И у овом, трећем делу нехотичног серијала текстова после српских гласања, могу да поновим одговор на питање из поднаслова: из књижевних разлога. Из проклетиње читања је пристигло свакојако зло, па и ово: живети међу све многобројнијима. И знам да ћу ту ударити о тврди зид најдубље идиосинкразије, оне која господари свим осталима. Да, бројност људског рода.

Две су моје књижевне преосетљивости, усредсређене на две књиге, никада довољно прочитане, ни истакнуте на трговима и штандовима литературе. На мах, немају ништа заједничко: роман Стално се враћајући кући Урсуле Ле Гвин и теоријска студија Анархија, држава и утопија Роберта Нозика.[1]

У свом роману Ле Гвинова описује феноменологију људског постојања у неодређеној будућности Калифорније, после неиспричане светске катастрофе која је произвела пачворк форму друштва. У Нозиковој студији реч је о још увек егзотичној области теорије скупова и теорије игре, без обзира на то да ли је Роберт тако намеравао, наиме – о примени математичких постулата на дисперзивно људско друштво.

Теорија у данашњем академском постулирању постаје пракса у фикционалној будућности, следећи, и једна и друга, обрасце квантне запетљаности. Добро, већ је време да разјаснимо. У Урсулином роману друштво се расуло на, историјски сумирано, све облике постојања: родовску заједницу, феудалну искључивост, технолошко друштво, антагонистичку умреженост глобал-планете, митотворачку и метафизичку духовност.

Појединац се својевољно и слободно уклапа у друштвене заједнице, а оне саме постоје као summa свих историјских облика. Све је упоредно постојеће, ритуална и симболизована свакодневица, ратови, технологија, анархоидна изолованост, острвска усамљеност, породица-село-еснафска социјална структура.

Антички идеал, однос полис-држава, своди се на елементарније: појединац-друштво. Отуда и митологија, антропологија, психогеографија и анархоидна поетика јунака и прича у овом роману. Прича, да, али и песама, предања, легенди, језика, речника, музике, игре, заната – јер главна јунакиња је прича која прича друге приче које чине свет.

Са друге стране социопсихологије, а кроз математичке моделе, стиже Нозикова теорија о томе како се произвољни број појединаца може организовати у свеколиком многоличном универзуму, речју, у присуству других људи. Произвољном броју других људи, без државе, правно-административног апарата, војске и полиције.

Роберт не заборавља никада: теорија игара није математичка фикција и теоријска дисциплина већ скривена структура и платоновска смртоносна функција ништа другачија од бројчане реал-политике наше баналне свакидашњице, превласти мноштва над појединцем и бескрајних и депресивних последица једног тако једноставног и једносмерног односа.

Наравно, у контексту те драматичне игре моћи, Нозик размишља о једном и његовом власништву (Макс Стирнер) и на страни је појединца. Две књиге, или два романа, или две научне студије, у квантно промешаним картама. Час су једно, па друго. У свету Кеша, становника Урсулиног универзума, појединци могу мењати своја имена и идентитете, према своме животном добу, људима или заједницама у којима живе, или сходно својим менталним стањима.

Идентитет је воденаст, савршени флуид који не пријања, квантни образац, питање вероватноће. Неодређен и неодредљив. Условљавају га околности и датости, без обзира на то да ли је реч о другим људима или свестима. У океану свесности, живи и неживи, велики и мали објекти, метапојаве и метастварности, све што постоји или не постоји, у истом су пољу, идентитет је суза на киши која подједнако растапа Ридлијевог[2] репликанта Роја и детектива Декарта.

Каменгаталица је презиме нараторке Урсулиног романа, чије прво име је било Северна Сова, а у средишњем делу живота је узела име Жена Кући Се Враћајућа. Када је будући супруг пита, „Добро је то средње име које ти је дошло, Жено Кући Се Враћајућа. Мораш ли опет негде ићи да би оно и даље било истинито?”, она одговара, „Не, учим да будем своје име.”

