Постоје дани кад ветар шапуће истине, а ми их слушамо у тишини, као да нам је уста запечатила невидљива рука времена. Али онда дође тренутак – онај дубоки, тешки тренутак – кад ћутање постане терет, а речи, те искре из душе, морају да проговоре.
Говорим себи да бих говорио теби. Дакле:
Ако говориш, Попе, нека твоје речи буду важније од твог ћутања, јер свет неће сачекати да се одлучиш између шапата и грома.
Виноград ноћу, непознати аутор
Речи су мостови, и крхки и чврсти у исто време. Преко њих прелазиш реке заборава, носећи на раменима оно што си сакупљао у срцу. Али пази – не бацај их као камење у бунар, да чујеш само одјек сопствене сујете.
Нека буду као хлеб, топле и пуне, да нахране оне који слушају. Или, ако баш мораш, Попе, баци их као семе – можда из њих нешто изникне, макар и коров, да подсети свет да си био ту.
Понекад помислим: да ли је ћутање само лењост речи? Или је можда мудрост, прерушена у одсуство звука? Али онда се сетим оних који су ћутали пред олујом и оних који су је разбили једном једином речју. Која их је убила.
И питам се: шта је теже – носити тишину као крст или је скинути као плашт и стати го пред светом са речима као мачем? Знам одговор, јер моје име носи одјек оних који су говорили кад је требало, а ћутали кад се морало.
Ипак, не може ни да ме завара озбиљност ових мисли. Живот је, на крају, и комедија – трагична, али смешна. Замисли: стојиш испред вечности, спреман да изговориш последњу реч, а она ти исклизне из уста као „опс!”.
И Бог се насмеје, јер и Он зна да је хумор само истина која се спотакла. Зато говори, али нека твоје речи имају тежину – не ону која дави, већ ону која подиже, као ветар што носи птицу кад јој крила клону.
На крају, кад се све сабере, нека твоје речи остану као траг у песку – да их таласи памте дуже од твог корака. Ако говориш, нека буде тако да твоје ћутање пожели да проговори уместо тебе. Ако говориш, нека твоје речи буду гласније од твог ћутања!
Стојим у винограду, гледам чокоте који се пружају ка сунцу, и слушам тишину. Али то није празна тишина – то је она што пева о земљи, о корену, о рукама које су садиле пре мене. И онда, кад ветар прошапуће кроз тек напупело лишће, дође ми да проговорим са собом сам. Не зато што се мора, већ зато што знам: кад тако говориш, твоје речи једино тада буду гласније од твог ћутања. У се и у кљусе.
Те речи нису само звук. Оне су као вино – сазревају у дубини душе, носе укус година и истине. Не бацам речи олако, него као да сејем семе по камену. Бирам их, пажљиво, као што бирам зрневље грожђе за бербу – да буду зрела, да имају снагу. Јер свет је пун шапата, пун буке, а мало је оних који умеју да загрме ако треба.
А ја умем. Мој глас је ехо оних старих Поповића, што су знали кад да ћуте, а кад да пусте речи да одјекну као звоно са звоника цркве где су служили Господу.
Али немој ни да помислиш да су моје речи увек тешке као олово из клатна. Понекад су лаке, као онај трен кад ти вино удари у главу, па се насмејеш сам себи. Живот је, ипак, и шала – озбиљна, али шала.
Замисли: стојим пред светом, спреман да кажем нешто велико, а из уста ми излети „Е, па добро!”. И сви се смејете, јер знате да и у томе има истине. Али речи које ми мислима руководе, чак и кад тихују, имају снагу да надјачају тишину – не вриском, већ оним дубоким тоном који остаје у костима.
Виноград ме је научио стрпљењу, земља учинила мудрим, а име ми је дао корен. И сад, кад говорим, то није само мој глас – то је хор и оних пре мене, помешан са овим немуштим – мојим. Нека буде гласан, не да се надвикује са другима, већ да пробуди оне што спавају у тишини.
Јер ћутање је лепо, али кад речи проговоре, нека се чују до неба – као песма коју ветар носи преко гора.
На крају, кад се све смири, нека речи које изговорим остану као траг у земљи коју сам обрађивао. Само то. Нека буду гласније од мог ћутања, да их памте и они што долазе после мене, уз чашу вина и осмех. Уздравље и ајд здраво!
за ГЛЕДИШТА пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
Александар Станковић: „СВЕТ ЈОШ УВЕК ФУНКЦИОНИШЕ, МАДА ОТЕЖАНО”
Књижевност је одувек била савест једног друштва, његов сведок и његова опомена. Као удружење посвећено неговању писане речи и културе, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша сматра својом обавезом да у овом тренутку истакне вредности које су темељ сваког уређеног друштва: слободу стваралаштва, независност институција, поштовање закона и неговање дијалога.
На редовној Скупштини Друштва, одржаној 25. фебруара 2025. године, присутни чланови усвојили су овај заједнички став да су позвани да својим деловањем подстакну стварање атмосфере у друштву у којем ће уметност и књижевност имати своје заслужено место – не као украс, већ као покретач критичког мишљења и друштвеног развоја.
Посебно наглашавамо важност подршке младим људима. Конкретно мислимо на студенте. Њихов глас није само одјек нових генерација, већ и темељ будућности у овој држави. Друштво ће наставити да пружа подршку младима, стварајући простор за њихов раст и афирмацију. И подржава студентске протесте до испуњења њихових захтева.
Историја нас учи да су уметност и књижевност често били најпоузданији сведоци једног времена. У току великих глобалних промена којима сведочимо, остајемо посвећени вредностима слободе, независности и критичког мишљења, верујући да су они кључ за разумевање света у којем живимо.
Кад нико то није очекивао. Макар не од њих, аполитичних, егоцентричних, ексцентричних… Догодили су нам се као ослободиоци и катарза. Ослободили су нас наше моралне и емотивне учмалости; очистили нас, бар донекле, од наших старих, хиљаду пута оглоданих искључивости и предрасуда.
Зато их дочекујемо као ослободиоце, са сузама и страхом – хоће ли успети? У чему се разликује „догађање деце” од „догађања народа”?
Оно не долази ни из једне политичке кухиње, нити из једног партијског штаба. Сви их својатају и сви их се одричу.
Најмасовнији протест у модерној Србији
У свари, и кувара и комесара је много, али је коначан резултат фузија звукова (до какофоније), укуса и знамења. Фузија, непоновљива и неодољива. А они одолевају свему, свима нама, за све нас. Нису то наша деца, макар не она какву смо познавали.
Они су ти којима је до јуче било немогуће објаснити да се телефон не користи за столом, у школи, у биоскопу; којима је немогућа мисија да пажљиво слушају дуже од пет минута, којимa је тешко доказати да је матерњи језик важнији од енглеског, да је здравије имати пријатеље у реалном неголи у виртуелном животу, да је немогуће добро писати без читања. А опет, они пишу – луцидно, прецизно, духовито – транспаренте! Таман онолико колико стане у једну текстуалну поруку.
Они спавају на душецима једни крај других, на отвореном, иако можда нису никад преспавали код пријатеља. Грле се и љубе, трипут, како доликује. И даље не слушају никог, осим један другога, дуже од пет минута, и у томе је њихова снага. Трајно су „кенселовали” ненадлежног.
Истабане неколико десетина километара, што је можда више од онога што су пешачили за цео досадашњи живот. Жуљеве, убоје и модрице не носе само као ратна одличја, већ и као први прави отисак живота. Грунули су у свет и то им, изгледа, прија.
У њиховом пређашњем, виртуелном свету они су више научили о људским правима, расној једнакости, о поштовању туђих осећања него ли што су упознали сопствену историју. Њима је двострука негација у српском језику неприродна јер није утемељена у логици.
Они сопствену традицију и културу гледају очима странца или детета. Најзад су одвратили поглед од светлећих екрана и угледали свет какав јесте, суров и неправедан, али бескрајно разнолик и занимљив. И више не желе да окрену главу, ни по коју цену. Они не знају „за ваше и наше”, јер сматрају да је свет њихов, баш као и ова држава, брда, котлине, локални друмови, засеоци и вароши које данима ходочасте. Мрсе, посте и ифтаре. А, богами, и псују.
Зато је и могуће да се на челу колоне као икононосац нађе она која зна више о родној равноправности неголи о светим тајнама. И да пролије сузе радоснице над милешевским белим анђелом. Над иконом коју јој је даровало дете, анђео Божји. И све је добро и лепо и Богу угодно.
Шта ће бити после?
Грунуће и свет у њих, али то је нека друга прича.
