Pre početka, na četiri strane
(Ante initium, quatuor)

Ostali su vetrovi. I male vode.

Ribe, školjke i rakovi Panonskog mora i celo more, iščezli su. Neke vode, bolje sreće, našle su svoj put ka opstanku. Pomešane s vodama velike reke i ćudljivim vetrovima, male vode su se otrgle, rasle su i padale, i rodile četrnaest ostrva. A vetrovi su nekad učestvovali, nekad posmatrali, nekada nadmeno s visine dodavali ponešto oblicima ostrva. Bezvremeni svedoci vekovima su negovali svoje zemljane potomke, donoseći im život i prihvatajući ljude koji su se pojavljivali i iščezavali.

Prihvatili su i utvrđenje, čije je zabijeno kolje palisada ostrvo trpelo, i težinu jedne, pa još jedne i još jedne građevine; i bat ljudskih stopala, konjskih kopita nimalo nežnih i ožiljke volovskih zaprega, nimalo plitke, i urlanje radnika i vojnika, nimalo pristojno.

            Ravnodušno su svedočili rastu utvrđenja i spajanju ostrvaca. Vode su stvarale maglu da neprijatelja pometu i zbune, da sakriju utvrđenje, a vetrovi su maglu sklanjali da bi  utvrđenje u svojoj snazi zlikovce uplašilo i oteralo.

            Utvrđenje je raslo, primalo i pratilo nove i stare vojske, srodilo se ostrvima, vetrovima i malim vodama i čuvalo jezike i sećanja ljudi među svojim palisadama. Utvrđenje se uobličilo, promenilo, opcrtalo nepravilan kvadrat na sve četiri strane sveta; ušančilo se i još više raslo, omeđeno malim vodama koje su ispunile šanac oko utvrđenja, hraneći se rekom Mostongom, tečnom rođakom Dunava.

Ostrva su se zbijala jedno do drugog da bi mogla da nose nove građevine, ljude i njihove jezike i sva oružja; vetrovi su pomagali i poravnali svih četrnaest ostrva da bi se lakše kretali među zgradama i ljudima, grleći utvrđenje oko šanca i unutar njega.

Ostrvca su se još bliže zbila, vode su se povlačile s druma da bi kola sa slobodom teškom 150.000 rajnskih forinti, spakovanom u sanduk, bezbedno stigla do carske blagajne. Vetrovi su pratili povorku i branili slobodu od prašine i jezike ljudi koji su žamorili pod težinom dukata.

            Utvrđenje je čekalo povorku brkatih i ozbiljnih muškaraca, gizdave konjanike, ponosne kao u junaštvu krvave bitke, da kroče unutar šanca, dok su vetrovi već čupkali reči različitih jezika iz griva njihovih konja noseći ih preko šanca, novog doma namreškanih malih voda. Ostrvca, zbijena, nabijena, upijala su topot kopita, drugačiji od svih do tog trenutka. Utvrđenje je postalo grad.

            Vode su se umirile u šancu, one manje vredne grada razlile su na okolne njive, bare, močvare i trščare, ostrvca su se sasvim sjedinila.

            Ostali su vetrovi.

I
Kurve ne mirišu na grad
(Meretrices non olfacies in urbe)

Škripa pera po gruboj hartiji postajala mu je neprijatna. Vasilije Damjanović završavao je predgovor za svoju „Aritmetiku”, naviknut na trpljenje škripe pera, ali ometen pomalo bukom sa ulice, a pomalo nekim mirisima koje nije raspoznavao.

Osluškivao je, čkiljeći, kao da bi smanjeno vidno polje moglo da mu pojača sluh. Bez uspeha. Razaznao je neke mađarske reči, sa ponekom nemačkom i srpskom, ali nije mogao da dokuči smisao. Pomislio je da utiša svetlost na svojim lampama, možda bi to pomoglo.

Ipak, ostao je nagnut nad svojim hartijama, ne mrdajući, dok se crno mastilo polako slivalo sa pera na moćan, masivan pisaći sto od hrastovine.