Није лака за читање Нозикова књига, и упркос упорном читању, не могу рећи да сам при том много схватио. Тешко проходна математичка анализа свих могућих животних ситуација у којима се човек може затећи са другим људима и поводом других. Заправо, књига и није политичко-друштвена студија, већ каталог ситуација и решења, сходно теорији игре, у којима Нозик анализира и узима у обзир све актере игре и њихове интересе.

Нозиков текст је математика, заправо, обликована као алманах друштва без државе, односно са (ултра) минималном државом, како је дефинише Нозик, на средњокраћи државе природног стања, утопије и договорног удружења за елементарну заштиту од насиља, преваре и зла које прете појединцу од других.

Других друштвених ентитета, државе, полиције, војске и друге које Нозик свим (теоријским) силама држи далеко. И управо овде можемо да разменимо јунаке ове две књиге. Каменгаталицу из Куће Плаве Глине и кћи ратника из Куће Кондора и Нозикове слободне и достојанствене људе у флуидном, несталном пољу прича и митотворачке историје долине народа Кеша.

Са помало бојазни, враћам се преосетљивостима. Ко год је извалио, непромишљено и изунутрашњено, или, пак, „с подмуклом намером која није жучна”[3], да је превише људи на свету, дочекао је – распеће, индивидуални геноцид, принудно-вољно самоспаљивање, полицистичну оптужбу за фашизам, светозаверу, антихуманидију те, најблаже, нељудскост.

Слажем се, као друштвено биће у својој конкретној држави, са свиме. Али, погледајмо тренутне баналности. Све више феудалних држава, вечних ратова међу њима, државотворних вођа у врло дословном смислу, техноконтроле као облика друштвености, покорних маса у опијумским фавелама, теслизације без голубова мира, без било чега, природа као њива а не храм, како би рекаo анти Бодлер и – тако је кишило над брестовима…

Добро, има и другачијих мишљења, рецимо оно Стивена Пинкера о нашем, најбољем до сада свету. Заискри суза у углу ока, од поноса, заиста.

У таквом свету, у коме постоји само „меки” појединац и „тврда” држава, нема места за друго. За људе који мењају своје образине, имена, средине, сроднике и пријатеље по властитој вољи, или за добровољна удружења по принципима минималне заштите. Јер нити смо ми они који смо макар до малочас били, да би мирне душе гласањем потврдили свој идентитет у држави непроменљивих конструкција, нити таква држава може постојати без тоталитарне потврде свог постојања, изнудом признања кроз гласање на четири године.

Јер гнусна је превара јавно инсистирање да нам је потребна „правна држава”, плеоназам нимало смисленији од таутологије „једнаког права гласа”. У Србији је тако како јесте због тога што је то стање заправо држава, огољена и развијена до својих „креативних” врхунаца.

Држава у свом класичном, доктринарном облику достиже свој пик у Србији, футуристичкој територији будуће тотал-државе, нимало јединствене на планети. Литерарни задатак је не учестовати у игри моћи и идентитета, безграничне моћи разуларене државне моћи и окамењеног појединчевог идентитета.

У тренутку гласања ми квантно поље могућности, слободе и смисла одређујемо као тачну конфигурацију коју тражи држава и тачну позицију коју појединац има у том пољу. Раздељујемо стварност и сваком делу додељујемо значење и позицију које до тада није имало.

Од свега, свих метастања, одређујемо једно. И тим чином негирамо тај исти чин, јер одлучивање препуштамо оном ентитету на који више немамо утицаја: другима. Постајући други, напуштамо поља свих могућности, постајемо тежина и тегоба и подређеност у својим и другим животима.

Једном се одређујемо, па иако је то одређивање временски орочено, на фамозне четири године, вртња у круг траје и по истеку нашег гласања, чека нас исти окрет завртња. Вртња у круг које не само што није литерарна већ је вртоглава, смућујућа реал-политика. Када се пилоти и астронаути изложе центрифуги који повећава број гравитација, поглед се сужава, црни круг га уоквирава, и нешто касније гаси се свест.

