U magli bez spasenja, koja prekriva i vreme i pamćenje, 1. oktobra 1953. godine, istog dana kad je tadašnja Jugoslavija izabrana za nestalnu članicu Saveta bezbednosti UN, izašao je prvi broj Gledišta. Imperativ premijernog broja, ali i svakog sledećeg bio je jasan: misliti dublje, pisati odgovornije, govoriti glasnije, nego što dozvoljavaju dnevno-političke prilike. Danas, sedamdeset i dve godine kasnije, stojimo pred istim izazovom: kako biti savremen, a ostati u dijalogu sa onima koji su govorili pre nas?!

---

U ovogodišnjem svečanom broju, vraćamo se jednom od onih autora koji su, i po snazi i po sudbini, ostali neprijatno prisutni u istoriji srpske književnosti. Povod je trojak i značajan: sutra, 2. oktobra navršava se tačno 140 godina od rođenja Dragiše Vasića, a ova 2025. godina obeležava i 80. godišnjicu njegove smrti – jednog od najtragičnijih završetaka u srpskoj intelektualnoj istoriji.

Upravo zato, baš sada, na Dan Gledišta, objavljujemo kritički osvrt na njegov roman Crvene magle – knjigu koja i dalje pali crvene lampice nemira u svesti čitaoca, iako je prošlo više od jednog veka od njenog prvog izdanja. Ovaj osvrt, pisan s merom oštre analize i teške književne savesti, ne teži ni rehabilitaciji, ni osudi, već čitanju. Onom dubljem, upornijem, u kojem književnost ne služi radi bekstva, nego kao iskreno svedočenje. I kao jezivo tačna autopsija ne samo srpskog društva u vremenu rata, već i kao ogoljena dijagnoza ljudskih večitih bolesti: kukavičluka, licemerja i duhovne ispraznosti.

DIJAGNOZA BEZ TERAPIJE

Crvene magle u tradicionalnom smislu reči nisu roman, više su bolnički karton jednog naroda, ispisan rukom čoveka koji ne želi da štedi ni sebe, ni čitaoca. Vasićev svet je bez milosti, ali i bez nade. Iscrtava preciznu mapu jedne moralne pustoši i ne gradi fabulu u kojoj se tragedija razrešava.

Glavni junak, Aleksije Jurišić, tipičan je predstavnik onoga što bismo mogli nazvati „antiherojem”: intelektualac koji se ne snalazi u istoriji, ni u sebi. Njegova unutrašnja borba nije junačka, nego trula, samosažaljiva, i u krajnjem ishodu, današnjim rečnikom – autošovinistička. Ne samo zato što mrzi svoj narod, već otuda što nije u stanju da voli išta, pa ni samoga sebe.

Njegov dualizam, između dužnosti i ličnih želja, između života i stradanja, nije herojski ni tragičan, nego tragikomično, nemoćno bežanje. Jurišić voli da pati, ali ne ume da živi. Ta duhovna nevoljnost da se preuzme sudbina u ruke ne čini ga mučenikom, nego zahtevnim bolesnikom.

LIKOVI KAO SIMPTOMI: OD HRISTIĆA DO JELENE

Dok je Jurišić uronjen u refleksiju i besplodnu introspekciju, Hristić predstavlja otvorenu duhovnu sitničavost: čovek koji laže da je ranjen, koji se sakriva od fronta, a od istine još više.

Njegova supruga, Jelena, jedna je od najupečatljivijih i najneugodnijih ženskih figura u srpskoj prozi. Ona nije samo hladna, ona je grabljiva, hrani se muževljevom slabošću. Hijena, ali ne bez razloga: njen lik nije karikatura, to je hirurški precizna dijagnoza, u svetu bez ideala, gde se ljubav za tili čas pretvara u kanibalizam i borbu za goli opstanak.

