Категорија: · Друштвена питања

Милош Ђ. Видаковић: „СЕНКА БЕЗ НАДЕ – КАФКА ИЗМЕЂУ БИРОКРАТИЈЕ И АПСУРДА”

6. јун 20256. јун 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Док сам седео на Калемегдану, под чудним старим бором чија је кора личила на исписани антички свитак, осетио сам како се преда мном из сенке појављује лик. Не човек, не дух, не мисао, већ сенка – густа, неименована, али недвосмислено присутна. Била је то сенка која не припада историји, већ ономе што у историји вреба. Шапутала ми је на немачком – не речима, него тоном, вибрацијом која је допирала до самог дна костију. У тој хладноћи осетио сам: то је Кафка.

Данас, кад су странице његових романа готово постале стварност која нас окружује, нимало ме није зачудило то што се управо он појавио, али зашто баш мени и да ли је то уопште важно, ако ја све ово сањам и док не спавам?! Не знам, заиста више ништа не знам. Прсти сами корачају док ређају слово за словом.

КАФКА У СЕНЦИ: ПРОРОК БЕЗ ОБЕЋАЊА

Ако зароним у Кафкин мрак, можда успем да истражим његову борбу између бирократије и апсурда, где сенка изгледа без наде, а ипак, негде дубоко, тражи искру. Док други писци граде светове, он копа рупе у зидовима постојања.

Франц Кафка није писац који нуди утеху. Он је пророк сенке. Његове приче не желе да те ослободе – оне желе да те пробуде. Његов језик није тек обична естетски уређена књижевност, већ бол која не може да ћути.

Као кад станеш пред шалтером у некој државној институцији – у том тренутку ниси више грађанин, већ случај. Исто онако како је Јозеф К. био случај, а не човек. Није важно шта сте урадили. Важно је да сте ту. И то је довољно да будете означени.

АПАРАТИ БЕЗ ЛИЦА: БИРОКРАТИЈА КАО САВРЕМЕНА ЛИТУРГИЈА

У свету у којем је Кафка живео, бирократија је већ почињала да преузима функцију судбине. Он то није наслућивао – он је то именовао. Данас, у 21. веку, човек више не поставља питање: „Шта сам згрешио?” већ: „Где се узима број?” Уместо да објашњава свој поступак, он објашњава свој статус. Уместо смисла, добија образац. Уместо лица – печат. Између једног потписа и другог заглавља, губимо не само време, већ и облик.

У доба дигиталних сертификата и е-управа, Кафкина визија је потпунија него икад. Сваки наш клик, сваки формулар, сваки захтев – то су нови облици Процеса.

Недавно сам у карловачкој општини, после једне изложбе, покушао да предам папир око наследства бакине куће на Фрушкој гори. Службеница ми је мирно саопштила да недостаје потпис. Објашњење да тај потпис није било могуће добити јер одговорна особа тог дана није радила, није променило ништа. „Ништа без потписа”, рекла је. То „ништа” одјекивало је у мени цео дан. Био је то Кафкин језик: језик без објашњења, без одговора, али са пуним правом на пресуду.

Суд у Кафкиним делима више није институција правде – он је форма литургије без Бога. Језик којим се обраћа није правни, већ паралитургијски: реченице звуче као молитве без објекта, без адресе. У Процесу се човек не осуђује због учињеног, већ се претпоставља његова кривица. Није важно шта сте – важно је да сте. И то је довољно да будете под сумњом.

ПИСАЊЕ КАО ЧИН ПОБУНЕ ИЛИ ПОСЛЕДЊИ ГЕСТ СЛОБОДЕ

У свету где човека систем претвара у случај, у број, у формулар – писање је последњи чин достојанства.

А ипак, у свету без смисла, човек – пише. Кафка је писао ноћу, у тишини, у страху да га отац не чује. Тај отац – као архетип ауторитета, као симбол власти, као лик божанског у његовој најтежој сенци – био је увек присутан у позадини реченица као некаква патријархална тишина која гуши појединца. Ипак, Кафка је наставио да пише и пише. Као да је знао: писање је последњи простор у којем човек не може бити избрисан. У свету где вам могу одузети име, тело, достојанство – речи остају.

Писање није бекство. Дакле, оно није ни облик егзистенцијалног ослонца. То је последња линија одбране човека пред апаратом који га претвара у баркод. У Кафкиној прозној визији, језик није орнамент, већ доказ живота. Док суд ћути, док бирократија говори у круговима, реч писања је права, линијска, људска. Она не води до победе – али сведочи да постоји човек који не пристаје.

АПСУРД КАО НОВА РЕЛИГИЈА И ЈЕДИНО БОЖАНСТВО

Кафкин свет нема Бога – има само Замак. Нема спасења – има само Процес. Нема искупљења – има само Метаморфоза. Али упркос свему, у том свету постоји нешто што личи на светлост: свест. Свест да смо заробљени. Свест да су правила апсурдна. Свест да ће нам суд, кад год дође, доћи прекасно. То није утеха. То је истина. И можда је у томе Кафкина највећа порука: боље сенка која зна да је сенка, него светлост која те лаже.

Замак је вероватно најтачнији опис савремене цивилизације. Систем у којем се правила примењују без објашњења. У којем нико не зна зашто нешто постоји, али сви знају да морају да га поштују. Као нова религија, без пророка, без обећања, али са казном. Сви знају да нешто морају, нико не зна зашто. Параноја више није болест – она је стање цивилизованог ума.

У том свету, човек иде од шалтера до шалтера, од канцеларије до канцеларије, тражећи – не правду, не истину – већ присуство. Бити примећен постаје облик постојања. У таквом свету, Кафкин јунак не виче. Он ћути. Али у тој тишини – свака реч одјекује као крик.

И зато је тај свет толико страшан. Не зато што је насилан, већ зато што је апсолутно логичан. У њему више нема случајности. Све је уређено. Али човек више није субјекат. Он је функција. Он је случај. Он је образац са погрешним бројем.