За ГЛЕДИШТА пише Александар КОСТАДИНОВИЋ
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
Александар Костадиновић: МУЗИЧКИ ПОРТРЕТ СНЕЖАНЕ СПАСИЋ
Већ неко време се као покварена плоча врти прича да је Доситеј Обрадовић супротност Светом Сави. Растко Немањић је из света отишао у манастир, поставши светитељ. Доситеј је побегао из манастира у свет и постао просветитељ.
Доситеј Обрадовић – Уље на платну Арсе Тодоровића (1818)
Светло вере Светога Саве заменила је Доситејева бакља разума. Касније се ваљда оваплотила и као бакља републичких амблема СФРЈ.
Доситеј је, кажу, пропагирањем просветитељства, српском народу навукао туђу кошуљу. Она не само да је тесна већ је смртоносна, као она отрована кошуља коју је Херакле на превару обукао.
Он је заговарао разум као нешто универзално, а универзално не постоји и само је друга ознака за западноевропско. А ми, међутим, „ми смо другачија Европа, незападна култура, оријентална култура, култура срама, култура која не трпи неизвесност.“
Као коначни аргумент, рећи ће: „Све то има код Клифорда Герца.”
Осим ако Герц није некакав персијски мистик, остаје нејасно како сад одједном можемо да се уклопимо у „западњачки образац мишљења”. Али Доситеј би нам ипак рекао: читајте, читајте и Герца да бисте схватили како се стварају прапорци.
Пришивају му и да је био елитиста. Није имао осећај за обичан свет, за неписмене, а честите људе, сиротињу рају, радничку класу, гледаоце ријалитија. Истина, да би се снимио ријалити, потребно је изучити многе књиге, укључујући оне о пропаганди.
А Доситеј је само хтео да његов народ не буде она страна којој ће бити подметнути прапорци, док други пишу књиге и израђују прапорце за масовну употребу. И данас се код нас говори о две школе: о школи и „животној школи”.
Искрено, нисам ни приметио да сам за време школовања био изван живота. Мора да Матрикс у том периоду ради прековремено. Да у ту „животну школу” опет не спадају неки прапорци?
Но, ако је Доситеј супротност Светом Сави, супротност Доситеју често се тражи у Вуку Караџићу. Вук је разумео душу народа. Разумевши је, избацио је сувишна слова, јер наш незападни народ највише цени минимализам и ефикасност. Том истом логиком данас Вукову скраћену ћирилицу потискује ошишана латиница.
Али, то данас ради већина народа, а не Вук, што читаву ствар чини још замршенијом. Ко ли би данас више бранио ћирилицу: Доситеј или Вук?
Доситејева кутија очито садржи више зала од Пандорине, па нам из ње долази и комплекс ниже вредности према Европи. Годи нам, међутим, Гетеово тапшање по глави да се српске јуначке песме могу назвати светском књижевношћу.
Годи и када Први српски устанак Ранке назове српском револуцијом. А за оба су заслужни Вукови преводи и записи. У Вуковом Рјечнику српске речи праћене су одговарајућим немачким и латинским одредницама.
Зашто не руским и грчким?
„Србија је свет”, што би рекла она америчка пропагандна реклама од пре неколико година.
Поред све приче о књигама уместо прапораца, на крају је иза Вука остало много више књига него иза Доситеја. Али, остало је и много мање, пошто је огроман број средњовековних рукописа Вук продао и на томе се богатио.
Важно је да је Вук познавао српску душу и брижно јој прилазио, као детету. Што би се рекло, човек из народа. Као да говоримо о политичару. Добро, Доситеј је својим новцем подржавао Први српски устанак, али ко то рачуна?
Задњи од прапораца који нам је бачен да се њиме играмо јесте Историја. Хегел је тврдио да је њен врхунац Пруска, а Фукујама да је то ипак Америка. Овакву врсту врача погађача једноставније бих назвао Футурама.
Футураме овог света убеђују нас да људи као Свети Сава, Доситеј или Вук служе да би људску историју усмеравали ка коначном исходишту Историје; зависно, наравно, од тога за коју Историју раде.
Ни Доситеј ни Вук нису били тајни агенти неке од Историја. Нема агената Историје, јер Историја не запошљава. Она ни не постоји, осим као Историја™. Може се, додуше, бити агент неке државе, а у то време запошљавала је, рецимо, Аустрија.
Када је Ахилеј рођен, нашла се та бабица која је држала Ахилеја за пету док га је потапала у чаробну воду која дарује нерањивост. Да не беше те бабице, Ахилеј би био непобедив.
Тако изгледа и ми, према овим критичарима. Да нам се на рођењу није затекао Доситеј и ми бисмо били непобедиви. Иначе смо у свему осталом без мане и све би било у реду само да нам Доситеј није завештао ту Ахилову пету.
Генеза споменика краљу Александру Првом Карађорђевићу Ујединитељу представља у ствари непоновљиву драмску трилогију: атентат у Марсељу (1934), подизање споменика (1939), уклањање (рушење) споменика (1946), те његова обнова и враћање на старо место на новоименованом Тргу краља Александра Првог (2000-2004).
Споменик Краља Александра Ујединитиља по откривању 1939. године- Фото Историјски архив Ниш
Поред споменика, коњаничке фигуре са краљем у седлу, пре Другог светског рата у Нишу су постављене још три краљеве бисте на постаменту: две у самом граду, док је једна биста красила парк-шеталиште у Нишкој Бањи. Све су уклоњене у периоду 1944-1946. године.
Уклоњена су не само обележја посвећена краљу већ и допојасна биста Николе Пашића код Железничке станице, затим биста Милоша Обилића у кругу Инжењеријске касарне, биста Карингтон Вајлд у кругу Енглеског дома и др. Биста председника нишке општине Тодора Миловановића оштећена је у бомбардовању 1941. године и чува се у Народном музеју у Нишу.
У поднаслову овога текста назначене су кључне године које су у вези са трагичном судбином југословенског краља Александра Првог Карађорђевића (Цетиње, 1888-1934, Марсељ, краљ Ујединитељ): од његовог убиства у атентату у Марсељу, као прве жртве надирућег нацизма у Европи (1934), па до подизања споменика (1939), на петогодишњицу његове смрти у Нишу као средишту Моравске бановине.
Био је то споменик монументалан по габариту постамента. Краљ на пропетом коњу, са одлучним изразом ратника и војсковође, чији је поглед уперен ка југу отаџбине: Старој Србији и Маћедонији!
На измаку ове, 2024, поводом деведесет година од краљеве погибије, отворена је мултидисциплинарна изложба Чувајте (ми) Југославију у Музеју Југославије, у којој је један сегмент посвећен уништеним краљевим споменицама. До 1947. на простору некадашње социјалистичке Југославије више није било ниједног јавног споменика, без обзира на уметничку форму, посвећеног краљу Александру Првом.
И, додајемо на овом месту, исту судбину доживела су и јавна споменичка обележја његовом оцу, краљу Петру Првом Карађорђевићу Ослободиоцу. Граду Нишу припада част да је донекле исправио историјску неправду, у некој врсти симболичног, јавног и националног покајања (катарзе)!
Од 1996, када је први пут јавно, у медијима, покренута иницијатива за подизање споменика, од стране ондашњег директора нишког Народног музеја, архитекте Ђорђа Цанића (1943-1998), непуне четири године трајао је процес историографског истраживања, успостављања контаката и подршке породице аутора Радете Станковића, расписивања конкурса, те коначне одлуке градских власти тога времена да се приступи изради и подизању споменика на истом месту где је уклоњен 1946, и то на старим темељима, који су били у добром стању, а који су у међувремену лоцирани и откривени.
Прегледом интерактивне мапе споменичких обележја на територији Краљевине Југославије на изложби у Музеју Југославије може се утврдити да је Ниш један од ретких већих градова (или, незванично, други престони град Србије) који је имао више јавних спомен-обележја посвећених краљу, а због јединственог споменика – коњаничке фигуре која је рад значајног српског вајара Радете Станковића (Беч, 1905 – Београд, 1996) – као и због обновљеног споменика из 2004. године, који је извајао Зоран Ивановић из Београда, свакако је ушао у агенду европске културне (споменичке) баштине.
Иначе, краљ Александар је често боравио у Нишу и Нишкој Бањи, слично као и краљеви из династије Обреновић (најчешће краљ Милан). Поводом Дана ослобођења Ниша од Османлија (1877, по старом календару), 1927, краљ Александар је обишао меморијално место Чегар, поприште Чегарске битке (1809). У Нишкој Бањи често се крепио на изворишту топле воде због реуматичних болова, те отуд и бројне мозаичне разгледнице тога времена са његовим ликом.
