Награда „Бранко Миљковић”, једна од најпрестижнијих књижевних награда у Србији, додељена је песникињи Радмили Лазић за збирку Живот после живота, у издању Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” из Краљева.
Ову одлуку једногласно је донео жири у саставу: Горан Станковић (председник), проф. др Милан Алексић и Владимир Арсенић, на завршној седници одржаној 20. маја 2025. године.
ПОЕЗИЈА КАО ЛИТАНИЈА ЖИВОТА
У образложењу жирија истиче се да је реч о књизи у којој Радмила Лазић продужава свој препознатљиви песнички глас, али и улази у нове дубине – и личне и колективне. Живот после живота је збирка у два дела: „Гнезда на ветру”, у којем поезија постаје трагични модус живљења, и „Литаније”, где песникиња исписује кратке, горке, мудре и меланхоличне записе као своје интимне молитве и сведочанства о свету.
„Књига крајње редукованог језичког материјала и богате семантике исписује и трагичне и трајне истине”, наводи се у саопштењу жирија.
Поетски тон Радмиле Лазић бескомпромисан је и дубоко искрен. Између трауме, сведочења и самоиспитивања, њен лирски субјекат опстаје као сведок једног времена и једне женске поетике која није одустајала од питања смисла, страха, љубави и трајања.
Радмила Лазић (1949, Крушевац) једна је од најзначајнијих савремених српских песникиња. Ауторка је бројних збирки поезије, есеја и прозе, као и покретач феминистичке књижевне сцене у Србији. Њена поезија превођена је на више светских језика и награђивана најугледнијим домаћим признањима – од награда „Милан Ракић” и „Владислав Петковић Дис” до „Десанке Максимовић” и „Васка Попе”.
Била је оснивач и уредница првог домаћег феминистичког часописа ProFemina и антологија женске и урбане поезије.
ПЕСНИЧКИ ГЛАС У ВРЕМЕНУ ТИШИНЕ
У збирци Живот после живота посебно се издвајају песме које у себи носе глас тихе и отворене предаје постојању. У поезији као што су „Испосничка песма”, „Крај”, „Појам стрепње” и „Епилог”, чита се целокупна поетска позиција ове збирке: између смрти и наде, меланхолије и жудње за невиношћу.
„Сада други неко нека пева / о благу одрицања, о благу бола, / моје бисаге су празне”, пише Радмила Лазић у песми Крај – изговору личног завештања који одјекује као глас свих који више не могу, али знају да је песма ипак могућа.
НАГРАДА КОЈА НАСТАВЉА ДА ТРАЈЕ
Награда „Бранко Миљковић” додељује се од 1971. године за најбољу песничку књигу објављену на српском језику у претходној години. Награду додељује Град Ниш, а покровитељ награде је Министарство културе Србије. Организатор конкурса и свечане доделе награде је Нишки културни центар, градска установа културе.
Награда се састоји од повеље, статуете и новчаног износа. Свечана церемонија уручења награде биће уприличена у Градској кући у Нишу у току 2025. године.
ИЗМЕЂУ ТИШИНЕ И СВЕДОЧЕЊА: ПЕСМЕ ИЗ ЗБИРКЕ „ЖИВОТ ПОСЛЕ ЖИВОТА”
У времену кад речи често постају и сувишне и нечујне, поезија Радмиле Лазић проговара као нужност – тиха, али постојана. Песме које следе нису само уметнички исказ, већ облик личног и колективног памћења: сведочанства која се не намећу, већ трају. Њихов ритам је тиши од узвика, али јачи од заборава. То је поезија која остаје и онда кад све друго утихне.
ИСПОСНИЧКА ПЕСМА
Време тешко. Грла сува*.
Ноћ стражари,
Жмуре слова.
Крезуби месече,
Саспи у мој бокал
Руј сјајни
Овлажи ми усне,
Да не морам
Са далеких мора
Лизати со уместо пурпура.
И крунити речи
У зачеплене уши века.
____________
*Самјуел Тејлор Колриџ
КРАЈ
Дошао је крај теби и мени поезијо.
Не умем више да те са усне исцедим,
Не могу да се исцелим.
Црна сам тастатура без звука
Без азбучног откуцаја срца
Немушта.
Она што језик ми даде
У непојамну земљу
Са собом га однесе.
Невидљивим српом
Пререзаног грла
Пала сам у бунар самоће
Као камен.
Сада други неко нека пева
О благу одрицања
О благу бола,
Моје бисаге су празне.
Неко други нека сведочи
О горким водама
Што потапају свет.
И мене и мене.
ПОЈАМ СТРЕПЊЕ
страх ме лепоте страх доброте узимања давања
усхићујућих дана опојног мириса чисте радости
страх ме од ћутања од дугих реченица и путева
од нејасних порива и да не загрцнем се од смеха
страх ме је да запевам и заиграм страх да одлутам
страх ме је гордости и гнева изненадног вриска
страх ме од певца и миша храбрости и кукавичлука
од сласти и екстазе од обиља страх ме је великог неба
Седим у замраченој соби, са Госпођом Даловеј на столу, и осећам да ме њене мисли читају – прстима са мирисом црног чаја и трептајима свеће која се ближи крају, а она је трептала баш као Кларисина свест кад је видела Септимуса како пада кроз прозор – један тренутак вечности заробљен у стаклу. Полако свиће нови дан.
Читате четврти наставак колумне Есеј из сенке – Милоша Ђ. Видаковића
Вирџинија Вулф ми је увек прилазила као морски талас. Неочекивано, али дубоко. Меко, али разорно. Њене речи не пуцају као громови, већ шапућу као морске струје које милују обалу и остављају трагове који не нестају са првим сунцем. Како писати о Вирџинији Вулф, а не осетити да њен stream of consciousness, или српским речено – ток свести, продире у моје сопствене сенке док ми руке миришу на домаћи хлеб? Како је разумети, а не питати се: где је моја светлост, где је мој глас у свету који безобразно ућуткује све оне смислено гласније?
Овај есеј је мој покушај да зароним у унутрашње светове Вирџиније Вулф, да истражим време и свест кроз њене стваралачке визије, и да се понегде запитам: како је она, као жена, пронашла светлост у сувереном свету мушке књижевности?!
Попут Гогена, који је трагао за мистеријом светлости на Тахитију, Витмена, који је окретао лице ка сунцу, и Достојевског, који је видео божанску искру у најмрачнијим умовима, Вирџинија Вулф је тражила своју светлост – не у далеким земљама или теолошким висинама, већ у обичним тренуцима, у мислима које теку као велика река.
СВЕТЛОСТ У ТАЛАСИМА: КАД МИСЛИ ПЛОВЕ КАО ЛИШЋЕ НА ВОДИ
Застао сам читајући Госпођу Даловеј. Читам страницу где Клариса бира цвеће на лондонској пијаци, а њене мисли се разливају као сунце кроз лишће. Баш као што је моја бака узимала босиљак са трема, пре него би ме звала: „Дођи, вечера је готова!” – а ја сам знао да ће у њеном посуђу увек бити места макар за још једно питање. Звук Биг Бена, мирис улице – отвара капије прошлости, младости, чежње. Ово је њен ток свести, ток свести који није само техника, већ светионик.
Ток свести Вирџиније Вулф није дакле само књижевна техника; то је начин да се светлост ухвати у лету, док пролази кроз прсте. Као кад сам први пут видео мајку како плаче читајући, а да ли је то био мирис старе коже или јефтиног папира што ми се урезао? – крила је лице у књизи, али сузе су падале на наборе њене сукње. Ликови – Клариса, Септимус, госпођа Ремзи – нису само измаштани ликови из књига; они су пејзажи, где светлост мисли осветљава сенке страха, туге, пролазности.
Питао сам се, пишући својевремено о Гогену: „Шта чини светлост тако посебном?” Одговор је био у њеној двострукој природи – присутна, а неухватљива. Вирџинија то разуме. Њен ток свести је покушај да ухвати ту светлост, да заустави мисли које теку као вода.
У Таласима, ликови говоре у монолозима, а њихове речи се подижу и падају, осветљавају тренутке радости и бола. Као да Вирџинија каже: не можеш задржати светлост, али можеш је доживети. Ова идеја одјекује са Витменовим позивом да се „навикнемо на њу – блиставу, сваког часа!”
Али док је Витмен славио тело и природу, Вирџинија Вулф слави ум – посебно женски ум, који је изгледа дуго био у сенци мушкости.
Било је вечери кад сам, попут Кларисе стајао на некаквом раскршћу. Не оном буквалном, као Раскољников, већ унутрашњим дилемама. Сећам се једне зиме у Београду, кад сам лутао Калемегданом, а снег је падао мало, по мало као да неприметно покрива моје мисли.
У том тренутку сам живо чуо глас Вирџиније Вулф: „Погледај. Осети. Све је ту, у овом часу.” А пала ми је на памет баш негде код места на Калемегдану где је снимљена једна од сцена из култног филма Ми нисмо анђели. Њен ток свести ми је показао да не бежим од хаоса у глави, већ да га прихватим, да у њему потражим своју светлост. Као што је Достојевски видео божанску искру у Соњи, Вирџинија види искру у свакој мисли, чак и оној обичној, пролазној.
ВРЕМЕ КОЈЕ ПУЗИ КАО МЕМЛА: СА ЗИДОВА ДО ДНЕВНИКА
Слушам како сат на кућном зиду откуцава секунде – тик-так, тик-так – као да ме моли да га ослободим његове досадне дужности и обавезе. Вирџинија Вулф је опседнута временом, али не овим са сата. Њено време је унутрашње, као таласи који се разбијају о хриди и враћају на широку пучину.
Она је знала да време није права линија. Оно је спора, бескрајна спирала. У Ка светионику, време пузи по зидовима куће на Хебридима као мемла који оставља трагове своје влаге – невидљиве, али увек присутне. Сећам се да је тако у нашој старој кући, на Фрушкој гори код баке, влага стварала обрасце на тапетама, ликове које сам као дете тумачио као тајне поруке.
Госпођа Ремзи меша чорбу у кухињи, а сат у ходнику одбројава тренутке који ће се изгубити у мору сећања. Као што је моја бака држала коцке шећера у џепу од сукње за „оно касније” – а то касније никада није стизало.
Време Вирџиније Вулф је течно, али ту некако није као река – више је попут чаја који се полако хлади у шољи, док трагови паре настају и нестају тик уз површину. Као да оставиш шољу да се охлади, а она ти у међувремену исприча целу причу о пролазности, о људима и вековима.
Оно што је генијално код њеног приказа времена је управо то – показује нам да сваки тренутак садржи читав свет, али да га ми, у свом ужурбом животу, често пропуштамо да видимо. Као што сам пропустио да приметим кад је мајка први пут села на кауч без уздаха, без оног „ах” које је пратило њено седање читав мој живот.
Други део, „Време пролази”, прескаче деценију у неколико страница – смрт, рат, пропадање куће. А у трећем делу, „Светионик”, Лили довршава своју слику, проналазећи равнотежу између тренутка и вечности. Ово ме подсећа на Достојевсковог Зосиму, који показује Аљоши да је сваки тренутак прилика за љубав, за светлост.
Светионик, као симбол, стоји усред хаоса, попут Соњине вере или Витменовог сунца, нудећи оријентир. Дакле, није светло нешто што се хвата – већ оно што се постаје.
Питао сам се, пишући о Достојевском: „Како читати великана, а не осетити да ти чита мисли?” Вирџинија Вулф мени поставља то исто питање. Њено време није линеарно; оно је круг, спирала, талас.
У Госпођи Даловеј, Кларисина шетња Лондоном је низ тренутака – звук звона, осмех пролазника, мирис цвећа – који се спајају у мозаик. Као да је чула Витменов позив: „Довољно је да си жив.”
Али Вирџинија Вулф додаје женску перспективу: Кларисини тренуци су обојени свешћу о старењу, о улози домаћице, о сенкама које друштво баца на њу. Њена светлост је крхка, налик оној коју је Гоген видео у тропским зорама – лепа, али пролазна.
Једна од мојих дилема, док пишем, слична је тој из есеја о Гогену: „Како задржати светлост, кад је она тако неухватљива?” Вулф одговара уметношћу. Њена Лили Бриско слика да би ухватила тренутак, као што сам ја, у својим тренуцима на планинама или градовима, покушавао да запишем осећај и да га тако ухватим.
Њен ток свести је начин да се време заустави, да се светлост мисли сачува. Као православни хришћанин, видим у томе нешто сродно веровању Достојевског у божанску светлост: чак и кад тама притиска, светлост је ту, чека да је прихватимо.
