Prema nekadašnjem listu Privrednik žene su s preslicom i iglom još u doba srednjovjekovne srpske države dovele kreativnost i kvalitetu života na visoku razinu, pritom se ističe kako su radile i sve poslove u kući, preuzimale svu brigu za djecu, a istodobno i radile u polju s muškarcima.
Privrednikove pitomice u Zagrebu, početak 20. veka
OTPOR I MORALNA SNAGA U VREMENIMA PROMENA
Ideja Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga, baš kao i njegovog glasila Privrednik, od početka djelovanja, potkraj 19. stoljeća, bila je poticanje emancipacije – Srba kao političkog subjekta u Austro-Ugarskoj i seoskog stanovništva na gospodarskom planu. Emancipatorske poruke Privrednika na isti su način bile usmjeravane i prema ženama, s namjerom razvijanja njihove samosvijesti kao ključnih članova kućanstva i zadruge, uz motiviranje za ravnopravno sudjelovanje u radu i životu zajednice.
Ne čudi stoga što je još u prvim godinama rada, točnije između 1900. i 1901., uredništvo Privrednika kreiralo feljton „Uloga žene u našem privrednom radu”, pozicioniran kao uvodni tekst na prve dvije stranice lista.
Nit vodilja ovih tekstova, napisanih perom Aćima Đermanovića, prvog tajnika Saveza, bila je prikazati važnost žena u nastajanju i očuvanju narodnog identiteta, tradicije, zajedništva i proizvodnje kroz povijest, dakako uz naputak da, u tad aktualnom procesu obnavljanja zadruga, njihova uloga nikako ne bi smjela biti zanemarena.
ŽENA KAO TEMELJ PORODICE I ZADRUGE
Otvarajući pitanje kako osnažiti vlastitu privredu, odnosno kako ne zaostajati za svijetom, Đermanović samorazumljivim ističe da je potrebno prepoznati i prihvatiti one najsposobnije, najvještije i najmudrije članove zajednice i čitavog naroda. Po njegovu mišljenju, riječ je o ženama, jer „kada je riječ o narodnoj privredi, onda moramo da se sjetimo u prvome redu žene, ta osnova našega porodičnoga i društvenog života, a i privrednoga rada, koja nam je osvjetljala obraz svojim divnim rukotvorinama i u doba našeg privrednog zaostajanja i mrtvila”.
Stavljajući težište na poljoprivredni rad, jer „u ogromnoj svojoj većini naš je narod poljoprivredni”, tekstovi Privrednika brzo dolaze do zaključka kako je „žena-poljoprivrednica” nesumnjivi temelj kuće i porodice, pa tako i seoske zadruge. Pritom se ističe kako su žene radile sve poslove u kući, preuzimale svu brigu za djecu, a istodobno i radile u polju s muškarcima.
Kao potkrepa ovim tvrdnjama iznose se i analiziraju brojne narodne izreke, primjerice „Žena drži tri ćoška kuće, a muž samo jedan” ili „Ne stoji kuća na zemlji nego na ženi”, ili pak pjesme poput „Hrani majka dva nejaka sina/U zlo doba i gladne godine/Na preslicu i desnicu ruku”. Uz navod kako svaka takva izjava ima svoje duboko značenje oblikovano kroz povijest, zaključuje se kako je narod „bez sumnje tu mislio na ženu kao majku, kao kućanicu, ali ponajviše na ženu kao privrednicu”.
MUČENICE RADA I STVARALAČKE VEŠTINE
Opis podjele posla u kojem su žene „vrijedno radile dan i noć kao prave mučenice da valjano odjenu i nahrane svoju porodicu” potkrepljuje se podacima kako su one u pravilu na spavanje odlazile u 10 ili 11 sati noću, a ustajale već u 2 ili 3 sata ujutro, radeći često u potpunom mraku.
Kao jedna od vidljivijih zasluga tolikog rada prepoznato je izrađivanje odjeće. Pritom se naglašava kako su sve žene iz naroda prerađivale lan, konoplju ili vunu, pa „nije bilo srpske kuće koja nije sijala lan ili konoplju”.
Đermanović tako ponosno ističe da su „žene s preslicom i iglom” još u doba srednjovjekovne srpske države dovele kreativnost, a i kvalitetu života na visoku razinu, te potom uspoređuje kako je krojački rad u izradi svega od košulja preko stolnjaka do džepnih rubaca, a i carskih pokrova, kod Srba stoljećima ostajao napredniji nego u drugim, većim državama poput Engleske ili Španjolske.
Ukratko, upravo su žene utemeljile srpsku tekstilnu industriju, a pritom i osmislile ono što je kasnije postalo poznato kao srpska narodna nošnja. Na taj su način osnaživale i srpsku privredu općenito, jer „nije svejedno da li narod pripravlja sam odijelo ili ga kupuje – u prvom slučaju ostaje novac u narodu, a u drugom izmiče se on iz šaka”.
ŽENSKA SOLIDARNOST I PRELA KAO ČUVARI KULTURE
Presudan faktor u uspješnosti svih oblika njihova rada po Privrednikovim tekstovima jest žensko zajedništvo, kao vjerojatno najvidljiviji oblik zajedništva u radu i uzajamne pomoći, jer „ženski poslovi” običavali su se obavljati uz okupljanje žena iz cijelog sela.
Tako su nastala prela kao poseban institut seoskog života, a čak i nakon što su Osmanlije, u želji za uspostavom monopola na što više privrednih grana zabranili srpskim ženama tkati ćilime, prela su nastavila postojati kao mjesta očuvanja narodnih pjesama i pripovijetki. Tako su upravo žene kod Srba zaslužne za održavanje svijesti o pripadnosti narodu.
Zbog toga se naglašava i kako su Osmanlije uništavali zanate, ali nikad nisu uspjeli uništiti „kućnu industriju” jer je ondje „carovala” žena, pa svaki takav pokušaj „obijao se kao valovi o klisurinu”. Kasnija propast porodičnih zadruga, kao ključni problem kojem su Savez i Privrednik željeli stati na kraj, također je opisan kao proces kojem su se upravo žene najviše opirale, ponovno uz niz primjera iz narodnih pjesama gdje su mirile zavađenu braću.
Štoviše, kritiziraju se „muške glave” jer se stalno međusobno bore i očekuju da ih drugi vrednuju, a „naše Srpkinje dotle rade sasvim drugačije, baš onako kako treba, jer Srbi moraju svoga posla gledati”. Đermanović je svoj niz tekstova zaključio željom „da nam žena u privrednom radu zauzme mjesto na kojem bi carovala, pa da nas vidi Bog!”, a Privrednikovi su suradnici nastavili upozoravati „ugledajte se Srbi na Srpkinje”.
Rad predratnog Privrednika, zajedno s djelovanjem zagrebačke dobrotvorne zadruge Srpkinja stoga se, iako u današnjem svijetu arhaičan, treba promatrati i kao pionirski u progovaranju o važnosti ženskog rada i ženske solidarnosti za zajednicu.
Roman „Robinje” Vukosava Delibašića je od onih proznih poduhvata u kojima se istorijska građa ne koristi kao pozadina, nego kao živi organizam, doslovno poput mesa. Kao unutrašnji prostor u kojem nastaju i nestaju sudbine. Oslanjajući se na lik Smail-age Čengića, ali kroz pogled njegove majke, „đurđijanke” Amine, pisac uspeva da preoblikuje jedan sloj srpske književnosti u intimnu, gotovo arhetipsku priču o ženi, majci i robinji.
Nadežda Petrović – Seljanka iz Šumadije, 1905, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad (arsfid.edu.rs)
Izmeštajući vremensku perspektivu u XIX vek i osvetljavajući predele Osmanskog carstva, od Gruzije do Crne Gore i Hercegovine, Delibašić oblikuje složenu sliku sveta u kojem je ropstvo podjednako i fizičko i duhovno. Njegove junakinje, Amina i njena sluškinja Irma, predstavljaju dva vida iste nesreće. Prvu kao ženu koja je naučila da pristajanje naziva dostojanstvom, a drugu kao žrtvu koja dobrovoljno pristaje na pokornost u ime ljubavi.
U njihovim dijalozima, kao u ispovesti, odzvanja Njegoševa misao da je „svijet tiran tiraninu”, jer Delibašić pokazuje da je svako biće, bez obzira na pol i položaj, zarobljeno unutar sopstvene sudbine. Harem, dom, polje boja – sve su to samo lica istog ropstva. Ali u toj tami, pisac nalazi i tragove svetlosti kao što su majčinska ljubav, tihi unutrašnji preobražaj, nada verujućeg u spasenje, koje postaju tačke otpora, iskre koje čoveka čine većim od celokupne ljudske istorije.
Struktura romana, prožeta arhaizmima i ornamentalnim opisima, daje tekstu jedinstveni ukus i zvuk jednog zaboravljenog sveta. Delibašić ne stvara muzejsku rekonstrukciju prošlosti, nego dramu duha u kojoj se ogleda i savremeni čovek sa svim njegovim iluzijama, strahovima i unutrašnjim borbama. Upravo zato „Robinje” stoje u zlatnom preseku između istorije i legende, između stvarnosti i mita. Bez ikakve sumnje kao svedočanstvo o vremenu, ali i kao odraz koji nas, bez ukrasa i utehe, vraća na pitanja slobode.
Da bismo vam pružili uvid u snagu i dubinu Delibašićevog pripovedanja, donosimo odlomak iz romana, koji na poseban način osvetljava unutrašnji svet likova i atmosferu vremena o kojem je reč, dodatno potvrđujući njegovu veštinu da oživi istoriju kroz intimne ljudske sudbine.
Čitate odlomak iz romana Vukosava Delibašića
Senke slobode: Amina i Irma u haremu Smail-age (odlomak)
Zašao je već deseti dan septembra. Divno jutro izmamilo djecu u avliju. Žene motre na njih. Nana Amina zadovoljna igra se sa malim unučićima. Stariji su odavno momci. Brine je najstariji Rustem, koji bekrija. Jaše dobra hata i nekud skita. Zna ona da se raja žali na njega. Zna i da je koristio priliku, dok je Ismail bio odsutan, da zatvara ljude u hapsanu. Ježila se i začepljala uši da ne čuje jezive krike koji su, nerijetko, do nje otuda dopirali, pa je po tom pitanju osjetila veliko olakšanje kad je svojim ušima čula da mu je Smail rekao: – Rusteme, čini mi se ti bi, koliko si pametan, svu raju pobio. Ne može tako. Da nije bilo raje ne bih ti ja mogao sve ovo doraniti i ne bi ti sa dvadeset godina izigravao bega da te raja ljebom ne rani, a ti, bekrijo, niti si za rada niti za megdana. Gubi mi se s oči. – Žestok je Smail kad se naljuti, čini mi se i na sina bi sablju potegao. Ma dobro je. sinovi su sad zajačili i ne smije ih puštiti da rade što im naum padne, on je glava od odžaka. Dedo je isti on. Zato ga najviše i volim od svih unuka. – Opsjednuta razmišljanjem o unucima Amina nije odmah ni primijetila Irmu koja joj je dolazila:
– Šta si se to zanijela, kado?
– Valaj ništa naročito. Onako nešto mislima po životu prebiram i zadovoljstvo mi je ovu đecu gledati, pa i nijesam više sama, imam ovoliku lijepu porodicu. Čudim se kako ove godine prolećeše, a sve što sam starija đetinjstvo mi nekako bliže, pa mi se čini kao da sam juče sa svojim vršnjakinjama trčala zelenim livadama i cvijeće brala. I sada tamo u mome rodu mojim mislima igraju se mladi jaganjaca. Oko mene lete šareni leptiri, zuje pčele i huči pjenušava rijeka.
– Blago tebi. Kaduna, ti se imaš nečega lijepog sjetiti, a u mojim mislima sve je odavno umrlo, pa sam postala ravnodušna prema svemu i baš mi je odavno postalo svejedno šta se događa oko mene. Stigle me godine. Sedamdesetdeveta. Jedini spas mi je što sam tebe našla. Hvala Bogu, tvoj život se ispunio, a ja, moja kado, da tebe nijesam srela i u tebi našla razumi-jevanje, odavno bih poluđela. Sve moje zadovoljstvo i uživanje se svodi na ispijanje kahva s tobom. Razgovor s tobom vrati mi malo života. Sve slabije i na razboju mogu tkati. Vidiš, od stalnog sjeđenja leđa su mi se iskrivila.
– Pamćenje prošlosti je sastavni dio života. Ne može se ono istisnuti iz svijesti, pa ma kakvo bilo. Što je ružnije još dublju brazdu zaore u mozgu, a što više pokušavamo da ga zatrpamo ono sve brže i jače klija. No kad pomenu kahvu, ajde skuvaj po jednu.
Iz harema je dopirao glasan žamor i smijeh žena, koje su pričale i malo glasnije se smijale uz jutarnju kafu. I seizi su glasni dok užurbano rade oko timarenja konja. Hamid, glavni kuvar, koji nadgleda sve što se radi u objektu za spremanje hrane, čudi se što se aga jutros ne pojavljuje, kad u jedan mah sve te zvukove nadjača njegov oštri i prodorni glas:
– Hamide!
