Дође једном Илија из Тушимље и донесе једну икону која личи на Пресвету Богородицу. Исприча ми да је била нека жена обољела од рака, покушавала ваљда себи спаса наћи, па у тој болести и борби почела учити иконопис.
Схијеромонах Илија (Буха) 1976-2025
Код Илије у Тушимљу долазила је редовно. Он, онакав какав је био – разиграно безазлено дијете у монашкој раси – свакоме је пружао руке, па и њој, која је спаса тражила, таквима поготово.
У Тушимљу је долазило врло мало људи, толико да је оно мало што је долазило у шали називало „Манастир Богу иза ногу”. Неки су чак и карикатуру направили.
Волим тај црквени хумор; нешто здравије, а смјешније нисам ни чуо ни видио. А и Илија је у њему био велемајстор!
Елем, она жена се на крају престави Господу, а Илија, ко Илија, то прослави радошћу Васкрсења.
– Брате, икона није канонска, нити је жена била школован иконописац, али икона ради! Знаш колико пута кад ми нешто запне, ја само наиђем испред ње, прекрстим се и кажем: „Ај, Мајко Божија, замоли Христа да то буде” – и буде све у реду!
Оприча ми тада о икони. Слушам га и мислим се:
– Е, мој Ико, да се твојом вјером помолиш пред церовом кором, и одатле би ти одговор дошао!
Занимљиво ми је било што је неколицини нас поклонио репродукције те иконе „која ради”, да би и нама радила и спасавала нас у свакодневним борбама.
Чудан је био Илија Војинов Буха, Херцеговац из Призрена – чудан ономе ко не зна шта је дијете!
Човјек који је имао један папир широк можда пет-шест центиметара, а дуг, брат брату, метар. На њему ситним словима исписана имена: с једне стране за здравље, са друге упокојени. На тај папир је само додавао и лијепио нове комаде да га продужи. На литургијама, које је од почетка своје болести па све док је могао да стоји служио сваки дан као захвалницу Богу што му је и тај дан живота дозволио да дише, читао је и молио се Господу за сва имена људи које је икада срео или на други начин са њима био у контакту!
Да, и тебе је помињао – не сумњај у то! Као и твог покојног оца, мајку и све о којима си му причао.
Кад пређе из Тушимље у Острог, већ је био тешко болестан, али и даље ведар и срећан. Кад бисмо се срели, а сретали смо се често, углавном је он мене тјешио, јер бринем за његово здравље.
Једном оде у Београд на некакав скенер. Испратих га таман одавде из моје куће. Прексутра вече вели мени жена: – Ено ти Илије, скаче испод коша!
Зовем га ујутро и питам шта оно би – је ли то прешао са духовне кошарке на паркет? А он ће ти:
– Ма, иди, бре! Кад су ми рекли да више немам рак, морао сам некако да прославим! Нисам знао где ударам од среће!
Илијина срећа је потрајала чак и насупрот чињеници да је период без рака био врло кратак. Он је човјек који је једноставно одлучио да буде срећан, јер: – Како да не будем срећан, кад Христос Васкрсе?!
Све је то у реду, брате Илија, али како да ја будем срећан кад сам себично људско биће?
Жао ми мене што више не могу да те назовем, да ми прелијеш од те твоје среће! Ломе се у мени хришћанин, који док чека твоју сахрану слави Васкрсење и жуди за поновним сусретом, и онај горе поменути себичњак.
Ниси ми рекао шта сада да радим са оним кандилом за које си ми рекао да направим постоље. Па кад сам га направио, онда си се извлачио да не знаш гдје да га ставиш, немаш мјесто за њега. Ко да не знам да си га мени намијенио, да упалим испред оне исте иконе „Усрдно мољење”, како си је сам назвао – а теби за душу.
Видиш ли колико људи сада плаче за тобом, Илија? Људи који су ти, што оно каже наш народ, „ни род ни помози Бог” – па да ниси био оно горе разиграно, насмијано и безазлено дијете с огромном душом, не би те жалили!
Кад сам те давно метнуо у своју прву причу још ненаписане нове књиге (завршићу је, не бој се – можда и не бих, али ако си ми већ то оставио у аманет, морам) и рекао ти да сам ти у њој поклонио коња, одговорио си ми да онда коњ мора да се зове Мичиген, јер је био неки стари монах на Косову ког си такође волио, и имао је коња с тим именом.
Добро сад, да скрајнемо мало Мичигена – ту смо ђе смо: ти на истини, ја на лажи. Надам се, оче и старији брате, да си понио онај папир уза се, и да ће твоје молитве за нас бити још снажније, јер кад сједнеш одеснују Христа, много боље ће да те чује.
Христос Васкрсе, Балабанска Буо!
Припреми нам пут и мјесто, чекај нас и помјани пред престолом Творца – горе једва чекају такве попут тебе!
Кад пишемо о „узроцима наших пораза” из 1995. године, поред анализирања утицаја Ватикана и Вашингтона, Беча и Берлина, Загреба и Сарајева, незаобилазан је и поглед у огледало. А у њему – разматрање судбине др Јована Рашковића. Можда и понајбољег, али никад оствареног политичара ког смо имали на почетку деведесетих година.
После стравичног пораза у Великом рату 1918. године, један савестан аустро-угарски генерал написао је књигу прожету патриотским болом. Дакле, без примеса аутошовинизма, али уз оштру и здраву критику појава које су довеле до слома његове отаџбине.
Радило се о Алфреду Краусу, Аустријанцу, некадашњем команданту дивизије, па корпуса војске црно-жуте монархије, који је одмах после рата 1920. године објавио дело „Узроци нашег пораза”. Књига (иначе жестоко критикована на немачком говорном подручју) је најпре 1938. године, а онда у поновљеном издању и пре коју годину, преведена и објављена и на српском језику, пре свега јер је Краус, ратујући и на српском фронту, оставио једну верну слику српске војске, за њега респектабилног непријатеља.
Али оно што је посебно битно за ову књигу јесу и Краусови закључци, заправо способност да се за пораз потраже узроци и на страни својих. Генерал Краус је ту био изричит, па је закључио да „Централне силе нису подлегле због надмоћнијег вођења Антантиних армија, већ због тешких грешака сопственог војничког вођења које је, упркос многим сјајним успесима, промашило најчешће у основним одлукама”.
И наставио у истом духу: „Ако немачки народ жели да се опет усправи, ако мисли да стресе јарам и постигне своју стару величину, онда треба да се побрине да уклони „витезове на левици”, тј. вође који воде у ропство.”
Тако је Краус успео да се као неспорни патриота нађе у борби на два фронта: с једне стране је оштро критиковао Вајмарску републику и нарастајућу немачку социјалдемократију, а с друге указивао на проблем некритичког национализма „јер смо били навикли да све што долази од круне примамо без расуђивања за најбоље и као милост”.
Тридесет година после Погрома и слојевите српске 1995. године, чини се да је једна оваква анализа потребна и нама. Да бисмо се приближили истини о унутрашњим проблемима и узроцима нашег пораза из 1995. године, који из много разлога до данас нисмо ни означили као такав. А ако то није пораз, онда може да буде само оно што је супротно од пораза, и онда кажњених нема, већ напротив сви одговорни могу да убирају само ловорике победе…
ПОРАЗИ СУ ДОШЛИ ИЗНУТРА
Кључно питање у самоспознаји гласи: да ли је у рату у Хрватској и могло да се заврши другачије? С обзиром на то да имамо у виду процесе дугог трајања на овим просторима, и да су хрватске елите деведесетих, идентификоване са историјском улогом чувара Запада и предстражом Ватикана, само остале верне циљевима из 1914. и 1941. године. Наравно, уз свесрдну подршку и охрабрење својих историјских савезника, да једном заврше са Србима, да им „задају ударац од којег се никад неће опоравити”, како је то пред офанзиву на Републику Српску Крајину говорио Фрањо Туђман.
С друге стране, узимање у обзир мировног плана „Z-4”, који је одбацило српско руководство пред крај рата, наводи нас и на другачије закључке. Могло је да буде другачије и Погром је могао да се избегне. Тај план делује посебно разумно из данашње перспективе, јер је ипак замена „нечег” за „ништа”, али у тренутку његовог стављања на сто крајишким вођама, он се чинио као „нешто” уместо „све”. Јер, рецимо, по овом плану (уистину, нацрту) српски народ до тада суверен на својој територији требало је да део својих стратешки најважнијих области преда Хрватској и само претвори себе у две одвојене енклаве, на Банији и у Лици с делићем Далмације…
Међутим, када говоримо о томе да је сценарио, а тиме и исход рата извесно могао да изгледа другачије, мислимо на нешто сасвим друго. Пораз из 1995. заправо је почео једним поразом из 1991. године. И ту долазимо до приче о једном од најобразованијих, најродољубивијих и најмудријих српских политичара с конца 20. века. Био је то „ћаћа од Крајине”, како је у народу прозван др Јован Рашковић.
ПУТ ЈЕДНОГ ДОКТОРА У ПОЛИТИКУ
Рашковић је до осамдесетих година имао беспрекорну каријеру: психијатра који је још са тридесет година постао директор опште болнице у Шибенику, потом признатог научника и гостујућег професора на више универзитета и земљи иностранству, аутора великог броја стручних радова. До 1985. године, када га је кадровска комисија Медицинског факултета у Загребу одбила због „морално-политичке неподобности”.
Корен овог пута није био национални него идеолошки: спочитаван му је антикомунизам и дружење са већим бројем београдских дисидената. Од тада, свака година у животу др Рашковића постала је грудва која се ваља низ брег и из дана у дан постаје све већа.
И не само година, већ најпре сваки месец, па онда сваки дан. Из свих њих је кључала историја. Учествује и иницира обнављање српских културно-просветних друштава у Хрватској. У јулу 1989. године као „непоћудан” је онемогућен да говори на великом скупу на Далматинском Косову, да би убрзо хрватска полиција почела да му претреса стан и ординацију, врши различите притиске на њега и његову породицу.
Али Јово Рашковић није устукнуо – напротив у јануару 1990. године он председава скупом у Доњем Лапцу где се договара организовање прве српске странке у Хрватској. Ова историјска одлука садржала је још један важан додатак: да ће будућа партија бити повезана са неком од већ постојећих политичких организација, у Београду.
