Категорија: · Друштвена питања

16. фебруар 2026.16. фебруар 2026. гледишта.срб

Поводом два века Матице српске: Божо Ловрић – Између далматинске традиције и језика модерне

Божо Ловрић једна је од оних готово филмских фигура наше културне историје чија биографија спаја медитерански темперамент Сплита, средњоевропски дух Прага и дубоку националну и институционалну лојалност према српским културним центрима у Новом Саду и Београду. Иако данас често прекривен заборавом, Ловрић је у свом времену био незаобилазан књижевни и дипломатски мост који је јужнословенску културу представљао Европи, али и који је својим радом унутар Матице српске и водећих српских часописа јасно трасирао свој књижевни и идентитетски пут.

Сплитски почеци и потрага за лепотом

Рођен у Сплиту 24. децембра 1881. године, Божо Ловрић је припадао генерацији која је своје интелектуалне темеље градила на међи два века, у атмосфери политичког превирања и књижевне сецесије. Након завршене класичне гимназије у Сплиту 1900. године, његов пут се грана ка Бечу, Инзбруку, Грацу и Загребу, где студира право. Ипак, Ловрић није био човек параграфа, већ човек стиха и слике. Његова рана фаза стваралаштва, обележена збиркама Iris (1902) и Hrizanteme (1904), уводи га у свет модерне под јаким утицајем италијанског естетизма и Габријела Д Анунција.

Ови рани радови, препуни флоралне симболике, боја и мириса, представљају врхунац лирике сецесије на јужнословенском простору. Ловрићева поезија из овог периода је декоративна и сензуална, али истовремено наговештава ствараоца који се не плаши да истражује границе језика. Године лутања Европом у друштву књижевника Јосипа Косора (1907–1911) додатно су прошириле његове видике, чинећи га истинским космополитом који ће Далмацију увек носити као своју примарну метафору света.

Матица српска као књижевно уточиште

У знаку великог јубилеја – 200 година од оснивања Матице српске – име Боже Ловрића појављује се као светли пример интелектуалца из приморских крајева који је ову институцију сматрао својим духовним средиштем. Већ од 1908. године, Ловрић постаје сарадник Летописа Матице српске, доприносећи часопису својом прозом и књижевном критиком. Његово присуство у Летопису није било спорадично; сарадњу наставља и деценијама касније, 1930. године, када из Прага шаље текстове који повезују чешку и српску културу.

Посебно поглавље чини његова веза са Матицом српском у Дубровнику. Ова институција, основана задужбином Константина Вучковића са циљем неговања српске културе међу католицима Приморја, препознала је у Ловрићу аутентични глас који заслужује подршку. Тако је 1912. године, у престижној едицији „Мала библиотека Матице српске”, објављена његова значајна драма Дугови. Ово дело, које су касније српски издавачи штампали као фототипско реиздање, поставило је Ловрића у сам центар тадашњег српског књижевног канона, заједно са Ивом Војновићем и Ивом Ћипиком.

Српски књижевни гласник и београдска елита

Паралелно са Матицом, Ловрић гради репутацију у Београду као један од најредовнијих сарадника Српског књижевног гласника. Његов рад у овом листу обухвата импресиван временски распон: од предратних година (1905–1914), преко првих година заједничке државе (1921, 1924, 1926), па све до самог предвечерја Другог светског рата (1936–1939).

У „Гласнику”, под окриљем Богдана Поповића и Јована Скерлића, Ловрић није био само писац белетристике, већ и оштар критичар и културни посредник. Његови есеји о музици, позоришту и ликовним уметностима, објављивани и у часописима Мисао и Живот и рад, директно су обликовали укус тадашње београдске публике. Посебно је занимљиво његово писање о Бетовену и музичкој теорији, којим се издигао изнад аматерског писања о уметности, тежећи ка стручности и модерности.

Сусрети са великанима: Буковац, Коњовић и Мештровић

Ловрићева биографија је нераскидиво испреплетена са судбинама највећих уметника епохе. Као младић у Сплиту, био је део боемског круга који су чинили сликар Емануел Видовић и вајар Иван Мештровић. Из тог периода сачувана је антологијска фотографија из 1904. године, својеврсни „драмолет”, на којој елегантни Ловрић „моделира” портрет Анте Катунарића док му Мештровић и Видовић позирају.

Његова улога у животу Влаха Буковца била је још директнија. Управо је Божо Ловрић био уредник првог издања Буковчеве аутобиографије Мој живот у Загребу 1918. године. Ова сарадња је, међутим, изазвала велику полемику. Књижевник Марко Цар је 1924. године, приређујући Буковчев рукопис за издање Српске књижевне задруге на ћирилици, оштро критиковао Ловрића, тврдећи да је свој редакторски посао схватио „сувише слободно” и да је Буковац једва препознао своје дело у Ловрићевој верзији.

Посебну емотивну и уметничку вредност има његово пријатељство са Миланом Коњовићем, учвршћено у Прагу. Коњовић, Буковчев ђак на Академији, урадио је сценографију за Ловрићеву драму Улица (чеш. Ulice) у Швандловом позоришту почетком двадесетих година. Као трајни споменик овог пријатељства, у Галерији „Милан Коњовић” у Сомбору чува се Ловрићев портрет из уметникове чувене „Плаве фазе” (1929–1933), у којој боја постаје битан елемент експресионистичког израза.

Прашка лука и европска мисија

Одлазак у Праг 1911. године (или према неким изворима 1913) био је прекретница која ће Ловрића учинити културним амбасадором првог реда. Радећи у Министарству спољних послова Чехословачке (1919–1939), он уређује билтен Centropress на језику који се тада често идентификовао као српско-хрватски или српски, преносећи најважније вести из Отаџбине у срце Европе.

У Прагу Ловрић постаје централна фигура за све наше интелектуалце, али и гради везе са светским именима попут Стефана Цвајга и руског симболисте Константина Баљмонта. Баљмонт је на Ловрићев подстицај преводио српске народне песме и циклус о Краљевићу Марку, док је за Ловрићеву драму Син (чеш. Syn) написао надахнут предговор под насловом „Планински извор”, који је доцније објављен у београдском часопису Живот и рад.

Од сецесијског сна до експресионистичког крика

Књижевно стваралаштво Боже Ловрића прошло је кроз драматичне преображаје. Збирка Свето прољеће (1915) означила је његов дефинитивни раскид са строгим облицима сонета и прелазак на слободан стих, најављујући продор натурализма и раног експресионизма. Његови каснији романи, попут Мора (1926) и Неодољиве младости (1929), фрагментарне су и лирске повести прожете дубоком меланхолијом и аутобиографским сећањима на Далмацију.

Роман Море је посебно занимљив јер приморски пејзаж користи као оквир за сукоб исконских сила, где природа директно учествује у људским драмама, а море и месечина постају „венчани кумови” јунака. Ловрићева проза је субјективна и пребогата уметничким изразом, што је често доводило до неразумевања код критичара који су тежили ка традиционалнијим формама.

Култура Срба у Хрватској: Далматински Срби

Србин из Далмације: Идентитет изнад граница

Питање националне припадности Боже Ловрића је комплексно и не може да се сведе на једноставну одредницу коју му данас даје хрватска енциклопедистика. Ловрић је потекао из средине у којој је покрет Срба-католика био изузетно снажан међу интелектуалном елитом Сплита и Дубровника. Његово деловање унутар српских институција, вишедеценијско писање за београдске часописе и сарадња са Матицом српском јасно указују на то да је он српску културу осећао као своју матичну луку.