Čitav taj dan, neobično toplo vreme kao da je uznemiravalo Vasilijeve sugrađane. Pa, ni noć nije bila mnogo drugačija. Topla noć, prokleto topla, pomislio je Vasilije Damjanović, za neke je već jun, za neke je još uvek maj, preslišavajući se, skoro celog života, da li je dobro razumeo razliku između staroga i novoga kalendara; otkopčao je još jedno dugme na košulji.

„A kurváknak nincs itt a helyük!”, uzviknula je neka žena. Odmah zatim i neki piskav, ali muški glas uzviknu „Komm nicht zurück!”. Tačno, pomisli Vasilije Damjanović, kurvama nije mesto u našoj varoši i ne treba da se vraćaju. Srećan što je barem nešto razaznao iz uličnog žamora, ta ga misao ispuni nekakvom vrstom neodređenog ponosa. Svakako, ne bez razloga; birov je Slobodnog i kraljevskog grada Sombora.

I smatrao je da mu taj položaj pripada. Zbog porodičnog nasleđa, zbog bogatstva, zbog ugleda porodice, zbog oca Jovana, komandanta somborske pešadije, člana senata i prvog sudije. Otac je bio taj koji je elibertirao grad. I s njim još neki, ljuti i brkati muškarci.

Žamor sa ulice se nije utišavao, a Vasilijeve misli letele su poput vrabaca i čvoraka, kojih je bilo mnogo, mnogo, tamo izvan šanca. Munjevito, kao letnja oluja, sećanje na elibertacionu povelju iz 1749. godine i očevo lice.

I lica mnogih drugih muškaraca koja su ostala zamagljena pominjanjem ogromnih količina zlata koje tada četrnaestogodišnji Vasilije nije mogao ni da zamisli. I tada, kao i ove večeri, pomešani jezici, njegovi i tuđi, carica Marija Terezija, Venac, nekadašnji šanac vojnog utvrđenja… i vrućina, uprkos vetrovima koji su donosili nove mirise, ali ne i osveženje.

            Pogled mu odluta na pismo iz Venecije, datirano na 6. avgust (novoga kalendara) 1764. godine, kojim se odobrava štampanje njegove knjige „Novaja serbskaja aritmetika ili prostoje nastavlenije k hesapu”. Izvadio je damastnu maramicu, obrisao čelo i tek malo pojačao svetlost stone lampe. Nasmejao se sebi, blago izvijenih usana i zapisao:

Pročitao je predgovor svoje „Aritmetike” ponovo, osušio mastilo, otkopčao još jedno dugme na košulji i posegao za starom nagorelom lulom koja je stajala u raskošnoj zastakljenoj vitrini. Gledao je u inicijal, nevešto urezan u izlizani metalni obruč koji je spajao dršku i telo tog an voluptas destinare, Ein Objekt zum Vergnügen, kako je lulu nazivao njegov prijatelj Stefan Nađ, apostolski sindik somborskih franjevaca.

Predmet za zadovoljstvo. Svaka izdahnuta dimna staza vodila je dalje i dalje u nešto što je za Vasilija bila mešavina spokoja i ushićenja, neodređeno stanje koje je tražilo da se ponavlja, da se zasluži, da se proslavi. I tako iz dima u dim.

Slovo urezano na obruču lule bilo je slovo M; lula je pripadala Vasilijevom pretku Mitru, pradedi tačnije. Kako je vrteo lulu po šakama, naopako slovo M zaličilo mu je na pojednostavljeni prikaz glave kravlje lobanje. Nomen est omen, kako god okreneš, veselo pomisli Vasilije na svog pretka, trgovca marvom koji se bogatio još u vreme turske uprave u Somboru. I otac je pored vojničke karijere proslavljen trgovinom stokom, a nisam ni ja drugačiji…

Iznenada, ophrvan mislima o porodičnoj istoriji, seti se svog starijeg brata Josifa, pokojnog već trinaest godina. Slika bledog tridesetogodišnjaka na samrti nije ga nikad ni napustila. Kao ni ona upečatljivija, kada je mrtvozornik došao u kuću, a dva gruba, prosta čoveka su spustili sanduk pored kreveta, u tišini, lako, rutinski, kao da nije reč o smrti već o nekoj igri u kojoj je cilj da se predmeti po kući postavljaju na neočekivana mesta. Još neobičnije bilo je podizanje Josifovog tela s kreveta.