Ту Рашковић, из перспективе режима у Београду, чини кључну грешку, јер за своје и деловање крајишких Срба не тражи благослов Слободана Милошевића и ДБ-а, већ се повезује са опозиционим грађанским структурама. Притом, он није постао шеф огранка Демократске странке у Книну, већ се као њен партнер са сарадницима одлучио на формирање Српске демократске странке. Као главне програмске принципе изнели су: југословенство, демократију и (српски) народни суверенитет. Тиме се српски крајишки лидер појавио као опасност и Загребу и Београду. Али је у својим опредељењима остао стамен и храбар. Од фебруара 1990. године, када је основана СДС, а Рашковић постао њен лидер, почела је да се пише нова историја.
Обнова политичког живота Срба у Хрватској, са искуством геноцида у Другом светском рату и претње његовог понављања са ревитализацијом усташтва, а поред тога и националног буђења након вишедеценијске комунистичке репресије, започињала је драматично. Као да је уснуло робље показало да је живо, уз свог дуго чеканог вожда који је започео борбу за аутономију. Политички скупови, у халама или под ведрим небом, претварали би се у праве народне саборе, а ови у манифестације народне револуције.
На једном од таквих скупова, у Славонији, др Јован Рашковић је егзалтираним тоном казао: „Ја нећу да будем ваш вођа, него слуга, слуга само српскоме народу!” Било је то довољно да по овом мотиву буде испевана народна песма, а да др Рашковић буде прозван не оцем нације, већ „ћаћом од Крајине”.
ПОЛИТИЧАР КОЈИ НИЈЕ ХТЕО РАТ
Ипак, на изборима за хрватски сабор одржаним 1990. године показало се да је одоцнело формирање СДС-а имало кобне последице; изабрано је свега пет Рашковићевих кандидата, док се чак 24 српских представника – посланика нашло на листи Рачанове СДП-СКХ. Наводна југословенска платформа, установљена на братству српског и хрватског народа, показала се ускоро као кукавичје јаје за Србе у Хрватској. Но „ћаћа” није био поколебан, и наставио је политичку борбу као једини аутентични лидер Срба у Крајини. Пред Туђманом је наступао храбро и у исто време одмерено, што је била посебна уметност у периоду када је већ започела антисрпска хистерија и сукоби широм земље.
После „случаја Млинар” прекида односе са хрватским сабором, а пошто касније покушава да у циљу попуштања тензија опет разговара са Туђманом, постаје жртва медијске манипулације (тајно снимљени, монтирани и објављени делови разговора). Кроз који месец, Рашковић ће бити нападнут и од „својих”, пре свега због свог виђења српско-хрватских односа и невољности да се у потпуности препусти утицају Милошевића. Још одјекују његове речи, праћене звиждуцима, изговорене на Ђурђевдан 1990. године пред зградом Книнског корпуса ЈНА: „Ја вас нећу водити у рат, ја вас могу водити у мир, ако хоћете рат нека вас води неко други.”
Кампања која је против њега уследила довела је до познатог епилога, где је у београдско-загребачкој копродукцији, на самом прагу рата, сувишни доктор – летописац „Луде земље” практично протеран из Книна. Никада у српској модерној историји један вожд није добио свог тако недостојног наследника, као што га је имао Рашковић.
Јован Рашковић – Интервју за Телевизију Београд 1988. године
ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ И ТИШИНА У ИЗГНАНСТВУ
А „ћаћа” је наставио свој живот у Београду, као избеглица. У јулу 1992. године преминуо је у Београду, прерано, у 62. години живота. Добро је приметио српски писац, да је срце Јована Рашковића – ког је карактерисао као човека који је у српску политику унео неподношљиву количину поштења и реализма – само стало у Београду, а да је пре тога било изрешетано на положајима широм Крајине. Други ће га надопунити да је доктор једноставно „пресвиснуо” од болних рана свог рода. „Све је жртвовао и све изгубио”, рећи ће Момо Капор. Поредећи га са Светозаром Милетићем, Танасије Младеновић ће га описивати бираним речима и закључити да је био „адамско колено”…
Кад пишемо о „узроцима наших пораза” из 1995. године, поред анализирања утицаја Ватикана и Вашингтона, Беча и Берлина, Загреба и Сарајева, незаобилазан је и поглед у огледало. А у њему – разматрање судбине др Јована Рашковића. Можда и понајбољег, али никад оствареног политичара ког смо имали на почетку деведесетих година.
Тридесет година касније, док се као насушна потреба поново пројављује помирење демократског и националног, можда нас она нечему и поучи.
У магли без спасења, која прекрива и време и памћење, 1. октобра 1953. године, истог дана кад је тадашња Југославија изабрана за несталну чланицуСавета безбедности УН, изашао је први број Гледишта. Императив премијерног броја, али и сваког следећег био је јасан: мислити дубље, писати одговорније, говорити гласније, него што дозвољавају дневно-политичке прилике. Данас, седамдесет и две године касније, стојимо пред истим изазовом: како бити савремен, а остати у дијалогу са онима који су говорили пре нас?!
На данашњи дан, 1. октобра 1953. године, изашао је из штампе први број Гледишта
У овогодишњем свечаном броју, враћамо се једном од оних аутора који су, и по снази и по судбини, остали непријатно присутни у историји српске књижевности. Повод је тројак и значајан: сутра, 2. октобра навршава се тачно 140 година од рођења Драгише Васића, а ова 2025. година обележава и 80. годишњицу његове смрти – једног од најтрагичнијих завршетака у српској интелектуалној историји.
Управо зато, баш сада, на Дан Гледишта, објављујемо критички осврт на његов роман Црвене магле – књигу која и даље пали црвене лампице немира у свести читаоца, иако је прошло више од једног века од њеног првог издања. Овај осврт, писан с мером оштре анализе и тешке књижевне савести, не тежи ни рехабилитацији, ни осуди, већ читању. Оном дубљем, упорнијем, у којем књижевност не служи ради бекства, него као искрено сведочење. И као језиво тачна аутопсија не само српског друштва у времену рата, већ и као огољена дијагноза људских вечитих болести: кукавичлука, лицемерја и духовне испразности.
ДИЈАГНОЗА БЕЗ ТЕРАПИЈЕ
Црвене магле у традиционалном смислу речи нису роман, више су болнички картон једног народа, исписан руком човека који не жели да штеди ни себе, ни читаоца. Васићев свет је без милости, али и без наде. Исцртава прецизну мапу једне моралне пустоши и не гради фабулу у којој се трагедија разрешава.
Главни јунак, Алексије Јуришић, типичан је представник онога што бисмо могли назвати „антихеројем”: интелектуалац који се не сналази у историји, ни у себи. Његова унутрашња борба није јуначка, него трула, самосажаљива, и у крајњем исходу, данашњим речником – аутошовинистичка. Не само зато што мрзи свој народ, већ отуда што није у стању да воли ишта, па ни самога себе.
Његов дуализам, између дужности и личних жеља, између живота и страдања, није херојски ни трагичан, него трагикомично, немоћно бежање. Јуришић воли да пати, али не уме да живи. Та духовна невољност да се преузме судбина у руке не чини га мучеником, него захтевним болесником.
ЛИКОВИ КАО СИМПТОМИ: ОД ХРИСТИЋА ДО ЈЕЛЕНЕ
Док је Јуришић уроњен у рефлексију и бесплодну интроспекцију, Христић представља отворену духовну ситничавост: човек који лаже да је рањен, који се сакрива од фронта, а од истине још више.
Његова супруга, Јелена, једна је од најупечатљивијих и најнеугоднијих женских фигура у српској прози. Она није само хладна, она је грабљива, храни се мужевљевом слабошћу. Хијена, али не без разлога: њен лик није карикатура, то је хируршки прецизна дијагноза, у свету без идеала, где се љубав за тили час претвара у канибализам и борбу за голи опстанак.
СТИЛ КАО СКАЛПЕЛ: БЕЗ УКРАСА, БЕЗ МИЛОСТИ
Језик Драгише Васића, дакле, није ни раскошан ни лирски, он је оштар, нервозан, и у свом најбољем моменту: хируршки прецизан. Он не романтизује страдање. Не налази утеху ни у једном облику приповедања. Чак ни у патњи нема величина, само огорчености.
Управо у томе лежи снага, али и ограничење овог романа: он не нуди катарзу. Нема хумора. Нема ироније. Нема сатиричног одмака. Све је црно, а магле су густе. Његова реченица је шок терапија без анестезије, читалац не сме да трепне док се сецира.
Неки ће рећи да је ту слабост дела. Ипак, ту је његова историјска истина. Јер 1922. године, кад је роман објављен, Србија је још увек била у жалости, али као да више није знала зашто тугује. Уместо заслуженог осећаја победе завладао је хаос летаргије. Уместо идеала све је задесила цинична стварност. Уместо јунака свуда су преовладали људи који нису знали шта да раде са својим животом.
ПОГЛЕД У БУНАР
Утисак који остаје након читања Црвених магли није ни естетско дивљење, ни морална поука, него врста духовне мучнине. Васић ни не позива на акцију. Он нас не уздиже. Он нас тера да гледамо у бунар и да признамо да је дно много ближе него што смо спремни да верујемо. А бунар, наравно, увек гледа у нас.
„Црвене магле су дело које шокира, а не просветљује. Оно је лице српске националне трауме суочено собом без икакве терапије. Можда је то и његова највећа истина јер коју другу истину имамо ми, осим оне која нас убија?” – стоји записано на ивици једног од хиљаде папира разбацаних по редакцијском столу.
ЕПИЛОГ: АНАТОМИЈА ЈЕДНЕ НАЦИОНАЛНЕ МЕЛАНХОЛИЈЕ
Објављујући овај критички осврт баш на Дан Гледишта, а уочи 140. годишњице рођења Драгише Васића, сећамо се писца који је и сам био на ивици свих фронтова: идеолошких, књижевних, историјских. Васић је убијен 1945. године без суђења, као „непријатељ народа”. Али његова књижевна реч живи као опомена, као сведочанство, и као магла кроз коју понекад морамо да продремо. Не да бисмо видели светлост, пре је да разумемо зашто смо је заменили маглом, а макар кад бисмо признали колико смо се одавно у њој изгубили.
Овај текст је на концу симболично постављен на спомен-плочи и гласи: „Овде почива српско грађанско друштво. Умрло је од искрености.”
Да бисмо разумели колико су Црвене магле и данас живе, доносимо један одломак у којем главни јунак, Алексије Јуришић, у тренутку слома и самопревазиђеног разума, проговара о мравима, оцу, рату, љубави и бекству.
