. Наравно, и пас Чапа је део ове сцене, који знатижељно и збуњено слуша Калчине ловџијске приче… и све то дочарано у бронзи мајсторском руком Ивана Фелкера.
Вајари добро знају колико је захтевно извести овакву композицију, и засигурно, по мишљењу струке, то је велики домет у српском вајарству.
Споменик је откривен 2006. године на дан Свете Петке, крсне славе градске општине Медијана, чије је тадашње општинско веће, на челу са председником Драгославом Ћирковићем, омогућило реализацију композиције, као и пројекат културне акције обележавања топонима Старог Ниша у Сремчевим делима.
Рад на споменику је започет по идеји нишког глумца Млађе Недељковића, а реализован је у склопу грађанске иницијативе кустоса легата Стевана Сремца и Бранка Миљковића нишког Народног музеја, чијим идејним концептом је и уобличен комплетан пројекат НИШ – ГРАД ОТВОРЕНИ МУЗЕЈ: Обележавање топонима из дела Стевана Сремца, те су изведене и спомен-плоче аутора Ивана Фелкера: на чесми на Тргу Стевана Сремца на улазу у Казанџијско сокаче, све четири плоче, затим плоча на месту где је била нишка Сремчева механа Маргер, и плоча за Ивкову кућу, где се славила чувена слава Ивка Јорганџије.
По градском вајарском опусу, Иван Фелкер се сврстао у ред знаменитих вајара којима је Ниш био у срцу и души: Радета Станковић, Милован Крстић, Славко Милетић, Драган Николић, Александар Шакић, Никола Антов, Васја Перевалов, Звонимир Костић Палански (песник и вајар), Мирољуб Костић Коле, Влада Ашанин, Миле Симић и чудесни Небојша Митрић, аутор споменика Бранку Миљковићу, принцу песника.
Негујући баштину ове традиције, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша покренуће званичну иницијативу да се током 2025. године, када се буде обележавало 170 година од рођења Стевана Сремца, постави и пригодно обележје, управо на Тргу Стевана Сремца, у знак сећања на вајара Ивана Фелкера, као и спомен-плоча на месту где се налазила Калчина кујунџијска радионица.
Осим овога, Друштво ће предложити и постављање спомен-плоче у улици где је живео и радио Михајло Голубовић, књижевник и писац Калчиних прича, као и израду бронзаног портрета заслужног Нишлије, конзула, доајена српског новинарства, књижевника и националног радника за ослобођење Косова и Метохије, Тодора Станковића, чији се очувани гипсани модел, аутора Славка Милетића, чува у нишком Народном музеју.
ИВАН ФЕЛКЕР, уметничка биографија
1. Самосталне изложбе
1980.
Београд, Галерија Коларчевог народног универзитета
1982.
Ниш, САЛОН 77
Ниш, ИЗЛОЖБЕНИ САЛОН ЕИ
Алексинац, Дом културе
Зајечар, Народни музеј
1985.
Лесковац, Дом културе
2. Групне изложбе
1977.
Ниш, Ликовни уметници Ниша
1978.
Земун, Отворени Октобарски салон
1979.
Београд, 61. Изложба УЛУС-а
Београд, 30 година Факултета примењених уметности
Београд, Мајска изложба УЛУПУДС-а
Београд, 20. Октобарски салон
Ријека, Југословенско бијенале младих
Ниш, Априлски сусрет
Ниш, Примењена уметност и дизајн
1980.
Београд, 21. Октобарски салон
Београд, Новопримљени чланови УЛУС-а
Београд, Мајска изложба УЛУПУДС-а
Ниш, Ликовни уметници Ниша
1981.
Београд, 22. Октобарски салон
Београд, 65. Изложба УЛУС-а
Београд, НОБ у делима ликовних уметника Југославије
Кад сам својевремено отишaо у Београд нисам то учинио вођен жељом да тамо постанем славан и признат писац, што ће рећи жељом која је у ту чаршиjу одвела многе домаће субјекте, јер ми тад уопште на ум није падала тако сулуда и покварена мисао да бих и ја једног дана могао завршит у књижевности, али једном сам се, базајући Чубуром, неопрезно препустио мишљењу, не слутећи да је то почетак моје неумитне пропасти.
НАПОМЕНА: Следи „Истинита приповијест о једном дубоком и искреном пријатељству“ Елиса Бекташа у преводу са хумског на српски језик.
Једино што себи данас могу понудити као утјеху, и једино чиме могу ласкати својој сујети, јесте то што сам учинио све да не постанем славан и признат у Београду, а и било гдје друго, но било је немогуће избјећи неумитну судбину која је хтјела да постанем писац, али ето не тужим се и не кукам јер је у мом систему вриједности ипак боље бити писац, него бити славан и признат.
Ако ништа друго, писац ужива већу слободу и нема над главом императив да вазда глуми некакву величину и друштвени узор, нити се мора упињати да властите гадалуке и поганлуке представи публици као некакву племенитост, већ може једноставно казати – да, то су моји гадалуци и поганлуци и шта вас боли курац за то.
Ти почеци мог мишљења били су мучни и болни као и сваки почетак, тим више што ја појма нисам имао шта ми се дешава и кроз какве преображаје пролазим, те сам стога знао осјећати да ми је читав небески свод на плећима и да од таквог терета могу буквално нестати. Ево, овако, само пуц прстима и човјек нестане и нема га.
То мишљење је онда почело постајати препрека између мене и других појава у мом животу, како живих тако и неживих, и што је више времена пролазило то су те препреке постајале све теже за савлађивање, а на крају су то биле дугачке линије ескарпи и контраескарпи те комбинована минска поља велике густине и дубине.
Због свега тога ја сам се почео одавати самоћи, мислећи да ћу у њој наћи подесно склониште, али та је самоћа била само развојна фаза у процесу преображаја у писца што ја тад никако нисам мого знати, иако сам добро памтио Екинову мисао да је поезија у ствари самоћа.
А како дођавола да ту мисао повежем са собом у том часу, кад тад нисам имао ниједну пјесму, нити причу написану, изузев једног сонета из средњошколских дана, који ми је служио за курчење и разметање и који није курцу ваљао ко поетско свједочанство, па је из тог разлога тај сонет био омиљен међу кошпама.
Једини ахбаб с којим сам у то своје београдско доба могао проводити вријеме без осјећања узалудности и потрошености био је шутљиви и одмјерени господин у зрелим годинама који је живио одмах испод Калемегдана. Тачније, живио је у зоолошком врту, и вама сад можда изгледа чудно то да неко живи у зоолошком врту, али ето у његовом случају то ипак није било чудно јер је тај господин био вук.
Ја иначе не волим зоолошке вртове и сматрам их опомињућим доказом хињаве људске природе, која у кавезу види проблем тек кад њу неко метне у кавез, но једног сам сунчаног дана ушао у тај зоолошки врт, појма немајући зашто, и као омађијан сам ишао све док ми нешто изнутра није рекло да станем.
А стао сам баш испред кавеза са вуком који је лијено изашао из оне своје рупе, удно тог његовог станишта, па пришао шипкама и погледао ме право у очи, а онда се пропео на задње ноге и гурнуо предњу шапу кроз шипке ко бива да се рукујемо. То руковање означило је почетак једног, не толико дугог, колико дубоког и искреног пријатељства, и отад сам повремено знао отићи до зоолошког врта и посјетити свог пријатеља с којим сам водио искрене и неувијене разговоре о суштинским питањима.
Ви ћете мене сад питати како сам могао разговарат с вуком кад не знам вучји језик, а то ме питате јер сте већ заборавили шта сам вам казао на самом почетку. А казао сам вам да сам у то доба почео мислити, а човјек који мисли и вук вазда се могу разумјети на начин који ће вам одмах постати јасан чим и сами почнете мислити.
Једног од тих мислећих дана нагло ме спопао необичан и неугодан осјећај да сам ја у ствари изгубљен усред пустиње и да је све то око мене само фатаморгана. И као да ужас такве помисли није био довољан још ме спопао и неземаљски страх да можда ипак нисам у праву и да то око мене није фатаморгана већ заправо јава.
Тако растрган између изгубљености у пустињи и страха да око мене нема привида сам отишао посјетити свог ахбаба вука, који је одмах схватио шта ме мучи па ми је пружио шапу, а онда је и врх њушке гурнуо кроз шипке и загледао се у мене оним својим очима, које су неким чудом успјеле остати на слободи, за разлику од остатка његовог тијела, па ми је овако казао:
– Немој ми се ту пренемагати већ издржи мушки тај терет за који си сам крив. Да ниси био неопрезан не би те мишљење заскочило и био би одговоран и разуман грађанин који не разговара са дивљим звијерима. А ако мислиш да је теби тешко онда се запитај како је мени. Као да није довољно то што су ме метнули у овај кавез, већ је тај кавез морао бити баш у Београду, па сваки дан морам гледати ову неодгојену жгепчад што се кревељи, и која ће себе сматрати вриједнима, мада никад нису уловили срндаћа у планини, нити су завијали на пун мјесец, али ће зато завијати на све око себе, почев од парова на понуди кладионице па до комшија.
Мислиш да је мени лако што ја морам бити у овом кавезу, мада би они са својим завијањем били знатно занимљивији за нормалне посјетиоце овог врта, али онда се подсјетим, та откуд овдје нормални посјетиоци. Ено погледај оно бублаво жгепче што му матер управо говори да је њено паметно злато.
Мали кретен већ сад зна за кога навија и то ће знање бити једино које ће имати током читавог свог живота, ког ће провести убијеђен да зна све о себи, и тек ће на самртној постељи схватити да је све било лаж, и да је можда и та смрт која му прилази лаж, а најгоре ће му бити кад помисли да је лаж и то што му син говори да је његов клуб добио утакмицу тог дана.
Знаш ли колико ја таквих судбина овдје видим сваког дана? Знаш ли колико је понижавајуће гледати свјежу храну како се смуца овуда и кревељи се животињама баш као да животиње не знају ко су, а ови што се кревеље као да знају за себе ко су?
Ти си тек почео мислити и барем се можеш надати да ћеш једном дочекати своју пропаст и постати писац, а онда се више нећеш морати мучити са двојбама и слутњама које те сад муче јер су писци људска говна која увијек нађу начина да себе оправдају пред собом самима, а ја ћу заувијек остати вук што је иначе једна дивна ствар, али у мом случају је неподношљива јер сам ја вук у кавезу.
А какве сам среће још ћу дочекати да будем вук заточен у земљи којом влада вучић. Ви људи сте можда и навикли да вам владају најгори међу вама, али код нас животиња се зна неки ред и једино гдје тај ред не постоји то је у овим зоолошким вртовима који су плод вашег болесног и изопаченог доживљаја појма реда.