Оптужбе о „својатању” које се понекад могу чути, у случају Боже Ловрића губе смисао пред чињеницом да је његово место у српској књижевности резултат његовог слободног избора и дуготрајног, преданог рада. Он је био писац граница и мостова, који је веровао у ширу културну заједницу која превазилази конфесионалне поделе.

Божо Ловрић је преминуо у Прагу 28. априла 1953. године, остављајући иза себе богату заоставштину која је данас подељена између Прага и Загреба. Данас, кад се подсећамо на великане који су градили Матицу српску, Божо Ловрић заслужује да буде враћен у наш заједнички културни простор. Не само као сплитски књижевник или прашки дипломата, већ као аутентични српски глас са Јадрана који је читав свој век посветио истини, лепоти и словенском братству.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ

11. фебруар 2026.15. фебруар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Међународни дан жена и девојака у науци: СРПКИЊЕ У ЛИНГВИСТИЦИ И КЊИЖЕВНОСТИ

Међународни дан жена и девојака у науци, који се обележава данас, 11. фебруара, представља глобални подсетник на кључну улогу жена у напретку науке и иновација. Установљен од стране Генералне скупштине Уједињених нација 2015. године, овај дан истиче потребу за родном равноправношћу у научним областима где су жене често недовољно заступљене. У Србији се овај датум обележава разним догађајима, укључујући дебате и радионице на универзитетима, где се промовише учешће девојака у науци.

Иако се фокус често ставља на СТЕМ дисциплине (наука, технологија, инжењерство и математика), хуманистичке науке попут лингвистике и књижевности подједнако су важне. Оне нуде увид у језик, културу и идентитет, а Српкиње су у овим областима оставиле неизбрисив траг. Ставићемо фокус на њихов допринос, од историјских до савремених, са циљем да осветлимо њихову улогу у обликовању српске науке и културе.

ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ: ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА ДО МОДЕРНОГ ДОБА

Српска историја богата је примерима жена које су се бавиле науком и културом упркос увреженом мишљењу о патријархалним ограничењима. У средњем веку, Јелена Анжујска, супруга краља Уроша I, оснива прву женску школу у Србији, што је био темељни корак у образовању жена.

Она је такође била прва српска краљица која је постала светитељка, а њено стваралаштво је поставило темеље за свеобухватније учешће жена у грађењу културе. Још једна кључна фигура је монахиња Јефимија – Јелена Мрњавчевић, прва српска књижевница којој је упамћено име. Њена дела попут „Туге за младенцем Угљешом” и „Похвале кнезу Лазару” представљају врхунац средњовековне српске и европске књижевности, комбинујући духовност и поезију. Јефимија није само писала, она је остварила и огроман утицај на политику и образовање, помажући кнегињи Милици након битке на Косову пољу.

У 19. веку, жене у Србији почињу да се истичу у књижевности као нови симбол еманципације. Вилхелмина Мина Караџић (1828–1894), ћерка Вука Стефановића Караџића, била је сликарка и књижевница која је значајно допринела очувању српског фолклора. Као предводница међу српским песникињама и једна од првих ратних извештача, Милица Стојадиновић Српкиња (1828–1878) оставила је дубок траг у епохи романтизма својом надахнутом поезијом.

Драгиња Драга Гавриловић (1853–1917) прва је запамћена жена романописац у српској књижевности. Њено стваралаштво означило је почетак борбе за права жена, а поред литературе, залагала се за женско образовање. Јелена Димитријевић (1862–1945) била је путописац и песникиња чија дела истражују женску перспективу у различитим културама. Њено најпознатије дело за Нишлије свакако јесте Писма из Ниша о харемима.

ЛИНГВИСТИКА И САВРЕМЕНЕ ФИГУРЕ

У лингвистици су се жене укључиле нешто касније, али са епохалним доприносима. У 20. веку, Милка Ивић (1923–2011) била је истакнута српска лингвисткиња, професорка на универзитету и академик. Рођена у Београду, студирала је филологију, а њен научни рад имао је фокус на синтакси и општој лингвистици. Њена књига „Правци у лингвистици” постала је незаобилазан уџбеник широм света. Милка је била супруга познатог српског лингвисте Павла Ивића, а својом научном бриљантношћу постала је узор за генерације жена у науци.

Данас је српска лингвистика обогаћена стваралаштвом жена које комбинују традицију са модерним приступима. Рајна Драгићевић, професорка на Филолошком факултету у Београду, специјализована је за лексикологију и лексикографију. Њена књига „Огледи из српске дериватологије” истражује творбену семантику, доприносећи разумевању српског језика у савременом контексту. Свој рад је посветила професорки Даринки Гортан Премк, још једној зачетници у српској лексикографији.

Посебно место у савременој српској науци о језику и књижевности заузимају и сараднице нашег часописа са Филозофског факултета у Нишу попут Данијеле Костадиновић, Снежане Божић и Јелене С. Младеновић. Којима посвећујемо овај чланак и које су право надахнуће за све ове редове.

Истраживања показују да су жене у српској штампи мање заступљене од мушкараца, али да њихов допринос у науци расте. На Филолошком факултету у Београду жене чине већину студената, а иницијативе попут „Жене у науци” додатно подстичу њихово учешће у истраживањима.

ЖЕНЕ КОЈЕ СУ ОБЛИКОВАЛЕ СРПСКУ КЊИЖЕВНОСТ

У књижевности жене доминирају модерном српском сценом. Исидора Секулић (1877–1958) била је прва жена академик у Србији. Њена дела попут „Сапутника” и „Писама из Норвешке” комбинују есејистику и прозу, истражујући идентитет и културу. Десанка Максимовић (1898–1993) легендарна је песникиња чија поезија, попут збирке „Тражим помиловање”, одражава дубоки хуманизам.

У другој половини 20. века и почетком 21. века женски ауторски глас постаје један од носећих у српској прози. Савремене књижевнице попут Светлане Велмар-Јанковић (1933–2014) пишу о историји и идентитету, док ауторке попут Милене Марковић истражују широку лепезу тема кроз савремени израз.

Питање које се често поставља јесте да ли су у обавезној лектири жене довољно заступљене. Иако су Јефимија, Исидора и Десанка присутне, ова слика се полако мења кроз нове антологије и школске програме.

На данашњи Међународни дан жена и девојака у науци, осврћемо се и на наслеђе британске научнице Џејн Гудол!

ИЗАЗОВИ И БУДУЋНОСТ

Упркос напретку, жене у Србији се и даље суочавају са изазовима као што су стереотипи и изазови усклађивања каријере и породичног живота. Истраживања показују да су жене понекад мање цитиране у науци, иако у хуманистици чине већину истраживача. Министарство науке, технолошког развоја и иновација Србије подржава иницијативе за родну равноправност, а овај Међународни дан подсећа на потребу за континуираном подршком девојкама.

Иако су многе препреке и даље присутне, све већи број жена које предводе истраживачке тимове и катедре показује да је промена трајна и дубока.

Будућност је обећавајућа са све више жена на водећим позицијама у институтима и на факултетима, Српкиње ће наставити да обликују науку. Оне нису само учеснице, него и лидерке које инспиришу нове генерације. На концу, Српкиње у лингвистици и књижевности су стуб српске културе. Овај дан је прилика да их славимо и подржимо будуће научнице.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

МИЛЕВА МАРИЋ АЈНШТАЈН – **БРИЉАНТНА СРПКИЊА У СЕНЦИ ЗАТУЦАНЕ ЕВРОПЕ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

9. фебруар 2026.15. фебруар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Борис Миљковић – МЕРА ТЕЛЕВИЗИЈЕ

Мало је стваралаца који су успели да телевизију, као медиј често осуђен на пролазност, претворе у простор трајне културне вредности. Борис Миљковић није само испуњавао програмске шеме; он је градио нову архитектуру визуелног мишљења.

