Postoje dani kad vetar šapuće istine, a mi ih slušamo u tišini, kao da nam je usta zapečatila nevidljiva ruka vremena. Ali onda dođe trenutak – onaj duboki, teški trenutak – kad ćutanje postane teret, a reči, te iskre iz duše, moraju da progovore.
Govorim sebi da bih govorio tebi. Dakle:
Ako govoriš, Pope, neka tvoje reči budu važnije od tvog ćutanja, jer svet neće sačekati da se odlučiš između šapata i groma.
Vinograd noću, nepoznati autor
Reči su mostovi, i krhki i čvrsti u isto vreme. Preko njih prelaziš reke zaborava, noseći na ramenima ono što si sakupljao u srcu. Ali pazi – ne bacaj ih kao kamenje u bunar, da čuješ samo odjek sopstvene sujete.
Neka budu kao hleb, tople i pune, da nahrane one koji slušaju. Ili, ako baš moraš, Pope, baci ih kao seme – možda iz njih nešto iznikne, makar i korov, da podseti svet da si bio tu.
Ponekad pomislim: da li je ćutanje samo lenjost reči? Ili je možda mudrost, prerušena u odsustvo zvuka? Ali onda se setim onih koji su ćutali pred olujom i onih koji su je razbili jednom jedinom rečju. Koja ih je ubila.
I pitam se: šta je teže – nositi tišinu kao krst ili je skinuti kao plašt i stati go pred svetom sa rečima kao mačem? Znam odgovor, jer moje ime nosi odjek onih koji su govorili kad je trebalo, a ćutali kad se moralo.
Ipak, ne može ni da me zavara ozbiljnost ovih misli. Život je, na kraju, i komedija – tragična, ali smešna. Zamisli: stojiš ispred večnosti, spreman da izgovoriš poslednju reč, a ona ti isklizne iz usta kao „ops!”.
I Bog se nasmeje, jer i On zna da je humor samo istina koja se spotakla. Zato govori, ali neka tvoje reči imaju težinu – ne onu koja davi, već onu koja podiže, kao vetar što nosi pticu kad joj krila klonu.
Na kraju, kad se sve sabere, neka tvoje reči ostanu kao trag u pesku – da ih talasi pamte duže od tvog koraka. Ako govoriš, neka bude tako da tvoje ćutanje poželi da progovori umesto tebe. Ako govoriš, neka tvoje reči budu glasnije od tvog ćutanja!
Stojim u vinogradu, gledam čokote koji se pružaju ka suncu, i slušam tišinu. Ali to nije prazna tišina – to je ona što peva o zemlji, o korenu, o rukama koje su sadile pre mene. I onda, kad vetar prošapuće kroz tek napupelo lišće, dođe mi da progovorim sa sobom sam. Ne zato što se mora, već zato što znam: kad tako govoriš, tvoje reči jedino tada budu glasnije od tvog ćutanja. U se i u kljuse.
Te reči nisu samo zvuk. One su kao vino – sazrevaju u dubini duše, nose ukus godina i istine. Ne bacam reči olako, nego kao da sejem seme po kamenu. Biram ih, pažljivo, kao što biram zrnevlje grožđe za berbu – da budu zrela, da imaju snagu. Jer svet je pun šapata, pun buke, a malo je onih koji umeju da zagrme ako treba.
A ja umem. Moj glas je eho onih starih Popovića, što su znali kad da ćute, a kad da puste reči da odjeknu kao zvono sa zvonika crkve gde su služili Gospodu.
Ali nemoj ni da pomisliš da su moje reči uvek teške kao olovo iz klatna. Ponekad su lake, kao onaj tren kad ti vino udari u glavu, pa se nasmeješ sam sebi. Život je, ipak, i šala – ozbiljna, ali šala.
Zamisli: stojim pred svetom, spreman da kažem nešto veliko, a iz usta mi izleti „E, pa dobro!”. I svi se smejete, jer znate da i u tome ima istine. Ali reči koje mi mislima rukovode, čak i kad tihuju, imaju snagu da nadjačaju tišinu – ne vriskom, već onim dubokim tonom koji ostaje u kostima.
Vinograd me je naučio strpljenju, zemlja učinila mudrim, a ime mi je dao koren. I sad, kad govorim, to nije samo moj glas – to je hor i onih pre mene, pomešan sa ovim nemuštim – mojim. Neka bude glasan, ne da se nadvikuje sa drugima, već da probudi one što spavaju u tišini.
Jer ćutanje je lepo, ali kad reči progovore, neka se čuju do neba – kao pesma koju vetar nosi preko gora.
Na kraju, kad se sve smiri, neka reči koje izgovorim ostanu kao trag u zemlji koju sam obrađivao. Samo to. Neka budu glasnije od mog ćutanja, da ih pamte i oni što dolaze posle mene, uz čašu vina i osmeh. Uzdravlje i ajd zdravo!
za GLEDIŠTA piše Dalibor POPOVIĆ POP
POGLEDAJ JOŠ
Aleksandar Stanković: „SVET JOŠ UVEK FUNKCIONIŠE, MADA OTEŽANO”
Književnost je oduvek bila savest jednog društva, njegov svedok i njegova opomena. Kao udruženje posvećeno negovanju pisane reči i kulture, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša smatra svojom obavezom da u ovom trenutku istakne vrednosti koje su temelj svakog uređenog društva: slobodu stvaralaštva, nezavisnost institucija, poštovanje zakona i negovanje dijaloga.
Na redovnoj Skupštini Društva, održanoj 25. februara 2025. godine, prisutni članovi usvojili su ovaj zajednički stav da su pozvani da svojim delovanjem podstaknu stvaranje atmosfere u društvu u kojem će umetnost i književnost imati svoje zasluženo mesto – ne kao ukras, već kao pokretač kritičkog mišljenja i društvenog razvoja.
Posebno naglašavamo važnost podrške mladim ljudima. Konkretno mislimo na studente. Njihov glas nije samo odjek novih generacija, već i temelj budućnosti u ovoj državi. Društvo će nastaviti da pruža podršku mladima, stvarajući prostor za njihov rast i afirmaciju. I podržava studentske proteste do ispunjenja njihovih zahteva.
Istorija nas uči da su umetnost i književnost često bili najpouzdaniji svedoci jednog vremena. U toku velikih globalnih promena kojima svedočimo, ostajemo posvećeni vrednostima slobode, nezavisnosti i kritičkog mišljenja, verujući da su oni ključ za razumevanje sveta u kojem živimo.
Kad niko to nije očekivao. Makar ne od njih, apolitičnih, egocentričnih, ekscentričnih… Dogodili su nam se kao oslobodioci i katarza. Oslobodili su nas naše moralne i emotivne učmalosti; očistili nas, bar donekle, od naših starih, hiljadu puta oglodanih isključivosti i predrasuda.
Zato ih dočekujemo kao oslobodioce, sa suzama i strahom – hoće li uspeti? U čemu se razlikuje „događanje dece” od „događanja naroda”?
Ono ne dolazi ni iz jedne političke kuhinje, niti iz jednog partijskog štaba. Svi ih svojataju i svi ih se odriču.
Najmasovniji protest u modernoj Srbiji
U svari, i kuvara i komesara je mnogo, ali je konačan rezultat fuzija zvukova (do kakofonije), ukusa i znamenja. Fuzija, neponovljiva i neodoljiva. A oni odolevaju svemu, svima nama, za sve nas. Nisu to naša deca, makar ne ona kakvu smo poznavali.
Oni su ti kojima je do juče bilo nemoguće objasniti da se telefon ne koristi za stolom, u školi, u bioskopu; kojima je nemoguća misija da pažljivo slušaju duže od pet minuta, kojima je teško dokazati da je maternji jezik važniji od engleskog, da je zdravije imati prijatelje u realnom negoli u virtuelnom životu, da je nemoguće dobro pisati bez čitanja. A opet, oni pišu – lucidno, precizno, duhovito – transparente! Taman onoliko koliko stane u jednu tekstualnu poruku.
Oni spavaju na dušecima jedni kraj drugih, na otvorenom, iako možda nisu nikad prespavali kod prijatelja. Grle se i ljube, triput, kako dolikuje. I dalje ne slušaju nikog, osim jedan drugoga, duže od pet minuta, i u tome je njihova snaga. Trajno su „kenselovali” nenadležnog.
Istabane nekoliko desetina kilometara, što je možda više od onoga što su pešačili za ceo dosadašnji život. Žuljeve, uboje i modrice ne nose samo kao ratna odličja, već i kao prvi pravi otisak života. Grunuli su u svet i to im, izgleda, prija.
U njihovom pređašnjem, virtuelnom svetu oni su više naučili o ljudskim pravima, rasnoj jednakosti, o poštovanju tuđih osećanja nego li što su upoznali sopstvenu istoriju. Njima je dvostruka negacija u srpskom jeziku neprirodna jer nije utemeljena u logici.
Oni sopstvenu tradiciju i kulturu gledaju očima stranca ili deteta. Najzad su odvratili pogled od svetlećih ekrana i ugledali svet kakav jeste, surov i nepravedan, ali beskrajno raznolik i zanimljiv. I više ne žele da okrenu glavu, ni po koju cenu. Oni ne znaju „za vaše i naše”, jer smatraju da je svet njihov, baš kao i ova država, brda, kotline, lokalni drumovi, zaseoci i varoši koje danima hodočaste. Mrse, poste i iftare. A, bogami, i psuju.
Zato je i moguće da se na čelu kolone kao ikononosac nađe ona koja zna više o rodnoj ravnopravnosti negoli o svetim tajnama. I da prolije suze radosnice nad mileševskim belim anđelom. Nad ikonom koju joj je darovalo dete, anđeo Božji. I sve je dobro i lepo i Bogu ugodno.
Šta će biti posle?
Grunuće i svet u njih, ali to je neka druga priča.