Pokorni sluga koji je vazda ionako bio na oprezu, spreman da dotrči i pokloni se pred agom, uzdrhta od straha: – Jutros mu izgleda nijesu sve ovce na broju, biće belaja – mislio je, dok je zadihan trčao u gornje odaje agine kule. Čim ga tako zove znao je da se ne mora javljati ispred vrata, pred kojima obrisa rukavom znojavo čelo i jedva dohvati kvaku na teškim vratima, otvarajući ih polako da ne zaškripe ili ne lupe jače, jer to zna agu, ako je neraspoložen, žestoko razbijesniti. Onako podugačak, posavi se da prođe kroz niska vrata, gledajući pred sobom i ne ispravljajući se, bos preko povelike okrugle prostorije, zastrte ukrašenim tepihom. Prije nego mu priđe, aga će:
– Đe si ti jutros, Hamide?
– Gospodaru, mislio sam da još spavaš. Samo reci šta treba.
– Donesi mi kahvu i malo lokuma, da očistim usta.
– Odmah ću, čestiti ago!
– Samo mi prije napuni i pripali čibuk!
Hamid polako duvanom puni, ukrašenu nekim dragunlijama, lulu na čibuku od metra i po dugačkom, koji je na kraju do usta sa zlatnim uresom. Aga na divanu podvio noge i prekrstio ih pod sobom. Ne priča ništa, samo lijevom rukom gladi bradu, a desnom prstima prolazi kroz gusti riđi i pomalo prosijedi, perčin. Hamid kad napuni čibuk, uze kremen kamen i ognjilo. Iskresa varnicu, koja pripali trut, pa ga sa strepnjom da gdje ne padne varnica, stavi na duvan, jer zna ako šta pogrešno uradi, iako aga prema njemu nije zao, da ponekad zna planuti i presjeći ga, kao strijelom, onim oštrim pogledom iz zelenih očiju, koje su izgledale sitne sve dok se ne rasrdi, a onda bi se ispod gustih obrva i trepavica pokazale beonjače, pa je onako razrogačen izgledao zastrašujuće za ravnopra-vnog sagovornika, a kamoli za jednog ubogog i pokornog slugu, koji je dobro znao da ovo nije nikakav život, ali znao je i da nema drugog izbora u ovako surovom svijetu, gdje je svačija glava sablji izložena – pa vala i ovoga moga gospodara – mislio je.
Aga duboko povuče, pa kroz nos vrati dva mlaza bijelog dima, koji Hamidu ne zasmetaše, pošto i on nerijetko napuni svoju lulu od toga najboljeg hercegovačkog duvana, koji odnekle iz zapadne Hercegovine posluga, ili razni trgovci, nabavljaju njegovom gospodaru.
– Idi sad, Hamide, donesi mi to što sam rekao.
– Idem čestiti, aga! Sad će odmah sve biti tu.
– Jesi li oprao ruke?
– Jesam čestiti aga!
Aga, odmahnu rukom:
– Idi!
Hamid se duboko pokloni i natraške ode prema vratima. Kada je bio na izlazu, aga doviknu:
– Donesi dva fildžana!
– Donijeću, čestiti aga! – odgovori Hamid misleći – Što će mu dva fildžana, a sam je u sobi? Možda će majku pozvati na kahvu. Zna on kad god ima viška vremena s njom prodivaniti. Možda nije ni to. Da je tako mislio rekao bi mi, kad već idem van, da kažem Kiralu da je pozove.
Plašio se age, ali plašio se i njegove smrti. – Neka ga čuva naš premilostivi Prorok. Ne dao bog da njemu što bude, i moja bezvrijedna glava za koju niko ne zna osim mene, otišla bi jednako sa njegovom. Samo ako je po Prorokovoj, njegova bi prije otišla u džehenem nego moja. Ja nikome nijesam nikakava zla nanio, ni mrava nijesam zgazio, pa ako je po Alahovoj u dženetu će moja duša naći smiraj. Njemu ljudske glave ama baš ništa ne znače. Jednako mu je zaklati insana i ajvana. Varam se, nije jednako nego milije insana. Više se raduje kad vidi da nesretnog roba kaurskog dave, nego što se radovao kad su one ovnove za Kurban klali. No, iako je junak da mu ravna nije u cijelom sultanovom askeru i njega je strah od svemoćnog Proroka, te se ponekad malo umilostivi, pa kad su sveti dani, uz kaurske knezove pozove i sirotinju, na pečenu ovnujinu. Ma nije to što ih voli nego da mu budu poslušniji, a zna on da je i svemogući Prorok Muhamed prvo najeo gladne, pa hoće i njemu da se umilostivi, kako bi mu oprostio grijehove koje čini sirotoj raji.
Kafa je već bila gotova. U pomoćnoj zgradi, kraj ognjišta, stalno je stajao onaj specijalno ukrašeni, unutar dobro kalajisani, porodični đugum gotove kafe koji se nikada nije hladio, a sluge su imale svoj u zasebnom dijelu te prostorije. Poslužitelj Hamid je brzo na posrebreni poslužavnik posložio sve što aga traži i požurio u njegovu odaju. Kad je stigao, nasuo je fildžan kafe, uz lokum je postavio na drugi, manji, i poklonivši se stavio ga pred agom.
– Sjedi, Hamide, i sipaj sebi kahfu!
Sluga se zbuni. U momentu ne znade šta da kaže. Kao munja mu je kroz glavu sinula misao – Šta da mu kažem. Odbiti ne smijem, a ko zna što me silni ajan zove da sjednem u ovu njegovu odaju. Nikad prije nije tražio da sluga s njim pije kafu.
– Nijesam ja dostojan, čestiti aga, s tobom piti kahvu, a još manje umijem s tobom divaniti.
– Umiješ! Havijazan si ti, Hamide, no svak ima svoju alaviju. Možda da si neđe drugo rođen bio bi ajan kao i ja, ali tvoja sudbina je da budeš moj pokorni sluga, no reci mi fali li ti što kod mene?
– Čestiti efndijo, u zdravlje tvoje, međer živim ka bubreg u loju.
– Vidim da si začuđen što ti jutros nudim da piješ kahvu sa mnom.
– Jesam, čestiti, ago!
– Hamide, ti si moj vjerni sluga i najbolji aščija. U tebe imam najviše povjerenja da mi nećeš nauditi.
– Ne dao Bog, čestiti ago. Prije bi svoju glavu izgubio no tebi naudio. Bez tebe ni meni ne bi bilo života, a i nemam ja tu moć gospodaru moj. Nada mnom stojiš samo ti i Alah svemogući.
– Mudar si ti i dobro znaš da bi mi i ovim jednim fildžanom kahve mogao lakše uzeti život, nego najbolji kaurin oštrom sabljom. Zato te smatram svojim najvjernijim slugom. Iz tvojih ruku se hranim i od tebe tražim da si vazda gospodski obučen i uređen, a bićeš dobro nagrađen za svoj rad.
– Ne dao Bog. Milost velikom proroku Muhamedu. O čemu jutros pričaš, gospodaru. Tišti li te nešto, čestiti ago te o tome jutros sa mnom, ubogim, tebi pokornim izmećarom, ovako divaniš.
– Hamide, ne voli niko dobra čoeka, bogata još manje, a junaka najmanje, pa meni ne prijeti samo opasnost i ne bojim se od onih za koje znam da su mi neprijatelji, od njih sam na oprezu i vazda spreman da im uzvratim udarac, no me strah od ovih što sam njima okružen i što mi se prave prijatelji. Hamide, i rođeni brat, a da ne pričam za ostale begove hercego-vačke, rado bi zaposjeli ove moje kule, pojahali moje konje i pripasali moju sablju, opljačkali stada, prega-zili moje oranice i ovcama zabijeljeli moje livade, ali, Hamide, jedan je Alah na nebu, a jedan je ovakav aga na Hercegovinu, ako bog da biću brzo i vezir ove naše zemlje.
– Čestiti efendijo, zna premilostivi Alah ti si svojim junaštvom i vjerom u uzvišenog Proroka zamiritao da jednoga dana postaneš sultan naše silne carevine, ali kao što reče da sam imao alavije, možda bih i ja bio na nekoj većoj dužnosti, zato i ja tebi kažem, ti imaš velike zasluge samo ako imadeš alavije da ti svemogući bude naklonjen.
– Hamide, na tebe se niko ne obazire, pa se svi u divanhani opušte, dobro pazi šta ko od sluga i poganih kaura, pa i nevjernih begovskih sinova o meni zbori. Noćas sam sanjao da sam neđe sablju zaturio, a sluge me okružile, bih da ustanem da je potražim, a ne mogu sobom mrdnuti. Kad se ti odnekud pojavi, ostali se razbježaše. Ne znam nađe li mi ti sablju, ali znam da se ne pojavi da bi me taj san udavio, no se srećom u taj mah probudih okupan u znoju.
– Znaju snovi, ago, da budu teški, a nekad čoek grdno namjesti kušin i tvrdo zaspi pa mu utrne vrat i glava kao da nije njegova, te počne košmarne snove sniti koji nemaju značaja ni uticaja na njegov život.
– Sipaj mi još jednu kahvu. Sipaj i sebi i uzmi lokum. Bujrum! Zasladi malo usta. Ne boj se. Pričam jutros s tobom ka sebi ravnim. Imam potrebu da s nekim otvoreno pričam. Sa nekim ko je shvatio da ovaj život nije vječan i ko ne traži mnogo od njega, kao što si ti izgleda shvatio, lakše ga može predeverati i mirnije se kroz njega provući.
– Čestiti ago, nemoj me jutros zastiđiati, đe ja, ubogi najamnik i sluga, mogu biti ravan sa velikim efendijom kao što si ti.
– Ispričaću ti nešto o čemu, iz ara, ne pričam ni sa kim ko mi je ravan, ili je blizu meni. Kao dijete sam ostao bez oca sa sirotom majkom, koja se mučila da me prehrani i podigne na noge. Mnogo sam ja, Hamide, kao mali predeverao dok sam izdurao, ali sam od malih nogu bio pun života. Imao sam u sebi muški damar, pa sve što imam stekao sam na sablju: i ime i imanje, i ugled i slavu. Junaštvom sam stigao od fukare do efendije. Rano sam shvatio da je čoeku najteže raščistiti sam sa sobom. Ako to uspije onda mu je lako s drugima. Već sa pet godina nijesam dozvoljavao ni starijim od sebe da me nipodaštavaju. Sirota majka, sto puta se isplakala zbog mojih nestašluka. Dosta je jada ubilo. I dan-danas ona stalno strepi za moj život i vjeruj mi, Hamide, žalije bi mi zbog nje bilo poginuti, nego zbog sebe. Odnekud je stigla, ne zna ni ona odkud i udali su je za mog, odavno Allahrahmetli baba, Ibrahima.
– Džaba mi pričaš, efendija, kad ja, možda, ništa od toga ne mogu naučiti. Ako ti imaš kakvog haira od toga, čestiti aga, pričaj, meni ne smeta, rado ću te slušati, ali ja nijesam sposoban da uzmem stvar u svoje ruke i preokrenem nešto ni u svoju, a kamoli u tvoju korist.
– Niko se naučen nije rodio, a niko nije toliko tup da ne može nešto naučiti, no ti Hamide, nikada ništa nijesi preduzeo da se izdigneš iznad običnog roba. Samo te tvoja čast i tvoje poštenje spašava te si stekao moje veliko povjerenje, pa te smatram kao člana moje porodice. Znam ja, moj Hamide, da mi se svi iz straha, a ne iz poštovanja do zemlje klanjaju. To samo ludom čoeku može da godi. Crno je to poštovanje i ta ljubav koju ti neko iz straha pruža, taj će ti lako život uzeti kao komarcu, čim ga zapadne. Ali ja sam tu đe jesam, sluge moraju biti đe jesu, žene đe im je mjesto, a raja pokorna svome gospodaru. Da bi sve to bilo tako za to se gine ako treba, moj Hamide. Ja znam da ti misliš kako tvoj gospodar Ismail bezbrižno uživa u ovome životu.
– Živiš u izobilju, efendijo. Ništa ti ne fali u ovolikom bogatstvu.
– Tačno! Nijesam gladan, ni žedan, ma nijesi ni ti kod mene, ali ne brineš kao ja kako će se ovo s krvlju stečeno sačuvati.
Aga zastade, pa prošara pogledom po odaji:
– Donesi mi onu sablju, Hamide!
Hamidu ne bi baš milo: – Šta će mu sad sablja? Sablja ga božija ubila – pitao se dok je ustajao. Nevoljno je pruži agi. Ovaj je dohvati za balčak i naglo izvuče iz korica. Ona bljesnu sjajem, a on joj obuhvati brid palcem i kažiprstom, lijeve ruke, pa prevuče od dna do vrha, cijelom dužinom preko njene, skoro metar duge, oštrice i podignu je uvis. Hamidu zaigraše oči, zalupa srce, a aga držeći je visoko iznad njegove glave:
– Ovo je, Hamide, moje ralo i moja motika, moja kosa i moja beleđija – dok je govorio vrati je u korice.
– Učini mi se, ili se varam, da ti, Hamide, nešto streknu od ove sablje.
– Ne streknuh čestiti efendija. Ja znam da ti držiš do svoje riječi, a maloprije si rekao da mi s tobom neće biti nikakve zledi.
– Rekao sam, pa što strecaš, jadan bio. Zato od tebe nikad ništa ne može biti više od vjernog sluge. I vjera, Hamide, a kamoli vjernost ograničava čoekovu slobodu. Obezbjeđujem ti da živiš u svijetu slobodnih ljudi, koju si sam izabrao. Danas je neđelja. U petak, Hamide, idem na put. Ti ideš sa mnom.
– Kud idemo, efendijo?