U sobi punoj ljudi, ta dvojica grobara podigla su Josifovo telo s kreveta i premestili u sanduk. Lako i uvežbano. Josifove šake neprirodno su visile, kao mala krila dodata hladnim nepokretnim udovima, dok ga je jedan grobar držao za nadlaktice. Ničeg dostojanstvenog nema u smrti. Pa sve i da nas spasitelj čeka u svojoj svetlosti, zemaljska smrt je samo poniženje, ništa drugo, pomislio je tada šesnaestogodišnji Vasilije.

I Vasilijevo sećanje na poslednji pogled na brata tu prestaje. Seća se dalje prote Beljanskog, visokog i ozbiljnog, koji ocu govori nešto tiho, majke koja kroz suze upravlja poslugom, nekih brkatih muškaraca, koji kao da su rođeni ljuti i tužni.

Seća se pomešanih jezika i kako mu je porodična kuća pre ličila na novi Vavilon; možda više na pijacu, nego na dom. Seća se da je tada kroz isti ovaj prozor gledao u pravoslavnu crkvu Svetog Đorđa, malo dijagonalno u odnosu na porodičnu kuću.

No, i sećanja na neke druge smrti, koje nisu njegove, porodične i intimne, kolale su mu mozgom; neki nemir je pokrenuo vremeplov iza njegovih očiju i slike su se same nizale. Slika dečaka, i još jednog dečaka, koji sa čuđenjem gledaju u povorku svojih sugrađana i iz mase čuju „gubilište, vešala, dželat, kazna, plata…”. Masa je išla u koloni, neko peške, neko kočijama, ili zapregom, kao izbeglička reka – ali, bili su to sve stanovnici Sombora koji će se vratiti svojim kućama, neko u unutrašnjoj, neko u spoljnoj varoši.

Bio je to važan događaj za grad koji je tek gradom počeo da biva; grad je dobio ius gladi (pravo mača), čuo je kako otac to izgovara u razgovoru sa senatorima, članovima Magistrata. Među njima bio je i čuveni Parčetić kome se Vasilije nikada nije čestito ni približio. Iz detinjeg straha, jer gde god da je čuo njegovo ime, ono je izgovarano sa strahopoštovanjem. Martin Parčetić je tada, uz muziku, predvodio veselu povorku ka gubilištu, a malo iza njega, na konju, pratio ga je Johan Karl Tišler, gradski dželat, minister iusticiæ vidicativæ, kako je pisalo u ugovoru koji je grad sklopio s činovnikom-ubicom. 

Kasnije, pričalo se da je Tišler dobijao pedeset forinti godišnje plate, ali i posebne nagrade za mučenje. Kada se već zamomčio, Vaslije je čuo i detalje ugovora koji je grad sklopio sa izvršiocem pravde koji je ravnodušnim oduzimanjem osuđeničkih života obezbeđivao sopstveni život.

Za bičevanje, žigosanje i spaljivanje gradski dželat je dobijao šest forinti, ali su odsecanje ruke i čerečenje bili upola manje plaćeni, kao i raspinjanje. U dane pogubljenja dobijao je i dodatnu dnevnicu od 1,30 forinti i jednu jedinu forintu za pokop pogubljenih. Tišler je bio u obavezi da poseduje sopstveni pribor dok je grad obezbedio vešala, lance, konja i kola za prevoz na gubilište.

A prvog pravednog somborskog ubistva sećao se Vasilije ovako: skoro neprimetni, buduće Tišlerove mušterije bile su malo iza njega, u kolima kojima je upravljao jednooki Mihalj, čovek neodredivih godina, spreman da za koru hleba i fićok palinke radi sve što se od njega traži, a za veliku opkladu čak izvadi i sopstveno oko.