Ово ни као метафора не звучи пријатно. И ето – гласање коме можете приступити само ако имате утврђени и непроменљиви идентитет и одлука коју доносите истог тренутка је губећи, то је видиковац на бирачком месту. Осветљени смртоносним зраком државе, фиксирате своју позицију у свим бескрајним пољима од којих се састоји наше вечно биће.

Добијате на тежини, у том соц-хигсовом пољу, и добијате своју бескрајно исту, мукотрпну улогу у свету без вас. Дупло голо. Не, ово није проглас ка „белим”, или пак „црним” листићима, премда ове друге сматрам елегантнијом формом одбијања учешћа, у стању света где не представљате ништа, ни као индивидуа ни као сегмент друштва. Ако Урсула нигде непосредно не говори о катастрофи која је била нужан и довољан услов света Кеша, Нозик на неколико места у „Анархији, држави, утопији” даје назнаке транзиције државе у (ултра) минималну државу, па у минималну државу.

Његово питање са почетка књиге је једноставно: „Постоји ли заиста нека особа која би, тражећи групу мудрих и разборитих људи који ће руководити њоме за њено добро, одабрала ону групу људи који су чланови оба дома Конгреса?”. Све су то „тврди талири снова” који звече на „плочама света”, како је писао велики песник Паул Целан.

Идиосинкразија са почетка текста се сада поново, подло пришуњала. И док се у свету Кеша може као дашак осетити Урсулино „повећање сложености и јачине поља разумног живота” (цитат из „Леве руке таме”, другог култног романа ове списатељице) преко свођења људског друштва на скупове „супер-флуидних” појединаца, код Роберта таквих назнака ни у траговима нема. Нити их може бити у гео-политичкој теорији.

Међутим, Нозик у трећем сегменту своје књиге, у промишљањима односа утопије, реалног света и појединца каже: „Оно што у нашем стварном свету одговара моделу могућих светова, јесте широк и разноврстан спектар друштава у које људи могу да уђу ако им се допусти, напусте их уколико то желе, обликују их у складу са својим жељама…”, па онда настављајући: „…у стварном деловању оквира постојаће само ограничени број заједница, тако да за велики број људи ниједна заједница неће баш потпуно одговарати њиховим вредностима и тежини коју им приписују.”

Није потребно познавати математичку теорију скупова да би се извео посредан и посредујући закључак: „…уколико постоји велики спектар заједница, тада (грубо речено) ће већи број особа да се приближи свом идеалу живота него да постоји само једна врста заједнице”, пише Нозик.

Не постоји само једна утопија и једна врста живота, утопија се састоји од утопијâ, много врста различитих и дивергентних друштава, те је она заправо метаутопија, састављена од мноштва оквира за остваривање доброг живота у идеалним друштвима, уз суштински услов равноправне, слободне и добровољне привржености својих чланова.

Са данашњим масовним друштвом и у садашњој оскудици другачијих друштвених оквира и заједница (капитализам као реално једини тренутно постојећи светски поредак), појединац постаје матичина радилица, а то нико не жели да буде. Окрет завртња у магичном кругу, зар не?

Што нас је више, потребна је бројнија и покорнија сагласност у оквирима једнонумеричког облика света. Нозикова друштвена математика говори, тихим гласом, да то није прихватљиво. Исто нам говори и интуиција. И Луција Анеј Сенека, који у првој књизи писама Луцилију, у седмом и осмом писму утврђује: „Питаш ме, шта да у првом реду избегавам: гомилу.”

Зар није свеједно о чијем Конгресу или Скупштини је малочас било речи?

П. С.  Овај текст је трећи наставак спонтано насталог серијала есеја „Зашто нисам гласао” и „Борхес и ја у потрази за новом демократијом”. Док први текст у књижевном и политичком смислу брани и образлаже ауторову идиосинкразију према начелу „један човек – један глас” и једнаком праву гласа за све, други текст садржи реално-политички оквир за нови систем демократских избора, заснован подједнако на Борхесу, Кафки, Пекићу и тужној српској политичкој збиљи.