Његов значај се зато не доказује пуким набрајањем награда или звања. У контексту српске телевизије, он је тачка прелома – аутор који је овај медиј из области заната превео у област чисте уметности. Он није само један од највећих, већ еталон. Мера.

Убеђен сам да та мера није настала из његове жеље за доминацијом, већ из дубоке самоспознаје. Из уверења да телевизија није пуки пренос очима видљиве стварности, него њено тумачење; да слика није декор, него мисао; и да јавни сервис има смисла само ако има културну кичму.

ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ПРОСТОР СЛОБОДЕ И СТАВА

Миљковићево образовање на Факултету драмских уметности у Београду није га одвело у ауторску самодовољност, већ у одговорност. Мој лични утисак јесте да његово стваралаштво, било као редитеља, аутора, креативног директора или есејисте телевизије, увек полази од истог питања: шта овај медиј дугује заједници у којој постоји?

Важно је, међутим, подсетити да Борис Миљковић није стваралац који се појавио накнадно или ниоткуда, у зрелим годинама, већ један од оних који су још осамдесетих година учествовали у обликовању новог и музичког и таласа југословенске телевизије.

Још кроз ауторске и коауторске емисије попут Рокенролера и Нико као ја, он је показао да телевизију разуме као простор слободе и става, а не као пуки програмски сервис. Та, назовимо их, рана искуства нису била епизода, него драгоцена, чврста грађа којом ће касније бити поплочан „Пут у будућност”, и све оно по чему га данас препознајем као меру.

ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ЈЕЗИК, НЕ КАО ФОРМАТ

Кад се говори о његовом опусу, лично издвајам серијал „Пут у будућност”. С разлогом. Тај серијал није само историја ликовне уметности на југословенском културном простору, него је изузетна показна вежба тога шта документарна телевизија може да буде кад јој се приступи као језику, а не као формату.

Миљковић не препричава епохе. Он их гради. Архив, глас, музика, тишина – све је у функцији приче која не подилази ни не искључује. Гледалац није ученик пред катедром, он је сапутник. Управо у томе лежи разлика између информативног програма и културне телевизије.

„Пут у будућност” показује да је уметност после Другог светског рата била више од стила и естетике – била је простор слободе, сукоба и ризика. Миљковић не митологизује. Он разуме и тим разумевањем отвара простор да и нове генерације данас промишљају сопствено време.

„Пут у будућност” је показао шта телевизија може да буде када мисли, а не само да информише.

ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ЧУВАР ПАМЋЕЊА

Друго велико дело његовог стваралаштва, опет за мене лично, представљају две емисије посвећене Србима из Срема, данашње Хрватске и шире. Вероватно и најосетљивији део његовог опуса, јер ту нема заштитне дистанце историје уметности. Ту је све сасвим лично.

Ипак, управо ту Миљковић показује највећу ауторску зрелост. Нема вишка емоције, нема политичке реторике, нема призивања кривице. Постоји само упорно, достојанствено бележење трајања: језика, обичаја, памћења. Телевизија као место сабирања, а не раздвајања.

Ове емисије не лече историју, али негују памћење. И то је мени више него довољно да на тренутке доживим тај простор као свој, да се поистоветим са сремском равницом.

Тихо и достојанствено сведочанство о трајању идентитета без политичке реторике и без патетике. Телевизија као простор памћења, а не подела.

КРЕАТИВНИ ДИРЕКТОР КОЈИ ЈЕ РАЗУМЕО СМИСАО ФОРМЕ

Као креативни директор РТС-а, Миљковић је урадио нешто што се ретко признаје као ауторски чин: обликовао је визуелни идентитет јавног сервиса као културни став. Редизајн није био козметика, био је порука да јавна телевизија мора да изгледа достојно времена у ком живи.

У томе се види континуитет: исти онај аутор који у документарцу брине о ритму, тону и значењу, брине и о графици, најави, шпици. За Миљковића не постоје „споредни” елементи. Све је текст и све је важно.

Визуелни идентитет јавног сервиса показује да форма није украс, већ јасна порука о одговорности медија према времену у ком постоји.

ЗАШТО ЈЕСТЕ НАЈВЕЋИ

У закључку, ако назовем Бориса Миљковића највећим телевизијским ствараоцем не удељујем комплимент. Наводим чињеницу. Он је аутор који је телевизију схватио озбиљно у култури која често не схвата ни себе. Аутор који није бежао од институције, али је у њој успео да остане слободан. Стваралац који зна да је тишина важнија од говора, а одговорност преча од утицаја.

Зато, моја прича није хвалоспев, већ лични запис захвалности. За телевизију која је могла да буде више и понекад, понајвише захваљујући њему, то и јесте – Нит која нас повезује.

Пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Станислав Винавер: **АКО СЕ РЕЧЕНИЦЕ НЕ ИЗГОВОРЕ КАКО ТРЕБА, ОНЕ ГУБЕ ОД СВОЈЕ УБЕДЉИВОСТИ, ЗНАЧАЈА, ВАЖНОСТИ!**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

6. фебруар 2026.15. фебруар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

ЦРВЕНИ КРСТ СРБИЈЕ – СТО ПЕДЕСЕТ ГОДИНА ХУМАНОСТИ

Хуманитарни покрет који данас познајемо као Међународни Црвени крст основан је у Женеви 1863. године, вођен иницијативом Анрија Динана, човека дубоко потрешеног и обележеног призорима из битке код Солферина. Идеја да се створе неутрална друштва која ће помагати рањенима без обзира на припадност, брзо је прешла европске границе и нашла одјек и у Србији – држави која се у другој половини XIX века налазила у процесу модернизације и на прагу великих историјских искушења.

У том амбијенту, 25. јануара по старом, односно на данашњи дан, 6. фебруара 1876. године, у Дворани београдске општине основано је Српско друштво Црвеног крста, на иницијативу др Владaна Ђорђевића, европски образованог војног лекара, визионара и енергичног организатора. За првог председника изабран је Митрополит београдски Михаило Јовановић, чији је духовни ауторитет новој организацији дао снажан легитимитет и улио огромно поверење код јавности.

СРБИЈА У БУРНОЈ ДЕЦЕНИЈИ

Србија је и седамдесетих година XIX века, као кроз читаву историју пре и данас, била на ветрометини политичких и војних превирања. Помоћ избеглицама из Херцеговине, које је већ у години оснивања требало збрињавати, постала је први велики задатак друштва. Током 1876. Србија је приступила Женевским конвенцијама, чиме је њена младa хуманитарна организација ушла у међународни систем који је тек настајао.

Друштво је већ у првој години окупило око две хиљаде чланова и основало тридесет пет пододбора. Чланови Главног одбора су потом упутили Проглас народу, позивајући све који могу да се прикључе организованој бризи о рањеницима, болеснима и избеглицама.

ДР ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ — ОРГАНИЗАТОР НА КОГ СЕ ОСЛАЊА ИСТОРИЈА

Прегалаштво др Владана Ђорђевића у Српско-турским ратовима показало је снагу добро организованог хуманитарног система. Организовање болница, медицинских тимова, санитетског транспорта и стручне обуке било је прекретница за млади Црвени крст. Убрзо су стигла и прва признања – одликовање Таковским крстом, као и међународно признање Међународног комитета Црвеног крста 11. јуна 1876. године.