ЕПИЛОГ: ДРВО НА КАЛЕМЕГДАНУ И СЕНКА КАО ЗНАК – ЧОВЕК КОЈИ НЕ ПРИСТАЈЕ

Док сам се враћао са Калемегдана, гледао сам у старо дрво. Његова сенка се пружала преко пута, као Кафкина реч преко целог нашег века. Схватио сам да Кафка није писац. Он је дијагноза. А ми смо сви, на неки начин, његов Јозеф К. – тражећи суд, а знајући да смо већ осуђени. Једино што нам преостаје је да, као он, наставимо да пишемо. Макар и у мраку. Макар и без наде.

Ипак, упркос свему, нешто остаје. Реч. Писање. Језик као знак отпора. Сенка у Кафкином свету није само мрак. Она је и наговештај светлости. Ако постоји сенка, значи да негде постоји извор светлости. И то је можда довољно. Не спасење, не пројава, већ једноставна чињеница да светлост није нестала. Није победила – али није нестала.

Док сам гледао како се сенка старог дрвета спушта на земљу, помислио сам да је можда Кафка био у праву. Да суд већ траје. Да светлост није за све. Али и да човек, упркос свему, може остати човек. Ако говори. Ако пише. Ако не заборави.

Зато је Кафка писац нашег доба. Не зато што је актуелан, већ зато што је нужан. Његова реченица је огледало у којем видимо не свет – већ себе у свету. Видимо своје чекање, своју тишину, свој страх. Видимо да смо већ давно ушли у процес – и да више не знамо ни кад ни зашто.

А можда је то једина светлост коју смо заслужили: не обећање спасења, већ свест – да смо ту, у мраку, будни.

Пети наставак колумне Есеј из сенке

За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Милош Ђ. Видаковић: „**СВЕТЛОСТ У ТАЛАСИМА СВЕСТИ – ВИРЏИНИЈА ВУЛФ И ПОТРАГА ЗА ЖЕНСКОМ ДУШОМ**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

Слободан Владушић: MADE IN SERBIA – СЕРИЈСКА ПРОИЗВОДЊА КРИВИЦЕ

26. мај 202526. мај 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

У року од свега два дана, до мене су, на различите начине, допрле две информације између којих на први поглед нема никакве везе.

Прва се тиче садржине имејла који је једна компанија, која послује и у Србији, послала својим корисницама, а друга је вест да историчар Дубравка Стојановић оснива свој приватни „Музеј деведесетих”, а да притом није консултовала Историјски музеј Србије, који би, по Закону о музејској делатности, требало да достави мишљење ресорном министру који затим одлучује о условима за почетак рада и обављање делатности музеја.

**Made in Serbia** – Серијска производња кривице

Кренимо редом. Садржина имејла гласи овако: „Сигурно ти је познатно да постоје онлајн заједнице у којима мушкарци деле уверења да су жене мање вредне. Ове заједнице окупљају мизогине мушкарце, који се понекад не слажу међусобно, али их уједињује презир, неповерење и отворена мржња према женама. Они често деле ‘мушке савете’, али заправо шаљу поруке које: 1) Окривљују жене за личне и друштвене проблеме; 2) Промовишу идеју мушке надмоћи и женске потчињености; 3) Романтизују насиље и величају нападаче из стварног живота”.

Човек стварно не мора да буде врхунски реторичар, па да провали како функционише ова порука и шта је њен циљ: најпре се једна врло проблематична и непроверена информација о постојању мушких онлајн заједница које спаја отворена мизогинија, представља као нешто што је наводно „опште познато” („Сигурно ти је познато…”) чиме се читатељка ставља у ситуацију да, уколико призна да нема појма да овакве групе постоје, себе представља као неупућену особу, која живи „ван света”. Пошто већина људи инстинктивно не жели да буде третирана као да су неупућени, онда се ова врло паушална и ничим потврђена изјава прихвата као истина.

А тада она има и своје последице: прво, „чињеница” да се ради о групама у множини, које су „опште познате”, сугерише да се овде не ради о неким маргиналцима, већ о некој врсти уобичајеног понашања које је карактеристично за Србију. Дакле, одједном смо дошли до тога да су сви мушкарци у Србији унапред осумњичени да су део ових мизогиних структура, што значи да у сваком тренутку морају да доказују да нису мизогини, уколико желе да скину сумњу са себе.

Друга последица: ако је отворена мизогинија у Срба толико раширена, онда то значи да је и држава сама по себи мизогина, јер то не спречава. На тај начин, иако у свом животу није видела ниједну од тих фантомских група мушких мизогина, корисница је врло близу да прихвати сет од следећих пет „чињеница”: прво, да су јој мушкарци у Србији непријатељи, јер су углавном мизогини; друго, да јој је држава непријатељ, јер то допушта; треће, да је она сама „морално супериорна жртва насиља” а да су мушкарци и Србија кривци; четврто, да су жене савезници у тој борби против мушког и државног насиља и пето, да им помоћ у тој борби против Срба и Србије пружа једино… страна корпорација.

Према томе, стране корпорације након ове операција постају морално супериорне, а сународници жена и њихова држава постају морално инфериорне, па је стога исправно бити на страни стране корпорација, а против сопствене државе. (Не сумњам да се у процесу „доказног поступка” могу запослити тролови & ботови да глуме „онлајн заједнице мизогиних мушкарца”, све са српским заставама, грбовима, Косовом и знамењима СПЦ као „декорацијом”, како би реторички ефекат био спектакуларнији: теорија рата такве операције назива „деловањем под лажном заставом” и оне се лако препознају, осим ако мозак жртава тих операција није већ потпуно препариран).

Описани пример представља наметање кривице мушкарцима и Србији у садашњости. Случај приватног Музеја деведесетих представља производњу & наметање кривице на историјској равни.

Разуме се, ми још не знамо какву ће поставку имати поменути музеј у изградњи, али ставови њеног оснивача ипак нам пружају довољно разлога да верујемо како ће музеј етничка чишћења Срба из Хрватске и са Косова и Метохије, све са бомбардовањем НАТО пакта из 1999. године, приказати као праведну борбу против српског национализма, који ће добити статус јединог кривца за сва непочинства из деведесетих година. Када се тај музеј буде покренуо биће организоване и посете деце основаца и средњошколаца, као и програми који ће активно производити кривицу Срба и Србије за све што се догодило деведесетих година.