Део романа који нас води директно у свест човека који не може да се извуче из своје магле.
Читате критички осврт и одломак из романа Драгише Васића – Црвене магле
ДРАГИША ВАСИЋ: „ЦРВЕНЕ МАГЛЕ” (ОДЛОМАК)
Оне ноћи кад је Јуришић без ичијег знања, у неком пустахиском наступу, напустио војнике и батерију и фронт и све послао до ђавола па на коњу појурио негде ка Солуну, одакле је, пошто је већ био измакао пуних тридесет километара скоро силом враћен натраг, ствар је овако текла:
Јуришић је седео у својој земуници са лактовима између колена и укрштеним прстима, па је тако сагнут гледао у земљу. Доле по сувој, песковитој земљи, однекуд баш испод његовог пољског кревета па тачно средином земунице ка вратима, милела је једна танка, вијугава и црна колона са свим ситних, на први поглед и невидљивих, мрава.
Ови мрави, вијугајући брзо, нечујно и вешто обилазили су један другог и као важно хитали негде пузећи и котрљајући за собом са свим ситан, фини и перласт песак којим је непатосана земуница била посута и који се преливао. Па се она танка колона, докле год се добро не загледа, чинила као да мили у једном истом правцу, тамо ка вратима.
Али је Јуришић на то био обратио нарочиту пажњу и уочио: да се она црна колоница управо комеша и измотава на једном истом месту. Иде тако неколицина међу њима, упутили се бајаги важно негде и Јуришић их бодро прати и следује им, а они вијугајући обиђу оне што им иду у сусрет, очешу се о њих или не очешу, и тек се наједанпут ужурбано врате натраг. Па се то врзмање понавља непрестано тако и Јуришић не може да примети ни једног јединог међу њима који би с једног краја стигао на онај други.
Гледа он то па се мучи и криво му је што се та колона једном већ не престане измотавати, те или пође сва тамо под кревет или ка вратима, куда се њему чини да треба и мора да буде смисао и циљ онога покрета. Утолико пре што су она врата широм отворена, а осим тога тамо је светлост па је природно да се тамо упућују.
Али колона непрестано по старом, или се тако њему чини; комеша се у месту, копрцка, прескаче оне перле и сви они појединци на које он обраћа пажњу полазе и враћају се, шарају амо-тамо и врзмају се, а овамо све изгледа да журе. Или се сусретну, застану, погледају се оним глатким тачкицама, замрдају трепељивим влакнима, те се чини као да се нешто споразумевају, па опет продужавају оно врзмање.
Тако увек, и таман он помисли сад су се споразумели и кренуће сви једним путем, а они опет по старом.
Иде то тако непрестано те он осећа како му се због овога почиње да мути у самој глави и како се онај жив црн конац пред њим, онај вијугави црни црв, као пење у сам његов мозак и ту почиње онако исто да ради и да се комеша. „Бога му, мислио је Јуришић – шта ови овде раде? Шта се ови овде врзмају? Шта је све ово? Нешто се споразумевају, а опет све иде као пре и, колико год гледам, ја не могу да видим баш никаквог смисла овом њиховом покрету. А све је то доле један свет.
И вере ми моје, тај свет никакве памети и разума нема и не зна шта ради. Пре свега, он незна једну основну ствар: да је овај пут, којим он несигуран. А то је најважнија, животна ствар за њега. Несигуран је, јер је ту доле под мојим ногама. И ето, и незнајући и ненамерно ја га наједном могу уништити; њега, тај мали свет, који не зна не слути и не осећа да неко огромно јачи стоји над њим, нити сања у каквој се смртној опасности налази И живи, миче се, мува тамо-амо и шепртљи нешто доле под мојим ногама.”
И Јуришић се све више мучи и љути што она јогунаста колона једанпут не излази на врата, и осећа око себе пуно неког црвљивог гмизања. И то гмизање осећа он највише у мозгу па би хтео да учини крај оном врзмању и оном комешању и да ону колону доле растури ногом, растрља је и измрцвари. И напослетку, види он да друкче и не може бити и да не може да се уздржи, па узима од некуд метлу и целу целцату ону колону, једним само махом, избацује на чисто на поље, и тек се после тога задовољније и некако одважније осећа.
„Ето им сад реда – мисли Јуришић. Само што би сад такав исти ред требало и у глави направити. Све је у томе да се сав овај каламбур у глави једанпут овако рашчисти, па да човек онда тачно зна на чему је. Јест, какав је скандал цела та глава и тај мозак кад ево две године од кад седим овде не могу да будем на чисто: шта је сад са мном у ствари, на чему сам ја, и кад све оне разне црне колоне што се по њој непрестано врзмају, и гамижу не могу да доведем у ред.
Јест две године питам се ја стално: треба ли да останем ту и пуним ове топове овде или да дунем и бестрага далеко негде од њих побегнем? А године пролазе као глас и не може човек целога века, као сви мрави овде, полазити и враћати се.
Дакле има једна ствар пре свега. Ту у овим жилама кључа неко наследно убојиштво ту је нешто давно посејано и то је оно главно из чега се ова крв састоји основица овога бића, и онда шта бих ја ту имао да се обуздавам? Мора ваљда, имати неког смисла то семе што је ту, јер је ту, и ја немам шта да мислим него лепо да пуним и даље ове чељусти што зјапе уперене на ону страну и да гађам тамо, да гађам, да гађам док се све оно брдо не претвори у прашину. Зашто?
Зато што има неки принцип да се оствари и ја сам ту да на томе принципу радим и да за тај принцип умрем. Јер куд бих бегао ја од оних инстинката и оних дедова-убојица? Дакле, ето, тако каже једна метла.
Али који су то дедови што ме муче. Који су тачно? Ето, је ли тај дед мој отац? Гледам ја њега сад, као да стоји ту предамном, смешка се и прича. како је њему рат био брат. „Будалама, вели он је рат, а мени је увек био брат.” Он је у рату, вели, ударио темеље, па је после само додавао циглу по циглу те сад може да живи као човек и да се никад не узноји. Знао је он шта ради и сваки паметан човек зна шта треба да ради. Онај који не уме да подвали подвале њему, вели. „Играм ја карте с командиром па намерно губим и увек у шлаги онај „бољи”, а ја стално на осуству и ситничарим тако и бакалишем па остављам пару на пару.”
Лепо, ето, то је мој дед. Дакле тај дед овако ми пише: чувај се, јер ако се сам не чуваш, нико те чувати неће, па ако се вратиш опростићу ти, а не вратиш ли се знаћу да си био велики будала и сав ће мој зној отићи другоме, а овамо сам каже да се никад није знојио.
Дакле, чувај се, а ако се не вратиш: значи да си био будала. Е добро, то је један део крви у овим жилама и он је састављен од бакалнице, од ,,шлаге“, од криве мере и од интереса на интерес. И много од те крви струји у овим мојим жилама. Али има и оне друге: „Иди, вели, синко, и Бог нек’ те чува, а ти чувај образ и буди јунак”. Ето има и те крви мајчине.
Сад, какав сам ја качамак ту испао? Ја уочавам и разбирам овде неке састојке и секцирам али ништа не могу тачно да одредим, само осећам да се она бакалница смртно бори са оном смежураном старицом и да ту још неке нове, чудне мешавине има. Опет стоји она његова слика преда мном. Бога ми је роб од главе до пете. „Власт, вели, почитуј, сваку без разлике, а ако и ђавола мораш молити моли га, клекни на колена ништа не мисли, моли га, разумеш.”
И заиста клања се он пред сваком влашћу, а ја гледам и мислим: Бога ми мога, ово је неки нечастиви. Ево ову пандурску крнтију треба поставити негде пред канцеларију и само зато је она дошла на овај свет: да прекрсти руке и са наћуљеним ушима чека кад онај изнутра наручи каву, па да ону каву однесе онако погурен и врати се на прстима и натрашке пред врата. Ето ти оца. А после оно друго: „Чувај образ, синко!”
И сад шта? Ја сам њихов син, а праунук сам једнога кириџије. Па шта ја хоћу? Распињем се нешто и кидам у некој умној напетости и стално би хтео да идем, путујем и да се пентрам по оним врхунцима ствари. Ја хоћу о ја хоћу, ја морам да идем по оним врхунцима ствари, и све ме нешто тамо неодољиво гура, а видим скучен сам, јадан и слаб сам за то и пун сам оне мизерне крви пандурске и оних одвратних, несвесних и кириџијских нагона који су већ постали моја душевна навика.
И у сав онај мрачни строј мојих инстинката, осећања и страсти ја не могу ни да продрем, него, уместо тога, осећам само неко јадно мозговно врење, док се у души све нешто згужвало и испреметало. И мрви се нешто у мени и плаче и рида и глас неки чујем како ми шапуће, а ништа не разумем. Јао мени, какав је скандал тај мој разум кад он не зна, да ме научи просто једну ствар: смем ли оставити ове топове.
Јер, ево, шта су ми криви они људи на које бљују смрт ове овде цеви! Ништа. Ето силом се мени импозирало као апсолутна истина: да су они криви. И ове цеви овде преда мном биле су та апсолутна истина и требале да служе оном принципу. И сви ови овде око мене уверени су још: да су у поседу те апсолутне истине, те сву ову пустош гледају као нешто природно, стварају је и учествују у њој свим силама. А ја поцепан сав трњем и купинама оних искушења наслућујем нешто као појам о свеопштости и целокупности и сваког дана опијам се све више и више пићем ове, чини ми се, најлепше и најдостојније од свих идеја.
Ето, стешњен сам ја овде међу овим стењем и пећинама, те све мање могу да видим јер и неба довољно немам. И скучен тако без неба и ваздуха магловито осећам да све ово шта мислим нису праве мисли него нека привиђења мисли, и да ова моја месождерска душа само нешто слути, а јасно ништа нити може да зна, нити може да хоће. Слути, она, на пример, да је од свега овога што се ради у овом грозничавом кртичњаку доле, једино добро оно што је она наша велика сеструшина Русија, свршила.
Тако ми Бога јединога само је оно добро, а све ово друго је ништа. А ја не знам управо шта је све она радила, само осећам: да је неко велико, и широко чишћење било и да се тамо хтело да човечанство више не мили. Али и то што мени изгледа добро у оном тамо мистичном ужасу само је једна којештарија, јер се мени чини, да сви они што траже неку срећу света треба једном од свега тога да дигну руке.
