Данашњи датум, 6. март 2026. године, у аналима наше културе не стоји само као подсетник на проток времена, већ као симбол једног века који је почео рођењем човека који ће постати еталон за укус, меру и господство.
Бранко Плеша није био само глумац; он је био појава која је приморавала околину да се усправи, да пази на изговор и да поштује тишину. Док обележавамо стоту годишњицу његовог рођења, суочавамо се са питањем: шта је то Плешу чинило толико другачијим од свих осталих велемајстора наше сцене?
Одговор лежи у његовој способности да помири две наизглед супротстављене ствари – строгу интелектуалну дисциплину и дубоку, готово органску емоцију. У времену кад је југословенски глумачки израз често био синоним за експлозивност, зној и вику, Плеша је донео „западњачки” сфумато. Он је био архитекта тишине. Знао је да је пауза између две реченице често важнија од самих речи, и да се највеће истине не саопштавају грађанима са барикада, него се шапућу у самоћи сопствене савести.
АРХИТЕКТУРА ГЛАСА И ГОСПОДСТВЕНЕ ДИСТАНЦЕ
Ако бисмо Плешин допринос посматрали кроз призму науке о уметности, његов највећи изум била је дикција. Код њега није било случајних гласова. Свако „р” и свако „с” имало је своју тежину и своје место у простору. Та прецизност му је омогућила да постане водећи глумац Југословенског драмског позоришта у његовим најсјајнијим данима.
Када би Плеша закорачио на сцену, публика би невољно утихнула, не зато што је он то захтевао ауторитативношћу, већ зато што је његова појава одисала оним што бисмо могли назвати „природном аристократијом”.
Та дистанца коју је одржавао, како на сцени тако и у приватном животу, није била плод ароганције. Напротив, то је био његов начин да заштити светост уметности којом се бавио. За Плешу глума није била „тезга” нити забава за масе; она је била свештенички позив. Управо та доследност изнедрила је надимак по којем га и данас, век касније, памтимо – Господин Глумац. Он је био човек који је и у најобичнијем капуту изгледао као да носи краљевску одору, не због кроја тканине, већ због кроја сопствене душе.
МОРАЛ У РАТНОЈ ПРАШИНИ: ПУКОВНИК ЛУКИЋ
Иако су многи великани тог доба градили своју славу на ликовима харизматичних бунтовника, Плеша је у култном филму Марш на Дрину остварио улогу која је постала темељ за разумевање српске официрске части. Као пешадијски пуковник Здравко Лукић, он није био тај који ће уз псовку јуришати на хаубице – за то је био задужен силовити Курсула у мајсторској изведби Љубе Тадића. Плешин пуковник Лукић био је нешто друго: мозак операције, човек који осећа одговорност за сваку изгубљену главу и који у хаосу рата покушава да задржи цивилизацијски ниво.
Занимљива је анегдота са снимања која описује како је Плеша градио овај лик. Инсистирао је на савршено затегнутој униформи, чак и када су око њега сви били „запечени” у прашини и блату Церске битке. Своју смиреност у кадру доводио је до тачке која је граничила са непомичношћу. Када би пуковник Лукић издавао наређење, Плеша није користио вику. Користио је ауторитет знања и унутрашње снаге.
Том улогом је доказао да је војска без културе и етике само наоружана гомила, а да је официр пре свега – витез. Чини се заувек одзвања његова реченица која и данас родољубима тера сузе на очи:
„Више не наређујем ја, ни врховна команда, ни ђенерал Степа – наређује Србија!”
пешадијског пука I позива, Комбинована дивизија
ЛИЦЕ МОЋИ И НАЛИЧЈЕ ПАТЊЕ: КАДИЈА И НЕГАТИВЦИ
Плеша је био мајстор у тумачењу ликова који су на позицијама моћи, али и оних који су ту моћ злоупотребљавали. Његова интерпретација Кадије у екранизацији Селимовићевог романа Дервиш и смрт је студија о бирократском злу.
Без иједног повишеног тона, он је успео да дочара хладноћу система који меље појединца. Гледајући га у том филму, публика осећа физичку нелагоду од те тихе, пригушене претње коју он емитује.
Такође, био је незаменљив у улогама страних официра у послератним филмовима. Док су ти ликови обично били једнодимензионалне карикатуре зла, Плеша им је давао достојанство, интелигенцију и трагику. Тиме је подизао улог сваког филма – јер што је противник паметнији и достојанственији, то је победа над њим значајнија. Он није играо „непријатеља”, он је играо Човека у вртлогу погрешне идеологије.
РЕЖИЈА КАО НАСТАВАК МИСЛИ
Кад је глумачки израз постао претесан за његов визионарски дух, Плеша се окренуо режији. И ту се видела његова скоро научна прецизност. Његове представе су биле визуелно чисте, са фокусом на текст и психологију. Није трпео јефтине трикове.
Као педагог на Академији уметности у Новом Саду, својим студентима је често говорио: „Немојте ми доносити глуму на час, донесите ми човека.” Веровао је да глумац који не чита, који не познаје музику или сликарство, не може да тумачи велике ликове.
Постоји предивна прича која каже да је Плеша на пробама често више времена проводио разговарајући са глумцима о филозофији и историји него о самој поставци сцене. Сматрао је да из опште културе произлази интуиција, а из интуиције права глума. За њега је сваки излазак пред публику био испит пред судом сопствене савести.
НАСЛЕЂЕ ЗА ВЕЧНОСТ: СТО ГОДИНА ПОСЛЕ
Данас, на прагу његовог другог века, име Бранка Плеше светли јаче него икад. У ери у којој је све постало инстант – од славе до уметности – Плеша је подсетник да квалитет захтева време, да достојанство нема цену и да се истинска величина не мери децибелима, већ дубином мисли.
Његов стоти рођендан је прилика да се поново запитамо шта значи бити уметник. Бранко Плеша нам је дао одговор својим животом и делом: да то значи бити слободан, бити образован и, изнад свега, остати „господин” у свим околностима.
Зато, данас на овај 6. март, кад помислимо на њега, видећемо га вероватно онако како га је и историја запамтила: са погледом који продире кроз време и са оним карактеристичним, дубоким гласом који нам поручује да је стил заправо само друго име за карактер. Бранко Плеша остаје наш вечни савременик, мајстор који нам је показао како се живи и ствара са високо подигнутим челом.
Редакција ГЛЕДИШТА © 2026
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