– Ако су чељади тако безнадежан случај, упитах свог ахбаба, како то да онда причаш са мном?
– Ти си другачији, одговори вук, у теби има нешто вучје и дивље. И колико год покушавао то затомити вазда ће наћи начина да избије на површину, макар само у виду бљеска у очима. Зато ће друга чељад за тебе вазда говорити да си луд и махнит, али немој да те то погађа јер муфлони не могу другачије протумачити то што избија из тебе.
– Хвала ти на овим ријечима, рекох му ганут, охрабрио си ме њима.
– Немој се претјерано узохолити, опомену ме мој пријатељ, тачно је да у теби има нешто вучје, али отиђи до оног доље кавеза са шимпанзама па ће ти и оне рећи да у теби има нешто мајмунско и то ће такође бити истина.
Снажан прољетни пљусак са грмљавином нагло је прекинуо тај разговор између мене и мог ахбаба вука, а послије тога смо се видјели још неколико пута и водили мање драматичне разговоре. Онда се завршио мој боравак у Београду, за ког ни дан данас не знам да ли је био привиђење у пустињи или је био стварност што је још ужаснија могућност, но не за мене, који више нисам тамо, већ за Београд.
Пролазиле су године, а ја сам све рјеђе и рјеђе помишљао на свог шутљивог и господственог пријатеља вука и на важне разговоре што смо их водили пред његовим кавезом у калемегданском зоолошком врту. Данас више не знам ни да ли је мој пријатељ још увијек жив нити се желим распитивати о томе.
Но недавно сам га се сјетио кад сам читав један дан потрошио на размишљање о стварности која ме овдје окружује, а након што сам размишљање привео крају – наглас сам се обратио свом драгом пријатељу, надајући се да ће ме он ипак чути јер вукови имају чудне способности, па и ту да чују оно што је изговорено далеко од њих. А рекао сам му ово:
– Кад си ми говорио о муци свог заточења у кавезу ја сам ти вјеровао, драги мој пријатељу, али тек те данас одиста разумијем. Данас и сам у искуству носим то стање заточења, док око мене ходају креатуре које кроз живот носе само једно поуздано знање и то оно о клубу за који навијају. То што ме нису метнули у кавез као тебе не чини никакву разлику јер ме само нису метнули у кавез од челичних шипки.
Данас се кавези праве и од ријечи, драги мој пријатељу. Знај да се радујем поновном сусрету па макар то био само сусрет бљескова лудила из наших очију горе међу сазвијежђима или сусрет наших давних завијања на мјесец која још увијек јашу горске вјетрове и јахаће их до краја времена.
Курт Кобејн, оснивач и фронтмен култне музичке групе Нирвана, напустио је наш свет 5. априла 1994. године. и ушао у несрећни клуб двадесет седам. За разлику од многих покојних музичара које волим, Кобејн је био мој савременик.
Најбољи Нирванин албум In Utero изашао је 1993. године. Ишао сам у први разред. Кад сам одрастао и „спријатељио“ се са Кобејном, схватио сам како сам многе спотове његовог бенда видео милион пута на телевизији, а неких се и плашио (Heart-shaped box), али ми у то време, наравно, то ништа није значило. Нирвана је увек била у мојој близини.
За време зимског распуста 1996. године, у госте ми је дошао брат од тетке. Гледали смо филмове, играли игрице, слушали музику на великом музичком уређају. Гранџ углавном. Најдража касета нам је била Нирванин акустични концерт MTV Unplugged in New York. Знали смо да је слушамо до дубоко у ноћ. Та лепа музика, пуна сете, туге и среће у исто време, увукла се у наша срца, а да тога нисмо ни били свесни. Тако је званично почело моје дружење са Нирваном.
Расли смо и мењали се, прашина заборава прекрила је у потпуности тај дивни, дивни концерт. У време када се појавио спот за Нирванину дотад необјављену песму You Know You’re Right, 2002. године, већ сам био у колицима – сломљен, љут и бесан. Била је то последња песма коју је Нирвана снимила. У њој је све прштало од беса и очаја, и сва та бол која се изливала из Кобејновог гласа привукла ме је к себи и заувек ме купила. И мене и милионе несигурних и несрећних младих људи.
Сетио сам се оног акустичног концерта и Кобејновог „завијања“ усред ноћи. Желео сам да што пре дођем до свих Нирваниних песама, а нарочито до You Know You’re Right. За ово прво сам се лако снашао (купио сам бугарски ЦД са свим албумима – на омоту су чланови бенда у божићним џемперима). За ово друго… и не баш. Интернет је тада био јако спор, није било Јутјуба, Спотифаја и осталих чуда, па сам до песме дошао захваљујући програму Mirc.
Ту сам упознао бубњара једног бенда који је неким чудом имао песму. Сећам се, висио сам за компјутером од једанаест увече до четири ујутру, све док се песма није скинула. Тако се моје дружење са Нирваном наставило. Прошло је много времена од тада. Поразио сам многе туге, комплексе и несигурности и оставио их заувек за собом. На путу до победе, научио сам све Нирванине песме и упознао Кобејна кроз његову уметност. Научио сам и то колико је важно и исцељујуће преточити бол у било који вид уметности.
Кобејну, мом драгом пријатељу, захвалио сам се два пута – песмом и причом. Проза није мој терен, причу сам написао готово стидљиво, у рукавицама још 2017. године. Одавно сам имао на уму да је уредим и поправим, али сам тај „посао“ упорно одлагао. Схватио сам да је тридесетогодишњица његовог одласка прави тренутак да то учиним, како бих му се још једном захвалио за све.
Отуд и ова стара-нова прича пред вама. Тако ће моје дружење са Нирваном трајати заувек.
ДРУГО СУНЦЕ
Мајк је покушавао да се пробије кроз маглу. У даљини су се назирали обриси нечега што је подсећало на фабрику. Фабрике су га увек чиниле депресивним. Осетио је како му се сплин завлачи под кожу. Однекуд се чуло завијање пса, уз пратњу тужних акорда. Звукови су растерали маглу и разбили му сан. Окренуо се на другу страну и угледао плавокосог младића како певуши нешто и пребира по жицама старе гитаре. Младић је подигао главу према њему и насмешио се. Имао је бистре плаве очи.
– Мора да сањам – рекао је Мајк, зурећи у необичног посетиоца.
– Не бих рекао – одговорио је гост кроз благи смешак.
– Или сањам или сам луд – узвратио је Мајк.
– Ни једно, ни друго, брате.
– Ма да, фронтмен Нирване ми дошао у госте. И нисам луд – рекао је збуњено.
– Да. И да. Дошао сам због тебе – Курт Кобејн се осмехнуо још јаче.
– Твоје песме.
– Много ти значе и спасиле су те. Све знам.
– Наравно да знаш кад си плод моје маште.
– И мени би било лакше да је тако – одговорио је помало невесело Кобејн.
– Како то мислиш?
– Овде сам по задатку.
– Стани, молим те. Био ти стваран или не, ја морам да попијем кафу – рекао је Мајк на путу до шпорета. – Да скувам и теби, ако не испариш у међувремену? – додао је уз смех.
– Добар сам, доста ми је дроге за сва времена – насмејао се гост, а затим се поново латио гитаре.
Топли, сетни звуци испунили су собу. Низ Мајков десни образ склизнула је суза. Окренуо се у страну и обрисао је једним брзим покретом руке. Узео је шољицу вреле кафе и упутио се ка столу, не скидајући поглед са Кобејна. Сркнуо је гутљај, а затим спустио шољицу на сто. Песма му је звучала познато.
– Шта то слушам?
– Ексклузиву, добри мој – Кобејн је одложио гитару.
– Човече, ово звучи као да долази из универзума у којем та проклета пушка никад није опалила!
– Нема других универзума. Постоји само друго сунце. Одатле и долазим. Због тебе.
Мајк га је посматрао у чуду.
– Тамо је толико песама које никад ниси чуо и све је вечно живо, а ствараш кад год пожелиш!
– Машта галопира кад губиш разум – рекао је у неверици Мајк.
– А то сунце. – наставио је Кобејн – Може да нашкоди само злим духовима. Чим пандркну и крену овамо – сунце их спржи. А ми, несрећни. Ми овде поправљамо дух. И помажемо другима. Ево, теби, на пример – рекао је, показујући према Мајку.
– Мени нема помоћи.
– Ту се вараш. Задатак несрећних духова је да прате сличне себи и да, с времена на време, понуде неком духу да крене са њима, ако је уморан од свега.
– Шта је задатак срећних?
– Јеси ли ти срећан, добри мој?
– Нисам.
– Онда ме не питај ништа о њима сад. Упознаћеш их, па причајте колико хоћете.
Главно питање је: Хоћеш ли поћи са мном или ћеш остати да се бориш?
– Остаћу да се борим.
– Обојица су праснула у смех.
– Идемо?
– Идемо.
Друго сунце их је чекало.
Петог априла 2024. године навршава се тридесет година од одласка Курта Кобејна
Стојећи овде, пред спомеником једног Бранка, на брду које је тек у његовим песмама добило своје истинско име, призивам дубоку песничку сенку једног другог Бранка. У тим огледалима у којима нестаје физика доба и средина, бескрајно се умножавајући један у другоме, стоје два Бранка, блистајући хладним пламеном песничког језика и указујући на танане и заумне животне и књижевне паралеле.
Тако нестају све разлике које деле једног Бранка који је писао средином прошлог века у једној царској провинцији и другог Бранка који је писао у другој половини нашег века у једној светској провинцији.
Стојећи овде пред једним Бранком, призивам другог Бранка, као што бих и у Нишу, пред оним другим Бранком, призивао вечне стихове аутора „Ђачког растанка“. Налазим се пред вртоглавим паралелама чији ми смисао измиче управо онако како увек измиче смисао праве, исконске поезије, или „све видљиво је ђаво“, казујући тиме да је у невидљивом, скривеном и недохватном скривена утопија људског која је понајмање песничка, а понајвише орфејска, утопија оних који својим певањем присвајају дар недоступан смртнима: дар бесмртности.
Чудне су то паралеле: животи два Бранка угасили су се у приближно истим годинама, негде на граници младости и зрелог доба, обојица су испевали страсно много поезије, имали истанчан и далекосежан однос према властитом језику, певали су са пуном свешћу о њему као изворној кући поезије, обојица су славили универзалну љубав, знајући да је Реч исто што и Љубав, исто као и Биће, обојица су писали из жеђи за животом, из исконског животног либида, али су и обојица писали стихове у којима је тамно загушљиво крило смрти и трагичних наслућивања довело до врхунског поетског крика. „Кад млидијах умрети“ или „онај ко пева не зна је ли то љубав или смрт“.