Za GLEDIŠTA piše Aleksandar KOSTADINOVIĆ
POGLEDAJ JOŠ
Aleksandar Kostadinović: MUZIČKI PORTRET SNEŽANE SPASIĆ
Već neko vreme se kao pokvarena ploča vrti priča da je Dositej Obradović suprotnost Svetom Savi. Rastko Nemanjić je iz sveta otišao u manastir, postavši svetitelj. Dositej je pobegao iz manastira u svet i postao prosvetitelj.
Dositej Obradović – Ulje na platnu Arse Todorovića (1818)
Svetlo vere Svetoga Save zamenila je Dositejeva baklja razuma. Kasnije se valjda ovaplotila i kao baklja republičkih amblema SFRJ.
Dositej je, kažu, propagiranjem prosvetiteljstva, srpskom narodu navukao tuđu košulju. Ona ne samo da je tesna već je smrtonosna, kao ona otrovana košulja koju je Herakle na prevaru obukao.
On je zagovarao razum kao nešto univerzalno, a univerzalno ne postoji i samo je druga oznaka za zapadnoevropsko. A mi, međutim, „mi smo drugačija Evropa, nezapadna kultura, orijentalna kultura, kultura srama, kultura koja ne trpi neizvesnost.“
Kao konačni argument, reći će: „Sve to ima kod Kliforda Gerca.”
Osim ako Gerc nije nekakav persijski mistik, ostaje nejasno kako sad odjednom možemo da se uklopimo u „zapadnjački obrazac mišljenja”. Ali Dositej bi nam ipak rekao: čitajte, čitajte i Gerca da biste shvatili kako se stvaraju praporci.
Prišivaju mu i da je bio elitista. Nije imao osećaj za običan svet, za nepismene, a čestite ljude, sirotinju raju, radničku klasu, gledaoce rijalitija. Istina, da bi se snimio rijaliti, potrebno je izučiti mnoge knjige, uključujući one o propagandi.
A Dositej je samo hteo da njegov narod ne bude ona strana kojoj će biti podmetnuti praporci, dok drugi pišu knjige i izrađuju praporce za masovnu upotrebu. I danas se kod nas govori o dve škole: o školi i „životnoj školi”.
Iskreno, nisam ni primetio da sam za vreme školovanja bio izvan života. Mora da Matriks u tom periodu radi prekovremeno. Da u tu „životnu školu” opet ne spadaju neki praporci?
No, ako je Dositej suprotnost Svetom Savi, suprotnost Dositeju često se traži u Vuku Karadžiću. Vuk je razumeo dušu naroda. Razumevši je, izbacio je suvišna slova, jer naš nezapadni narod najviše ceni minimalizam i efikasnost. Tom istom logikom danas Vukovu skraćenu ćirilicu potiskuje ošišana latinica.
Ali, to danas radi većina naroda, a ne Vuk, što čitavu stvar čini još zamršenijom. Ko li bi danas više branio ćirilicu: Dositej ili Vuk?
Dositejeva kutija očito sadrži više zala od Pandorine, pa nam iz nje dolazi i kompleks niže vrednosti prema Evropi. Godi nam, međutim, Geteovo tapšanje po glavi da se srpske junačke pesme mogu nazvati svetskom književnošću.
Godi i kada Prvi srpski ustanak Ranke nazove srpskom revolucijom. A za oba su zaslužni Vukovi prevodi i zapisi. U Vukovom Rječniku srpske reči praćene su odgovarajućim nemačkim i latinskim odrednicama.
Zašto ne ruskim i grčkim?
„Srbija je svet”, što bi rekla ona američka propagandna reklama od pre nekoliko godina.
Pored sve priče o knjigama umesto praporaca, na kraju je iza Vuka ostalo mnogo više knjiga nego iza Dositeja. Ali, ostalo je i mnogo manje, pošto je ogroman broj srednjovekovnih rukopisa Vuk prodao i na tome se bogatio.
Važno je da je Vuk poznavao srpsku dušu i brižno joj prilazio, kao detetu. Što bi se reklo, čovek iz naroda. Kao da govorimo o političaru. Dobro, Dositej je svojim novcem podržavao Prvi srpski ustanak, ali ko to računa?
Zadnji od praporaca koji nam je bačen da se njime igramo jeste Istorija. Hegel je tvrdio da je njen vrhunac Pruska, a Fukujama da je to ipak Amerika. Ovakvu vrstu vrača pogađača jednostavnije bih nazvao Futurama.
Futurame ovog sveta ubeđuju nas da ljudi kao Sveti Sava, Dositej ili Vuk služe da bi ljudsku istoriju usmeravali ka konačnom ishodištu Istorije; zavisno, naravno, od toga za koju Istoriju rade.
Ni Dositej ni Vuk nisu bili tajni agenti neke od Istorija. Nema agenata Istorije, jer Istorija ne zapošljava. Ona ni ne postoji, osim kao Istorija™. Može se, doduše, biti agent neke države, a u to vreme zapošljavala je, recimo, Austrija.
Kada je Ahilej rođen, našla se ta babica koja je držala Ahileja za petu dok ga je potapala u čarobnu vodu koja daruje neranjivost. Da ne beše te babice, Ahilej bi bio nepobediv.
Tako izgleda i mi, prema ovim kritičarima. Da nam se na rođenju nije zatekao Dositej i mi bismo bili nepobedivi. Inače smo u svemu ostalom bez mane i sve bi bilo u redu samo da nam Dositej nije zaveštao tu Ahilovu petu.
Geneza spomenika kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću Ujedinitelju predstavlja u stvari neponovljivu dramsku trilogiju: atentat u Marselju (1934), podizanje spomenika (1939), uklanjanje (rušenje) spomenika (1946), te njegova obnova i vraćanje na staro mesto na novoimenovanom Trgu kralja Aleksandra Prvog (2000-2004).
Spomenik Kralja Aleksandra Ujedinitilja po otkrivanju 1939. godine- Foto Istorijski arhiv Niš
Pored spomenika, konjaničke figure sa kraljem u sedlu, pre Drugog svetskog rata u Nišu su postavljene još tri kraljeve biste na postamentu: dve u samom gradu, dok je jedna bista krasila park-šetalište u Niškoj Banji. Sve su uklonjene u periodu 1944-1946. godine.
Uklonjena su ne samo obeležja posvećena kralju već i dopojasna bista Nikole Pašića kod Železničke stanice, zatim bista Miloša Obilića u krugu Inženjerijske kasarne, bista Karington Vajld u krugu Engleskog doma i dr. Bista predsednika niške opštine Todora Milovanovića oštećena je u bombardovanju 1941. godine i čuva se u Narodnom muzeju u Nišu.
U podnaslovu ovoga teksta naznačene su ključne godine koje su u vezi sa tragičnom sudbinom jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića (Cetinje, 1888-1934, Marselj, kralj Ujedinitelj): od njegovog ubistva u atentatu u Marselju, kao prve žrtve nadirućeg nacizma u Evropi (1934), pa do podizanja spomenika (1939), na petogodišnjicu njegove smrti u Nišu kao središtu Moravske banovine.
Bio je to spomenik monumentalan po gabaritu postamenta. Kralj na propetom konju, sa odlučnim izrazom ratnika i vojskovođe, čiji je pogled uperen ka jugu otadžbine: Staroj Srbiji i Maćedoniji!
Na izmaku ove, 2024, povodom devedeset godina od kraljeve pogibije, otvorena je multidisciplinarna izložba Čuvajte (mi) Jugoslaviju u Muzeju Jugoslavije, u kojoj je jedan segment posvećen uništenim kraljevim spomenicama. Do 1947. na prostoru nekadašnje socijalističke Jugoslavije više nije bilo nijednog javnog spomenika, bez obzira na umetničku formu, posvećenog kralju Aleksandru Prvom.
I, dodajemo na ovom mestu, istu sudbinu doživela su i javna spomenička obeležja njegovom ocu, kralju Petru Prvom Karađorđeviću Oslobodiocu. Gradu Nišu pripada čast da je donekle ispravio istorijsku nepravdu, u nekoj vrsti simboličnog, javnog i nacionalnog pokajanja (katarze)!
Prvobitni izgled spomenika – Foto Istorijaki arhiv Niš
Kompozicija natprirodne veličine
Od 1996, kada je prvi put javno, u medijima, pokrenuta inicijativa za podizanje spomenika, od strane ondašnjeg direktora niškog Narodnog muzeja, arhitekte Đorđa Canića (1943-1998), nepune četiri godine trajao je proces istoriografskog istraživanja, uspostavljanja kontakata i podrške porodice autora Radete Stankovića, raspisivanja konkursa, te konačne odluke gradskih vlasti toga vremena da se pristupi izradi i podizanju spomenika na istom mestu gde je uklonjen 1946, i to na starim temeljima, koji su bili u dobrom stanju, a koji su u međuvremenu locirani i otkriveni.
Pregledom interaktivne mape spomeničkih obeležja na teritoriji Kraljevine Jugoslavije na izložbi u Muzeju Jugoslavije može se utvrditi da je Niš jedan od retkih većih gradova (ili, nezvanično, drugi prestoni grad Srbije) koji je imao više javnih spomen-obeležja posvećenih kralju, a zbog jedinstvenog spomenika – konjaničke figure koja je rad značajnog srpskog vajara Radete Stankovića (Beč, 1905 – Beograd, 1996) – kao i zbog obnovljenog spomenika iz 2004. godine, koji je izvajao Zoran Ivanović iz Beograda, svakako je ušao u agendu evropske kulturne (spomeničke) baštine.
Inače, kralj Aleksandar je često boravio u Nišu i Niškoj Banji, slično kao i kraljevi iz dinastije Obrenović (najčešće kralj Milan). Povodom Dana oslobođenja Niša od Osmanlija (1877, po starom kalendaru), 1927, kralj Aleksandar je obišao memorijalno mesto Čegar, poprište Čegarske bitke (1809). U Niškoj Banji često se krepio na izvorištu tople vode zbog reumatičnih bolova, te otud i brojne mozaične razglednice toga vremena sa njegovim likom.
To su, između ostalog, bili i razlozi da se podigne memorijalni spomenik kralju Aleksandru Prvom, što je bilo moguće i zahvaljujući političkoj poziciji Dragiše Cvetkovića, koji je u vreme podizanja spomenika bio predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije.