Узгред, тек сада, кроз хронологију својих текстова, примећујем десетогодишњу ритмику шлајфовања ове земље и света коме припада. На несрећу, и ја.

[1] Ursula K. leGuin, „Always Coming Home”, превод „Поларис”, Србија, 1992; Robert Nozik, „Anarchy, State and Utopia”, превод CID, Црна Гора, 2010.

[2] Ридли Скот, режисер филма „Истребљивач”

[3] Т.С. Елиот, према преводу Мирка Магарашевића

Штампао: Књижевни магазин 241-242

Пише: Горан СТАНКОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ЈОШ

Учествујући у закучастом и депримирајућем друштвеном животу модерних времена, окружени преварама појединаца и варкама колективитета, па онда још и пригњечени заокретом тих мрачних шрафова, Борхес и ја, заправо Борхес у својој причи „Вавилонска лутрија”, а ја читајући нареченог Борхеса, дођосмо до бити демократије и, што нам беше већа жеља, до тога како заврнути тај свеопшти „вијак”, „шраф” илити „завртањ” и спасти себе и друштво своје.

Та кратка кафкијада једна је од митотворачких прича аргентинца за кога Тонко Маројевић каже да „сажима сво искуство човечанства” и да је „читао за себе и све нас”. Борхес и Борислав Пекић – још је једна тајна књижевна веза толико заплетена у „заокретима” тзв. стварности, да би мото Пекићеве ненаписане „фарсе са играњем, певањем и пуцањем”, именоване као „Како забавити господина Мартина” могао глатко послужити и као мото целог Бориног дела, иако у наизглед несличном „стварносном” руху. Јер „стварности” и овде и тамо беху само халуцинације, тлапње, огледала.

С друге стране, сви добро знамо да све док можемо да гледамо очи онога са којим се, на сав глас, или, пак, нечујно, потихо, расправљамо у себи, све до тада живимо у демократији. Данашња њезина општа криза није тајна, није чак ни потребно читати ауторитете и теоретичаре, сви осећамо да нешто дебело не ваља.

Ауторитети као што су Хабермас, Дарендорф, Слотердик, Бодријар, Дерида, Жижек, како вам за кога воља – кристалишу  се у здраворазумском пушачу цигара и испијачу вискија Винстону Черчилу, и његовој 50 година старој доскочици: „Најбољи аргумент против демократије је пет минута разговора са просечним гласачем”. А осим „просечног”, масовно друштво и не зна за другог појединца, те тако, „нешто ми шапне у срцу и знам”…

Борхесова „Вавилонска лутрија” у крајњем следу сугерише утопијско-комунитарну политичку визију друштва. Један човек може имати било коју улогу у друштву, о чему одлучује лутрија. Време, или „мандат” те улоге је ограничено, не постоји наслеђивање улога ни статуса. Утопијска прозна сањарија, фантастика, метафора, симбол, алегорија? Нешто шесто? У прозном смислу – да, у политичком – далеко од лежерне прозодије.

Сличне замисли се проналазе код Томаса Мора или, пак, у бројним експерименталним утопијама разбацаним током 19. века, посебно у тадашњим империјалним и граничним културама, британској и америчкој.

Ако сам Борхес каже да „Вавилонска лутрија” није сасвим чиста од симболизма, проширимо ту симболичку нечистоћу на реалну нечистоћу основног и неупитног демократског аксиома, да се чин избора односи на гласачев хабитат. Ако је чин свесне воље у тој мери неприкосновен и исправан, одакле толике примедбе на мањкавости и неотпорности чина избора на манипулације, демагогију, медијска тровања, јавне преваре, трговања гласачким душама и калифорникације воље?