И тако, говорећи о два Бранка, заправо говорим о једном Орфеју. Са Стражилова или из Заплања, свеједно. Стихови који ће и нас и њих саме надживети су на овом месту посвуда око нас. Јер природа је храм, и то су два Бранка знала. А у храму је пристојно говорити само молитве или химне, што орфејска поезија два Бранка и јесте.
Говор на додели награде Печат вароши сремскокарловачке за збирку поезије Четири доба, 9. септембра 2000. године.
Извор: Политика, 23.септембра 2000. године
Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: Горан СТАНКОВИЋ
Да одмах отклоним сваку сумњу о томе како приступити овом тексту. Он је импресија, добронамерни братски савет и више него заслужена благодарница. Није нити скерлићевска, нити богданпоповићевска критика, она од које се јеже савремени писци што Ђорђе Матић несумњиво у исто време и јесте и није. Његова савременост, одмерено сидри у дубоким морима архаичног. Где су скупа и Његош и Крлежа. И Ветрановић и Цријевић. А понајвише Црњански.
Флуидан, као и његова проза која вешто плеше по ивици сечива што се поезијом зове.
Јеванђелски речено, језиком религије коју Матић с правом сматра интимним чином, пазимо…
ЈЕЗИК “РОДА МОГА“ КАО КЊИЖЕВНИ НАДЛИК
Ако неко хоће да схвати зашто Срби, хрватски језик често зову српским, нека чита Матића. Ако неко хоће да схвати због чега Хрвати, хрватски језик зову хрватским, нека чита Матића. Нема бољег чувара српског у хрватском, као ни ненаметљивијег чувара хрватског језика, оног од Вука рођеног, преко Броза до Крележе клесаног, од Матића. Делује да се, када је реч о Матићевом језику, сва критика усијала од тврдњи да он пише високим стилом. Био бих слободан да кажем да у томе нема ничега претенциозног, иако се тако нешто може закључити када се човек лати критике, пре него његове прозе.
Језик књижевности, књижевноуметнички штимунг, то је оно чиме Матић баш вешто барата.
Језик доречености.
Као да се у свим тим одисејевским заносима, у апатридској носталгији, Матић ужелео свих речи својих народа. Његова насушна потреба да се враћа пансловенском принципу, оног заједничког прајезика, чини да од културне хетерогености Срба, Хрвата и осталих племена, наново везе надсловенски гоблен. И утолико је његов језик, а и његова књижевност моћнија.
Када као дете не желиш да причаш, како не би потрошио све речи, он је у туђини ћутао. Па у лирском роману ударио контру, хотећи да исприча све оне речи на којима је тако дуго ћутао. Да их се подсети. Никада нисам видео да неко више речи на свом језику жели да каже. Ваљда да провери да их није заборавио.
Његов језик дословце има карактеризацију. Као књижевни лик. Метафоричку карактеризацију. Словенску потребу да сам себе подцрта. Те су језичке дидаскалије некада препуне апозиција, а некада барокно пребојене „свијетлозеленим, тамномодрим и правокутним“. Што би му неко можда и замерио. Ја, засигурно, не.
Како год, види се да је речи које је дуго скривао у корицама, Матић извукао незарђале, са жељом да освоји сав онај исконски књижевни простор који је преостао, попут острва, у морима жанрова.
СЕВЕР-ЈУГ, ПА ОПЕТ СЕВЕР
Матићева се емотивна, поетска, и романескна трансверзала протеже правцем север-југ, или боље речено југ-север, ако посматрамо хронолошки лутања његовог лирског субјекта, који се игром прозних околности зове књижевним ликом.
У тим пресецањима проживљених и измаштаних паралела и меридијана, кала и контрада стари се словенски богови каткад обрачунавају са униполарним хтонским бићима обученим у мантије или са кипама на глави.
И ту где се стари богови и нови њихови идентитети срећу, лелуја његова Маша Коен, Матићева “Јелена које нема“ или већ ко зна која, које је сигурно било.
Таква се књижевност, дубоко проживљена, једноставно не може одглумити.
Осећа се у његовим лутањима Рим-Амстердам и сав сплин који је са собом као багаж вукао Чарнојевић, али и нека сулуда нада са којом Штулић креће у Вијену, да пронађе дјеву. Ти литерарни рељефни премази, готово као код Шумановићевог “Бара у Паризу“ у Матићевој се књизи могу руком опипати.
Звече однекуд вериге о којима приповеда Љуба Ненадовић у „Писмима из Италије“, све некако уваљане у блуз и у ону чудесну пискаву нит Чета Бејкера, који је у истом том Амстердаму и скончао.
Одавно ме, заиста одавно, тако добро није дотакао спој свих овом свету познатих уметности у једном делу, које се пуким случајем назива књижевним. Иако је у њему више музика и питура него по концертима и музејима савремених уметности.
Како човек, располућен од толиких потреба да напусти себе, може да о носталгији каже, можда најлепшу реченицу у мени доступној савременој књижевности?
„Родни је град, покретна елегија, жалобна болна пјесма над неодживљеним временом у њему“
SOUNDRTRACK ОД БОЖУРОВА ДО FUNNY VALENTINE
Ова књига се, као што сам поменуо, не доживљава само једним чулом.
Можда пре него иједним другим чулом, књига је то која се слуша.
Нису то постмодернистички фолови, хиперлинкована стварност коју живимо, већ превазиђени постмодернизам у једној мери рестартован на антику. Као некаква музичка неоренесанса.
Да књижевност не мора да буде линеарна, демонстрирали су Црњански и Настасијевић, у модерном пре модерног, а Ђорђе сада као медијум шета свог приповедача по туђим аурама и мислима.
Не мора све што се литерарно калеми на џез да буде биопик. Нешто једноставно може да буде „Whiplash“ у књижевности.
Ова је књига утолико боља јер нема залудне потребе да се лута Јесењиновим стопама, угаженим стрњикама и житним пољима, тамо где градови миришу на мачју мокраћу и расквашени асфалт.
То и Матићев лик памти. Не мирис липе. Него пријатан смрад градских улица. И зато му верујем.
Сигуран сам да се инспирација за назив ове књиге баш и крије у печалбарским пословима под светлима неонске хале, међу поштанским маркама, где се попут разгледнице са летовања које се никада не завршава, негде срамежљиво наметнула фраза “Ниоткуда с љубављу“.
Зато што је цела као да припада неком другом, заборављеном свету.
Где је у реду бити луцкаст као Тин Ујевић.
Где су песници господа и витезови.
Зато је ниоткуда.
Јер је одсвакуд.
Сваком блиска и позната.
А тако универзално ничија.
А да је с љубављу – довољно је само погледати у чаробно плаветно око Маше Ко(р)ен, коју да бисте упознали морате да потражите међу страницама Матићевог првенца.
Ђорђе Матић – Фото: Иво Цагаљ/Pixell
СПАРИНГ ПАРТНЕР МЕЂУ ЛИКОВИМА – ТО СВАКАКО МОЖЕ БОЉЕ
Занесу се ствараоци у прављењу лика из „Ich forme“ да некада забораве на карактеризацију ликова који чине атмосферу драматичнијом.
Ако је овој књизи потребно тражити ману,(а вратимо се на почетак да ово није критика, већ братски савет) онда се та мана сигурно крије у лику Кнеза, који је бескрајно симпатичан, али чији се лик понекад гради као пасивна контратежа главном лику, како би у некој мери он интелектуално издоминирао. Као некакав џак за ударање или пак хроми спаринг партнер.
Да баш не зна ко је Јуриј Гагарин или шта је номинатив, а шта вокатив, не чини ми се вероватним.
А управо то прави добар темељ оним правим критичарима који пишући о Матићу у суперлативу карикирају његов бескрајни језички потенцијал.
Такви стилски слепи рукавци, ипак нису најпотребнији, јер интелект се назире и без тога.
Ова је књига, (last but not least) као да је Чет Бејкер устао из гроба и снимио нови албум. Једна од оних које нема потребе читати споро, како би се крај одгодио. Она се друкчије и не може читати, до са пуном пажњом и свих пет и више чула.
Извор: Кумулонимбус.ме
Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: Никола МАРКОВИЋ
Овај циклус песама Жељка Митића, претходно је објављен у часописима: Поезија, часопис пјесничке праксе; број 3-4, просинац 2023, Загреб, Градина, часопис за књижевност, уметност и културу, бр. 105-106/2023, Ниш. Фотоилустрације су из музеја Едварда Мунка.
Песму Ово није земља за самце први пут објављују ГЛЕДИШТА.
Судбина писца је таква да мора стално да се бави појединостима, ситним послом са најужим могућим видиком. Ма како било обимно и богато и разнолико дело које писац ради, ма колико да иду y висину и y ширину његови планови, његов рад остаје прикован за појединост, за један призор, једну личност, једну реч. А чим писац покуша да ради „на широко“, имајући y виду целину, са отвореним, слободним видиком пред очима, све се замути и оплића, одједном стану да се кваре и губе и појединости и целина.
Иво Андрић, обојила вештачка интелигенција
Чим се врати опет поједином призору, појединој речи и реченици и почне њих да обрађује и дотерује, он осети како се јединство и целина његовог дела невидљиво, али осетно склапају и ведре, расту и усавршавају са сваким потезом пера. А кад дело буде једном завршено, онда се оно ионако одвоји од пишчеве свести и добије за њега ново значење, посве другачије од онога које је имало док је рад трајао. Могло би се рећи да дело за писца умре оног дана кад га он заврши. После, остаје књига.
Главна снага и стварни корен сваке приповетке, сваке поједине сцене y њој, налазе се y једној доброј мисли, једној верној слици. Она је у том склопу реченица оно што је матица у роју пчела. Кад она искрсне пред вама, треба све оставити и за њом поћи. У њој је семе и квасац за све остало. Јер, није вредност те хитно и нечитко записане реченице у њој самој, него у оном изобиљу и оној лакоћи са којом се после, за њом и пред њом, роје мисли и слике, невидљиво везане са њом.
У сваком опису или призору, без обзира на њихову дужину, они могу бити од три реченице или три стране, има увек једна једина фраза на којој тај опис цео почива, а која је у њему изгубљена и невидљива као оплођујућа семенка. Писац мисли често данима, недељама како да један психички покрет или један необичан призор изрази и прикаже. Он сам их добро осећа и јасно види, али не зна, што је главно, како да их учини читаоцу приступачним, разумљивим и видљивим. Са своје тачке гледања, он разабире све јасно и живо, али чим пређе на читаочеву страну и погледа: цела слика постаје мутна, нелогична и распада се у збркане појединости. То може дуго да мучи и обесхрабрује писца, али ако остане веран напору своје мисли и раду своје маште, он ће у једном обасјаном тренутку наћи оно неколико речи, повезаних јасним смислом. А после тога, све постаје лако, јасно и једноставно, реч се ниже на реч а реченица уклапа y реченицу. Одједном цела слика стоји пред читаоцем (јер је о њему реч!), стварна, жива и природна, онаква каква једино и може да буде. За читаоца је цео тај текст једновит и сливен сав из једног комада, али писац при сваком пречитавању осети и позна оне две–три надахнуте речи. Он их види (и само он!) као мали узидани динамо који оживљује и покреће целокупну мртву масу реченица и ставовa.