Док пишем ове редове, сат у мојој соби застаје на пет минута до дванаест. Подне. Можда покушава да ми каже нешто. Или можда само, као и сви ми, жели мало одмора од сталног одбројавања.
ЖЕНСКИ ГЛАС КОЈИ ПРОБИЈА ЗИД
Кад пише: „Жени је потребна соба и пет стотина фунта”, ја чујем своју мајку како шапће: „Имала сам само трошан орман за одећу, али тамо сам крила књиге – између зимских капута и старих чаршава.” Сећам се како је једном, док је прала судове, рецитовала Црњанског – њени прсти су били пуним сапуна, али глас јој је био чист као стакло на којем је остављала трагове прстију.
Вирџинија Вулф је, као и Витмен, славила појединца, али њен фокус је на женама, чији су гласови вековима били гушени. У Сопственој соби, она пише: „Жени је потребна соба и пет стотина фунти годишње да би писала.” Ове речи су ми одзвањале док сам писао о Витмену: „Како се окренути ка светлости у доба сенки?”
Вулф одговара стварањем простора где жене могу да сијају. Њени ликови – Клариса, госпођа Ремзи, Лили – нису хероине у некавом епском смислу, као поједини од јунака Достојевског. Оне су жене које трагају за светлошћу у свакодневици, у свету који их своди на мајке, супруге, сенке.
Као Раскољников на раскршћу, Вулф стоји пред избором: да ли да пише у оквирима мушке традиције или да створи нови језик? Она бира ово друго. Њен ток свести је побуна, начин да прикаже сложеност женског ума. У Ка светионику, госпођа Ремзи је уметница живота, спаја породицу својом топлином; Лили је сликарка која одбија брак да би следила своју визију. Обе подсећају на Соњу Мармеладову, чија светлост сија упркос патњи. Али док је Соњина светлост у вери, ова код Вирџиније Вулф је у уметности, у храбрости да се буде само свој.
Сећам се тренутака кад сам, читајући Сопствену собу, помислио на мајку. Радила је, подизала нас, али увек је имала књигу на столу – често поезију. Никад није имала „сопствену собу”, али је ипак налазила своју светлост у тим страницама.
Вулф пише за њу, за све жене чији је глас можда ућуткан. Њена борба је слична оној који је водио Достојевски: као што је он веровао у слободу избора, Вирџинија Вулф верује у слободу стварања. Њен ток свести је њен начин да каже: „Имам право да певам, као што је Витмен певао.”
СЕНКЕ И СВЕТЛОСТ: ЛИЧНА БОРБА
Писао сам о Гогену и питао се: „Како расти кроз бол, кроз таму?” Вирџинија Вулф ми даје одговор: у обичним тренуцима. У Госпођи Даловеј, Клариса стоји на забави, окружена гомилом, и осећа радост што је жива. Та радост је крхка, јер је прати Септимусов очај, ветерана који бира смрт.
Вирџинија, као ни Достојевски, не бежи од таме. Њени дневници говоре о депресији, о борби са сенкама ума. Али њена дела су сведочанство да светлост постоји, чак и у мраку.
Као у есеју о Витмену, кад сам видео девојку која фотографише лишће уместо да га гледа, Вирџинија ме опет пита: „Да ли је твој ток свести сенка или светлост?” Одговарам: обоје.
Њене речи су покушај да се ухвати лепота, али и признање да је лепота пролазна. У Ка светионику, Лили довршава слику, али се пита да ли је вредна. Ова дилема је и моја, чини ми се вечита, као што је била у есеју о Достојевском: „Можда он није писао да нас просветли, већ да покаже колико дубоко можемо да паднемо тражећи светлост?” Госпођа Вулф показује да је пад део пута, али да је светлост – у уметности, у љубави, у тренутку – увек ту.
Било је ноћи кад сам, попут Вирџинијине Кларисе, осећао да ми време клизи кроз прсте. Седео сам закључан, са гомилом књига и непрочитаних порука, и питао се: где је моја светлост? Тада сам узео Таласе и читао Џинине речи: „Живим, дишем, постојим.” Као да ми је Вирџинија шапнула: „Довољно је.” Ова једноставна истина, коју сам нашао код Витмена, код Достојевског, код Гогена, сија и код Вирџиније Вулф: живот је чудо, чак и кад га сенке притискају.
ВИРЏИНИЈА ВУЛФ У НАШЕМ ВРЕМЕНУ: СВЕТЛОСТ У ДИГИТАЛНОЈ ТАМИ
Као што сам писао о Достојевском, у свету „анксиозности, отуђења и губитка смисла”, Вирџинијина порука је лек. Живимо у доба екрана, где светлост није Гогенова тропска зора, већ плави сјај телефона. Питао сам се, код Витмена: „Да ли је фотографија лишћа сенка?” Вулф би рекла: зависи од тога шта видиш. Њен ток свести је супротност површности друштвених мрежа. Он тражи тишину, дубину, спремност да зарониш у себе. Као православни хришћанин, видим у томе нешто сродно молитви – тренутак кад се суочаваш са собом, са Богом, са светлошћу.
Вирџинијина борба за женски глас је и даље жива. Жене пишу, стварају, али притисак да се уклопе у „прихватљиве” приче остаје. Вулф нам доказује да је светлост у аутентичности. Њен позив за „сопствену собу” је позив за ментални простор где свако може да пева своју песму, као што је Витмен опевао влати траве, као што је Достојевски писао спев о покајању. У свету алгоритама, Вулф нас подсећа: твоја прича је довољна.
УМЕСТО ЕПИЛОГА: СВЕТЛОСТ КОЈА НЕ ГАСНЕ
Док заокружујем мисли, ветар лупа у прозор као да је сама Вирџинија дошла да провери да ли сам схватио. Чујем је како шапуће: „Погледај мало боље. Видиш ли оно зрнце прашине на столу? То је твоја душа – недодирљива, али увек присутна.”
Вирџинија Вулф је тражила светлост. Њен ток свести – stream of consciousness је мост ка унутрашњим световима, где време тече као таласи, а свест сија као воштаница. Као жена у мушком свету, пробила је ток свести из сенки, стварајући простор за женски глас. Њена порука је стих Јованов Богослова: Светлост светли у тами, и тама је не обузе!
Док пишем, опет се досећам ноћи на Калемегдану, кад је снег падао, а ја тражио смисао. Вулф ми је тада била сапутник, као што би били Гоген, Витмен, Достојевски. Њене речи су светионик: не мораш баш увек ухватити светлост, само је доживи.
У сваком тренутку – у шетњи, у мисли, у речи – постоји искра. Као православни хришћанин, верујем да је та искра божанска. Као читалац Ворџиноје Вулф, знам да је и уметничка. А док корачам кроз сопствене сенке, чујем њен глас: „Погледај. Осети. Све је ту, у овом часу.” Потражи светлост, јер она је у теби. Или њеним речима речено – Ако не причаш истину о себи, не можеш је причати ни о другим људима.
Дакле, Вирџинија је тражила светлост у тренуцима, а ја сам је пронашао у мајчином набору на челу док је читала ове редове – онај тренутак кад је погледом тражила моје одобрење, а ја сам га дао ћутањем.
Четврти наставак колумне Есеј из сенке
За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Милош Ђ. Видаковић: „СВЕТЛОСТИ И СЕНКЕ НАШЕГ УМА – ДОСТОЈЕВСКИ И ТРИЈУМФ БОЖАНСКЕ СВЕТЛОСТИ”
Анђа се данас запутила пјешице пут рода да посјети братову породицу. Док је у овом забитом планинском селу пролазила поред школе сјетила се Љубице. Њих двије су сједјеле од првог до осмог разреда у истој клупи. Послије завршене осмогодишње школе, иако боља ученица, Анђа није наставила школовање. Са осамнаест се удала у дотичном селу.
Идући путем, полако пјешице, није се могла одбранити од мисли, које су је нехотиимично, више него икада раније, почеле вући да се присјећа дружења са Љубицом.
Читате одломак из књиге прича Укус камена – Вукосава Делибашића
Размишљала је како је прошло толико времена, а да им се није указала прилика да се поново сретну. Тек што је мислима прешла на друга дешавања и почела оживљавати успомене из дјетињства и ране младости, иза себе је чула звук мотора.
Долазила су нека кола. Подигла је руку, али црвени аутомобил је пројурио. „Нека госпођа… Нешће, вала, ни погледат… Боље што ми не стаде, морала бих сјести уз онога пса позади, или поред ње, па да ми њуши иза врата.”
Заокупљена којекаквим битним и небитним мислима за час стиже до родске куће, која више није ни споља ни унутар онакава какву је оставила када се удала. Брат је споља уредио као да је нова, а унутар је снаха и поред свих пољских радова уредно одржава, па у њој све блиста.
Анђа се обрадује томе напретку, а негдје у дубини душе отвори се рупа из које провири жал што кућа није баш онаква какву је оставила. И овај пут, као и сваки претходни, када се испоздравља са укућанима, осврну се некаквим празним погледом по просторији.
У углу скоро сакривена иза тросједа и фотеље, празна столовача на којој је сједио отац. У овој просторији нема више баш ништа што би је потсјетило на мајку. Када је прошли пут долазила видјела је њену скрињу, тамо у оној малој шупи, гдје се оставља пољопривредни алат и неке старудије, за оно „може ваљати”.
Видјела је тада на њој ситне рупице, а под њом дрвену прашину умотану паучином. Глође је сипац.
„Све је ово лијепо. Иде се напријед. Живот је лакши и угоднији, а мени некако хладно без огњишта, верига и котла у којем се крчка ручак. Како је лијепо знала замирисати кућа од вруће мајчине погаче, кад је открије испод сача.
Нема округле синије ни на њој тепсије из које је мамила пита савијуша, а нас шесторо уз смијех око ње се нагуравали да свако добије своје парче, које је мајка унапријед издијелила. Све јој се то за трен премотало у глави, прије него је сјела.
Пошто су ручали уз уобичајена узајамна питања из свакодневног живота и евоцирања успомена, Анђа се сјети и жене са црвеним аутом:
– Прошла ме колима, нека жена на кривини код Проданова крша.
– Црвени ауто? – пита је брат.
– Јес!
– То је Љубица Божидарова.
– Уу! Баш сам данас на њу мислила. Стала би она но ме није познала.
– Вјероватно да би!
– Гледате ли се с њом, кад дође ту?
– Ријетко долази вако љети и остане по неколика дана. Видим јој ауто ту и пса. Шта ћу причати с њом? Једном је питах ђе живи, а она ме и не погледа, но ми про зле воље вели „у велеград”. Од тада назовем помага Бог и прођем.
– У велеград? Онда је у иностранству.
– Не знам, на колима јој стоји ПГ.
– Ма шалиш се!
– Не шалим образа ми.
– Била ми је добра другарица, а сиротиња. Вазда је била слабо обучена. Није ни чудо, док јој се удало пет старијих сестара свакој је требало свадбу отрсит. Она је носила оно што оне прерасту, или што им остане послије удаје.
– Сад ти ође не долази веће госпође од ње.
– Ја бих се радо виђела с њом. Знам да би и она мене радо виђела.
– Ето, знаш ђе јој је кућа, па ако ти је толико до гледања отиди, па се сите нагледајте и испричајте.
– Морам узет некакав дар у продавницу, па идем сјутра по подне.
Кад се сјутрадан, послије подне помолила надомак Љубичине куће, видје да нема аута. „Отишла је, али кад сам већ ође идем до куће. Све ми је познато. Долазила сам ође сто пута, док смо се дружиле”.
Таман што је кренула, за сваки случај да покуца на врата, иза кривине се појави онај ауто. Долази Љубица. Анђи се од радости разли осмјех на лицу, срећна што ће послије педесет година, видјети другрицу из дјетињства.
Љубица је паркирала аутомобил, па је нешто пребирала и тражила у њему, док је Анђа чекала да изађе, питајући се: „Да ли ме познаје? Зашто не изађе да се поздравимо, па има кад сређивати ствари у колима”. Напокон, изашао је огромни црни пас, па она:
– Анђо, како си остарала, једва те познах?
– Можда и ја тебе не бих познала да смо се ђе друго виђеле.
Наизглед обје су се обрадовале сусрету, али сами загрљај и пољубац их је одавао и говорио да њихова осјећања у том сусрету нијесу ни приближо иста. Анђа је чврсто пригрлила Љубицу и пољубила је у образ.
Кренула је да је по обичају, пољуби још два пута, али Љубица се није ни једном пољубила са њом како треба, него је тамо негдје иза њеног уха сиса ваздух, вјероватно да не поквари руж, а онда су обје на тренутак застале.