Зар то лицемерје, да се гласач најпре проглашава сувереним, а после чина гласања неспособним и превареним, не сведочи да је у борхесовски симболичком смислу тешко бити цар у свом селу, једнооки међу слепцима, пророк у комшилуку… Близина удаљава, па и у реално политичком смислу.

Стога ћемо предложити свет у коме ћемо скинути то бреме са нејаких плаћа сваког појединца, у свету који је одавно укинуо тог истог појединца, у истој сразмери и истом ритмиком којом га је, демонско-демократским вокабуларом, поставио на пиједестал свеколиког друштвеног и политичког поретка. Сви знамо да је превелики терет бити одговоран за себе и свој хабитат, да се тај претешки терет свалио на нејака плећа у времену згомиланости.

Али нови гласачки поредак није сабља димискија која уводи ред међу нејач, напротив. До појединца нам је итекако стало, ослобођеног од мрежа у којима се копрца. И те како је потребно дати му нове одговорности, чистијег стања и трајања, исконске људске одговорности за властиту расу. Не треба заборавити да је антрополoгија показала да је људско дете једино младунче које ће понудити храну другом бићу своје врсте.

Светска Вавилонска лутрија! Бирамо за друге, јер смо бирани од других! Какав је то поклич за нови хуманизам! Светском лутријом би се извукли парови држава, народа, у некој вишој и даљој фази и мањих група, које би гласале једне за друге, које би изабрале уместо оног другог! Сваки народ сваке државе и сваке политичке заједнице може бити разрешитељ проблема и дародавац поретка, врхунски арбитар и дух из боце за неког другог.

Изабравши друге међу другим за друге, не остварује ли се тиме савршено антрополошко одређење Другим, као формативним параметрима властитог идентитета. Ти Други су нова, додата вредност корпусу идеја и вредности људске цивилизације, које смо на овакав начин обухватили собом, постајући коначно одговорни за тог Другог, за било ког Другог, кога нам је донела светска изборна лутрија.

Конкретне користи су још и далеко многобројније. Нико не може више да се жали да су га преварили, јер је одговорност пренета на другог, случајем изабраног. А случај поштујемо, зар не, јер у његовом присуству немамо избора. Други људи су нам увек јаснији, прозирнији, читљивији од оних који нас окружују а замућених историјом, близином, прошлошћу и будућношћу, знањем и предрасудама…

И ми сами ћемо се лакше пробити кроз измаглице превара, маски, играња улога, културолошких клацкалица и сваколиког условљавања људи са којима живимо. Борхес би се читавим својим животом, а и слепилом, сложио: близина замагљује, чини ствари нејасним. Из даљине ствари постају јасније. Висок човек у даљини, када га сагледамо из близа, изненађујуће је обичан. Други људи су нам читљивији од оних на чије смо ликове навикли у тој мери да и не примећујемо колико су нам постали мутни.

А још већа корист нас сачекује иза угла. Планетарна одговорност за другог, братство са свим људима који зависе од нас у мери у којој и сами зависимо од њих! Ко није осетио ту одговорност када је водио своје дете или старог родитеља код лекара или у каквој сличној незгоди! Знамо колико људи могу да буду пожртвовани када се осете одговорним за своје блиске.

А даљина приближава, и нека то буде коначно преокретање, нови окрет тог Хенри Џејмсовог завртња, који би нам свеопште и незаустављиво разбијање људског друштва на честичне масе уплашених, слабих и стерилних појединаца преокренуо у овога пута реално утопијско људско братство. Ни то досада неразрешено, осим код Борхеса (и Кафке, јер је и он ту негде у овом памфлету), то питање слободе воље, с једне, и уређености и смислености света, с друге стране.

Али, то питање није баук-питање, чак и оно добија своје исходиште, пошто људе претвара у агенте судбине. Лично бих волео да земља која ће одговарати за нас колико и српско друштво за њу буде Исланд, напросто зато што ценим њихов слободарски и острвски дух. Не бих имао ништа против ни Бутанаца, јер знају шта значи заштита природе и културне традиције. Али, наше жеље и треба да буду сићушне наспрам квантне неодређености лутрије.