STIL KAO SKALPEL: BEZ UKRASA, BEZ MILOSTI

Jezik Dragiše Vasića, dakle, nije ni raskošan ni lirski, on je oštar, nervozan, i u svom najboljem momentu: hirurški precizan. On ne romantizuje stradanje. Ne nalazi utehu ni u jednom obliku pripovedanja. Čak ni u patnji nema veličina, samo ogorčenosti.

Upravo u tome leži snaga, ali i ograničenje ovog romana: on ne nudi katarzu. Nema humora. Nema ironije. Nema satiričnog odmaka. Sve je crno, a magle su guste. Njegova rečenica je šok terapija bez anestezije, čitalac ne sme da trepne dok se secira.

Neki će reći da je tu slabost dela. Ipak, tu je njegova istorijska istina. Jer 1922. godine, kad je roman objavljen, Srbija je još uvek bila u žalosti, ali kao da više nije znala zašto tuguje. Umesto zasluženog osećaja pobede zavladao je haos letargije. Umesto ideala sve je zadesila cinična stvarnost. Umesto junaka svuda su preovladali ljudi koji nisu znali šta da rade sa svojim životom.

POGLED U BUNAR

Utisak koji ostaje nakon čitanja Crvenih magli nije ni estetsko divljenje, ni moralna pouka, nego vrsta duhovne mučnine. Vasić ni ne poziva na akciju. On nas ne uzdiže. On nas tera da gledamo u bunar i da priznamo da je dno mnogo bliže nego što smo spremni da verujemo. A bunar, naravno, uvek gleda u nas.

„Crvene magle su delo koje šokira, a ne prosvetljuje. Ono je lice srpske nacionalne traume suočeno sobom bez ikakve terapije. Možda je to i njegova najveća istina jer koju drugu istinu imamo mi, osim one koja nas ubija?” – stoji zapisano na ivici jednog od hiljade papira razbacanih po redakcijskom stolu.

EPILOG: ANATOMIJA JEDNE NACIONALNE MELANHOLIJE

Objavljujući ovaj kritički osvrt baš na Dan Gledišta, a uoči 140. godišnjice rođenja Dragiše Vasića, sećamo se pisca koji je i sam bio na ivici svih frontova: ideoloških, književnih, istorijskih. Vasić je ubijen 1945. godine bez suđenja, kao „neprijatelj naroda”. Ali njegova književna reč živi kao opomena, kao svedočanstvo, i kao magla kroz koju ponekad moramo da prodremo. Ne da bismo videli svetlost, pre je da razumemo zašto smo je zamenili maglom, a makar kad bismo priznali koliko smo se odavno u njoj izgubili.

Ovaj tekst je na koncu simbolično postavljen na spomen-ploči i glasi: „Ovde počiva srpsko građansko društvo. Umrlo je od iskrenosti.”

Da bismo razumeli koliko su Crvene magle i danas žive, donosimo jedan odlomak u kojem glavni junak, Aleksije Jurišić, u trenutku sloma i samoprevaziđenog razuma, progovara o mravima, ocu, ratu, ljubavi i bekstvu.

Deo romana koji nas vodi direktno u svest čoveka koji ne može da se izvuče iz svoje magle.

DRAGIŠA VASIĆ: „CRVENE MAGLE” (ODLOMAK)

One noći kad je Jurišić bez ičijeg znanja, u nekom pustahiskom nastupu, napustio vojnike i bateriju i front i sve poslao do đavola pa na konju pojurio negde ka Solunu, odakle je, pošto je već bio izmakao punih trideset kilometara skoro silom vraćen natrag, stvar je ovako tekla:

Jurišić je sedeo u svojoj zemunici sa laktovima između kolena i ukrštenim prstima, pa je tako sagnut gledao u zemlju. Dole po suvoj, peskovitoj zemlji, odnekud baš ispod njegovog poljskog kreveta pa tačno sredinom zemunice ka vratima, milela je jedna tanka, vijugava i crna kolona sa svim sitnih, na prvi pogled i nevidljivih, mrava.