Музеј деведесетих је заправо наставак приче која почиње одустајањем Србије од Јасеновца, који се десио крајем децембра 2021. године, када 133 посланика Скупштине Србије нису желели да учествују у гласању о предложеној Резолуцији о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ, те проглашењу 28. априла за Дан геноцида над Србима. Тако се та скупина (мала, али одабрана) састављена од 133 примерка ничега заједно са логистиком, симболички придружила кољачима у Јасеновцу и на другим местима на којима су радиле каме.

Да је то заиста тако, показује и чињеница да се након неуспеха изгласавања Резолуције, и Музеј геноцида у Београду активно укључио у смањивање броја жртава у Јасеновцу чиме је историјску истину заменио мање-више хрватском нарацијом о Јасеновцу, као што је с правом приметио Бојан Јовановић у тексту „Феноменологија највећег злочина”.

Одустајање од Јасеновца, који ће се у перспективи хрватског „историчара” Стјепана Лозе преобразити у великосрпски геноцид над Хрватима, логично прати и одустајање од „деведесетих”, што у преводу значи да је комплексна истина последње деценије двадесетог века, замењена хрватском, муслиманском, албанском, НАТО нарацијом/пропагандом, у којој су Срби једини кривци, а сви злочини над Србима нису злочини, него заслужена казна за њихове злочине.

(Како је могуће да све те суседне земље, које су извршиле етничко чишћење над Србима или су га активно потпомагале, постају примери земаља које следе или испуњавају „европске вредности”, док Србија, која је, насупрот њима, сачувала мултикултуралну природу свог становништа, још увек не поштује те „вредности”, може се схватити само ако је човек у стању да храбро призна да су поменуте „вредности” само пуке опсене и бајке за малу и одраслу децу, у којима је у сваком тренутку све могуће зато што, као и друге бајке, немају било какве везе са истином).

Оба ова примера – корпоративно наметање кривице у садашњости и спољашње наметање кривице у прошлости кроз локалне агенте утицаја, односно политичке активисте – треба разумети у контексту четврте генерације ратовања, о којој су се изјашњавали разни људи: од Џозефа Наја, творца појма меке моћи, до официра Пентагона. Укратко речено, четврта генерација ратовања не разликује војнике и цивиле, нити време рата и време мира; уместо на тело непријатеља онда се усмерава на његову свест преко свих могућих канала утицаја, како би у тој свести уништила сваку политичку вољу, односно осећање заједнице и политичку моћ утврђивања непријатеља.

Два примера која сам навео представљају две операције у оквиру тог рата, које не спроводе војне јединице, већ агенти утицаја. Људи који би аутору ових редова приговорили да су поменути примери „ситнице” и „маргиналије” које не могу да промене свест људи, заборављају да модерна пропаганда делује кроз мрежу ситних али умрежених утицаја на свест, тако да свест на крају бива промењена такорећи „природно”, „сама од себе”, а да сама није свесна нити када се, нити како променила.

Држава би била дужна да на ове две офанзивне акције одговори прикладно: да страним компанијама забрани да одашиљу поруке које имају политичку садржину, односно да у складу са законским нормама, дакле, „владавином права”, сачува истину прошлости од непријатељских ревизионистичких нарација. Ако држава то није у стању да уради, онда то значи да је капитулирала и да, строго узевши, више не постоји: уместо ње, постоји само радни логор, у коме се логораши, лишени прошлости, али и будућности, баве тренутним преживљавањем или међусобном борбом за моћ, која се одвија строго у границама логора, што значи да никада није усмерена против његових правих господара.

А господари су спољашњи ентитети који обликују стање свести логораша, тако да на крају тог процеса, осим бескрајне орвеловске љубави према овим ентитетима, логораши поседују и осећање апсолутне личне & колективне кривице, те потпуне моралне и цивилизацијске инфериорности, што убија сваку вољу за отпором или слободом. И то је оно што их чини савршеним робовима, made in Serbia.

Пише Слободан ВЛАДУШИЋ

Преносимо ИН4С

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Атанасије Јевтић: **О УЗРОЦИМА РАТА И КРИТИКА СВОГА НАРОДА!**

ОДАВЕРИ ВИШЕ

30. април 202530. април 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Кад критика није добродошла: ПРИЧА ЈЕДНОГ НЕПОЖЕЉНОГ ПРОЈЕКТА

У глобалном тренутку док култура све чешће служи као декор, а не као простор мисли, пројекат „Дијалог културе: Критика као подстицај развоју” понудио је нешто сасвим друго: критички увид, аргументовано вредновање уметничке продукције и афирмацију јавног дијалога. Није, међутим, добио подршку на конкурсу Министарства информисања.

Са око 50 бодова, овај пројекат нашао се у другој половини ранг листе. Са становишта административне статистике – тек један од многих. Са становишта културне политике – аларм.

Уместо сензационализма, понудили смо критику. Уместо маркетинга, анализу. Уместо конформизма, промишљање. И управо је то можда била највећа препрека. Јер у систему који је све мање спреман да чује различито, пројекат који поставља питања о смислу уметности, о односу традиције и савремености, о одговорности стваралаца и публике – лако бива маргинализован.

Гледишта су медиј у настајању, али са седамдесет година традиције. Подносилац пројекта – Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша – окупља бројне професионалце у области уметности, културе, превођења и критике. Сам пројекат је у техничком, концептуалном и друштвеном смислу био пример добре праксе, у складу са свим захтевима конкурса. Оно што му је недостајало, изгледа, није био квалитет, већ подобност.

Али овај текст није плач над одбијеним пројектом. Ово је подсетник да критика није допуна култури – она је њен темељ. Без критике, културни живот постаје естрада; без јавног дијалога, остаје пропаганда.

Настављамо. Изоштравамо Гледишта, кроз сарадње, кроз нове конкурсе. Јер верујемо да Град Ниш заслужује културу која мисли. А критика, колико год била непожељна – остаје нужна.