Анђа је с чуђењем гледала Љубичино воштано лице. Пожељела је да јој види очи, али су биле скривене крупним тамним наочарима. Једино на врату поред широке огрлице, која га је прекривала примијети млитаву и наборану кожу.
Таман је у себи помислила: „Види ово чудо. Баба ка и ја, обукла котулу пед изнад кољена, на сваки прс’, по прстен на обје руке златне наруквице. Но ко је мени крив што сам остала сељанка, Љубица је завршила школу, а мени не дадоше. Јесте госпођа, а вала је прећерала”. Тај бљесак мисли прекиде јој другарица:
– Ух, како си посијеђела? – хладно понови Љубица, без било какве мимике на лицу. Анђа би затечена, не зато што мисли да није посијеђела, него се запита, зашто баш толико пoтeнцира старост, као да је то најважније питање у сусрету послије низа деценија.
Прозре да је у овом сусрету изостала топлина, коју је очекивала са Љубичине стране, али се уздржа да јој не скреше у лице све оно о чему је малочас размишљала, па јој умјесто тога са широким осмјехом одговори:
– Ја сам дошла с намјеро да се видимо оћеш ли ме звати у кућу да пијемо каву, па ћемо причати?
– Хоћу! Хајде, изволи. Откључавајући врата скоро заповједнички, Љубица рече: „Скини ту обућу!”
Док је скидала обућу, пас уиђе прије ње. А она се већ питала, док је скидала припросте опанке, који и нису били њени, него је узела снахине да не упропасти ципеле док пређе преко крша: „Шта је са овом женом? Није ово она Љубица са којом сам дијелила клупу осам година”.
Кад уиђе у кућу, крену да сједне у фотељу, која је заузимала средишњи дио дневног боравка:
– Не, не!… Ту ја сједим.
– У реду! – узврати Анђа, примјећујући да је на двосједу већ легао пас, па се помјери и сједе на тросјед.
Љубица се ували у фотељу, па чим сједе:
– Јадна што си тако остарала?… Посијеђела си!
– Јадан ти душманин. Љубице, о чему ти причаш? Ја остарала, а ти млада. Мени се чини да имамо једнако година, одговори Анђа, смирено и помало иронично.
– Имамо!
– Па?
– Ја се не дам годинама!
– Љубице све ми је јасно но ми реци, чула сам да си завршила неке велике школе, ђе си радила?
– Завршила сам фризерску.
– О, па и није ти то нека школа. А ђе си радила?
‒ Радила сам мало у неком салону, па сам отишла у Холандију, тамо сам зарадила пензију. Видјела сам како се у свијету живи, вратила сам се овамо и основала невладину организацију. Борим се за права жена.
Жене имају своја права и не смију више бити робови мушкарацима. И ти си могла бити господар свога живота, а онако си живјела по мужевом диктату. Погледај како си посијеђела ‒ настави Љубица вадећи из обилате торбе повелико огледало.
Анђа, иако није завршила школовање, кад год јој се указивала прилика, никад није престала да прочита све што јој допре до рука, а природно виспрена умјела је Љубици на прву одговорити, али се уздржала вјерујући да није баш тако зла, иако је послије оваквог дочека посумњала у њену добронамјерност:
– Љубице, не треба мени твоје огледало. Виђела сам ја тебе у њему прије него што си га извадила из торбе. Може се у њему виђети моја сиједа коса, а премалено је да би се у њему могла огледнути моја чиста душа.
Могу се виђети и боре на лицу, које су запис моје душе и мог живота. На мом лицу се види дух времена. Види се оно што природа даје свакоме живом инсану. У свакој мојој бори се виде отисци, зрелости, мудрости и среће.
Погледај ти у том огледалу своје замрзнуто лице, без крви, без живота, без осмјеха. Љубице, Љубице! Године се не могу зауставити. Господ ради своје, а ми своје. Но ако мислиш пристављат ту каву, стави је.
Док је то говорила, осјетила је жал што је дошла. Није јој се пила Љубичина кафа. Мислила је да се што прије заврши та банална формалност. Иако благородна душа и увијек смирена жена, у њој је почела кључати љутња. Радо би што прије напуштила кућу бивше другарице, па покуша да скрене причу у другом правцу и да је пита о стварном животу:
– Љубице пушти сад ту причу, но реци ми о породици?
– Имам ћерку и сина.
– Син ожењен?
– Син живи у Холандији са дечком, а ћерка је тренутно слободна и вратила се са мном овамо.
– Значи већ имаш унука од сина?
– Немам унука!
– Па рече ми да син има дечка?
– Има партнера, а не сина.
Анђи није било баш све јасно, али је прећутала да не испадне глупа, па је приупитала за ћерку:
– Је ли шћер удата ?
– Удата?… Није луда да жури са удајом!
– Ради ли?
– Није јој потреба да ради. Живи и проводи се. Ја сам јој све приуштила. Отац јој има фирму и он даје капом и шаком.
– Колико има година?
– Тридест четири.
– Значи вршњакиња моје средње. Она већ има ђецу од десет и седам година. А чојек ти?
– Немам мужа.
– Рано си остала удовица.
– Разведена сам. Ћерка је од првог мужа, син од другог, а са трећим нисам имала дјеце.
– Немаш мужа, па имаш првог, другог и трећег. Ништа ми није јасно… Толико пута разведена?
– Не трпим ја никога. Имам свој живот, а не ка ти. Привезала си се за једног и трпиш га
– Не трпим никог, а све да трпим, боље је трпјет једног него три. Што се тиче живота, живим овај један, овоземаљски који имам. Живим свој живот и живот своје породице. Живим за своју ђецу.
– Колико их имаш?
– Петоро. Два сина и три шћери.
– Па шта радиш с толико дјеце?
– Нијесу то ђеца Љубице, но сви породични људи. Имам и осморо унучади.
– И сви живе на селу, да их јади бију као тебе.
– Моја ђеца су завршила високе школе и раде одговорне послове у Црној Гори и Србији, а двоје ми је у иностранству.
– Изволи, рече Љубица стављајући кафу пред Анђом, па додаде – А муж?
– Чојек ка и други људи.
– Знам да је као и други, но видим да си остарала, па те питам пије ли, бије ли те?
– Пије воду. А што би ме био? Нијесам размишљала ка ти да тражим другога и трећега, па да ме бије, но смо радили заједно и подизали ђецу.
– Тако су мислиле наше прабабе. Свијет се осавремењава, иде се напријед. Данас су жене господари свога живота, раде на томе да и у старости изгледају привлачно.
– Коме привлачно? Ми смо, само, бабе, Љубице.
– Ти јеси зато што тако хоћеш, а ја нисам.
– Здравија сам и бржа сто пута од тебе. Ево ако ћеш да се потрчимо ка оно некад у школи, па да видиш колико сам бржа од тебе, а можемо се и појакати. Ја видим да у тебе нема жива дамара. – Љубица као да је није чула настави своју причу:
– Држиш животиње, је ли?
– Држим у штали, а не у колима и у кући.
– Ух, ту је пуно балеге. Како живиш са мувама? Мене једна уишла у кућу. Напала ме, једва сам се бранила. Слети ми час на руку, час на лице. Чини ми се да сам изашла из куће она би замном.
– Мене нападају челе и осе, а муве не… Никад!
– А што пчеле и осе?
– Челе и осе иду на мед и на цвијеће, а ти и сама рече муве на балегу, зато си се једва одбранила.
‒ Довиђења Љубице! – рече Анђа, брзо излазећи из куће. Кафа остаде, неомирисана.
Идући према братовој кући мисли су јој се премотавале: „Мора јој кожа бити затегнута кад је пуна безобразлука, не може јој више под њом стајати. Црнога добра о којем она прича. Слушах је и не могах разумјети шта је старост, а шта младост, нити ко се с ким жени, а ко за кога удаје.
Хвала ти Господе, што си ми био наклоњен да живим у овој слободи. Само ми дај снаге да сачувам памет и чувај ми ђецу да не излуде по градова ка што је полуђела ова Љубица.
Откријте још узбудљивих одломака из књижевних дела Вукосава Делибашића – кликните на књигу и зароните у његов свет на званичној интернет страници!
Ух, Боже ми опрости, о чему ја причам, као да у граду нема нормална свијета, а има. Ђе год инсан живи сам себе и свој крст носи. Кад се роди записано му је какав ће бити, можда и прије управ у крви, његових предака.
Ово зло је иста мајка. Вазда је прешлицу носила. Више је на куђељу сјеђела но што је прела, а цио свијет је облајавала.
На мој живот се надовезивала срећа и радост, кроз рађање, подизање и школовање ђеце. Сад хвала Богу и кроз унучад. Подигли смо их, Јован с блање и сјекире, ја с натре и прешлице и довели их до високих школа.
Није било лако, али је то давало правац и смисао животу. Овој Љубици је и живот затегнут ка она маска на лицу, зато се онако понаша. Ништа јој те паре и богатство о којем прича не значе.
Она је незадовољна собом и дубоко у себи несрећна, са оним надменим држањем крије неку велику муку. Чујеш, пита ме за балеге и за муве умјесто да прича о нормалном животу. Брзо ће је котрљани ваљати као лопту направљену од балеге”.
У року од свега два дана, до мене су, на различите начине, допрле две информације између којих на први поглед нема никакве везе.
Прва се тиче садржине имејла који је једна компанија, која послује и у Србији, послала својим корисницама, а друга је вест да историчар Дубравка Стојановић оснива свој приватни „Музеј деведесетих”, а да притом није консултовала Историјски музеј Србије, који би, по Закону о музејској делатности, требало да достави мишљење ресорном министру који затим одлучује о условима за почетак рада и обављање делатности музеја.
Made in Serbia – Серијска производња кривице
Кренимо редом. Садржина имејла гласи овако: „Сигурно ти је познатно да постоје онлајн заједнице у којима мушкарци деле уверења да су жене мање вредне. Ове заједнице окупљају мизогине мушкарце, који се понекад не слажу међусобно, али их уједињује презир, неповерење и отворена мржња према женама. Они често деле ‘мушке савете’, али заправо шаљу поруке које: 1) Окривљују жене за личне и друштвене проблеме; 2) Промовишу идеју мушке надмоћи и женске потчињености; 3) Романтизују насиље и величају нападаче из стварног живота”.
Човек стварно не мора да буде врхунски реторичар, па да провали како функционише ова порука и шта је њен циљ: најпре се једна врло проблематична и непроверена информација о постојању мушких онлајн заједница које спаја отворена мизогинија, представља као нешто што је наводно „опште познато” („Сигурно ти је познато…”) чиме се читатељка ставља у ситуацију да, уколико призна да нема појма да овакве групе постоје, себе представља као неупућену особу, која живи „ван света”. Пошто већина људи инстинктивно не жели да буде третирана као да су неупућени, онда се ова врло паушална и ничим потврђена изјава прихвата као истина.
А тада она има и своје последице: прво, „чињеница” да се ради о групама у множини, које су „опште познате”, сугерише да се овде не ради о неким маргиналцима, већ о некој врсти уобичајеног понашања које је карактеристично за Србију. Дакле, одједном смо дошли до тога да су сви мушкарци у Србији унапред осумњичени да су део ових мизогиних структура, што значи да у сваком тренутку морају да доказују да нису мизогини, уколико желе да скину сумњу са себе.
Друга последица: ако је отворена мизогинија у Срба толико раширена, онда то значи да је и држава сама по себи мизогина, јер то не спречава. На тај начин, иако у свом животу није видела ниједну од тих фантомских група мушких мизогина, корисница је врло близу да прихвати сет од следећих пет „чињеница”: прво, да су јој мушкарци у Србији непријатељи, јер су углавном мизогини; друго, да јој је држава непријатељ, јер то допушта; треће, да је она сама „морално супериорна жртва насиља” а да су мушкарци и Србија кривци; четврто, да су жене савезници у тој борби против мушког и државног насиља и пето, да им помоћ у тој борби против Срба и Србије пружа једино… страна корпорација.
Према томе, стране корпорације након ове операција постају морално супериорне, а сународници жена и њихова држава постају морално инфериорне, па је стога исправно бити на страни стране корпорација, а против сопствене државе. (Не сумњам да се у процесу „доказног поступка” могу запослити тролови & ботови да глуме „онлајн заједнице мизогиних мушкарца”, све са српским заставама, грбовима, Косовом и знамењима СПЦ као „декорацијом”, како би реторички ефекат био спектакуларнији: теорија рата такве операције назива „деловањем под лажном заставом” и оне се лако препознају, осим ако мозак жртава тих операција није већ потпуно препариран).
Описани пример представља наметање кривице мушкарцима и Србији у садашњости. Случај приватног Музеја деведесетих представља производњу & наметање кривице на историјској равни.