Ovi mravi, vijugajući brzo, nečujno i vešto obilazili su jedan drugog i kao važno hitali negde puzeći i kotrljajući za sobom sa svim sitan, fini i perlast pesak kojim je nepatosana zemunica bila posuta i koji se prelivao. Pa se ona tanka kolona, dokle god se dobro ne zagleda, činila kao da mili u jednom istom pravcu, tamo ka vratima.

Ali je Jurišić na to bio obratio naročitu pažnju i uočio: da se ona crna kolonica upravo komeša i izmotava na jednom istom mestu. Ide tako nekolicina među njima, uputili se bajagi važno negde i Jurišić ih bodro prati i sleduje im, a oni vijugajući obiđu one što im idu u susret, očešu se o njih ili ne očešu, i tek se najedanput užurbano vrate natrag. Pa se to vrzmanje ponavlja neprestano tako i Jurišić ne može da primeti ni jednog jedinog među njima koji bi s jednog kraja stigao na onaj drugi.

Gleda on to pa se muči i krivo mu je što se ta kolona jednom već ne prestane izmotavati, te ili pođe sva tamo pod krevet ili ka vratima, kuda se njemu čini da treba i mora da bude smisao i cilj onoga pokreta. Utoliko pre što su ona vrata širom otvorena, a osim toga tamo je svetlost pa je prirodno da se tamo upućuju.

Ali kolona neprestano po starom, ili se tako njemu čini; komeša se u mestu, koprcka, preskače one perle i svi oni pojedinci na koje on obraća pažnju polaze i vraćaju se, šaraju amo-tamo i vrzmaju se, a ovamo sve izgleda da žure. Ili se susretnu, zastanu, pogledaju se onim glatkim tačkicama, zamrdaju trepeljivim vlaknima, te se čini kao da se nešto sporazumevaju, pa opet produžavaju ono vrzmanje.

Tako uvek, i taman on pomisli sad su se sporazumeli i krenuće svi jednim putem, a oni opet po starom.

Ide to tako neprestano te on oseća kako mu se zbog ovoga počinje da muti u samoj glavi i kako se onaj živ crn konac pred njim, onaj vijugavi crni crv, kao penje u sam njegov mozak i tu počinje onako isto da radi i da se komeša. „Boga mu, mislio je Jurišić – šta ovi ovde rade? Šta se ovi ovde vrzmaju? Šta je sve ovo? Nešto se sporazumevaju, a opet sve ide kao pre i, koliko god gledam, ja ne mogu da vidim baš nikakvog smisla ovom njihovom pokretu. A sve je to dole jedan svet.

I vere mi moje, taj svet nikakve pameti i razuma nema i ne zna šta radi. Pre svega, on nezna jednu osnovnu stvar: da je ovaj put, kojim on nesiguran. A to je najvažnija, životna stvar za njega. Nesiguran je, jer je tu dole pod mojim nogama. I eto, i neznajući i nenamerno ja ga najednom mogu uništiti; njega, taj mali svet, koji ne zna ne sluti i ne oseća da neko ogromno jači stoji nad njim, niti sanja u kakvoj se smrtnoj opasnosti nalazi I živi, miče se, muva tamo-amo i šeprtlji nešto dole pod mojim nogama.”

I Jurišić se sve više muči i ljuti što ona jogunasta kolona jedanput ne izlazi na vrata, i oseća oko sebe puno nekog crvljivog gmizanja. I to gmizanje oseća on najviše u mozgu pa bi hteo da učini kraj onom vrzmanju i onom komešanju i da onu kolonu dole rasturi nogom, rastrlja je i izmrcvari. I naposletku, vidi on da drukče i ne može biti i da ne može da se uzdrži, pa uzima od nekud metlu i celu celcatu onu kolonu, jednim samo mahom, izbacuje na čisto na polje, i tek se posle toga zadovoljnije i nekako odvažnije oseća.