То су, између осталог, били и разлози да се подигне меморијални споменик краљу Александру Првом, што је било могуће и захваљујући политичкој позицији Драгише Цветковића, који је у време подизања споменика био председник Министарског савета Краљевине Југославије.
На великој свечаности, где се слегао народ из свих крајева Моравске бановине, 17. децембра 1939, на краљев рођендан, и поводом пет година од погибије у Марсељу, по леденој киши, откривен је импозантан споменик краљу Александру Првом Ујединитељу.
На свечаној трибини стајали су Раденко Станковић, отац аутора споменика и намесник малолетном краљу Петру Другом, који је открио споменик, Драгиша Цветковић, Његова Светост патријарх српски др Гаврило Дожић, који је освештао споменик, министар војни генерал Милан Недић, председник нишке општине Ђока Коцић, те аутор Радета Станковић, и многи други.
На степеништу постамента стајали су нишки соколци и одред старих четника, на челу са Костом Пећанцем. Краљев споменик се налазио на Тргу књаза Михаила Обреновића, а после рата је овај трг неколико пута мењао назив, да би са подизањем новог споменика уједно био именован као Трг краља Александра Ујединитеља.
Бронзана споменичка композиција пропетог коња са краљем у седлу била је натприродне величине – висока 4,5 метра, на масивном постаменту обложеном црним гранитним плочама, висине девет метара (укупно 13,5 метара), и доминирала је у екстеријеру трга.
На обе бочне стране споменика анкерисане су две масивне бронзане плоче (72 х 218 цм), са плитким рељефима на којима су представљене две сцене: прва, под називом Војничка чета на победничком маршу на путу Слободе, и друга Краљ Александар прима депутацију Мораваца.
Ниш данас – Споменик Краљу Александру Ујединитељу
Одлука Градског одбора
После уклањања (рушења) споменика 1946, ове две плоче су једини сачувани, без оштећења, материјални артефакти (остаци) и налазе се у Народном музеју у Нишу, што је објављено у тексту са сликом једне од плоча у ревији Нишки весник (год. друга, бр. 3, март 2000). Завршни чин ове „драмске трилогије” јесте одлука нових власти о уклањању споменика, која се налази у сачуваној оригиналној свесци Записника (у Историјском архиву у Нишу).
СПОМЕНИЧКИ ДОСИЈЕ НИША: Исправљена неправда
Повод за откривање новог споменика, 7. децембра 2004, како је истакнуто у објави, било је обележавање деведесет година од доношења тзв. Нишке декларације у ратној скупштини (1914), којом се дефинише уједињење троименог народа у нову југословенску државу после завршетка Великог рата.
Том приликом је владика нишки Иринеј рекао да је изградњом споменика исправљена историјска неправда. Престолонаследник Александар Карађорђевић је рекао да је веома срећан што је након много година враћен споменик. Он је на пријему код нишког градоначелника казао да не види у будућности „нову Југославију”: „Наш циљ је Европска унија, а у њој ће бити све бивше југословенске републике!”
А повод за објављивање овог текста јесте обележавање двадесете годишњице од обнављања овог значајног спомен-обележја у Нишу.
У Записнику са седнице Извршног одбора Градског народног одбора од 1. марта 1946, под тачком 5, пише: „Градски народни одбор усваја предлог Месног одбора Народног фронта о уклањању споменика краљу Александру са Трга Црвене армије. Приликом скидања водити рачуна да се споменик не оштети.
Овај посао обавиће Техничко предузеће ГНО, уз сарадњу и помоћ стручњака Мостовске радионице и у најкраћем времену.”
Обновљени споменик 2004. је несумњиво ауторско дело, рађен је по моделу срушеног споменика, са битним корекцијама коњаничке композиције, а по димензијама нешто је и нижи: коњаничка композиција износи 4,5 метра; постамент седам метара (укупно 11,5 метара); тежина 3,3 тоне; на бочним странама нема плоча са првобитним рељефима.
И у овом, трећем делу нехотичног серијала текстова после српских гласања, могу да поновим одговор на питање из поднаслова: из књижевних разлога. Из проклетиње читања је пристигло свакојако зло, па и ово: живети међу све многобројнијима. И знам да ћу ту ударити о тврди зид најдубље идиосинкразије, оне која господари свим осталима. Да, бројност људског рода.
Читате завршни од укупно три наставка есеја Горана Станковића – Зашто нисам гласао
Две су моје књижевне преосетљивости, усредсређене на две књиге, никада довољно прочитане, ни истакнуте на трговима и штандовима литературе. На мах, немају ништа заједничко: роман Стално се враћајући кући Урсуле Ле Гвин и теоријска студија Анархија, држава и утопија Роберта Нозика.[1]
У свом роману Ле Гвинова описује феноменологију људског постојања у неодређеној будућности Калифорније, после неиспричане светске катастрофе која је произвела пачворк форму друштва. У Нозиковој студији реч је о још увек егзотичној области теорије скупова и теорије игре, без обзира на то да ли је Роберт тако намеравао, наиме – о примени математичких постулата на дисперзивно људско друштво.
Теорија у данашњем академском постулирању постаје пракса у фикционалној будућности, следећи, и једна и друга, обрасце квантне запетљаности. Добро, већ је време да разјаснимо. У Урсулином роману друштво се расуло на, историјски сумирано, све облике постојања: родовску заједницу, феудалну искључивост, технолошко друштво, антагонистичку умреженост глобал-планете, митотворачку и метафизичку духовност.
Појединац се својевољно и слободно уклапа у друштвене заједнице, а оне саме постоје као summa свих историјских облика. Све је упоредно постојеће, ритуална и симболизована свакодневица, ратови, технологија, анархоидна изолованост, острвска усамљеност, породица-село-еснафска социјална структура.
Антички идеал, однос полис-држава, своди се на елементарније: појединац-друштво. Отуда и митологија, антропологија, психогеографија и анархоидна поетика јунака и прича у овом роману. Прича, да, али и песама, предања, легенди, језика, речника, музике, игре, заната – јер главна јунакиња је прича која прича друге приче које чине свет.
Са друге стране социопсихологије, а кроз математичке моделе, стиже Нозикова теорија о томе како се произвољни број појединаца може организовати у свеколиком многоличном универзуму, речју, у присуству других људи. Произвољном броју других људи, без државе, правно-административног апарата, војске и полиције.
Роберт не заборавља никада: теорија игара није математичка фикција и теоријска дисциплина већ скривена структура и платоновска смртоносна функција ништа другачија од бројчане реал-политике наше баналне свакидашњице, превласти мноштва над појединцем и бескрајних и депресивних последица једног тако једноставног и једносмерног односа.
Наравно, у контексту те драматичне игре моћи, Нозик размишља о једном и његовом власништву (Макс Стирнер) и на страни је појединца. Две књиге, или два романа, или две научне студије, у квантно промешаним картама. Час су једно, па друго. У свету Кеша, становника Урсулиног универзума, појединци могу мењати своја имена и идентитете, према своме животном добу, људима или заједницама у којима живе, или сходно својим менталним стањима.
Идентитет је воденаст, савршени флуид који не пријања, квантни образац, питање вероватноће. Неодређен и неодредљив. Условљавају га околности и датости, без обзира на то да ли је реч о другим људима или свестима. У океану свесности, живи и неживи, велики и мали објекти, метапојаве и метастварности, све што постоји или не постоји, у истом су пољу, идентитет је суза на киши која подједнако растапа Ридлијевог[2] репликанта Роја и детектива Декарта.
Каменгаталица је презиме нараторке Урсулиног романа, чије прво име је било Северна Сова, а у средишњем делу живота је узела име Жена Кући Се Враћајућа. Када је будући супруг пита, „Добро је то средње име које ти је дошло, Жено Кући Се Враћајућа. Мораш ли опет негде ићи да би оно и даље било истинито?”, она одговара, „Не, учим да будем своје име.”
Није лака за читање Нозикова књига, и упркос упорном читању, не могу рећи да сам при том много схватио. Тешко проходна математичка анализа свих могућих животних ситуација у којима се човек може затећи са другим људима и поводом других. Заправо, књига и није политичко-друштвена студија, већ каталог ситуација и решења, сходно теорији игре, у којима Нозик анализира и узима у обзир све актере игре и њихове интересе.
Нозиков текст је математика, заправо, обликована као алманах друштва без државе, односно са (ултра) минималном државом, како је дефинише Нозик, на средњокраћи државе природног стања, утопије и договорног удружења за елементарну заштиту од насиља, преваре и зла које прете појединцу од других.
Других друштвених ентитета, државе, полиције, војске и друге које Нозик свим (теоријским) силама држи далеко. И управо овде можемо да разменимо јунаке ове две књиге. Каменгаталицу из Куће Плаве Глине и кћи ратника из Куће Кондора и Нозикове слободне и достојанствене људе у флуидном, несталном пољу прича и митотворачке историје долине народа Кеша.