– Idem u Drobnjake da pokupim harače, pa ti ponovo pritvrđujem, ne daj nikome osim tebe da mi sprema hranu. Nešto me strah da me ko sa čime ne otruje, a ubit me ne može niko. Kad se vratimo nagradiću te dobro.
– Oće li tamo biti boja, efendijo?
– Neće! Drobnjački kneževi su mi garantovali sigurnost, ali ti ovo govorim za svaki slučaj. Glavu junaku može okinuti samo junak, a junaka može otrovati svaka kukavica od koje se ne nada.
– Je li ti sve jasno? Tvoj zadatak je samo da brineš o kuhinji i da svako jelo prije mene probaš.
– Razumio sam, čestiti efendijo.
– Idi sad i nemoj nekome pričati o ovome što smo se dogovorili. Ako ispoštuješ sve kako treba neće ti kod age ništa faliti. Ako što malo primijetim da ne radiš kao što sam ti rekao, svoje glave se nećeš nanositi. Slobodan si!
Hamid brzo pokupi fildžane i ibrik, pa se idući ponovo natraške, pošto za sobom zatvori vrata izgubi u mračni hodnik. Idući niz skale mislio je:
– Crna je ova moja sloboda. U ovakvoj slobodi je prigušena užasna stvarnost skrivenog ropstva. Ovako neodlučan i nesposoban da bilo šta promijenim u životu vezan sam sindžirima straha i nemam drugog izbora osim da budem odan i poslušan sluga svome gospodaru. Ne budem li tako radio svjestan sam da će mi glava odlećeti ka kokotu, pod onom sabljom, koja i onako stalno visi nada mnom. Ja imam svoje misli, ali moram misliti aginom glavom. Moj pristup životu je ograničen. Ovakva sloboda ne pripada ljudima koji znaju i vladaju sobom. Zaludu znam i ja ko sam i šta sam. Znam da sam dobar, ali ovo vrijeme je tirjansko. Niko nikome ne vjeruje. Na ovom dunjaluku se svako svakoga boji. Ne zna se ko je vuk, a ko jagnje. Znam da nikom tuđa nesreća ne donosi mir u duši, ma koliko bio veliki i moćan. Do ovoga dana sam zavidio svome gospodaru. Mislio sam da je onako silan, sa životom u izobilju srećan, ali danas sam shvatio da je to samo jedna velika varka u kojoj i on sam živi. No sve ovo što sam danas saznao ne vrijedi ništa, kad ništa ne mogu promijeniti ni kod age ni u sebi, jer ljudi se teško mijenjaju. Svi bježe u crnu pogibiju zavaravanja samih sebe, skrivajući se u laži koju sami o sebi smisle, pa na kraju ubijede i sebe da je to nepobitna istina. Znam da pobjegnu u okrilje sopstvene zablude. Sad sam otkrio agine prohtjeve, bjesove i strahove. Nosiću se s njima, kao što se nosim sa svojim tugama, snovima, svojim nesanicama i svojom samoćom, iako sam okružen ovolikim brojem insana.
Poezija Momčila Radića, u ovom izboru iz novog, još neobjavljenog rukopisa, nosi obeležja preplitanja mitskog, istorijskog i savremenog iskustva. Ona istovremeno poseže za arhetipskim slikama i ličnim sudbinama, spajajući individualnu emociju sa kosmičkim i kolektivnim. Radićevi stihovi ne govore samo o čoveku, nego drže do priče o njegovoj trajnoj vezi sa prirodom, istorijom i smrću.
U pesmama poput „Čuvar lave” i „Dečak koji zviždi kao krater” dominiraju mitski i prirodni motivi. Vulkanska energija i njena unutrašnja sila postaju metafora ljudskih nemira, dok dečji zvižduk otkriva kako se život i opasnost susreću neverovatno u istom ritmu. Ovde se jasno pokazuje svo Radićevo umeće i darovitost da prirodu pretvori u živog sagovornika.
Intimniji ton javlja se u pesmama „Keikai i Umevaka” i „Koto”. Njihova lirska struktura bliska je istočnjačkoj haiku tradiciji: jedan trenutak, jedan pokret ili jedan zvuk dovoljni su da prizovu celu emocionalnu dramu. U tim kratkim slikama otkriva se težnja ka svedenoj, ali snažnoj poetskoj izražajnosti.
Čitate izbor iz rukpisa Momčila Radića – Ako se poezija ovakve snage predugo zadrži u tišini, i lava će ostati bez čuvara
Sasvim drugačiju dimenziju donose „Nad fotografijom džihadiste” i „Tarta pekan”. Ovde poezija zadire u savremenu stvarnost, suočavajući čitaoca sa tragikom terorizma ili poslednjim obrokom osuđenika. Radić ne ostaje na dokumentarnosti, nego u prvi plan postavlja ljudskost i apsurdnu nežnost u najmračnijim situacijama.
Konačno, u pesmama kao što su „Žrtvovanje Lajke”, „Poruka” i „Nema pesma pustinje” prisutna je svest o istorijskom i kolektivnom. Sudbina kosmičkog psa, sećanje na bombardovanje ili pustinjska metafora svedoče o tome da poezija može da bude i svedok jedne teške epohe i njen tihi otpor. Upravo u tom balansu između ličnog i zajedničkog, mitskog i savremenog, ovaj izbor pokazuje Radićevu poetiku u svom najjasnijem svetlu.
Ovaj rukopis ne treba da se čeka, on već gori kao planina dozivajući kišu. Radićeva poezija nije samo knjiga za policu, nego jeste živa materija koja traži dah, ruke i oči savremenog čitaoca. Njegovi stihovi pripadaju trenutku u kojem se mit i stvarnost sudaraju, a upravo zato zaslužuju da se nađu među ljudima odmah i sada, a ne kad „dođe vreme”. Jer, ako se poezija ovakve snage predugo zadrži u tišini, i lava će ostati bez čuvara.
ČUVAR LAVE
Zovem se Meriđan. Čuvar sam lave na Merapiju.
Star sam. Slabo vidim i čujem. Retko srećem ljude.
Ali osećam krv kada nadolazi u želudac planine
kao da izbija iz moje duše, jer i ona je grumen zemlje.
Video sam čudesa sa šiljatog krova svog doma:
mesec gde pada u čaj u cvatu i pupavca zagledanog u nebo
tromu lavu što bi da se kao tigar mazi u mraku
svitanja dima iz zemljinog srca
trave što gore niz kičmu planine
kiše što sikću po svežoj kori lave…
Nepomično sunce i tlo što se vrti.
I neka mi Bog oprosti što osetih toliku lepotu
pa se ne bojim pomračenja zvezda
ni crnog plašta magme što kuca na moja vrata
da me uzme u toplo naručje svoje kao iznemoglo dete
Ključni Privrednikov ideal je zajedništvo – zajedništvo Srba, zajedništvo radnika i zajedništvo poštenih ljudi.
„Bez društva nema junaštva – to znači da Srbi prilaze u zajednicu, kako bi jedan drugom pomagali…”
Privrednikovi pitomci u Koprivnici prije Prvog svjetskog rata
SRBI PREČANI U AUSTROUGARSKOJ
Srbi Prečani, stanovništvo koje je tokom vremena prihvatilo nauk Srpske pravoslavne crkve i srpski kulturni identitet, ali je živjelo izvan granica srpske države, na austro-ugarskom teritoriju, prijelaz 19. u 20. stoljeće dočekali su u nezahvalnoj poziciji.
Dok je njegov civilni dio još u 18. stoljeću počeo osiromašivati potčinjavajući se mađarskom plemstvu, demilitarizacija Vojne krajine i njezino finalno pripojenje Banskoj Hrvatskoj zbog nestanka osmanske opasnosti obezvrijedili su ulogu koju su tamošnji Srbi imali u očima Austrijanaca ili Mađara.
Osamostaljivanje Srbije dodatno je pogoršalo odnose, budući da je Austrija u njoj, doživljavanoj kao „Pijemont na Balkanu”, vidjela prijetnju opstanka svoje vlasti među južnim Slavenima. Različiti oblici ekonomskih pritisaka ili izoliranja, kao i nizanje optužbi za veleizdaju, zajedno s idejama o aneksiji Bosne i Hercegovine, stoga su za cilj imali spriječiti Prečane da postanu bitan faktor u Monarhiji.
Rezultat ovakvog djelovanja bio je, međutim, vidljiv tek u jačanju nepovjerenja Srba prema vlasti, sada doživljavanoj jednako zloćudnom kao osmanska. Pratilo ga je, međutim, i jače solidariziranje Srba, čime su brzo okončani stalni sukobi između samostalnijega građanskog i uz crkvu vezanijeg seoskog dijela prečanskoga korpusa.
POČECI PRIVREDNIKA I NJEGOVA ULOGA
Logičnim slijedom, sve je ovo u pojedinim krugovima Prečana dovelo do institucionalnog povezivanja i međusobnog pomaganja. Iz te ideje je 1897. pokrenuto i Srpsko privredno društvo Privrednik, a godinu kasnije list Privrednik – najprije kao organ Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga.
Apel u jednom od prvih brojeva lista Privrednik
Uloga Privrednika, kako društva tako i glasila, stoga je najprije bila emancipatorska, sa svrhom povezivanja svih slojeva Srba u Hrvatskoj, Vojvodini, BiH i ostatku Monarhije, a jednako tako i prosvjetiteljska, s namjerom podučavanja Srba o ulaganju u vlastiti rad i, potom, različite vidove njegova unapređivanja.
PRIVREDNIKOVA VIZIJA I CILJEVI
Riječima iz prvog broja lista, radilo se o rodoljubivom nastojanju da treba „neverne uveriti, neuke podučavati, a voljne i orne osokoliti, da u razboritom i poštenom zajedničkom radu traže i nađu svoju sopstvenu privrednu korist“, odnosno „upućivati svakoga da o svojoj koristi i probitku na poštenoj osnovi zrelo promišlja”.
Privrednikova vizija tako je bila preporod narodne privrede i njegovo postavljanje na „zdravije temelje današnjih, svetskih zahteva” i to na način da Srbi „štednjom, međusobnim pomaganjem i zajedničkim radom svoje privredne probitke unapređuju”, jer će „svaki svoj sopstveni napredak najbolje moći osigurati u poštenoj zadružnoj zajednici“.
Potreba za ugledanjem u druge narode pritom je bila samorazumljiva, najprije na Francuze i Nijemce, ali i bliže Čehe i Slovake koji su, prema listu Privrednik, bili napredniji od Srba samo jer „nikad nisu gubili pouzdanja u sebe same i u svoju privrednu snagu. U tome su se razlikovali od nas. Mnogi su Srbi izgubili veru u sebe, u svoga seljaka, trgovca i zanatliju i privrednu snagu svoga naroda, pa zato i u mogućnost svoga rada i napretka”.
Prepoznajući kako mali proizvođač i seljak najgore stoje, izolirani su i dovodi ih se, a i sami sebe letargijom ili neorganiziranošću dovode na put propasti, članovi društva Privrednik upozoravali su kako će Srbi u Monarhiji biti svedeni na razinu „Indijanaca”.
S druge strane, redovito su isticani i pozitivni primjeri, „naučenjaci Nikola Tesla Ličanin i Mihailo Pupin Banaćanin, Srbi velikog uma kojima se ljudi po svetu dive”, kao rezultat kretanja nekim drugačijim smjerom. Isto tako, iako fokusiran na Srbe, Privrednik je svoje ideje predstavljao i kao korisne za banatske Rumunje, slavonske Šokce i ostale skupine koje loše stoje u usporedbi s poslovnim i imućnim Austrijancima i Mađarima.
Privrednikovi pitomci s Isidorom Dobrovićem, jednim od najvećih Privrednikovih dobrotvora, 1911.
TRI TEMELJNA POSTULATA: RAD, ŠTEDNJA I ČESTITOST
Upravo je ovo vrijeme i ovakvo razmišljanje ubrzo iskristaliziralo i tri temeljna postulata Privrednikova djelovanja, koji su se kao geslo održali sve do danas. To su rad, štednja i čestitost.
Promoviranju i raznolikom, realističkom ili poetskom definiranju rada bilo je posvećeno najviše prostora. Već drugi broj Privrednika tako su otvorile rečenice „Rad je izvor svega onog što imamo. Niti nam što pada gotovo iz oblaka, niti niče iz zemlje. I što zemlja daje čovjeku, ne daje mu bez truda i znoja njegova“, a ubrzo potom uvedena je i stalna rubrika „Poslovice o radu“.
U njoj su se mogle pročitati maksime poput „koga ne služe svoje noge i svoje ruke, živi kao bogalj, a ne gospoduje” ili paragrafi nalik ovom: „Umesto što se kaže: ko peva zlo ne misli, bolje bi bilo da se kaže: ko radi zlo ne misli. Pevati može čovek i kraj ukradena vina, a ko bi se potkrao pa tuđu njivu okopao, ne bi tome zla učinio, nego dobra”.
Budući da je sve ovo ukazivalo kako čovjek koji radi samim time misli dobro i čini dobro, dok čovjek u dokolici dobiva loše misli i želje, Privrednikovo definiranje rada katkada je dobivalo gotovo vjersku dimenziju – „Budi valjan i radan – kad nekome ili pred kim izgovoriš te reči, to znači toliko kao da si mu rekao budi blažen i srećan. Bez rada zaista nema napretka, dakle ni blaženstva ni sreće”. Kao dokaz ovakvim stavovima, čitateljima su redovito prezentirane i poučne priče iz svijeta, poput jedne naslovljene „Od čobanina milijunar”, o slučaju iz Londona.