„Eto im sad reda – misli Jurišić. Samo što bi sad takav isti red trebalo i u glavi napraviti. Sve je u tome da se sav ovaj kalambur u glavi jedanput ovako raščisti, pa da čovek onda tačno zna na čemu je. Jest, kakav je skandal cela ta glava i taj mozak kad evo dve godine od kad sedim ovde ne mogu da budem na čisto: šta je sad sa mnom u stvari, na čemu sam ja, i kad sve one razne crne kolone što se po njoj neprestano vrzmaju, i gamižu ne mogu da dovedem u red.

Jest dve godine pitam se ja stalno: treba li da ostanem tu i punim ove topove ovde ili da dunem i bestraga daleko negde od njih pobegnem? A godine prolaze kao glas i ne može čovek celoga veka, kao svi mravi ovde, polaziti i vraćati se.

Dakle ima jedna stvar pre svega. Tu u ovim žilama ključa neko nasledno ubojištvo tu je nešto davno posejano i to je ono glavno iz čega se ova krv sastoji osnovica ovoga bića, i onda šta bih ja tu imao da se obuzdavam? Mora valjda, imati nekog smisla to seme što je tu, jer je tu, i ja nemam šta da mislim nego lepo da punim i dalje ove čeljusti što zjape uperene na onu stranu i da gađam tamo, da gađam, da gađam dok se sve ono brdo ne pretvori u prašinu. Zašto?

Zato što ima neki princip da se ostvari i ja sam tu da na tome principu radim i da za taj princip umrem. Jer kud bih begao ja od onih instinkata i onih dedova-ubojica? Dakle, eto, tako kaže jedna metla.

Ali koji su to dedovi što me muče. Koji su tačno? Eto, je li taj ded moj otac? Gledam ja njega sad, kao da stoji tu predamnom, smeška se i priča. kako je njemu rat bio brat. „Budalama, veli on je rat, a meni je uvek bio brat.” On je u ratu, veli, udario temelje, pa je posle samo dodavao ciglu po ciglu te sad može da živi kao čovek i da se nikad ne uznoji. Znao je on šta radi i svaki pametan čovek zna šta treba da radi. Onaj koji ne ume da podvali podvale njemu, veli. „Igram ja karte s komandirom pa namerno gubim i uvek u šlagi onaj „bolji”, a ja stalno na osustvu i sitničarim tako i bakališem pa ostavljam paru na paru.”

Lepo, eto, to je moj ded. Dakle taj ded ovako mi piše: čuvaj se, jer ako se sam ne čuvaš, niko te čuvati neće, pa ako se vratiš oprostiću ti, a ne vratiš li se znaću da si bio veliki budala i sav će moj znoj otići drugome, a ovamo sam kaže da se nikad nije znojio.

Dakle, čuvaj se, a ako se ne vratiš: znači da si bio budala. E dobro, to je jedan deo krvi u ovim žilama i on je sastavljen od bakalnice, od ,,šlage“, od krive mere i od interesa na interes. I mnogo od te krvi struji u ovim mojim žilama. Ali ima i one druge: „Idi, veli, sinko, i Bog nek’ te čuva, a ti čuvaj obraz i budi junak”. Eto ima i te krvi majčine.

Sad, kakav sam ja kačamak tu ispao? Ja uočavam i razbiram ovde neke sastojke i sekciram ali ništa ne mogu tačno da odredim, samo osećam da se ona bakalnica smrtno bori sa onom smežuranom staricom i da tu još neke nove, čudne mešavine ima. Opet stoji ona njegova slika preda mnom. Boga mi je rob od glave do pete. „Vlast, veli, počituj, svaku bez razlike, a ako i đavola moraš moliti moli ga, klekni na kolena ništa ne misli, moli ga, razumeš.”

I zaista klanja se on pred svakom vlašću, a ja gledam i mislim: Boga mi moga, ovo je neki nečastivi. Evo ovu pandursku krntiju treba postaviti negde pred kancelariju i samo zato je ona došla na ovaj svet: da prekrsti ruke i sa naćuljenim ušima čeka kad onaj iznutra naruči kavu, pa da onu kavu odnese onako poguren i vrati se na prstima i natraške pred vrata. Eto ti oca. A posle ono drugo: „Čuvaj obraz, sinko!”