Са помало бојазни, враћам се преосетљивостима. Ко год је извалио, непромишљено и изунутрашњено, или, пак, „с подмуклом намером која није жучна”[3], да је превише људи на свету, дочекао је – распеће, индивидуални геноцид, принудно-вољно самоспаљивање, полицистичну оптужбу за фашизам, светозаверу, антихуманидију те, најблаже, нељудскост.
Слажем се, као друштвено биће у својој конкретној држави, са свиме. Али, погледајмо тренутне баналности. Све више феудалних држава, вечних ратова међу њима, државотворних вођа у врло дословном смислу, техноконтроле као облика друштвености, покорних маса у опијумским фавелама, теслизације без голубова мира, без било чега, природа као њива а не храм, како би рекаo анти Бодлер и – тако је кишило над брестовима…
Добро, има и другачијих мишљења, рецимо оно Стивена Пинкера о нашем, најбољем до сада свету. Заискри суза у углу ока, од поноса, заиста.
У таквом свету, у коме постоји само „меки” појединац и „тврда” држава, нема места за друго. За људе који мењају своје образине, имена, средине, сроднике и пријатеље по властитој вољи, или за добровољна удружења по принципима минималне заштите. Јер нити смо ми они који смо макар до малочас били, да би мирне душе гласањем потврдили свој идентитет у држави непроменљивих конструкција, нити таква држава може постојати без тоталитарне потврде свог постојања, изнудом признања кроз гласање на четири године.
Јер гнусна је превара јавно инсистирање да нам је потребна „правна држава”, плеоназам нимало смисленији од таутологије „једнаког права гласа”. У Србији је тако како јесте због тога што је то стање заправо држава, огољена и развијена до својих „креативних” врхунаца.
Држава у свом класичном, доктринарном облику достиже свој пик у Србији, футуристичкој територији будуће тотал-државе, нимало јединствене на планети. Литерарни задатак је не учестовати у игри моћи и идентитета, безграничне моћи разуларене државне моћи и окамењеног појединчевог идентитета.
У тренутку гласања ми квантно поље могућности, слободе и смисла одређујемо као тачну конфигурацију коју тражи држава и тачну позицију коју појединац има у том пољу. Раздељујемо стварност и сваком делу додељујемо значење и позицију које до тада није имало.
Од свега, свих метастања, одређујемо једно. И тим чином негирамо тај исти чин, јер одлучивање препуштамо оном ентитету на који више немамо утицаја: другима. Постајући други, напуштамо поља свих могућности, постајемо тежина и тегоба и подређеност у својим и другим животима.
Једном се одређујемо, па иако је то одређивање временски орочено, на фамозне четири године, вртња у круг траје и по истеку нашег гласања, чека нас исти окрет завртња. Вртња у круг које не само што није литерарна већ је вртоглава, смућујућа реал-политика. Када се пилоти и астронаути изложе центрифуги који повећава број гравитација, поглед се сужава, црни круг га уоквирава, и нешто касније гаси се свест.
Ово ни као метафора не звучи пријатно. И ето – гласање коме можете приступити само ако имате утврђени и непроменљиви идентитет и одлука коју доносите истог тренутка је губећи, то је видиковац на бирачком месту. Осветљени смртоносним зраком државе, фиксирате своју позицију у свим бескрајним пољима од којих се састоји наше вечно биће.
Добијате на тежини, у том соц-хигсовом пољу, и добијате своју бескрајно исту, мукотрпну улогу у свету без вас. Дупло голо. Не, ово није проглас ка „белим”, или пак „црним” листићима, премда ове друге сматрам елегантнијом формом одбијања учешћа, у стању света где не представљате ништа, ни као индивидуа ни као сегмент друштва. Ако Урсула нигде непосредно не говори о катастрофи која је била нужан и довољан услов света Кеша, Нозик на неколико места у „Анархији, држави, утопији” даје назнаке транзиције државе у (ултра) минималну државу, па у минималну државу.
Његово питање са почетка књиге је једноставно: „Постоји ли заиста нека особа која би, тражећи групу мудрих и разборитих људи који ће руководити њоме за њено добро, одабрала ону групу људи који су чланови оба дома Конгреса?”. Све су то „тврди талири снова” који звече на „плочама света”, како је писао велики песник Паул Целан.
Идиосинкразија са почетка текста се сада поново, подло пришуњала. И док се у свету Кеша може као дашак осетити Урсулино „повећање сложености и јачине поља разумног живота” (цитат из „Леве руке таме”, другог култног романа ове списатељице) преко свођења људског друштва на скупове „супер-флуидних” појединаца, код Роберта таквих назнака ни у траговима нема. Нити их може бити у гео-политичкој теорији.
Међутим, Нозик у трећем сегменту своје књиге, у промишљањима односа утопије, реалног света и појединца каже: „Оно што у нашем стварном свету одговара моделу могућих светова, јесте широк и разноврстан спектар друштава у које људи могу да уђу ако им се допусти, напусте их уколико то желе, обликују их у складу са својим жељама…”, па онда настављајући: „…у стварном деловању оквира постојаће само ограничени број заједница, тако да за велики број људи ниједна заједница неће баш потпуно одговарати њиховим вредностима и тежини коју им приписују.”
Није потребно познавати математичку теорију скупова да би се извео посредан и посредујући закључак: „…уколико постоји велики спектар заједница, тада (грубо речено) ће већи број особа да се приближи свом идеалу живота него да постоји само једна врста заједнице”, пише Нозик.
Не постоји само једна утопија и једна врста живота, утопија се састоји од утопијâ, много врста различитих и дивергентних друштава, те је она заправо метаутопија, састављена од мноштва оквира за остваривање доброг живота у идеалним друштвима, уз суштински услов равноправне, слободне и добровољне привржености својих чланова.
Са данашњим масовним друштвом и у садашњој оскудици другачијих друштвених оквира и заједница (капитализам као реално једини тренутно постојећи светски поредак), појединац постаје матичина радилица, а то нико не жели да буде. Окрет завртња у магичном кругу, зар не?
Што нас је више, потребна је бројнија и покорнија сагласност у оквирима једнонумеричког облика света. Нозикова друштвена математика говори, тихим гласом, да то није прихватљиво. Исто нам говори и интуиција. И Луција Анеј Сенека, који у првој књизи писама Луцилију, у седмом и осмом писму утврђује: „Питаш ме, шта да у првом реду избегавам: гомилу.”
Зар није свеједно о чијем Конгресу или Скупштини је малочас било речи?
П. С. Овај текст је трећи наставак спонтано насталог серијала есеја „Зашто нисам гласао” и „Борхес и ја у потрази за новом демократијом”. Док први текст у књижевном и политичком смислу брани и образлаже ауторову идиосинкразију према начелу „један човек – један глас” и једнаком праву гласа за све, други текст садржи реално-политички оквир за нови систем демократских избора, заснован подједнако на Борхесу, Кафки, Пекићу и тужној српској политичкој збиљи.
Узгред, тек сада, кроз хронологију својих текстова, примећујем десетогодишњу ритмику шлајфовања ове земље и света коме припада. На несрећу, и ја.
[1] Ursula K. leGuin, „Always Coming Home”, превод „Поларис”, Србија, 1992; Robert Nozik, „Anarchy, State and Utopia”, превод CID, Црна Гора, 2010.
Учествујући у закучастом и депримирајућем друштвеном животу модерних времена, окружени преварама појединаца и варкама колективитета, па онда још и пригњечени заокретом тих мрачних шрафова, Борхес и ја, заправо Борхес у својој причи „Вавилонска лутрија”, а ја читајући нареченог Борхеса, дођосмо до бити демократије и, што нам беше већа жеља, до тога како заврнути тај свеопшти „вијак”, „шраф” илити „завртањ” и спасти себе и друштво своје.
Читате други од укупно три наставка есеја Горана Станковића – Зашто нисам гласао(фото: Сара Фацио)
Та кратка кафкијада једна је од митотворачких прича аргентинца за кога Тонко Маројевић каже да „сажима сво искуство човечанства” и да је „читао за себе и све нас”. Борхес и Борислав Пекић – још је једна тајна књижевна веза толико заплетена у „заокретима” тзв. стварности, да би мото Пекићеве ненаписане „фарсе са играњем, певањем и пуцањем”, именоване као „Како забавити господина Мартина” могао глатко послужити и као мото целог Бориног дела, иако у наизглед несличном „стварносном” руху. Јер „стварности” и овде и тамо беху само халуцинације, тлапње, огледала.