Упркос тешкоћама и ратовима у које је Србија улазила, идеја Црвеног крста наставила је да расте – упорно и доследно. Већ 1885. године у земљи је деловало 105 пододбора, са значајним санитетским капацитетима који је бројао 45 санитетских кола, 37 покретних болница и санитетски воз. Друштво је чак издејствовало да Србија, поштујући Женевску конвенцију, дозволи санитетским транспортима европских друштава пролаз ка Бугарској, иако су две државе у том тренутку биле у рату. По чему је Србија остала упамћена у историји Међународне организације Црвеног крста.

Права и статус Друштва утврђени су законским одредбама из 1896. године, а исте деценије постављени су и темељи Дома Црвеног крста у Симиној улици, где се и данас налази седиште организације.

СРБИЈА НА РАСКРШЋИМА ИСТОРИЈЕ КРОЗ РАТОВЕ И ОБНОВЕ

Први светски рат расуо је делове Српског друштва Црвеног крста од Београда и Крушевца до Крфа, Италије и Швајцарске, али хуманитарни рад није прекидан. До 1920. године обновљена организација имала је 40 пододбора и око 30.000 чланова. Друштво се 1921. године угасило у формалном смислу, преносећи свој континуитет на Црвени крст Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Током Другог светског рата и у периодима после њега, Црвени крст је наставио да делује у оквирима друштвених промена, али са трајном темељном мисијом – помоћ рањенима, болеснима, избеглицама и угроженима.

Распад социјалистичке Југославије деведесетих година донео је нове хуманитарне размере. Црвени крст Србије бринуо је о стотинама хиљада избеглица и расељених, дистрибуирао помоћ међународних организација и координисао хуманитарну мрежу у једном од најтежих периода савремене српске историје.

На правом путу – играни филм Црвеног крста Србије

САВРЕМЕНА МИСИЈА – ПОГЛЕД У БУДУЋНОСТ

Од 2006. године Црвени крст Србије делује као самостално национално друштво у оквиру Међународног покрета. Данас, са мрежом од 183 градске и општинске организације и две покрајинске, обавља значајан број активности од социјалне подршке, реаговања у ванредним ситуацијама, рада са младима, бриге о старима, до здравственог образовања.

Посебно су значајне активности током поплава 2014. године и у време пандемије, кад је улога Црвеног крста постала видљива у пуној мери.

Данас се обележава 150 година постојања Црвеног крста Србије, а то није само јубилеј једне организације, него сведочанство дуге традиције солидарности која је обликовала и историју и морални простор српског друштва. Хронологија Црвеног крста јесте историја добрих људи – од лекара, преко свештеника, болничарки, волонтера и свих добротвора који су, у временима ратова и мира, одржавали жар бриге према другима. Од 1876. до данас, идеја остала је иста: помоћ човеку у невољи, без остатка, без питања, без одлагања.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Историја и значај Сокобање: **130 ГОДИНА ОРГАНИЗОВАНОГ ТУРИЗМА У СРБИЈИ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

2. фебруар 2026.2. фебруар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

ФЕБРУАР – МЕСЕЦ МАЧЈЕ ЉУБАВИ ИЛИ ЗВУЦИ АЛАРМА ЗА МАЧЈУ СИДУ

Фебруар је традиционално познат као период појачане активности мачака, што је у старом европском фолклору виђено као време кад оне „воде љубав”. У прошлости се то повезивало са ноћним мјаукањем и сусретима мачака, али савремена урбана реалност додаје овом месецу много озбиљнију ноту.

ШОКАНТНИ ПОДАЦИ И МИТОВИ

Почео је фебруар, месец током којег се широм савременог света интензивира ризик од ширења фелиног имунодефицијентног вируса (FIV), познатог као „мачји СИДА”. Глобално је око 8,7% мачака заражено, док у уличним популацијама проценти у појединим регионима достижу и 30%. У Србији, истраживања указују да је 27–31,6% уличних мачака позитивно на FIV, иако се ради о узорцима из појединих градских средина, не о националној статистици.

Урбанизација и стална доступност хране мењају природне обрасце понашања мачака. Колоније постају бројније, парења чешћа, а ризик од преноса болести – већи. Захваљујући стручном вођењу разговора са нишком ветеринарском амбулантом „Биљана и Душан Вет” наш циљ je да проблему приђемо научно-популарно, ослањајући се на светске праксе и домаће услове, уз јасну поруку: занемаривање FIV-а угрожава не само мачје популације, већ и стабилност урбаних екосистема.

ШТА ЈЕ FIV И КАКО СЕ ПРЕНОСИ?

Фелин имунодефицијентни вирус (FIV) је ретровирус сличан HIV-у код људи, али је искључиво мачји. Напада имуни систем, чинећи животињу подложном инфекцијама, туморима и хроничним обољењима. Вирус сам по себи не убија, али постепено слаби одбрамбене способности организма.

Симптоми се развијају постепено. У акутној фази, недељу до две након заразе, могу се јавити грозница, летаргија и увећани лимфни чворови. Следи дуга асимптоматска фаза у којој мачка изгледа здрава. У завршној фази јављају се хроничне инфекције, губитак тежине, упале десни, гастроинтестинални и респираторни проблеми, као и неуролошки поремећаји.

Пренос FIV-а најчешће се дешава преко угриза, јер се вирус налази у пљувачки. Због тога су мачори који се боре за територију најугроженији. Мање чест пренос је са мајке на мачиће или током парења. Вирус се лако уништава дезинфекционим средствима и кратко преживљава ван домаћина.

Превенција подразумева стерилизацију, вакцинацију, избегавање слободног кретања и редован ветеринарски надзор. Лека за FIV нема – доступна је само терапија која подржава имунитет.

РАСПРОСТРАЊЕНОСТ FIV-а И БИОЛОГИЈА ПАРЕЊА МАЧАКА

Серопозитивност на FIV у свету у просеку износи око 9%, али у уличним популацијама може да достигне и значајно више проценте. У Европи се креће од 2% до преко 30%, зависно од држава, али и начина узорковања. Тренутни подаци кажу, у окружењу, Словенија 33,3%, Хрватска 13–20%, Мађарска 2,7–30%.

У Србији, студије из Новог Сада показују преваленцију од 27–31,6% у уличним колонијама, што упућује на стабилно висок ниво вируса у урбаним срединама.

Сезона парења почиње у фебруару, кад дужи дан код мачака активира хормонални циклус. Женке улазе у еструс сваких дванаест до двадесет дана, три до двадесет дана трајања, док су мужјаци спремни током целе године.

У урбаним срединама, где је храна обилна и увек лако доступна, природни циклуси се мењају. Женке се чешће паре са више мужјака, а мужјаци постају толерантнији, то смањује агресију, али повећава учесталост контакта и самим тим ризик од преноса FIV-а. Обрасци понашања који су некада били сезонски постају целогодишњи, што доводи до брзог раста популације и ширења вируса.

СИТУАЦИЈА У СРБИЈИ: ЗАКОНИ, РЕАЛНОСТ, ИЗАЗОВИ И СВЕТСКЕ ПРАКСЕ

У Србији је проблем уличних мачака озбиљан и дуготрајан. Закон о добробити животиња из 2009. године забрањује убијање здравих мачака и промовише TNR (ухвати–стерилиши–пусти), али његова примена је недовољна. Локалне самоуправе ретко воде евиденцију о успешности програма. Или, ако воде ти подаци остају мање познати јавности.

Највећи терет пада на волонтере, који TNR спроводе уз ограничене ресурсе. Цена стерилизације је од 18–26 евра што за многе организације представља стални изазов. Напуштање животиња остаје главни узрок пораста популације, а иако су казне прописане – примена је ретка.