I sad šta? Ja sam njihov sin, a praunuk sam jednoga kiridžije. Pa šta ja hoću? Raspinjem se nešto i kidam u nekoj umnoj napetosti i stalno bi hteo da idem, putujem i da se pentram po onim vrhuncima stvari. Ja hoću o ja hoću, ja moram da idem po onim vrhuncima stvari, i sve me nešto tamo neodoljivo gura, a vidim skučen sam, jadan i slab sam za to i pun sam one mizerne krvi pandurske i onih odvratnih, nesvesnih i kiridžijskih nagona koji su već postali moja duševna navika.

I u sav onaj mračni stroj mojih instinkata, osećanja i strasti ja ne mogu ni da prodrem, nego, umesto toga, osećam samo neko jadno mozgovno vrenje, dok se u duši sve nešto zgužvalo i ispremetalo. I mrvi se nešto u meni i plače i rida i glas neki čujem kako mi šapuće, a ništa ne razumem. Jao meni, kakav je skandal taj moj razum kad on ne zna, da me nauči prosto jednu stvar: smem li ostaviti ove topove.

Jer, evo, šta su mi krivi oni ljudi na koje bljuju smrt ove ovde cevi! Ništa. Eto silom se meni impoziralo kao apsolutna istina: da su oni krivi. I ove cevi ovde preda mnom bile su ta apsolutna istina i trebale da služe onom principu. I svi ovi ovde oko mene uvereni su još: da su u posedu te apsolutne istine, te svu ovu pustoš gledaju kao nešto prirodno, stvaraju je i učestvuju u njoj svim silama. A ja pocepan sav trnjem i kupinama onih iskušenja naslućujem nešto kao pojam o sveopštosti i celokupnosti i svakog dana opijam se sve više i više pićem ove, čini mi se, najlepše i najdostojnije od svih ideja.

Eto, stešnjen sam ja ovde među ovim stenjem i pećinama, te sve manje mogu da vidim jer i neba dovoljno nemam. I skučen tako bez neba i vazduha maglovito osećam da sve ovo šta mislim nisu prave misli nego neka priviđenja misli, i da ova moja mesožderska duša samo nešto sluti, a jasno ništa niti može da zna, niti može da hoće. Sluti, ona, na primer, da je od svega ovoga što se radi u ovom grozničavom krtičnjaku dole, jedino dobro ono što je ona naša velika sestrušina Rusija, svršila.

Tako mi Boga jedinoga samo je ono dobro, a sve ovo drugo je ništa. A ja ne znam upravo šta je sve ona radila, samo osećam: da je neko veliko, i široko čišćenje bilo i da se tamo htelo da čovečanstvo više ne mili. Ali i to što meni izgleda dobro u onom tamo mističnom užasu samo je jedna koještarija, jer se meni čini, da svi oni što traže neku sreću sveta treba jednom od svega toga da dignu ruke.

Živim ja neprestano s ljudima zajedno i svi mi ovde trebamo jedan drugom i preči smo od najrođenijeg. I gledam ja njih godinama: svi su oni rđavi. Jest, svaki je rđav i svaki je zaslužio da grozno ispašta, toliko je svaki od njih sla od rođenja počinio. Pa je onda smešan svaki onaj što zapinje da umanji i ublaži nečije zaslužene patnje. Možda treba sve da ide kako ide. I zar menjati sve radi nekolicine koji nezasluženo pate? Laž je onaj Ivan Lande makar bio Rus, laž je od glave do pete.