С друге стране, сви добро знамо да све док можемо да гледамо очи онога са којим се, на сав глас, или, пак, нечујно, потихо, расправљамо у себи, све до тада живимо у демократији. Данашња њезина општа криза није тајна, није чак ни потребно читати ауторитете и теоретичаре, сви осећамо да нешто дебело не ваља.
Ауторитети као што су Хабермас, Дарендорф, Слотердик, Бодријар, Дерида, Жижек, како вам за кога воља – кристалишу се у здраворазумском пушачу цигара и испијачу вискија Винстону Черчилу, и његовој 50 година старој доскочици: „Најбољи аргумент против демократије је пет минута разговора са просечним гласачем”. А осим „просечног”, масовно друштво и не зна за другог појединца, те тако, „нешто ми шапне у срцу и знам”…
Борхесова „Вавилонска лутрија” у крајњем следу сугерише утопијско-комунитарну политичку визију друштва. Један човек може имати било коју улогу у друштву, о чему одлучује лутрија. Време, или „мандат” те улоге је ограничено, не постоји наслеђивање улога ни статуса. Утопијска прозна сањарија, фантастика, метафора, симбол, алегорија? Нешто шесто? У прозном смислу – да, у политичком – далеко од лежерне прозодије.
Сличне замисли се проналазе код Томаса Мора или, пак, у бројним експерименталним утопијама разбацаним током 19. века, посебно у тадашњим империјалним и граничним културама, британској и америчкој.
Ако сам Борхес каже да „Вавилонска лутрија” није сасвим чиста од симболизма, проширимо ту симболичку нечистоћу на реалну нечистоћу основног и неупитног демократског аксиома, да се чин избора односи на гласачев хабитат. Ако је чин свесне воље у тој мери неприкосновен и исправан, одакле толике примедбе на мањкавости и неотпорности чина избора на манипулације, демагогију, медијска тровања, јавне преваре, трговања гласачким душама и калифорникације воље?
Зар то лицемерје, да се гласач најпре проглашава сувереним, а после чина гласања неспособним и превареним, не сведочи да је у борхесовски симболичком смислу тешко бити цар у свом селу, једнооки међу слепцима, пророк у комшилуку… Близина удаљава, па и у реално политичком смислу.
Стога ћемо предложити свет у коме ћемо скинути то бреме са нејаких плаћа сваког појединца, у свету који је одавно укинуо тог истог појединца, у истој сразмери и истом ритмиком којом га је, демонско-демократским вокабуларом, поставио на пиједестал свеколиког друштвеног и политичког поретка. Сви знамо да је превелики терет бити одговоран за себе и свој хабитат, да се тај претешки терет свалио на нејака плећа у времену згомиланости.
Али нови гласачки поредак није сабља димискија која уводи ред међу нејач, напротив. До појединца нам је итекако стало, ослобођеног од мрежа у којима се копрца. И те како је потребно дати му нове одговорности, чистијег стања и трајања, исконске људске одговорности за властиту расу. Не треба заборавити да је антрополoгија показала да је људско дете једино младунче које ће понудити храну другом бићу своје врсте.
Светска Вавилонска лутрија! Бирамо за друге, јер смо бирани од других! Какав је то поклич за нови хуманизам! Светском лутријом би се извукли парови држава, народа, у некој вишој и даљој фази и мањих група, које би гласале једне за друге, које би изабрале уместо оног другог! Сваки народ сваке државе и сваке политичке заједнице може бити разрешитељ проблема и дародавац поретка, врхунски арбитар и дух из боце за неког другог.
Изабравши друге међу другим за друге, не остварује ли се тиме савршено антрополошко одређење Другим, као формативним параметрима властитог идентитета. Ти Други су нова, додата вредност корпусу идеја и вредности људске цивилизације, које смо на овакав начин обухватили собом, постајући коначно одговорни за тог Другог, за било ког Другог, кога нам је донела светска изборна лутрија.
Конкретне користи су још и далеко многобројније. Нико не може више да се жали да су га преварили, јер је одговорност пренета на другог, случајем изабраног. А случај поштујемо, зар не, јер у његовом присуству немамо избора. Други људи су нам увек јаснији, прозирнији, читљивији од оних који нас окружују а замућених историјом, близином, прошлошћу и будућношћу, знањем и предрасудама…
И ми сами ћемо се лакше пробити кроз измаглице превара, маски, играња улога, културолошких клацкалица и сваколиког условљавања људи са којима живимо. Борхес би се читавим својим животом, а и слепилом, сложио: близина замагљује, чини ствари нејасним. Из даљине ствари постају јасније. Висок човек у даљини, када га сагледамо из близа, изненађујуће је обичан. Други људи су нам читљивији од оних на чије смо ликове навикли у тој мери да и не примећујемо колико су нам постали мутни.
А још већа корист нас сачекује иза угла. Планетарна одговорност за другог, братство са свим људима који зависе од нас у мери у којој и сами зависимо од њих! Ко није осетио ту одговорност када је водио своје дете или старог родитеља код лекара или у каквој сличној незгоди! Знамо колико људи могу да буду пожртвовани када се осете одговорним за своје блиске.
А даљина приближава, и нека то буде коначно преокретање, нови окрет тог Хенри Џејмсовог завртња, који би нам свеопште и незаустављиво разбијање људског друштва на честичне масе уплашених, слабих и стерилних појединаца преокренуо у овога пута реално утопијско људско братство. Ни то досада неразрешено, осим код Борхеса (и Кафке, јер је и он ту негде у овом памфлету), то питање слободе воље, с једне, и уређености и смислености света, с друге стране.
Али, то питање није баук-питање, чак и оно добија своје исходиште, пошто људе претвара у агенте судбине. Лично бих волео да земља која ће одговарати за нас колико и српско друштво за њу буде Исланд, напросто зато што ценим њихов слободарски и острвски дух. Не бих имао ништа против ни Бутанаца, јер знају шта значи заштита природе и културне традиције. Али, наше жеље и треба да буду сићушне наспрам квантне неодређености лутрије.
Будимо одговорни за друге, за планетарно друштво, у истој мери у којој је борхесовско искуство тоталитета друштва као тоталитета улога у њему значајно за појединца. Ево и те коначне комплементарности: Борхесова лутрија од безличног појединца ствара аутентичног и судбине свесног човека, моја светска изборна лутрија од егоистичних и циничних друштва ствара планетарно људско братство.
Нисам се могао надати бољем друштву у трагању са коначном демократијом.
P. S. Овај текст је нехотични наставак есеја „Зашто нисам гласао”, објављеног у „Књижевном магазину” број 37-38 из 2004. године. Док први део текста у књижевном и политичком смислу брани и образлаже ауторову идиосинкразију према начелу „један човек – један глас” и једнаком праву гласа за све, овај, други део првог текста, садржи реално-политички оквир за нови систем демократских избора, заснован подједнако на Борхесу, Кафки, Пекићу и тужној српској политичкој збиљи.
Када бих се некоме, некада, због нечега правдао, могао бих да кажем: због литерарних мотива. А, опет, не бих био искрен.
На дверима овог сумрачног увида стоји прскање невидљивим спрејом. Тиме се онемогућава да исти човек више пута гласа, кажу. Још некако могу и замислити хорде закрвављених очију и ниског чела како јуре од једног до другог гласачког места и гласају више пута. Али, како они то успевају?
Читате први од укупно три наставка есеја Горана Станковића – Зашто нисам гласао
Па постоје гласачки спискови, обучени и принципијелни људи у гласачким одборима који примењују изборни закон. И чак, ако понеко и успе да се удвори, обгрлати и прождере поштење неке гласачке контоле, вероватно би таквих било врло мало, по неким забитима, заборављеним селима далеко од поштеног демократског града.
Због чега би онда због те апсолутне мањине понижавали и прскали нечим, чиме год то било, апсолутну већину?
Неки други однос не треба ни очекивати од људског друштва. Најдемократскија друштва на Западу, као и афричке гласачке недођије, поступају исто са тим проклетим спрејовима. Човечанство нема толико прстију колико би их државе желеле да попрскају. Али, ево већ и дубљих нивоа ове озбиљне метафоре.
Већ сам чин обележавања је одвратан. Следећи Ролана Барта, могу да дефинишем однос означеног, означитеља и знака у некој политичкој ТВ слагалици. Ако је означитељ невидљиви спреј, а означени сам гласач, питао сам се шта је знак?
У овој депресивној, наивној семиотичкој игри, знак би било неспособно друштво. Оно које није у стању да организује гласање. А управо то се догађа, да држава на тај начин признаје своју неспособност да испуњава своје основне функције, да омогући елементарну исправност у кључном начелу демократије, једнакости гласања, једнакости свих људи, како виче на сав глас доктрина.