Будимо одговорни за друге, за планетарно друштво, у истој мери у којој је борхесовско искуство тоталитета друштва као тоталитета улога у њему значајно за појединца. Ево и те коначне комплементарности: Борхесова лутрија од безличног појединца ствара аутентичног и судбине свесног човека, моја светска изборна лутрија од егоистичних и циничних друштва ствара планетарно људско братство.

Нисам се могао надати бољем друштву у трагању са коначном демократијом.

P. S. Овај текст је нехотични наставак есеја „Зашто нисам гласао”, објављеног у „Књижевном магазину” број 37-38 из 2004. године. Док први део текста у књижевном и политичком смислу брани и образлаже ауторову идиосинкразију према начелу „један човек – један глас” и једнаком праву гласа за све, овај, други део првог текста, садржи реално-политички оквир за нови систем демократских избора, заснован подједнако на Борхесу, Кафки, Пекићу и тужној српској политичкој збиљи.

Штампао: Књижевни магазин 154-157

Пише: Горан СТАНКОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ЈОШ

Када бих се некоме, некада, због нечега правдао, могао бих да кажем: због литерарних мотива. А, опет, не бих био искрен.

На дверима овог сумрачног увида стоји прскање невидљивим спрејом. Тиме се онемогућава да исти човек више пута гласа, кажу. Још некако могу и замислити хорде закрвављених очију и ниског чела како јуре од једног до другог гласачког места и гласају више пута. Али, како они то успевају?

Па постоје гласачки спискови, обучени и принципијелни људи у гласачким одборима који примењују изборни закон. И чак, ако понеко и успе да се удвори, обгрлати и прождере поштење неке гласачке контоле, вероватно би таквих било врло мало, по неким забитима, заборављеним селима далеко од поштеног демократског града.

Због чега би онда због те апсолутне мањине понижавали и прскали нечим, чиме год то било, апсолутну већину?

Неки други однос не треба ни очекивати од људског друштва. Најдемократскија друштва на Западу, као и афричке гласачке недођије, поступају исто са тим проклетим спрејовима. Човечанство нема толико прстију колико би их државе желеле да попрскају. Али, ево већ и дубљих нивоа ове озбиљне метафоре.

Већ сам чин обележавања је одвратан. Следећи Ролана Барта, могу да дефинишем однос означеног, означитеља и знака у некој политичкој ТВ слагалици. Ако је означитељ невидљиви спреј, а означени сам гласач, питао сам се шта је знак?

У овој депресивној, наивној семиотичкој игри, знак би било неспособно друштво. Оно које није у стању да организује гласање. А управо то се догађа, да држава на тај начин признаје своју неспособност да испуњава своје основне функције, да омогући елементарну исправност у кључном начелу демократије, једнакости гласања, једнакости свих људи, како виче на сав глас доктрина.

А лепо Домановић, тај савремени српски политички аналитичар, у „Данги” пише о оним жиговима на челима поноситих житеља земље „страшног сна” (прва Радојева реченица из ове приче). „Да би се распознавао сваки наш грађанин од осталих, кмет је јуче издао наредбу да сви овдашњи грађани иду пред општински суд, где ће се сваком ударити жиг на чело.”

Али слабо се ових година Домановић чита. А лепо је написао и ово: „Чиновник у белом оделу принесе мом челу жиг, и ја се тргох… Пробудим се из сна.” Каквог сна? Па, страшног сна.

Понеки интелектуални доушници би овде рекли, уз пуно поноса и подсмеха, да је то прича оних који су начули да тај спреј погубно утиче на ерекцију. Мени та примедба делује смешно и подло, али полако, тек ћемо је разоткрити!

Корачам даље у сумрачну земљу. Добро знам да је моја одвратност према денунцијацији, проказивању, жигосању само врх леденог брега, да је обележавање и прозивање тек симптом једне страшне друштвене болести.

