U organizaciji Niškog kulturnog centra, u četvrtak 29. maja u Spomen-sobi Branka Miljkovića u Nišu, održano je književno veče posvećeno novom delu Radomana Kanjevca – Prodavnica magle. Ovo neobično, esejističko i putopisno delo, u kojem autor promišlja savremeni svet i dušu čoveka u njemu, izazvalo je veliku pažnju književne publike.
Uz autora, o knjizi je govorio i legendarni muzički novinar i publicista Petar Peca Popović, a razgovor je vodila urednica redakcije književnog programa Milena Mišić Filipović.
Radoman Kanjevac, poznat po svom dugogodišnjem radu u novinarstvu, publicistici i književnosti, u ovoj knjizi sabira prozne zapise, kolumne i osvrte nastale tokom nekoliko decenija, otkrivajući svoj prepoznatljiv stil – ironijski, kritički, a u isto vreme duboko ličan.
U nastavku eksluzivno prenosimo odlomak pod naslovom O čitanju i pisanju, u kojem autor na sebi svojstven način razmatra odnos između reči, knjige i čitaoca. Takođe, pri samom kraju odlomka još jedan ekskluzivitet – možete čuti radijski zapis programa održanog u Nišu, a Prodavnicu magle možete poručiti kod izdavača jednim klikom na sliku ispod.
O ČITANJU I PISANJU
U pismu svom prijatelju Lorensu Darelu od 29. avgusta 1959. godine Henri Miler piše da mu „uopšte nije jasno kako nastaje dobra knjiga”, da to za njega i dalje „ostaje u domenu čuda” i da sada zna o tome manje nego kada je počinjao. „Znam, ako to nešto znači, da je knjiga, kao i život, plod onoga što jesi svakog dana, uključujući i loše dane, lenje dane, jalove dane. Nijedan ugledni kritičar ne može proceniti suptilni kvasac dokolice – za nekog pisca i za jetru života! … Neka sam proklet ako verujem da se u pisanju treba ubijati od posla. (Naročito posle pete knjige.) Teoretski, ako si ti uživao dok si to radio, ima šanse da će uživati i drugi.”
Uživanje u pisanju razlikuje se od uživanja u čitanju, otprilike kao što se uživanje u pevanju razlikuje od uživanja u slušanju. „Neka se drugi hvališu stranicama koje su napisali, ja se ponosim onima koje sam pročitao”, govorio je Horhe Luis Borhes. Pisanje je darivanje, ispunjavanje obaveze prema sopstvenom talentu, čitanje je primanje onoga što će se možda roditi tek u mašti čitaoca. Pisanje je setva, čitanje je žetva. Ono što je posejano u redovima nekog štampanog teksta, na praznoj površini papira, često nikne u mašti čitaoca kao plod ukusniji i zdraviji od onoga kojeg je pisac očekivao.
U vremenu kada svako ima telefon i tastaturu za čitanje je često potrebno više znanja i strpljenja nego za pisanje. Ozbiljan čitalac nije manje retka pojava od dobrog pisca. O tome koliko je jedna knjiga dobra nekad više govore imena ljudi koji su je čitali nego onaj koji ju je napisao. Ima knjiga koje bi imao ko da napiše, ali ne znamo da li bi imao ko da ih pročita.
Ponekad je mesto na kome čitate važno koliko i sadržaj. Ima knjiga koje treba čitati samo u tišini, u sopstvenoj sobi, bez prisustva bilo kakvog spoljašnjeg uticaja. Kao što vino koje pijete kod kuće nikad nije isto kao kada ste ga pili u kafani tako je i knjiga koju čitate u vozu samo po izgledu, imenu autora i naslovu ista kao knjiga koju ste čitali na plaži ili u sopstvenom krevetu. Neke knjige koje ste čitali na odmoru, kao i neke žene koje ste voleli na moru, kasnije umeju da vas razočaraju.
O tome da li ćete jednu knjigu početi da čitate, više od njenog autora, izdavača i književnih kritičara ponekad odlučuje njen naslov. Kao što ima dobrih glumaca u pogrešnim ulogama tako ima dobrih knjiga sa lošim naslovima. Naslov ne služi samo da privuče našu pažnju, on je za knjigu ono što je ime i prezime za njenog autora, po njemu ćemo tu knjigu pamtiti, ona će se po njemu prepoznavati, sa njim će putovati, ulaziti u naše kuće, živeti onoliko koliko ta knjiga bude živela.