Живим ја непрестано с људима заједно и сви ми овде требамо један другом и пречи смо од најрођенијег. И гледам ја њих годинама: сви су они рђави. Јест, сваки је рђав и сваки је заслужио да грозно испашта, толико је сваки од њих сла од рођења починио. Па је онда смешан сваки онај што запиње да умањи и ублажи нечије заслужене патње. Можда треба све да иде како иде. И зар мењати све ради неколицине који незаслужено пате? Лаж је онај Иван Ланде макар био Рус, лаж је од главе до пете.
Али и да није, он би био награђен и без нас. Ко би ушао у све оно тајанство ствари, или ко не види и не осећа ону руку која све регулише она што нас милује тачно „према данима у које нас је мучила и према годинама у које мо гледа и невољу.” Е па на крају крајева нов човек и неће бити онај неустрашиви победилац зла и неправде, тај ипак позитиван и практичан дух што позива на „дело” доле Нов човек биће онај спокојни, узвишени, тихи човек поносит боловима. Што они болови страшнији, то он гордији.
Са срцем племенитим у презирању свега ниског и маленог, он ће жалити оне одвратне, необуздане „јавне” животиње што не могу да га осете, све оне борце ма за шта једнообразне и амбициозне, што су свуда исти и личе на оне идиоте скупљене по душевним болницама, ошишане кратко, унезверене, са истоветним, безизразним лицима. Јер све је ситно борити се доле и јер што већи бол то већа срећа изабранога.
Дакле, све нека иде како иде на овој пеги доле на којој се миче и за ову секунду за коју се живи.”
Тако је мислио Јуришић и седео на свом кревету у земуници, пошто је оне мраве ишчистио. А на пољу грозна оморина и мрачно, на олују натуштено небо мучило се над фронтом. У менажи, под хладњаком од осушеног грана, раскопчани и зајапурени, препирали су се официри, па се пргавили до беснила што се више, горе над њима, небо мрачило и мучило. Говорили су опширно о мајкама подводачицама на Крфу, па о Црној Руци и Белој Кули, о француској певачици што божанствено пева C’eѕt la valѕe du brun, о рђавој менажи која много кошта (а ту присуствује и шеф менаже и прави се луд), и о неком пешаку што се сам ранио па су помињали и Христића. И око тога се развила помамна свађа, и ако су сви тврдили једно исто: да се Христић могао опрати једино на онај начин који је сам изабрао. Ствар је само у томе што се они његови подвизи не могу сматрати јуначким, јер су оне доцније врлина негативног порекла.
А Јуришић слуша из своје земунице како се они искрено згражавају због оног поступка Хрустићевог, па мисли: како се из њихове коже, у којој су они најмање неком својом заслугом, онај поступак заиста мора чинити гнусним, те изгледа природно што они енергично траже да Христића понизе, и ако је апсолутно поуздано да би и они, на његовом месту, онако поступили.
„Па све су, у опште, врлине негативног порекла, мисли Јуришић, али једно је сигурно: да би ови овде исто урадили кад би били у његовој кожи и ако би истински волели ону жену. А он је њу истински волео. Веровао је, јадни Христић, да ће она бити срећна кад га види, па се за ту њену срећу осрамотио. А то може да разуме само онај који воли. И ја тек сад разумем Христића, јер волим, јер прâво волим. Јест, никад ја овако нисам волео и за Наташу бих ја сад учинио оно исто што је он учинио за ону змију. Бих, моје ми части, јер волим очајно и јер је Наташа дивна као да није жива жена. И све ћу оне неправде своје према њој покајати. Три године седим ја овде и чистим се изнутра за њу.
Немам више шта себи да пребацим, нити имам прљавих мисли. И сви ови разговори грозно су ми одвратни и људе ове, што сваки час иду на осуство, обмањују се и говоре како је уздржавање шкодљиво, не могу више да гледам. Тако је, седим ја овде и чистим се за Наташу, једино моје, једино што имам. Хоћу да будем чист као она, хоћу да будем морално леп, хоћу да доживим да ми верује кад јој будем рекао на коленима: ево овде је само сунце унутра, погледај, Наташице, самô сунце.
То је захвалност што си мислила на мене, то ти је мој поклон, три године, ноћу и дању радио сам на њему; ја сам ти то био дужан, јер, да тебе није било, ја бих био сироче. Ето, тако ћу јој рећи. И онда ће ми опростити што јој никад нисам писао. Јадна Наташа. Она је могла посумњати: да сам онда озбиљно мислио на раскид. Раскид са Наташом?! Ужас! Па то би значило раскид са животом, раскид са срцем, раскид са крвљу. Никад Наташице! Не постоје више две душе: твоја и моја. Неко тајанствено ткиво исплело је свега једну: нашу душу. Никад Наташице! Јесам ли био безуман онда кад сам те вређао?
Ја, свакако, не знађах шта сам говорио. Ето помисао на тебе пржи ми ум. Кад сам без тебе, ни ваздуха, ни плућа, ни очију, ничега немам, хоћу да се угушим, да ослепим. Хтео бих овог часа да се створим тамо где си ти, и ту, пред тобом, да плачем најгорчим плачем због свих неправди према теби, да ти покажем најдубље дно мојих несрећа због тога, да те молим за опроштај што сам те у узбуђењу оне махните осећајности вређао, да те уверим како ти нисам писао само зато, што се у писму ништа не може рећи, да пред твојим ногама размрскам ово мрачно чело вечних двоумица. Чекај ме, Наташице и опрости То мора бити што пре, овога часа, овога часа…”
А на пољу грмљавина све јача и капи, најпре крупне и ретке, па све чешће зашушташе по осушеном грању, те се они официри постепено стишавају и разилазе. Само се Јуришић грозно мучи у неком махнитом и бурном узбуђењу. Гуши се Јуришић, и осећа страшну жеђ и како се онај велики црни црв ускомешао у мозгу, а обруч неки дави га до умирања. Па наједном пљусак и све се стаде купати у брзим и мутним потоцима, који су се рушили са свих страна. И њему се учини да га ти брзи, мутни потоци неумитно вуку доле у неки бездан.
Јуришић раширио очи, иде тамо-амо по земуници, отвара и затвара врата, тражи нешто. А оне ствари око њега, књиге, револвери, сандуци, ћебад, блузе, карте, бусола, поигравају, тресу се, дрхте, прете нешто као да имају душу, и ако су мртве, па се Јуришићу учини ужасно, као да све оне у глас вичу. бежи, бежи, бежи Јуришићу бежи где знаш! Он јурну на поље. Тамо удаљини, иза високих модрикастих таласа Бабепланине, кроз расцепљену облачну завесу, један златно-светли појас, ружичаст и сјајан, ширио се весело на небу које се ведрило. Шума је влажно мирисала и потоци се још рушили. Онда један крајичак златнога котура повири, и још јасније обасја планину.
Јуришић, крвавим очима, погледа тамо према планини. Читав океан простора и слободе ширио се пред њим и мамио га. И на једном он осети: како га обузе неки чист, свеж, силан талас, неко нејаснослатко осећање нечега светлог, оно широко осећање простора кад се чини да сви ти простори живе, осећају, радују се и маме. Па у оном болном и збрканом елану и у оној жеђи и безумљу он лудо брзо дође до коња, узјаха и појури
И док су копите бесно прскале блато, за њим је све више остајао онај мутан црн И мртвачки покривач облака. И бежећи све бешње он је гутао онај простор који се пружао пред његовим очараним очима и узносио му душу. Па је са том душом, широком, пространом и светлом, јурио, јурио, јурио у сусрет оном јасном и милом плаветнилу светлога неба.
Постоје тренуци у писању кад реченица не иде даље, не зато што нема шта да каже, већ зато што понекад мора да застане. Да се стави тачка и дубоко удахне. Да се направи простор за тишину. Тако и ова прича настаје: као предах. Не за крај, него као летња запета. Као отворен прозор у празној соби док цврчци цврче на јарком сунцу.
Читате колумну Есеј из сенке у наставку који најављује летњу паузу
ПРЕ ЛЕТЊЕ ТИШИНЕ
Пре ове паузе, пресабирам где смо све речима путовали. Са сенкама смо ходали: бојама Пол Гогена, гласом Волта Витмена, болом Фриде Кало, молитвом Достојевског, водом Вирџиније Вулф, и зидовима Франца Кафке. Сваки од тих гласова није био само тема, него и својеврсно огледало. Сваки од тих есеја је настао из потребе да се понешто разуме, не у њима колико у мени. У нама.
Гоген ми је показао да боја није украшавање, него побуна. Витмен – да песма није стил, него дрхтај тела. Достојевски – да се истина не налази у победи, него у исповести. Вирџинија Вулф – да писање тече као време, и да се оно што боли не мора рећи, него осетити. Кафка – да свет има зидове, али да ми имамо сенку. Фрида Кало ми је показала да отворена рана не представља нужан крај, него може да развеже језик. Шест гласова. Шест путоказа. Шест облика тишине.
А сад, на прагу летње паузе, осећам потребу да не додам ништа ново. Већ да се осврнем. Да питам: зашто сам ја све ово писао?
Јер свако лице које сам гледао у тим есејима није било туђа биографија. Била је то маска која ми је помогла да проговорим. Да склопим себе из туђих ломова. Да се заштитим. Или откријем. Понекад је било лакше да пишем као да сам неко други. Али сада, на крају једног круга, знам: сва та писма из сенке била су исповест, само под другим именима. Ја сам се крио иза њих да бих могао да кажем нешто што бих тешко рекао у своје име.
Постоји једна реченица коју сам записао у првом есеју, а која ме и сада прати: „Боја није бег, већ сведочење.” Данас бих рекао: сенка није бег, него је одраз. И у том одразу, кроз ових шест лица, покушао сам да пронађем један одговор – шта остаје кад се реч изговори?
Нећу га дати. Нека остане без одговора, али знам да остаје нешто. Остаје сасвим сигурно, макар била то бол која више не тражи име. Остаје дах који није ни реченица. Остаје празна столица за читаоца који ће једног дана можда у њој видети себе.
Есеј који сада пишем није нови. Он је само скуп свих претходних, као што је сенка најчешће сноп свих светлости које су прошле. У њима сам научио да се пише не да би се говорило, него да би се слушало. Јер најдубља истина не настаје кад нешто кажеш, већ кад нешто не можеш да изговориш, али ипак покушаваш упркос свему само не из очаја.