RAD KAO MORALNA I DUHOVNA VREDNOST
Kao vrijeme u koje se treba ugledati Privrednik je isticao ono u kojem su djelovali cehovi, a po čijim je pravilima glavna vještina pridobivanja kupaca bila ozbiljnost trgovca. U to su doba, po Privrednikovim autorima, „srpska sela i gradovi obilovali srpskim zanatlijama”, a „zanatlije u svojim cehovima sami odlučivali o moralnoj vrednosti i veštini podmlatka”. U suprotnosti s time, iako je sad lakše pokrenuti posao, „sajmovi bivaju sve slabiji, a zarada sve manja. Većina ljudi traži samo robu koja je jeftina, a na oko lepa. Malo se polaže na solidnu i jaku izradu proizvoda”.
Privrednikovi pitomci (dimnjičari) iz 1911.
Privrednikovi pitomci (cvjećari)
Ipak, kao još važniji oblik rada isticana je poljoprivreda, pa je Privrednik tako navodio da se njezinom učenju treba posvetiti najviše pažnje, i pisao „Ratar je temelj društvu. I po broju i po značaju ratari ostale tako natkriljuju da se oni i ne vide. Nema dana da se ne naiđe na pokoju novu važnost koju imaju ratari po društvo. Da nema ratara, nestalo bi sveta. Pa kad je ratar temelj društvu, onda se mora na njega skrenuti i veća pažnja. Što je ratarski stalež zdraviji i zadovoljniji, time će biti državi čvršći temelj”.
Privrednikovi pitomci (pikole) u Zemunu
ZNANJE, ZANATI I OMLADINSKO OBRAZOVANJE
Povezivanje potencijalnih radnika i poslodavaca očekivano je tako utvrđeno kao jedna od osnovnih zadaća Privrednika, a od samog je početka istaknuto: „Javljaćemo komu treba rada, komu radnika. Naš narod živi u plodnim i kršnim krajevima. Ima ga bogata i siromašna.
Dužnost je sirotinji olakšati da nađe leba i zarade, a korisno je poslodavca upozoriti na dobra i vredna radnika”, a sve sa ciljem stvaranja novih „dobrih majstora”, što je po Privrednikovoj definiciji podrazumijevalo one koji mogu djelovati samostalno. Poticanje i pomaganje roditeljima da šalju djecu na zanate zato je određeno kao najveće moguće ulaganje u njihovo znanje, a „znanje je svetlost, znanje je moć, znanje je zlato koje se ne može rastočiti, znanje je imanje koje se ne može rasuti”.
Isticanje štednje dolazi pak kao nadgradnja ideje rada, jer „bez štednje, zalud i rad i vrednoća”, odnosno „što se radom stvori, može se odmah potrošiti, a može se nešto i na stranu staviti. Štednja spada i u znanje i u veštinu, čovek se mora na nju učiti i navikavati”. Privrednik je pritom redovito naglašavao kako bogatstvo nije samo po sebi sreća, kritizirajući svijet u kojem se sve vrti oko novca i zalažući se za drugačije poimanje bogastva.
Štednja se tako poistovjećuje s mudrošću, kao rijetko ispravan način shvaćanja toga pojma. Velik broj kritika u novinama bio je stoga usmjeren protiv pomodarstva, a za očuvanje nekih stalnijih vrijednosti, što je vidljivo već iz naslova članka „Moda – naše srpsko zlo i propast”, koji kritizira kako narod sve više troši „na dukate, svilu, kadifu, suncobrane, šešire, lepeze, belilo, rumenilo, kićenje i kinđurenje, kao i na svatove, terevenke, provađanje po birtijama, ludorije i besmislice”, sa zaključkom „moda nas ubi”.
Privrednikov pitomac (kelner) prije Prvog svjetskog rata
ČESTITOST KAO TEMELJ ZAJEDNICE
Ideal čestitosti spajao je prethodna dva, pri čemu se čestitost definirala kao opreka nizu negativnih osobina i praksi – neradu, bekrijanju, dangubljenju, alkoholizmu i ostalim vidovima „bogatstva u mladosti koje sprema prosjački štap u starosti“. Psihu svakog čovjeka Privrednikovi su autori vidjeli kroz metaforu „rata uma sa srcem” koja je isticala „da je čovek pokorio srce umu, ne bi bilo mnogih zala među ljudima.
Najveći junak na svetu nije onaj koji druge pobeđuje nego onaj ko može sam sebe da pobedi. Ako te srce vuče na zlo, stegni ga, pobedi ga i ne daj mu na volju. To će ti junaštvo doneti zadovoljstvo”. I u ovom se slučaju govorilo o potrebi za ugledanjem na starija vremena, što dobro sažima izjava „Naši stari, kad su jedan drugome što poveravali, obično su to činili na ‘poštenu reč’. Tu se nije gledalo da li je ko bogat ili siromah. Glavno je da je umeo reč časno održati”.
„Najveći junak nije onaj koji druge pobeđuje nego onaj ko može sam sebe da pobedi. Ako te srce vuče na zlo, stegni ga, pobedi ga i ne daj mu na volju”, isticano je u listu Privrednik
ZAJEDNIŠTVO KAO VRHUNAC IDEALA
Finalno, ključni Privrednikov ideal koji je ostao neizrečen, ali ipak sveprisutan, svakako je zajedništvo – zajedništvo Srba, zajedništvo radnika i zajedništvo poštenih ljudi. Riječima iz Privrednikova lista „bez društva nema junaštva – to znači da Srbi ne treba da se jedan od drugoga odvajaju, nego da prilaze u zajednicu, kako bi jedan drugom pomagali i od zla se branili”. Stoga nimalo ne čudi da je upravo Privrednik postao organizacija koja je već u prvim godinama postojanja inicirala suradnju sa svim bitnim srpskim udruženjima u zemlji.
Najvažniji element tog zajedništva, međutim, ipak je onaj usmjeren k mladima. Privrednik, opisujući se kao „savjetnik, učitelj i putovođa”, kao „poklič omladini” da radi, uči i stvara, a starijima da osvijeste kako su djeca „vrednija nego li alem kamen”, nastojao je usmjeriti sve trgovce i zanatlije da otvaraju poslove za đake i šegrte.
Cilj je bio okupiti sve dobre i zdrave, a siromašne đake od 12 do 15 godina, da ih Privrednik uputi kod odabranih, „najodličnijih, svetskih majstora u sve korisne i napredne struke”, a potom ih, kao odrasle i poslovno sposobne ljude, održi na okupu. Budući da je, do 1941. i zabrane djelovanja od strane ustaškog režima, na taj način omogućio školovanje za više od 36 hiljada pitomaca u 60 različitih zanata pod patronatom hiljada dobrotvora, lako je zaključiti kako je Privrednik ostvario svoj naum. Štoviše, obnavljanje rada Društva uz stavljanje naglaska na stipendiranje, osigurava da ga ostvaruje i danas.
U globalnoj kulturi koja sve više slavi površnost, a prezire dubinu, nova knjiga Dragana J. Ristića pod nazivom „SÂM”, u izdanju niške Narodne biblioteke „Stevan Sremac”, deluje kao tihi, ali uporni otpor čoveka. Ovo je niz kratkih priča – minijatura, zapisa, ironijskih vinjeta, koje se u celini čitaju kao jedan mozaični roman o čoveku našeg doba.
Dragan J. Ristić: „SÂM” – Novo izdanje Narodne biblioteke „Stevan Sremac” Niš
Glavni junak, gospodin R. S., pojavljuje se u različitim prilikama i životnim dobima: na plaži, u braku, u samoći, u snu, u vreme pandemije. On je i pojedinac i arhetip, običan čovek koji svojim sitnim navikama i velikim zabludama otkriva dramu savremenog postojanja. U njemu ima i komičnog i tragičnog, i filozofskog i banalnog, a što ga doslovno čini jednim od najživljih likova u savremenoj prozi.
Ristićev stil je precizan, moglo bi se reći ekonomičan i bez sumnje duhovit. Svaka rečenica deluje kao laserom precizno odrezan tok misli, a svaka priča kao kadar iz filma apsurda u kojem su svi svoje uloge odavno izgubili. Pisac gradi svet koji liči na našu svakodnevicu, naizgled banalnu, ali pod površinom nabijenu smislom, pretežno usamljenošću i tihom tugom.
U humoru ovih zapisa ima melanholije; u ironiji pleni dobrota. Gospodin R. S. nije ni cinik ni poraženi, nego pravi svedok jednog sveta koji je izgubio meru. U pričama kao što su „Tišina”, „Samoća” i „(Ne)spokoj” on preispituje granicu između snova i jave, vere i apsurda, ljubavi i navika.
Posebnu vrednost knjige oslikava njena ritmičnost kao u muzičkoj kompoziciji, kratke priče koje se smenjuju u tonovima koji variraju od grotesknog do lirskog. Čitajući „SÂM”, imamo utisak da slušamo dnevnik jednog čoveka koji živi u svetu glasova, ali više nema s kim da razgovara.
Ristić je ironičan, ali nije i surov; duhovit, ali nikako i podrugljiv. On svoje junake posmatra s ljubavlju i punim razumevanjem, kao neko ko je i sam „sam u gomili”. Upravo u tome je snaga ove proze – u njenoj čovečnosti.
Zaključujemo „SÂM” je knjiga za čitanje u tišini, pogotovo u onom retkom trenutku kad čovek još ume da čuje sebe.
Dragan J. Ristić, književnik i prevodilac iz Niša i dugogodišnji kulturni poslenik, autor je više proznih i poetskih zbirki. U svojim delima spaja satiru i liriku, stvarnost i snove, stvarajući prepoznatljiv glas u savremenoj srpskoj književnosti. Donosimo tri minijature iz njegove najnovije knjige.
NA PLAŽI
Muzika je bila preglasna.
Jedan mlađi par izvodio je uz taj ritam koitalne radnje, ili se to bar tako naziralo. Neki Italijan okačio se za suncobran i radio gimnastiku. Dva Srbina su igrala pipirevku, pridružio im se jedan Nemac, ali nije bio dovoljno vešt, pao je i nestao u pesku. Neki debeljuškasti Grk kretao se cik-cak.
Vrat mu je bio kao usađen, a jedna ruka mu se uopšte nije videla. Izgleda da je drugom rukom nešto brojao, ili pisao u sebi haiku. Grupa Japanaca nije pisala haiku iako se to od njih očekivalo. Jednostavno su ležali na suncu i topili se. Od nekih je ostao samo oveći čvarak. Dve vižljaste Nemice u tangama baš su divno mirisale i uz muziku toliko njihale kukovima da su polako isparavale i onda, poput anđela, sasvim nestale.
Jedan pas, buldog, mirno je šetao i preo kao mačka. Najednom posred plaže vidiš klizi tramvaj. Iz njega viri glava mog kuma, traži po pesku durdubake, udubljen u mislima na somove koje će sutra pecati. A onaj Englez, što liči na soma, samo je štucao i znojio se. Nije bilo vetra i neko ga je verovatno pominjao, žena u Indiji ili deca na studijama u Kembridžu.
Amerikanci bi se na sve ovo smejali kao ludi, ali njih na plaži nije bilo. Samo na udaljenim krajevima plaže krateri od njihovih bombi iz pitaj boga kog rata. I baš u jednu takvu rupu, sada punu vode, bacio se jedan starac sa namerom da se ubije jer je bio uveren da je danas petak trinaesti.
A gospodin R. S.? On tako povazdan leži u hladovini velikog belog suncobrana i fantazira. Muzika iz kafića na plaži zaista preglasna.
SÂM
Pokatkad sedim u dvorištu, ne pušim jer sam nepušač, ne pijem jer sam sâm i osluškujem kako mi raste očajanje.
Pogledajte razgovoe sa Draganom J. Ristićem
(NE)SPOKOJ
Tog prepodneva gospodin R. S. probudio se kasno. Sunce je uveliko sijalo teško se probijajući kroz guste zavese dnevne sobe. Nije verovao da je onoliko sati koliko su mu glomazne kazaljke zidnog sata pokazivale. On zato nastavi da leži čudeći se kako mu je na kauču toliko vremena proteklo bez ijednog sna. Ne, baš ništa nije sanjao, ili se baš ničeg nije mogao setiti.
A toliko je događaja jučerašnjeg dana moglo biti dopunjeno sadržajnim snovima! Pa i košmarni snovi su nešto, mogu da podstiču. Zato gospodin R. S. reši da ostane u postelji i nastavi sa snovima. Ljudi ih nazivaju dnevnim snovima.
Mnogo želja i prohteva i on ne vidi razliku između dnevnih i noćnih snova. Sada je šansa i da se košmarni snovi razjasne, primire i ulepšaju. Zar sâm život nije jedan beskrajni košmar? I tu treba uvesti red, napraviti plan delanja, pa i bez nekih elemenata stvarnosti. Sve nestvarno postaje stvarno, odvija se glatko i uspešno.
Kažu, božanski osećaj, sve ide prirodno. Život je zapravo božansko ovaploćenje sna. Samo ga treba slediti, razmišlja naš junak, makar se i nešto loše dešavalo. Jer i to je deo lične priče, i to se da popraviti, udesiti, preudesiti. Kockice su razbacane, sporo se sklapaju. Potrebno je vreme, a gospodin R. S. ga danas ima previše.
Sunce je bilo dobrano oslabilo i u sobu se uvlačio neki polumrak. Čudno, u ovaj smiraj dana širila se svežina vetra oko njega, čuo se šum suvog lišća koje neko gazi. Pretio je i potpuni mrak, ali ga se to nije ticalo. Sve ide po njegovom.