Редакција ГЛЕДИШТА © 2025

ПОГЛЕДАЈ ЈОШ

Љуба Станојевић: **ПУНО ПРАЗНИХ РЕЧИ, НЕУБЕДЉИВИХ КОНСТАТАЦИЈА, СТИЛСКИХ И ЈЕЗИЧКИХ ГРЕШАКА**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

27. април 202527. април 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Нестор Жучни: „СМРТ СА ЖИВОТОМ И ЖИВОТ СА СМРЋУ” – ТРАГИЧНА ЗВЕЗДА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ У ВИХОРУ ВЕЛИКОГ РАТА

Прока Јовкић рођен је 27. августа 1886. године у селу Лалићу у Бачкој. Прву песму објавио је на Видовдан, 28. јуна 1906. године, под насловом: Вијек двадесети, вијек је Славенства у Српској независности. Своју прву књигу песама, Књига пјесама, потписану именом „Нестор Жучни”, штампао је 17. маја 1908. године у Окланду у Калифорнији, у издању Српске независности.

Другу књигу, Поезија неба и земље, објављује 1910. године у Сан Франциску, у Српској штампарији Душана Илића, а трећу, Књига борбе и живота, у штампарији Давидовић у Београду 1912. године.

У униформи, 1915. године, повукао се у Ниш, ратну престоницу, где је, слутећи трагедију, посматрао пропаст државе. Приповедало се да је у шетњама поред Нишаве са пријатељима говорио о сновима, животу и предосећају смрти. Његове речи биле су пуне туге и слутњи.

Да би макар мало био од користи, према запису из Политикиног забавника, пријавио се за тумача енглеској медицинској мисији. Баш када је добио обавештење да је примљен, 10. априла, осетио је прве знаке тешке болести. Висока температура није спадала данима, а потом су се појавиле и пеге – пегави тифус.

Пао је у постељу нишке војне болнице, где се у тим данима смрт чекала као извесност. У делиријуму, говорио је о Хегеловом систему апсолутног идеализма, казивао епске песме и цитирао сопствену борбену поезију. „То је највиши морал”, биле су његове последње речи.

Његова агонија трајала је све до 27. априла 1915. године, кад је преминуо у својој двадесет деветој години. Сахрањен је, као и многи тифусари тог доба, у необележеном гробу.

Ипак, његова поезија није била заборављена. Између два рата, његове борбене стихове ценила је читава једна генерација. На пролеће 1931. године, на гробљу у Нишу, појавила се непозната жена – његова пријатељица из ратних дана – која је, не пристајући да српски песник остане без обележја, тражила његов гроб.

Захваљујући прегалаштву Кола српских сестара, 15. новембра 1932. године на Старом гробљу у Нишу откривен је споменик Проки Јовкићу, који и данас сведочи о Нестору Жучном. Сећање на њега живи и кроз улице у Београду и Нишу које носе његово име, као и Основна школа у Лалићу код Оџака, али и наша Књижара „Нестор Жучни”.

Данас, 27. априла 2025. године, се навршава тачно 110. годишњица од његовог одласка у вечност, а већ следеће, 2026. године, обележићемо 140. од његовог доласка на овај свет.

Дневни лист Политика, од 16. новембра 1932. године, своју репортажу из Ниша, са откривања спомен-обележја, завршава речима песниковог брата Миливоја Јовкића којима ћемо и ми, пре његове поезије, окончати овај уводни текст: „Драги брате мој, Проко, скупили су се сестре и браћа, твоји пријатељи да ти одаду свету почаст. И ја сам, мој брате, дошао да једини од твојих пољубим земљу која те крије и да ти кажем да је све оно што си ми некада далеко у туђини, у Чикагу, говорио, данас све остварено – ми имамо једну, своју државу.”

СВРШЕНО НИЈЕ…

Свршено није јоште дело наше!

Још народ овај даље ићи има,

Да нову славу новом борбом паше.

Залуд га бију, спотичу и плаше,

Надошла му је снага као плима,

Векови људства послање му даше.

Ах, још ће бити борбе, огња, дима!

Још овај народ бориће се с њима,

Са свима, који крви му се маше:

Са свима, што му подло на пут сташе.

Свршено није јоште дело наше.

Но све ће проћи: крв, огањ и битке,

Громови, праске, тутањ, канонада,

Лом штита, мача, ножа, сабље бритке,

Подвале туђе и пакости плитке –

А народ овај, ова раса млада,

Кô Божји извор чисте воде питке,

Он, који тешко, дуговечно страда,

Остаће као нови дан и нада,

Кô младо борје, као јеле витке,

Кô бели бисер, дивне цветне китке.

А све ће проћи: крв, огањ и битке.

НА ПОЛАСКУ (1915)

Остајте збогом, мајке наше миле,

сестре и љубе… Што вам сузе теку?

нећемо никуд у земљу далеку:

ту ћемо своје искидати жиле.

Ту ћемо пасти, изгинути ведро,

и друг до друга оставити кости;

а наше мртво, размрскано бедро

збориће свету за његове злости.

Брат ће до брата борити се часно,

смрт са животом и живот са смрћу;

и целом свету тада биће јасно

како за живот људи у смрт срћу.

Љубе и мајке наше, и ви селе,

не дајте сузи да вам с ока кане,

Руке ће ваше требати нам беле,

кад крв из наших рана тећи стане.

Тад ћемо мрети са вером и надом,

у чврсте горе мушка срца слити,

а тврди град ће падати за градом

и земља наша опет наша бити.

ПРОКЛЕТО ДОБА

Ми смо у добу вечнога трвења

У коме сваки отима и граби,

У добу једног лудог покољења

Кад кличу јаки – али плачу слаби.

Кад скоро свако знојав и очајан

Са осећајма дивљачким и крутим,

Брза и жури за мамоном жутим

И тражи живот високи и сјајан.

О добру оних што се у злу гуше

Већ нема нико времена да мисли –

Зар људи време у заман да траће?

Ах, чујте сви ви, чије су још душе

За људство бриге и терети стисли –

У овом добу нема више браће!

МОЛИТВА (1911)

Ал само, Боже, чувај,

поштеди племе ово:

Витешко, мало племе

ког мори пакост жива!

Њега не удри више!

Ако си ланце сково,

Мени их дај!

На мене нек

твој гњев излива!

МАЈЦИ (1908)

Мајко моја мила, у овоме часу

Ја осећам терет што немам никога,

И што тебе немам… Ко да се глас Бога

На ме, ради нечег страшног, гневом расу.