Зато овај текст није тачка. Нијe чак ни три тачке. Он је као што сам већ рекао предах између. Између онога што сам већ рекао, и онога што ћемо тек заједно научити да изговоримо.
***
Нека овај летњи одмор буде време тишине која лечи. Погледајте, изгледа као да је читавом свету потребан лекар. Зато, нека ова сенка у којој испијам хладан чај буде простор у којем ће се нове мисли сабирати. И нека читалац зна: вратићу се и ћемо и ћете. И сенка ће опет проговорити. До тада – нећу више ништа рећи. Али све ће већ бити речено.
Пре неколико дана, представио сам своју последњу књигу у Врњачкој Бањи. Тамо сам се дружио са неколицином добрих људи. Неки од њих су моји драги пријатељи, а неке сам имао срећу да упознам те вечери. У повратку, гледао сам кроз прозор аутобуса места, градове и пределе око себе.
Видео сам оно што је, како ми чини, јединствено у својој лепоти и то ме је сетило Црњансковог авио-путописа „Надземаљска лепота Србије”. Видео сам, међутим, и оно што је било пропало и запуштено, а што се са неба не може сагледати.
Нисам осећао мржњу према својој земљи, нити сам јој се ругао. Сетио сам се млађег од браће Шлегела, упокојеног скоро већ двеста година, који је рекао да неко мало, безначајно противречје не може да укине љубав, у чијој се основи налази једна бесконачна идеја. Оно, напротив, љубави служи као потврда и појачање. Пошто у мом случају, тих противречја није било баш мало, појачање је било меланхолично, али је и даље остало појачање.
Тако ће бити и убудуће.
САВРШЕНСТВО КАО ПРЕТЊА ЧОВЕКУ
На својим путовањима, посетио сам и оне градове у којима постоји нека опсесивна жеља да све изгледа не само уређено, већ и савршено. Како су ти градови не само богати, већ пребогати, степен њихове изврсности је такав, да је оку заиста потребно време да пронађе неку несавршеност или противречје у тој изврсности. Међутим, уместо да ме усхити или задиви, изврсност ме је испуњавала зебњом: сетио бих се несавршене природе човека и помислио бих, како ће се ти градови, који толико теже савршености, ускоро почети ослобађати свакога ко је „несавршен” или ће забрањивати улаз таквим, „несавршеним” људима. Окружени хуманоидним роботима и напредном вештачком интелигенцијом, можда ће, на крају, у тим паметним градовима, живети само неколицина људи, која ће за себе мислити да су богови.
Да ли ће то бити коначна победа разума над силама „мрака и безумља”, коју човек сања од епохе Просвећености? Да ли је то пејсаж света у коме је „добро” победило „зло”?
А ШТА ЈЕ СТВАРНО ДОБРО ЗА СРБИЈУ?!
Док сам, тако, кроз прозор аутобуса гледао Србију, питао сам се шта је добро за моју земљу? Ускоро сам схватио да је наша криза толико дубока, управо зато што ми више не знамо шта је добро за нас.
Знамо шта је лоше: партократија.
То изазива очајање, али исто тако и гнев. (Уколико ова власт има способност аутокорекције, она би морала да привуче компетентне и часне људе, али не тако што ће од њих тражити да потпишу приступницу, већ тако што ће им омогућити да заузму позиције које заслужују на основу својих компетенција и радног искуства, а онда ће им дати слободу да свој посао раде професионално, на општу ползу)
Много је теже, међутим, утврдити шта је добро (за Србију).
ПЕРВЕРЗИЈА ПОЈМА „ДОБРО” У САВРЕМЕНОМ ДИСКУРСУ
У истом накарадном контексту, који једном броју људи и медија у овој земљи уопште не изгледа накарадно, неко би могао да каже да би и нестанак Републике Српске, било неко „добро”, јер би допринело „стабилности на Балкану” и лакшем инкорпорирању Србије у ЕУ, односно поетичније речено, у „европску породицу” (нико се до сада, што је симптоматично, није сетио синтагме „породичног насиља” у овом контексту).
Чак и ако се од садашње Србија, у будућности, одвојили Санџак и Војводина, или ако би се Србија, преко промене Устава, претворила у неку нефункционалну конфедерацију њених преосталих области, неко би опет могао да каже да је то добро, јер је то доказ „децентрализоване, модерно уређење државе, чији су делови окренути интензивној прекограничној сарадњи.” (А ко може да се буни против сарадње)
Уколико би неко споменуо демографску катастрофу, са идејом да ће нас за неколико деценија остати толико мало да нећемо моћи да контролишемо ни територију која је сада у саставу Србије, биће људи који ће да кажу да та катастрофа није катастрофа, јер „срећа појединца не зависи од величине државе, већ од индивидуалних одлука” (следи мантра о томе како треба следити своје снове: у преводу, бити богат и славан, са што мање рада и труда).
ДА ЛИ ЈЕ ЧАСТ ПОСТАЛА СМЕШНА?
Или да поставимо ствари обрнуто.
Да ли је оно што је некада изазивало дивљење, сада постало смешно? Да ли у овој земљи, поштовање и даље може да заслужи гест Владимира Ћоровића (1885–1941) великог српског историчара, рођеног у Мостару, који је у јуну 1908. године, у Бечу, након што је докторирао, одбио прстен цара Фрање Јосифа, дар најбољим студентима, уз образложење да је у Бечу само странац?
Ако је увећање стандарда једини смисао наших акција или једина ствар коју ова или свака будућа власт, може да омогући грађанима Србије, онда је збиља свеједно, да ли се то постиже на поштен или непоштен начин. Последице већ сада видимо: осећамо како се придев „поштен”, трагично приближио, по значењу, придевима „глуп”, и „наиван”. (Именица „част” још увек помало одолева захваљујући чињеници да се више не изговара гласно, и у друштву, већ само у себи)
ДЕСПОТ СТЕФАН – ПРИМЕР ПОСЛЕ ПОРАЗА
Разуме се, у времену у коме живимо – у времену после једног великог националног пораза, који сви осећамо, а не знамо када се догодио – бољим српским интелектуалцима на ум пада фигура деспота Стефана Лазаревића. Судбина је Деспоту наменила несрећу да живи у време након пораза на Косову пољу у коме је страдао и његов отац, кнез Лазар. Да би преживео националну катастрофу, деспот Стефан је, као што је познато, послао своју сестру у харем турског султана, а сам је постао његов вазал. Политиканти би се данас то назвали “храбрим” потезима, док би озбиљни интелектуалци могли посегнути за аргументом културног, економског, па и просторног напредовања деспотовине.
То напредовање изгледа као да започиње управо мирењем са поразом & понижењем.
Међутим, у оба случаја се превиђа чињеница да је у баш у то понижавајуће време, почео да настаје и Косовски завет, оличен у речима које је патријарх Данило III (Млађи, или Бањски) 1391. или 1392. године, приписао кнез Лазару, пре битке на Косову пољу: „Боље је нама смрт у подвигу, него живот у стиду.” (односно живот у понижењу)
ЗАВЕТ КАО ПУТКАЗ БУДУЋНОСТИ
У томе и јесте величина деспота Стефана и зато је он велики државник. Данас би у овој Србији било разумљиво да је Деспот почео да Османлије представља као пријатеље, да Косовску битку приказује као, „непромишљени ризик вођен ирационалним разлозима”, како би његова понижења престала да изгледају као оно што јесу – као понижења – да би путем црне лингвистичке магије, постала „национално одговорна политика лишена авантуризма његовог оца који нас је коштао големих жртава”. Да је деспот Стефан то учинио, наш пораз би био потпун, јер би се преживљавање по сваку цену претворило у кредо живота, чиме би се Срби разбили на мноштво атома од којих би сваки за себе желео само да преживи на било који начин: тада више не би било стида, а самим тим ни подвига, па ни опстанка народа, а себичност, кукавичлук и грамзивост би постале главне врлине.Међутим, Деспот то није урадио, зато што је био на висини историјског задатка.
ЖРТВА ДЕСПОТА СТЕФАНА ЗА БУДУЋНОСТ
Ако је његов отац ставио на коцку свој живот у садашњости, на Косовом пољу, деспот Стефан је жртвовао своје име у будућности, тиме што је помоћу Косовског завета успоставио јасну разлику шта је добро (подвиг), а шта је лоше (оно чега треба да се стидимо) и тако усмерио српску будућност према подвигу. Укратко, преко Завета нам деспот Стефан поручује отприлике ово: ја сам морао да живим живот у стиду, да би сте ви, у будућности, имали могућност да изаберете подвиг.
То је ствар која, по мом мишљењу, изазива дивљење код Деспота: то што није желео да себе опере пред потомцима, како би своје стидно понижавање претворио у „подвиг”, већ је, управо супротно, сугерисао да стид српског преживљавања након пораза на Косову пољу, има смисла једино ако они, којима је тим стидом купљења будућности, изаберу у будућности подвиг (освету за Косово).
ИЗГУБЉЕНА ЗНАЧЕЊА ПОДВИГА И СТИДА
Косовски завет нам је и поред пораза, јасно давао одговор на питање шта изазива поштовање, (шта је добро), а шта осећање стида, односно трансфер блама. То што данас не знамо шта је добро за Србију, значи да речи „подвиг” и „стид” више немају јасна значења: аутентични подвиг може да буде схваћен и као глупост или будалаштина, а оно што изазива осећање стида може да се разуме и као подвиг, као храброст, као нешто „добро”.
Пошто језик делује као систем, а не тек као хрпа набацаних речи, онда постаје јасно да и остале речи постају само симулакруми, односно скуп гласова који ништа више не означавају: примера ради, човек који ради за неку страну обавештајну службу, може да каже да то ради из “патриотизма” односно љубави према Србији, јер покушава да уништи све оне који ометају њен пут према Европи. То је крајња консеквенца оне реченице која се у једном тренутку причала као виц, иако је сасвим озбиљно пласирана, а то је да у Првом светском рату нисмо имали среће, јер нас је српска војска ослободила, уместо да нас је оставила у Аустрији – у том случају бисмо већ били део ЕУ.
ЈЕЗИЧКИ СУВЕРЕНИТЕТ И НАДА У БУДУЋНОСТ
Један од разлога постојања државе јесте да сачува лингвистички суверенитет: то не значи само да обезбеди службену употребу свог језика на својој територији, већ и моћ да сачува значење речи на којима је утемељена. То да ли ће у томе успети или не, нема везе са филозофијом језика, или рецимо, са постструктурализмом, већ само са политичком снагом или слабошћу. Народ који ту снагу нема, завршиће у тамници од језика, који је некада био његов, а који то више није, иако му речи звуче познато.