Разуме се, ми још не знамо какву ће поставку имати поменути музеј у изградњи, али ставови њеног оснивача ипак нам пружају довољно разлога да верујемо како ће музеј етничка чишћења Срба из Хрватске и са Косова и Метохије, све са бомбардовањем НАТО пакта из 1999. године, приказати као праведну борбу против српског национализма, који ће добити статус јединог кривца за сва непочинства из деведесетих година. Када се тај музеј буде покренуо биће организоване и посете деце основаца и средњошколаца, као и програми који ће активно производити кривицу Срба и Србије за све што се догодило деведесетих година.
Музеј деведесетих је заправо наставак приче која почиње одустајањем Србије од Јасеновца, који се десио крајем децембра 2021. године, када 133 посланика Скупштине Србије нису желели да учествују у гласању о предложеној Резолуцији о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ, те проглашењу 28. априла за Дан геноцида над Србима. Тако се та скупина (мала, али одабрана) састављена од 133 примерка ничега заједно са логистиком, симболички придружила кољачима у Јасеновцу и на другим местима на којима су радиле каме.
Да је то заиста тако, показује и чињеница да се након неуспеха изгласавања Резолуције, и Музеј геноцида у Београду активно укључио у смањивање броја жртава у Јасеновцу чиме је историјску истину заменио мање-више хрватском нарацијом о Јасеновцу, као што је с правом приметио Бојан Јовановић у тексту „Феноменологија највећег злочина”.
Одустајање од Јасеновца, који ће се у перспективи хрватског „историчара” Стјепана Лозе преобразити у великосрпски геноцид над Хрватима, логично прати и одустајање од „деведесетих”, што у преводу значи да је комплексна истина последње деценије двадесетог века, замењена хрватском, муслиманском, албанском, НАТО нарацијом/пропагандом, у којој су Срби једини кривци, а сви злочини над Србима нису злочини, него заслужена казна за њихове злочине.
(Како је могуће да све те суседне земље, које су извршиле етничко чишћење над Србима или су га активно потпомагале, постају примери земаља које следе или испуњавају „европске вредности”, док Србија, која је, насупрот њима, сачувала мултикултуралну природу свог становништа, још увек не поштује те „вредности”, може се схватити само ако је човек у стању да храбро призна да су поменуте „вредности” само пуке опсене и бајке за малу и одраслу децу, у којима је у сваком тренутку све могуће зато што, као и друге бајке, немају било какве везе са истином).
Оба ова примера – корпоративно наметање кривице у садашњости и спољашње наметање кривице у прошлости кроз локалне агенте утицаја, односно политичке активисте – треба разумети у контексту четврте генерације ратовања, о којој су се изјашњавали разни људи: од Џозефа Наја, творца појма меке моћи, до официра Пентагона. Укратко речено, четврта генерација ратовања не разликује војнике и цивиле, нити време рата и време мира; уместо на тело непријатеља онда се усмерава на његову свест преко свих могућих канала утицаја, како би у тој свести уништила сваку политичку вољу, односно осећање заједнице и политичку моћ утврђивања непријатеља.
Два примера која сам навео представљају две операције у оквиру тог рата, које не спроводе војне јединице, већ агенти утицаја. Људи који би аутору ових редова приговорили да су поменути примери „ситнице” и „маргиналије” које не могу да промене свест људи, заборављају да модерна пропаганда делује кроз мрежу ситних али умрежених утицаја на свест, тако да свест на крају бива промењена такорећи „природно”, „сама од себе”, а да сама није свесна нити када се, нити како променила.
Држава би била дужна да на ове две офанзивне акције одговори прикладно: да страним компанијама забрани да одашиљу поруке које имају политичку садржину, односно да у складу са законским нормама, дакле, „владавином права”, сачува истину прошлости од непријатељских ревизионистичких нарација. Ако држава то није у стању да уради, онда то значи да је капитулирала и да, строго узевши, више не постоји: уместо ње, постоји само радни логор, у коме се логораши, лишени прошлости, али и будућности, баве тренутним преживљавањем или међусобном борбом за моћ, која се одвија строго у границама логора, што значи да никада није усмерена против његових правих господара.
А господари су спољашњи ентитети који обликују стање свести логораша, тако да на крају тог процеса, осим бескрајне орвеловске љубави према овим ентитетима, логораши поседују и осећање апсолутне личне & колективне кривице, те потпуне моралне и цивилизацијске инфериорности, што убија сваку вољу за отпором или слободом. И то је оно што их чини савршеним робовима, made in Serbia.
Поезија Љиљане Сретовић Радовић делује као шапат који не жели да заглуши свет, али га упорно бележи – тачно, иронично, нежно и понекад болно. Њени стихови долазе из свакодневице, али не остају у њој: они се, као и песникиња, повлаче корак у страну и посматрају живот као да је реч о необичној уметничкој поставци. Сагледавајући њену поезију на овај начин, можемо говорити и о сродности с Виславом Шимборском – у промишљеној, али нипошто хладној поетици.
Из збирке Северна страна солитера одабране су песме које сведоче о снази интимног гласа, гласа који не тражи велике и драматичне преокрете. Баналности града, породичне драме, социјалне пукотине и наслеђене ране обликују се у јасну, ненаметљиву и интелигентну поезију, која свог читаоца не тражи, али га сасвим извесно проналази. Е, управо у томе и лежи њена највећа вредност.
Овај избор, дакле, није антологија, већ поетски извод – циклус који се може читати и као мала књига у књизи. Он открива један препознатљив глас савремене српске поезије који, иако личан, не познаје ограничења теме, тона или времена. Као и код Шимборске, ту је смех у трагедији, свест о пролазности у ситници, и љубав у реченици без емоционалног вишка.
Нову књигу поезије Љиљане Сретовић Радовић – Северна страна солитера можеш поручити у Књижари « НЕСТОР ЖУЧНИ »једним кликом на ову слику
СЕВЕРНА СТРАНА СОЛИТЕРА
Моја соба повраћа хаљине
гаји паукове и осушено цвеће
одувек је ружна, али и у њој
су се смејали људи
сада оптужује мене
а ја само седим
у чекаоници поред које
не пролазе возови.
ПОСЛЕ ТРЕЋЕ СМЕНЕ
Неонка у купатилу трепери
бела четкица за зубе дежура
изнад лавабоа, сама у чаши
без срца, без ума, а корисна
од њеног одраза у огледалу
учинило ми се да видим себе.
КАДА ЛАЖЕМ ПЕСМЕ
У мени расту песме
танке и бледе
развлачим их по папиру
од кога направим чамац
и усидрим га у марину
изнад мог писаћег стола.
ПРАЗНИЧНО ВЕЧЕ У МОМ ДОМУ
Дан ме гура: мисли, ходај, причај
увече, тиху срећу покида свађа
око бежи једно од другог
уши би шамарале образе
лева рука пребацује десној
што се руковала са њим
желудац виче престаните
а први је потегао праћку
окупљања почињу усхићењем
а већ, грлећи се, вадимо бодеже.
KУТИЈА ЗА ЦИПЕЛЕ
Извлачим коверте са дна
жуте, зелене, љубичасте
прва је направљена од постера
тинејџерски часопис из осамдесетих
прелећем преко косих слова
имам све петице, када долазиш
с неких су скинуте маркице
о, како сам се синоћ љубила
последње су са црвено-плавим рубом
мом сину је никао први зубић
данас добијам пуно мејлова, али
немају мирис писама из кутије.
НЕОБЈАШЊИВО ГЛУПИ ПОСТУПЦИ
На благајни болнице
бројим тражени износ
дају ми признаницу
љубазно се захваљујем
сестра ме прозове
докторкa не пита за име
незамисливо боли
али није то ништа
летњи је дан
моја хаљина ледена од зноја
пре уласка у стан
намештам усне у осмех.
НОЋНИ РАЗГОВОРИ С ОЦЕМ
Када су објављене моје песме, био си тужан
као да су ти саопштили да имам леукемију
погрешним поклоном сам покушала да се искупим
у твојој библиотеци није било места за моју књигу
говорили смо о љубави различитим језицима
најбоље смо се разумели у башти, у тишини
једног лета си направио љуљашку мени, одраслој жени
тада смо престали да вучемо уже свако на своју страну
Постоје дани током којих је Достојевски једини сведок мог постојања, а ово је баш такав. Седим у тишини, читам Записе из подземља, и схватам да сам заглибио баш, баш дубоко. Онда ми не преостаје ништа друго, него да устанем и заседнем испред хартије. Тек да загребем по површини, покушавајући да сагледам Достојевског из дубине личног дна. А како у свему томе бити нов, како поново и другачије читати таквог великана?! Кренућу од почетка.
Читате трећи наставак колумне Есеј из сенке – Милоша Ђ. Видаковића
СВЕТЛОСТ КОЈА ПРОБИЈА ТАМУ
И би реч: „И Светлост светли у тами, и тама је не обузе” (Јован 1:5). Ове речи из Јовановог јеванђеља, као звезда Даница, осветљавају пут кроз духовне и психолошке лавиринте људске душе. За Фјодора Достојевског, могу слободно рећи православног писца чија су дела огледало људске борбе, овај библијски стих није само теолошка истина, већ и уметничка мисија.
У његовим романима, светлост и тама нису пуки симболи, већ живи актери у драми људског постојања – светлост као божанска благодат, нада и покајање; тама као грех, сумња и отуђење. Достојевски, као вешт иконописац, живопише умове својих ликова, открива како светлост може да засија чак и у најцрњој ноћи.
Овим писанијем кроз есеј, истражујем симболику светлости и сенки у делу Достојевског из угла православаца, испитујем невешто како и колико његови ликови, у борби између ума и душе, проналазе свој пут ка истини.
ПРАВОСЛАВНА ИКОНА СВЕТЛОСТИ: ОД ЈОВАНА ДО ДОСТОЈЕВСКОГ
У православном хришћанству, светлост је један од најмоћнијих символа. Апостол и Јеванђелиста Јован говори о Христосу као „Светлости света”, чија божанска природа пробија таму и греха и смрти. У православном богослужењу, светлост свећа и кандила може да симболизује и само присуство Бога, док је тама повезана са духовном слепоћом или одвајањем од божије благодати.
Ова дијалектика је дубоко усађена у стваралаштво Достојевског. Као православни хришћанин који је прошао кроз прогон, сибирску тамницу, испињући се на личну Голготу, Достојевски је разумео да је тама стварна – али да је светлост, као божанска искра, увек присутна, чак и кад је не видимо. Дакле, самим тим стварнија од таме.
За Достојевског, светлост није апстрактна идеја, већ жива сила која се отелотворује кроз љубав, саосећање и покајање. Његови ликови често стоје на раскршћу између ове две крајности, суочени са слободом избора – темељним православним концептом размевања света. У том смислу, Достојевски је не само писац, већ и духовник, чија дела позивају читаоца да се суочи са сопственим сенкама и потражи светлост у себи.
ЛИКОВИ КАО СВЕТИОНИЦИ: КО ЈЕ У(З)ДАХНУО БОЖЈУ ИСКРУ?
Више га и не читам често. Понекад одлажем књигу јер ми је превише блиска, као да ми чита мисли које нисам хтео да чујем или је то мој страх од преиспитивања појединих одлука. У овом делу есеја ћу се садржајније позабавити и са неколико, чини ми се добрих, примера из његових романа.
Достојевски често користи светлост да прикаже божанску милост и могућност спасења. У роману Злочин и казна, Соња Мармеладова је оличење овакве светлости. Иако бива принуђена на проституцију, она носи у себи чистоту и веру, читајући Раскољникову причу о Лазаревом васкрсењу. Њена кротка, али непоколебљива вера постаје светионик за Раскољникова, водећи га ка покајању. Соњина светлост није у спољашњој лепоти или моћи, колико у њеној способности да воли и верује упркос патњи – слика православног идеала смирења.
Соња отвори Јеванђеље… „О Лазару”, прошаптала она… Читала је слабо, једва изговарајући речи, али са растућим жаром…
„‘Ја сам васкрсење и живот‘, рече Господ. ‘Ко верује у мене, и ако умре, оживеће. И ко год живи и верује у мене, неће умрети за вечност‘…”
Раскољников се тргну… Соња гурну књигу и брзо, тихо, али наређујући, рече:
„Устај! (Она га дохвати за раме; он се подиже, гледајући је у чуду.) Хајде одмах, у овај час, стани на раскршће, поклони се, пољуби земљу коју си оскрнавио, па се онда поклони целом свету, на све четири стране, и реци свима, наглас: ‘ЈА САМ УБИЦА!‘ Тада ће ти Бог опет даровати живот.”