Цвили моје срце и једнако плаче;

Ти у гробу лежиш, мртва и далеко,

А твој син је много од живота чеко,

И тешко губитак осећа све јаче.

Сећам се још и сад… Слатко твоје крило

Ко је кадар рећи шта све нама значи?

И шта има да нас још тако привлачи,

Мајко моја мила? … Давно је то било! …

Али ја се сећам доброте твог ока,

Твоје благе руке, него твоје брижне

И милости, мајко, силне, недостижне,

Што је даде, као природа дубока

И моћна, при свакој стопи и кораку.

Твоје млеко, мајко, ко да заборави?

И ко да ти слику из сећања стави,

Из слатког сећања? … И сада у зраку

Ти нада мном лебдиш ко светиња прва,

Непобитни основ све љубави друге…

О походи, мајко, моје ноћи дуге;

Помилуј твог сина, пољуби твог црва,

Да ти буде јачи: да никаква сила

Не сломи му мушкост поносну, ни вољу,

Већ да ведро гледа, ко љиљан у пољу,

У светлој кристалној чистоти. О мила,

Мила моја мајко, донеси му снаге,

Да живот поднесе и себе надјача,

И да буде јачи од свакога мача

Снагом срца свога и речи ти благе.

ПОГЛЕДАЈ ЈОШ

Станислав Краков: **„ЧЕЖЊА ДАЛЕКИХ ЛЕТОВА И ПЕСМА АРЛЕКИНА У ЗРАКУ”**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

30. март 202530. март 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Далибор Поповић Поп: „РЕЧ ТЕЖА ОД ТИШИНЕ”

Постоје дани кад ветар шапуће истине, а ми их слушамо у тишини, као да нам је уста запечатила невидљива рука времена. Али онда дође тренутак – онај дубоки, тешки тренутак – кад ћутање постане терет, а речи, те искре из душе, морају да проговоре.

Говорим себи да бих говорио теби. Дакле:

Ако говориш, Попе, нека твоје речи буду важније од твог ћутања, јер свет неће сачекати да се одлучиш између шапата и грома.

Речи су мостови, и крхки и чврсти у исто време. Преко њих прелазиш реке заборава, носећи на раменима оно што си сакупљао у срцу. Али пази – не бацај их као камење у бунар, да чујеш само одјек сопствене сујете.

Нека буду као хлеб, топле и пуне, да нахране оне који слушају. Или, ако баш мораш, Попе, баци их као семе – можда из њих нешто изникне, макар и коров, да подсети свет да си био ту.

Понекад помислим: да ли је ћутање само лењост речи? Или је можда мудрост, прерушена у одсуство звука? Али онда се сетим оних који су ћутали пред олујом и оних који су је разбили једном једином речју. Која их је убила.

И питам се: шта је теже – носити тишину као крст или је скинути као плашт и стати го пред светом са речима као мачем? Знам одговор, јер моје име носи одјек оних који су говорили кад је требало, а ћутали кад се морало.

Ипак, не може ни да ме завара озбиљност ових мисли. Живот је, на крају, и комедија – трагична, али смешна. Замисли: стојиш испред вечности, спреман да изговориш последњу реч, а она ти исклизне из уста као „опс!”.

И Бог се насмеје, јер и Он зна да је хумор само истина која се спотакла. Зато говори, али нека твоје речи имају тежину – не ону која дави, већ ону која подиже, као ветар што носи птицу кад јој крила клону.

На крају, кад се све сабере, нека твоје речи остану као траг у песку – да их таласи памте дуже од твог корака. Ако говориш, нека буде тако да твоје ћутање пожели да проговори уместо тебе. Ако говориш, нека твоје речи буду гласније од твог ћутања!

Стојим у винограду, гледам чокоте који се пружају ка сунцу, и слушам тишину. Али то није празна тишина – то је она што пева о земљи, о корену, о рукама које су садиле пре мене. И онда, кад ветар прошапуће кроз тек напупело лишће, дође ми да проговорим са собом сам. Не зато што се мора, већ зато што знам: кад тако говориш, твоје речи једино тада буду гласније од твог ћутања. У се и у кљусе.

Те речи нису само звук. Оне су као вино – сазревају у дубини душе, носе укус година и истине. Не бацам речи олако, него као да сејем семе по камену. Бирам их, пажљиво, као што бирам зрневље грожђе за бербу – да буду зрела, да имају снагу. Јер свет је пун шапата, пун буке, а мало је оних који умеју да загрме ако треба.

А ја умем. Мој глас је ехо оних старих Поповића, што су знали кад да ћуте, а кад да пусте речи да одјекну као звоно са звоника цркве где су служили Господу.

Али немој ни да помислиш да су моје речи увек тешке као олово из клатна. Понекад су лаке, као онај трен кад ти вино удари у главу, па се насмејеш сам себи. Живот је, ипак, и шала – озбиљна, али шала.

Замисли: стојим пред светом, спреман да кажем нешто велико, а из уста ми излети „Е, па добро!”. И сви се смејете, јер знате да и у томе има истине. Али речи које ми мислима руководе, чак и кад тихују, имају снагу да надјачају тишину – не вриском, већ оним дубоким тоном који остаје у костима.

Виноград ме је научио стрпљењу, земља учинила мудрим, а име ми је дао корен. И сад, кад говорим, то није само мој глас – то је хор и оних пре мене, помешан са овим немуштим – мојим. Нека буде гласан, не да се надвикује са другима, већ да пробуди оне што спавају у тишини.

Јер ћутање је лепо, али кад речи проговоре, нека се чују до неба – као песма коју ветар носи преко гора.

На крају, кад се све смири, нека речи које изговорим остану као траг у земљи коју сам обрађивао. Само то. Нека буду гласније од мог ћутања, да их памте и они што долазе после мене, уз чашу вина и осмех. Уздравље и ајд здраво!