А лепо Домановић, тај савремени српски политички аналитичар, у „Данги” пише о оним жиговима на челима поноситих житеља земље „страшног сна” (прва Радојева реченица из ове приче). „Да би се распознавао сваки наш грађанин од осталих, кмет је јуче издао наредбу да сви овдашњи грађани иду пред општински суд, где ће се сваком ударити жиг на чело.”
Али слабо се ових година Домановић чита. А лепо је написао и ово: „Чиновник у белом оделу принесе мом челу жиг, и ја се тргох… Пробудим се из сна.” Каквог сна? Па, страшног сна.
Понеки интелектуални доушници би овде рекли, уз пуно поноса и подсмеха, да је то прича оних који су начули да тај спреј погубно утиче на ерекцију. Мени та примедба делује смешно и подло, али полако, тек ћемо је разоткрити!
Корачам даље у сумрачну земљу. Добро знам да је моја одвратност према денунцијацији, проказивању, жигосању само врх леденог брега, да је обележавање и прозивање тек симптом једне страшне друштвене болести.
Аксиом демократије, чини ми се и једини, аксиом свих демократија је да су сви људи једнаки. Истовремено, општи исказ свих нивоа у једном друштву, од најобичнијег човека до најзначајнијих одличника, макар посредно изречен, тај је да се људи разликују.
Када је тако нешто изговорио један српски бивши председник, и то пред делегацијом побуњених студената на поклоњењу, глас протеста интелектуалне јавности наше државице, свих иоле релевантних људи, до неба се подигао.
Када су власници гласа различитости стигли на власт, наставили су стари посао, прокламујући нове облике једнакости.
А сви смо потпуно свесни да свет није једнак, да људи нису једнаки, да судбине нису једнаке. Ма пустимо сада метафизичке доктрине, сви признајемо да се разликујемо. Мушко од женског, стари од младих, богати од сиромашних, паметни од глупих, поштени од лопова, талентовани од убогих духом.
Та имплицитна истина је у основи целокупног друштвеног живота, потка свеколиког вредновања и друштвене стратификације, покретач и етике и естетике. Устројитељ вредности.
Сећам се војничког терена око Прокупља пре петнаестак година (пре него што сам склопио „сепаратни мир” и државни ритуали престали да постоје за мене), дугих хладних резервистичких дана, када се мешало пиво и ракија, зајебанција породичних људи и послушност вежбана целог живота, патриотизам и надреализам.
Био сам десетар једном одељењу противтенковских топова, малених чудовишта која баш добро знају да протресу кости у земљи. Неки је ров требало ископати, ко би га знао због чега, наредио некакав резервни гребарош са звездицама.
Почела војска на смену да копају, цугајући неку ракиштину купљену од сељака по чијој смо њиви ришкали. У једном тренутку, прорадило ми демократско образовање из ОШ, устао сам и затражио од једног резервисте (а и дан данас бих волео да могу барем да га се сетим) ашов или пијук, опет се не сећам добро. „Дајте мало ја да копам”, рекао сам му.
„А, не долази у обзир, ти си интелектуалац”, одговорили су остали, на такав начин да је више гласова слило ту реченицу у музички канон.
Ту друштвену шизофренију до нежних дубина чудесног довео је Борхес у причи „Лутрија у Вавилону”. Друштвене улоге се деле коцком. „Као сви Вавилоњани, био сам проконзул; као сви они, роб; познао сам исто тако свемоћ, срамоту, тамнице.”
Свако може постати било ко одређено време, па Јово наново. Генетска вртешка или принцип лотоа подигнут на друштвени пиједестал. „Сазнао сам оно што нису знали Грци: неизвесност. ”
Уређење које се увек изнова ствара, али где меморија полаже право на коначну реч, на друштвену формативност. Меморија је основ етике, ужас и нада, страх и љубав одређују понашање јединке. Борхес верује у антрополошки оптимизам, људи су у бити добри, једно друштво може да фунционише само на основу меморије, библиотеке унутар мозга, чији највећи број наслова говори о етици.
Борхесово друштво је есхатолошко и религиозно, његов прокламовани атеизам се преплиће са природном религијом светла и таме, директно заснованим на феноменима заслуге и греха.
Нека ми сада буде дозвољено да се вратим на много прозаичније питање које се тиче одлуке једног гласача да више не гласа. На почетку приче навео сам зашто више не желим да гласам, али површно тек. Затим сам навео прави разлог. Неку врсту идиосинкразије, преосетљивости, ресантимана.
Али, ако бих желео да будем друштвени реформатор, политички вођа, властотворац, морао бих смислити убедљиви систем који би могао да буде замена овом који постоји. Човек увек мора да живи у некаквом друштву, какво год оно било. А све што је потребно духу који трага за суштином и истином је да се осврне. Негде у прошлости већ постоје сви одговори.
А све је тако једноставно, лако и природно, на тај начин да нас заболи глава када схватимо колико је одговор био ту, на дохват руке, пред самим носом. Па људи нису једнаки и не могу да буду једнаки, те према томе и не треба да буду једнаки.
Сводећи тај аксиом на тривијалност гласања, гласачи у лику ствари које долазе имају различити број гласова. И када боље размислимо о свему, све је тако лако и изводљиво, или барем исто толико компликовано као данас.
Да би један човек имао већи број гласова, мора то најпре да жели. Сви који не желе имају само један. А узвишени стичу своје гласове у зависности од многих услова. Сви ти услови се доказују, па можемо са уживањем замишљати вреву и стрку добронамерних и заинтересованих људи који брину бригу о свом и туђем животу.
А како би они добијали властите гласове, и по којим критеријумима? Ето правог питања!
Ништа једноставније од тога. Гласове човек добија у зависности од самог себе. У њему одјекују преци, тако да генеологија, породично стабло, традиција доноси одређени број гласова.
Па онда образовање и интелигенција, лако мерљиви квалитети који су и данас на високој цени. Па лично богатство, који је и данас основа за најскривеније и најподлије утицаје на тобожњу једнакост.
Моралност, поштење, доброта. Пристојност и солидарност. Па лични афинитети, породично стање, број деце и старих на старању, и још по нешто, све би то служило за стицање додатних гласова. Човек из добре, традиционалне породице, са више деце и старим родитељима о којима мора да брине, богат, а што би хтео и да сачува, образован и интелигентан, такав би морао имати много, много више гласова од оног који све то није.
А како доказивати сва та чојства?
Опет, променом дирекције, како би рекли психолози. Имовно стање се лако утврђује, оно и данас служи за различитије друштвене пресије. Породично стабло је већ садржано у матичним подацима сваке државе о сваком грађанину, а сада служи само за облике контроле и ни за каква права појединца.
Тестови мере интелигенцију, школе образовање. Етичке особине човека се исказују кроз неконфликтност, добротворне напоре, несебичност. Зар даваоци крви не би требали да имају бар још по један глас?
Па спасли су га. А онај који је убио, неће имати ни свој глас. Сама жеља да се утиче на друштво, да се докаже добра намера лако се доказује, број људи о којима човек брине још лакше. Не бих сада говорио о могућностима да се злоупотребе мерни инструменти у свим овим категоријама, они и сада постоје, и подложнији су кварењу него да служе добронамерном појединцу.
Чак, многи подаци би били видљивији, те поштеније исказани. Богати људи и сада утичу на опредељивање гласача, плаћајући рекламне кампање својим политичких штићеника, на пример. Али такве змије крију ноге. Да је овако како предлажем, могли би утицати, а да се не крију, да не троше превише и да се не излажу непријатностима.
И тако добронамерни човек мало по мало прикупља чињенице свог живота, претвара их у доказе и скупља гласове којима утиче на свој живот у оноликој мери у коликој је заинтересован за њега.
Рећи ће неко да су велике и могућности да злочинци и злонамерни пресуђују о друштву. То је онај исти академац са баналним вицевима о импотенцији, само је сада већ увидео своју глупост и прешао у морализаторски атак.
Одговарам наизглед наивно: а зар они и сада то не раде, али ван очију осталих?
Онако би барем били свима на видику. Истина о човековом правом бићу на видело, ето пароле! Јер ако у човеку има више доброг, показаће се. Ако нема до зла, показаће се. Истину ће сви говорити, а владаће само они који брину о себи и другима. Остали имају и даље свој убоги гласић, чврсто стиснут у дрхтуравој руци.
Зар Бил Гејтс и сада нема милионе гласова, а какав tuts или hut ни свој један једини. Зар наше друштво није дволично и зар му не долази сумрак, слом и пад због те дволичности?