Достојевски и Срби – како нас је разумео словенски геније
Слично томе, у роману Идиот, кнез Мишкин представља „светлог човека”, чија доброта и чистота одражавају Христову природу. Мишкин, иако наиван и често исмејан, носи у себи светлост саосећања, док покушава да спаси друге, попут Настасје Филиповне, од њихових унутрашњих демона. Његова трагична судбина показује да светлост, иако моћна, може бити крхка у свету пуном себичности и страсти.
„Је л те, кнеже, да ли сте ви једном говорили да ће свет спасти ’лепота’? Господо – викну он гласно свима – кнез тврди да ће лепота спасти свет! А ја, опет, тврдим да су његове мисли отуд тако несташне што је он заљубљен. Господо, кнез је заљубљен; ја сам се у то убедио вечерас, чим је ушао. Не црвените, кнеже, биће ми вас жао. Која ће лепота спасти свет? Мени је то Коља испричао… Јесте ли ви ревностан хришћанин? Коља каже да ви себе називате хришћанином.”
Кнез се пажљиво загледа у њега, али му ништа не одговори.
У роману Браћа Карамазови, старац Зосима је можда најјаснији символ светлости. Његови списи и поуке, испуњени православном мудрошћу, наглашавају да је „свако одговоран за све”. Зосимина светлост је у његовом смирењу и вери да љубав може преобразити свет. Да је љубав сам Бог. Чак и након његове смрти, његов утицај наставља да осветљава пут Аљоше Карамазова, подсећајући читаоце на речи Јована Богослова из увода овог есеја – тама не може обузети светлост.
„Браћо, немојте се плашити греха чак ни када га сами увиђате, само под условом да сте покајнички расположени… Јер велика је тајна у томе што ништа није скривено пред Богом. Љубав ће све откупити. Ако и ви сами то схватите са пуним срцем, већ сте спашени.”
Затим се старац осврте ка прозору, где су се гране брезе додиривале са стаклом, и наставио је тихим, пророчким гласом: „Љубите све створење Божије, и цело, и свако зрнце песка. Сваки листић, сваки зрак Божији љубите. Љубите животиње, љубите биљке, љубите сваку ствар. Ако будеш љубио сваку ствар, у стварима ће ти се открити тајна Божија. Једном кад је схватиш, непрестано ћеш је схватати све више и више сваког дана. И на крају ћеш цео свет љубити свеобухватном, универзалном љубављу.”
Аљоша, који је до тада ћутао, паде на колена пред старцем. „Шта радиш, драги?” осмехну се Зосима. „Устани, још нисам умро. Још имамо времена да разговарамо… Ово што сам рекао – то је само увод у радост која долази.”
ТАМА КАО ЛАВИРИНТ: ГДЕ СЕ ГУБЕ ЈУНАЦИ ДОСТОЈЕВСКОГ?
Моја прва Достојевсколика ноћ догодила се једне касне јесени, у једном подстанарском стану, док сам читао Идиотапод бледом сијалицом. Реченице су ме пекле по челу.
Да, насупрот светла, са друге стране, Достојевски мајсторски приказује таму људског ума – сенке гордости, нихилизма и очаја. Раскољников у роману Злочин и казна постаје парадигма ове борбе. Његова теорија о „изузетним људима” који могу прекршити моралне законе га води у таму злочина. Његов ум, испуњен рационализмом и самооправдањима, постаје тамница, а Петербург, са својим клаустрофобичним улицама, симболизује ову унутрашњу таму. Ипак, Достојевски показује да чак и у таквом мраку постоји могућност светлости, постоји нада за јутро – Раскољниковово покајање је тренутак кад божанска искра пробија његову унутрашњу маглу.
У роману Беси, Ставрогин је још мрачнији пример. Његова харизма и интелект маскирају духовну празнину, а његови поступци – од разврата до равнодушности – симболизују таму нихилизма. За разлику од Раскољникова, Ставрогин не проналази пут ка светлости, што га чини трагичном фигуром. Његова судбина подсећа на унапред споменуто православно учење о слободи: човек може изабрати таму, али то води ка самоуништењу.
Иван Карамазов, у роману Браћа Карамазови, представља интелектуалну таму. Његова поема „Велики инквизитор” и одбијање да прихвати Божји свет због патње деце показују ум који се бори са маловерјем. Иванова тама је у његовом рационалном бунту против Бога, али Достојевски га не осуђује – уместо тога, показује да је чак и у таквој сумњи могуће опет пронаћи светлост, као што Аљоша покушава да му укаже.
„И СВЕТЛОСТ СВЕТЛИ У ТАМИ”: ДИЈАЛЕКТИКА КОЈА СПАСАВА
Достојевски ипак не нуди једноставне одговоре. Његови ликови нису подељени на „добре” и „зле”, већ су сложене душе у којима се светлост и тама боре за превласт. Ова дијалектика одражава православно схватање подвига – духовну борбу која је суштина људског живота. Аљоша, у роману Браћа Карамазови, под утицајем Зосиме, учи да прихвати свет са свим његовим притивуречностима, верујући да је божанска светлост јача од сваке таме. Ова вера је у складу са речима Јована Богослова – тама може да притиска, али не може да угаси светло.
Достојевски такође изнова и изнова наглашава слободу избора. У роману Записи из подземља, беседник, „подземни човек”, бира таму своје мизантропије и самоизолације, одбацујући могућност светлости коју му нуди Лиза. Његова прича је право упозорење о опасности одбијања благодати, али и подсећање да је светлост увек пред носом онима који је траже. Можда ми се баш она указала у тренутку кад сам донео одлуку да запишем све ове речи.
Размишљам сад можда чак Достојевски и није волео светлост, али је светлост сасвим извесно тражио. У ћелији, у подруму, на лицу убице. У очима блуднице. У молитви коју нико не чује.
ПСИХОЛОГИЈА ИЛИ ПОДВИГ? КАКО ДУША ПРОБИЈА СВОЈЕ ДНО
Достојевски је често у западњачкој књижевној критици називан „психологом душе”, јер је његово истраживање унутрашњих светлости и сенки без премца. А западњаци радије не исповедају своје недоумице или грехове код мудрих стараца у манастирима, него код психијатара.
Његови ликови нису само књижевне фигуре, већ огледала људских борби. Православни контекст је неизбежан јер у њему је ум највеће бојиште где се одвија подвиг – борба између гордости и смирења, сумње и вере.
Достојевски показује да је тама у уму често самонаметнута: Раскољников се мучи сопственим идејама, Иван својим интелектуалним бунтом, Ставрогин равнодушношћу. Ипак, он верује да је светлост – као божанска благодат – увек присутна, чекајући да је прихватимо.
Овај психолошки увид је посебно важан у православљу, где се покајање, односно – метаноја, види као промена ума и срца – на боље. Раскољниковово признање злочина, Аљошина одлука да следи Зосимин пут, па чак и краткотрајни тренуци слабости код Мишкина, показују да је светлост могућа чак и у најмрачнијим умовима. Достојевски нас подсећа да је пут ка светлости најчешће болан, али да је то пут ка слободи и васкрсењу душе.
ЗАШТО НАМ ДОСТОЈЕВСКИ ЈОШ УВЕК СВЕТЛИ?
Идеје Фјодора Михаловича Достојевског су и данас актуелне. Можда више, него икад раније. У свету жигосаном анксиозношћу, отуђењем и губитком смисла – односно маловерјем, многи од нас носе унутрашње сенке – страх од неуспеха, осећај празнине, имагинарни притисак са друштвених мрежа.
Достојевски би нас позвао да се суочимо са свим овим сенкама, не да их игноришемо, већ да их превазиђемо кроз веру, кроз љубав и кроз људску заједницу. Његова порука о светлости је универзална: чак и у доба алгоритама и дигиталне буке, божанска искра постоји у нама.
Савремени читалац може у Достојевском пронаћи утеху. Као што је Соња помогла Раскољникову да види светлост, тако и ти можеш потражити светлост у малим гестовима – у молитви и у трену тишине. Достојевски нас својим делом подучава да је тама стварна, али да је светлост, као што Јован Богослов обећава у Јеванђељу – непобедива.
ЗАКЉУЧАК: ТАМА НИКАДА НЕЋЕ ОБУЗЕТИ СВЕТЛОСТ
Фјодор Михајлович Достојевски, да утврдимо, кроз своја дела, слика портрет људске душе у којој се светлост и тама непрестано боре. Његови ликови – од Соње и Зосиме до Раскољникова и Ивана – подсећају нас да је живот непрекидан подвиг, да је слобода избора наша највећа моћ и најтежи терет. Проматрајући из угла православља, Достојевски нас учи да је светлост, као Христова благодат, увек присутна, чак и у најгушћој тмини.
Цитат – „И Светлост светли у тами, и тама је не обузе” је душа његове визије: без обзира на сенке које носимо у уму, божанска светлост остаје непобедива. Достојевски нас позива да се окренемо тој светлости – не као пасивни посматрачи, већ као активни учесници у сопственом спасењу. У свету препуном буке и сумње, његова порука је једноставна, али дубока: потражи светлост, јер она је у теби.
Можда је све ово погрешно изнето, можда Достојевски и није писао да нас просветли, већ да покаже колико дубоко можемо да паднемо тражећи светлост. А можда баш тамо, доле на дну, она буде најчистија јер док корачаш кроз сопствене сенке и Достојевски ти је сапутник – веруј: Тама никада неће обузети светлост!
Трећи наставак колумне Есеј из сенке
За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Милош Ђ. Видаковић: „ОКРЕНУТ КА СУНЦУ – ВИТМЕНОВ ПОЗИВ СВЕТЛОСТИ У ДОБА СЕНКИ”
Гледали су се дуго. Да су случајни пролазници или пак пријатељи који се добро познају, већ би почели склањати погледе осјећајући нелагоду. Али, не и они. Гледали су се док су поред њих пролазили трамваји, кола, бициклисти и тмурни пјешаци који журе, ни сами не знајући куда нити зашто. Овдје је једноставно обичај да се жури.
Читате само један од многобројних вредних записа из књиге Милана Дулин Бована – Приче у којима ћеш пронаћи оно што ниси ни знао да си заборавио
Нервоза је дио сваког становника овог сивог мјеста и комад његове душе, ако ово сивило и безбојна бивша чељад уопште имају душу. Поред њих је пролазило и вријеме, а они су нетремице гледали једно у друго, као да их ни вријеме ни тмурни и нервозни велеград понедељком ујутро, нити било шта друго не интересује и не дотиче.
Као да не постоји ништа због чега би требали бити било гдје другдје или макар на тренутак размислити, прекинути тај поглед као челичном сајлом везан и отићи због нечег. Само се окренути и отићи куда су и пошли!
Не, они нису знали ни гдје су пошли ни да су уопште пошли. Они више немају појма ни како су ту доспјели нити због чега, а најмање када и колико већ су овдје. Дама у црвеном капутићу, малочас приспјела из унутрашњости и зарасли човјек из далека, до јуче дјечак, и данас, само што више тако не изгледа, обучен по посљедњој моди клошара из околине оближњег стадиона.
– Ако је ово она игра „Ко ће први трепнути“ предаћу се, побиједила си, а ако је она „Ко ће се први насмијати“ онда је реми – кесимо се ми ко два доманца откако смо се срели! Најзад проговори он, већ жалећи за иступањем из вјечности у коју су били упали и неизвјесности коју она носи уза се.
– Ја, ја, овај… Покуша и она да састави нешто налик реченици, али као нагло пробуђена, не стиже да се сабере.
– Сад треба да кажеш како ти је име и кад ја узвратим својим именом, онда куртоазно кажеш: „Драго ми је“, мада и не мора да ти буде, то је онако, што би се у нас рекло – ред. Извали он и даље се смијући као луд на брашно, па настави:
– Ја сам рецимо Милан и баш ми је драго што ме тако лијепо гледаш, а још драже би ми било да хоћеш проговорити, рећи име и све по реду, као и шта ћеш у овом сивилу, Бог с тобом!?
– Јелена, драго ми је Милане, ма ту сам, треба да упишем факултет и ево управо сам стигла, мало ме је страх свега овога! Окрену се око себе и као да покуша да сагледа и схвати те тоне армираног бетона и милионе душа, па задрхти осјећајући како јој се тај град и све у њему у виду језе провуче кроз кости.
Облак је управо био изнад њих дајући сивилу још тамнију ноту која је бацала ону тужну, оптимисти можда и замало романтичну сјену на цио призор.
– Овдје ти је скоро немогуће разазнати кад је облачно, а кад није. Небо је вазда сиво, али ја као искусни познавалац метеоролошких прилика могу ти рећи да је један облак марке кумулус управо више нас и ако се не помакнемо у року од двадесет секунди одавде, истовариће директно на нас сто литара воде по метру квадратном, а опет ја сасвим случајно знам добро мјесто за попити каву док олуја у трајању од сат и по не прође – наприча он.