за ГЛЕДИШТА пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП

ПОГЛЕДАЈ ЈОШ

Александар Станковић: **„СВЕТ ЈОШ УВЕК ФУНКЦИОНИШЕ, МАДА ОТЕЖАНО”**

ИЗАБЕРИ ВИШЕ

26. фебруар 202526. фебруар 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПРЕДСЕДНИШТВА ДРУШТВА КЊИЖЕВНИКА И КЊИЖЕВНИХ ПРЕВОДИЛАЦА НИША

Књижевност је одувек била савест једног друштва, његов сведок и његова опомена. Као удружење посвећено неговању писане речи и културе, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша сматра својом обавезом да у овом тренутку истакне вредности које су темељ сваког уређеног друштва: слободу стваралаштва, независност институција, поштовање закона и неговање дијалога.

На редовној Скупштини Друштва, одржаној 25. фебруара 2025. године, присутни чланови усвојили су овај заједнички став да су позвани да својим деловањем подстакну стварање атмосфере у друштву у којем ће уметност и књижевност имати своје заслужено место – не као украс, већ као покретач критичког мишљења и друштвеног развоја.

Посебно наглашавамо важност подршке младим људима. Конкретно мислимо на студенте. Њихов глас није само одјек нових генерација, већ и темељ будућности у овој држави. Друштво ће наставити да пружа подршку младима, стварајући простор за њихов раст и афирмацију. И подржава студентске протесте до испуњења њихових захтева.

Историја нас учи да су уметност и књижевност често били најпоузданији сведоци једног времена. У току великих глобалних промена којима сведочимо, остајемо посвећени вредностима слободе, независности и критичког мишљења, верујући да су они кључ за разумевање света у којем живимо.

Извор: друштвокњижевника.срб

ПОГЛЕДАЈ ЈОШ

Александар Костадиновић: **„КАД ТО НИКО НИЈЕ ОЧЕКИВАО – ДОГОДИЛА НАМ СЕ ДЕЦА!”**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

18. фебруар 202518. фебруар 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Александар Костадиновић: „КАД ТО НИКО НИЈЕ ОЧЕКИВАО – ДОГОДИЛА НАМ СЕ ДЕЦА!”

Кад нико то није очекивао. Макар не од њих, аполитичних, егоцентричних, ексцентричних… Догодили су нам се као ослободиоци и катарза. Ослободили су нас наше моралне и емотивне учмалости; очистили нас, бар донекле, од наших старих, хиљаду пута оглоданих искључивости и предрасуда.

Зато их дочекујемо као ослободиоце, са сузама и страхом – хоће ли успети? У чему се разликује „догађање деце” од „догађања народа”?

Оно не долази ни из једне политичке кухиње, нити из једног партијског штаба. Сви их својатају и сви их се одричу.

*Најмасовнији протест у модерној Србији*

У свари, и кувара и комесара је много, али је коначан резултат фузија звукова (до какофоније), укуса и знамења. Фузија, непоновљива и неодољива. А они одолевају свему, свима нама, за све нас. Нису то наша деца, макар не она какву смо познавали.

Они су ти којима је до јуче било немогуће објаснити да се телефон не користи за столом, у школи, у биоскопу; којима је немогућа мисија да пажљиво слушају дуже од пет минута, којимa је тешко доказати да је матерњи језик важнији од енглеског, да је здравије имати пријатеље у реалном неголи у виртуелном животу, да је немогуће добро писати без читања. А опет, они пишу – луцидно, прецизно, духовито – транспаренте! Таман онолико колико стане у једну текстуалну поруку.

Они спавају на душецима једни крај других, на отвореном, иако можда нису никад преспавали код пријатеља. Грле се и љубе, трипут, како доликује. И даље не слушају никог, осим један другога, дуже од пет минута, и у томе је њихова снага. Трајно су „кенселовали” ненадлежног.

Истабане неколико десетина километара, што је можда више од онога што су пешачили за цео досадашњи живот. Жуљеве, убоје и модрице не носе само као ратна одличја, већ и као први прави отисак живота. Грунули су у свет и то им, изгледа, прија.

У њиховом пређашњем, виртуелном свету они су више научили о људским правима, расној једнакости, о поштовању туђих осећања него ли што су упознали сопствену историју. Њима је двострука негација у српском језику неприродна јер није утемељена у логици.

Они сопствену традицију и културу гледају очима странца или детета. Најзад су одвратили поглед од светлећих екрана и угледали свет какав јесте, суров и неправедан, али бескрајно разнолик и занимљив. И више не желе да окрену главу, ни по коју цену. Они не знају „за ваше и наше”, јер сматрају да је свет њихов, баш као и ова држава, брда, котлине, локални друмови, засеоци и вароши које данима ходочасте. Мрсе, посте и ифтаре. А, богами, и псују.

Зато је и могуће да се на челу колоне као икононосац нађе она која зна више о родној равноправности неголи о светим тајнама. И да пролије сузе радоснице над милешевским белим анђелом. Над иконом коју јој је даровало дете, анђео Божји. И све је добро и лепо и Богу угодно.

Шта ће бити после?

Грунуће и свет у њих, али то је нека друга прича.

За ГЛЕДИШТА пише Александар КОСТАДИНОВИЋ

ПОГЛЕДАЈ ЈОШ

Александар Костадиновић: **МУЗИЧКИ ПОРТРЕТ СНЕЖАНЕ СПАСИЋ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

8. јануар 20258. јануар 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Данко Камчевски: „ДОСИТЕЈ ЈЕ СВОЈИМ НОВЦЕМ ПОДРЖАВАО ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК, АЛИ КО ТО РАЧУНА?”

Већ неко време се као покварена плоча врти прича да је Доситеј Обрадовић супротност Светом Сави. Растко Немањић је из света отишао у манастир, поставши светитељ. Доситеј је побегао из манастира у свет и постао просветитељ.

**Доситеј Обрадовић** – Уље на платну Арсе Тодоровића (1818)

Светло вере Светога Саве заменила је Доситејева бакља разума. Касније се ваљда оваплотила и као бакља републичких амблема СФРЈ.

Доситеј је, кажу, пропагирањем просветитељства, српском народу навукао туђу кошуљу. Она не само да је тесна већ је смртоносна, као она отрована кошуља коју је Херакле на превару обукао.

Он је заговарао разум као нешто универзално, а универзално не постоји и само је друга ознака за западноевропско. А ми, међутим, „ми смо другачија Европа, незападна култура, оријентална култура, култура срама, култура која не трпи неизвесност.“

Као коначни аргумент, рећи ће: „Све то има код Клифорда Герца.”