Na velikoj svečanosti, gde se slegao narod iz svih krajeva Moravske banovine, 17. decembra 1939, na kraljev rođendan, i povodom pet godina od pogibije u Marselju, po ledenoj kiši, otkriven je impozantan spomenik kralju Aleksandru Prvom Ujedinitelju.
Na svečanoj tribini stajali su Radenko Stanković, otac autora spomenika i namesnik maloletnom kralju Petru Drugom, koji je otkrio spomenik, Dragiša Cvetković, Njegova Svetost patrijarh srpski dr Gavrilo Dožić, koji je osveštao spomenik, ministar vojni general Milan Nedić, predsednik niške opštine Đoka Kocić, te autor Radeta Stanković, i mnogi drugi.
Na stepeništu postamenta stajali su niški sokolci i odred starih četnika, na čelu sa Kostom Pećancem. Kraljev spomenik se nalazio na Trgu knjaza Mihaila Obrenovića, a posle rata je ovaj trg nekoliko puta menjao naziv, da bi sa podizanjem novog spomenika ujedno bio imenovan kao Trg kralja Aleksandra Ujedinitelja.
Bronzana spomenička kompozicija propetog konja sa kraljem u sedlu bila je natprirodne veličine – visoka 4,5 metra, na masivnom postamentu obloženom crnim granitnim pločama, visine devet metara (ukupno 13,5 metara), i dominirala je u eksterijeru trga.
Na obe bočne strane spomenika ankerisane su dve masivne bronzane ploče (72 h 218 cm), sa plitkim reljefima na kojima su predstavljene dve scene: prva, pod nazivom Vojnička četa na pobedničkom maršu na putu Slobode, i druga Kralj Aleksandar prima deputaciju Moravaca.
Niš danas – Spomenik Kralju Aleksandru Ujedinitelju
Odluka Gradskog odbora
Posle uklanjanja (rušenja) spomenika 1946, ove dve ploče su jedini sačuvani, bez oštećenja, materijalni artefakti (ostaci) i nalaze se u Narodnom muzeju u Nišu, što je objavljeno u tekstu sa slikom jedne od ploča u reviji Niški vesnik (god. druga, br. 3, mart 2000). Završni čin ove „dramske trilogije” jeste odluka novih vlasti o uklanjanju spomenika, koja se nalazi u sačuvanoj originalnoj svesci Zapisnika (u Istorijskom arhivu u Nišu).
SPOMENIČKI DOSIJE NIŠA: Ispravljena nepravda
Povod za otkrivanje novog spomenika, 7. decembra 2004, kako je istaknuto u objavi, bilo je obeležavanje devedeset godina od donošenja tzv. Niške deklaracije u ratnoj skupštini (1914), kojom se definiše ujedinjenje troimenog naroda u novu jugoslovensku državu posle završetka Velikog rata.
Tom prilikom je vladika niški Irinej rekao da je izgradnjom spomenika ispravljena istorijska nepravda. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević je rekao da je veoma srećan što je nakon mnogo godina vraćen spomenik. On je na prijemu kod niškog gradonačelnika kazao da ne vidi u budućnosti „novu Jugoslaviju”: „Naš cilj je Evropska unija, a u njoj će biti sve bivše jugoslovenske republike!”
A povod za objavljivanje ovog teksta jeste obeležavanje dvadesete godišnjice od obnavljanja ovog značajnog spomen-obeležja u Nišu.
U Zapisniku sa sednice Izvršnog odbora Gradskog narodnog odbora od 1. marta 1946, pod tačkom 5, piše: „Gradski narodni odbor usvaja predlog Mesnog odbora Narodnog fronta o uklanjanju spomenika kralju Aleksandru sa Trga Crvene armije. Prilikom skidanja voditi računa da se spomenik ne ošteti.
Ovaj posao obaviće Tehničko preduzeće GNO, uz saradnju i pomoć stručnjaka Mostovske radionice i u najkraćem vremenu.”
Obnovljeni spomenik 2004. je nesumnjivo autorsko delo, rađen je po modelu srušenog spomenika, sa bitnim korekcijama konjaničke kompozicije, a po dimenzijama nešto je i niži: konjanička kompozicija iznosi 4,5 metra; postament sedam metara (ukupno 11,5 metara); težina 3,3 tone; na bočnim stranama nema ploča sa prvobitnim reljefima.
I u ovom, trećem delu nehotičnog serijala tekstova posle srpskih glasanja, mogu da ponovim odgovor na pitanje iz podnaslova: iz književnih razloga. Iz prokletinje čitanja je pristiglo svakojako zlo, pa i ovo: živeti među sve mnogobrojnijima. I znam da ću tu udariti o tvrdi zid najdublje idiosinkrazije, one koja gospodari svim ostalima. Da, brojnost ljudskog roda.
Čitate završni od ukupno tri nastavka eseja Gorana Stankovića – Zašto nisam glasao
Dve su moje književne preosetljivosti, usredsređene na dve knjige, nikada dovoljno pročitane, ni istaknute na trgovima i štandovima literature. Na mah, nemaju ništa zajedničko: roman Stalno se vraćajući kući Ursule Le Gvin i teorijska studija Anarhija, država i utopija Roberta Nozika.[1]
U svom romanu Le Gvinova opisuje fenomenologiju ljudskog postojanja u neodređenoj budućnosti Kalifornije, posle neispričane svetske katastrofe koja je proizvela pačvork formu društva. U Nozikovoj studiji reč je o još uvek egzotičnoj oblasti teorije skupova i teorije igre, bez obzira na to da li je Robert tako nameravao, naime – o primeni matematičkih postulata na disperzivno ljudsko društvo.
Teorija u današnjem akademskom postuliranju postaje praksa u fikcionalnoj budućnosti, sledeći, i jedna i druga, obrasce kvantne zapetljanosti. Dobro, već je vreme da razjasnimo. U Ursulinom romanu društvo se rasulo na, istorijski sumirano, sve oblike postojanja: rodovsku zajednicu, feudalnu isključivost, tehnološko društvo, antagonističku umreženost global-planete, mitotvoračku i metafizičku duhovnost.
Pojedinac se svojevoljno i slobodno uklapa u društvene zajednice, a one same postoje kao summa svih istorijskih oblika. Sve je uporedno postojeće, ritualna i simbolizovana svakodnevica, ratovi, tehnologija, anarhoidna izolovanost, ostrvska usamljenost, porodica-selo-esnafska socijalna struktura.
Antički ideal, odnos polis-država, svodi se na elementarnije: pojedinac-društvo. Otuda i mitologija, antropologija, psihogeografija i anarhoidna poetika junaka i priča u ovom romanu. Priča, da, ali i pesama, predanja, legendi, jezika, rečnika, muzike, igre, zanata – jer glavna junakinja je priča koja priča druge priče koje čine svet.
Sa druge strane sociopsihologije, a kroz matematičke modele, stiže Nozikova teorija o tome kako se proizvoljni broj pojedinaca može organizovati u svekolikom mnogoličnom univerzumu, rečju, u prisustvu drugih ljudi. Proizvoljnom broju drugih ljudi, bez države, pravno-administrativnog aparata, vojske i policije.
Robert ne zaboravlja nikada: teorija igara nije matematička fikcija i teorijska disciplina već skrivena struktura i platonovska smrtonosna funkcija ništa drugačija od brojčane real-politike naše banalne svakidašnjice, prevlasti mnoštva nad pojedincem i beskrajnih i depresivnih posledica jednog tako jednostavnog i jednosmernog odnosa.
Naravno, u kontekstu te dramatične igre moći, Nozik razmišlja o jednom i njegovom vlasništvu (Maks Stirner) i na strani je pojedinca. Dve knjige, ili dva romana, ili dve naučne studije, u kvantno promešanim kartama. Čas su jedno, pa drugo. U svetu Keša, stanovnika Ursulinog univerzuma, pojedinci mogu menjati svoja imena i identitete, prema svome životnom dobu, ljudima ili zajednicama u kojima žive, ili shodno svojim mentalnim stanjima.
Identitet je vodenast, savršeni fluid koji ne prijanja, kvantni obrazac, pitanje verovatnoće. Neodređen i neodredljiv. Uslovljavaju ga okolnosti i datosti, bez obzira na to da li je reč o drugim ljudima ili svestima. U okeanu svesnosti, živi i neživi, veliki i mali objekti, metapojave i metastvarnosti, sve što postoji ili ne postoji, u istom su polju, identitet je suza na kiši koja podjednako rastapa Ridlijevog[2] replikanta Roja i detektiva Dekarta.
Kamengatalica je prezime naratorke Ursulinog romana, čije prvo ime je bilo Severna Sova, a u središnjem delu života je uzela ime Žena Kući Se Vraćajuća. Kada je budući suprug pita, „Dobro je to srednje ime koje ti je došlo, Ženo Kući Se Vraćajuća. Moraš li opet negde ići da bi ono i dalje bilo istinito?”, ona odgovara, „Ne, učim da budem svoje ime.”
Nije laka za čitanje Nozikova knjiga, i uprkos upornom čitanju, ne mogu reći da sam pri tom mnogo shvatio. Teško prohodna matematička analiza svih mogućih životnih situacija u kojima se čovek može zateći sa drugim ljudima i povodom drugih. Zapravo, knjiga i nije političko-društvena studija, već katalog situacija i rešenja, shodno teoriji igre, u kojima Nozik analizira i uzima u obzir sve aktere igre i njihove interese.
Nozikov tekst je matematika, zapravo, oblikovana kao almanah društva bez države, odnosno sa (ultra) minimalnom državom, kako je definiše Nozik, na srednjokraći države prirodnog stanja, utopije i dogovornog udruženja za elementarnu zaštitu od nasilja, prevare i zla koje prete pojedincu od drugih.