Šta je vreme? Vreme služi čoveku, a ne obratno. Odnekud, iz mašte ili iz kuhinje, miris kolača, tek izvađenih iz rerne. I nekakvo tiho kucanje. Onda ono postaje sve jače, prelazi u lupanje. U polumrak sobe upada žena. Sa nevericom gleda unaokolo.
„Nisi valjda prespavao dan? Znaš li šta je sve trebalo da uradiš!”
„Naravno, draga, sve je urađeno, malopre sam prilegao da se odmorim.”
U starom Nišu, u danima Poklada, obično pred početak apostolskog posta kad je lepo vreme, grad je ličio na jedno veliko igralište. Na raskršćima, ispred kuća i kafana, nicale su ljuljaške. Nišlije su ih krajem 18. i tokom 19. veka zvale salandžici, od osmanlijske reči salınçak, u značenju ljuljaška.
Činilo se da ceo grad peva i ljulja se u ritmu Poklada. Danas, gotovo zaboravljene, ove ljuljaške zaslužuju da budu vraćene u naše sećanje ‒ da budu imenovane rečju koja čuva duboku ukorenjenost u lokalnoj tradiciji i srpskom govoru: nišaljke.
Ljuljaša nišaljka – niški salandžik
KAKO SU IZGLEDALE NIŠALJKE?
Dva visoka drvena stuba sa poprečnom gredom, jaki konopci i daska prekrivena ćilimom činili su osnovu nišaljke. Na njoj bi sedelo dvoje mladih – momak do devojke, a uz pomoć prijatelja ljuljaška bi se lagano zanjihala.
Kada bi uhvatila pravi ritam, iz grla zaljuljanog para začule bi se pesme, obično ljubavne, koje je nastavljalo okupljeno društvo. Pesma se širila niškom čaršijom, kao da je sva postala jedan hor
ZAŠTO SU NIŠALJKE BILE VAŽNE?
Nije to bila puka igra. Ljuljanje je, prema narodnom verovanju, nosilo duboko magijsko-obredno značenje:
„Ljuljanje je tumačeno kao magijska radnja agrarnog karaktera koja može da utiče na plodnost. (…) Drugo tumačenje naglašava njegovu funkciju katarzičkog sredstva, kojim se telo oslobađa od zimske obamrlosti, da bi bilo čilo i jako u poslu.” [1]
U gradskom Nišu, međutim, ovaj običaj dobio je novu ulogu ‒ prerastao je u način upoznavanja i zaljubljivanja mladih:
„Na nišaljke su najčešće sedali momak i devojka, obično oni među kojima postoji uzajamna simpatija. Sam čin ljuljanja bio je prilika ne samo za zabavu, već i za međusobno upoznavanje i gledanje između momaka i devojaka.” [2]
Pogledi, osmesi, pesme i zajedničko ljuljanje bili su prvi koraci ka novim ljubavima.
SEĆANJE NA RASPEVANI NIŠ
Hroničari beleže da su se tokom Poklada na nišaljkama smenjivali parovi od jutra do mraka, a pesma je bila toliko snažna da je odjekivala iz jednog kraja grada u drugi:
„Parovi na nišaljkama smenjivali su se po ceo dan, i tako danima dok su trajale Poklade, a pesma sa njih i okolo njih čula se do u samu noć. ’Niš’ljke i s’l’ndžici’ bili su naivna i bezazlena zabava, ali zato vesela i raspevana, što je životu u starom Nišu davalo zaista naročitu prijatnost i toplinu.” [3]
A uz pesme, čulo se i ovakvo dozivanje:
„Ljuljkaj, ljuljkaj, salandžik, na njemu se ljulja Đorđik; ljuljkaj, ljuljkaj, nišalica, u srcu mu gori iskrica.” [4]
Ljuljanje i pesma nisu bili svojstveni samo Nišu, ali je upravo ovde obredni smisao dobio prepoznatljivi urbani oblik:
„Ljuljanje na nišaljkama zabeleženo je i u drugim krajevima Srbije, ali je u Nišu ovaj običaj dobio osobenu gradsku formu, povezanu sa pesmom i javnim sabiranjem mladih na raskršćima i trgovima.” [5]
DANAS, KAD GRAD VIŠE NE PEVA U ISTOM RITMU
Dok čitamo ove redove, pred nama je slika jednog raspevanog Niša u kome su se ljubavi rađale na ljuljaškama, a pesma bila deo svakodnevice. Danas, kad grad više ne peva u istom ritmu i kad su ulice ispunjene užurbanim koracima i zvucima telefona, vredi se podsetiti da je Niš nekada imao svoju ljuljašku – svoju nišaljku.
Ona nije bila samo drvena konstrukcija, već simbol radosti i zajedništva jednog vremena u kome je pesma važila kao merilo života.
literatura:
[1] V. Lazarević, Pesme na nišaljke, Niš: Centar za nematerijalnu kulturnu baštinu, 2008, str. 48.
Dođe jednom Ilija iz Tušimlje i donese jednu ikonu koja liči na Presvetu Bogorodicu. Ispriča mi da je bila neka žena oboljela od raka, pokušavala valjda sebi spasa naći, pa u toj bolesti i borbi počela učiti ikonopis.
Shijeromonah Ilija (Buha) 1976-2025
Kod Ilije u Tušimlju dolazila je redovno. On, onakav kakav je bio – razigrano bezazleno dijete u monaškoj rasi – svakome je pružao ruke, pa i njoj, koja je spasa tražila, takvima pogotovo.
U Tušimlju je dolazilo vrlo malo ljudi, toliko da je ono malo što je dolazilo u šali nazivalo „Manastir Bogu iza nogu”. Neki su čak i karikaturu napravili.
Volim taj crkveni humor; nešto zdravije, a smješnije nisam ni čuo ni vidio. A i Ilija je u njemu bio velemajstor!
Elem, ona žena se na kraju prestavi Gospodu, a Ilija, ko Ilija, to proslavi radošću Vaskrsenja.
– Brate, ikona nije kanonska, niti je žena bila školovan ikonopisac, ali ikona radi! Znaš koliko puta kad mi nešto zapne, ja samo naiđem ispred nje, prekrstim se i kažem: „Aj, Majko Božija, zamoli Hrista da to bude” – i bude sve u redu!
Opriča mi tada o ikoni. Slušam ga i mislim se:
– E, moj Iko, da se tvojom vjerom pomoliš pred cerovom korom, i odatle bi ti odgovor došao!
Zanimljivo mi je bilo što je nekolicini nas poklonio reprodukcije te ikone „koja radi”, da bi i nama radila i spasavala nas u svakodnevnim borbama.
Čudan je bio Ilija Vojinov Buha, Hercegovac iz Prizrena – čudan onome ko ne zna šta je dijete!
Čovjek koji je imao jedan papir širok možda pet-šest centimetara, a dug, brat bratu, metar. Na njemu sitnim slovima ispisana imena: s jedne strane za zdravlje, sa druge upokojeni. Na taj papir je samo dodavao i lijepio nove komade da ga produži. Na liturgijama, koje je od početka svoje bolesti pa sve dok je mogao da stoji služio svaki dan kao zahvalnicu Bogu što mu je i taj dan života dozvolio da diše, čitao je i molio se Gospodu za sva imena ljudi koje je ikada sreo ili na drugi način sa njima bio u kontaktu!
Da, i tebe je pominjao – ne sumnjaj u to! Kao i tvog pokojnog oca, majku i sve o kojima si mu pričao.
Kad pređe iz Tušimlje u Ostrog, već je bio teško bolestan, ali i dalje vedar i srećan. Kad bismo se sreli, a sretali smo se često, uglavnom je on mene tješio, jer brinem za njegovo zdravlje.
Jednom ode u Beograd na nekakav skener. Ispratih ga taman odavde iz moje kuće. Preksutra veče veli meni žena: – Eno ti Ilije, skače ispod koša!
Zovem ga ujutro i pitam šta ono bi – je li to prešao sa duhovne košarke na parket? A on će ti:
– Ma, idi, bre! Kad su mi rekli da više nemam rak, morao sam nekako da proslavim! Nisam znao gde udaram od sreće!
Ilijina sreća je potrajala čak i nasuprot činjenici da je period bez raka bio vrlo kratak. On je čovjek koji je jednostavno odlučio da bude srećan, jer: – Kako da ne budem srećan, kad Hristos Vaskrse?!
Sve je to u redu, brate Ilija, ali kako da ja budem srećan kad sam sebično ljudsko biće?
Žao mi mene što više ne mogu da te nazovem, da mi preliješ od te tvoje sreće! Lome se u meni hrišćanin, koji dok čeka tvoju sahranu slavi Vaskrsenje i žudi za ponovnim susretom, i onaj gore pomenuti sebičnjak.
Nisi mi rekao šta sada da radim sa onim kandilom za koje si mi rekao da napravim postolje. Pa kad sam ga napravio, onda si se izvlačio da ne znaš gdje da ga staviš, nemaš mjesto za njega. Ko da ne znam da si ga meni namijenio, da upalim ispred one iste ikone „Usrdno moljenje”, kako si je sam nazvao – a tebi za dušu.
Vidiš li koliko ljudi sada plače za tobom, Ilija? Ljudi koji su ti, što ono kaže naš narod, „ni rod ni pomozi Bog” – pa da nisi bio ono gore razigrano, nasmijano i bezazleno dijete s ogromnom dušom, ne bi te žalili!
Kad sam te davno metnuo u svoju prvu priču još nenapisane nove knjige (završiću je, ne boj se – možda i ne bih, ali ako si mi već to ostavio u amanet, moram) i rekao ti da sam ti u njoj poklonio konja, odgovorio si mi da onda konj mora da se zove Mičigen, jer je bio neki stari monah na Kosovu kog si takođe volio, i imao je konja s tim imenom.
Dobro sad, da skrajnemo malo Mičigena – tu smo đe smo: ti na istini, ja na laži. Nadam se, oče i stariji brate, da si ponio onaj papir uza se, i da će tvoje molitve za nas biti još snažnije, jer kad sjedneš odesnuju Hrista, mnogo bolje će da te čuje.
Hristos Vaskrse, Balabanska Buo!
Pripremi nam put i mjesto, čekaj nas i pomjani pred prestolom Tvorca – gore jedva čekaju takve poput tebe!
Kad pišemo o „uzrocima naših poraza” iz 1995. godine, pored analiziranja uticaja Vatikana i Vašingtona, Beča i Berlina, Zagreba i Sarajeva, nezaobilazan je i pogled u ogledalo. A u njemu – razmatranje sudbine dr Jovana Raškovića. Možda i ponajboljeg, ali nikad ostvarenog političara kog smo imali na početku devedesetih godina.
Posle stravičnog poraza u Velikom ratu 1918. godine, jedan savestan austro-ugarski general napisao je knjigu prožetu patriotskim bolom. Dakle, bez primesa autošovinizma, ali uz oštru i zdravu kritiku pojava koje su dovele do sloma njegove otadžbine.
Radilo se o Alfredu Krausu, Austrijancu, nekadašnjem komandantu divizije, pa korpusa vojske crno-žute monarhije, koji je odmah posle rata 1920. godine objavio delo „Uzroci našeg poraza”. Knjiga (inače žestoko kritikovana na nemačkom govornom području) je najpre 1938. godine, a onda u ponovljenom izdanju i pre koju godinu, prevedena i objavljena i na srpskom jeziku, pre svega jer je Kraus, ratujući i na srpskom frontu, ostavio jednu vernu sliku srpske vojske, za njega respektabilnog neprijatelja.
Ali ono što je posebno bitno za ovu knjigu jesu i Krausovi zaključci, zapravo sposobnost da se za poraz potraže uzroci i na strani svojih. General Kraus je tu bio izričit, pa je zaključio da „Centralne sile nisu podlegle zbog nadmoćnijeg vođenja Antantinih armija, već zbog teških grešaka sopstvenog vojničkog vođenja koje je, uprkos mnogim sjajnim uspesima, promašilo najčešće u osnovnim odlukama”.
I nastavio u istom duhu: „Ako nemački narod želi da se opet uspravi, ako misli da strese jaram i postigne svoju staru veličinu, onda treba da se pobrine da ukloni „vitezove na levici”, tj. vođe koji vode u ropstvo.”
Tako je Kraus uspeo da se kao nesporni patriota nađe u borbi na dva fronta: s jedne strane je oštro kritikovao Vajmarsku republiku i narastajuću nemačku socijaldemokratiju, a s druge ukazivao na problem nekritičkog nacionalizma „jer smo bili navikli da sve što dolazi od krune primamo bez rasuđivanja za najbolje i kao milost”.
Trideset godina posle Pogroma i slojevite srpske 1995. godine, čini se da je jedna ovakva analiza potrebna i nama. Da bismo se približili istini o unutrašnjim problemima i uzrocima našeg poraza iz 1995. godine, koji iz mnogo razloga do danas nismo ni označili kao takav. A ako to nije poraz, onda može da bude samo ono što je suprotno od poraza, i onda kažnjenih nema, već naprotiv svi odgovorni mogu da ubiraju samo lovorike pobede…
PORAZI SU DOŠLI IZNUTRA
Ključno pitanje u samospoznaji glasi: da li je u ratu u Hrvatskoj i moglo da se završi drugačije? S obzirom na to da imamo u vidu procese dugog trajanja na ovim prostorima, i da su hrvatske elite devedesetih, identifikovane sa istorijskom ulogom čuvara Zapada i predstražom Vatikana, samo ostale verne ciljevima iz 1914. i 1941. godine. Naravno, uz svesrdnu podršku i ohrabrenje svojih istorijskih saveznika, da jednom završe sa Srbima, da im „zadaju udarac od kojeg se nikad neće oporaviti”, kako je to pred ofanzivu na Republiku Srpsku Krajinu govorio Franjo Tuđman.