Има доста дана, често и читавих недеља, кад мало радим и стварно ништа не урадим, кад ми се чини да никад ништа добро ни паметно нисам написао и да никад више нећу ни написати.
*
Погледајте око себе људе који раде; и да не узимамо сложеније занате и послове за пример, погледајте, рецимо, човека који весла или који копа. Колико вештине, стрпљења и истрајности њему треба! Па зар је наш посао испод његовог?
Невоља је само што у нашем раду ни добра воља ни свестан напор не одлучују у оној мери у којој је то случај код радника или веслача.
*
На крају, и најбољи писац може у читаоцу да изазове само оне сензације које читалац већ носи у себи, а није их дотле био свестан, односно да отвори пред читаоцем само оне видике које је читалац способан да сагледа.
*
За некога су речи круте, непрозирне и непомичне ствари, као камење поред пута, а за некога прозирне, разнобојне, лаке и променљиве, као кристали, роса и облаци.
*
За једну мало већу приповетку, a често и за врло кратку, потребни су често огроман напор и велико стрпљење. Сваки покушај да се ствар сврши олако и брзо доводи до неуспеха и разочарања. Случај је исти као да је у питању гомила камења коју треба пренети на друго, мање или више удаљено место. Само стрпљиво и полагано, камен по камен, може се извршити тај посао. А од јуриша, као ни од лукавства, ту нема користи.
Рад маште, тежак и опасан, увек и у свему, више него што се то обично мисли, има једну нарочито незгодну и опасну страну. – После дужег и јачег рада живци дођу у нарочито стање које није замор, а јесте изнуреност. Тј. човеку се не седи и не спава; сав је устрептао, жељан је разговора, светлости и разоноде. Ако уметник у тим тренуцима не нађе бар нешто од тога што цело његово биће тражи, онда му се дешава да пада у чамотињу и депресију у којој време изгледа бескрајно, а земља пустиња.
То су мучни и опасни тренуци кад човек пада као авион који губи брзину.
*
Сваки пут се поново уверавам да се ниједна иоле већа прича не може писати у једном потезу, као писмо добром пријатељу, него све парче по парче, од појединости до појединости, од призора до призора и од запажања до запажања. И без реда неког, него час с краја, час c почетка, а час из средине приче. За то је потребно времена и стрпљења. Потребно је целу своју снагу и сву пажњу посветити свакој тој појединости, и радити је не мислећи ни на оно што јој претходи ни на оно што долази иза ње, као да само она постоји.
*
На свашта сам се у животу жалио, као што то већина људи чини (слабих људи!), на ситне болести и недаће, на стотине тешкоћа које сви сваког дана сусрећемо на свом путу. На све сам се жалио, као што то чине и други, некад мање некад више него други, али на једно се никад пожалио нисам, на велику, сталну тешкоћу коју имам код писања приповедака. А то ми је била и остала највећа и најтежа ствар у животу.
Код описа ствари, људи или догађаја, треба оперисати само суштинама. Преко облика и њихових мена, али само суштинама. Треба говорити из средишта ствари које се описују: не са површине, још мање са тачке гледишта читаоца, него из сржи онога што сте изабрали за предмет и што читалац треба да види, схвати и осети. – У писцу постоји и често се јавља посве људска, сувише људска тежња да напусти своје усамљено, тешко и мрачно место са којег говори и да пређе на другу, лаку страну, да бар за тренутак погледа свој предмет очима читаоца. Свако такво дезертерство свети се, јер одмах у том тренутку „прича умире“ и враџбина губи своју моћ. Нестаје чуда и његових обожавалаца. Остаје само то тешко сазнање и велики напор да се писац врати на своје незавидно место.
Највећа и најчуднија прича то је писац сам. (Он је ватра, а све што пише, то су само искре. Ватра, али под условом да остане y стварима и да говори из њих не учествујући у њиховој површној и променљивој игри и не имајући свога дела ни у чему.)
*
Сваке ноћи ја лежем у постељу уморан од дана који је прошао, забринут за онај који ће сутра сванути, измирен са сазнањем да сам сиромах, да ми је дано мало дана и добара, мало радости и још мање способности да се радујем. Још никад нисам заспао без мисли да је покривач на мени позајмљен и да ми је и сама топлина постеље у којој сам дата само кратко на уживање. Али то ме није никад спречило да слатко заспим и добро спавам. То ме никад није испунило ни жалошћу ни горчином ни завишћу. Напротив, увиђајући како је y мене свега мало и како је све кратко и оскудно, ја сам често и дуго мислио на друге људе и крајеве, где има изобиља и радости и где све траје, обилује и претиче. Тако сам, као незаслужену награду, имао у исто време и непролазно богатство света и мој кратак, штур и оскудан живот који ми је мио.
*
Не може се лако ни кратко казати шта је то што догађају који описујемо даје убедљивост и веродостојност и онај нарочити печат по коме га читалац прима као стварност, познаје, усваја и памти.
То није ни научна тачност, ни верност описа до ситница, ни поузданост података, ни сликовитост говора, ни лепота стила. Напротив, има реченица, ставова и написа којима све то недостаје а који по нечем убеђују, заносе и „плене“ читаоца и остају у његовом сећању као трајни психолошки, историјски и људски документи, док читаве књиге нестају и бледе без трага.
На пример, у сећању Проте Матеје, поред много нетачности и омашака у датумима и подацима, има таквих убедљивих и узбудљивих места.
Кад y мају месецу 1804. Срби пођу у Београд, сусретне ваљевска војска, са којом је био Прота, Карађорђа. „Ја превезем војску и топ. Војска пева и врло весела; ал кад пређе господар Црни Ђорђе, па уз параду сву војску: ,Добро дошли, браћо!ʼ поздрави, и кад га видоше и његове речи: ,Добро дошли, браћо моја, српски соколови?ʼ чуше, верујте децо да ту није војник остао, који запевао није a многи је старац радосне сузе проливао, кад је тако дочекао. И преко свог Дубоког рекао би да не само војници певају, но да је шумар и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао, и тако с певањем у Остружницу 8. маја на конак дођемо“ (стр. 112).
Стварни и помало суви стил Протин није ни овде промењен. Певање је у овом случају било један важан део ратничке и политичке стварности, која је њему главно, и он га описује исто као што на другим местима описује заморне маршеве, међусобне свађе или узалудна чекања. Ни трага од литературе. Не каже се ни ко је певао, ни шта је певао, ни како је певао. Само из народног говора позајмљене слика о шумару и листку на дрвету, да би се у њој сачувао тај важан психички тренутак кад људи у колективном заносу и полету шире руке и живље се крећу, кад се груди надимају, очи сјају а уста се сама отварају и пуштају глас y незадржљивој потреби за покликом и певањем. Биолошки фактор одушевљења, борбе и победе за коју се осећа да је дозрела.
Један римски државник је рекао својим суграђанима: „О, Римљани, колико сам се дана и ноћи трудио да заслужим, да добијем похвалну реч од вас! Човек не улаже толико напора за оне које презире.“
За оне писце који тврде да презиру публику.
*
У нашим младићким књижевним распрама често су се чуле речи „Од њега неће ништа остати“, или „Ово ћe остати“ и слично. Сад се та реч не изговара. Страх од извесних речи један је од знакова старости, или старења. Не говоримо ништа, јер знамо или слутимо да ништа не остаје. Доспели смо до места са којег се то види. Све ствари само бивају, трају и нестају. Све што смо сањали и радили чини и бледи у борби са заборавом. И вечерас моја мисао допире до у времена у којима неће бити трага од нас и наших дела, да људи који се неће звати нашим именом ни говорити нашим језиком, и ту још безнадно тражи слуту мога сна или звук моје музике.
(11. XI 1938)
Писац је, кад је на своме месту, унутарњи глас ствари и тумач свих међусобних односа њихових; он им даје лик, име и право место у васиони коју сам ствара и коју ми, читаоци, вољно примамо.
*
Писац не сме да се чуди ничему. Његова мисао иде упоредо са догађајима, развија се, расте, пада, застаје. Освртање уназад, извиривање унапред, везивање оног што је било са оним што ће бити, ишчуђавање и мудровање над догађајима и поводом њих, све су то несумњиви знаци рђавог именa, тј. писца који то није и који ради посао за који нема звања, дара ни смисла. Писац нема осећања, он је осећање. Оно што се зове осећајност смрт је сваке уметности.
*
Најтачније и најдуховитије речи нису чувене међу људима, него y тишини, над жедном хартијом. Најлепши ликови и крајеви нису виђени у свету, него у самоћи, у затвореном простору без видика и сјаја. У томе и јесте изузетност мука и тешко двојство пишчева позива. Он је разапет између делања и посматрања. A како, као што смо видели не може бити ни без једног ни без другог, он у очима људи изгледа час туђ свету акције час неверан свету мисли.
*
Посматрање света и познавање живота неопходно су потребни писцу, али само као услов. У ствари, и свет и живот стварају се у добрим тренуцима, кад човек остане сам, миран и непримећен, са својом хартијом и својим даром да види и чује, затворен и нем, да одређује и распоређује, немоћан и сам, да дарује и блешти, сиромах и скроман.
Задовољства која писци могу да имају од својих дела много су ређа него што читаоци мисле, а уколико постоје, она су сасвим друге природе. Читаоци, постављени aнтиподнo од ствараоца, варају се потпуно. То је као кад би неко мислио да сунце може да ужива у лепоти сопственог заласка.
Од ретких уживања која човек има од сопственог дела то је налажење аналогија код других писаца, случајни сусрети сличних замисли и истоветних решења. Читалац то уживање не може да има, прво: јер он стоји друкчије према свим тим решењима; друго: јер он одмах помишља на позајмицу: ко је од кога узео. Само писац зна да не може бити речи о плагијату, него о дубоким и неслућеним везама и сродностима.
У мојој прози Мара милосница има једно место где Велипаша, седећи у седници меџлиса, уместо да слуша препирке и приговоре босанских бегова, гледа замишљен кроз прозор летње облаке и ослушкује . . .