У Београду су колоније бројне, а FIV се несумњиво шири. Нови предлози ограничења храњења мачака могу додатно погоршати ситуацију, јер се без контроле репродукције број још брже увећава. На жалост, ни у Нишу слика није много оптимистичнија – о мањим срединама да и не говоримо.

Светске праксе показују да је TNR најефикаснији модел смањења популације ц стабилизација се постиже тек кад је 75–80% животиња стерилисано. У Хонг Конгу комбинација TNR-а и мониторинга донела је мерљиве резултате; у Аустралији се TNR комбинује са усвајањем и еутаназијом тешко болесних животиња. У Европи, у Холандији и Норвешкој, модификовани TNR укључује и уклањање изразито агресивних или болесних јединки.

Кључ успеха су као и у већини друштвених области информисаност, законска дисциплина, одговорно власништво, евиденција узгајивача и строге казне за напуштање.

Потенцијална претња које би сваки власник мачке требало да буде свестан!

ПУТ ОД ХАОСА ДО КОНТРОЛЕ

Неконтролисане популације мачака шире болести, укључујући зоонозе попут бартонеле, нарушавају екосистеме и дугорочно оптерећују градске буџете. Србији је потребан државно координисан програм стерилизације, партнерство са организацијама, образовни програм у школама и шире информисање грађана.

Иако фебруар традиционално буди слику природног циклуса мачје љубави, стварност је далеко сложенија. Свако од нас може да допринесе: стерилизацијом својих љубимаца, ненапуштањем животиња и подршком волонтерима. Само тако фрапантне бројке могу да се претворе у добар пример успешне контроле и одговорне бриге.

Хвала „Биљана и Душан Вет” Ниш
Редакција ГЛЕДИШТА © 2026

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Оливера Радовић: **ЕКОНОМИЈА БЕСА – КАКО МЕДИЈИ ПРОИЗВОДЕ АФЕКТ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

26. јануар 2026.26. јануар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Теодор Јанковић Миријевски – СРПСКИ ПРОСВЕТИТЕЉ И РЕФОРМАТОР ОБРАЗОВАЊА

Кад се у српској култури говори о просветитељству, природно је да се мисao најпре врати Светом Сави, утемељивачу духовног, образовног и правног поретка средњовековне Србије. У том раном просветитељском чину успостављен је образац у којем знање има незаменљив друштвени значај, а образовање трајну улогу у неговању културе.

Ипак, између Савиног времена и модерног доба, у колективном памћењу остају у сенци они који су у сасвим другачијим историјским околностима наставили ту мисију, секуларним језиком и институционалним средствима новог века. Теодор Јанковић Миријевски припада управо том, мање видљивом, али пресудном низу просветитеља који су Савин духовни завет превели у језик рационализма, школе и државног образовања.

ПРОСВЕТИТЕЉСТВО КАО ТРАЈАЊЕ

Теодор Јанковић Миријевски представља једну од најзначајнијих фигура у историји српског просветитељства и европске педагошке реформе. Као филозоф-рационалиста, педагог и реформатор школства, он је оставио неизбрисив траг у образовању Срба, Румуна и Руса.

Рођен у време кад је Хабзбуршка монархија контролисала велики део српских земаља, Миријевски је своју каријеру започео у Аустрији, а касније је прешао у Руску Империју, где је постао кључни сарадник царице Катарине Друге. Његов рад обухвата реформе основног образовања, преводе педагошких дела и борбу за очување српског језика и културе.

РАНИ ЖИВОТ И ОБРАЗОВАЊЕ

Теодор Јанковић је рођен 17. априла 1741. године у Сремској Каменици, у Хабзбуршкој монархији, у имућној српској породици. Његови преци били су пореклом из тадашњег села Миријево код Београда, одакле су се преселили у Банат у 15. веку због османских инвазија. Отац му се звао Јован Јанковић, а био је високи официр у служби аустријске круне, што је породици обезбедило стабилан друштвени положај.

Миријевски је презиме „де Миријево” додао касније, у част породичног порекла. Своје рано образовање стекао је у родној Каменици, где је похађао Тривијалну школу. Затим је наставио у Латинској школи у Сремским Карловцима, која је била центар српског културног живота под Хабзбурзима. Као талентовани ученик, добио је стипендију од српског Митрополита Вићентија Јовановића Видака, који је финансирао његове студије филозофије и права на Универзитету у Бечу.

Тамо је студирао под менторством Јозефа фон Зоненфелса, професора политичких наука и теоретичар рационалистичке филозофије. Такође, Миријевски је изучио учитељску методику наставе код Јохана Игнаца фон Фелбигера, аустријског просветног реформатора, чији су радови имали велики утицај на његове касније реформе. Након студија, остао је годину дана у Бечу као секретар пуковника Фекетија, а затим се вратио у службу митрополита Вићентија. Ово раздобље формирало је његов рационалистички поглед на свет, са нагласком на просветитељство, науку и образовање као незаобилазно средство друштвеног напретка.

КАРИЈЕРА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ

По повратку у Банат 1772. године, Миријевски је започео реформе школства. Одлуком Илирске дворске депутације 1773. године, постављен је за директора српских и румунских школа у Тимишкој провинцији, како су тада административно називали Банат, где је надзирао образовање православног становништва.

Као приватни секретар темишварског владике Вићентија Јовановића Видака, а касније и Петра Петровића, он је спровео реформе засноване на Фелбигеровим методама. Године 1776. похађао је Фелбигеров курс у Бечу, превео његов „Норматив” и организовао сличне курсеве за учитеље.

Исте године донет је „Школски устав” за православне школе, који је постао модел за све српске и румунске школе у Угарској од 1777. године. Овај устав, први закон написан народним језиком, ставио је школе под државни надзор, прописао старосно доба деце за школу, од шест до дванаест година, режим наставе, програм, квалификације учитеља и хуман приступ ученицима.

То је заправо подразумевало забрану физичког кажњавања деце. Устав је укључивао обавезно образовање за оба пола и нагласак на практичним знањима. До 1780. године, број школа у Банату се удвостручио на 500, са школама у већини српских и половини румунских села.

За свој рад, Миријевски је 1774. године добио племићку титулу од царице Марије Терезије. Године 1781. написао је меморандум Бечком двору против латинизације српских књига, бранећи ћирилицу и српски језик. Овај период обележен је и његовим интересовањем за науку, укључујући кореспонденцију са Францом Епинусом о електрицитету и магнетизму.

ПРЕЛАЗАК И РАД У РУСКОЈ ИМПЕРИЈИ

На позив царице Катарине Друге 1782. године, Миријевски је прешао у Русију, на препоруку Митрополита Мојсеја Путника и аустријског цара Јозефа Другог. Одбио је положај врховног директора школа у Великом Варадину да би се посветио руским реформама. У Русији је познат као Федор Иванович Јанкович де Мириево. Добио је руско наследно племство 1791. године и имање Норк у Могиљевској губернији са 255 сељака.

Постао је члан Комисије за уређење основних школа, чији је план одобрен 1782. године. Од 1783. био је директор основних школа у Петроградској губернији и управник „Завода за спремање учитеља”, који је прерастао у Учитељску семинарију и Педагошки институт.

Учествовао је у стварању „Устава народних школа” 1786. године и оснивању првог руског Министарства просвете 1802. године. Његове реформе укључивале су групну наставу, сократовски метод, равноправност полова и фокус на руском језику као средству просветитељског духа. Пензионисан је 1804. године са пензијом од 2000 рубаља.