S druge strane, uzimanje u obzir mirovnog plana „Z-4”, koji je odbacilo srpsko rukovodstvo pred kraj rata, navodi nas i na drugačije zaključke. Moglo je da bude drugačije i Pogrom je mogao da se izbegne. Taj plan deluje posebno razumno iz današnje perspektive, jer je ipak zamena „nečeg” za „ništa”, ali u trenutku njegovog stavljanja na sto krajiškim vođama, on se činio kao „nešto” umesto „sve”. Jer, recimo, po ovom planu (uistinu, nacrtu) srpski narod do tada suveren na svojoj teritoriji trebalo je da deo svojih strateški najvažnijih oblasti preda Hrvatskoj i samo pretvori sebe u dve odvojene enklave, na Baniji i u Lici s delićem Dalmacije…
Međutim, kada govorimo o tome da je scenario, a time i ishod rata izvesno mogao da izgleda drugačije, mislimo na nešto sasvim drugo. Poraz iz 1995. zapravo je počeo jednim porazom iz 1991. godine. I tu dolazimo do priče o jednom od najobrazovanijih, najrodoljubivijih i najmudrijih srpskih političara s konca 20. veka. Bio je to „ćaća od Krajine”, kako je u narodu prozvan dr Jovan Rašković.
PUT JEDNOG DOKTORA U POLITIKU
Rašković je do osamdesetih godina imao besprekornu karijeru: psihijatra koji je još sa trideset godina postao direktor opšte bolnice u Šibeniku, potom priznatog naučnika i gostujućeg profesora na više univerziteta i zemlji inostranstvu, autora velikog broja stručnih radova. Do 1985. godine, kada ga je kadrovska komisija Medicinskog fakulteta u Zagrebu odbila zbog „moralno-političke nepodobnosti”.
Koren ovog puta nije bio nacionalni nego ideološki: spočitavan mu je antikomunizam i druženje sa većim brojem beogradskih disidenata. Od tada, svaka godina u životu dr Raškovića postala je grudva koja se valja niz breg i iz dana u dan postaje sve veća.
I ne samo godina, već najpre svaki mesec, pa onda svaki dan. Iz svih njih je ključala istorija. Učestvuje i inicira obnavljanje srpskih kulturno-prosvetnih društava u Hrvatskoj. U julu 1989. godine kao „nepoćudan” je onemogućen da govori na velikom skupu na Dalmatinskom Kosovu, da bi ubrzo hrvatska policija počela da mu pretresa stan i ordinaciju, vrši različite pritiske na njega i njegovu porodicu.
Ali Jovo Rašković nije ustuknuo – naprotiv u januaru 1990. godine on predsedava skupom u Donjem Lapcu gde se dogovara organizovanje prve srpske stranke u Hrvatskoj. Ova istorijska odluka sadržala je još jedan važan dodatak: da će buduća partija biti povezana sa nekom od već postojećih političkih organizacija, u Beogradu.
Tu Rašković, iz perspektive režima u Beogradu, čini ključnu grešku, jer za svoje i delovanje krajiških Srba ne traži blagoslov Slobodana Miloševića i DB-a, već se povezuje sa opozicionim građanskim strukturama. Pritom, on nije postao šef ogranka Demokratske stranke u Kninu, već se kao njen partner sa saradnicima odlučio na formiranje Srpske demokratske stranke. Kao glavne programske principe izneli su: jugoslovenstvo, demokratiju i (srpski) narodni suverenitet. Time se srpski krajiški lider pojavio kao opasnost i Zagrebu i Beogradu. Ali je u svojim opredeljenjima ostao stamen i hrabar. Od februara 1990. godine, kada je osnovana SDS, a Rašković postao njen lider, počela je da se piše nova istorija.
Obnova političkog života Srba u Hrvatskoj, sa iskustvom genocida u Drugom svetskom ratu i pretnje njegovog ponavljanja sa revitalizacijom ustaštva, a pored toga i nacionalnog buđenja nakon višedecenijske komunističke represije, započinjala je dramatično. Kao da je usnulo roblje pokazalo da je živo, uz svog dugo čekanog vožda koji je započeo borbu za autonomiju. Politički skupovi, u halama ili pod vedrim nebom, pretvarali bi se u prave narodne sabore, a ovi u manifestacije narodne revolucije.
Na jednom od takvih skupova, u Slavoniji, dr Jovan Rašković je egzaltiranim tonom kazao: „Ja neću da budem vaš vođa, nego sluga, sluga samo srpskome narodu!” Bilo je to dovoljno da po ovom motivu bude ispevana narodna pesma, a da dr Rašković bude prozvan ne ocem nacije, već „ćaćom od Krajine”.
POLITIČAR KOJI NIJE HTEO RAT
Ipak, na izborima za hrvatski sabor održanim 1990. godine pokazalo se da je odocnelo formiranje SDS-a imalo kobne posledice; izabrano je svega pet Raškovićevih kandidata, dok se čak 24 srpskih predstavnika – poslanika našlo na listi Račanove SDP-SKH. Navodna jugoslovenska platforma, ustanovljena na bratstvu srpskog i hrvatskog naroda, pokazala se uskoro kao kukavičje jaje za Srbe u Hrvatskoj. No „ćaća” nije bio pokoleban, i nastavio je političku borbu kao jedini autentični lider Srba u Krajini. Pred Tuđmanom je nastupao hrabro i u isto vreme odmereno, što je bila posebna umetnost u periodu kada je već započela antisrpska histerija i sukobi širom zemlje.
Posle „slučaja Mlinar” prekida odnose sa hrvatskim saborom, a pošto kasnije pokušava da u cilju popuštanja tenzija opet razgovara sa Tuđmanom, postaje žrtva medijske manipulacije (tajno snimljeni, montirani i objavljeni delovi razgovora). Kroz koji mesec, Rašković će biti napadnut i od „svojih”, pre svega zbog svog viđenja srpsko-hrvatskih odnosa i nevoljnosti da se u potpunosti prepusti uticaju Miloševića. Još odjekuju njegove reči, praćene zvižducima, izgovorene na Đurđevdan 1990. godine pred zgradom Kninskog korpusa JNA: „Ja vas neću voditi u rat, ja vas mogu voditi u mir, ako hoćete rat neka vas vodi neko drugi.”
Kampanja koja je protiv njega usledila dovela je do poznatog epiloga, gde je u beogradsko-zagrebačkoj koprodukciji, na samom pragu rata, suvišni doktor – letopisac „Lude zemlje” praktično proteran iz Knina. Nikada u srpskoj modernoj istoriji jedan vožd nije dobio svog tako nedostojnog naslednika, kao što ga je imao Rašković.
Jovan Rašković – Intervju za Televiziju Beograd 1988. godine
POSLEDNJE GODINE I TIŠINA U IZGNANSTVU
A „ćaća” je nastavio svoj život u Beogradu, kao izbeglica. U julu 1992. godine preminuo je u Beogradu, prerano, u 62. godini života. Dobro je primetio srpski pisac, da je srce Jovana Raškovića – kog je karakterisao kao čoveka koji je u srpsku politiku uneo nepodnošljivu količinu poštenja i realizma – samo stalo u Beogradu, a da je pre toga bilo izrešetano na položajima širom Krajine. Drugi će ga nadopuniti da je doktor jednostavno „presvisnuo” od bolnih rana svog roda. „Sve je žrtvovao i sve izgubio”, reći će Momo Kapor. Poredeći ga sa Svetozarom Miletićem, Tanasije Mladenović će ga opisivati biranim rečima i zaključiti da je bio „adamsko koleno”…
Kad pišemo o „uzrocima naših poraza” iz 1995. godine, pored analiziranja uticaja Vatikana i Vašingtona, Beča i Berlina, Zagreba i Sarajeva, nezaobilazan je i pogled u ogledalo. A u njemu – razmatranje sudbine dr Jovana Raškovića. Možda i ponajboljeg, ali nikad ostvarenog političara kog smo imali na početku devedesetih godina.
Trideset godina kasnije, dok se kao nasušna potreba ponovo projavljuje pomirenje demokratskog i nacionalnog, možda nas ona nečemu i pouči.
U magli bez spasenja, koja prekriva i vreme i pamćenje, 1. oktobra 1953. godine, istog dana kad je tadašnja Jugoslavija izabrana za nestalnu članicuSaveta bezbednosti UN, izašao je prvi broj Gledišta. Imperativ premijernog broja, ali i svakog sledećeg bio je jasan: misliti dublje, pisati odgovornije, govoriti glasnije, nego što dozvoljavaju dnevno-političke prilike. Danas, sedamdeset i dve godine kasnije, stojimo pred istim izazovom: kako biti savremen, a ostati u dijalogu sa onima koji su govorili pre nas?!
Na današnji dan, 1. oktobra 1953. godine, izašao je iz štampe prvi broj Gledišta
U ovogodišnjem svečanom broju, vraćamo se jednom od onih autora koji su, i po snazi i po sudbini, ostali neprijatno prisutni u istoriji srpske književnosti. Povod je trojak i značajan: sutra, 2. oktobra navršava se tačno 140 godina od rođenja Dragiše Vasića, a ova 2025. godina obeležava i 80. godišnjicu njegove smrti – jednog od najtragičnijih završetaka u srpskoj intelektualnoj istoriji.
Upravo zato, baš sada, na Dan Gledišta, objavljujemo kritički osvrt na njegov roman Crvene magle – knjigu koja i dalje pali crvene lampice nemira u svesti čitaoca, iako je prošlo više od jednog veka od njenog prvog izdanja. Ovaj osvrt, pisan s merom oštre analize i teške književne savesti, ne teži ni rehabilitaciji, ni osudi, već čitanju. Onom dubljem, upornijem, u kojem književnost ne služi radi bekstva, nego kao iskreno svedočenje. I kao jezivo tačna autopsija ne samo srpskog društva u vremenu rata, već i kao ogoljena dijagnoza ljudskih večitih bolesti: kukavičluka, licemerja i duhovne ispraznosti.
DIJAGNOZA BEZ TERAPIJE
Crvene magle u tradicionalnom smislu reči nisu roman, više su bolnički karton jednog naroda, ispisan rukom čoveka koji ne želi da štedi ni sebe, ni čitaoca. Vasićev svet je bez milosti, ali i bez nade. Iscrtava preciznu mapu jedne moralne pustoši i ne gradi fabulu u kojoj se tragedija razrešava.
Glavni junak, Aleksije Jurišić, tipičan je predstavnik onoga što bismo mogli nazvati „antiherojem”: intelektualac koji se ne snalazi u istoriji, ni u sebi. Njegova unutrašnja borba nije junačka, nego trula, samosažaljiva, i u krajnjem ishodu, današnjim rečnikom – autošovinistička. Ne samo zato što mrzi svoj narod, već otuda što nije u stanju da voli išta, pa ni samoga sebe.
Njegov dualizam, između dužnosti i ličnih želja, između života i stradanja, nije herojski ni tragičan, nego tragikomično, nemoćno bežanje. Jurišić voli da pati, ali ne ume da živi. Ta duhovna nevoljnost da se preuzme sudbina u ruke ne čini ga mučenikom, nego zahtevnim bolesnikom.
LIKOVI KAO SIMPTOMI: OD HRISTIĆA DO JELENE
Dok je Jurišić uronjen u refleksiju i besplodnu introspekciju, Hristić predstavlja otvorenu duhovnu sitničavost: čovek koji laže da je ranjen, koji se sakriva od fronta, a od istine još više.
Njegova supruga, Jelena, jedna je od najupečatljivijih i najneugodnijih ženskih figura u srpskoj prozi. Ona nije samo hladna, ona je grabljiva, hrani se muževljevom slabošću. Hijena, ali ne bez razloga: njen lik nije karikatura, to je hirurški precizna dijagnoza, u svetu bez ideala, gde se ljubav za tili čas pretvara u kanibalizam i borbu za goli opstanak.
STIL KAO SKALPEL: BEZ UKRASA, BEZ MILOSTI
Jezik Dragiše Vasića, dakle, nije ni raskošan ni lirski, on je oštar, nervozan, i u svom najboljem momentu: hirurški precizan. On ne romantizuje stradanje. Ne nalazi utehu ni u jednom obliku pripovedanja. Čak ni u patnji nema veličina, samo ogorčenosti.
Upravo u tome leži snaga, ali i ograničenje ovog romana: on ne nudi katarzu. Nema humora. Nema ironije. Nema satiričnog odmaka. Sve je crno, a magle su guste. Njegova rečenica je šok terapija bez anestezije, čitalac ne sme da trepne dok se secira.
Neki će reći da je tu slabost dela. Ipak, tu je njegova istorijska istina. Jer 1922. godine, kad je roman objavljen, Srbija je još uvek bila u žalosti, ali kao da više nije znala zašto tuguje. Umesto zasluženog osećaja pobede zavladao je haos letargije. Umesto ideala sve je zadesila cinična stvarnost. Umesto junaka svuda su preovladali ljudi koji nisu znali šta da rade sa svojim životom.
POGLED U BUNAR
Utisak koji ostaje nakon čitanja Crvenih magli nije ni estetsko divljenje, ni moralna pouka, nego vrsta duhovne mučnine. Vasić ni ne poziva na akciju. On nas ne uzdiže. On nas tera da gledamo u bunar i da priznamo da je dno mnogo bliže nego što smo spremni da verujemo. A bunar, naravno, uvek gleda u nas.