Данас сам, читајући Сент–Бева, нашао овај стих
„Laissez–moi . . . écouter та blessure.“
Мислим да нема писца у коме се никад није јавила мисао: како ћу изгледати y очима читаоца после сто година? Она се јављала и y мени, али никад се то питање није односило на суштину, него увек на спољашњи облик, језик, стил, правопис. Јер, што се тиче онога што сам писао, ја сам без страха и бриге; y томе има грешних и неумесних ствари, али нема погрешних и неискрених. Али, кад су y питању те спољашње ствари, и код мене су се понекад јављале сумње и бојазни. (Кажем: понекад, јер кад би се то дешавало често, човек не би могао саставити ни две пуне реченице).
У тренутку док стављам на хартију једну реч или неки обрт, ја их одједном угледам, штампане у неком књижевном часопису, али под знаковима навода, како иронично потомство данас штампа поједине речи и ставове из Милована Видаковића или Симе Милутиновића. И видим над тим мојим речима нагнуто лице читаоца из 2038. године, са подсмешљивим, али незлобним изразом. Тада бих хтео брзо да збришем или повучем оно што сам писао, али видећи да то није могућно, нагињем се и ја и смејем се заједно са тим будућим читаоцем, тихо и безазлено, смејем се своме тексту, али у исто време и ономе што је писано сто година пре њега и што ће бити писано сто година после њега, смејем се сваком писму и свакој написаној речи и изразу, и сваком читаоцу, и сваком суду и, најпосле, сваком смеху и осмејку и држећи руку братски на рамену тог будућег читаоца примам пролазност облика као део људске борбе и судбине.
(4. XI 1938)
Пишите брже или спорије, живље или опрезније, како вас мисао води и осећање носи, и не заустављајте се без потребе и не кидајте магију надахнутог тренутка који се можда никад неће вратити. Пишите без бедног обзира и лажног стида, са једноставном искреношћу саме природе. Пишите и знајте да вам је из океана времена дарован један трен, и y њему мисао, слика или реч која се таква више никад ни вама ни икоме другом неће јавити. Пишите слободно и несвесно, као што дишете. Али…
Али, кад прође тај тренутак, који је чист, драгоцен, муњевит и необјашњив као тренутак оплођавања, и кад се нађете пред својим рукописом, који је сада добио своје место у овом нашем свету у коме, поред свих немира и беспоредака, владају ипак ред и одговорности, тада му приђите без слепе родитељске љубави, хладно и неумољиво строго, не жалећи ни њега ни себе, не штедећи снаге ни времена.
Савијте сваку реченицу по десет пута преко колена, станите на сваку реч целом тежином, испитајте њену „носивост“, јер од тих кртих речи и слабих реченица треба да буде саграђен мост који ће непогрешно и неприметно пренети читаоца преко понора бесмисла и несвести у земљу живота и стварности, коју сте ви за њега и све људе успели да прикажете. Испитајте своју реченицу очима и ухом, исперите њоме уста по неколико пута као што ради винар са вином које хоће да купи.
Изговорите је нечујно, полугласно и гласно, и пет и десет пута (немојте бројати!), у разним расположењима и у разно доба дана. Мислите о њој пре спавања и ноћу кад се пробудите и расаните. (Шта има боље и паметније на што би човек могао употребити своју несаницу?) Упитајте се да ли би људи вашег језика у једном одређеном тренутку свога живота заиста изговорили вашу реченицу и признали је као своју. Изговорите је и у њихово име и испитајте да ли је верна и тачна, да ли јој штогод недостаје или је претрпана.
Иво Андрић, обојила вештачка интелигенција
И кад нађете да је све како треба и утврдите да сте задовољни својим послом, немојте стати; тек тада немојте, јер нема у пишчевом раду ништа опасније и несигурније од тога задовољства самим собом. Оно је рђав саветник и подмукао путовођа, који је многога одвео на погрешну страну. Не заборавите ни за тренутак да ваше дело треба читаоца да подигне и задовољи, а да сте ви писац, и да тек у читаочевом задовољству имате право да тражите своје, или још боље и тачније: да о вашем задовољству овде уопште није реч.
Имајте на уму да сте ви весник истине, тј. стварности. По вама велика људска стварност шаље своје поруке. Она вас је издвојила од осталих људи утолико (и само утолико!) што вам је поверила важно послање да људима вашега језика изнесете пред очи слику и смисао одређене стварности коју они иначе не би можда никад могли у целости да сагледају ни потпуно да схвате.
*
Кад један писац у току причања напусти тон приповедача, занемари радњу и почне да објашњава свога јунака апстрактним речима и да речима тумачи и слика његове погледе и намере који се из његових поступака не виде, то је крај уметничког стварања и напора за писца и крај уметничког уживања за читаоца. – То је исто као кад бисмо посматрали неки портрет у природној величини, заузевши најбољи положај и довољно одстојање, и кад би, и пре него што смо сабрали утиске и могли да донесемо свој суд, посматрани лик одједном оживео, напустио став који му је дао сликар, изишао из свог оквира, пришао нам, узео нас под руку и почео да са нама расправља о бојама, линијама и целокупни техници и садржини уметничког дела које смо до тог тренутка y њему посматрали и које сада, наравно, више не видимо.
Другим речима, то је неприроцно и само у себи противречно.
Први пут објављено у часопису Гледишта 1961. године
Данашње књижевно друштво Нестор Жучни у Нишу има за собом доста дуг пут и прилично богату традицију. Основано одмах по ослобођењу града, оно је почело да окупља све оне који су и дотад активно стварали или су били посебно заинтересовани проблемима литературе.
Његов основни задатак био је, како се каже у тадашњем правилнику, да омогући свим књижевним радницима, било старијим, било почетницима, да у оквиру друштва (односно Литерарног клуба, како се онда звао) испоље своје вредности и самим тим делују на средину у којој живе и раде.
Такозване затворене књижевне вечери, којима су по правилу присуствовали сви чланови, и дискусија после читања радова, биле су основна форма рада Клуба. Те књижевне вечери одржавале су се обично у просторијама старе Народне библиотеке поред Нишаве.
Доцније, када је Библиотека пресељена у нове просторије, чланови Клуба састајали су се било у њој, било у просторијама Клуба у тадашњој Лешјаниновој улици, било у Дому просветних радника.
На тим, мање-више радним састанцима чланови Клуба читали су своје песме, приповетке, есеје, па се после водила дискусија по њима. Већина радова који су се тада читали данас није сачувано што је, свакако, штета јер би они, и поред своје често сасвим оскудне књижевне вредности, могли да послуже као солидна сведочанства о једном времену и напорима тадашњих нишких писаца да одразе своје доба.
Поред састанака у ужем смислу, приређиване су с времена на време и шире, јавне књижевне вечери на којима су читани најквалитетнији радови чланова Клуба. Интересантно је истаћи да су те јавне књижевне вечери скоро увек биле добро посећене.
Оне су, без обзира на квалитет прочитаних радова, остављале приличан траг у тадашњем културном и јавном животу града. Сачувано је неколико докумената, записника и прилога који су тада читани. То су обично биле песме о насмејаним ударницима који са песмом на уснама хитају на градилиште, о колицима и вагонетима, о локомотивама и фабричким димњацима. Љубавних песама и песама о природи готово није ни било, а да не говоримо о такозваним личним, субјективним преокупацијама. То је, уосталом, била мање-више општа појава и нишки песници и приповедачи нису у том погледу били никакав изузетак.
Часопис Наш пут чији се први број појавио почетком 1948. године, деловао је у почетку као значајан подстицај. Он је успео да окупи приличан број млађих и старијих писаца, уметника, па и културних, научних и јавних радника који су на његовим страницама оставили пуно драгоцених сведочанстава о том периоду културног развоја града на Нишави. Осим песама и приповедака, којих је у сваком броју било по неколико, објављено је и доста прилога из новије и раније историје града. Било је и доста чланака и написа о раду Народног позоришта, Библиотеке, Савеза културно просветних друштава и других установа и институција.
У двоброју за мај и јуни 1948. године уведена је и стална омладинска рубрика у којој су штампани радови писаца почетника. Они су, узгред буди речено, имали своје посебне литерарне секције – било по школама и предузећима, било по културно-уметничким друштвима, којих је било далеко више него данас.
Очито је да је часопис Наш пут имао намеру да не само окупи што већи број сарадника писаца, него и да региструје све значајније догађаје, да их на неки начин забележи и тако сачува од заборава.
Али ако у мало оштријој светлости погледамо данас све те песме, приповетке, репортаже, чланке, пада нам одмах у очи да је добра намера била изнад стварних могућности да се од часописа направи нешто трајније и значајније.
Пођимо најпре од песама. Њих има највише. У оних десетак бројева Нашег пута, колико је укупно за две године изашло, објављено је око педесет песама, које су скоро све без изузетака, идејно-политичке садржине. То се, рекли смо, може оправдати с обзиром на општи карактер наше тадашње поезије, али заиста су ретки лепи, уметнички доживљени стихови. Све су то махом голе, непродуховљене пароле, громки покличи о омладини која „ствара живот бољи по народној вољи“ (Р. Бојић – Колоне), о „браздама дубоким трактором узораних њива“ (Д. Миљковић – Жеља), о графиконима, димњацима и „светлости сунчаног дана у раду који не престаје за остварење Плана“ итд. итд.
Исто је и са причама. И у њима је пуно празних речи, неубедљивих констатација, стилских и језичких грешака сваке врсте. Ако бисмо по литерарним прилозима из Нашег пута судили о ондашњим књижевних снагама у Нишу, закључак би био прилично мршав.
О томе, поред осталог, говори и чињеница да ниједан од тадашњих сарадника часописа није постигао ништа значајније на опште југословенском литерарном плану.
Улица Љубисава Љубе Станојевића у Нишкој градској општини Црвени Крст
Па ипак, и овакав какав је био, часопис Наш пут одиграо видну улогу. Он је окупио и ујединио постојеће раднике на књижевном пољу и деловао је као подстицај без обзира на то што је има прилично лабилну уређивачку линију и сарадничку подршку.
Да је он стварно деловао конструктивно у односу на окупљање и повезивање постојећих књижевних снага говори и чињеница да се после његовог гашења готово сасвим угасио и рад Литерарног клуба. Читаве две године, све до јесени 1952. године, нишки писци нису имали своје стално организационо сређено Друштво.
Тек тада, а нарочито после појаве часописа Гледишта (чији је први број изашао октобра 1953. године) рад је поново оживео.
Еп о путовању, Моби Дик, и данас је предмет истраживања јер га је немогуће прочитати у кључу једне књижевно-филозофске концепције; сваку могућност увек прати и супротна, субверзивна струја сумње и неверице. Тиме се дело отвара и остаје недовршено као стално питање коначне метафизичке слике човека и света што му даје непролазну вредност као изазову, надахнућу, интелектуалном путовању. Рад се начелно састоји из два дела: једног, у прилог отворености Мелвиловог дела, и другог који указује на још једну интентио, овога пута претходног читаоца. Његови знаци на маргинама нису ништа мањи инспиратори будућим читаоцима од самог дела.