Drugih društvenih entiteta, države, policije, vojske i druge koje Nozik svim (teorijskim) silama drži daleko. I upravo ovde možemo da razmenimo junake ove dve knjige. Kamengatalicu iz Kuće Plave Gline i kći ratnika iz Kuće Kondora i Nozikove slobodne i dostojanstvene ljude u fluidnom, nestalnom polju priča i mitotvoračke istorije doline naroda Keša.
Sa pomalo bojazni, vraćam se preosetljivostima. Ko god je izvalio, nepromišljeno i izunutrašnjeno, ili, pak, „s podmuklom namerom koja nije žučna”[3], da je previše ljudi na svetu, dočekao je – raspeće, individualni genocid, prinudno-voljno samospaljivanje, policističnu optužbu za fašizam, svetozaveru, antihumanidiju te, najblaže, neljudskost.
Slažem se, kao društveno biće u svojoj konkretnoj državi, sa svime. Ali, pogledajmo trenutne banalnosti. Sve više feudalnih država, večnih ratova među njima, državotvornih vođa u vrlo doslovnom smislu, tehnokontrole kao oblika društvenosti, pokornih masa u opijumskim favelama, teslizacije bez golubova mira, bez bilo čega, priroda kao njiva a ne hram, kako bi rekao anti Bodler i – tako je kišilo nad brestovima…
Dobro, ima i drugačijih mišljenja, recimo ono Stivena Pinkera o našem, najboljem do sada svetu. Zaiskri suza u uglu oka, od ponosa, zaista.
U takvom svetu, u kome postoji samo „meki” pojedinac i „tvrda” država, nema mesta za drugo. Za ljude koji menjaju svoje obrazine, imena, sredine, srodnike i prijatelje po vlastitoj volji, ili za dobrovoljna udruženja po principima minimalne zaštite. Jer niti smo mi oni koji smo makar do maločas bili, da bi mirne duše glasanjem potvrdili svoj identitet u državi nepromenljivih konstrukcija, niti takva država može postojati bez totalitarne potvrde svog postojanja, iznudom priznanja kroz glasanje na četiri godine.
Jer gnusna je prevara javno insistiranje da nam je potrebna „pravna država”, pleonazam nimalo smisleniji od tautologije „jednakog prava glasa”. U Srbiji je tako kako jeste zbog toga što je to stanje zapravo država, ogoljena i razvijena do svojih „kreativnih” vrhunaca.
Država u svom klasičnom, doktrinarnom obliku dostiže svoj pik u Srbiji, futurističkoj teritoriji buduće total-države, nimalo jedinstvene na planeti. Literarni zadatak je ne učestovati u igri moći i identiteta, bezgranične moći razularene državne moći i okamenjenog pojedinčevog identiteta.
U trenutku glasanja mi kvantno polje mogućnosti, slobode i smisla određujemo kao tačnu konfiguraciju koju traži država i tačnu poziciju koju pojedinac ima u tom polju. Razdeljujemo stvarnost i svakom delu dodeljujemo značenje i poziciju koje do tada nije imalo.
Od svega, svih metastanja, određujemo jedno. I tim činom negiramo taj isti čin, jer odlučivanje prepuštamo onom entitetu na koji više nemamo uticaja: drugima. Postajući drugi, napuštamo polja svih mogućnosti, postajemo težina i tegoba i podređenost u svojim i drugim životima.
Jednom se određujemo, pa iako je to određivanje vremenski oročeno, na famozne četiri godine, vrtnja u krug traje i po isteku našeg glasanja, čeka nas isti okret zavrtnja. Vrtnja u krug koje ne samo što nije literarna već je vrtoglava, smućujuća real-politika. Kada se piloti i astronauti izlože centrifugi koji povećava broj gravitacija, pogled se sužava, crni krug ga uokvirava, i nešto kasnije gasi se svest.
Ovo ni kao metafora ne zvuči prijatno. I eto – glasanje kome možete pristupiti samo ako imate utvrđeni i nepromenljivi identitet i odluka koju donosite istog trenutka je gubeći, to je vidikovac na biračkom mestu. Osvetljeni smrtonosnim zrakom države, fiksirate svoju poziciju u svim beskrajnim poljima od kojih se sastoji naše večno biće.
Dobijate na težini, u tom soc-higsovom polju, i dobijate svoju beskrajno istu, mukotrpnu ulogu u svetu bez vas. Duplo golo. Ne, ovo nije proglas ka „belim”, ili pak „crnim” listićima, premda ove druge smatram elegantnijom formom odbijanja učešća, u stanju sveta gde ne predstavljate ništa, ni kao individua ni kao segment društva. Ako Ursula nigde neposredno ne govori o katastrofi koja je bila nužan i dovoljan uslov sveta Keša, Nozik na nekoliko mesta u „Anarhiji, državi, utopiji” daje naznake tranzicije države u (ultra) minimalnu državu, pa u minimalnu državu.
Njegovo pitanje sa početka knjige je jednostavno: „Postoji li zaista neka osoba koja bi, tražeći grupu mudrih i razboritih ljudi koji će rukovoditi njome za njeno dobro, odabrala onu grupu ljudi koji su članovi oba doma Kongresa?”. Sve su to „tvrdi taliri snova” koji zveče na „pločama sveta”, kako je pisao veliki pesnik Paul Celan.
Idiosinkrazija sa početka teksta se sada ponovo, podlo prišunjala. I dok se u svetu Keša može kao dašak osetiti Ursulino „povećanje složenosti i jačine polja razumnog života” (citat iz „Leve ruke tame”, drugog kultnog romana ove spisateljice) preko svođenja ljudskog društva na skupove „super-fluidnih” pojedinaca, kod Roberta takvih naznaka ni u tragovima nema. Niti ih može biti u geo-političkoj teoriji.
Međutim, Nozik u trećem segmentu svoje knjige, u promišljanjima odnosa utopije, realnog sveta i pojedinca kaže: „Ono što u našem stvarnom svetu odgovara modelu mogućih svetova, jeste širok i raznovrstan spektar društava u koje ljudi mogu da uđu ako im se dopusti, napuste ih ukoliko to žele, oblikuju ih u skladu sa svojim željama…”, pa onda nastavljajući: „…u stvarnom delovanju okvira postojaće samo ograničeni broj zajednica, tako da za veliki broj ljudi nijedna zajednica neće baš potpuno odgovarati njihovim vrednostima i težini koju im pripisuju.”
Nije potrebno poznavati matematičku teoriju skupova da bi se izveo posredan i posredujući zaključak: „…ukoliko postoji veliki spektar zajednica, tada (grubo rečeno) će veći broj osoba da se približi svom idealu života nego da postoji samo jedna vrsta zajednice”, piše Nozik.
Ne postoji samo jedna utopija i jedna vrsta života, utopija se sastoji od utopijâ, mnogo vrsta različitih i divergentnih društava, te je ona zapravo metautopija, sastavljena od mnoštva okvira za ostvarivanje dobrog života u idealnim društvima, uz suštinski uslov ravnopravne, slobodne i dobrovoljne privrženosti svojih članova.
Sa današnjim masovnim društvom i u sadašnjoj oskudici drugačijih društvenih okvira i zajednica (kapitalizam kao realno jedini trenutno postojeći svetski poredak), pojedinac postaje matičina radilica, a to niko ne želi da bude. Okret zavrtnja u magičnom krugu, zar ne?
Što nas je više, potrebna je brojnija i pokornija saglasnost u okvirima jednonumeričkog oblika sveta. Nozikova društvena matematika govori, tihim glasom, da to nije prihvatljivo. Isto nam govori i intuicija. I Lucija Anej Seneka, koji u prvoj knjizi pisama Luciliju, u sedmom i osmom pismu utvrđuje: „Pitaš me, šta da u prvom redu izbegavam: gomilu.”
Zar nije svejedno o čijem Kongresu ili Skupštini je maločas bilo reči?
P. S. Ovaj tekst je treći nastavak spontano nastalog serijala eseja „Zašto nisam glasao” i „Borhes i ja u potrazi za novom demokratijom”. Dok prvi tekst u književnom i političkom smislu brani i obrazlaže autorovu idiosinkraziju prema načelu „jedan čovek – jedan glas” i jednakom pravu glasa za sve, drugi tekst sadrži realno-politički okvir za novi sistem demokratskih izbora, zasnovan podjednako na Borhesu, Kafki, Pekiću i tužnoj srpskoj političkoj zbilji.
Uzgred, tek sada, kroz hronologiju svojih tekstova, primećujem desetogodišnju ritmiku šlajfovanja ove zemlje i sveta kome pripada. Na nesreću, i ja.
[1] Ursula K. leGuin, „Always Coming Home”, prevod „Polaris”, Srbija, 1992; Robert Nozik, „Anarchy, State and Utopia”, prevod CID, Crna Gora, 2010.
Učestvujući u zakučastom i deprimirajućem društvenom životu modernih vremena, okruženi prevarama pojedinaca i varkama kolektiviteta, pa onda još i prignječeni zaokretom tih mračnih šrafova, Borhes i ja, zapravo Borhes u svojoj priči „Vavilonska lutrija”, a ja čitajući narečenog Borhesa, dođosmo do biti demokratije i, što nam beše veća želja, do toga kako zavrnuti taj sveopšti „vijak”, „šraf” iliti „zavrtanj” i spasti sebe i društvo svoje.
Čitate drugi od ukupno tri nastavka eseja Gorana Stankovića – Zašto nisam glasao(foto: Sara Facio)
Ta kratka kafkijada jedna je od mitotvoračkih priča argentinca za koga Tonko Marojević kaže da „sažima svo iskustvo čovečanstva” i da je „čitao za sebe i sve nas”. Borhes i Borislav Pekić – još je jedna tajna književna veza toliko zapletena u „zaokretima” tzv. stvarnosti, da bi moto Pekićeve nenapisane „farse sa igranjem, pevanjem i pucanjem”, imenovane kao „Kako zabaviti gospodina Martina” mogao glatko poslužiti i kao moto celog Borinog dela, iako u naizgled nesličnom „stvarnosnom” ruhu. Jer „stvarnosti” i ovde i tamo behu samo halucinacije, tlapnje, ogledala.