„Crvene magle su delo koje šokira, a ne prosvetljuje. Ono je lice srpske nacionalne traume suočeno sobom bez ikakve terapije. Možda je to i njegova najveća istina jer koju drugu istinu imamo mi, osim one koja nas ubija?” – stoji zapisano na ivici jednog od hiljade papira razbacanih po redakcijskom stolu.
EPILOG: ANATOMIJA JEDNE NACIONALNE MELANHOLIJE
Objavljujući ovaj kritički osvrt baš na Dan Gledišta, a uoči 140. godišnjice rođenja Dragiše Vasića, sećamo se pisca koji je i sam bio na ivici svih frontova: ideoloških, književnih, istorijskih. Vasić je ubijen 1945. godine bez suđenja, kao „neprijatelj naroda”. Ali njegova književna reč živi kao opomena, kao svedočanstvo, i kao magla kroz koju ponekad moramo da prodremo. Ne da bismo videli svetlost, pre je da razumemo zašto smo je zamenili maglom, a makar kad bismo priznali koliko smo se odavno u njoj izgubili.
Ovaj tekst je na koncu simbolično postavljen na spomen-ploči i glasi: „Ovde počiva srpsko građansko društvo. Umrlo je od iskrenosti.”
Da bismo razumeli koliko su Crvene magle i danas žive, donosimo jedan odlomak u kojem glavni junak, Aleksije Jurišić, u trenutku sloma i samoprevaziđenog razuma, progovara o mravima, ocu, ratu, ljubavi i bekstvu.
Deo romana koji nas vodi direktno u svest čoveka koji ne može da se izvuče iz svoje magle.
Čitate kritički osvrt i odlomak iz romana Dragiše Vasića – Crvene magle
DRAGIŠA VASIĆ: „CRVENE MAGLE” (ODLOMAK)
One noći kad je Jurišić bez ičijeg znanja, u nekom pustahiskom nastupu, napustio vojnike i bateriju i front i sve poslao do đavola pa na konju pojurio negde ka Solunu, odakle je, pošto je već bio izmakao punih trideset kilometara skoro silom vraćen natrag, stvar je ovako tekla:
Jurišić je sedeo u svojoj zemunici sa laktovima između kolena i ukrštenim prstima, pa je tako sagnut gledao u zemlju. Dole po suvoj, peskovitoj zemlji, odnekud baš ispod njegovog poljskog kreveta pa tačno sredinom zemunice ka vratima, milela je jedna tanka, vijugava i crna kolona sa svim sitnih, na prvi pogled i nevidljivih, mrava.
Ovi mravi, vijugajući brzo, nečujno i vešto obilazili su jedan drugog i kao važno hitali negde puzeći i kotrljajući za sobom sa svim sitan, fini i perlast pesak kojim je nepatosana zemunica bila posuta i koji se prelivao. Pa se ona tanka kolona, dokle god se dobro ne zagleda, činila kao da mili u jednom istom pravcu, tamo ka vratima.
Ali je Jurišić na to bio obratio naročitu pažnju i uočio: da se ona crna kolonica upravo komeša i izmotava na jednom istom mestu. Ide tako nekolicina među njima, uputili se bajagi važno negde i Jurišić ih bodro prati i sleduje im, a oni vijugajući obiđu one što im idu u susret, očešu se o njih ili ne očešu, i tek se najedanput užurbano vrate natrag. Pa se to vrzmanje ponavlja neprestano tako i Jurišić ne može da primeti ni jednog jedinog među njima koji bi s jednog kraja stigao na onaj drugi.
Gleda on to pa se muči i krivo mu je što se ta kolona jednom već ne prestane izmotavati, te ili pođe sva tamo pod krevet ili ka vratima, kuda se njemu čini da treba i mora da bude smisao i cilj onoga pokreta. Utoliko pre što su ona vrata širom otvorena, a osim toga tamo je svetlost pa je prirodno da se tamo upućuju.
Ali kolona neprestano po starom, ili se tako njemu čini; komeša se u mestu, koprcka, preskače one perle i svi oni pojedinci na koje on obraća pažnju polaze i vraćaju se, šaraju amo-tamo i vrzmaju se, a ovamo sve izgleda da žure. Ili se susretnu, zastanu, pogledaju se onim glatkim tačkicama, zamrdaju trepeljivim vlaknima, te se čini kao da se nešto sporazumevaju, pa opet produžavaju ono vrzmanje.
Tako uvek, i taman on pomisli sad su se sporazumeli i krenuće svi jednim putem, a oni opet po starom.
Ide to tako neprestano te on oseća kako mu se zbog ovoga počinje da muti u samoj glavi i kako se onaj živ crn konac pred njim, onaj vijugavi crni crv, kao penje u sam njegov mozak i tu počinje onako isto da radi i da se komeša. „Boga mu, mislio je Jurišić – šta ovi ovde rade? Šta se ovi ovde vrzmaju? Šta je sve ovo? Nešto se sporazumevaju, a opet sve ide kao pre i, koliko god gledam, ja ne mogu da vidim baš nikakvog smisla ovom njihovom pokretu. A sve je to dole jedan svet.
I vere mi moje, taj svet nikakve pameti i razuma nema i ne zna šta radi. Pre svega, on nezna jednu osnovnu stvar: da je ovaj put, kojim on nesiguran. A to je najvažnija, životna stvar za njega. Nesiguran je, jer je tu dole pod mojim nogama. I eto, i neznajući i nenamerno ja ga najednom mogu uništiti; njega, taj mali svet, koji ne zna ne sluti i ne oseća da neko ogromno jači stoji nad njim, niti sanja u kakvoj se smrtnoj opasnosti nalazi I živi, miče se, muva tamo-amo i šeprtlji nešto dole pod mojim nogama.”
I Jurišić se sve više muči i ljuti što ona jogunasta kolona jedanput ne izlazi na vrata, i oseća oko sebe puno nekog crvljivog gmizanja. I to gmizanje oseća on najviše u mozgu pa bi hteo da učini kraj onom vrzmanju i onom komešanju i da onu kolonu dole rasturi nogom, rastrlja je i izmrcvari. I naposletku, vidi on da drukče i ne može biti i da ne može da se uzdrži, pa uzima od nekud metlu i celu celcatu onu kolonu, jednim samo mahom, izbacuje na čisto na polje, i tek se posle toga zadovoljnije i nekako odvažnije oseća.
„Eto im sad reda – misli Jurišić. Samo što bi sad takav isti red trebalo i u glavi napraviti. Sve je u tome da se sav ovaj kalambur u glavi jedanput ovako raščisti, pa da čovek onda tačno zna na čemu je. Jest, kakav je skandal cela ta glava i taj mozak kad evo dve godine od kad sedim ovde ne mogu da budem na čisto: šta je sad sa mnom u stvari, na čemu sam ja, i kad sve one razne crne kolone što se po njoj neprestano vrzmaju, i gamižu ne mogu da dovedem u red.
Jest dve godine pitam se ja stalno: treba li da ostanem tu i punim ove topove ovde ili da dunem i bestraga daleko negde od njih pobegnem? A godine prolaze kao glas i ne može čovek celoga veka, kao svi mravi ovde, polaziti i vraćati se.
Dakle ima jedna stvar pre svega. Tu u ovim žilama ključa neko nasledno ubojištvo tu je nešto davno posejano i to je ono glavno iz čega se ova krv sastoji osnovica ovoga bića, i onda šta bih ja tu imao da se obuzdavam? Mora valjda, imati nekog smisla to seme što je tu, jer je tu, i ja nemam šta da mislim nego lepo da punim i dalje ove čeljusti što zjape uperene na onu stranu i da gađam tamo, da gađam, da gađam dok se sve ono brdo ne pretvori u prašinu. Zašto?
Zato što ima neki princip da se ostvari i ja sam tu da na tome principu radim i da za taj princip umrem. Jer kud bih begao ja od onih instinkata i onih dedova-ubojica? Dakle, eto, tako kaže jedna metla.
Ali koji su to dedovi što me muče. Koji su tačno? Eto, je li taj ded moj otac? Gledam ja njega sad, kao da stoji tu predamnom, smeška se i priča. kako je njemu rat bio brat. „Budalama, veli on je rat, a meni je uvek bio brat.” On je u ratu, veli, udario temelje, pa je posle samo dodavao ciglu po ciglu te sad može da živi kao čovek i da se nikad ne uznoji. Znao je on šta radi i svaki pametan čovek zna šta treba da radi. Onaj koji ne ume da podvali podvale njemu, veli. „Igram ja karte s komandirom pa namerno gubim i uvek u šlagi onaj „bolji”, a ja stalno na osustvu i sitničarim tako i bakališem pa ostavljam paru na paru.”
Lepo, eto, to je moj ded. Dakle taj ded ovako mi piše: čuvaj se, jer ako se sam ne čuvaš, niko te čuvati neće, pa ako se vratiš oprostiću ti, a ne vratiš li se znaću da si bio veliki budala i sav će moj znoj otići drugome, a ovamo sam kaže da se nikad nije znojio.
Dakle, čuvaj se, a ako se ne vratiš: znači da si bio budala. E dobro, to je jedan deo krvi u ovim žilama i on je sastavljen od bakalnice, od ,,šlage“, od krive mere i od interesa na interes. I mnogo od te krvi struji u ovim mojim žilama. Ali ima i one druge: „Idi, veli, sinko, i Bog nek’ te čuva, a ti čuvaj obraz i budi junak”. Eto ima i te krvi majčine.
Sad, kakav sam ja kačamak tu ispao? Ja uočavam i razbiram ovde neke sastojke i sekciram ali ništa ne mogu tačno da odredim, samo osećam da se ona bakalnica smrtno bori sa onom smežuranom staricom i da tu još neke nove, čudne mešavine ima. Opet stoji ona njegova slika preda mnom. Boga mi je rob od glave do pete. „Vlast, veli, počituj, svaku bez razlike, a ako i đavola moraš moliti moli ga, klekni na kolena ništa ne misli, moli ga, razumeš.”
I zaista klanja se on pred svakom vlašću, a ja gledam i mislim: Boga mi moga, ovo je neki nečastivi. Evo ovu pandursku krntiju treba postaviti negde pred kancelariju i samo zato je ona došla na ovaj svet: da prekrsti ruke i sa naćuljenim ušima čeka kad onaj iznutra naruči kavu, pa da onu kavu odnese onako poguren i vrati se na prstima i natraške pred vrata. Eto ti oca. A posle ono drugo: „Čuvaj obraz, sinko!”
I sad šta? Ja sam njihov sin, a praunuk sam jednoga kiridžije. Pa šta ja hoću? Raspinjem se nešto i kidam u nekoj umnoj napetosti i stalno bi hteo da idem, putujem i da se pentram po onim vrhuncima stvari. Ja hoću o ja hoću, ja moram da idem po onim vrhuncima stvari, i sve me nešto tamo neodoljivo gura, a vidim skučen sam, jadan i slab sam za to i pun sam one mizerne krvi pandurske i onih odvratnih, nesvesnih i kiridžijskih nagona koji su već postali moja duševna navika.
I u sav onaj mračni stroj mojih instinkata, osećanja i strasti ja ne mogu ni da prodrem, nego, umesto toga, osećam samo neko jadno mozgovno vrenje, dok se u duši sve nešto zgužvalo i ispremetalo. I mrvi se nešto u meni i plače i rida i glas neki čujem kako mi šapuće, a ništa ne razumem. Jao meni, kakav je skandal taj moj razum kad on ne zna, da me nauči prosto jednu stvar: smem li ostaviti ove topove.
Jer, evo, šta su mi krivi oni ljudi na koje bljuju smrt ove ovde cevi! Ništa. Eto silom se meni impoziralo kao apsolutna istina: da su oni krivi. I ove cevi ovde preda mnom bile su ta apsolutna istina i trebale da služe onom principu. I svi ovi ovde oko mene uvereni su još: da su u posedu te apsolutne istine, te svu ovu pustoš gledaju kao nešto prirodno, stvaraju je i učestvuju u njoj svim silama. A ja pocepan sav trnjem i kupinama onih iskušenja naslućujem nešto kao pojam o sveopštosti i celokupnosti i svakog dana opijam se sve više i više pićem ove, čini mi se, najlepše i najdostojnije od svih ideja.
Eto, stešnjen sam ja ovde među ovim stenjem i pećinama, te sve manje mogu da vidim jer i neba dovoljno nemam. I skučen tako bez neba i vazduha maglovito osećam da sve ovo šta mislim nisu prave misli nego neka priviđenja misli, i da ova moja mesožderska duša samo nešto sluti, a jasno ništa niti može da zna, niti može da hoće. Sluti, ona, na primer, da je od svega ovoga što se radi u ovom grozničavom krtičnjaku dole, jedino dobro ono što je ona naša velika sestrušina Rusija, svršila.
Tako mi Boga jedinoga samo je ono dobro, a sve ovo drugo je ništa. A ja ne znam upravo šta je sve ona radila, samo osećam: da je neko veliko, i široko čišćenje bilo i da se tamo htelo da čovečanstvo više ne mili. Ali i to što meni izgleda dobro u onom tamo mističnom užasu samo je jedna koještarija, jer se meni čini, da svi oni što traže neku sreću sveta treba jednom od svega toga da dignu ruke.