„…рече Вилдад не дижући очи, а затим настави да мрмља – ‘јер где је ваше благо, онде ће бити и срце ваше.’” (103)[1]
Сред разговора, проф. Видосава Јанковић је застала, погледала ме искоса а изравно питала, „Драгана, ви не прихватате ово мишљење о Мелвилу, зар не?”
Нешто ми је застало у грлу. Нешто сам промуцала. А нешто сада пишем, много година касније, као да враћам стари дуг.
СТАРИ ДУГ
Нисам се много опирала, тада, бар не гласно, читању Мелвила у форматираним контекстима, једнозначним, са тек понеком сумњом, ту и тамо. Али се зато цело моје биће, изнутра, бунило против тога да ми се прочита књига и коначно „објасни” и да концепција „филозофије преко књижевности” односи превагу над „филозофијом у књижевности”, ближој Мелвилу.[2] Ова прва могућност, и то не само када је у питању филозофија, већ и друге, предпостојеће, већ потпуно разуђене теорије – теолошке, политичке, културалне – представљала је облик завршености па је и отимала, између осталих, и дрску, проблематичну сагу о лову (потери, прогону, погрому) на белог кита од оних, жељних да и сами са њом, имагинативно, пропутују. То би их путовање превело, мелвиловски речено, из статуса читаоца-посматрача, нагрижених залудном чежњом за знањима изван хоризонта, у статус читаоца-учесника или (са)говорника, способних да зароне у пустоловину његовог дела:
Волим све људе који роне”, писао је Мелвил у писму Дукинку, „свака риба може да плива близу површине, али је потребно бити велики кит да би се заронило на дубине од пет миља и више […] (говорим о) свим скупинама мисаоних ронилаца који су, од постанка света, умели да зароне и поново изроне закрвављених очију.(Davis – Gilman 1960: 78)
Ништа од тога нисам рекла тада али је проф. Јанковић сигурно све прочитала у мојим уморним очима: то дубоко роњење по књизи, и по још неким незавршеним читањима. И мој отпор према тумачењима да негде, тамо, постоји неки кључ, шифрарник, неки „истинити садржај” који пакује Мелвилово дело у референцијални формат,[3] одводећи га, при том, из фиктивне, књижевне дубине у „срамни плићак” површине. Уз помоћ методе, учитеља или гуруа.
ДОБА ВОДОЛИЈЕ: no teacher, no guru, no method
Биле су то младе године, године неприпадања. Свет и његове опсене су се мериле по дистанци коју си заузимао према њима. Доба је било политички клизаво, водолије су рониле и давиле се у рату са раковима и шкорпијама, а Луси одлазила на небо, са или без дијаманата. Било је ин бити аут, језик се оштрио на већ рушевним идеологијама, фармерице су се природно цепале, а у ушима је бубњао главни човек осамдесетих, Ван Морисон и његова посланица У врту (“In the garden”, 1986).
… И ОТАЦ
На летњем пљуску, или „кад год ми (је) влажни новембар ромиња(о) у души”, као „биће, начисто пукло” (“a creature all in rapture”) (МОРИСОН 1986) под разним притисцима, и црним мислима, понављала сам мантру о безучитељском свету, самосвојности и оно мало преосталог морала који ме је спречавао да скидам људима шешире са глава, на кишним улицама:
Не! за учитеље, гуруе, методе!
Тако је говорио Ven the Men, како смо га звали. Говорио је: овде смо само ти и ја и природа, „и отац у врту”. Не! говорили су, давно, и бунтовни, сетни и одметнути Хоторн, и Мелвил, и ти и ја, али је пометњу, и тада, уносио „отац у врту”.
ПЕСАК & ТРАВА, ДИВЉЕ & ПУСТО
„Ти” и „ ја” смо лако могли бити два некадашња беркширска суседа, Хоторн и Мелвил, која су се, после станке од три године, срела једног прохладног дана, 12. новембра 1856, како записује Хоторн у свом дневнику, и пошла у „прилично дугу шетњу” обалом Ирског мора, крај Саутпорта: „Песак и трава. Дивље и пусто. Јак ветар. Добар разговор”. (ПАРКЕР 2005: 300) Мелвил је у то време запослен у америчком конзулату у Ливерпулу, и, како сведочи дневник, изгледа као и обично „сем што је мало блеђи и можда мало тужнији” (ПАРКЕР 2005: 300) – „запуштен,[4] брбљив, двосмислен” (ПАРКЕР 2005: 300):
Спустили смо се у једно удубљење међу пешчаним динама (штитећи се од јаког, хладног ветра) и запалили цигарете. Мелвил је, као и увек, започео да расправља о Провиђењу и будућности, и свему што лежи ван домашаја људског разумевања, и обавестио ме је да је он ‘поприлично решен на самоуништење’; али још увек не изгледа као да га је то предвиђање умирило; и, мислим, неће се он ни смирити док се не домогне каквог дефинитивног уверења. Чудно колико истрајава – а истрајавао је од када сам га упознао, а вероватно и дуго пре тога – у лутањима тамо-амо по овим пустарама, једнако суморан као ове пешчане дине између којих смо седели. Он не може нити да верује нити да се осећа удобно у свом неверовању; а превише је поштен или храбар, а да не покуша да чини једно или друго. Кад би био религиозан човек, био би један од најискреније религиозних и смерних; он је врло узвишене и племените природе и много вреднији бесмртности од већине нас. (ПАРКЕР 2005: 300)
Али, религиозан, није био. Ни учитељ, ни гуру. Као у малопређашњим стиховима, у њему су се човек, природа, али и „отац у врту”, прелили у скуп филозофских и теолошких појмова које је, како наводи Паркер, превео у милтоновске речи: „зацртана судбина, слободна воља, апсолутно предзнање” а записао у свом дневнику од 13. октобра 1849 (“Fixed Fate, Free-will, foreknowledge absolute” према Паркеру 2005: 300). А онда их је, опет, превео у велико океанско путовање, епску фантазију, којом је разбио и последњи бастион једнозначне, затворене, тоталитарне, „црне” мисли – метод – а оставио књигу, отворену.
ИЗМЕЂУ УБЕЂЕЊА И СУМЊИ
Мелвилов отпор према методу, односно, систематизованој мисли као потки око које би се плело књижевно дело, на тај начин кохерентно и компактно, могао се делимично приписати његовој негативној способности, односно, како је дефинисао Китс, способности „да живи у неизвесностима, мистеријама, сумњама а без икаквог иритирајућег потезања за чињеницама и разумом”, задовољан „са полу-знањима”. (Keats 1818). С тим што је Мелвил и те како потезао за чињеницама, и те како потезао за разумом а исувише био далеко од задовољства полузнањима. Сасвим супротно: његови ликови у епу о потрази за белим китом далеко су од малодушности, компромиса или самозадовољног квајетизма; они су отворени према свим искуствима (ма како претећим по њихова уверења или чак животе) у потрази за хоризонтом когниције, за целовитим, апсолутним истинама, од приповедача Исмаила до главног, капетана Ахава, уз хор разноразних гласова са копна и са мора. Они представљају плејаду ставова, епистемиолошких позиција, од здраворазумских до посвећено-фанатичних.
И сваки од њих има своју тезу а већина и анти-тезу, управо како показује Дејвид Еванс, као што и сам Мелвил, у међупростору између вере и неверице, осцилира у наративним потезима, иронијским и самосвесним дигресијама, жанровским преклапањима, мешању књижевних врста и подврста, и, уопште, у таласањима о којима пише Хоторн. Растрзан између уверења и сумње, између потребе за припадањем и немогућности прихватања тог припадања, он једино успева да успостави равнотежу у заузетим гледиштима тако да нико, од грдосије кита до опседнутог капетана, од уљудног канибала Квиквега до приземне посаде, не однесе превагу над светом који, ако тоне, тоне у целости, остављајући за собом једино причу о свом (само)уништењу.
Да сумња остаје отворена и да се не може приписати чак ни једном препознатљивом филозофском правцу као што је скептицизам (иако и он резонира у делу, кроз ликове, есејистичке коментаре и евокације значајних представника), Еванс показује многим примерима одсуства „гуруа и метода”: њихово место заузимају инверзије, контрасти, вишесмислености, осцилације.
Под инверзијом се у Мелвиловом делу подразумева преокретање традиционалних уверења и поступака; на тај начин, онеобичава се свет његовог дела и свет изван њега, избачен из удобног лежишта навика, менталних, културалних.[5] Управо како је, оцењујући начин на који се хришћански наук нашао уплетен у апокалиптичну Мелвилову сагу, закључио један критичар:
Мелвил је био велики библијски нескриптурални писац. Све је могуће, а заиста је и улога читаочевог пута да то и очекује, то изврнуто, окренуто наопачке, покидано и реконструисано у своје супротно огледало. У Мелвиловим рукама све библијско што се уопште може доживети – сасвим сигурно и хоће. (Cady 1983: 33–35)
ИЗБАЧЕНИ ИЗ ЛЕЖИШТА
Један такав преокрет, да поменемо, јесте и ново одређење концепта „копна” и „океана”. По искуственој, културалној навици, копно је знак спаса, спасења, и пратеће сигурности, удобности, стабилности. Супротно томе, океан је непрекидно кретање, несигурност, неизвесност: не чуди да су древни богови показивали своје право лице тек на таласима. У Моби Дику је супротно: копно је издајничко и робовско, стагнација, конформизам, материјализам и лажна сигурност, живот у незнању и духовној оскудици: богатство се отвара тек на пучини (или, мелвиловски, у „бескопнености”), где се искушавају не само божје моћи него и људске, и, можда, крије или не, нека претпостављена, коначна истина. Она је, у бити, на страни океана јер се „на пучини налази највиша истина, где обале нема, где је бескрајност као бог” (137). Што на час враћа на архетипску слику врта, тебе и мене и природе… и оца који јесте и није бескрајност, присутност и одсуство.
Сличан преокрет доживљава и симболизам боја, промена њихових асоцијативних значења: бело је, од давнина, симбол невиности, чистоте, доброте, у западној култури. Код Мелвила се белим боји велики кит, ултимативна мистерија, којој се може приписати крајње добро или, вероватније, зло али која, на крају, односи са собом све актере великог лова, па и сам брод (уз јединог преживелог, спашеног захваљујући црном добром човеку).[6] Бело је, и у другим његовим делима, иако културно доминантно, опако а црно недовољно познато али углавном добро. Ништа мање нису пробитачне инверзије божанског и ђаволског, када, примера ради, капетан Ахав крсти харпун, умочен у … крв, у име ђавола а не бога.[7]
Ови примери су добро познати, уз мноштво других, који налажу сталну будност у читању дела (ништа мање од позорности морнара-осматрача на високом јарболу), као и његову протејску природу. Њу усложњава и оно што Џонатан Криминс назива „обрасцем инверзија” када се жанрови „гњезде” једни у другима како би дестабилизовали нарацију и омели је да се усидри у једну једину концепцију.