Ova knjiga, na primer, trebalo je da ima sasvim drugi naslov. Budući da je ona neka vrsta nastavka knjige Čovek u senci, dugo sam se dvoumio između ovoga koji se nalazi na njenim koricama i naslova „Čovek na suncu”. Taj drugi naslov, koji bi fonetski, po zvučnosti bio dobar nastavak onog prvog, odbacio sam ne samo zbog toga što u njemu nema dovoljno tajnovitosti i ironije do koje mi je ponekad stalo, nego i zbog toga što je moj odnos prema toj zvezdi oko koje kružimo, sa osećanjem da ona kruži oko nas, moguće uporediti sa odnosom prema nekoj osobi koje se, po savetu ozbiljnih ljudi, klonite, uprkos tome što vas ona privlači nekom snagom u kojoj vidite i problem i rešenje, i propast i spasenje. To, međutim, nije razlog da toj zvezdi ne posvetimo nekoliko prvih stranica ove knjige u kojoj ćemo reći nešto i o drugim zvezdama, na samom njenom kraju.
Predanje kaže da je Luj Četrnaesti, šetajući parkom Tiljeri u Parizu, kada je imao pet godina, video Sunce i uzviknuo: „Ja sam Sunce”. Bio je najuspešniji kralj u istoriji galske monarhije, vladao je sedamdeset dve godine, sagradio versajski dvorac i neke od najvažnijih građevina kojima se i danas divimo u Parizu. Sunce, međutim, nije za svakoga bilo simbol života. Za nekoga je ono predstavljalo izvor opasnosti. Poslednjih godina, u vreme klimatskih promena, sve je više znakova koji, umesto lepote, nagoveštavaju nevolje koje nas tek očekuju.
Bog Sunca, vrhovno božanstvo starog Egipta, u kraljevskim grobnicama u Luksoru predstavljan je različito, u zavisnosti od položaja Sunca na nebu. U rano jutro je predstavljan kao dete, u podne kao odrastao čovek, a u sumrak kao starac. Hram Karnak na obali Nila, jedan od najvećih verskih objekata na svetu, posvećen je Bogu Sunca. U centru tog hrama nalazi se čuveni obelisk koji predstavlja stilizovani sunčev zrak. Egipatske piramide, koje svojim oblikom simbolizuju zrak usmeren sa zemlje ka nebu, okrenute su uvek od istoka ka zapadu, u smeru kretanja Sunca.
Jazidi, etnokonfesionalna grupa Kurda koja živi u Siriji, Jermeniji, Gruziji, Turskoj i Iranu, klanjaju tri puta dnevno okrenuti Suncu. Veruju u jednog boga i sedam anđela, od kojih je najvažniji anđeo Paun. Kako hrišćanstvo i islam uče da je Paun pali anđeo ili đavo, ima ljudi koji smatraju da su Jazidi „vernici đavola”. Za pripadnike naroda koji se moli Bogu okrenut Suncu pre bi se moglo reći da su obožavaoci života nego vernici đavola. Štaviše, sa malo mašte, moglo bi se reći da su Jazidi među narodima ono što je suncokret među biljkama, cvet koji se, tokom celog dana, okreće ka zvezdi koja nam donosi život.
U ranom detinjstvu bio sam fasciniran tom užarenom loptom, po kojoj čovek meri svoje vreme i mesto u prostoru. Nekoliko godina imao sam neobičan tik, da svakih minut-dva pogledam u Sunce. Bio je to jedan od onih ranopubertetskih tikova, koji se nekako, sa godinama, izgubio sam od sebe. Ostala je jedino ta fascinacija, skoro opsesija, koju nosim iz detinjstva na Visoravni, gde se, tokom vedrih noći, golim okom mogu videti milioni zvezda, većih i važnijih od Sunca.
Četvrt veka nakon tih mojih neobičnih tikova, prvo što su mi rekli nakon operacije na Neurohirurškoj klinici u Beogradu bilo je upozorenje da nipošto ne izlazim na sunce. Sunčevi zraci deluju na moždano tkivo tako što, na mestu gde je hirurški sečena moždana masa, mogu da izazovu epileptične napade i druge komplikacije. Od te godine moj život se najčešće odvija u hladu. To što je Sunce s vremenom postalo opasnost i za druge ljude, za mene ne predstavlja nikakvu utehu. Kad hodam ulicom, ako je sunčan dan, spontano i nepogrešivo biram stranu koja je u senci. Nakon svih ovih godina moglo bi se reći da sam najveći deo života proveo u hladu.
Rođen sam u Stupu, na poslednjoj sunčanoj padini Golije, u širokoj prostranoj kući sa čijih prozora je pucao nezaboravan pogled na beskrajno prostranstvo Pešterske visoravni. Kad sam imao godinu dana preselili smo se u Štavalj, centar te male oblasti oko koje se širi venac planina, po kojem su i danas raštrkana brojna pešterska sela, koja izdaleka izgledaju kao da nisu planirana i građena ljudskom rukom, nego ih je neko pravo sa neba spustio i rasporedio po obodima visoravni. Osnovnu školu sam učio u Štavlju, gimnaziju u Sjenici, fakultet sam studirao i završio u Beogradu. Gde god sam živeo bio sam neko ko je odnekud došao. Nigde se nisam osećao kao kod kuće. Bio sam neka vrsta živog dokaza tvrdnje Fjodora Dostojevskog da je „čovek bez stana čovek bez psihologije”. Kad sam se konačno u Beogradu uselio u svoj stan bilo je, naravno, kasno da radim na sopstvenom psihološkom usavršavanju. Najzanimljivije od svega je To što se, u dubini duše, ja i dalje osećam kao podstanar.