Шта рећи за крај овог текста? Да ли се треба предати том ропству? Свакако да не. До год постоје енклаве језичке слободе састављене од оних који пишу текстове или књиге на слободном језику и оних који их читају и о њима разговарају, постоји нада да ћемо енклаве једном претворити у државу. После Косовског боја, те енклаве су били манастири, а данас су то сва она места у којима се речи смењују са периодима тишине, који подсећају на лингвистички карантин у коме се проверава здравље изговорених речи, пре него што се изговоре следеће.
Онај коме та тишина није потребна, највероватније је већ мртав.
Роман Огњена Авлијаша Виноград Мехмед-бега није само приповедање о једној парцели обрадиве земље на простору послератне Босне – него је и мучни, болни одјек сећања, гриже савести и непрекидне потраге за истином. Ставимо ли приповедача у положај повратника са истргнутим кореном, који купује парче брда не би ли поново пронашао себе, Авлијаш пред нас износи дубоко личну исповест. На местима ћутања јављају се гласови покојника, сенке рата, изгубљена љубав – и један Бег: утвара, савест и водич кроз ову причу.
Огњен Авлијаш – Виноград Мехмед-бега; Ликовни уредник књиге Миљан Недељковић
Језик књиге није обичан – он крвари. У њему има и новинарске и ратничке грубости, и библијске тежине попут новог Јеванђеља. Тамо где савремена књижевност бежи у цинизам или у иронију, Авлијаш, иако савремени српски писац, одлучно иде у религиозност или у сукоб, корачајући ка истини какву је човек доживи, а не каквом је свет мери. Приповедање није линеарано, већ представља унутрашње ослушкивање – оним Селимовићевим: „писањем као молитвом”, али у тону балканске земље, у којој и гроб и чокот имају исту тежину.
Описи самоспознаје бившег новинара су потресни. Нарочито кад након рата уочи своју „убилачку реч”, и напушта перо због лопате. Али, ни земља му не да мира: она проговара, и у њој затиче трагове давно ишчезле културе, заоставштине, духа Мехмед-бега, који није само оријентални остатак – него његов поетски двојник, можда чак, а што је врло вероватно, и alter ego приповедача. Њихова размена личи на литургију духова – где један испашта, а други слуша да би можда (још) једном проговорио.
Ако је Селимовићев Дервиш био фигура судбине, Авлијашев Бег је последња сенка културе која можда више и не постоји – и управо зато захтева, али и вапи за сведочењем. На крају, остаје питање: да ли је приповедач „одабран” да чува гроб, или да из њега ископа истину?
Виноград Мехмед-бега је антипод тржишне прозе: не нуди решења, не „пада лако”, али зато остаје, као шапат духова у тишини једног растргнутог места и времена. И као рана која се не затвара, али остаје занавек ту да нас подсећа да смо живи.
Као такав, овај роман негује дубоку симболичку и духовну димензију, у којој земља постаје више од пуке сценографије – она је жива метафора, исповедник и сведок бола, сећања и сопства. Управо у тој васељени, где земљу као вечити сведок прожима симболика судбине, од трајања жилавог корена лозе до тихог спокоја покојника, најбоље се осликава отварање романа који као да израња из самог прапочетка постојања.
У наставку доносимо управо такав одломак из књиге Виноград Мехмед-бега, у којем реч „земља” добија библијску тежину и постаје платно за исписивање судбине једног народа.
МАТИ ЗЕМИА
А земља бјеше без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.
Пост. 1,2
Нема земље до Босне. И нема Босне до земље. Мало парче, откинуто од раја, које ђаво редовно залијева крвљу. И баш је не штеди. Ни крв, ни Босну. Ни она му не остаје дужна. Даје му његове омиљене плодове. Нема ћошка ове несрећнице који не памти клања, убиства, силовања, издају. Боже ме прости, овдје су и гријеси толико узнапредовали да су мање или више смртни.
У једном раздобљу тих ниски гријеха, животна бујица ме довела до мјеста гдје сам сад. Периоди у Босни имају исто име већ вијековима: ратови.
О завичају ми се не прича. И не пише. Можда ми се која ријеч о томе откине од срца. Можда у некој другој причи.
Ни о имену ми се не говори. Име кô име, тек пусти збир гласова на које се окрећеш. И ознака на гробу кад скончаш. Тек да би локални пијанци знали с ким наздрављају, док још има ко да ти обилази гроб и оставља литар ракије. За покој твоје несрећне и грешне душе. Кад више нико не остане да ти дође и за Задушнице остави дарове, престану те обилазити и алкохоличари. И они од тебе дигну руке, као што је друштво дигло руке од њих. Некада. Давно.
Србин сам. Од оних Срба који се Богу моле окренути истоку. Зову нас православни. Ваљда зато што смо рекли осталима да једино ми славимо Господа како треба.
Навикнут на брдо, сатјеран туђом вољом у равницу, љут и на себе и на оне које сам у старом крају оставио, а са којима сам одрастао; тражио сам парче земље да ми буде привремено боравиште до гроба. Нисам имао ни жеље ни воље за животом. Тако је то ваљда код свих оних који су у једном моменту имали велике животне ломове.
Док сам гледао и обилазио оранице и закрчене багремике на којима је требало да смјестим свој дом, имао сам само један захтјев: да земља коју ћу пазарити од остатака некадашњег малог богатства буде на брду. Када се ујутро пробудим, и срчем прву јутарњу кафу пресјечену хладном мученицом, не желим да гледам у непрегледне редове тек узоране земље. Гушило би ме то. Ми брђани волимо да видимо крај своје њиве. Да је заокружимо погледом као своју дјевојку на игранци. Да мрачан поглед испод обрва јасно дā до знања да је земља наша. Као да се та иста земља може подићи на леђа и однијети. Рат из ког сам недавно изашао показао је да земља остаје. И не миче се. Мрачили ми погледом око ње или не. Остаје. А ми нестајемо.
Кад су ме ујесен, поред свих силних имања и туђих кућа које сам загледао, одвели до ове парцеле, одмах сам знао да ће бити моја. Била је сама и јадна. Запуштена. Са свих страна огрезла у чемер и коров. Показали су ми је тек успут, уз подсмијех. Уз ријечи: „Ево, и ово се продаје!” Као израубовану мазгу, која је на леђима пренијела терета за два живота. Био је већ полумрак. Магла се скупљала на крајевима шуме. Било је и сабласно и прелијепо у исти мах.
Пружих руку посреднику. Извадих папирну превару усавршену у двадесетом вијеку. Дадох му новац на име капаре.
Због мрака који је падао, неискрченог шибља и магле, не видјех куда се пружао поглед са моје земље. Не видјех гробље.
Прве двије године након рата (они мудрији од нас га називају трагичним сукобом у региону, јер су они те и такве сукобе одавно завршили), проведох потуцајући се по туђим кућама. Бавио сам се свим и свачим, осим оним за шта сам се школовао и од чега сам хљеб јео до почетка рата. Нисам моралиста. Престао сам да се бавим новинарством кад је запуцало искључиво из страха. Мислио сам да једним метком и пушком коју сам задужио могу убити само једног човјека. То ми је било прихватљиво са аспекта савјести. Ако ја не убијем њега – он ће мене. Чувена ратна логика. С друге стране, рачунао сам, а мислим да ми је рачун био добар, једним новинарским текстом, написаним у тренуцима бијеса, нехотице – ако је то икакво оправдање за савјест – могу убити најмање хиљаду људи. Хиљаду људи, што својих, што њихових.
Када је пуцањ из пиштоља окрварио бијелу свадбарску кошуљу старог свата на Башчаршији, са сваком капи крви из тијела несрећног човјека, чији сандук прекрише заставом коју је као барјак носио на свадби, пресуши, кап по кап, мастило из мог пера.
И прије те несрећне свадбе, видио сам сав бесмисао писања, али сам га због свог личног комодитета прикривао од себе. Знао сам да моје колеге и ја одврћемо чесму у тај ибрик крви. Потпаљујемо старе неугашене ватре. Дувамо у искрице не бисмо ли је поново разгорјели. Можда би се све десило и без нас као саучесника, а можда смо ми, као савјест друштва, могли бити онај шмрк којим се утишава пожар. Не знам одговор на то и вјероватно га никад нећу сазнати. Наравно, олако држећи да нисам крив, неозбиљно схватајући своју улогу у друштву, лакше ми је било да навлачим мрену преко очију. Мреном сам плаћао свој нарасли его. Мреном сам, да не назебу, покривао госпође из чијих кревета нисам избивао у данима кад су задригли и незаинтересовани мужеви били на службеним путевима са љубавницама, бранећи социјалистички морал. Мреном сам плаћао и све оне туре вињака и влахова које су окретали обожаваоци мог лика и дјела, схватајући тек сад да случајни познаници вјероватно нису прочитали више од бомбастичног наслова у омладинским новинама за које сам писао и које су биле популарне тих дана. У неком другом свијету то би била правична размјена; они су новинару полуалкосу плаћали туре. Заузврат, новинар би им поклањао своје друштво, па би тако забалављени одлазили у ноћ са осјећајем да су и једни и други направили добру трампу.
Било ми је лијепо. Када су у Сарајево пристизале прве избјеглице из Хрватске, окретао сам главу; мислио сам проћи ће; вратиће се они својим кућама, а ја ћу колико већ овог љета усолити гузицу у мору око Заострога. Сунчао сам своју кожу по шареним баштама кибицијући бруцошкиње; уваљивао се у дискотеке; довикивао се са жестоким момцима; избјегавао сваку помисао на женидбу и дјецу, подсмјевајући се том највишем степену малограђанштине.
Имао сам и њу. Имао сам је годинама. А годинама је и она имала мене. Фино, пристојно, одгојено дијете из беговске породице.
Елем, када се запуцало, и када су већ разни зидари, молери и шверцери воћа и предратни дилери девиза почели да савјетују политичаре, а помало и да се баве новинарством, сјетили су се и мене однекуд. Кад су ме позвали у команду да ми предложе ангажман и да ме извуку из рова – послао сам их у пичку материну. Вратио сам се икару, брљи смандрљаној од медицинског алкохола, пацовима који су извиривали и претрчавали изнад наших глава; вратио сам се онима са друге стране рова са којима смо се дописивали мецима и довикивали; збијали шале истим језиком у паузама између међусобног убијања. Вратио сам се и својим саборцима.