Отуд се у делу преплићу, пре свега, фикционални и нефикционални жанрови, а затим есеј и драма (трагедија), романса и роман, али и проповеди, научни елаборати, елементи готике и фантастике, и сл. Слично се мешају и стилови: од дискурса морнара, морнарске (и опште) свакодневице преко изравног излагања до високе реторике, лирских излива, дескриптивних извештавања, идиоматске прозе, фантастичних пројекција али и коментара на актуалне догађаје и писања.
У свом том комешању, дестабилизује се „свет брода” („свет копна”) самосвесним коментарима, онеобичавајућим метафорама, изненађујућим поређењима, духовитим опаскама и сталном иронијом – као да сам приповедач, Исмаил, подрива своје стварање, и, попут Пенелопе, разграђује оно што гради. No method.
Сличну улогу имају и контрасти – да унесу сумњу, подрију искључивости, укључујући и оне у самој нарацији, и да, истовремено са конструкцијом, изврше ауто-деструкцију. Општем утиску субверзивности доприноси и јачина контраста, дистанца између супротстављених екстрема.
Тако се контрастрирају епистемиолошке позиције које ликови заузимају; на једном крају је хубристички, пркосни Ахав, са тврдњом да истина „не познаје границе” и да му је истина белог кита и те како доступна, у његовој (анти)херојској опсесији, док је, на другом крају, Исмаилов много понизнији став, „Не познајем ја њега, нити ћу га икад знати” (459). Другим речима, на једном крају је издвојени и аскетски вођа, Ахав, претеча мономанијакалних лидера 20. века, а на другом посада у хомосоцијалној мрежи, са својом путеношћу, енергијом, виталношћу и солидарношћу, жудна да задовољи своје „обилније, дневне апетите” (261).
Осцилације у писању, показује Еванс, очите су у широком луку, од шекспировских солилоквија капетана Ахава, до смиреног, поигравајућег Исмаиловог дискурса (или, како Мелвил наводи у једној потоњој метапесми, од „лудачког крешенда” до „тужних нота”).[8]
Читање таквог текста је, наставља Еванс, налик на пловидбу морнара по узбурканом мору, морнара који се упиње да се ухвати за нешто док му палуба измиче под ногама – што је налик на стање самог Мелвила у Хоторновом опису. Слична слика важи и за друге видове дела, „биполарне”, како их критичари називају истичући екстремне промене расположења, екстремне стилске и жанровске промене, од „дезинтеграције до кохеренције”,[9] од „депресије до манијакалне узаврелости”.[10]
Ови и други бројни примери указују да Мелвилово дело прожимају супротстављене тенденције, а да је тако створена драмска тензија, у бити, „негативна”, речено Китсовим језиком и стога – мистериозна, изазовна. Али, чак и овакав преглед „биполарних” црта као потврде његове „нескриптуралности” већ је сам по себи подложан сумњи и даљој анализи – ако смо, примера ради, указали на инверзију белог и црног, или бога и ђавола, онда је тешко затворити ову оцену, упаковати је у критички формат а пренебрегнути описе који ремете бинарну матрицу па се, у јукстапозицији, налазе и сатанске и Христове одлике у приказу Ахава, и сл. Таквим комбинацијама, вишесмисленостима, обилује дело и потврђује Китсову претпоставку о мултивалентној истини.[11]
ОД ГВОЖЂА ДО ПЕРЈА
Да је осцилирање међу екстремима својствено романтичарима на- гласио је и Китс у једном писму свом пријатељу, Бенџамину Бејлију, из 1818. (на годину пре Мелвиловог рођења):
Две најдоминантније мисли у људском уму су два пола његовог света око којих се он окреће па је, за њега, све или јужно или северно њиховим посредством – Ми смо само на три корака далеко од перја до гвожђа. А сад, мој драги пријатељу, морам ти једном заувек рећи да немам ниједну идеју истине о иједној од мојих мисли – ја никада нећу бити логичар јер не марим да будем у праву, кад завршим са полемисањем и кад сам у правом филозофском расположењу. (KEATS 1818)
Као и Китса, и Мелвила затичемо на размеђи полова, у неком полукораку, како је указао Хоторн, вере и сумње, или, како је указао Емерсон, истине и опуштања.
ИЗМЕЂУ ИСТИНЕ И ОПУШТАЊА
Слично је изразио и Емерсон, у есеју „Интелект”:
Бог нуди сваком уму избор између истине и одмора. Бирајте шта вам драго, оба не можете имати. Између њих, као клатно, човек осцилира. Онај у коме доминира љубав према опуштању […] добија одмор, комодитет и углед; али он затвара врата истине. Онај у коме доминира љубав према истини, тај ће се трудити да буде далеко од свих сидришта и тај ће пловити. (Emerson 1841)
А та је пловидба, за Мелвилове чезнутљиве посматраче океана које нагриза нервоза „опуштања и комодитета” и који би је радо заменили за пустоловине далеко од сидришта, једнака читању, са оловком у руци, сличног трагача, распетог између жеље за сигурношћу декодираног текста и неизвесности никад довршеног или, чак, прекинутог путовања.
НАВИГАЦИОНИ ПОКАЗИВАЧИ
Хетероглосна и палимпсетска природа Моби Дика као да је створена за велика читалачка путовања; ако се томе додају самосубверзије, подривања привремено успостављених значења и слични знаци лебдења између могућности, добија се шлегеловски спој имања и немања система, јединство потпуно диспаритетних елемената који, у том сједињавању, индукују креативну, продуктивну тензију.
То је, уједно, вид романтичарске ироније која се, у естетском смислу, исказује у „жељи за целовитим уметничким делом, али и иронијским напуштањем дела у тренуцима пародијске дисолуције”. (CRITcHLEY 2004: 135)
Тај двосмерни порив, ка самостварању и самодеструкцији, метафорично је илустровао и сам Мелвил, у поглављу „Један вењак у Арсацидама” када бог-творац поприма облик ткача, са плодном земљом као разбојем и на њему раскошним ћилимом „где су бркови са лијана сачињавали потку и основу, а бујно цвеће шаре” – у тој набујалој лепоти, бог-ткач, невидљиви, не може да држи ткање под контролом: „чунак лети, шаре искачу и даље са разбоја; израђени ћилим као бујни поток стално јури даље” (543). Па и Исмаил, у том испреплетаном хаосу, и кад узме клупче канапа и крене да лута по костуру мртвога кита, међу „његовим многобројним кривинама, засенченим низовима стубова, и по његовим луговима” (544), на крају утврди да „ничега тамо није било сем костију” (544). Зато и читање о његовом путовању, и лутање кроз лавиринт речи, не поседује никакав свеобухватни систем. Уместо њега, на крају читалац/критичар, располаже само „димензијама костура”, или, како их назива Еванс, навигационим показивачима док се креће између утицаја, књижевних и филозофских, Мелвиловог дела – а притом зна да ниједна његова критичка мисао не може бити крајња или неотуђива.
ФЛУИДНО ДЕЛО И ЊЕГОВИ НАМЕРНИЦИ
Читаочева пловидба (или рута) је вођена само показивачима, и то не само у једном издању већ, као што то бива, по речима Џона Брајанта, у такозваним „флуидним текстовима”, у многобројним „материјалним верзијама” (укључујући бројне преводе), и у распону од самих догађаја о којима се приповеда преко вишемесечне пустоловине писања до пустоловине читања – а ту последњу пролази сам читалац, корак по корак, заједно са главним јунацима. И сви они, учесници у књижевном феномену, могу имати слободу навигације, између задатих знакова, односно, слободу интерпретације.
На њу је, међутим, упозорио Еко, дижући глас против извесних невероватних, неодговарајућих или чак потпуно немогућих интерпретација текста (које Еко чак, у екстремним случајевима сматра параноидним претераним интерпретацијама (BONDANELLA 1997:129).
Управо како је и указао у својим Танеровим предавањима: „Ја прихватам став да текст може имати већи број смисла. Али одбијам став да текст може имати сваки смисао” (BONDANELLA 1997: 130).
Са грехом тзв. претеране интерпретације срећу се професори књижевности у својој наставној пракси, на курсевима читања и тумачења књижевности, скоро сваки дан. Боре се и са собом и са својим саговорницима против „учитавања”, извођења прешироких хипотетичких референци или читања текста кроз себе и у односу на себе. Самим тим се труде да наведу и себе и друге да потврду о свом мишљењу, пре свега, налазе у појединостима у тексту.
Данас, међутим, знамо да је свако читање метатекстуално и води у такозвану „претерану” интерпретацију. А њу, пак, Харолд Блум види као креативну. То паралелно постојање „себе” и дела, и паралелно одвијање својих мисли и гласова у делу, и њихово сусретање, повезивање или раздвајање, за Блума су одличја креативности успостављене међутекстуалне везе: ти се текстови међусобно надахњују и њихово преплитање води у нову, иновативну, свежу обраду.
Међутим, између те две поларности, Екоове осуде претераности и Блумове похвале сажимања стварности „себе” и фиктивности дела, могу се наћи још неки гласови у врту, испражњеном од методе, гуруа и учитеља.
ГЛАСОВИ У ВРТУ
У међупростору, између аутора, читаоца и дела, може се појавити још неко. Може се наћи, у пред-електронско време, у штампаном формату, неки његов знак. Као што неписмени Квиквег оставља свој знак, на телу Моби Дика. У америчком издању, то је покрстица x а у старијем, српском, то је бесконачност, ∞ (117).
Са сличним знацима, расутим по књигама, уписаним пером или оловком, отварају се још нека путовања, са неким другим тумачима. Као и сви други, и ови слепи путници, путују и читају (се). Назовимо их Претходни Читаоци. А њихово читање исписала је…оловка.[12]
… И ОТАЦ
Године 1969. београдска Народна књига издала је Мелвиловог Моби Дика у преводу Милана С. Недића, а са предговором Видосаве Јанковић. Исте године, мој отац је купио ту књигу, кренуо да њоме путује, али је, на почетку тог и буквално недовршеног путовања, отишао, из врта, заувек.
Мој отац или Отац (ти, ја, анти-Ахав, Ахав, Јона, Јов, бог, ђаво), за мене, у раном детињству, био је ништа мања тајна од оне која је прогањала Мелвила, и још неке. А када сам, много година касније, отворила књигу и, неочекивано, пронашла његове знаке, кренула сам да читам на два нивоа: Мелвилово дело и читаоца Мелвиловог дела, његово подвлачење црвеном оловком, танком, стидљивом и чак, једва видљивом, по којој је моја немилосрдна, професорска, црна, ударала из све снаге.