Можда нисам у праву, али сигурно је да нисте ни ви, оптимисти и заклети љубитељи једнакости. Јер, ако смо сви исти, одакле толико зла, посвуда око нас?
Штампао: Књижевни магазин37-38
Пише: Горан СТАНКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Александар Станковић: „СВЕТ ЈОШ УВЕК ФУНКЦИОНИШЕ, МАДА ОТЕЖАНО”
Одавно је јасно да међународни поредак функционише на леђима ретких ентузијаста који схватају трансмисијску важност државе и марљиво раде на њеном очувању и унапређењу. Имена већине њих се никада неће чути. То су пролазници на улици, људи са седишта испред, или иза, у градском превозу, младићи налакћени на ограду баште кафића, жене које се срећу у лифтовима, у згради или на послу.
Има их свуда и карактерише их неупадљивост, невидљивост и чињеница да их нико никада неће чути да изговарају да су заслужни за нешто. Ох, а како само јесу.
Александар Станковић: ГДЕ СУ ФИКСЕРИ У СВЕТСКОЈ ПОЛИТИЦИ?
Они ипак, нису тема овог текста. Нису, заправо, ни једног. Нити би њима то одговарало. У супротном не би заронили у то дубоко плаветнило из кога се покреће суштина државе. То су хероји калибра Станислава Петрова који је спречио потенцијални нуклеарни рат личним чином. Мало скретање на путу које је он учинио, омогућило је да систем настави да ради. Изнад таквих стоје људи који су далеко екстровертнији, а истовремено су спремни да сносе последице уколико њихову позицију то задеси.
Баш то јесте дефиниција фиксера, онога ко иде и чисти отпатке који остају за политиком. Да би се било фиксером, неопходно је проналазити мир у немиру, ред у хаосу и живети само у паузи између ескапада. Ти касакадери државе спремни су да буду стигматизовани и стоје први на бранику онога што нико други осим шачице одабраних неће схватити, на првим линијама у одбрани државе.
Њихове позиције су често преточене из живота на филмско платно. Уз обавезну маштовитост, екранизовани су Мајкл Клејтон, Реј Донован, те Елизабет Слоун и многи други. Лице живота фиксера изгледа гламурозно и пожељно. Гледајући те филмове сигурно су многи себе замишљали како улазе на места где не може нико, причају са атрактивним мушкарцима и женама, крију мистерију у себи која их чини надљудски привлачним. Ипак, само ретки у себи имају искру, спремност и коначну храброст за потенцијалне фаталне исходе.
Поменути ликови чија су имена истовремено и наслови филмова, иза оног првог слоја луксуза, носили су терет свог посла, који се ни у једном тренутку не може поредити са оним државним. Бити фиксер у политици значи ризиковати свакодневно, са реалним могућностима да се заврши у затвору или чак заврши потпуно. Државе су сурове и ретко праштају својим противницима, а сви фиксери су, коначно, потрошна роба, ако је потребно толику цену платити.
Охрабрује чињеница да свет још увек функционише, мада отежано. Фиксера има, али их је све мање. А и ово мало што их је остало, као да не обучава своје наследнике, или се они макар вешто крију.
О каквим се природама ту ради?
Тешким, челичним, одлучним. Неко би их можда помешао са онима који касно цветају, али пре се ради о људима који су спремни да служе позиву, држави и да за будуће генерације оставе оно што је њима дато на чување. Њима није важно на којој се позицији нађу, једини задатак је поправка.
Који год да је разлог, мора се констатовати масовност њиховог одсуства. Раније је свака држава у појединим тренуцима могла да се похвали њиховим присуством. Израњали су када је било тешко, када су били потребни, а толико су тога прошли.
Један од најбољих у том мајсторском занату био је Денг Сјаопинг. Без његовог мирног и мудрог навигирања, питање је како би Кина успела да се укључи у глобалну трку и постане сила каква данас јесте. Ако је уопште упитно како је Денг фиксер, треба се сетити шта су они. Од почетка је био укључен у функционисање НР Кине, али тренутак који би многе одвратио и отуђио од државе, Денгу је, изгледа, служио као још снажнији лепак.
Како је Денг Сјаопинг заувек променио Кину
У Културној револуцији он је сатанизован и изопштен из елите и Маовог окружења. Тај прогон је трајао десетак година током којих је уништена читава Маова опозиција, која је била прилично идеолошки разнородна. Изабрани наследник Љу Шаоћи, један од Денгових савезника, преминуо је, а Лин Биао је страдао у авионској несрећи, под сумњивим околностима. Денг је имао срећу да остане жив, али тај део његовог живота био је препун патње.
Осим сталног прогона од стране режима и константне демонизације, Црвена гарда је Денговог сина зверски мучила и бацила кроз прозор. Званична верзија је да је он сам скочио, али то неће променити чињеницу да је током тог периода испаштао и Денг и његова породица.
На крају, Денг је морао да одступи од својих идеала и да Мау упути два писма у којима признаје да је много научио из инцидента са генералном Биаом, извињава се због својих ставова, али и изражава спремност да, ако му буде допуштено, наставком рада за партију потражи своје искупљење.
Све то је посматрао из прикрајка један други, много мудрији фиксер. Џоу Енлаји, о коме је у једном чланку Форин аферса записано да је он Мау омогућио да буде Мао, разумео је тренутак и био стрпљив. Можда је тачан овај запис у Форин аферсу, али Енлаји је разумео да је било немогуће борити се против Маове, готово божанске, харизме.
Уз то, свакако је био превише моћан да би му се било ко успротивио. Сврставање на страну дисидената и реформатора, не би много тога донело ни Енлајију, ни заговорницима промена. Мао Цедунг јесте био личност заведена сопственим заблудама које је силом сопствене ауре желео да примени, а разумевајући то Џоу Енлаји је чекао прави тренутак да отпочне са реформама.
Знајући да код Маоа постоје симпатије према Денгу, Џоу је своју симултанку отпочео чим је Мао поменуо могућност рехабилитације кадрова. Међу њима био је и Сјаопинг око кога је Енлаји био најопрезнији. Како је Денгова рехабилитација довршена на Маово велико задовољство, јер се овај тактички дистанцирао од Џоуа таман толико да Цедунг буде задовољан, али да савез са Енлајијом опстане. Џоу је, ипак, у том моменту био изложен рафалима оних који су се трудили да ослабе његове позиције јер је сматран за наслединика Цедунга после његове смрти.
Случај као главни цинични скретничар историје удесио је да Џоу умре пре Маоа, али то више није могло да спречи реформистичке снаге које су створене на челу са Денгом. Редови су збијени, а по Маовој смрти, експресно је решен проблем са четворочланом бандом која је послата у затвор и Кина је могла да почне да буде обнављана након деценија епифанијског импулсивног управљања земљом које је умало било фатално.
Наравно, сам Сјаопинг, након свега што је прошао, није био антидржавни човек, нити човек револуције, наставио је са стварањем јаче Кине.
Да је међу живима Бата Стојковић би сигурно прокоментарисао: „Ала је оправио, свака му част”. Гледајући године које су уследиле и остале државе из система могу се сложити са глумачким бардом. Денг Сјаопинг је унео прекопотребне корекције како би Кину припремио за ново доба.
Као фактичка мрља остаје интервенција на Тјенмену, али и то је била Денгова порука. Никада се није окренуо против државе и система, али га је и те како унапредио.
Наравно да није он једини. Кроз историју су се готово без изузетака уздизали фиксери који су сређивали ствари у држави и поретку, све како би процеси наставили да се одвијају несметано. Попут сајџија, они су штеловали и подмазивали зупчанике како светско време никада не би одступило од оног реалног.
У пословично завађеном свету, фиксери су увек били оно што спаја. Није се само Кина могла похвалити њима. Једнако су постојали у Америци, Русији, Француској, Немачкој… Па и поједине српске дипломате су биле препознате као чувари система, а и Србију су поправљали многи.
Међу највећима од свих у свету био је Хенри Кисинџер који је модус операнди поретка схватао до најситнијих квачица. Као такав, он је међу последњима оставио јасна упутства како очувати систем, али и озбиљан историјски поглед на његову генезу.
Зато се овај мајстор може парафразирати у питању: „Кога позвати данас ако се има поправити систем”, а одговор не би био нимало лак.
Многи су са падом Берлинског зида поверовали у неограниченост својих овлашћења, иако су прави фиксери, они који су нежно демонтирали Хладни рат циглу по циглу, оставили врло јасне упуте како чувати поредак.