Осим ако Герц није некакав персијски мистик, остаје нејасно како сад одједном можемо да се уклопимо у „западњачки образац мишљења”. Али Доситеј би нам ипак рекао: читајте, читајте и Герца да бисте схватили како се стварају прапорци.

Пришивају му и да је био елитиста. Није имао осећај за обичан свет, за неписмене, а честите људе, сиротињу рају, радничку класу, гледаоце ријалитија. Истина, да би се снимио ријалити, потребно је изучити многе књиге, укључујући оне о пропаганди.

А Доситеј је само хтео да његов народ не буде она страна којој ће бити подметнути прапорци, док други пишу књиге и израђују прапорце за масовну употребу. И данас се код нас говори о две школе: о школи и „животној школи”.

Искрено, нисам ни приметио да сам за време школовања био изван живота. Мора да Матрикс у том периоду ради прековремено. Да у ту „животну школу” опет не спадају неки прапорци?

Но, ако је Доситеј супротност Светом Сави, супротност Доситеју често се тражи у Вуку Караџићу. Вук је разумео душу народа. Разумевши је, избацио је сувишна слова, јер наш незападни народ највише цени минимализам и ефикасност. Том истом логиком данас Вукову скраћену ћирилицу потискује ошишана латиница.

Али, то данас ради већина народа, а не Вук, што читаву ствар чини још замршенијом. Ко ли би данас више бранио ћирилицу: Доситеј или Вук?

Доситејева кутија очито садржи више зала од Пандорине, па нам из ње долази и комплекс ниже вредности према Европи. Годи нам, међутим, Гетеово тапшање по глави да се српске јуначке песме могу назвати светском књижевношћу.

Годи и када Први српски устанак Ранке назове српском револуцијом. А за оба су заслужни Вукови преводи и записи. У Вуковом Рјечнику српске речи праћене су одговарајућим немачким и латинским одредницама.

Зашто не руским и грчким?

„Србија је свет”, што би рекла она америчка пропагандна реклама од пре неколико година.

Поред све приче о књигама уместо прапораца, на крају је иза Вука остало много више књига него иза Доситеја. Али, остало је и много мање, пошто је огроман број средњовековних рукописа Вук продао и на томе се богатио.

Важно је да је Вук познавао српску душу и брижно јој прилазио, као детету. Што би се рекло, човек из народа. Као да говоримо о политичару. Добро, Доситеј је својим новцем подржавао Први српски устанак, али ко то рачуна?

Задњи од прапораца који нам је бачен да се њиме играмо јесте Историја. Хегел је тврдио да је њен врхунац Пруска, а Фукујама да је то ипак Америка. Овакву врсту врача погађача једноставније бих назвао Футурама.

Футураме овог света убеђују нас да људи као Свети Сава, Доситеј или Вук служе да би људску историју усмеравали ка коначном исходишту Историје; зависно, наравно, од тога за коју Историју раде.

Ни Доситеј ни Вук нису били тајни агенти неке од Историја. Нема агената Историје, јер Историја не запошљава. Она ни не постоји, осим као Историја™. Може се, додуше, бити агент неке државе, а у то време запошљавала је, рецимо, Аустрија.

Када је Ахилеј рођен, нашла се та бабица која је држала Ахилеја за пету док га је потапала у чаробну воду која дарује нерањивост. Да не беше те бабице, Ахилеј би био непобедив.

Тако изгледа и ми, према овим критичарима. Да нам се на рођењу није затекао Доситеј и ми бисмо били непобедиви. Иначе смо у свему осталом без мане и све би било у реду само да нам Доситеј није завештао ту Ахилову пету.

Извор: Звездани траг

Пише Данко КАМЧЕВСКИ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Миодраг Петровић Куска: **ЗА „РАСУЖДЕНИЈЕ” ПОТРЕБНО ЈЕ ОБРАЗОВАЊЕ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

29. децембар 202429. децембар 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Јован Младеновић: „СИМБОЛИЧКО ПОКАЈАЊЕ – ДРАМСКА ТРИЛОГИЈА СПОМЕНИКА КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ ПРВОМ КАРАЂОРЂЕВИЋУ: ПОДИЗАЊЕ 1939, УКЛАЊАЊЕ 1946, ОБНОВА 2004. ГОДИНЕ”

Генеза споменика краљу Александру Првом Карађорђевићу Ујединитељу представља у ствари непоновљиву драмску трилогију: атентат у Марсељу (1934), подизање споменика (1939), уклањање (рушење) споменика (1946), те његова обнова и враћање на старо место на новоименованом Тргу краља Александра Првог (2000-2004).

Поред споменика, коњаничке фигуре са краљем у седлу, пре Другог светског рата у Нишу су постављене још три краљеве бисте на постаменту: две у самом граду, док је једна биста красила парк-шеталиште у Нишкој Бањи. Све су уклоњене у периоду 1944-1946. године.

Уклоњена су не само обележја посвећена краљу већ и допојасна биста Николе Пашића код Железничке станице, затим биста Милоша Обилића у кругу Инжењеријске касарне, биста Карингтон Вајлд у кругу Енглеског дома и др. Биста председника нишке општине Тодора Миловановића оштећена је у бомбардовању 1941. године и чува се у Народном музеју у Нишу.

У поднаслову овога текста назначене су кључне године које су у вези са трагичном судбином југословенског краља Александра Првог Карађорђевића (Цетиње, 1888-1934, Марсељ, краљ Ујединитељ): од његовог убиства у атентату у Марсељу, као прве жртве надирућег нацизма у Европи (1934), па до подизања споменика (1939), на петогодишњицу његове смрти у Нишу као средишту Моравске бановине.

Био је то споменик монументалан по габариту постамента. Краљ на пропетом коњу, са одлучним изразом ратника и војсковође, чији је поглед уперен ка југу отаџбине: Старој Србији и Маћедонији!

На измаку ове, 2024, поводом деведесет година од краљеве погибије, отворена је мултидисциплинарна изложба Чувајте (ми) Југославију у Музеју Југославије, у којој је један сегмент посвећен уништеним краљевим споменицама. До 1947. на простору некадашње социјалистичке Југославије више није било ниједног јавног споменика, без обзира на уметничку форму, посвећеног краљу Александру Првом.