S druge strane, svi dobro znamo da sve dok možemo da gledamo oči onoga sa kojim se, na sav glas, ili, pak, nečujno, potiho, raspravljamo u sebi, sve do tada živimo u demokratiji. Današnja njezina opšta kriza nije tajna, nije čak ni potrebno čitati autoritete i teoretičare, svi osećamo da nešto debelo ne valja.
Autoriteti kao što su Habermas, Darendorf, Sloterdik, Bodrijar, Derida, Žižek, kako vam za koga volja – kristališu se u zdravorazumskom pušaču cigara i ispijaču viskija Vinstonu Čerčilu, i njegovoj 50 godina staroj doskočici: „Najbolji argument protiv demokratije je pet minuta razgovora sa prosečnim glasačem”. A osim „prosečnog”, masovno društvo i ne zna za drugog pojedinca, te tako, „nešto mi šapne u srcu i znam”…
Borhesova „Vavilonska lutrija” u krajnjem sledu sugeriše utopijsko-komunitarnu političku viziju društva. Jedan čovek može imati bilo koju ulogu u društvu, o čemu odlučuje lutrija. Vreme, ili „mandat” te uloge je ograničeno, ne postoji nasleđivanje uloga ni statusa. Utopijska prozna sanjarija, fantastika, metafora, simbol, alegorija? Nešto šesto? U proznom smislu – da, u političkom – daleko od ležerne prozodije.
Slične zamisli se pronalaze kod Tomasa Mora ili, pak, u brojnim eksperimentalnim utopijama razbacanim tokom 19. veka, posebno u tadašnjim imperijalnim i graničnim kulturama, britanskoj i američkoj.
Ako sam Borhes kaže da „Vavilonska lutrija” nije sasvim čista od simbolizma, proširimo tu simboličku nečistoću na realnu nečistoću osnovnog i neupitnog demokratskog aksioma, da se čin izbora odnosi na glasačev habitat. Ako je čin svesne volje u toj meri neprikosnoven i ispravan, odakle tolike primedbe na manjkavosti i neotpornosti čina izbora na manipulacije, demagogiju, medijska trovanja, javne prevare, trgovanja glasačkim dušama i kalifornikacije volje?
Zar to licemerje, da se glasač najpre proglašava suverenim, a posle čina glasanja nesposobnim i prevarenim, ne svedoči da je u borhesovski simboličkom smislu teško biti car u svom selu, jednooki među slepcima, prorok u komšiluku… Blizina udaljava, pa i u realno političkom smislu.
Stoga ćemo predložiti svet u kome ćemo skinuti to breme sa nejakih plaća svakog pojedinca, u svetu koji je odavno ukinuo tog istog pojedinca, u istoj srazmeri i istom ritmikom kojom ga je, demonsko-demokratskim vokabularom, postavio na pijedestal svekolikog društvenog i političkog poretka. Svi znamo da je preveliki teret biti odgovoran za sebe i svoj habitat, da se taj preteški teret svalio na nejaka pleća u vremenu zgomilanosti.
Ali novi glasački poredak nije sablja dimiskija koja uvodi red među nejač, naprotiv. Do pojedinca nam je itekako stalo, oslobođenog od mreža u kojima se koprca. I te kako je potrebno dati mu nove odgovornosti, čistijeg stanja i trajanja, iskonske ljudske odgovornosti za vlastitu rasu. Ne treba zaboraviti da je antropologija pokazala da je ljudsko dete jedino mladunče koje će ponuditi hranu drugom biću svoje vrste.
Svetska Vavilonska lutrija! Biramo za druge, jer smo birani od drugih! Kakav je to poklič za novi humanizam! Svetskom lutrijom bi se izvukli parovi država, naroda, u nekoj višoj i daljoj fazi i manjih grupa, koje bi glasale jedne za druge, koje bi izabrale umesto onog drugog! Svaki narod svake države i svake političke zajednice može biti razrešitelj problema i darodavac poretka, vrhunski arbitar i duh iz boce za nekog drugog.
Izabravši druge među drugim za druge, ne ostvaruje li se time savršeno antropološko određenje Drugim, kao formativnim parametrima vlastitog identiteta. Ti Drugi su nova, dodata vrednost korpusu ideja i vrednosti ljudske civilizacije, koje smo na ovakav način obuhvatili sobom, postajući konačno odgovorni za tog Drugog, za bilo kog Drugog, koga nam je donela svetska izborna lutrija.
Konkretne koristi su još i daleko mnogobrojnije. Niko ne može više da se žali da su ga prevarili, jer je odgovornost preneta na drugog, slučajem izabranog. A slučaj poštujemo, zar ne, jer u njegovom prisustvu nemamo izbora. Drugi ljudi su nam uvek jasniji, prozirniji, čitljiviji od onih koji nas okružuju a zamućenih istorijom, blizinom, prošlošću i budućnošću, znanjem i predrasudama…
I mi sami ćemo se lakše probiti kroz izmaglice prevara, maski, igranja uloga, kulturoloških klackalica i svakolikog uslovljavanja ljudi sa kojima živimo. Borhes bi se čitavim svojim životom, a i slepilom, složio: blizina zamagljuje, čini stvari nejasnim. Iz daljine stvari postaju jasnije. Visok čovek u daljini, kada ga sagledamo iz bliza, iznenađujuće je običan. Drugi ljudi su nam čitljiviji od onih na čije smo likove navikli u toj meri da i ne primećujemo koliko su nam postali mutni.
A još veća korist nas sačekuje iza ugla. Planetarna odgovornost za drugog, bratstvo sa svim ljudima koji zavise od nas u meri u kojoj i sami zavisimo od njih! Ko nije osetio tu odgovornost kada je vodio svoje dete ili starog roditelja kod lekara ili u kakvoj sličnoj nezgodi! Znamo koliko ljudi mogu da budu požrtvovani kada se osete odgovornim za svoje bliske.
A daljina približava, i neka to bude konačno preokretanje, novi okret tog Henri Džejmsovog zavrtnja, koji bi nam sveopšte i nezaustavljivo razbijanje ljudskog društva na čestične mase uplašenih, slabih i sterilnih pojedinaca preokrenuo u ovoga puta realno utopijsko ljudsko bratstvo. Ni to dosada nerazrešeno, osim kod Borhesa (i Kafke, jer je i on tu negde u ovom pamfletu), to pitanje slobode volje, s jedne, i uređenosti i smislenosti sveta, s druge strane.
Ali, to pitanje nije bauk-pitanje, čak i ono dobija svoje ishodište, pošto ljude pretvara u agente sudbine. Lično bih voleo da zemlja koja će odgovarati za nas koliko i srpsko društvo za nju bude Island, naprosto zato što cenim njihov slobodarski i ostrvski duh. Ne bih imao ništa protiv ni Butanaca, jer znaju šta znači zaštita prirode i kulturne tradicije. Ali, naše želje i treba da budu sićušne naspram kvantne neodređenosti lutrije.
Budimo odgovorni za druge, za planetarno društvo, u istoj meri u kojoj je borhesovsko iskustvo totaliteta društva kao totaliteta uloga u njemu značajno za pojedinca. Evo i te konačne komplementarnosti: Borhesova lutrija od bezličnog pojedinca stvara autentičnog i sudbine svesnog čoveka, moja svetska izborna lutrija od egoističnih i ciničnih društva stvara planetarno ljudsko bratstvo.
Nisam se mogao nadati boljem društvu u traganju sa konačnom demokratijom.
P. S. Ovaj tekst je nehotični nastavak eseja „Zašto nisam glasao”, objavljenog u „Književnom magazinu” broj 37-38 iz 2004. godine. Dok prvi deo teksta u književnom i političkom smislu brani i obrazlaže autorovu idiosinkraziju prema načelu „jedan čovek – jedan glas” i jednakom pravu glasa za sve, ovaj, drugi deo prvog teksta, sadrži realno-politički okvir za novi sistem demokratskih izbora, zasnovan podjednako na Borhesu, Kafki, Pekiću i tužnoj srpskoj političkoj zbilji.
Štampao: Književni magazin154-157
Piše: Goran STANKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Goran Stanković: „SNIO SAM STRAŠAN SAN” – ZAŠTO NISAM GLASAO (Prvi deo)
Kada bih se nekome, nekada, zbog nečega pravdao, mogao bih da kažem: zbog literarnih motiva. A, opet, ne bih bio iskren.
Na dverima ovog sumračnog uvida stoji prskanje nevidljivim sprejom. Time se onemogućava da isti čovek više puta glasa, kažu. Još nekako mogu i zamisliti horde zakrvavljenih očiju i niskog čela kako jure od jednog do drugog glasačkog mesta i glasaju više puta. Ali, kako oni to uspevaju?
Čitate prvi od ukupno tri nastavka eseja Gorana Stankovića – Zašto nisam glasao
Pa postoje glasački spiskovi, obučeni i principijelni ljudi u glasačkim odborima koji primenjuju izborni zakon. I čak, ako poneko i uspe da se udvori, obgrlati i proždere poštenje neke glasačke kontole, verovatno bi takvih bilo vrlo malo, po nekim zabitima, zaboravljenim selima daleko od poštenog demokratskog grada.
Zbog čega bi onda zbog te apsolutne manjine ponižavali i prskali nečim, čime god to bilo, apsolutnu većinu?
Neki drugi odnos ne treba ni očekivati od ljudskog društva. Najdemokratskija društva na Zapadu, kao i afričke glasačke nedođije, postupaju isto sa tim prokletim sprejovima. Čovečanstvo nema toliko prstiju koliko bi ih države želele da poprskaju. Ali, evo već i dubljih nivoa ove ozbiljne metafore.
Već sam čin obeležavanja je odvratan. Sledeći Rolana Barta, mogu da definišem odnos označenog, označitelja i znaka u nekoj političkoj TV slagalici. Ako je označitelj nevidljivi sprej, a označeni sam glasač, pitao sam se šta je znak?