Ali i da nije, on bi bio nagrađen i bez nas. Ko bi ušao u sve ono tajanstvo stvari, ili ko ne vidi i ne oseća onu ruku koja sve reguliše ona što nas miluje tačno „prema danima u koje nas je mučila i prema godinama u koje mo gleda i nevolju.” E pa na kraju krajeva nov čovek i neće biti onaj neustrašivi pobedilac zla i nepravde, taj ipak pozitivan i praktičan duh što poziva na „delo” dole Nov čovek biće onaj spokojni, uzvišeni, tihi čovek ponosit bolovima. Što oni bolovi strašniji, to on gordiji.

Sa srcem plemenitim u preziranju svega niskog i malenog, on će žaliti one odvratne, neobuzdane „javne” životinje što ne mogu da ga osete, sve one borce ma za šta jednoobrazne i ambiciozne, što su svuda isti i liče na one idiote skupljene po duševnim bolnicama, ošišane kratko, unezverene, sa istovetnim, bezizraznim licima. Jer sve je sitno boriti se dole i jer što veći bol to veća sreća izabranoga.

Dakle, sve neka ide kako ide na ovoj pegi dole na kojoj se miče i za ovu sekundu za koju se živi.”

Tako je mislio Jurišić i sedeo na svom krevetu u zemunici, pošto je one mrave iščistio. A na polju grozna omorina i mračno, na oluju natušteno nebo mučilo se nad frontom. U menaži, pod hladnjakom od osušenog grana, raskopčani i zajapureni, prepirali su se oficiri, pa se prgavili do besnila što se više, gore nad njima, nebo mračilo i mučilo. Govorili su opširno o majkama podvodačicama na Krfu, pa o Crnoj Ruci i Beloj Kuli, o francuskoj pevačici što božanstveno peva C’edzt la valdze du brun, o rđavoj menaži koja mnogo košta (a tu prisustvuje i šef menaže i pravi se lud), i o nekom pešaku što se sam ranio pa su pominjali i Hristića. I oko toga se razvila pomamna svađa, i ako su svi tvrdili jedno isto: da se Hristić mogao oprati jedino na onaj način koji je sam izabrao. Stvar je samo u tome što se oni njegovi podvizi ne mogu smatrati junačkim, jer su one docnije vrlina negativnog porekla.

A Jurišić sluša iz svoje zemunice kako se oni iskreno zgražavaju zbog onog postupka Hrustićevog, pa misli: kako se iz njihove kože, u kojoj su oni najmanje nekom svojom zaslugom, onaj postupak zaista mora činiti gnusnim, te izgleda prirodno što oni energično traže da Hristića ponize, i ako je apsolutno pouzdano da bi i oni, na njegovom mestu, onako postupili.

„Pa sve su, u opšte, vrline negativnog porekla, misli Jurišić, ali jedno je sigurno: da bi ovi ovde isto uradili kad bi bili u njegovoj koži i ako bi istinski voleli onu ženu. A on je nju istinski voleo. Verovao je, jadni Hristić, da će ona biti srećna kad ga vidi, pa se za tu njenu sreću osramotio. A to može da razume samo onaj koji voli. I ja tek sad razumem Hristića, jer volim, jer prâvo volim. Jest, nikad ja ovako nisam voleo i za Natašu bih ja sad učinio ono isto što je on učinio za onu zmiju. Bih, moje mi časti, jer volim očajno i jer je Nataša divna kao da nije živa žena. I sve ću one nepravde svoje prema njoj pokajati. Tri godine sedim ja ovde i čistim se iznutra za nju.

Nemam više šta sebi da prebacim, niti imam prljavih misli. I svi ovi razgovori grozno su mi odvratni i ljude ove, što svaki čas idu na osustvo, obmanjuju se i govore kako je uzdržavanje škodljivo, ne mogu više da gledam. Tako je, sedim ja ovde i čistim se za Natašu, jedino moje, jedino što imam. Hoću da budem čist kao ona, hoću da budem moralno lep, hoću da doživim da mi veruje kad joj budem rekao na kolenima: evo ovde je samo sunce unutra, pogledaj, Natašice, samô sunce.