Након рата, зидари, молери, шверцери воћа и предратни дилери девиза већ су били политички естаблишмент. Неко је морао радити њихов посао, па сам се ухватио мистрије и лопате – за шверц никад нисам имао дара. И та мистрија и лопата биле су ми лакше од пера.
„Никада не сликам снове. Сликам сопствену стварност.” Фрида Кало
Гледам Фридин аутопортрет – онај са трновом огрлицом, где крв цури, а очи горе. То заиста није само слика – то је дословно исповест без речи. Кад гледам њене очи на платну, оне не траже сажаљење, већ признање: „Види ме. Ово сам ја.” Њена уметност није била бег од стварности, као код многих претходника, него њено прожимање до костију. Сваки потез четкице био је гест отпора: „Ако моје тело мора да буде рана, ја ћу ту рану претворити у уметност.”
Фрида Кало (1907–1954) – Аутопортрет са огрлицом од трња
УВОД: ТЕЛО КАО ПОЕЗИЈА О КРХКОСТИ
Наше крхко тело није само биолошко, већ је духовно, па могло би се рећи и поетско. Тело није само (до)носилац бола, него и његов сведок; није само љуска или оклоп у којој смо заробљени, већ и пергамент по којем пишемо. Понекад, уместо да нестане, тело упркос свему постане метафора постојања, сећања, отпора, нашег гласа. Такво је било тело Фриде Кало: рањено, пркосно, пренаглашено, симболично. Тело које је истовремено и платно и порука, и позорница и политичка платформа. Оно није било уточиште – било је бојно поље.
Фрида није тражила саосећање. Она га је дробила у пигмент, демистификовала и рашивала пред погледима света. Своју бол није затворила у интиму спаваће собе, већ је разнела под рефлекторима уметности. Свако кога сусретне њена слика није више посматрач, него саучесник – принуђен да се огледа у њеној рањености. Јер она је знала то што је Вирџинија Вулф интуитивно писала, а Франц Кафка сањао: тело није само нешто што носимо кроз живот, него оно што нас издаје и, управо тиме, открива.
ПРОЛОГ: ОГЛЕДАЛО КОЈЕ НИЈЕ МОГЛО ДА ЛАЖЕ
Фрида Кало (1907–1954) рођена је и одрастала је јужној четврти Којоакана, кад се у Мексику, исцрпљеним револуцијом, тражио нови глас. Са осамнаест година, судар трамваја полаже је на болнички кревет као на жртвеник. Шипка из возила јој пробија карлицу као некакво античко копље, а врисак постаје преки звук на почетку живота. У месецима њене непомичности огромне фреске њеног мужа Дијега засијаће тек касније; за сада, постоји само стакло огледала на плафону и кутија боја која ће заменити вену. Из тог кревета, бол добија глас.
Једном је записала речи: „Докторима дугујем ожиљке, а себи оживљавање тих ожиљака.” Њено лице, строго, без шминке, обрва које се додирују као двострука граница, постаје икона пркоса. Металне шипке, гвоздене стеге, напукла кичма и отворени торакс на сликама попут „Сломљени труп” (1944) и „Без наде” (1945) нису само сведочанство једног тела у агонији – то је речник отпора. Не само жене, већ људског бића које не пристаје на пораз, чак ни када га бол уцењује сваки дан.
СЛОМЉЕНИ СТУБ КАО АНТИ‑ИКОНА: СВЕТЛОСТУТЕЛУ, АНЕУБЕГУ
У односу на претходне есеје овог циклуса – о Кафки, Достојевском и Вирџинији Вулф – Фрида доноси нову димензију: физичку драму као извор симболичког језика. Док је код Кафке тело нестабилно, бирократски редуковано, а код Вулфове у магли таласа свести, код Фриде тело постаје централна тачка искуства. Њено „ја” није идеја, него рана; није метафора, оно је бол.
И ту лежи парадокс: што је више страдала, то је више сијала светлошћу. Њене слике нису мрачне – у њима има боје, црвено‑карминске, земљано‑мексичке, смарагдно‑лудачке. Она слика бол, али не као кукање, већ као чин самосвести. Њена уметност нас не разнежује, она нас буди: „Евоме. Овакоизгледапреживљавање.”
СЛИКА КАО ИСПОВЕСТ: ТЕЛО КАО ХРАМ И РАТИШТЕ
Фридин пркос није био само личан – био је и политичан. У време када се Европејци клањају „етнографској егзотици”, она свој Мексико носи у хаљинама Техуана, у лобањама Диа де Муртос, у трешња‑црвено уснама и зеленим кактусима у позадини. Њено тело постаје демократски мурал, али и крик против патријархалних клишеа. Фреска њеног мужа Дијега на зидовима Палате правде напокон има грандиозну величину; Фридин аутопортрет има истину.
Она слика фетусе, крв, кичму, алате, олује, усамљеност, али и љубав. Страст. Еротику. Међутим, не пружа заводљивост; тело није предмет, оно је сведок. Њен поглед не позива гледаоца да јој суди, него да се прво сам са собом преиспита. Уметност није огледало – она је рендген.
ФРИДА У НАШЕМ ВРЕМЕНУ: ИНСТАГРАМ VS. ИСТИНИТА РАНА
У свету филтера, алгоритама и симулиране „савршене коже”, Фрида Кало појављује се као анти‑инфлуенсер, као квар у матрици. На Инстаграму „ране” постоје само као пастелни хаштаг #selfcare; крв је ретуширана ружичастим градијентом. Фрида, међутим, не даје филтер – она даје сузу крупног плана. Ако данас објавите њене слике, алгоритам ће их можда чак забранити због „узнемирујућег садржаја”. Али управо је та узнемиреност лек против анестезиране стварности.
Када гледам њен „Аутопортрет са огрлицом од трња” на екрану мобилног, пиксели бола прекривени су обавештењима о попустима, лајковима, кућним биљкама које халапљиво расту у сторијима. Фрида се ту појављује као подсетник да је тело место где се истина убада у кожу, а не у иконографију профила.
Корпоративни „бади‑позитивити” покрет понекад неприметно захтева нову норму савршене „самоприхваћености”: фотографију која изгледа као да је снимљена без шминке, али под углом који ласка. Фрида нуди нешто радикалније – дискомфор. Њени ожиљци нису потписани светлуцавим словима, већ су отворени и пулсирају. Она нас позива да прихватимо не‑савршеност не као естетски тренд, него као етичку обавезу – српским речено: да се не лажемо.
Шта би Фрида урадила да има смарт телефон? Можда би, попут својих другова надреалиста, исписала камеру крвљу и рекла: „Сад зумирај!” Њена светлост би вероватно блеснула у IG Live‑у без филтера, где би бол коначно добио story са трајањем дужим од 24 часа – трајање које не нестаје, већ гризе.
ЕПИЛОГ: КАД СВЕТЛОСТ СИЈА КРОЗ РАНЕ
Фрида остаје у сенци, као и већина ликова овог циклуса – али то није сенка заборава, то је сенка дубине. Из ње извире светлост, не таква која баца сјај, него она која осветљава ране. Та светлост није спољашња: као код Достојевског, она је унутра; као код Вирџиније Вулф, испод таласа; као код Кафке, у апсурду; ето је код Фриде – у телу.
И кад кажемо „светлост”, признајемо бол капилару смисла. Рече ми једном православни монах: „Човек је светац уколико светли кроз своја оштећења.” Фридино тело, исписано линијама метала и трагова шава, постаје фреска преживљавања.
Зато, кад кренеш да затвориш овај таб, да угасиш екран, а бол у твом врату те подсети да си од крви, кости и сумње – сети се Фриде. Она нам оставља једну једноставну поруку, можда најконкретнију уметничку заповест 20. века: „Не окрећи главу.” Јер светлост, понекад, заиста најјаче исијава – из рана.
Шести наставак колумне Есеј из сенке
За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Милош Ђ. Видаковић: „СЕНКА БЕЗ НАДЕ – КАФКА ИЗМЕЂУ БИРОКРАТИЈЕ И АПСУРДА”
У роману Депјесаж, који носи поднаслов „Дневник анонимног полицијског чиновника”, Бранислав Милтојевић успева да истовремено оживи дух једне епохе и да жанровским средствима сагради напети криминалистички роман у духу српског модерног реализма. Радња се развија око „нишког случаја” – леша без главе, тачније трупа без руку, ногу и без главе пронађеног на Железничкој станици у Нишу, на Васкрс 1930. године.
Железничка станица Ниш, пре него што је током Другог светског рата потпуно порушена бомбама америчке и енглеске авијације
КРВ У ХОДНИЦИМА „НАЦИОНАЛА”: ОТКИНУТА ГЛАВА, РУСКИ ДОКУМЕНТИ
Стил је архетипски и богат: пун архаизама, аутентичне синтаксе, чак и фолклорних и административних фрагмената инспирисаних извештајима, али са маштовитом интерпретацијом стварности. Тиме ово необично књижевно дело добија и документаристичку вредност, али остаје жив и у жанровском смислу узбудљив – као што су, на пример, рани радови Стенлија Кјубрика засновани на извештајима из полицијских архива.
Милтојевић користи уводну причу у хотелу као најпогоднији улаз у приповедање: та епизода, измештена из Београда, са дубоким симболичким и политичким слојевима, гради се као врста унутрашњег трилера. Присуство руских имиграната, бугарских атентатора, српских функционера и фаталних певаљки прави колаж луде планете у малом – збрке, крви и параноје између два рата.
Депјесаж је омаж жанру, али и могућа слика једне историјске стварности. Отуд, будемо ли роман читали као сценарио, рекли бисмо да је пред нама нешто што је требало да постане филм у духу Бертолучија, али да је књижевност ипак победила – јер у реченицама, описима и искоса изреченим приповедачким заокретима, има више ритма него што би га могао поднети и најуспешнији филмски заплет.
ИЗ РОМАНА „ДЕПЈЕСАЖ”: ПРВИ СУСРЕТ СА МИСТЕРИЈОМ
У оквиру едиције Славиша Николин Живковић, која негује сећање на култног нишког писца, по којем носи име, до сада је објављено више прозних рукописа чији су аутори показали осећај за жанр и језичку самосвојност, роман Бранислава Милтојевића Депјесаж доноси изузетан литерарни приказ једног фиктивног, а дубоко утемељеног у јави „полицијског дневника” из прве половине 20. века.