U ovoj depresivnoj, naivnoj semiotičkoj igri, znak bi bilo nesposobno društvo. Ono koje nije u stanju da organizuje glasanje. A upravo to se događa, da država na taj način priznaje svoju nesposobnost da ispunjava svoje osnovne funkcije, da omogući elementarnu ispravnost u ključnom načelu demokratije, jednakosti glasanja, jednakosti svih ljudi, kako viče na sav glas doktrina.
A lepo Domanović, taj savremeni srpski politički analitičar, u „Dangi” piše o onim žigovima na čelima ponositih žitelja zemlje „strašnog sna” (prva Radojeva rečenica iz ove priče). „Da bi se raspoznavao svaki naš građanin od ostalih, kmet je juče izdao naredbu da svi ovdašnji građani idu pred opštinski sud, gde će se svakom udariti žig na čelo.”
Ali slabo se ovih godina Domanović čita. A lepo je napisao i ovo: „Činovnik u belom odelu prinese mom čelu žig, i ja se trgoh… Probudim se iz sna.” Kakvog sna? Pa, strašnog sna.
Poneki intelektualni doušnici bi ovde rekli, uz puno ponosa i podsmeha, da je to priča onih koji su načuli da taj sprej pogubno utiče na erekciju. Meni ta primedba deluje smešno i podlo, ali polako, tek ćemo je razotkriti!
Koračam dalje u sumračnu zemlju. Dobro znam da je moja odvratnost prema denuncijaciji, prokazivanju, žigosanju samo vrh ledenog brega, da je obeležavanje i prozivanje tek simptom jedne strašne društvene bolesti.
Aksiom demokratije, čini mi se i jedini, aksiom svih demokratija je da su svi ljudi jednaki. Istovremeno, opšti iskaz svih nivoa u jednom društvu, od najobičnijeg čoveka do najznačajnijih odličnika, makar posredno izrečen, taj je da se ljudi razlikuju.
Kada je tako nešto izgovorio jedan srpski bivši predsednik, i to pred delegacijom pobunjenih studenata na poklonjenju, glas protesta intelektualne javnosti naše državice, svih iole relevantnih ljudi, do neba se podigao.
Kada su vlasnici glasa različitosti stigli na vlast, nastavili su stari posao, proklamujući nove oblike jednakosti.
A svi smo potpuno svesni da svet nije jednak, da ljudi nisu jednaki, da sudbine nisu jednake. Ma pustimo sada metafizičke doktrine, svi priznajemo da se razlikujemo. Muško od ženskog, stari od mladih, bogati od siromašnih, pametni od glupih, pošteni od lopova, talentovani od ubogih duhom.
Ta implicitna istina je u osnovi celokupnog društvenog života, potka svekolikog vrednovanja i društvene stratifikacije, pokretač i etike i estetike. Ustrojitelj vrednosti.
Sećam se vojničkog terena oko Prokuplja pre petnaestak godina (pre nego što sam sklopio „separatni mir” i državni rituali prestali da postoje za mene), dugih hladnih rezervističkih dana, kada se mešalo pivo i rakija, zajebancija porodičnih ljudi i poslušnost vežbana celog života, patriotizam i nadrealizam.
Bio sam desetar jednom odeljenju protivtenkovskih topova, malenih čudovišta koja baš dobro znaju da protresu kosti u zemlji. Neki je rov trebalo iskopati, ko bi ga znao zbog čega, naredio nekakav rezervni grebaroš sa zvezdicama.
Počela vojska na smenu da kopaju, cugajući neku rakištinu kupljenu od seljaka po čijoj smo njivi riškali. U jednom trenutku, proradilo mi demokratsko obrazovanje iz OŠ, ustao sam i zatražio od jednog rezerviste (a i dan danas bih voleo da mogu barem da ga se setim) ašov ili pijuk, opet se ne sećam dobro. „Dajte malo ja da kopam”, rekao sam mu.
„A, ne dolazi u obzir, ti si intelektualac”, odgovorili su ostali, na takav način da je više glasova slilo tu rečenicu u muzički kanon.
Tu društvenu šizofreniju do nežnih dubina čudesnog doveo je Borhes u priči „Lutrija u Vavilonu”. Društvene uloge se dele kockom. „Kao svi Vavilonjani, bio sam prokonzul; kao svi oni, rob; poznao sam isto tako svemoć, sramotu, tamnice.”
Svako može postati bilo ko određeno vreme, pa Jovo nanovo. Genetska vrteška ili princip lotoa podignut na društveni pijedestal. „Saznao sam ono što nisu znali Grci: neizvesnost. ”
Uređenje koje se uvek iznova stvara, ali gde memorija polaže pravo na konačnu reč, na društvenu formativnost. Memorija je osnov etike, užas i nada, strah i ljubav određuju ponašanje jedinke. Borhes veruje u antropološki optimizam, ljudi su u biti dobri, jedno društvo može da funcioniše samo na osnovu memorije, biblioteke unutar mozga, čiji najveći broj naslova govori o etici.
Borhesovo društvo je eshatološko i religiozno, njegov proklamovani ateizam se prepliće sa prirodnom religijom svetla i tame, direktno zasnovanim na fenomenima zasluge i greha.
Neka mi sada bude dozvoljeno da se vratim na mnogo prozaičnije pitanje koje se tiče odluke jednog glasača da više ne glasa. Na početku priče naveo sam zašto više ne želim da glasam, ali površno tek. Zatim sam naveo pravi razlog. Neku vrstu idiosinkrazije, preosetljivosti, resantimana.
Ali, ako bih želeo da budem društveni reformator, politički vođa, vlastotvorac, morao bih smisliti ubedljivi sistem koji bi mogao da bude zamena ovom koji postoji. Čovek uvek mora da živi u nekakvom društvu, kakvo god ono bilo. A sve što je potrebno duhu koji traga za suštinom i istinom je da se osvrne. Negde u prošlosti već postoje svi odgovori.
A sve je tako jednostavno, lako i prirodno, na taj način da nas zaboli glava kada shvatimo koliko je odgovor bio tu, na dohvat ruke, pred samim nosom. Pa ljudi nisu jednaki i ne mogu da budu jednaki, te prema tome i ne treba da budu jednaki.
Svodeći taj aksiom na trivijalnost glasanja, glasači u liku stvari koje dolaze imaju različiti broj glasova. I kada bolje razmislimo o svemu, sve je tako lako i izvodljivo, ili barem isto toliko komplikovano kao danas.
Da bi jedan čovek imao veći broj glasova, mora to najpre da želi. Svi koji ne žele imaju samo jedan. A uzvišeni stiču svoje glasove u zavisnosti od mnogih uslova. Svi ti uslovi se dokazuju, pa možemo sa uživanjem zamišljati vrevu i strku dobronamernih i zainteresovanih ljudi koji brinu brigu o svom i tuđem životu.
A kako bi oni dobijali vlastite glasove, i po kojim kriterijumima? Eto pravog pitanja!
Ništa jednostavnije od toga. Glasove čovek dobija u zavisnosti od samog sebe. U njemu odjekuju preci, tako da geneologija, porodično stablo, tradicija donosi određeni broj glasova.
Pa onda obrazovanje i inteligencija, lako merljivi kvaliteti koji su i danas na visokoj ceni. Pa lično bogatstvo, koji je i danas osnova za najskrivenije i najpodlije uticaje na tobožnju jednakost.
Moralnost, poštenje, dobrota. Pristojnost i solidarnost. Pa lični afiniteti, porodično stanje, broj dece i starih na staranju, i još po nešto, sve bi to služilo za sticanje dodatnih glasova. Čovek iz dobre, tradicionalne porodice, sa više dece i starim roditeljima o kojima mora da brine, bogat, a što bi hteo i da sačuva, obrazovan i inteligentan, takav bi morao imati mnogo, mnogo više glasova od onog koji sve to nije.
A kako dokazivati sva ta čojstva?
Opet, promenom direkcije, kako bi rekli psiholozi. Imovno stanje se lako utvrđuje, ono i danas služi za različitije društvene presije. Porodično stablo je već sadržano u matičnim podacima svake države o svakom građaninu, a sada služi samo za oblike kontrole i ni za kakva prava pojedinca.
Testovi mere inteligenciju, škole obrazovanje. Etičke osobine čoveka se iskazuju kroz nekonfliktnost, dobrotvorne napore, nesebičnost. Zar davaoci krvi ne bi trebali da imaju bar još po jedan glas?
Pa spasli su ga. A onaj koji je ubio, neće imati ni svoj glas. Sama želja da se utiče na društvo, da se dokaže dobra namera lako se dokazuje, broj ljudi o kojima čovek brine još lakše. Ne bih sada govorio o mogućnostima da se zloupotrebe merni instrumenti u svim ovim kategorijama, oni i sada postoje, i podložniji su kvarenju nego da služe dobronamernom pojedincu.
Čak, mnogi podaci bi bili vidljiviji, te poštenije iskazani. Bogati ljudi i sada utiču na opredeljivanje glasača, plaćajući reklamne kampanje svojim političkih štićenika, na primer. Ali takve zmije kriju noge. Da je ovako kako predlažem, mogli bi uticati, a da se ne kriju, da ne troše previše i da se ne izlažu neprijatnostima.
I tako dobronamerni čovek malo po malo prikuplja činjenice svog života, pretvara ih u dokaze i skuplja glasove kojima utiče na svoj život u onolikoj meri u kolikoj je zainteresovan za njega.
Reći će neko da su velike i mogućnosti da zločinci i zlonamerni presuđuju o društvu. To je onaj isti akademac sa banalnim vicevima o impotenciji, samo je sada već uvideo svoju glupost i prešao u moralizatorski atak.
Odgovaram naizgled naivno: a zar oni i sada to ne rade, ali van očiju ostalih?
Onako bi barem bili svima na vidiku. Istina o čovekovom pravom biću na videlo, eto parole! Jer ako u čoveku ima više dobrog, pokazaće se. Ako nema do zla, pokazaće se. Istinu će svi govoriti, a vladaće samo oni koji brinu o sebi i drugima. Ostali imaju i dalje svoj ubogi glasić, čvrsto stisnut u drhturavoj ruci.