– Искрено, немам појма шта си испричао сада, али сам схватила да си споменуо кафу и може, води ме! Чиме се ти иначе бавиш?
– А свачим, ја ти се углавном дешавам! Ево рецимо, сад ћемо ми попити каву и ја ћу некоме то испричати и можда ће тај неко за двадесет година о томе написати причу. Прича ко и свака друга, само што ова неће имати крај, па ће свако себи морати смишљати шта би му најбоље пасало. Мора се у књижевност увести макар мало интеракције. Знам, некима ће бити и криво, а опет још би им кривље било да им завршену причу сервира како им не лежи. Ко ће, бона, народу угодити!?
Киша поче да роси. Он већ натоварен њеним торбама и она која притрчава за њим већ га запиткујући понешто, одоше према некуд. Нисам их пратио нити знам куда нити шта је даље било с њима, мораћете смислити сами.
Једино што знам је да је онога дана пало сто литара кише по метру квадратном, скоро потпуно опрало улице прљавог велеграда, да се осјећао пријатан мирис кише и да сам у једном тренутку видио небо, плаво и чисто као изнад тисове шуме на Прењу.
Написао сам ово јер данас сретох пар са два клинца. Подсјетише ме на оно двоје, иако далеко од велеграда, а прошло је већ вјерујем много, скоро двадесет година, ако не и више.
Она баш као јунакиња првог дијела приче – висока и витка са великим смеђим очима, а он, кад би то заиста био он, и даље обучен као клошар и након толико година покушава да јој заокупи пажњу глупирајући се и глумећи свезналицу. Дјечаци, то су неке нове, а старе приче.
У овом изабраном циклусу из њене нове збирке На вечери са Месецом, Љиљана Марковић отвара поетски универзум где се границе између унутрашњег и спољашњег света не само преплићу, већ се и међусобно прожимају до нераскидивости. Мотивима Месеца, рушевина, празника и пролазних сусрета, њени стихови постају живи носиоци онога што је исконско, али невидљиво: сећање као отворена рана, град као архива несагледивих емоција, природа као последњи верни саговорник.
Песма „На сцени” поставља, можда, кључно питање овог циклуса: „Ко ли ће сад доћи?” – и од тог тренутка речи више нису само текст, већ постају интимни позив на дијалог. „Божићна звона” и „Златна прашина” као да одговарају: поезија је та трајна светлост која се појављује када све друго утоне у сумрак, а једино месечев печат наставља да осветљава сваки пролаз.
Овде нема монолога – само тихих епифанија које преокрећу начин на који видимо свет. Као што Љиљана пише у песми „Време у коме узрок и последица нису повезани”: „Тело зна, али у бездан / између тектонских плоча упао је и растворио се”. Овим избором вас не позивамо само на читање, већ на путовање у тај бездан, где сваки стих постаје огледало у којем се преламају наши најдубљи одјеци.
Нову књигу поезије Љиљане Марковић – На вечери са Месецом можеш поручити једним кликом на слику у Књижари « НЕСТОР ЖУЧНИ »
НА СЦЕНИ
надвијен над смислом текста
ћутљив и одсутан
приноси устима јабуку
која се откиде с гране
и паде му у руку
Несвестан благодети
Врата су отворена
Светлост седи на прозору
Помислим, ко ли ће сад доћи
Је ли ово почетак, или крај
шапућем човеку који седи до мене у мраку
ВРЕМЕ У КОМЕ УЗРОК И ПОСЛЕДИЦАНИСУ ПОВЕЗАНИ
Плоче времена погрешно су се додирнуле
ништа није у унутрашњој вези –
односи и лица, обриси руку и ногу
настављају се по инерцији
(увек се изненадиш кога рука грли
ко ти милује груди
кога пушташ да се игра твојим језиком)
Тело зна, али у бездан
између тектонских плоча
упао је и растворио се
међу ватреним медузама и
шаранима који шкљоцају
чешљајући крљушти и бркове
и тоне
твој поглед
Сопствене очи гледају те
као издајника
и падају, најзад
свако својим путем
једно брже
једно спорије
у мрак
ОЛУПИНА ТУТЊИ, РАЗВАЛИНА
(кримић)
Тај свет више не постоји
то су само висуљци некадашњих речи
дана сјајних, закачених около као
украси на новогодишњој јелки
Треба да се појави неко ко ће га извести одатле
Заглавити се у времену
ту је твој крај
или можда почетак наглих и крвавих завршетака
Прича, неразвијена у животу
као застава тробојка
на ветру великог и веселог празника
покидана од силицијумских жица и катодних цеви
закачена за муњевите аутомобиле младости
једном, из освете, слепих очију
заклања поглед младића
лепог као да јури кроз стрип
и смешта га поред дрвећа
сада већ у сломљеној канти
да не исцури још воде
из једноставог, једноставног разлога
некад давно била је закопана
у осмеху бледог човека
и хтела је опет да врисне
Онда долази Барнаби
а понекад и доктор
за лудаке
који су успоменама дали превише важности
НИКАД НИШТА НИСАМ НАУЧИЛА ДО КРАЈА
Никад ништа нисам научила до краја
само се сећам како тумарам
кад питам да изађем са часа
кроз врата која воде до других врата
где, кад отворите, срећете се са
запрепаштеним погледима мајстора
који уче од врховних мајстора
Ко ће разумети све те језике посвећеника
Радије ћеш крцкати сладолед
умочен у лешнике
на клупи у дворишту
Као да звезде крцкају
кроз крошње топола
И тако сам остала у школи заувек
и сад објашњавам деци како се греши
на свом примеру, и на
славним примерима других људи
Имам прописан број часова
(некад и напољу
осветљени уличним сијалицама
моји ученици и ја седимо
и пишемо своје заблуде)
а требало би ми још толико Не бих престајала
НЕКИ СЈАЈ ЖУТОГ КАМЕНА КАРИЈАТИДА
Неки сјај жутог камена каријатида
пада
на тај свет сунчаних дана
Из отвореног прозора видим
својим малим белим комбијима успињу се
и спуштају
низ брда
разносачи хлеба и јогурта a
по бистром јутарњем мору
као по огледалу, изливен
плива неки ћилим
Ломи се лепо, у гроздовима најпре
кроз слану и горку воду
Моје лепо младо бело тело
ведро je и складно
И урањамо, јутарња тура
у сјајно меко стакло воде
у ту геометрију цвећа
која се распарчава и њише
Тек мало стрепим да се пиксели
тих давних ливада сасвим не покваре
док нам се удењују у косе
(ах, море је зато одмор, јер на њему нема
тих црних облака, тих нагваждала, тих жена
које преживају стара дрвена знања које рађају децу као мала Сунца)
БОЖИЋНА ЗВОНА
Све чешће
кроз снове, те издајничке капије
које ти не дају да скренеш поглед
некадашњи, скупи живот
који си пустила низ реку
да завија као утопљеник
израња и маше радосно
Из топле доље прошлости, ено
неки младић
љуља једно сребрно дрво
љуља, љуља
све док не зачујеш да
листови, да све цркве око тебе
звоне
његово име
Одједном, живот, као пропланак
открива за тебе, у магли, још један почетак
некад садржан само у једној нежнијој речи
од којих се одавно трзаш
Путеви су суви али
довољно је да неко само
види у теби одблесак каквог светла
твоје смене, гле, не занимају га
па ни то колико си пута убила човека
укључујући ту и себе саму
С МЕСЕЦОМ НА РАМЕНУ
Ако Сунце оде да спава
ненадано и у пола реченице
Месец брзо заузима упражњено место
на његовом рамену
светли као сребро
милује га по образима
Месец му шапуће
бира лепа места
Води га на клупу крај реке
Савија на главу гране врбе
да их не препознају
Срећа или несрећа
Месец никад није сам
само окрене главу
звездице и Звончице
о чем сад мисли, у шта сад гледа
брбљају нервозно
ово лице несазнатљиво и неосвојиво
лице са сталним смешком
па кад устану и крену
нема друге него да
на грани највишег дрвета, заљубљена
једем свој сладолед
само да бих могла да пратим
како се, од неког пијанства
нежно сударају
а светлости прште
низ лавиринте града
ТАЈ ГРАД, МЕСЕЧЕВ ПЕЧАТ
Међу облацима је
у изобиљу киша, липа и корака
тог летњег светог тројства
Ко би од тога остао нормалан
ал опет стадох на пуст трг
као на месечев печат
повучена реченицом
из давног разговора
Крила и златне сандале остављам
ономе ко је овде заслужио споменик
и одрешито крећем
на речену адресу где ћу
у мом црвеном џемперићу
у мојој хекланој сукњици
попити кафу за столом уз прозор
Како она уме лепо да се
понаша, волим да чујем (без обзира
на звиждукање оног младића, Киша
који шпарта низ улицу)
А онда ћу устати
да затворим врата
и испратим тетку
која одлази у било који свет
Кад
закључах
(ту успомену)
ухватих се да стојим насред празнине
чекајући
да осмехом започнеш тај дан
за који рече
да си га нашао у сну
ЗЛАТНА ПРАШИНА
Гле како изгрева Месец иза облака плавих
и обасјавајући небеском ливаду чини
Сјајан, трепери
милог лица
у устима му као ораси
ћуте речи
Гле како изгрева
блистав и податан, тај анђео
нежним се, облим леђима
у златној прашини купа
Обешена
на танки срх
чежње
као на нинаљку
тихо, тихо и полако
Месече
шаљем ти хиљаду слатких пољубаца
(Хоће ли отићи
измакнути крило
та светла глава керубина
с устима пуним меда
и надимака
хоће ли отићи
иза облака опет
заменити небо којим плови
и оставити ову плаву васиону без дна
путева
фењера и
натписа
тај златоглави месец који пролази
који управо пролази поред мене
беше пун обећања)
КО ЈЕ?
… ако је трава, гле
повија се, као да ветар почиње
ако су ноге
веселе, младе
ако трче као да се смех осећа
у целом простору слике
ако је чело
врти се од сунца
радост, нос лепи, лице
зуби који крцкају усне
орошене љубавним изјавама
ако су ноге
намењене трави, ветру, пролетњој шуми
и покислом пашњаку
ноге које се врте
које поскоче
груди уске као пупољак
ако весело срце виче у њима
биће да је Циган
који застаје
тек да добаци
Морамо ли, ми Цигани
да чујемо све то
што сте
измислили
КАКО ДА СВЕ БУДЕ НОВО
Кренеш да обилазиш планине
тражиш опасна места, стење, врхове, бабине зубе
од старих ствари сакиваш нове
прибираш бачено, туђе и своје
исецаш, лепиш, бојиш и ушиваш
потрчиш
пољубиш
купиш голуба за кућног љубимца
сломиш штиклу док журиш низ улицу
покидаш каиш од торбе, наочиглед света
уђеш у погрешан бус
сасвим нов тржни центар
све одједном заборавиш
сахраниш драгог човека
промениш фризуру
свечану хаљину, обучеш
као маљем, удари сиромаштво
мораш да радиш у трговини, бар један дан
бројиш људима кусур
презреш оног којег си волео
пређеш са сока на ракију
одједном сви постану другачији
затраже од тебе да говориш јавно
да се попнеш на дрво
ставиш шећер уместо соли
нешто пита дете из основне школе
упознаш рођака којег ниси знао, а још ти се и свиди
прескочиш ноћ одеш у Венецију и не смеш да ходаш по води заљубиш се
Светлост није само оно што те обасјава – она је унутрашњи чин, храброст да живот прихватиш у свим његовим бојама, чак и кад су болне или неизвесне. Волт Витмен, песник који је у свакој влати траве видео одраз бескраја, певао је о том свесном окретању ка светлости. Његови стихови, као химне слободи и животу, нису само поезија – они су својеврсни путоказ да се живи пуним плућима, да сенке, ма колико дуге, не дефинишу твој пут.
Како нас поезија Волта Витмена, америчког песника који је славио живот и људски дух, учи да превазиђемо сенке прошлости и савременог доба, бирајући светлост као свестан избор живота?
ПЕСНИК СВЕТЛОСТИ
„Мораш да се навикнеш на блистава светла сваког свога часа.” В. Витмен, Песма о отвореном путу
Витмен је разумео да је светлост избор, а не нешто што се само догађа. У његовој поезији, светлост је метафора за животну енергију, за проналажење смисла у хаосу. Данас, кад се суочавамо са личним борбама, друштвеним притисцима или глобалним неизвесностима, Витменов позив – „Turn your face to the light…” – звучи као подстрек. Овај позив није наиван оптимизам, већ филозофија која захтева храброст и веру у могућност да преобразимо живот.