И, додајемо на овом месту, исту судбину доживела су и јавна споменичка обележја његовом оцу, краљу Петру Првом Карађорђевићу Ослободиоцу. Граду Нишу припада част да је донекле исправио историјску неправду, у некој врсти симболичног, јавног и националног покајања (катарзе)!

Композиција натприродне величине

Од 1996, када је први пут јавно, у медијима, покренута иницијатива за подизање споменика, од стране ондашњег директора нишког Народног музеја, архитекте Ђорђа Цанића (1943-1998), непуне четири године трајао је процес историографског истраживања, успостављања контаката и подршке породице аутора Радете Станковића, расписивања конкурса, те коначне одлуке градских власти тога времена да се приступи изради и подизању споменика на истом месту где је уклоњен 1946, и то на старим темељима, који су били у добром стању, а који су у међувремену лоцирани и откривени.

Прегледом интерактивне мапе споменичких обележја на територији Краљевине Југославије на изложби у Музеју Југославије може се утврдити да је Ниш један од ретких већих градова (или, незванично, други престони град Србије) који је имао више јавних спомен-обележја посвећених краљу, а због јединственог споменика – коњаничке фигуре која је рад значајног српског вајара Радете Станковића (Беч, 1905 – Београд, 1996) – као и због обновљеног споменика из 2004. године, који је извајао Зоран Ивановић из Београда, свакако је ушао у агенду европске културне (споменичке) баштине.

Иначе, краљ Александар је често боравио у Нишу и Нишкој Бањи, слично као и краљеви из династије Обреновић (најчешће краљ Милан). Поводом Дана ослобођења Ниша од Османлија (1877, по старом календару), 1927, краљ Александар је обишао меморијално место Чегар, поприште Чегарске битке (1809). У Нишкој Бањи често се крепио на изворишту топле воде због реуматичних болова, те отуд и бројне мозаичне разгледнице тога времена са његовим ликом.

То су, између осталог, били и разлози да се подигне меморијални споменик краљу Александру Првом, што је било могуће и захваљујући политичкој позицији Драгише Цветковића, који је у време подизања споменика био председник Министарског савета Краљевине Југославије.

На великој свечаности, где се слегао народ из свих крајева Моравске бановине, 17. децембра 1939, на краљев рођендан, и поводом пет година од погибије у Марсељу, по леденој киши, откривен је импозантан споменик краљу Александру Првом Ујединитељу.

На свечаној трибини стајали су Раденко Станковић, отац аутора споменика и намесник малолетном краљу Петру Другом, који је открио споменик, Драгиша Цветковић, Његова Светост патријарх српски др Гаврило Дожић, који је освештао споменик, министар војни генерал Милан Недић, председник нишке општине Ђока Коцић, те аутор Радета Станковић, и многи други.

На степеништу постамента стајали су нишки соколци и одред старих четника, на челу са Костом Пећанцем. Краљев споменик се налазио на Тргу књаза Михаила Обреновића, а после рата је овај трг неколико пута мењао назив, да би са подизањем новог споменика уједно био именован као Трг краља Александра Ујединитеља.

Бронзана споменичка композиција пропетог коња са краљем у седлу била је натприродне величине – висока 4,5 метра, на масивном постаменту обложеном црним гранитним плочама, висине девет метара (укупно 13,5 метара), и доминирала је у екстеријеру трга.

На обе бочне стране споменика анкерисане су две масивне бронзане плоче (72 х 218 цм), са плитким рељефима на којима су представљене две сцене: прва, под називом Војничка чета на победничком маршу на путу Слободе, и друга Краљ Александар прима депутацију Мораваца.

Одлука Градског одбора

После уклањања (рушења) споменика 1946, ове две плоче су једини сачувани, без оштећења, материјални артефакти (остаци) и налазе се у Народном музеју у Нишу, што је објављено у тексту са сликом једне од плоча у ревији Нишки весник (год. друга, бр. 3, март 2000). Завршни чин ове „драмске трилогије” јесте одлука нових власти о уклањању споменика, која се налази у сачуваној оригиналној свесци Записника (у Историјском архиву у Нишу).

СПОМЕНИЧКИ ДОСИЈЕ НИША: Исправљена неправда

Повод за откривање новог споменика, 7. децембра 2004, како је истакнуто у објави, било је обележавање деведесет година од доношења тзв. Нишке декларације у ратној скупштини (1914), којом се дефинише уједињење троименог народа у нову југословенску државу после завршетка Великог рата.

Том приликом је владика нишки Иринеј рекао да је изградњом споменика исправљена историјска неправда. Престолонаследник Александар Карађорђевић је рекао да је веома срећан што је након много година враћен споменик. Он је на пријему код нишког градоначелника казао да не види у будућности „нову Југославију”: „Наш циљ је Европска унија, а у њој ће бити све бивше југословенске републике!”

А повод за објављивање овог текста јесте обележавање двадесете годишњице од обнављања овог значајног спомен-обележја у Нишу.

У Записнику са седнице Извршног одбора Градског народног одбора од 1. марта 1946, под тачком 5, пише: „Градски народни одбор усваја предлог Месног одбора Народног фронта о уклањању споменика краљу Александру са Трга Црвене армије. Приликом скидања водити рачуна да се споменик не оштети.

Овај посао обавиће Техничко предузеће ГНО, уз сарадњу и помоћ стручњака Мостовске радионице и у најкраћем времену.”

Обновљени споменик 2004. је несумњиво ауторско дело, рађен је по моделу срушеног споменика, са битним корекцијама коњаничке композиције, а по димензијама нешто је и нижи: коњаничка композиција износи 4,5 метра; постамент седам метара (укупно 11,5 метара); тежина 3,3 тоне; на бочним странама нема плоча са првобитним рељефима.

штампа: Политика, Додатак за културу,уметност, науку: LXVIII, број 36

пише: Јован МЛАДЕНОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

**СЕЋАЊЕ: Добри дух Вилиног града – ИВАН ФЕЛКЕР (1950–2024), вајар и национални радник**

ОДАБЕРИ ЈОШ