Писан у форми сведочења чиновника Управе града Београда, гради узбудљиву причу на фону стварних политичких и социјалних прилика једног периода у Краљевини Југославији. Изабрани одломак, који доносимо у наставку, уводи нас у напету атмосферу хотелске ноћи, пуцњева, сумњивих докумената и првог леша – у неку врсту ноар-фикције на тлу Србије.
Ово је само један од многих фрагмената који показују зашто је Депјесаж посебна књига, и зашто овој едицији припада запажено место у историји српске књижевности.
Доносимо прву целовиту епизоду унутар фиктивног дневника, са напетим описом убиства у хотелу „Национал” и премијерним појављивањем тетовираног леша са руским документима и визит-картама. Одломак има довољно драматичности, историјског колорита и стилистичке особености, али вам неће открити главну радњу, већ ће вас ефектно увести у њу да похитате, чим пре, по свој примерак ове изузетне књиге.
Железничка станица Ниш – некада
ЗАКЛАДНОЙ БИЛЕТЫ – Поглавље из романа „ДЕПЈЕСАЖ”
Окрећем се и претурам по постељи. Не могу да заспим. Пусти санак никако да ме узме под окриље своје. Не, не, за мене нема ништа страшније него, тако, бити сам самцит у мрачној, па још хладној хотелској соби под покривачем, с пуном главом разних мисли и осећања. Размишљам о свему. Сутрашњем повратку у Београд, јутрошњем атентату, данашњој конференцији, силним обавезама које ме чекају.
Покушавам да заспим. Ал’ залуд. Не могу, никако.
Шетам у хотелској соби баксузног броја 3, тамо-амо, од огледала до прозора. Враћам се, поново, кревету. Таман кад сам пао у стање полусна, одједаред се тргох. Неко је снажно закуцао, па прстима загребао о врата. Устао сам, сео на кревет. Чекам, нестрпљиво!
Мрклу тишину разби бат кратких, одсечених корака: – Ко је?! – викнуо сам, уплашено. Прилазим ближе вратима. Ослушкујем. Залуд! Све је поново утихнуло. Свуд около, у ходнику и собама, владала је савршена празнина. Можда је какав пијани гост, случајно, закуцао на моја врата, па схватио да је погрешио, и удаљио се. Упркос свему, хтео сам да изађем у ходник и да сам осмотрим… Навлачим нови „реглан” капут.
Чекам. Уз шкрипу, отворише се суседна врата. У том трену, одјекну, као из топа, револверски хитац.
Ондак, још један…
Тишину прекину страховити јецај, па мукли тресак о под.
Потом, опет, завлада потмула, гробна тишина. Дограбио сам службени „наган”, с револвером у џепу истрчао из собе.
У ходнику скупила се повећа група људи – гости, келнери и собарице. Збуњени, већина у неглижеима. Доминирала је, у првом реду, старија дама у црном „пелц” мантлову. Сви су немо посматрали крвави призор. Између њих, у средини, на поду, лежао је непознати младић.
– Молим вас, пролаз! – промрмљао сам одсечено, објашњавајући присутнима да сам физикус.
Радознали гости повукоше се у страну. Устрељени човек, обливен крвљу, лежао је на поду. Два револверска метка пробила су му прса. Имао је, отприлике, око четрдесет година.
– Позовите полицију, одмах! – замолио сам најближег келнера.
Ставио сам чисти пешкир на рану и наредио да га пренесу у моју собу. Наступио је згодан тренутак да заменим лекарску за праву, истражитељску улогу. Морао сам то да чиним. Најпрво, констатовао да несрећник у руци, на којој је био видљиво тетовиран белег тетра-гамадиона, држи руски документ.
Кад су га унели у собу и спустили на кревет, изврнуо сам му џепове и нашао, поред осталих ситница, признанице „Петроградске Заложне Банке” или боље речено т. зв. „закладной билеты”, карту Европе, неискоришћени возни билеты „Оријент експреса” до Беча, визит карте и плакате, невешто срочене, следећег садржаја:
Користите прилику!
Само два дана – данас и сутра КУПУЈЕМ вештачке, нове, старе, покварене ЗУБЕ и чељусти. Плаћам врло добро. Само после подне од 2 до 6 часа испред Хотела «Национал»!
На визит карти уочио сам цариградску адресу неког Агарјанина, Керима Беја, доктора. Стрпао сам билеты у џеп и обратио се присутнима:
– Да ли сте приметили нешто сумњиво што би помогло истрази?
Нису знали да сам државни службеник, да у хотелу одседам као полицијско лице у пратњи високих државних чиновника. Чињеница што су поверовали да сам физикус, прибавила ми је извесно поштовање. Јер убрзо у собу уђе господин, у лепом оделу, огрнут новим „реглан” капутом и фино однегованим црним брковима. Казао бих, изразити тип париског ноћног кицоша.
– Ја сам први дошао на лице места – обратио се, и без питања додао: – Баш сам се пењао на спрат, кад су одјекнули хици. Потрчао сам уз степенице и угледао на поду овог несрећног господина. У ходнику није било никога.
Остали гости су потврдили његове речи, док је кицош подизао с пода собе црвени фес полулоптастог облика, јер убијеном несрећнику више није био потребан! У том тренутку појавио сe Срески Поглавар г. Драган Џунић, који је требало да започне истрагу.
Тек кад сам се вратио у собу, почео сам озбиљно да размишљам о немилом догађају.
Једна ствар ми није била јасна. Убица се можда преварио, јер чинило се да је имао намеру да убије мене или неког од државних челника наше, српске делегације који су, на срећу, у последњем тренутку, због честих терористичких упада бугарских комитских банди, тајно одсели у порти манастира Суково. Соба несрећника налазила се крај моје и пошто је и он чуо куцање, веровао је, можда, да њега неко тражи. Убица, који је чекао у заседи, мислио је да се налазим иза врата и опалио. Моја сумња или није била тачна или је убица био веома неискусан човек. Дилетант.
Уосталом, зашто би неко хтео да ме ликвидира у овом часу?!
Соба је поново утонула у полумраку. Као да се ништа није десило. Нека хладна језа поче да струји мојим преплашеним телом. А напољу пљушти киша, бије снажно о прозорска окна, шиба по крову, у млазевима се хучно слива кроз олуке у затамнело двориште.
Устао сам рано. Од синоћњег стреса, изгубио сам апетит. Нисам доручковао. Изашао сам брже него што сам могао испред Хотела. Чекао кочију да ме превезе на станицу. Пажњу ми је привукао сувоњав, ћосав дечачић средњег раста, кестењасте косе и очију. Бунован, седео и дремао на степеницима поред расклимане хоклице с три олињале четке за малање обуће. Упао ми је у очи због подеране одеће која се ретко сретала у овом делу земље. Носио је „пумпхозне” и смеђи капут с драгонером, рвачку шубару и тешке туристичке цокуле.
Чудновато. Ал’ у последње време ништа ме није могло да изненади, јер су се и у овој пограничној вароши укрштали путници пролазници разних вера и нација.
С том сликом у глави нисам ни приметио када је кочијаш зауставио вишљасто кљусе испред пиротске железничке постаје.
Удржавном вагону прве класе „Оријента” заборавио сам на синоћно убиство у Хотелу „Национал”. Пажњу ми је окупирала јутарња штампа и гужва у возу, док је устајали ваздух парао пискави глас кондуктера. Гласно се објашњавао с неким странцем, Бугарином ваљда. Из купеа је избијала тешка запара. Притисак је био несношљив, јер је увећавао топлоту, изазивао знојење, спречавао дисање, ојачавао гушење…
Локомотива писну још једаред, затресоше се вагони, зашкрипаше точкови и воз, коначно, крену ка Нишу.
Утихнуо је један клавир. И то какав клавир – од оних модела које је тешко и замислити. Отишао је у вечност пијаниста који је музику свирао као што се изговара молитва – тихо и дубоко искрено. Композитор Матија Дедић изненада је преминуо 8. јуна у Загребу у 53. години.
За нешто више од пола века живота остварио је нимало лак задатак да остави заиста дубок траг у музици. Али сада се чини да је највећи траг можда управо у тишини после – у ономе што остаје када звука више нема. У празнини између тонова, у уздаху који следи након последњег акорда, у души слушалаца које је својим мајсторством дотакао.
Матија Дедић био је један од оних музичара који нису свирали ради публике, већ ради истине. Свирао је као да тражи нешто изгубљено, нешто што се не може изговорити, али се може наслутити кроз боју тона, кроз вибрацију клавира, кроз паузу која боли више од звука.
Та музика је долазила као утеха, као позив на унутрашње слушање, као светлост. Иако је рођен у породици музичара, као син великана Арсена Дедића и Габи Новак, Матија је свој пут утискивао пажљиво, поносно и самосвојно. Изградио је звук који се памти, који остаје.
Оставио је за собом албуме, концерте, сарадње, светске сцене, фестивале, награде. Али сада, у тренутку кад га више нема међу нама, док путује вечности, влада само његова тишина, минутима ћутања после изненадне вести. Та и страшна и благословена тишина у којој се јављају сећања: један акорд тренутака, једна прашњава плоча Кита Џерета, једна молитва, и од свиле и суза.
Његово музичко стваралаштво било је прожето дубоким емоцијама, ерудицијом и поштењем. Комбинујући свирање класичне музике, џез и импровизацију, Матија је успео да створи препознатљив звук који није имитирао – већ сведочио. Упамтићемо га по интерпретацијама које нису биле пука извођења, већ уметничке исповести. Његови албуми, посебно „Матија свира Арсена“, представљају не само омаж оцу, већ и храбру уметничку самоспознају.
У времену површности, он је био дубина. У времену буке, био је тишина. У времену брзине, он је био предах – и то онај нужни, који нас враћа себи. Смиреност његове сценске појаве, одмереност у комуникацији са публиком и концентрација у извођењу сведочили су о врхунском уметнику који је знао да је тишина саставни део музике. Као да је сваку ноту постављао са свешћу да је последња.
Ово је тишина коју ће осетити сви који су га икада слушали.
Хвала, Матија, за све што си оставио иза себе. И за оно што ће тек стизати – из сећања, са записа, и из дубине душе: „Свака права музика је опроштај.“
Политика приватности
Колачићи и приватност
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Увијек активан
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.