Аксиом демократије, чини ми се и једини, аксиом свих демократија је да су сви људи једнаки. Истовремено, општи исказ свих нивоа у једном друштву, од најобичнијег човека до најзначајнијих одличника, макар посредно изречен, тај је да се људи разликују.

Када је тако нешто изговорио један српски бивши председник, и то пред делегацијом побуњених студената на поклоњењу, глас протеста интелектуалне јавности наше државице, свих иоле релевантних људи, до неба се подигао.

Када су власници гласа различитости стигли на власт, наставили су стари посао, прокламујући нове облике једнакости.

А сви смо потпуно свесни да свет није једнак, да људи нису једнаки, да судбине нису једнаке. Ма пустимо сада метафизичке доктрине, сви признајемо да се разликујемо. Мушко од женског, стари од младих, богати од сиромашних, паметни од глупих, поштени од лопова, талентовани од убогих духом.

Та имплицитна истина је у основи целокупног друштвеног живота, потка свеколиког вредновања и друштвене стратификације, покретач и етике и естетике. Устројитељ вредности.

Сећам се војничког терена око Прокупља пре петнаестак година (пре него што сам склопио „сепаратни мир” и државни ритуали престали да постоје за мене), дугих хладних резервистичких дана, када се мешало пиво и ракија, зајебанција породичних људи и послушност вежбана целог живота, патриотизам и надреализам.

Био сам десетар једном одељењу противтенковских топова, малених чудовишта која баш добро знају да протресу кости у земљи. Неки је ров требало ископати, ко би га знао због чега, наредио некакав резервни гребарош са звездицама.

Почела војска на смену да копају, цугајући неку ракиштину купљену од сељака по чијој смо њиви ришкали. У једном тренутку, прорадило ми демократско образовање из ОШ, устао сам и затражио од једног резервисте (а и дан данас бих волео да могу барем да га се сетим) ашов или пијук, опет се не сећам добро. „Дајте мало ја да копам”, рекао сам му. 

„А, не долази у обзир, ти си интелектуалац”, одговорили су остали, на такав начин да је више гласова слило ту реченицу у музички канон.

Ту друштвену шизофренију до нежних дубина чудесног довео је Борхес у причи „Лутрија у Вавилону”. Друштвене улоге се деле коцком. „Као сви Вавилоњани, био сам проконзул; као сви они, роб; познао сам исто тако свемоћ, срамоту, тамнице.”

Свако може постати било ко одређено време, па Јово наново. Генетска вртешка или принцип лотоа подигнут на друштвени пиједестал. „Сазнао сам оно што нису знали Грци: неизвесност. ”

Уређење које се увек изнова ствара, али где меморија полаже право на коначну реч, на друштвену формативност. Меморија је основ етике, ужас и нада, страх и љубав одређују понашање јединке. Борхес верује у антрополошки оптимизам, људи су у бити добри, једно друштво може да фунционише само на основу меморије, библиотеке унутар мозга, чији највећи број наслова говори о етици.

Борхесово друштво је есхатолошко и религиозно, његов прокламовани атеизам се преплиће са природном религијом светла и таме, директно заснованим на феноменима заслуге и греха.

Нека ми сада буде дозвољено да се вратим на много прозаичније питање које се тиче одлуке једног гласача да више не гласа. На почетку приче навео сам зашто више не желим да гласам, али површно тек. Затим сам навео прави разлог. Неку врсту идиосинкразије, преосетљивости, ресантимана.

Али, ако бих желео да будем друштвени реформатор, политички вођа, властотворац, морао бих смислити убедљиви систем који би могао да буде замена овом који постоји. Човек увек мора да живи у некаквом друштву, какво год оно било. А све што је потребно духу који трага за суштином и истином је да се осврне. Негде у прошлости већ постоје сви одговори.

А све је тако једноставно, лако и природно, на тај начин да нас заболи глава када схватимо колико је одговор био ту, на дохват руке, пред самим носом. Па људи нису једнаки и не могу да буду једнаки, те према томе и не треба да буду једнаки.