Међу њима био је Џејмс Бејкер који је на челу мајсторског тима успео да избегне Тукдидову клопку и није дозволио држави у опадању да начини трзај који је могао да буде стравичан по систем. Да ли би дошло до овакве садашњице да је НАТО стао са својим ширењем на исток, а што је Бејкер имплицитно или експлицитно, зависи од интерпретација, сугерисао?
Још конкретније, да ли би дошло до оваквих потреса у поретку да је НАТО стао на западној граници Украјине? Фиксери су затајили и због тога сада има толико посла за њих. Изневерене су наде свих оних који су се уздали у трајну стабилност и дату реч, али и разум с неке стране.
Чини се да правила више нема, а игра је још увек иста, док су улози све већи. На хоризонту се назиру само ретки који су спремни да правила прилагоде времену и уведу ВАР у међународне односе, већина жели да направи неку нову игру. Зато не изненађује што је све мање поштовања међу играчима, па и међу онима који себе сматрају фиксерима.
Помињани Хенри Кисинџер је знао како одати поштовање руском дипломатском велемајстору Андреју Громику.
Он је Русу признавао да је у преговорима држао до части, да се није користио изненађењима и да никада није Американце довео у екстремно понижавајући положај, а и онда када је морао да промени своје позиције по наређењу, примећивало се да му није баш пријатно што то чини.
Каква суштинска супротност садашњице стоји на другој страни. Као да данас преговори не постоје, ако се друга страна јавно не стави у позицију која је неприхватљива.
Да ли ту има места поправци, договору?
Тешко, некада и немогуће.
Кисинџер је још рекао да Громико није третиран са поштовањем које му је Горбачов дуговао јер је и деценијски министар спољних послова учествовао у Горбачовљевом успону. Ако се као истинити узму сви либерални наводи о последњем председнику СССР-а, очигледно је откуд Громикова вера у њега.
Зато се може рећи да је, након свега, Громико разумео систем и тежио да га поправи и прилагоди времену, као што то прави фиксери раде.
Громико и Џон Ф. Кенеди, октобра 1961. године
Њихов данашњи драматичан недостатак може се пронаћи на истом месту. Моше Левин је о Громику забележио разочарање Егона Бара када је овај изјавио да је знаменити Рус у својим мемоарима оставио јако мало, а да је огроман део свог знања о међународној повезаности и утицају великих личности прећутао.
Ипак, Бар у критици износи оно што одликује све фиксере: „Као одани слуга своје државе, веровао је да себе треба да ограничи на трезвено и концизно представљање најнужнијих ствари”. Овде не сме бити забуне, у Громиковом чину нема ничег лошег. Он је био државни службеник, човек државе и то је остао, али грешка јесте на оном месту у коме изгледа да није довољно уложио у прављење свог наследника.
То је уопштено заједничка грешка свих светских фиксера. Или нису покушавали или су мало пажње посвећивали томе. Поред превеликог егоизма Америке и злоупотребе апсолутно доминантне позиције, знање фиксера морало је да буде пренето макар на неколико проверених особа, које би као њихови наследници наставили да крпе сваку пукотину, а по потреби и да реновирају одређене делове.
Јако је мало у модерном свету људи који се могу похвалити менторством оних највећих који су померали планине. Ово је због тога последњи аларм да ово мало данашњих фиксера требају хитно да почну са обуком својих наследника у што већем броју, како се поредак поново не би урушио. Само што овај пут то може бити фатално.
Коначно, вероватно најзначајнија ствар код сваког мајстора за међународни систем јесте част и поштовање туђих крајњих позиција.
Та улога није нова и сеже много даље од Кисинџера, Громика, Сјаопинга. Фиксери су били историјске личности попут Ришељеа, Метерниха, па и Таљерана, Горчакова, Кастлроа, али и Вилијама Оранског, можда и неко попут Јакоба Фугера…
Фиксери су били и Черчил и Де Гол и Рузвелт, али и десетине других чија се имена никада неће сазнати јер су радили из дубине. Свима је заједничка била жеља да се пронађе начин по коме свет може наставити да функционише.
Враћајући сећања на Громика, Кисинџер је још рекао да када помисли на њега сети се великог и предусретљивог професионалца, снажно посвећеног стварању мира између Американаца и Совјета.
Фиксери баш то и раде, налазе начине да превазиђу разлике и ограничења и тиме створе периоде мира. Попут свих осталих мајстора, без фиксера у политици, систем је препуштен сам себи и лудој срећи којом колапс може да се избегне.
Треба писати сваки дан, али ја сам испала из праксе, тако да ево сажетка. Данило је стигао у Грачаницу у понедељак, ја сам кренула у уторак поподне са Живојином. Успут сазнајем да идемо прво до Звечана, на „Соколицу” и да су и мене убацили у програм – фестивал има ликовну колонију и песнички део. Прелазимо на Косово на Јарињу, релативно брзо и без проблема.
Надежда Петровић – Косовски божури и Грачаница 1913. године
Север је окупиран последњи, па је окупација и највидљивија – патролирају оклопним возилима, а код Србовца нас једно и зауставља. Њих петоро, једна жена и четворица мушкараца под пуном ратном опремом – редовна контрола.
Таблице из Србије више не морају да се прелепљују, а на Северу углавном нема КС таблица: кад су Срби морали да мењају своје махом су узимали нове србијанске, па су тако кола БГ, ВР, КШ. Ми смо у ВР колима.
Ја не дижем главу, Живојин је екстремно љубазан, али одговара „Добар дан” на „Мирдита”, траже му личну, возачку, Косова личну…пре годину и по су њега и Жарка зауставили и малтретирали, што је кратко био скандал за који – нико на крају није одговарао.
И кад прихватиш да иза административне линије могу да ти ураде шта хоће и да ће те Бог сачувати или неће, онда се више не плашиш.
На крају један од мушкараца говори жени да нас пусти.
У Звечану је осим окупаторских возила све као у Србији, али су људи уплашени. Дуго су били граничари, али граница је сад пробијена и народ збуњен. Организаторка је све време испред Дома културе за случај да дође полиција.
Причаће нам после Срећко из Новог Брда, који ради у старачком дому: „Не браним Шиптаре, али и они се плаше, не знају тамо шта их чека, па су такви. Нас су скоро зауставили, питају имате ли оружје, кажемо немамо али нас опет изводе из кола.
Мене су заиста нормално претресли, али остале су наслањали на кола и тукли по ногама. Значи – као да си криминалац…”
Крећемо даље ка Грачаници. Албански делови шљаште. Гомила је празних зграда изграђених уз пут, нарочито у Вучитрну, а бензинских пумпи је мали милион. Питам Живојина зашто – објашњава ми да је западни план за Косово подразумевао да ОВК заузме пумпе да би гориво које се увозило из Македоније могло да се продаје без икаквих намета, са чистим, огромним профитом. Једина места која стоје као црна острва у мору неона су српска гробља. У Вучитрну више нема живих Срба – „све су нас почистили”.
Стижемо у Грачаницу око један по ноћи. Сутра ујутру је Велика Госпојина и литургија у манастиру. Манастир је и центар места кроз које пролази магистрала – нема трга, нема пешачке зоне. Све је стално у покрету. Постоји идеја да се направи заобилазница, али за сада нема ни пасареле.
Пуно је народа на литургији, упознајемо и стару монахињу Теклу, из Црне Горе, док седи на трави. Весела је, шали се – радила је некад давно у фабрици, у манастиру је већ 28 година.
Видим опет фреске Милутина и Симониде, опет сам на том месту и причешћујем се где се причестио и краљ Милутин, и Свети краљ Стефан Дечански и цар Душан и цар Лазар.
Увече се спремамо за Ново Брдо, у Бостане код наших оца Стева и Соње. Њима је 10. годишњица како су дошли ту. Црква се осликава, место живи.
Кажем Соњи како им је лепо, одговара „Јој Милице, није било. Кад смо дошли, имање је било у јако лошем стању, нисам знала хоћемо ли успети све то. Али Бог све уреди.” Ту ћу реченицу чути још доста пута на Косову.
За ГЛЕДИШТА пише: Милица ШПАДИЈЕР
Политика приватности
Да бисмо читаоцима пружили најбоље искуство, користимо технологију такозваних колачића за чување и приступ информацијама о уређају са којег приступате овој адреси. Ваша сагласност омогућава програму да аутоматски обрађује податке. Непристанак или повлачење сагласности неће негативно утицати на карактеристике, али где кад неће учитати понеку слику у зависности од избора писма. Такве потребе активни сервиси опслужују.
Портал Гледишта има ауторска права на све садржаје (текстуалне, визуелне и аудио материјале, базе података, програмерски код). Неовлашћено коришћење било ког дела портала, без дозволе власника ауторских права, сматра се кршењем ауторских права и подложно је тужби.
Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став Редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