Zar Bil Gejts i sada nema milione glasova, a kakav tuts ili hut ni svoj jedan jedini. Zar naše društvo nije dvolično i zar mu ne dolazi sumrak, slom i pad zbog te dvoličnosti?
Možda nisam u pravu, ali sigurno je da niste ni vi, optimisti i zakleti ljubitelji jednakosti. Jer, ako smo svi isti, odakle toliko zla, posvuda oko nas?
Štampao: Književni magazin37-38
Piše: Goran STANKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Aleksandar Stanković: „SVET JOŠ UVEK FUNKCIONIŠE, MADA OTEŽANO”
Odavno je jasno da međunarodni poredak funkcioniše na leđima retkih entuzijasta koji shvataju transmisijsku važnost države i marljivo rade na njenom očuvanju i unapređenju. Imena većine njih se nikada neće čuti. To su prolaznici na ulici, ljudi sa sedišta ispred, ili iza, u gradskom prevozu, mladići nalakćeni na ogradu bašte kafića, žene koje se sreću u liftovima, u zgradi ili na poslu.
Ima ih svuda i karakteriše ih neupadljivost, nevidljivost i činjenica da ih niko nikada neće čuti da izgovaraju da su zaslužni za nešto. Oh, a kako samo jesu.
Aleksandar Stanković: GDE SU FIKSERI U SVETSKOJ POLITICI?
Oni ipak, nisu tema ovog teksta. Nisu, zapravo, ni jednog. Niti bi njima to odgovaralo. U suprotnom ne bi zaronili u to duboko plavetnilo iz koga se pokreće suština države. To su heroji kalibra Stanislava Petrova koji je sprečio potencijalni nuklearni rat ličnim činom. Malo skretanje na putu koje je on učinio, omogućilo je da sistem nastavi da radi. Iznad takvih stoje ljudi koji su daleko ekstrovertniji, a istovremeno su spremni da snose posledice ukoliko njihovu poziciju to zadesi.
Baš to jeste definicija fiksera, onoga ko ide i čisti otpatke koji ostaju za politikom. Da bi se bilo fikserom, neophodno je pronalaziti mir u nemiru, red u haosu i živeti samo u pauzi između eskapada. Ti kasakaderi države spremni su da budu stigmatizovani i stoje prvi na braniku onoga što niko drugi osim šačice odabranih neće shvatiti, na prvim linijama u odbrani države.
Njihove pozicije su često pretočene iz života na filmsko platno. Uz obaveznu maštovitost, ekranizovani su Majkl Klejton, Rej Donovan, te Elizabet Sloun i mnogi drugi. Lice života fiksera izgleda glamurozno i poželjno. Gledajući te filmove sigurno su mnogi sebe zamišljali kako ulaze na mesta gde ne može niko, pričaju sa atraktivnim muškarcima i ženama, kriju misteriju u sebi koja ih čini nadljudski privlačnim. Ipak, samo retki u sebi imaju iskru, spremnost i konačnu hrabrost za potencijalne fatalne ishode.
Pomenuti likovi čija su imena istovremeno i naslovi filmova, iza onog prvog sloja luksuza, nosili su teret svog posla, koji se ni u jednom trenutku ne može porediti sa onim državnim. Biti fikser u politici znači rizikovati svakodnevno, sa realnim mogućnostima da se završi u zatvoru ili čak završi potpuno. Države su surove i retko praštaju svojim protivnicima, a svi fikseri su, konačno, potrošna roba, ako je potrebno toliku cenu platiti.
Ohrabruje činjenica da svet još uvek funkcioniše, mada otežano. Fiksera ima, ali ih je sve manje. A i ovo malo što ih je ostalo, kao da ne obučava svoje naslednike, ili se oni makar vešto kriju.
O kakvim se prirodama tu radi?
Teškim, čeličnim, odlučnim. Neko bi ih možda pomešao sa onima koji kasno cvetaju, ali pre se radi o ljudima koji su spremni da služe pozivu, državi i da za buduće generacije ostave ono što je njima dato na čuvanje. Njima nije važno na kojoj se poziciji nađu, jedini zadatak je popravka.
Koji god da je razlog, mora se konstatovati masovnost njihovog odsustva. Ranije je svaka država u pojedinim trenucima mogla da se pohvali njihovim prisustvom. Izranjali su kada je bilo teško, kada su bili potrebni, a toliko su toga prošli.
Jedan od najboljih u tom majstorskom zanatu bio je Deng Sjaoping. Bez njegovog mirnog i mudrog navigiranja, pitanje je kako bi Kina uspela da se uključi u globalnu trku i postane sila kakva danas jeste. Ako je uopšte upitno kako je Deng fikser, treba se setiti šta su oni. Od početka je bio uključen u funkcionisanje NR Kine, ali trenutak koji bi mnoge odvratio i otuđio od države, Dengu je, izgleda, služio kao još snažniji lepak.
Kako je Deng Sjaoping zauvek promenio Kinu
U Kulturnoj revoluciji on je satanizovan i izopšten iz elite i Maovog okruženja. Taj progon je trajao desetak godina tokom kojih je uništena čitava Maova opozicija, koja je bila prilično ideološki raznorodna. Izabrani naslednik Lju Šaoći, jedan od Dengovih saveznika, preminuo je, a Lin Biao je stradao u avionskoj nesreći, pod sumnjivim okolnostima. Deng je imao sreću da ostane živ, ali taj deo njegovog života bio je prepun patnje.
Osim stalnog progona od strane režima i konstantne demonizacije, Crvena garda je Dengovog sina zverski mučila i bacila kroz prozor. Zvanična verzija je da je on sam skočio, ali to neće promeniti činjenicu da je tokom tog perioda ispaštao i Deng i njegova porodica.
Na kraju, Deng je morao da odstupi od svojih ideala i da Mau uputi dva pisma u kojima priznaje da je mnogo naučio iz incidenta sa generalnom Biaom, izvinjava se zbog svojih stavova, ali i izražava spremnost da, ako mu bude dopušteno, nastavkom rada za partiju potraži svoje iskupljenje.
Sve to je posmatrao iz prikrajka jedan drugi, mnogo mudriji fikser. Džou Enlaji, o kome je u jednom članku Forin afersa zapisano da je on Mau omogućio da bude Mao, razumeo je trenutak i bio strpljiv. Možda je tačan ovaj zapis u Forin afersu, ali Enlaji je razumeo da je bilo nemoguće boriti se protiv Maove, gotovo božanske, harizme.
Uz to, svakako je bio previše moćan da bi mu se bilo ko usprotivio. Svrstavanje na stranu disidenata i reformatora, ne bi mnogo toga donelo ni Enlajiju, ni zagovornicima promena. Mao Cedung jeste bio ličnost zavedena sopstvenim zabludama koje je silom sopstvene aure želeo da primeni, a razumevajući to Džou Enlaji je čekao pravi trenutak da otpočne sa reformama.
Znajući da kod Maoa postoje simpatije prema Dengu, Džou je svoju simultanku otpočeo čim je Mao pomenuo mogućnost rehabilitacije kadrova. Među njima bio je i Sjaoping oko koga je Enlaji bio najoprezniji. Kako je Dengova rehabilitacija dovršena na Maovo veliko zadovoljstvo, jer se ovaj taktički distancirao od Džoua taman toliko da Cedung bude zadovoljan, ali da savez sa Enlajijom opstane. Džou je, ipak, u tom momentu bio izložen rafalima onih koji su se trudili da oslabe njegove pozicije jer je smatran za nasledinika Cedunga posle njegove smrti.
Slučaj kao glavni cinični skretničar istorije udesio je da Džou umre pre Maoa, ali to više nije moglo da spreči reformističke snage koje su stvorene na čelu sa Dengom. Redovi su zbijeni, a po Maovoj smrti, ekspresno je rešen problem sa četvoročlanom bandom koja je poslata u zatvor i Kina je mogla da počne da bude obnavljana nakon decenija epifanijskog impulsivnog upravljanja zemljom koje je umalo bilo fatalno.
Naravno, sam Sjaoping, nakon svega što je prošao, nije bio antidržavni čovek, niti čovek revolucije, nastavio je sa stvaranjem jače Kine.
Da je među živima Bata Stojković bi sigurno prokomentarisao: „Ala je opravio, svaka mu čast”. Gledajući godine koje su usledile i ostale države iz sistema mogu se složiti sa glumačkim bardom. Deng Sjaoping je uneo prekopotrebne korekcije kako bi Kinu pripremio za novo doba.
Kao faktička mrlja ostaje intervencija na Tjenmenu, ali i to je bila Dengova poruka. Nikada se nije okrenuo protiv države i sistema, ali ga je i te kako unapredio.
Naravno da nije on jedini. Kroz istoriju su se gotovo bez izuzetaka uzdizali fikseri koji su sređivali stvari u državi i poretku, sve kako bi procesi nastavili da se odvijaju nesmetano. Poput sajdžija, oni su štelovali i podmazivali zupčanike kako svetsko vreme nikada ne bi odstupilo od onog realnog.
U poslovično zavađenom svetu, fikseri su uvek bili ono što spaja. Nije se samo Kina mogla pohvaliti njima. Jednako su postojali u Americi, Rusiji, Francuskoj, Nemačkoj… Pa i pojedine srpske diplomate su bile prepoznate kao čuvari sistema, a i Srbiju su popravljali mnogi.
Među najvećima od svih u svetu bio je Henri Kisindžer koji je modus operandi poretka shvatao do najsitnijih kvačica. Kao takav, on je među poslednjima ostavio jasna uputstva kako očuvati sistem, ali i ozbiljan istorijski pogled na njegovu genezu.
Zato se ovaj majstor može parafrazirati u pitanju: „Koga pozvati danas ako se ima popraviti sistem”, a odgovor ne bi bio nimalo lak.
Mnogi su sa padom Berlinskog zida poverovali u neograničenost svojih ovlašćenja, iako su pravi fikseri, oni koji su nežno demontirali Hladni rat ciglu po ciglu, ostavili vrlo jasne upute kako čuvati poredak.