ПОСТИГНУЋА И ПИСАНА ДЕЛА

Миријевски је аутор бројних педагошких дела. У Аустрији је превео Фелбигеров „Норматив” и написао „Ручну књигу потребну магистром илирических неунитских малих школа” (1775) и „Методичко упутство”. У Русији је објавио „Руководство учителям первого и второго класса народных училищ Российской Империи” (1783), буквар, читанку, приручник за аритметику и „Правила за ученике” (1782).

Сарађивао је са Петром Симоном Паласом на „Сравнительном словаре всех языков и наречий” (1790–1791), који је садржао 61.700 речи на више десетина језика. Постао је члан Руске академије наука 1783. године, члан Економског друштва и носилац Ордена трећег и четвртог степена Светог Владимира. Његове реформе утицале су на образовање у Аустрији, Русији и међу Словенима, промовишући просветитељске идеје Коменија, Русоа и Песталоција.

На Лазаревом гробљу у Петрограду код цркве Александра Невског почива и Ломоносов, а ту је је сахрањен и Теодор Јанковић Мирјевски

ЛИЧНИ ЖИВОТ И НАСЛЕЂЕ

Миријевски је био ожењен Јулијаном из Будима. Са њом је 1778. године у Темишвару добио сина Јована који је као дете био царски паж. Као и деда, по којем је понео име, био је високи официр. Завршио је војну школу и постао генерал-мајор у руској војсци. Миријевски је живео скромно, посвећен раду, и одржавао везе са српском заједницом у Русији, укључујући генерала Симеона Зорића.

Преминуо је 22. маја по старом календару, односно 3. јуна 1814. године у Санкт Петербургу и сахрањен је на гробљу код цркве Александра Невског. Иза себе је оставио систем, а не само дело. Школе, програми, методе и институције које су деценијама након његове смрти наставиле да обликују образовање у Русији и међу Србима. Име му је данас присутно у српском јавном простору стидљиво у називима улица и локалним иницијативама, али његов стварни утицај много је дубљи и трајнији.

Теодор Јанковић Миријевски припада оном типу просветитеља чије је деловање било усмерено на будућност, а не на личну видљивост. Он није градио култ око своје личности, већ је установио систем. Није писао за своје време, већ за генерације које долазе. Управо у свему томе лежи смисао просветитељства као трајања – у способности да се знање претвори у друштвену праксу, а образовање у темељ културне и историјске постојаности.

У том непрекинутом луку од Светог Саве до модерног доба, Миријевски заузима место неприметне, али кључне споне: човека који је духовни завет преточио у рационалну структуру, а културни идентитет заштитио кроз школу. Његово наслеђе не припада прошлости, него траје у одговорности коју образовање има према заједници.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР – **ПЕСНИК, РАТНИК И ВИЗИОНАР СРПСКЕ МОДЕРНЕ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

31. децембар 2025.31. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Оливер Ињац: ВЕЉКО ГУБЕРИНА, ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПРОСЛАВИО ПРОФЕСИЈУ И ОНА ЊЕГА – 100 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ДОАЈЕНА АДВОКАТУРЕ

У години за нама навршило се 100 година од рођења Вељка Губерине, адвоката који је цео свој живот несебично посветио адвокатској професији, бранећи многе оптужене и за најтежа кривична дела широм бивше нам велике државе.

Правник, публициста, политичар, покровитељ студентских надметања из реторике, противник смртне казне… Након његове појаве на правосудној сцени касних педесетих година прошлог века, ништа више није било исто: као личност био је веома занимљив новинарима, који су опширно писали о његовом препознатљивом беседничком стилу.

До данас су остали упамћени његови, слободно се може рећи, легендарни случајеви, међу којима су „Воз бр. 116”, Фаркаждински случај, „Прстен и последње писмо хајдука са асфалта” Драгољуба – Драгана Гутића, трагедија затвореника из Кордуна Радета Ђанковића, Точиловац, љубав и смрт Милуна Јовановића и Јованке Цветковић на Голији, крвава кумановска свађа комшија, случај Деспотова, познат као „зрењанински Џек Трбосек”, случај Гавре, убиство у Ђенови, одбрана заставника Турудића у предмету „Фића”, атентат на турског амбасадора, као и Тајна села Шалинац, у којој су, после пет година борбе, оптужени ослобођени због утврђеног насиља полиције. Његови карактеристични бранилачки наступи довели су до установљења препознатљивог „стила Губерина”.

РАНИ ЖИВОТ И ОБРАЗОВАЊЕ

Вељко Губерина рођен је 1925. године у Вргинмосту, на Кордуну, у данашњој Хрватској, тада Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Детињство и младост провео је у својој узорној српској грађанској породици у Карловцу, али након што је више чланова његове најближе породице страдало у масовном злочину у православној цркви у Глини, маја 1941. године, били су приморани да пребегну у Србију и настане се у Јагодини.

У Београд је прешао 1945. године. Исте године је ухапшен и осуђен због своје демократске политичке оријентације на „четири године затвора са принудним радом и одузимањем свих грађанских права у трајању од две године, за кривично дело против народа и државе”. Бранили су га тада познати адвокати Војислав Лукић, Светислав Панајотовић и др Драгић Јоксимовић. Врховни суд је делимично усвојио жалбу и казну смањио на три године, коју је Губерина одлежао у затворима и казнено-поправним домовима укупно 20 месеци и 16 дана.

С обзиром на то да му је било онемогућено да упише студије права у Београду, Правни факултет је завршио у Љубљани 1951. године, издржавајући се као грађевински радник у Београду. Наиме, шалтерски службеник администрације Правног факултета у Београду замерио му је што, након добијања условног отпуста из Казнено-поправног дома Ниш, није отишао на радну акцију „Брчко–Бановићи” 1947. године.

ПОЧЕТАК АДВОКАТСКЕ КАРИЈЕРЕ

Након одслужења војног рока у Прилепу и Кавадарцима и краткотрајног службовања у Бироу за организацију и унапређење трговинске мреже, од октобра 1953. године као адвокатски приправник стажирао је код адвоката Атанасија Јанића и Милана Тадића, као и у Окружном суду у Београду, код судије Душана Ђорђевића.

Адвокатски испит положио је у Скопљу 1955. године, а адвокатску канцеларију у Београду отворио је у новембру наредне године. Тада почиње каријера од неколико деценија, за памћење.

Књига Оливера Ињца – Велике адвокатске одбране инспирисала је драматурге популарне телевизијске серије Бранилац

МЕЂУНАРОДНИ АНГАЖМАН

У Хагу је 1996. године бранио Радослава Кременовића, осумњиченог за учешће у масакру у Сребреници 1995. године, као и Младена Радића, једног од чувара у логору Омарска.

Сума сумарум, бранио је преко 700 оптужених за убиство. Од 43 изречене смртне казне, десеторица његових брањеника су стрељана, а током каријере изборио је 50 ослобађајућих пресуда.

ПОЛИТИЧКИ И ПРОФЕСИОНАЛНИ ДОПРИНОС

Био је један од оснивача Удружења за борбу против смртне казне 1981. године, коме није одобрен рад. Политички допринос дао је 1990. године као председник обновљене Народне радикалне странке, на чијем је челу остао до фебруара 1991. године.

У два наврата био је председник Адвокатске коморе Србије, од 1984. до 1986. и од 1988. до 1990. године, а 1985. године и први човек Савеза адвокатских комора Југославије. За афирмацију адвокатуре добио је Плакету 1981. године, Повељу Адвокатске коморе Србије 1987, Повељу адвокатске асоцијације Југославије 1990. и Повељу Адвокатске коморе Црне Горе 1992. године. Године 2004. проглашен је заслужним грађанином Јагодине.