Živim ja neprestano s ljudima zajedno i svi mi ovde trebamo jedan drugom i preči smo od najrođenijeg. I gledam ja njih godinama: svi su oni rđavi. Jest, svaki je rđav i svaki je zaslužio da grozno ispašta, toliko je svaki od njih sla od rođenja počinio. Pa je onda smešan svaki onaj što zapinje da umanji i ublaži nečije zaslužene patnje. Možda treba sve da ide kako ide. I zar menjati sve radi nekolicine koji nezasluženo pate? Laž je onaj Ivan Lande makar bio Rus, laž je od glave do pete.
Ali i da nije, on bi bio nagrađen i bez nas. Ko bi ušao u sve ono tajanstvo stvari, ili ko ne vidi i ne oseća onu ruku koja sve reguliše ona što nas miluje tačno „prema danima u koje nas je mučila i prema godinama u koje mo gleda i nevolju.” E pa na kraju krajeva nov čovek i neće biti onaj neustrašivi pobedilac zla i nepravde, taj ipak pozitivan i praktičan duh što poziva na „delo” dole Nov čovek biće onaj spokojni, uzvišeni, tihi čovek ponosit bolovima. Što oni bolovi strašniji, to on gordiji.
Sa srcem plemenitim u preziranju svega niskog i malenog, on će žaliti one odvratne, neobuzdane „javne” životinje što ne mogu da ga osete, sve one borce ma za šta jednoobrazne i ambiciozne, što su svuda isti i liče na one idiote skupljene po duševnim bolnicama, ošišane kratko, unezverene, sa istovetnim, bezizraznim licima. Jer sve je sitno boriti se dole i jer što veći bol to veća sreća izabranoga.
Dakle, sve neka ide kako ide na ovoj pegi dole na kojoj se miče i za ovu sekundu za koju se živi.”
Tako je mislio Jurišić i sedeo na svom krevetu u zemunici, pošto je one mrave iščistio. A na polju grozna omorina i mračno, na oluju natušteno nebo mučilo se nad frontom. U menaži, pod hladnjakom od osušenog grana, raskopčani i zajapureni, prepirali su se oficiri, pa se prgavili do besnila što se više, gore nad njima, nebo mračilo i mučilo. Govorili su opširno o majkama podvodačicama na Krfu, pa o Crnoj Ruci i Beloj Kuli, o francuskoj pevačici što božanstveno peva C’eѕt la valѕe du brun, o rđavoj menaži koja mnogo košta (a tu prisustvuje i šef menaže i pravi se lud), i o nekom pešaku što se sam ranio pa su pominjali i Hristića. I oko toga se razvila pomamna svađa, i ako su svi tvrdili jedno isto: da se Hristić mogao oprati jedino na onaj način koji je sam izabrao. Stvar je samo u tome što se oni njegovi podvizi ne mogu smatrati junačkim, jer su one docnije vrlina negativnog porekla.
A Jurišić sluša iz svoje zemunice kako se oni iskreno zgražavaju zbog onog postupka Hrustićevog, pa misli: kako se iz njihove kože, u kojoj su oni najmanje nekom svojom zaslugom, onaj postupak zaista mora činiti gnusnim, te izgleda prirodno što oni energično traže da Hristića ponize, i ako je apsolutno pouzdano da bi i oni, na njegovom mestu, onako postupili.
„Pa sve su, u opšte, vrline negativnog porekla, misli Jurišić, ali jedno je sigurno: da bi ovi ovde isto uradili kad bi bili u njegovoj koži i ako bi istinski voleli onu ženu. A on je nju istinski voleo. Verovao je, jadni Hristić, da će ona biti srećna kad ga vidi, pa se za tu njenu sreću osramotio. A to može da razume samo onaj koji voli. I ja tek sad razumem Hristića, jer volim, jer prâvo volim. Jest, nikad ja ovako nisam voleo i za Natašu bih ja sad učinio ono isto što je on učinio za onu zmiju. Bih, moje mi časti, jer volim očajno i jer je Nataša divna kao da nije živa žena. I sve ću one nepravde svoje prema njoj pokajati. Tri godine sedim ja ovde i čistim se iznutra za nju.
Nemam više šta sebi da prebacim, niti imam prljavih misli. I svi ovi razgovori grozno su mi odvratni i ljude ove, što svaki čas idu na osustvo, obmanjuju se i govore kako je uzdržavanje škodljivo, ne mogu više da gledam. Tako je, sedim ja ovde i čistim se za Natašu, jedino moje, jedino što imam. Hoću da budem čist kao ona, hoću da budem moralno lep, hoću da doživim da mi veruje kad joj budem rekao na kolenima: evo ovde je samo sunce unutra, pogledaj, Natašice, samô sunce.
To je zahvalnost što si mislila na mene, to ti je moj poklon, tri godine, noću i danju radio sam na njemu; ja sam ti to bio dužan, jer, da tebe nije bilo, ja bih bio siroče. Eto, tako ću joj reći. I onda će mi oprostiti što joj nikad nisam pisao. Jadna Nataša. Ona je mogla posumnjati: da sam onda ozbiljno mislio na raskid. Raskid sa Natašom?! Užas! Pa to bi značilo raskid sa životom, raskid sa srcem, raskid sa krvlju. Nikad Natašice! Ne postoje više dve duše: tvoja i moja. Neko tajanstveno tkivo isplelo je svega jednu: našu dušu. Nikad Natašice! Jesam li bio bezuman onda kad sam te vređao?
Ja, svakako, ne znađah šta sam govorio. Eto pomisao na tebe prži mi um. Kad sam bez tebe, ni vazduha, ni pluća, ni očiju, ničega nemam, hoću da se ugušim, da oslepim. Hteo bih ovog časa da se stvorim tamo gde si ti, i tu, pred tobom, da plačem najgorčim plačem zbog svih nepravdi prema tebi, da ti pokažem najdublje dno mojih nesreća zbog toga, da te molim za oproštaj što sam te u uzbuđenju one mahnite osećajnosti vređao, da te uverim kako ti nisam pisao samo zato, što se u pismu ništa ne može reći, da pred tvojim nogama razmrskam ovo mračno čelo večnih dvoumica. Čekaj me, Natašice i oprosti To mora biti što pre, ovoga časa, ovoga časa…”
A na polju grmljavina sve jača i kapi, najpre krupne i retke, pa sve češće zašuštaše po osušenom granju, te se oni oficiri postepeno stišavaju i razilaze. Samo se Jurišić grozno muči u nekom mahnitom i burnom uzbuđenju. Guši se Jurišić, i oseća strašnu žeđ i kako se onaj veliki crni crv uskomešao u mozgu, a obruč neki davi ga do umiranja. Pa najednom pljusak i sve se stade kupati u brzim i mutnim potocima, koji su se rušili sa svih strana. I njemu se učini da ga ti brzi, mutni potoci neumitno vuku dole u neki bezdan.
Jurišić raširio oči, ide tamo-amo po zemunici, otvara i zatvara vrata, traži nešto. A one stvari oko njega, knjige, revolveri, sanduci, ćebad, bluze, karte, busola, poigravaju, tresu se, drhte, prete nešto kao da imaju dušu, i ako su mrtve, pa se Jurišiću učini užasno, kao da sve one u glas viču. beži, beži, beži Jurišiću beži gde znaš! On jurnu na polje. Tamo udaljini, iza visokih modrikastih talasa Babeplanine, kroz rascepljenu oblačnu zavesu, jedan zlatno-svetli pojas, ružičast i sjajan, širio se veselo na nebu koje se vedrilo. Šuma je vlažno mirisala i potoci se još rušili. Onda jedan krajičak zlatnoga kotura poviri, i još jasnije obasja planinu.
Jurišić, krvavim očima, pogleda tamo prema planini. Čitav okean prostora i slobode širio se pred njim i mamio ga. I na jednom on oseti: kako ga obuze neki čist, svež, silan talas, neko nejasnoslatko osećanje nečega svetlog, ono široko osećanje prostora kad se čini da svi ti prostori žive, osećaju, raduju se i mame. Pa u onom bolnom i zbrkanom elanu i u onoj žeđi i bezumlju on ludo brzo dođe do konja, uzjaha i pojuri
I dok su kopite besno prskale blato, za njim je sve više ostajao onaj mutan crn I mrtvački pokrivač oblaka. I bežeći sve bešnje on je gutao onaj prostor koji se pružao pred njegovim očaranim očima i uznosio mu dušu. Pa je sa tom dušom, širokom, prostranom i svetlom, jurio, jurio, jurio u susret onom jasnom i milom plavetnilu svetloga neba.
Postoje trenuci u pisanju kad rečenica ne ide dalje, ne zato što nema šta da kaže, već zato što ponekad mora da zastane. Da se stavi tačka i duboko udahne. Da se napravi prostor za tišinu. Tako i ova priča nastaje: kao predah. Ne za kraj, nego kao letnja zapeta. Kao otvoren prozor u praznoj sobi dok cvrčci cvrče na jarkom suncu.
Čitate kolumnu Esej iz senke u nastavku koji najavljuje letnju pauzu
PRE LETNJE TIŠINE
Pre ove pauze, presabiram gde smo sve rečima putovali. Sa senkama smo hodali: bojama Pol Gogena, glasom Volta Vitmena, bolom Fride Kalo, molitvom Dostojevskog, vodom Virdžinije Vulf, i zidovima Franca Kafke. Svaki od tih glasova nije bio samo tema, nego i svojevrsno ogledalo. Svaki od tih eseja je nastao iz potrebe da se ponešto razume, ne u njima koliko u meni. U nama.
Gogen mi je pokazao da boja nije ukrašavanje, nego pobuna. Vitmen – da pesma nije stil, nego drhtaj tela. Dostojevski – da se istina ne nalazi u pobedi, nego u ispovesti. Virdžinija Vulf – da pisanje teče kao vreme, i da se ono što boli ne mora reći, nego osetiti. Kafka – da svet ima zidove, ali da mi imamo senku. Frida Kalo mi je pokazala da otvorena rana ne predstavlja nužan kraj, nego može da razveže jezik. Šest glasova. Šest putokaza. Šest oblika tišine.
A sad, na pragu letnje pauze, osećam potrebu da ne dodam ništa novo. Već da se osvrnem. Da pitam: zašto sam ja sve ovo pisao?
Jer svako lice koje sam gledao u tim esejima nije bilo tuđa biografija. Bila je to maska koja mi je pomogla da progovorim. Da sklopim sebe iz tuđih lomova. Da se zaštitim. Ili otkrijem. Ponekad je bilo lakše da pišem kao da sam neko drugi. Ali sada, na kraju jednog kruga, znam: sva ta pisma iz senke bila su ispovest, samo pod drugim imenima. Ja sam se krio iza njih da bih mogao da kažem nešto što bih teško rekao u svoje ime.
Postoji jedna rečenica koju sam zapisao u prvom eseju, a koja me i sada prati: „Boja nije beg, već svedočenje.” Danas bih rekao: senka nije beg, nego je odraz. I u tom odrazu, kroz ovih šest lica, pokušao sam da pronađem jedan odgovor – šta ostaje kad se reč izgovori?
Neću ga dati. Neka ostane bez odgovora, ali znam da ostaje nešto. Ostaje sasvim sigurno, makar bila to bol koja više ne traži ime. Ostaje dah koji nije ni rečenica. Ostaje prazna stolica za čitaoca koji će jednog dana možda u njoj videti sebe.
Esej koji sada pišem nije novi. On je samo skup svih prethodnih, kao što je senka najčešće snop svih svetlosti koje su prošle. U njima sam naučio da se piše ne da bi se govorilo, nego da bi se slušalo. Jer najdublja istina ne nastaje kad nešto kažeš, već kad nešto ne možeš da izgovoriš, ali ipak pokušavaš uprkos svemu samo ne iz očaja.
Zato ovaj tekst nije tačka. Nije čak ni tri tačke. On je kao što sam već rekao predah između. Između onoga što sam već rekao, i onoga što ćemo tek zajedno naučiti da izgovorimo.
***
Neka ovaj letnji odmor bude vreme tišine koja leči. Pogledajte, izgleda kao da je čitavom svetu potreban lekar. Zato, neka ova senka u kojoj ispijam hladan čaj bude prostor u kojem će se nove misli sabirati. I neka čitalac zna: vratiću se i ćemo i ćete. I senka će opet progovoriti. Do tada – neću više ništa reći. Ali sve će već biti rečeno.
Da bismo vam obezbedili najbolje korisničko iskustvo, ovaj portal koristi takozvane kolačiće (cookies) – tehnologiju za čuvanje i pristup informacijama na uređaju sa kojeg pristupate sadržaju. Vaša saglasnost omogućava sistemu da automatski obrađuje određene podatke. Nedavanje ili povlačenje saglasnosti neće uticati na osnovne funkcionalnosti portala. Međutim, pojedini sadržaji, kao što su slike ili izgled stranice, mogu biti delimično ograničeni, u zavisnosti od vašeg izbora pisma ili postavki pregledača.
Časopis Gledišta zadržava sva autorska prava na svoje sadržaje – tekstualne, vizuelne, zvučne materijale, kao i na baze podataka i programski kod. Svako neovlašćeno kopiranje, umnožavanje, deljenje ili korišćenje bilo kog dela ovog portala bez izričite dozvole vlasnika autorskih prava predstavlja kršenje zakona i podleže odgovarajućim pravnim posledicama.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za kreiranje korisničkih profila radi slanja oglasa, ili za praćenje korisnika na veb-sajtu ili na više veb-sajtova u slične marketinške svrhe. Međutim, ne pokrećemo reklamne kampanje.