Како да се окренемо ка светлости у доба сенки? Витмен не нуди једноставне одговоре, али те учи да је сваки тренутак – од првог удаха до сусрета са непознатом особом – прилика да изабереш светлост. То је уметност живљења коју проповеда: навикавање на блиставост, са интензитетом блица сваког часа, на лепоту која постоји чак и кад је тешко видети.
БЕЗ ГРОБА У СВОМ СРЦУ: КО ЈЕ БИО ВОЛТ ВИТМЕН?
Волт Витмен (1819–1892), амерички песник, новинар и болничар, био је визионар који је променио поезију. Његова књига Leaves of Grass (Влати траве), збирка слободних, ритмичних стихова, срушила је књижевне табуе 19. века, славећи човека, природу и космичку повезаност. Витмен је веровао да је сваки појединац светионик, да свако носи искру божанског. Његова поезија, преведена на српски од песника попут Тина Ујевића, говори свима нама – о заједничком путовању и способности да се уздигнемо изнад ограничења.
У „Песми о себи” пише:
„Ја светкујем самога себе и певам самога себе, А што ја себи допуштам, морате и ви себи допустити, Јер сваки атом који припада мени, припада и вама.”
Витменов живот није био лак. Одрастао је у скромним условима, радио као учитељ и штампар, а током Америчког грађанског рата добровољно је бринуо о рањеним војницима. Сведочио је и патњи и смрти, али је чак и у тим мрачним тренуцима налазио разлог да пева. Његова способност да пронађе светлост усред таме чини га моћним гласом до нашег доба.
СВЕТЛОСТ КАО СВЕСНА ОДЛУКА
Често се Витмену приписује: „Keep your face always toward the sunshine – and shadows will fall behind you.” Иако можда није његов, овај цитат сажима његову филозофију: светлост је одлучан избор, одлука да се живот прихвати упркос болу или неизвесности. У песми Из колевке што се бесконачно љуља, он вапи: „Сијај, сијај, сијај! Сипај своју топлоту, велико сунце!”
Овај вапај је позив да живот гледамо отворених очију и срца. Витмен је знао да је живот мешавина светлости и сенке, али је веровао да је наша моћ у томе где усмеравамо поглед. Кад бирамо сунце, сенке губе моћ над нама. Овај избор захтева храброст, јер је лакше остати у познатом, чак и ако је болно. Али Витмен опет подсећа да је живот превише драгоцен за полу-мрак.
У данашњем свету, преплављеном информацијама и притисцима, лако се изгубиш у сенкама – у бризи о будућности или жаљењу за прошлошћу. Витмен те позива да станеш, удахнеш, подигнеш поглед. Светлост је у малим тренуцима: осмеху детета, мирису траве, секунди тишине усред гунгуле.
ОДЛОМЦИ ИЗ СЕНКИ
Витменова светлост је стечена борбом. Као болничар у Грађанском рату, видео је смрт и страдање. Његова елегија „О, капетане, мој капетане”, посвећена Линколну на одру, звучи као позив читаоцима: „Устани, јер за тебе звоне звона, за тебе трепере заставе, За тебе гомила на доку, њихове жеље – њихова лица – окренута теби.”
Ове речи нас буде. Иако је бол стварност, избор је наша реакција. Светлост није наивност – она је одлука да останеш жив и уз присуство сенке. У болницама је Витмен видео храброст војника, љубав у скромним гестовима. Писао је писма за оне који нису могли, слушао њихове приче, држао их за руку. Његови стихови нису одвојени од стварности – они су укорењени у њој, доказ је да сенке нису крај приче.
Читате Есеј из сенке – Милоша Ђ. Видаковића: „ОКРЕНУТ КА СУНЦУ – ВИТМЕНОВ ПОЗИВ СВЕТЛОСТИ У ДОБА СЕНКИ”
СЕНКЕ САВРЕМЕНОГ ДОБА
Савремене сенке су другачије: дигитални екрани, алгоритми, брзина без смисла. Лајкови као замена за аплауз, видљивост као симулација значаја. Витмен би можда видео потенцијал у мрежама – демократски дух где свако може бити песник. Али опомињао би да је права песма рођена из тишине, из погледа ка небу, не ка екрану.
Готово сам сигуран док прелазим прстима по линији разноразних сличица. Песник који слави зној, телесне течности и прљавштину би данас на Инстаграму имао три пратиоца и упозорење од администратора. Задесео сам се у Централ парку током јединог боравка у Америци. Гледао сам људе, седео сам и проматрао неупадљиво, просто желео сам да упознам тај свет. Уочио сам неку девојку како фотографише лишће. Није гледала у дрво, већ у телефон. И помислио сам – да ли је то сенка која заклања светлост, или покушај да се ухвати лепота? Витмен би рекао: обoje. Живот је у покушају, не у резултату.
Витменово Окрени се сунцу звучи лепо док не схватиш да то заправо значи – помери дупе са столице, искључи свих чедрдесет седам картица у претраживачу и одмах загрли то дрво у које не умеш ни да погледаш. Помислим да је његова Песма о себи у ствари тренинг план: три серије по петнаест редова дневно за јачање самопоштовања.
Савремене сенке су и унутрашње: анксиозност, осећај да ниси довољно добар. Моје сенке нису поетске. То су непрочитане књиге које управо климају главом са полица и петнаестак отворених картица где купујем глупости које ћу срећом сасвим сигурно вратити продавцу. Витмен би рекао да сам превише заузет чувањем сенки да бих приметио да су ми прсти већ у сенци – од екрана који их осветљава. Пљуни дакле у тањир са алгоритмима и издржи поглед на сунцу бар колико на TikTok-у. Кад бираш светлост, бираш и за оне око себе, за свет који делимо.
ТИ СИ ДОВОЉНО ДОБАР
„Ко год није у свом ковчегу и мрачном гробу, нека зна – довољно му је дано.” Leaves of Grass, The Sleepers
Не верујем у оптимизам. Верујем у Витменову тврдоглавост. У парку, док пролазите поред клупе на којој никог нема, замислите да је он ту – велики, прљав, смрди на зној, и виче: „Зар не видиш? Све је ово било твоје. Јеси ли заборавио? Јеси ли се закопао?”
Витмен подсећа да је живот већ благослов. Друштвени медији, рекламе, унутрашњи гласови говоре да ниси довољан. Али он позива да станеш и признаш: сам живот, могућност да дишеш, волиш, ствараш – то је чудо. Нећу да те лажем и сам сам често заглибљен у телефону, али једном недељно, док чекам да се пролије кафа кроз филтер, чујем како нешто шушти у мени. То није интернет connection. То је Витменов глас из трећег разреда: „Мали, зар не видиш? Сунце је бесплатно. Дах је бесплатан. Твоја песма – још увек није написана.”
Витмен слави обичне ствари – траву, ветар, тело – и у њима види божанско. Кад читаш његове стихове, подсећаш се да је светлост свуда, ако научиш да је видиш: у смеху пријатеља, топлоти сунца, тишини јутра.
ПОВРАТАК ОТВОРЕНОМ ПУТУ
У Песми о отвореном путу, Витмен каже: You must habit yourself to the dazzle of the light and of every moment of your life. Живот није стаза без препрека, већ избор да идеш напред. Ова химна слободи позива да кренеш на пут, не знајући куда ће те одвести, верујући да је сам пут довољан. И тако, са стидом који ме гризе као стеница, окрећем лице ка прозору. Сенке мојих неиспуњених обавеза и даље се провлаче иза мене, али бар на трен – сијам.
Да ли сте знали да је Витменову поезију на српски језик преводио и велики Иво Андрић?!
Делић из култног филма Друштво мртвих песника
ЗАВРШНА РЕЧ: ПЕВАЈ, ЈЕР ЖИВИШ
Сенке не нестају, али можеш да бираш – хоћемо ли се за њом окренути, или ћемо, попут Витмена, лице окренути сунцу, и наставити да певамо. „Do I contradict myself? Very well then I contradict myself, (I am large, I contain multitudes.)” Leaves of Grass, Song of Myself
Ми смо у множини. Сенка и светлост. Песма и тишина. У времену које понекад делује као сумрак, Витменов позив остаје: бирај светлост. Навикни се на њен бљесак. И корачај. Ове речи су начин живота. Не мораш бити савршен. Довољно је да прихватиш живот и певаш, јер си жив.
У потпуном складу са његовом пантеистичком визијом, на крају, хиљадити пут чини ми се, Витменов позив је једноставан, али дубок: живи. У времену кад је лако изгубити веру – живот сам по себи буде довољан разлог за радост. Будући да сам укорењен у простору где је православни поглед на ствари и свет природан одабир, усуђујем се да оправославим и Волта Витмана. И док корачамо кроз наше дане, нека нас његове речи воде: бирај светлост, увек и увек и изнова, и никада не престај да певаш: „И Светлост светли у тами, и тама је не обузе.” (Јован 1:5)
Други наставак колумне Есеј из сенке
За ГЛЕДИШТА пише Милош Ђ. ВИДАКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Милош Ђ. Видаковић: „МИСТЕРИЈА СВЕТЛОСТИ ИЛИ РАСТ У СЈАЈУ ВЕЧНЕ ЛЕПОТЕ”
Четврте године свога везировања посрну велики везир Јусуф и као жртва једне опасне интриге паде изненада у немилост. Борба је трајала целу зиму и пролеће. Било је неко зло и хладно пролеће, које није никако дало лету да гране. А са месецом мајем изиђе Јусуф из заточења као победник.
Навршило се пола века од одласка Иве Андрића у вечност, њему у част прочитајте приповетку – Мост на Жепи
И живот се настави, сјајан, миран, једноличан. Али од оних зимских месеци, кад између живота и смрти и између славе и пропасти није било размака ни колико је оштрица ножа, остаде у победнику везиру нешто стишано и замишљено. Оно неизрециво, што искусни и напаћени људи чувају у себи као скровито добро, и што им се, само покаткад, несвесно одражава у погледу, кретњи и речи.
Живећи заточен, у осами и немилости, везир се сетио живље свога порекла и своје земље. Јер, разочарање и бол одводе мисли у прошлост. Сетио се оца и мајке. Умрли су обоје још док је он био скроман помоћник надзорника царских штала, и он је дао да им се опервазе гробови каменом и подигну бели надгробни нишани. Сетио се Босне и села Жепе, из ког су га одвели кад му је било девет година.
Било је пријатно, тако у несрећи, мислити на далеку земљу и раштркано село Жепу, где у свакој кући има прича о његовој слави и успеху у Цариграду, а где нико не познаје и не слути наличје славе ни цену по коју се успех стиче.
Још тога истог лета он је имао прилике да говори с људима који су долазили из Босне. Распитивао се, и казивали су му. После буна и ратова бејаху наишли неред, оскуда, глад и свакојаке болести. Он одреди знатну помоћ свима својима, колико год их још има у Жепи, и у исто време нареди да се види шта им је најпотребније од грађевина.
Јавише му да има још четири куће Шеткића, да су понајимућнији у селу, али да је и село и сав тај крај осиромашио, да им је џамија оронула и огорела, чесма пресахла; а најгоре им је што немају моста на Жепи. Село је на брегу крај самог утока Жепе у Дрину, а једини пут за Вишеград иде преко Жепе, педесетак корака повише ушћа.
Какав год мост начине од брвана, вода га однесе. Јер, или набуја Жепа, нагло и изненада као и сви горски потоци, па подрије и отплави греде; или надође Дрина, па зајази и заустави Жепу код ушћа, и она нарасте и дигне мост као да га није ни било. А зими се опет ухвати поледица по брвнима, па да се поломе и стока и људи. Ко би им ту мост подигао, учинио би им највеће добро.
Везир даде шест ћилима за џамију, и новца колико треба да се пред џамијом подигне чесма са три луле. И у исто време одлучи да им подигне мост.
У Цариграду је тада живео један Италијан, неимар, који је градио неколико мостова у околини Царигарда и по њима се прочуо. Њега најми везиров хазнадар и посла са двојицом дворских људи у Босну.
Стигли су још за снега у Вишеград. Неколико дана узастопце су гледали зачуђени Вишеграђани неимара како, погнут и сед, а румен и младолик у лицу, обилази велики каменити мост, туцка, међу прстима мрви и на језику куша малтер из саставака, и како премерава корацима окна. Затим је неколико дана одлазио у Бању, где је био мајдан седре из кога је вађен камен за вишеградски мост.