ПЕДАГОШКА МИСИЈА И БИБЛИОТЕКА

Био је члан жирија Такмичења у беседништву на Правном факултету у Београду од почетка одржавања обновљеног циклуса 1993. године, а од 1996. године учествовао је у организацији и оцењивању наступа студената и на Правном факултету у Нишу, вршећи тиме значајну педагошку мисију, посебно обраћајући пажњу на такмичарску дисциплину импровизације.

Био је почасни председник Скупштине Центра за беседништво – Institutio oratoria. Одликован је Орденом Светог Саве првог реда Српске православне цркве.

Његову библиографију чине дела Бранио сам… 1–5 (1977, 1980, 1983, 1995, 1999), То сам рекао (1991, 1993), Реаговања (1997) и Сведок историје, у више књига (од 2004. године). Био је председник Одбора за израду књиге Историја југословенске адвокатуре и редактор Историје српске адвокатуре.

Вељко Губерина преминуо је у Београду 31. децембра 2016. године.

Пише Оливер ИЊАЦ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Немања Девић: **ЈОВАН РАШКОВИЋ – ПОЛИТИЧАР КОЈИ ЈЕ ДОШАО ПРЕРАНО**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

29. децембар 2025.29. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Оливера Радовић: ЕКОНОМИЈА БЕСА – КАКО МЕДИЈИ ПРОИЗВОДЕ АФЕКТ

Оксфорд је за реч године, којом се много више описује стање у савременом друштву него у лексици, за 2025. годину прогласио „рејџ бејт” или мамац за бес.

Својевремено су наслови на појединим интернетским порталима код читалаца умели да доведу до разочарања и до осећаја изиграности. Кад смо освестили тај феномен „кликбејта”, који наслов користи како би привукао читаоце да отворе чланак или видео и који иза бомбастичне најаве нуди тек неку баналну тврдњу која са обећаним нема много везе, мислили смо да смо разоткрили манипулацију. А она се тек захуктавала.

ОД КЛИКБЕЈТА ДО „МАМЦА ЗА БЕС”

Технике отимања за пажњу у међувремену су знатно напредовале. Тако је Оксфорд за реч године, којом се много више описује стање у савременом друштву него у лексици, за 2025. годину прогласио „рејџ бејт” или мамац за бес. Ради се о садржају намерно обликованом тако да изнервира или испровоцира оне који га читају или гледају, да их наведе да се осете лично погођено.

Не зато што је тема нужно важна, већ зато што је бес најбржи и најсигурнији пут до клика, коментара или дељења, а онда и до већег домета тог објављеног садржаја. А такав садржај шири се брже од било ког другог, јер рачуна на тренутну реакцију, а не на промишљање. Од читаоца који трага за информацијом постајемо „корисници” садржаја чија се емоционална реакција унапред претпоставља и са којом се калкулише.

БЕС КАО МЕДИЈСКА И ПОЛИТИЧКА ТЕХНОЛОГИЈА

Бес, за разлику од радозналости, не захтева разумевање, контекст и не оставља простор за сумњу, он само тражи тренутно сврставање. Зато је вероватно и једно од омиљених средстава у политичкој и медијској комуникацији, нарочито у друштвима у којима су поделе већ дубоко укорењене. Или у друштвима где није увек лако разлучити да ли се бес с тастатура прелио на улице или је обрнуто.

У пракси, такви садржаји најчешће се везују за теме које и иначе лако производе поделу и нетрпељивост – за род, сексуалност, идентитет и мањине. Проверени окидачи беса. Није их тешко препознати ни у нашем окружењу, где се исти механизам прилагођава локалним политичким и друштвеним темама.

КАДА „РЕЈЏ БЕЈТ” ИЗАЂЕ ИЗ МЕДИЈА

Међутим, у Србији се у последње време то ипак најјасније види у начину на који се извештава о студентским протестима. „Бију децу” или „хапсе децу” у насловима медијских текстова вероватно је најбољи пример овог новодефинисаног феномена. Привид моралне јасноће постиже се потпуним брисањем контекста. То више није ни критика, већ хушкање.

Студенти су представљени као безгрешна, инфантилна маса лишена сваке индивидуалне одговорности, а свака контрареакција на њихове акције – унапред је проглашена злочином. Текстови, прилози, анализе, не само наслови, служе да мобилишу, да отклоне сваку могућност сумње.

Бес се производи плански и усмерава ка симболима – полицији, држави, „другој страни” – без намере да се испита шта се заиста догодило и зашто се баш тако догодило. У том процесу студенти су заправо средство емоционалне манипулације и изазивања негодовања и беса. И додатног учвршћивања подела које се већ одавно не заснивају на аргументима, већ на емоцијама.

РЕГИОНАЛНИ ОБРАСЦИ БЕСА

Сличан образац присутан је и у Хрватској, посебно кад је реч о Србима. Тврдње да „доносе свињски грип” или да представљају стални безбедносни и друштвени проблем немају информативну функцију. Њихова сврха није да објасне, већ да запале. Појединачни случајеви или непроверене тврдње користе се као повод за производњу колективног беса и учвршћивање старих, добро познатих наратива.

Било да је реч о језику и писму, појединачним инцидентима или политичким кризама, наратив се брзо своди на познату матрицу – Срби као провокација, Срби као проблем, Срби као стална претња, реметилачки фактор. Ћирилица се не третира као право, већ као изазивање, провокација, појединцима се намеће колективна кривица, а насиље се релативизује. Такав дискурс нема за циљ да информише, већ да произведе афект, да пробуди бес који ће се, по потреби, прелити и изван медијског простора.

То је и најопасније код овог феномена „рејџ бејта”. Који није новог датума, само је тек недавно дефинисан и евидентиран. Лако може да помери границу између медијског и реалног света. Не остаје само у дигиталном простору, у коментарима и објавама на интернету, већ се та клица лако прима и у стварном окружењу.

Преносимо П-портал

Пише Оливера РАДОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Ђорђе Матић: **ПУШКИН ИЗА ДАСАКА – СТУДИЈА О ИДЕОЛОШКОМ ИЗОКРЕТАЊУ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

22. децембар 2025.22. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Зоран Шапоњић: НА ШТА СМО СВЕ ПРИСТАЛИ – ТРИ ГОДИНЕ ОД ПОСЛЕДЊИХ СРПСКИХ БАРИКАДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

„Схвата ли ико да смо пре три године, макар овде на северу, од Митровице до Јариње, од Звечана, преко брда, до Јагњенице, Зубиног Потока и Брњака били слободни – да је ово била слободна територија, а да смо сада окупирани?”

КАД СУ БАРИКАДЕ БИЛЕ СЛОБОДА

Три године од уклањања последњих српских барикада на Рудару, а мештани севера КиМ још тада су некако знали да су то последње барикаде и да ће их Куртијеви специјалци, кад их уклоне – по северу и „југу ловити као зечеве”. Сваки разговор са пријатељима са Рудара, са Јагњенице, Дудиног крша, Јариња или Брњака – тежак је као црна земља.

Много је више питања него одговора, боли свака реч, свако слово је на ивици суза.

„На самом почетку, не мислим ту на нас Србе са Косова и Метохије, јер ко нас шта пита – него на све Србе, на нашу Србију, пристали смо на прелазе, а у ствари то је била граница, на Јарињу, на Брњаку, на Мердару, на Белој Земљи… Пристали смо да тамо подигну објекте, да ставе рампе, да доведу царинике, своје полицајце…

Па смо после полако пристали на таблице, па на косовске личне карте и пасоше, нисмо се много бунили и кад су почели да нас зову Косоварима, па смо пристали, не мислим ту на нас са Косова, јер ко нас шта пита, него на све Србе, да нам укину динаре, па да нам укину банке, па после тога да нам укину, једну по једну све институције Србије”, прича ми пре који дан пријатељ из Северне Митровице, са којим сам дане и дане проводио под једним шатором на Рудару, крај бурета са наложеном ватром, оно кад су тамо биле барикаде.