Снаге извежбане на читањима Других Претходника, тајне азбуке проф. Бранкице Пацић и још тајнијег кодног система проф. Вучковића. Ти моји капетани, мој отац, професори, заузели су међузвездани простор а оставили навигационе показиваче: упитнике, упадице, прибелешке, уметнуте папириће, чак, да се лако окрену на часу, или прочитају у глуво доба ноћи, кад не помаже ништа – а помаже. Све су то била виртуална издања једне или више књига, оне Мелвилове, или о Мелвилу, или о себи, ту, у Мелвилу. Никад завршена или, боље, у сталном настајању.
Део из текста– Благо оца Радована: о незавршеним читањима Мелвиловог „Моби Дика” / Драгана Р. Машовић // Да баштинимо вечност свеколику / [ед. Александра В. Јовановић, Милица Спремић Кончар, Сергеј Мацура, Александра Вукотић]. – ИСБН 978-86-6153-551-2. – (2019), п. 221–240.
Сахрана проф. др Драгане Машовић ће се обавити у уторак, 5. 12. 2023. године на Новом гробљу у Београду у 13 часова. Окупљање ожалошћених је у 12 часова, а опело у 12.30 часова. Комеморација поводом смрти поштоване и драге колегинице биће одржана у среду, 6. децембра 2023. године на Филозофском факултету у Нишу са почетком у 12 сати, у амфитеатру 21.
фусноте:
[1] Сви наводи из Моби Дика из издања датих у литератури и у тексту. Мото је, у самом делу, преузет из Новог Завета у коме се помиње на више места, рецимо, у Јеванђељу по Матеју, гл. 6. Такође, сви преводи у раду су ауторкини сем ако није другачије наведено.
[2] Тачније, „филозофија у књижевности” подразумева да је предмет филозофске намене дато књижевно тумачење у смислу замишљеног, уметнички створеног света, „од- нос у коме је филозофија подређена намери и функцији књижевности па се, сходно томе, аспект дефинисан као филозофски (…) може идентификовати као интегрални део, или, као делимични конституент естетске вредности.” На другој страни, „филозофија преко књижевности” упућује на „употребу имагинативних књижевних форми као средстава излагања ради што ефикасније комуникације филозофских концепција већ у потпуности разрађених”. (Lamarque – Olsen, 1994: 391–392).
[3] Реферирајући на размишљање (Стенлија) Кавела о томе како књижевност и филозофија усмеравају пажњу на иста фундаментална питања, Гибсон тврди да когнитивна димензија књижевности лежи у „њеној способности да делује на истине које већ поседујемо”. Фикционални наратив можда нема способност да изности аргументе засноване на ванкњижевним истинама али може да исказује „обрасце истицања, вредности и значаја” показујући нам шта је то што се „ставља на коцку“ ако заузмемо одређен интелектуални став”. (Evans 2013). Navodi iz Gibsona (Gibson 2007: 102)
[4] Пише Хоторн, „Он је особа врло џентлментских порива у сваком погледу сем што је помало хетеродоксан у погледу чисте одеће”. (ПАРКЕР 2005: 300)
[5] Међу многим радовима који указују на дестабилизацију традиционалних наратива посебно место заузимају библијски мотиви, очигледни у мањим структурама дела (проповеди оца Мепла) али и на ширем плану романа, посебно прича о Јову (чија је инверзија прича о Ахаву или анти-Јову) (видети Schippe, Stetson, 2006; Paffenroth, 2004) и прича о Јони.
[6] Као најважнија, данас, и с обзиром на стање савременог света, јесте Мелвилова инверзија тадашњег и вишевековног увреженог односа према Другом, оличеном у Квиквегу чија племенитост надилази ускогрудост белог човека. Приповедач Исмаил, скептичан према нарави белих хришћана, закључује већ на првим страницама романа да је „боље спавати са трезним канибалом него са пијаним хришћанином” (40).
[7] „Ego non baptismo te in nomine Patris, sed in nomine diaboli – бесно заурла Ахав кад гадно гвоже прљећи стаде гутати крв при крштењу”. (590)
[8] Херман Мелвил, „Еолска харфа” („The Aeolian Harp”), у стиховима: „Почуј харфу у јауку прозора /Под ударима ветрова са мора:/ Како вришти у лудом крешенду/Па умире у нотама тужним!”
[9] Џон Брајант је писао о „флип-флоп” кретању у Мелвиловој прози, између дезинтеграције и кохеренције, (BRYANT 1993: 184, 200).
[10] Коментар Џона Апдајка у коме се даље каже да су осцилације заправо „пулс који се може осетити у храбрим изливима његове прозе” (UPDIKE 1997: xiii).
[11] Можда на овом месту треба додати и бројне одлике микроструктура стила која замагљују поларитете, пребацују, да кажемо језиком романтичара, „вео” преко изравних слика, језиком чија је синтакса збуњујућа и неретко надреална, стварајући атмосферу сањалачку и тајанствену; уз море архаизама, латинизама, неологизама, посебно именичке речи са суфиксом „ness” (безобалност, безкопненост); затим, приповедање обилује тропима, а нису ретке ни оксиморонске конструкције у карактеризацији (Ахав је, тако „добар човек који псује” (106) а Квиквег „чист људождер који пријатно изгледа” (40) док је за капетана Пилега Ахав „сјајан, безбожан човек што на бога личи” (105).
[12] Путовања књига у разним издањима, у разним културама, а према важећим звезданим консталацијама, навела су проф. Младена Јовановића да ме упозори, у време мог рада на Фокнеру: „Пазите, полако са Фокнером и Авесаломом. Можда не знате, тада је Фокнер добио налив перо и пунио га наизменично плавим, па зеленим, па црним мастилом а да га није пажљиво брисао – само га је пунио и писао – па се на рукопису књиге виде промене боје, у нијансама. Зато, опрезно!” Штампа је то изједначила, избрисала те нијансе. За добар део света, Фокнер је остао једнобојан, тамо где се поигравао. Ту и тамо, ипак, једнобојност су разбиле боје, његових читалаца.
Станислав Винавер и некадашњи ентеријер Народног позоришта у Нишу
Штампано у првом броју часописа ГЛЕДИШТА октобра 1953. године у Нишу
Тражите од мене, у вези са својом анкетом о позоришту, да вам нешто кажем о потреби или излишности савременога репертоара. Мислим да је савремени репертоар неопходан, па макар био и слаб и преслаб.
Живот се стално мења, а говорни акценти и говорна мелодија добијају стално нове одблеске и одсјаје. Оно што се некад моћно наглашавало, губи од нагласка у садашњем говору, и обратно: што је некада изгледало споредно, добија снагу и значај. Зато је велики савремени песник Елиот тражио: да се понова приближимо простонародном говору.
Зашто, упитајмо се опет и опет? Зато, што је ова убедљивост у боји гласа, у треперењу гласа, у акцентима, у ритму, у застанцима. Нека је мисао и нека је осећај већ и не знам како одређен и разговетан, ипак, ако се реченице не изговоре како треба, оне губе од своје убедљивости, значаја, важности.
А језик, као носилац убедљивости, располаже акцентима, ритмовима и застанцима, не само на предвидљив начин, него и на начин посве непредвидљив.
Свако доба има своју језичну убедљивост. Ствари које су некада биле наглашене нада све, у модерној реченици добијају сасвим другу звучну улогу. Убедљивост мења свој ритам: нешто се круни током времена, нешто се изнова сазнаје.
Зато се морамо држати живога језика, јер само он омогућава да будемо убедљиви и изразити, па и свесни и разумљиви.
Језик се стално обнавља, а још најмање у појединим речима и изразима. Он се обнавља тоном, преливима, скоковима, нијансама, колебањима, и свакојаким звучним покретима, који нису пописани, ни у граматике уписани, али који су гвоздени закони свакога раздобља.
Зато треба обновити чак и старе преводе. Већа је мука са старим текстовима. Смеју ли се мењати? Ако их буквално не мењамо, ипак наше данашње фразирање посве им мења смер, правац и снагу.
Да би се сачувао дух убедљивости појединих писаца, мора се прибећи новим језичним нагласима и прегласима. То ми чинимо чак и нагонски.
Потребно је да смо савремени: да бисмо могли да се служимо како треба савременим језиком. Српски књижевни језик необично се променио у току последњег столећа. Више но иједан књижевни језик садашње Европе. Тај језик данас, изражава најтананије слутње, а не само древне епске замахе!
Он то не постиже новим речником, колико новом говорном мелодијом. Закони тих промена очевидни су. Граматичари их нису утврдили, нису ни сањали о том да их утврде. Тај наш нови језик, та наша нова мелодија — драматични су.
Они занемарују излишне нагласке, и своде их на најмању меру. Они одбацују све излишне дужине.
Архаични наш човек, од пре сто година, не би уопште разумео садашњи говор — ма да би, наравно, разумео поједине речи које су остале исте. Душа нашега говора променила се. Она је модернија. Она је тананија. Она је озарена модерним тежњама и сновима. Она има другу перспективу, друге односе у реченици.
Погледај документарни филм ВИНАВЕР Режија – Петар М. Теслић Производња – Телевизија Београд 1991.
За то се неговање новијег репертоара — израженог, неминовно, на садашњем нашем драмском и ужурбаном језику, – намеће: не само као потреба времена, већ и као нешто неминовно у сваком погледу: ми морамо да будемо дословни свету у коме живимо, и себи самима.
Можда би неко рекао и ово: ако је тежиште проблема у новом говору, у новој говорној мелодији, Онда — узети старе текстове и стари репертоар, па их прерадити у новом духу.
Тај рецепт важи само донекле, јер наш нови језик, наша нова говорна мелодија више пристају уз модерни живот, изражен модерним репертоаром, у коме нема архаичних заокрета и околиша.
За ГЛЕДИШТА пише: Станислав Винавер
Политика приватности
Да бисмо читаоцима пружили најбоље искуство, користимо технологију такозваних колачића за чување и приступ информацијама о уређају са којег приступате овој адреси. Ваша сагласност омогућава програму да аутоматски обрађује податке. Непристанак или повлачење сагласности неће негативно утицати на карактеристике, али где кад неће учитати понеку слику у зависности од избора писма. Такве потребе активни сервиси опслужују.
Портал Гледишта има ауторска права на све садржаје (текстуалне, визуелне и аудио материјале, базе података, програмерски код). Неовлашћено коришћење било ког дела портала, без дозволе власника ауторских права, сматра се кршењем ауторских права и подложно је тужби.
Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став Редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