Među njima bio je Džejms Bejker koji je na čelu majstorskog tima uspeo da izbegne Tukdidovu klopku i nije dozvolio državi u opadanju da načini trzaj koji je mogao da bude stravičan po sistem. Da li bi došlo do ovakve sadašnjice da je NATO stao sa svojim širenjem na istok, a što je Bejker implicitno ili eksplicitno, zavisi od interpretacija, sugerisao?
Još konkretnije, da li bi došlo do ovakvih potresa u poretku da je NATO stao na zapadnoj granici Ukrajine? Fikseri su zatajili i zbog toga sada ima toliko posla za njih. Izneverene su nade svih onih koji su se uzdali u trajnu stabilnost i datu reč, ali i razum s neke strane.
Čini se da pravila više nema, a igra je još uvek ista, dok su ulozi sve veći. Na horizontu se naziru samo retki koji su spremni da pravila prilagode vremenu i uvedu VAR u međunarodne odnose, većina želi da napravi neku novu igru. Zato ne iznenađuje što je sve manje poštovanja među igračima, pa i među onima koji sebe smatraju fikserima.
Pominjani Henri Kisindžer je znao kako odati poštovanje ruskom diplomatskom velemajstoru Andreju Gromiku.
On je Rusu priznavao da je u pregovorima držao do časti, da se nije koristio iznenađenjima i da nikada nije Amerikance doveo u ekstremno ponižavajući položaj, a i onda kada je morao da promeni svoje pozicije po naređenju, primećivalo se da mu nije baš prijatno što to čini.
Kakva suštinska suprotnost sadašnjice stoji na drugoj strani. Kao da danas pregovori ne postoje, ako se druga strana javno ne stavi u poziciju koja je neprihvatljiva.
Da li tu ima mesta popravci, dogovoru?
Teško, nekada i nemoguće.
Kisindžer je još rekao da Gromiko nije tretiran sa poštovanjem koje mu je Gorbačov dugovao jer je i decenijski ministar spoljnih poslova učestvovao u Gorbačovljevom usponu. Ako se kao istiniti uzmu svi liberalni navodi o poslednjem predsedniku SSSR-a, očigledno je otkud Gromikova vera u njega.
Zato se može reći da je, nakon svega, Gromiko razumeo sistem i težio da ga popravi i prilagodi vremenu, kao što to pravi fikseri rade.
Gromiko i Džon F. Kenedi, oktobra 1961. godine
Njihov današnji dramatičan nedostatak može se pronaći na istom mestu. Moše Levin je o Gromiku zabeležio razočaranje Egona Bara kada je ovaj izjavio da je znameniti Rus u svojim memoarima ostavio jako malo, a da je ogroman deo svog znanja o međunarodnoj povezanosti i uticaju velikih ličnosti prećutao.
Ipak, Bar u kritici iznosi ono što odlikuje sve fiksere: „Kao odani sluga svoje države, verovao je da sebe treba da ograniči na trezveno i koncizno predstavljanje najnužnijih stvari”. Ovde ne sme biti zabune, u Gromikovom činu nema ničeg lošeg. On je bio državni službenik, čovek države i to je ostao, ali greška jeste na onom mestu u kome izgleda da nije dovoljno uložio u pravljenje svog naslednika.
To je uopšteno zajednička greška svih svetskih fiksera. Ili nisu pokušavali ili su malo pažnje posvećivali tome. Pored prevelikog egoizma Amerike i zloupotrebe apsolutno dominantne pozicije, znanje fiksera moralo je da bude preneto makar na nekoliko proverenih osoba, koje bi kao njihovi naslednici nastavili da krpe svaku pukotinu, a po potrebi i da renoviraju određene delove.
Jako je malo u modernom svetu ljudi koji se mogu pohvaliti mentorstvom onih najvećih koji su pomerali planine. Ovo je zbog toga poslednji alarm da ovo malo današnjih fiksera trebaju hitno da počnu sa obukom svojih naslednika u što većem broju, kako se poredak ponovo ne bi urušio. Samo što ovaj put to može biti fatalno.
Konačno, verovatno najznačajnija stvar kod svakog majstora za međunarodni sistem jeste čast i poštovanje tuđih krajnjih pozicija.
Ta uloga nije nova i seže mnogo dalje od Kisindžera, Gromika, Sjaopinga. Fikseri su bili istorijske ličnosti poput Rišeljea, Meterniha, pa i Taljerana, Gorčakova, Kastlroa, ali i Vilijama Oranskog, možda i neko poput Jakoba Fugera…
Fikseri su bili i Čerčil i De Gol i Ruzvelt, ali i desetine drugih čija se imena nikada neće saznati jer su radili iz dubine. Svima je zajednička bila želja da se pronađe način po kome svet može nastaviti da funkcioniše.
Vraćajući sećanja na Gromika, Kisindžer je još rekao da kada pomisli na njega seti se velikog i predusretljivog profesionalca, snažno posvećenog stvaranju mira između Amerikanaca i Sovjeta.
Fikseri baš to i rade, nalaze načine da prevaziđu razlike i ograničenja i time stvore periode mira. Poput svih ostalih majstora, bez fiksera u politici, sistem je prepušten sam sebi i ludoj sreći kojom kolaps može da se izbegne.
Treba pisati svaki dan, ali ja sam ispala iz prakse, tako da evo sažetka. Danilo je stigao u Gračanicu u ponedeljak, ja sam krenula u utorak popodne sa Živojinom. Usput saznajem da idemo prvo do Zvečana, na „Sokolicu” i da su i mene ubacili u program – festival ima likovnu koloniju i pesnički deo. Prelazimo na Kosovo na Jarinju, relativno brzo i bez problema.
Nadežda Petrović – Kosovski božuri i Gračanica 1913. godine
Sever je okupiran poslednji, pa je okupacija i najvidljivija – patroliraju oklopnim vozilima, a kod Srbovca nas jedno i zaustavlja. Njih petoro, jedna žena i četvorica muškaraca pod punom ratnom opremom – redovna kontrola.
Tablice iz Srbije više ne moraju da se prelepljuju, a na Severu uglavnom nema KS tablica: kad su Srbi morali da menjaju svoje mahom su uzimali nove srbijanske, pa su tako kola BG, VR, KŠ. Mi smo u VR kolima.
Ja ne dižem glavu, Živojin je ekstremno ljubazan, ali odgovara „Dobar dan” na „Mirdita”, traže mu ličnu, vozačku, Kosova ličnu…pre godinu i po su njega i Žarka zaustavili i maltretirali, što je kratko bio skandal za koji – niko na kraju nije odgovarao.
I kad prihvatiš da iza administrativne linije mogu da ti urade šta hoće i da će te Bog sačuvati ili neće, onda se više ne plašiš.
Na kraju jedan od muškaraca govori ženi da nas pusti.
U Zvečanu je osim okupatorskih vozila sve kao u Srbiji, ali su ljudi uplašeni. Dugo su bili graničari, ali granica je sad probijena i narod zbunjen. Organizatorka je sve vreme ispred Doma kulture za slučaj da dođe policija.
Pričaće nam posle Srećko iz Novog Brda, koji radi u staračkom domu: „Ne branim Šiptare, ali i oni se plaše, ne znaju tamo šta ih čeka, pa su takvi. Nas su skoro zaustavili, pitaju imate li oružje, kažemo nemamo ali nas opet izvode iz kola.
Mene su zaista normalno pretresli, ali ostale su naslanjali na kola i tukli po nogama. Znači – kao da si kriminalac…”
Krećemo dalje ka Gračanici. Albanski delovi šljašte. Gomila je praznih zgrada izgrađenih uz put, naročito u Vučitrnu, a benzinskih pumpi je mali milion. Pitam Živojina zašto – objašnjava mi da je zapadni plan za Kosovo podrazumevao da OVK zauzme pumpe da bi gorivo koje se uvozilo iz Makedonije moglo da se prodaje bez ikakvih nameta, sa čistim, ogromnim profitom. Jedina mesta koja stoje kao crna ostrva u moru neona su srpska groblja. U Vučitrnu više nema živih Srba – „sve su nas počistili”.
Stižemo u Gračanicu oko jedan po noći. Sutra ujutru je Velika Gospojina i liturgija u manastiru. Manastir je i centar mesta kroz koje prolazi magistrala – nema trga, nema pešačke zone. Sve je stalno u pokretu. Postoji ideja da se napravi zaobilaznica, ali za sada nema ni pasarele.
Puno je naroda na liturgiji, upoznajemo i staru monahinju Teklu, iz Crne Gore, dok sedi na travi. Vesela je, šali se – radila je nekad davno u fabrici, u manastiru je već 28 godina.
Vidim opet freske Milutina i Simonide, opet sam na tom mestu i pričešćujem se gde se pričestio i kralj Milutin, i Sveti kralj Stefan Dečanski i car Dušan i car Lazar.
Uveče se spremamo za Novo Brdo, u Bostane kod naših oca Steva i Sonje. Njima je 10. godišnjica kako su došli tu. Crkva se oslikava, mesto živi.
Kažem Sonji kako im je lepo, odgovara „Joj Milice, nije bilo. Kad smo došli, imanje je bilo u jako lošem stanju, nisam znala hoćemo li uspeti sve to. Ali Bog sve uredi.” Tu ću rečenicu čuti još dosta puta na Kosovu.
Za GLEDIŠTA piše: Milica ŠPADIJER
Politika privatnosti
Da bismo čitaocima pružili najbolje iskustvo, koristimo tehnologiju takozvanih kolačića za čuvanje i pristup informacijama o uređaju sa kojeg pristupate ovoj adresi. Vaša saglasnost omogućava programu da automatski obrađuje podatke. Nepristanak ili povlačenje saglasnosti neće negativno uticati na karakteristike, ali gde kad neće učitati poneku sliku u zavisnosti od izbora pisma. Takve potrebe aktivni servisi opslužuju.
Portal Gledišta ima autorska prava na sve sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala, bez dozvole vlasnika autorskih prava, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