Извео је аргате и откопао мајдан, који је био посве засут земљом и обрастао шипрагом и борићима. Копали су док нису нашли широку и дубоку жилу камена, који је био једрији и бељи од оног којим је зидан вишеградски мост. Одатле се спустио низ Дрину, све до Жепе, и одредио место где ће бити скела за превоз камена. Тада се један од оне двојице везирових људи врати у Цариград с рачуном и плановима.
Неимар остаде да чека, али није хтео да станује ни у Вишеграду ни у којој од хришћанских кућа понад Жепе. На узвисини, у оном углу што га чине Дрина и Жепа, сагради брвнару – онај везиров човек и један вишеградски кјатиб су му били тумачи – и у њој је становао. Сам је себи кувао. Куповао је од сељака јаја, кајмак, лук и суво воће. А меса, кажу, није никад куповао. Поваздан је нешто тесао, цртао, испитивао врсте седре или осматрао ток и правац Жепе.
Уто се из Цариграда врати и онај чиновник са везировим одобрењем и првом трећином потребног новца.
Отпоче рад. Свет није могао да се начуди необичном послу. Није ни наличило на мост оно што се радило. Најпре побише укосо преко Жепе тешке борове греде, па између њих два реда коља, преплетоше прућем и набише иловачом, као шанац. Тако свратише реку и једна половина корита остаде сува.
Управо кад су довршили тај рад, проломи се једног дана, негде у планини, облак, и зачас се замути и набуја Жепа. Ту исту ноћ провали већ готов насип по средини. А кад сутра освану дан, вода је била већ спласла, али је плетер био испроваљиван, коље почупано, греде искривљене. Међу радницима и у народу пође шапат да Жепа не да моста на се. Али већ трећи дан нареди неимар да се побија ново коље, још дубље, и да се исправе и поравнају преостале греде. И опет је из дубине одјекивало каменито речно корито од маљева и радничке вике и удараца у ритму.
Тек кад све би спремљено и готово, и довучен камен из Бање, стигоше клесари и зидари, Херцеговци и Далматинци. Подигоше им дрвењаре, пред којима су клесали камен, бели од камене прашине као воденичари. А неимар је обилазио око њих, сагињао се над њима и мерио им сваки час рад жутим лименим троугаоником и оловним виском на зеленом концу.
Већ су били с једне и друге стране просекли камениту и стрму обалу, кад понестаде новца. Наста зловоља међу радницима и у народу мрмљање да од моста неће бити ништа. Неки који су долазили из Цариграда причали су како се говори да се везир променио.
Нико не зна шта му је, да ли је болест или су неке бриге, тек он бива све неприступачнији и заборавља и напушта већ отпочеле радове и у самом Цариграду. Али после неколико дана стиже везиров човек са заосталим делом новца, и градња се настави.
На петнаест дана пред Митровдан, свет који је прелазио Жепу преко брвна, мало повише градње, примети први пут како се с обе стране реке, из тамносива камена шкриљавца, помаља бео, гладак зид од тесана камена, оплетен са свих страна скелама као паучином. Од тада је растао сваког дана.
Али уто падоше први мразеви и рад се обустави. Зидари одоше кућама, на зимовање, а неимар је зимовао у својој брвнари, из које није готово никуд излазио, поваздан погнут над својим плановима и рачунима. Само је радњу пригледао често. Кад, пред пролеће, стаде лед пуцати, он је сваки час, забринут, обилазио скеле и насипе. Покаткад и ноћу, са лучем у руци.
Још пре Ђурђевдана вратише се зидари и рад отпоче поново. А тачно у по лета би посао довршен. Весело оборише радници скеле, и из тога сплета од греда и дасака појави се мост, витак и бео, сведен на један лук од стене до стене.
На свашта се могло помислити пре неголи на тако чудесну грађевину у растргану и пусту крају. Изгледало је као да су обе обале избациле једна према другој свака по запењен млаз воде, и ти се млазеви сударили, саставили у лук и остали тако за један тренутак, лебдећи над понором.
Испод лука се видело, у дну видика, парче модре Дрине, а дубоко под њим је гргољила запењена и укроћена Жепа. Дуго нису очи могле да се привикну на тај лук смишљених и танких линија, који изгледа као да је у лету само запео за тај оштри мрки крш, пун кукриковине и павите, и да ће првом приликом наставити лет и ишчезнути.
Из околних села поврве свет да види мост. Из Вишеграда и Рогатице су долазили варошани и дивили му се, жалећи што је у тој врлети и дивљини, а не у њиховој касаби.
– Ваља родит везира! – одговарали су им Жепљани и ударали дланом по каменитој огради, која је била права и оштрих бридова као да је од сира резана, а не у камен сечена.
Још док су први путници, застајкујући од чуђења, прелазили преко моста, неимар је исплатио раднике, повезао и натоварио своје сандуке са справама и хартијама, и заједно с оним везировим људима кренуо пут Цариграда.
Тек тада пође по вароши и по селима говор о њему. Селим, Циганин, који му је на свом коњу догонио ствари из Вишеграда и једини залазио у његову брвнару, седи по дућанима и прича, богзна по који пут, све што зна о странцу.
– Асли и није он човек ко што су други људи. Оно зимус док се није радило, па му ја не отиђи по десетак-петнест дана. А кад дођем, а оно све нераспремљено ко што сам и оставио. У студеној брвнари он сједи са капом од међедине на глави, умотан до под пазуха, само му руке вире, помодриле од студени, а он једнако струже оно камење, па пише нешто; па струже, па пише.
Све тако. Ја отоварим, а он гледа у мене оним зеленим очима, а обрве му се накостријешиле, би реко прождријеће те. А нит говори нит ромори. Оно никад нисам видио. И, људи моји, колико се намучи, ето годину и по, а кад би готов, пођу у Стамбул и превезосмо га на скели, одљума на оном коњу: ама да се једном обазрије јал на нас јал на ћуприју! Јок.
А дућанџије га све више испитују о неимару и његовом животу, и све се чуде и не могу да назале што га нису боље и пажљивије загледали док је још пролазио вишеградским сокацима.
А неимар је дотле путовао и, кад би, два конака до Цариграда, разболе се од куге. У грозници, једва се држећи на коњу, стиже у град. Одмах сврати у болницу италијанских фрањеваца. А сутрадан у исто доба издахну на рукама једног фратра.
Већ идућег дана, ујутро, известише везира о неимаровој смрти и предадоше му преостале рачуне и нацрте моста. Неимар је био примио само четврти део своје плате. Иза себе није оставио ни дуга ни готовине, ни тестамента ни каквих наследника. После дужег размишљања, одреди везир да се од преостала три дела један исплати болници, а друга два дају у задужбину за сиротињски хлеб и чорбу.
Управо кад је то наређивао – било је мирно јутро под крај лета – донесоше му молбу једног младог, а ученог цариградског муалима, који је био из Босне родом, писао врло глатке стихове, и кога је везир с времена на време даривао и помагао. Чуо је, каже, за мост који је везир подигао у Босни, и нада се да ће и на ту, као сваку јавну грађевину, урезати натпис да се зна кад је зидана и ко је подиже.
Као увек, он и сад нуди везиру своје услуге и моли да га удостоји да прими хронограм који му шаље и који је с великим трудом саставио. На приложеној тврђој хартији био је фино исписан хронограм са црвеним и златним иницијалом: „Кад Добра Управа и Племенита Вештина Пружише руку једна другој, Настаде овај красни мост, Радост поданика и дика Јусуфова На оба света.”
Испод тога је био везиров печат у овалу, подељен на два неједнака поља; на већем је писало: Јусуф Ибрахим, истински роб божји, а на мањем везирова девиза: У ћутању је сигурност.
Везир је седео дуго над том молбом, раширених руку, притискујући једним дланом натпис у стиховима, а другим неимарове рачуне и нацрт моста. У последње време он је све дуже размишљао над молбама и списима.
Прошле су, још летос, две године од његова пада и заточеништва. У прво време, после повратка на власт, он није примећивао какве промене на себи. Био је у најлепшим годинама кад се зна и осећа пуна вредност живота; победио је све противнике и био моћнији него икад пре; дубином скорашњег пада могао је да мери висину своје моћи.
Али што је више одмицало време, њему се – уместо да заборавља – у сећању све чешће јављала помисао на тамницу. Ако је и успевао понекад да растера мисли, он није имао моћи да спречи снове. У сну поче да му се јавља тамница, а из ноћних снова је, као неодређен ужас, прелазила у јаву, и тровала му дане.
Постаде осетљивији за ствари око себе. Вређали су га извесни предмети које пре није ни примећивао. Наредио је да се дигне сав сомот из палате и замени светлом чохом која је глатка, мека и не шкрипи под руком. Замрзну седеф, јер га је у мислима везивао с неком студеном пустоши и осамом. Од додира седефа и од самог погледа на њ трнули су му зуби и пролазила језа уз кожу. Све покућство и оружје у ком је било седефа одстрањено је из његових соба.
Све поче да прима са прикривеним али дубоким неповерењем. Однекуд се устали у њему ова мисао: свако људско дело и свака реч могу да донесу зло. И та могућност поче да веје из сваке ствари коју чује, види, рекне или помисли. Победник везир осети страх од живота. Тако је и не слутећи улазио у оно стање које је прва фаза умирања, кад човек почне да с више интереса посматра сенку коју ствари бацају него ствари саме.
То је зло ровало и кидало у њему, а није могао ни помислити да га коме исповеди и повери; па и кад то зло доврши свој рад и избије на површину, нико га неће познати; људи ће казати просто: смрт. Јер, људи и не слуте колико има моћних и великих који тако ћутке и невидљиво, а брзо, умиру у себи.
И овога јутра је везир био уморан и неиспаван, али миран и сабран; очни капци су му били тешки, а лице као слеђено у свежини јутра. Мислио је на странца неимара који је умро, и на сиротињу која ће јести његову зараду.
Мислио је на далеку брдовиту и мрачну земљу Босну, одувек му је у помисли на Босну било нечег мрачног, коју ни сама светлост Ислама није могла него само делимично да обасја, и у којој је живот, без икакве више уљуђености и питомости, сиромашан, штур, опор. И колико таквих покрајина има на овом божјем свету? Колико дивљих река без моста и газа? Колико места без питке воде и џамија без украса и лепоте?
У мислима му се отварао свет, пун свакојаких потреба, нужде, и страха под разним облицима.
Сунце је блештало по ситној зеленој ћерамиди на киоску у врту. Везир обори поглед на муалимов натпис у стиховима, полако подиже руку и прецрта двапут цео натпис. Застаде само мало, па онда прецрта и први део печата са својим именом. Остаде само девиза: У ћутању је сигурност. Стајао је неко време над њом, а онда подиже поново руку и једним снажним потезом избриса и њу.
Тако остаде мост без имена и знака.
Он је, тамо у Босни, блештао на сунцу и сјао на месечини, и пребацивао преко себе људе и стоку. Мало-помало ишчезну посве онај круг разроване земље и разбацаних предмета који окружује сваку нову градњу; свет разнесе и вода отплави поломљено коље и парчад скела и преосталу грађу, а кише сапраше трагове клесарског рада.
Али предео није могао да се приљуби уз мост, ни мост уз предео. Гледан са стране његов бео и смело извијен лук је изгледао увек издвојен и сам, и изненађивао путника као необична мисао, залутала и ухваћена у кршу и дивљини.
Онај који ово прича, први је који је дошао на мисао да му испита и сазна постанак. То је било једног вечера кад се враћао из планине и, уморан, сео поред камените ограде на мосту. Били су врели летњи дани, али прохладне ноћи.
Кад се наслонио леђима на камен, осети да је још топал од дневне жеге. Човек је био знојан, а са Дрине је долазио хладан ветар; пријатан и чудан је био додир топлог клесаног камена. Одмах се споразумеше. Тада је одлучио да му напише историју.
Да бисмо вам обезбедили најбоље корисничко искуство, овај портал користи такозване колачиће (cookies) – технологију за чување и приступ информацијама на уређају са којег приступате садржају. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски обрађује одређене податке. Недавање или повлачење сагласности неће утицати на основне функционалности портала. Међутим, поједини садржаји, као што су слике или изглед странице, могу бити делимично ограничени, у зависности од вашег избора писма или поставки прегледача.
Часопис Гледишта задржава сва ауторска права на своје садржаје – текстуалне, визуелне, звучне материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дељење или коришћење било ког дела овог портала без изричите дозволе власника ауторских права представља кршење закона и подлеже одговарајућим правним последицама.
Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став Редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
Техничко складиштење или приступ су неопходни за креирање корисничких профила ради слања огласа, или за праћење корисника на веб-сајту или на више веб-сајтова у сличне маркетиншке сврхе. Међутим, не покрећемо рекламне кампање.