Jedan kradljivac i jedan silovatelj deteta stajali su vezani lancima gledajući uglavnom u ono malo slame pod njihovim nogama. Tek povremeno pogledali su u tišini u leđa jednookog Mihalja koji je sve vreme nešto sebi mrmljao u bradu. Kradljivac je obešen na novopodignutim vešalima, a onaj koji je oskrnavio dete vešto je obezglavljen i telo mu je spaljeno na lomači.

Bio je to svečani dolazak neke drugačije smrti u Sombor – različite od do tada poznatih, pravedna i zaslužena, jedina smrt koja je kod Somboraca izazivala ponos, zadovoljstvo i sreću. Jugoistočni i istočni vetar smenjivali su svoju jesenju pesmu preko izmešanih jezika, šubara, marama i kapa šarene povorke koja je s pesmom zlikovce pratila u smrt.

Dvojica je tada trebalo da umru da bi se somborsko mnoštvo radovalo. Uticajni somborski sledbenici Franje Asiškog mislili su da je smrt jednog Jevrejina na krstu dovoljna da iskupi grehe celog čovečanstva.

Vasilije je odložio nepopušenu lulu u stranu svog stola. Okrenuo ju je tako da inicijal M bude na dole. Više nije bio samo ugledni gospodin Damjanovič, kako su ga najčešće oslovljavali i oni koji su znali da izgovore Ć; veliki sudija, birov slobodnog grada sad je u službi svojih sugrađana.

„A kurva nem tér vissza”, čuo je odnekud s ulice. Blagi, sada zapadni vetar i dalje je nosio nepoznate mirise. Preko šanca, preko kreketa žaba, da bi se dalje migoljio usnulim gradom.

II
Kad greši stariji naraštaj, mlađi se uči zlu
(Ubu peccat aetas maior, male discit minor)

Po odlasku Turaka iz vojne varoši, stari vetrovi pokrenuli su nove događaje, uzburkali ustajalu vodu u odbrambnenim šančevima koji su omeđili neveliko područje koje će postati grad. Komarci, žabe, čvorci i vrapci ispisivali su nemušto svedočanstvo ponovne hristijanizacije. 

Skromni fratri franjevačkog reda u svom su siromaštvu pokušavali da obogate verski život katolika Bačke županije, još u vreme dok su minareti džamija krasili pogled na unutrašnjost somborskog šanca.

Oko godinu pre Damjanovićevog predgovora Artimetici, apostolski sindik franjevačkog samostana, uvaženi Stefan Nađ, detinje ponosno je stiskao pismo u znojavim dlanovima. Odani katolik, pomalo surevnjiv prema papskoj nepogrešivosti, ushićeno se obratio svom prijatelju.

„Dragi Damjanoviču, poštovani prijatelju, dobio sam ga, dobio sam ga, stiglo je! Evo, vidi, dragi moj, nadbiskup kaločki, Baćanji, kaže mi Vaše gospodstvo! Ponizno sam molio, evo ovde vidi, i Magistrat mi je otpisao:

g. Stefan Nađ, stanovnik somborski, podneo molbu Njegovoj Ekselenciji nadbiskupu kaločkom, sa željom da od solidnog materijala podigne pored grada, kod bezdanske ćuprije, na uspomenu i poštovanje Spasitelja, jednu kalvariju sa stacijama i kapelicom ispod kalvarije.

Naravno, ja ću dokle sam gospodu mio u životu da snosim sve troškove, a ako dobri bog da, kada budem uz spasitelja, Magistrat će preuzeti brigu, ali ne boj se, neće grad zbog toga patiti, iz blagajne katoličke zajednice će se to plaćati, da bi našoj braći istočne vere ostalo isto”.

Zatim se, i dalje užarenih očiju, pogladio po desnom uhu, posmatrajući Damjanovića kao da iščekuje još jednu potvrdu. Vetrovi su ulazili i izlazili iz grada nanoseći finu prašinu na obuću dvojice gospode koji su jedan drugog držali za podlaktice, u, kako je delovalo radoznalim prolaznicima, neponovljivom trenutku zajedničke sreće.