To je zahvalnost što si mislila na mene, to ti je moj poklon, tri godine, noću i danju radio sam na njemu; ja sam ti to bio dužan, jer, da tebe nije bilo, ja bih bio siroče. Eto, tako ću joj reći. I onda će mi oprostiti što joj nikad nisam pisao. Jadna Nataša. Ona je mogla posumnjati: da sam onda ozbiljno mislio na raskid. Raskid sa Natašom?! Užas! Pa to bi značilo raskid sa životom, raskid sa srcem, raskid sa krvlju. Nikad Natašice! Ne postoje više dve duše: tvoja i moja. Neko tajanstveno tkivo isplelo je svega jednu: našu dušu. Nikad Natašice! Jesam li bio bezuman onda kad sam te vređao?

Ja, svakako, ne znađah šta sam govorio. Eto pomisao na tebe prži mi um. Kad sam bez tebe, ni vazduha, ni pluća, ni očiju, ničega nemam, hoću da se ugušim, da oslepim. Hteo bih ovog časa da se stvorim tamo gde si ti, i tu, pred tobom, da plačem najgorčim plačem zbog svih nepravdi prema tebi, da ti pokažem najdublje dno mojih nesreća zbog toga, da te molim za oproštaj što sam te u uzbuđenju one mahnite osećajnosti vređao, da te uverim kako ti nisam pisao samo zato, što se u pismu ništa ne može reći, da pred tvojim nogama razmrskam ovo mračno čelo večnih dvoumica. Čekaj me, Natašice i oprosti To mora biti što pre, ovoga časa, ovoga časa…”

A na polju grmljavina sve jača i kapi, najpre krupne i retke, pa sve češće zašuštaše po osušenom granju, te se oni oficiri postepeno stišavaju i razilaze. Samo se Jurišić grozno muči u nekom mahnitom i burnom uzbuđenju. Guši se Jurišić, i oseća strašnu žeđ i kako se onaj veliki crni crv uskomešao u mozgu, a obruč neki davi ga do umiranja. Pa najednom pljusak i sve se stade kupati u brzim i mutnim potocima, koji su se rušili sa svih strana. I njemu se učini da ga ti brzi, mutni potoci neumitno vuku dole u neki bezdan.

Jurišić raširio oči, ide tamo-amo po zemunici, otvara i zatvara vrata, traži nešto. A one stvari oko njega, knjige, revolveri, sanduci, ćebad, bluze, karte, busola, poigravaju, tresu se, drhte, prete nešto kao da imaju dušu, i ako su mrtve, pa se Jurišiću učini užasno, kao da sve one u glas viču. beži, beži, beži Jurišiću beži gde znaš! On jurnu na polje. Tamo udaljini, iza visokih modrikastih talasa Babeplanine, kroz rascepljenu oblačnu zavesu, jedan zlatno-svetli pojas, ružičast i sjajan, širio se veselo na nebu koje se vedrilo. Šuma je vlažno mirisala i potoci se još rušili. Onda jedan krajičak zlatnoga kotura poviri, i još jasnije obasja planinu.

Jurišić, krvavim očima, pogleda tamo prema planini. Čitav okean prostora i slobode širio se pred njim i mamio ga. I na jednom on oseti: kako ga obuze neki čist, svež, silan talas, neko nejasnoslatko osećanje nečega svetlog, ono široko osećanje prostora kad se čini da svi ti prostori žive, osećaju, raduju se i mame. Pa u onom bolnom i zbrkanom elanu i u onoj žeđi i bezumlju on ludo brzo dođe do konja, uzjaha i pojuri

I dok su kopite besno prskale blato, za njim je sve više ostajao onaj mutan crn I mrtvački pokrivač oblaka. I bežeći sve bešnje on je gutao onaj prostor koji se pružao pred njegovim očaranim očima i uznosio mu dušu. Pa je sa tom dušom, širokom, prostranom i svetlom, jurio, jurio, jurio u susret onom jasnom i milom plavetnilu svetloga neba.

---

---

---

PROČITAJ JOŠ

---

ODABERI VIŠE

---