И кад је тамо још била слобода.

Па наставља монолог:

„Још пре тога пристали смо да оскрнаве оно што нам је најсветије, гробове предака, да од споменика праве тротоаре и плочнике по својим двориштима, па смо пристали да отварају гробове, да кости наших мученика бацају псима да их пси развлаче… Пристали смо да нам скрнаве цркву по цркву, манастир по манастир, светињу по светињу, они су бацали крстове са наших светиња, поткопавали темеље, а ми смо писали саопштења, оштра да оштрија не могу да буду…

Пристали смо да нам прекрече оне мурале у Северној Митровици на којима смо се клели да ‘одавде нема назад’, ону слику по којој смо се распознавали на којој су мученици са Кошара, ликове нашег патријарха Павла који је био тапија нашег опстанка, митрополита Амфилохија који је, кад нико није смео ишао по Косову, од села до села, сахрањивао и држао опела побијеним нашим мученицима… Они нас понижавају, ми пишемо саопштења…”

КОРАК ПО КОРАК – ДО ТИШИНЕ

Наши разговори, када причамо о барикадама, о крсту на Рудару, о ноћима на Јарињу и Брњаку, на отвореном, под шаторима, крај металних буради у којима је наложена ватра кидају утробу и њему и мени.

„Шта је остало од нашег поноса, не мислим ту на нас Србе на Косову и Метохији, код нас га можда још и понајвише има, јер свако ко је остао овде, ко 25 и по година трпи ову тортуру и терор је, рекли би некад, народни херој, мислим на нас Србе као народ? Некад смо до последњег били спремни да бранимо мост у Митровици, дизали барикаде, спавали на барикадама, били спремни да се бијемо до последњег, гинули људи у улици крај моста, сад нам направише мост, отворише га, а ми пишемо саопштења.

Некад њихови специјалци нису смели да нам приђу, сад нам седе под прозором. Наше мајке и сестре, девојке и ћерке не могу увече на улицу, а да им комшије којих је сваке вечери пуно шеталиште и који долазе са оне стране Ибра не добацују, провоцирају их, вређају…

Они вређају, ми ћутимо. До пола шеталишта у Митровици су њихови локали, отети један по један, догодине ће сви бити њихови… Колико су станова за ово пар година отели по Митровици, Зубином Потоку, Лепосавићу”, ређа мој пријатељ са барикада чињенице, једну по једну.

Прича, косовски специјалци му седе под прозором куће сваке вечери. Не може до Звечана, пар километара магистралом, да га не заустави патрола, да га не претресу, ако су добре воље пусте га, ако нису, мало га малтретирају, чисто да се зна ко је власт и ко држи пушку у руци. Кад се из Звечана враћа кући, на улазу у Северну Митровицу дочека га табла на којој нема ћирилице него му на албанском желе добродошлицу у његов град, а кад одлази из града, на албанском му желе срећан пут.

СВАКОДНЕВИЦА ОКУПИРАНИХ

„Сада су наши градоначелници и одборници у зградама општина нашли иконе побацане у смеће, ископане очи светаца, да се десеторо нас окупило у Митровици, у Звечану, барем у Београду ако овде не може, да кажемо да то тако не може, да то није нормално, ни за толико нисмо били у стању да учинимо. Било само саопштење. Пристајемо, навикавамо се, а иза сваког њиховог непочинства дође следеће, још горе, још понижавајуће – нама још теже. И, томе нема краја”, прича.

У свему томе, поломљени шифоњери и фиоке, столице и фотеље по зградама општина, разбацано смеће, нагорели паркети, најмањи су проблем, вели. Све се то да поправити, очистити, уредити и уљудити.

„Проблем је што је то порука нама Србима. Свака икона бачена на под удар је наш образ, на нашу част, на све оно људско, човечанско што је у нама још остало. Није то учињено случајно, то је њихова политика, икона на поду значи да је то њихова земља, да ми овде нисмо добродошли, да можемо да се спакујемо и да идемо. То они нама поручују.

И сами себи кажу, ако Срби ћуте на оскрнављену цркву, на разорено гробље, на иконе побацане у смеће, онда ћемо ми да идемо даље, да их још више притискамо, понижавамо, то је њихова политика”, причамо, по сат понекад, у ствари више ћутимо.

Прихватили смо, понавља, њихове регистарске таблице, њихове личне карте, прихватили смо њихове ознаке на албанском на путевима, навикли се да гледамо порушене споменике по гробљима, навикли се на специјалце под кућним прозором, навикли да нас хапсе, затварају, суде, пресуђују, на све смо се навикли. На све пристали.

ПИТАЊЕ КОЈЕ СЕ НЕ ИЗГОВАРА

„Хоћемо ли сутра кад нам отму школе и болнице, и на то пристати? Хоћемо ли се навићи да нам деца иду у школу, а на школи застава Косова, у учионици слика Адема Јашарија? Да тамо уче да су терористи УЧК ослободиоци а да су наше цркве у ствари њихове? Шта нам гарантује да и то неће проћи поред нас као што пролази све ово што нам се годинама дешава.

Схвата ли ико да смо пре три године, макар овде, на северу, од Митровице до Јариње, од Звечана, преко брда, до Јагњенице, Зубиног Потока и Брњака били слободни, да је ово била слободна територија, а да смо сада окупирани? Да ли ико разуме, схвата, шта нам се догодило, где живимо, шта нас чека?

Објаве на телевизији да је за пар година КиМ напустило десет, петнаест посто, а вероватно много више Срба, и ми ћутимо. Све то прође мимо нас, нико бар реч да каже”, чињеницу по чињеницу набраја мој друг са барикаде.

Каже, 25 година није помислио да оде, да покупи жену и децу, да стави катанац на кућу и просто оде. Сад га и то питање копка. Разара му душу. Намеће му се и дан и ноћ. Не сме да га помене ни жени ни деци која су одавно одрасла.

А, зна да сви о томе мисле, свако за себе.

„Шта је нагоре? Понижења којима смо изложени и стање са којим се суочавамо, а у коме нема ни труна наде. Двадесет пет година, из дана у дан, из недеље у недељу само је горе. Испада да је стање од пре четири-пет година било песма за ово како нам је сад.

Деца су ми одрасла у овом безнађу, не верујем да ћемо дозволити да нам и унучад расту са албанским специјалцима под прозором. Често размишљам, колики ли су, какви ли су греси нас Срба овде, свих Срба кад смо овако дочекали. Или је ово само искушење од Бога, а он искушава оне које воли, оне у које се нада.

И раније је било тешко, нису наши преци живели и свили и кадифи, него су се борили, нису одустајали, питање је јесмо ли ми дорасли овом шта нам се дешава и спрема”, прича ми пријатељ са Јариња и Рудара и вели, пост је, а сваки пост донесе још теже искушење – „немој ово писати”.

„Можда сам ти рекао и нешто што није требало, понесу ме емоције”, каже ми.

А Божићни пост само што је почео, кад он прође, неће дуго, долази Васкршњи, још тежи и долазе нова искушења. За оно мало страдалног народа што је остао на Косову и Метохији, и за нас који све то гледамо онако, са стране, гледамо, а не тиче нас се много.

Чак нам је и досадило.

Пише Зоран ШАПОЊИЋ

Преносимо РТ БАЛКАН

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