Tu gde su se sreli, započeta je bila gradnja gradske kuće, podjednako udaljena i od pravoslavne i od katoličke crkve, osnove latiničnog slova L (ili nedovršenog krsta, rekli bi Franjevci), gde je pažljivi posmatrač na ponekoj cigli mogao videti žig CJB (Comes Joannes Brankovich).

Prva zgrada Magistrata varoši somborske nikla je na temeljima kuće čuvenog kapetana ovdašnjih graničara Jovana Janka Brankovića. Sećanje na zapovednika još je bilo živo trideset godina kasnije, jer su preživeli soldati i njihovi potomci prilježno čuvali uspomenu i sa dubokim poštovanjem prolazili pored zdanja koji su zvali Brankovićev kaštel iako je udovica kapetanova, Marija Branković to porodično zdanje prodala Magistratu tek proglašenog slobodnog kraljevskog grada, u maju 1749. godine, za 500 forinti.

Stariji su pamtili, kako se u Somboru već pamti, da je tu nekada tekao rukavac rečice Mostonge preko koje je mali most vodio na polje, ka zapadu, sve do šanca, gde je bio „zverinjak” kapetana Brankovića, konjušnice i divljač kapetanova, koju je čuvao neki veseli Čeh.   

            „Proslavimo ovu vest, ljubljeni, idemo!” ushićeno je odgovorio Vasilije Damjanović. „Biraj, hoćemo li piti pivo kod Fetera, Špilauera ili Pirkingera?”

Tren kasnije, Damjanović nije mogao da se seti da li je poziv uputio na srpskom, mađarskom ili nemačkom jeziku. Tu pored njega, vetrići, potomci velikih vetrova Panonske nizije, pleli su svoje zdanje oko uglova glavne kuće u gradu i mešali pravce rasipajući se potom ka šancu i provirijući dalje tamo gde im je to bilo dozvoljeno.

Jedan čovek, kratke sede kose i mladalačkog lica, s čizmama u kojima su se ogledali oblaci, uljudno se javio dvojici prijatelja, oslovivši ih po prezimenima. Odgovorili su, ali nisu znali ko je ljubazni čovek.

Držanja gospodskog, a neodredivog statusa i bogatstva, privukao je poglede i grčkih trgovaca koji su vukljali svoje ogromne torbe iz kojih su prodavali raznu robu, kad ih to nije mrzelo. Damjanović je, u nameri da svrši svoju Aritmetiku, kod grčkih trgovaca kupio pera, a mastilo i hartija stizali su iz Pešte. Sedi čovek pazario je duvan, platio i okrenuo se ka Stefanu Nađu.
            Johanes Obervelder – reče, pružajući šaku Nađu, pa brzo i Damjanoviću.

U velikoj Pirkingerovoj pivnici atmosfera je bila slavljenička. Tri jezika su letela preko teških krigli prepričavajući prošlogodišnju posetu grofa Adama Baćanjija, upravnika državne blagajne kraljevine Ugarske koji je sa svojim sinom posetio grad i odseo u franjevačkom samostanu. Razdragane pivopije znale su čak i to da je darovao 100 forinti za izgradnju crkve. I nisu mu zavideli.

Grof Baćanji otkupio je somborske elibertacione dugove od barona Teofila de Palme, znali su i da je iznos 61.000 forinti i da, pošto novac nije bio vraćen na vreme, županijska komisija je odlučila da prislino naplati dug prihodima sa okolnih pustara.

I još su znali, sad već veseliji i raspričaniji, da je to nije uspelo te su vlasti naredile zaplenu pustara, a oni su kroz smeh prepričavali da su pustare i dalje koristili ne mareći za opomene i kazne. Goveda su besplatno pasla carsku travu; ha (srpski), ha (mađarski), ha (nemački).

Sa svakom novom turom piva stizala je i nova tura anegdota i gradskih priča, među njima i ona da su ozlojeđeni županijski izaslanici još 1753. godine posetili Sombor i strogo opomenuli gradske velikaše i proširili zabranu na sve prvake grada. I da je, besan kao gladan pas, grof Baćanji smestio u Sombor svog poverenika i pandure da bi osigurao ubiranje vlastelinskih davanja, sve dok mu grad ne isplati dugove.