Сводећи тај аксиом на тривијалност гласања, гласачи у лику ствари које долазе имају различити број гласова. И када боље размислимо о свему, све је тако лако и изводљиво, или барем исто толико компликовано као данас.

Да би један човек имао већи број гласова, мора то најпре да жели. Сви који не желе имају само један. А узвишени стичу своје гласове у зависности од многих услова. Сви ти услови се доказују, па можемо са уживањем замишљати вреву и стрку добронамерних и заинтересованих људи који брину бригу о свом и туђем животу.

А како би они добијали властите гласове, и по којим критеријумима? Ето правог питања!

Ништа једноставније од тога. Гласове човек добија у зависности од самог себе. У њему одјекују преци, тако да генеологија, породично стабло, традиција доноси одређени број гласова.

Па онда образовање и интелигенција, лако мерљиви квалитети који су и данас на високој цени. Па лично богатство, који је и данас основа за најскривеније и најподлије утицаје на тобожњу једнакост.

Моралност, поштење, доброта. Пристојност и солидарност. Па лични афинитети, породично стање, број деце и старих на старању, и још по нешто, све би то служило за стицање додатних гласова. Човек из добре, традиционалне породице, са више деце и старим родитељима о којима мора да брине, богат, а што би хтео и да сачува, образован и интелигентан, такав би морао имати много, много више гласова од оног који све то није.

А како доказивати сва та чојства?

Опет, променом дирекције, како би рекли психолози. Имовно стање се лако утврђује, оно и данас служи за различитије друштвене пресије. Породично стабло је већ садржано у матичним подацима сваке државе о сваком грађанину, а сада служи само за облике контроле и ни за каква права појединца.

Тестови мере интелигенцију, школе образовање. Етичке особине човека се исказују кроз неконфликтност, добротворне напоре, несебичност. Зар даваоци крви не би требали да имају бар још по један глас?

Па спасли су га. А онај који је убио, неће имати ни свој глас. Сама жеља да се утиче на друштво, да се докаже добра намера лако се доказује, број људи о којима човек брине још лакше. Не бих сада говорио о могућностима да се злоупотребе мерни инструменти у свим овим категоријама, они и сада постоје, и подложнији су кварењу него да служе добронамерном појединцу.

Чак, многи подаци би били видљивији, те поштеније исказани. Богати људи и сада утичу на опредељивање гласача, плаћајући рекламне кампање својим политичких штићеника, на пример. Али такве змије крију ноге. Да је овако како предлажем, могли би утицати, а да се не крију, да не троше превише и да се не излажу непријатностима.

И тако добронамерни човек мало по мало прикупља чињенице свог живота, претвара их у доказе и скупља гласове којима утиче на свој живот у оноликој мери у коликој је заинтересован за њега.

Рећи ће неко да су велике и могућности да злочинци и злонамерни пресуђују о друштву. То је онај исти академац са баналним вицевима о импотенцији, само је сада већ увидео своју глупост и прешао у морализаторски атак.

Одговарам наизглед наивно: а зар они и сада то не раде, али ван очију осталих?

Онако би барем били свима на видику. Истина о човековом правом бићу на видело, ето пароле! Јер ако у човеку има више доброг, показаће се. Ако нема до зла, показаће се. Истину ће сви говорити, а владаће само они који брину о себи и другима. Остали имају и даље свој убоги гласић, чврсто стиснут у дрхтуравој руци.

Зар Бил Гејтс и сада нема милионе гласова, а какав tuts или hut ни свој један једини. Зар наше друштво није дволично и зар му не долази сумрак, слом и пад због те дволичности?

Можда нисам у праву, али сигурно је да нисте ни ви, оптимисти и заклети љубитељи једнакости. Јер, ако смо сви исти, одакле толико зла, посвуда око нас?

Штампао: Књижевни магазин 37-38

Пише: Горан СТАНКОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ЈОШ