U detinjstvu sam mislio da sam rođen u najzabačenijem kraju na svetu. Duge i hladne zime, kratka leta, daleko od velikih gradova i najvažnijih puteva, nisu obećavale nikakvu budućnost. Gledajući televizijsku emisiju u kojoj su Dragan Babić i Ljubivoje Ršumović putovali na Severni pol činilo mi se da čak i deca na Grenlandu imaju srećnije detinjstvo. Verovao sam da je moj kraj najzaostaliji i najzabačeniji u toj nesvrstanoj zemlji, koja je i sama bila daleka evropska provincija. Danas, međutim, vidim da se poluostrvo na kome smo rođeni nalazi u samom centru civilizacije, tamo gde se ukrštaju najvažnije svetske religije i kulture, na sat leta od Rima i od Carigrada, od Venecije i od Dubrovnika. Sa malo vremenske distance nije teško zaključiti da je velika sreća roditi se i živeti na mestu sa tako bogatom istorijom, tradicijom, kulturom.
Naučio sam da čitam i pišem kao veoma mali. Tek što sam bio pošao u školu moja nastavnica Ljubisava Mrvić vodila me je u starije razrede kao neko ogledno dete, da stariji đaci čuju kako čitam odlomak iz nekog teksta koji bi ona odabrala i tutnula mi u ruku. Nikad kasnije u životu sa toliko sigurnosti nisam čitao ni svoj ni tuđi tekst. Bio je to, u isto vreme, početak moje fasciniranosti rečima. Za razliku od većine ljudi, koji veruju u egzaktne, lako proverljive stvari, ja i danas verujem da rečima može da se izrazi sve, pre svega ono što ne može da se izrazi brojevima.
Moj otac je bio šef trgovinske radnje u pešterskom poljoprivrednom kombinatu. Svakog četvrtka, kad bi u Sjenici bio pazarni dan, on je nosio u upravu Kombinata celokupan svoj sedmični pazar. Kako je bio savestan i veoma pedantan čovek, voleo je da sav taj novac bude ne samo tačno izbrojan nego i besprekorno složen i spakovan. Tako smo moj brat i ja, svake srede uveče, sedeli u gomili novčanica i brojali te silne banknote, različitih vrednosti, boja i veličina. Možda baš odatle, iz te gomile novca koju sam svake srede morao da propustim kroz svoje male prste, potiče moj otpor prema novcu i trivijalnim materijalnim vrednostima. Tako sam ja, još u ranom detinjstvu, stekao neku vrstu averzije prema onome što većini ljudi celoga života predstavlja neostvariv san. Možda nikada ne bih ni postao pesnik da još tada nisam shvatio koliko gomila novca u nečijim rukama ne predstavlja ništa naročito, sasvim običnu stvar.
Decenijama sam bio nekako prestar za svoje godine. Družio sam se sa starijim ljudima i pravio se da sam im po svemu ravan. A onda su odjednom svi počeli da mi persiraju i da mi daju do znanja da sam postao stariji nego što mislim. Ono što zovemo srednjim životnim dobom ili takozvanim najboljim godinama, kod mene, jednostavno, nije postojalo. Nečiji život, tako, nema sredinu, ima samo mladost i starost, samo početak i kraj. Što sam stariji sve češće srećem „poznanike” koje ne poznajem. U času kad mi odnekud prilazi čovek sa karakterističnim srdačnim osmehom dobrog poznanika, čijeg imena ne mogu da se setim, ne znam kako da se ponašam. I za njega i za mene uvredljivo je da kažem kako ga se ne sećam, a još je gluplje da se pravim da znam o kome je reč, jer se ta neiskrenost lako vidi i prepozna. Čovek bi u svom kratkom životnom veku trebalo da upozna samo one ljude kojih će uvek moći da se seti.
Nikad se nisam previše uzbuđivao zbog krupnih stvari, uvek su me nervirale, pre svega, sitnice. Krupne stvari podstiču na razmišljanje i traže objašnjenja. Sitnice proizvode frustraciju i nervozu, koju najčešće nije lako objasniti.
Brodski je govorio da je dugačka forma nešto što pesnik po svom temperamentu ne podnosi. Čovek ponekad, međutim, oseti potrebu da napiše i neki duži tekst. U tom tekstu će se, bez obzira na njegovu temu i dužinu, uvek videti da ga je pisao pesnik.
Izbor i oprema Redakcija GLEDIŠTA © 2025
Piše Radoman KANJEVAC
PROČITAJ JOŠ
ODABERI VIŠE