Neko se setio i da je Baćanji, jeb’o ga svetac njegov, pokrenuo iscrpljujuću dvanaestogodišnju parnicu koja je nedavno završena, a dugovi, uz novu pozajmicu, isplaćeni i panduri veselo ispraćeni iz grada.

            Potomcima vojnika i ponekim još uvek živim soldatima dug je bio predmet zabave. Ratnom bratstvu, izgrađenom od tri jezika, novac, dugovi i carska administracija bili su bezazlena pretnja.

            Lule, vruće i hladne, proste i raskošne, ugašene i upaljene, krasile su grube šake mahom brkatih muškaraca koji su se nadvikivali i zadirkivali. Tek retki među njima s oba dlana grlili su kriglu, bogobojažljivo i zaljubljeno, kao da je sveti putir.

            Kada su Vasilije Damjanović i Stefan Nađ zakoračili u pivnicu, Johanes Obervelder već je sedeo za grubo tesanim stolom, punim uspomena na vlažne krigle.

            Veseljaci su zauzeli skoro sva mesta, pa dvojica prijatelja nisu imali drugog izbora no da upitaju Oberveldera da mu se pridruže, što je ovaj ljubazno prihvatio, s obe šake pokazujući na dve slobodne stolice. Novi poznanik, i dalje neznanac, ćutke je posmatrao pridošlice.

            I taman dok je vadio kesicu sa duvanom, pripremajući se da za razliku od lulaša, sebi napravi cigaretu, začuđeni pogledi zaledili su pripremljena pitanja.

            Tek ponekad, kada bi neko, ko je video sveta, zabasao u nepreglednu ravnicu i odahnuo u Gradu, mogao se videti čovek s cigaretom. Ovoga puta to ponekad postaće stalno, jer Johanes Obervelder je tiho saopštio da je došao da se nastani i ostane. I još je rekao da se iskrcao u Apatinu, ploveći Dunavom od Ulma, tragom nekadašnjih doseljenika koji su odande nosili svoje živote u plovnim kućama, da bi ih sklapali u ravnici, gurajući sećanja i nade pod krov i ostavljajući otiske i dušu u močvarama.

Rodio se, tvrdio je, u vreme Velike komete, koja je 1744. godine bila vidljiva u celoj Evropi; zabeleženo je i da je otresita pruska devojka Sofija fon Anhalt-Zerbst posmatrala kometu iz svoje kočije, putujući na sopstveno venčanje koje će je učiniti Katarinom Velikom.

I utvrđenje je bilo svedok Velike komete i njegovi stanovnici su nebesku pojavu tumačili kao zlu slutnju; te i naredne godine mnogi su somborski graničari izginuli na evropskim ratištima, ostavivši u utvrđenju više od 300 udovica, a nezahvalna Marija Terezija razvojačila je Sombor i oduzela mu privilegije. Pet godina kasnije, preživeli vojnici i povratnici iz zarobljeništva, od utvrđenja stvorili su grad.

Polako i tiho, pričao je dalje Johanes Obervelder, kako je rano osedeo jer su ga valkire u šumama Tiringije grlile i štitile od sjaja komete. I sećao se svojih majki, tako ih je zvao, lepih i ružnih, visokih i zdepastih, koje su ga dojile i uvijale svojom kosom dok su mahnito plesale, šapućući moćnim stablima. Kasnije, kao dečak, pomagao im je da lože velike vatre, kojima su čuvale šumu, i šuma je volela tu vatru.

Izvadio je kresivo, trud i kremen, vešto namičući kresivo-prsten na kažiprst i srednji prst. Kresivo je bilo sjajno, iskovano vešto od mačeva palih, u drevna vremena, kako su mu majke objasnile, na krajevima uvijeno u volute poput kapitela jonskog stuba, da bi uvek čuvalo vatru u sebi. Kada su ga majke-valkire pratile u život daleko od tiringijskih šuma, suzama i svojim vrelim dahom utisnule su na kresivo znak:

za GLEDIŠTA piše: Igor RIL

PROČITAJ JOŠ

ODABERI JOŠ