I u ovom, trećem delu nehotičnog serijala tekstova posle srpskih glasanja, mogu da ponovim odgovor na pitanje iz podnaslova: iz književnih razloga. Iz prokletinje čitanja je pristiglo svakojako zlo, pa i ovo: živeti među sve mnogobrojnijima. I znam da ću tu udariti o tvrdi zid najdublje idiosinkrazije, one koja gospodari svim ostalima. Da, brojnost ljudskog roda.

Dve su moje književne preosetljivosti, usredsređene na dve knjige, nikada dovoljno pročitane, ni istaknute na trgovima i štandovima literature. Na mah, nemaju ništa zajedničko: roman Stalno se vraćajući kući Ursule Le Gvin i teorijska studija Anarhija, država i utopija Roberta Nozika.[1]

U svom romanu Le Gvinova opisuje fenomenologiju ljudskog postojanja u neodređenoj budućnosti Kalifornije, posle neispričane svetske katastrofe koja je proizvela pačvork formu društva. U Nozikovoj studiji reč je o još uvek egzotičnoj oblasti teorije skupova i teorije igre, bez obzira na to da li je Robert tako nameravao, naime – o primeni matematičkih postulata na disperzivno ljudsko društvo.

Teorija u današnjem akademskom postuliranju postaje praksa u fikcionalnoj budućnosti, sledeći, i jedna i druga, obrasce kvantne zapetljanosti. Dobro, već je vreme da razjasnimo. U Ursulinom romanu društvo se rasulo na, istorijski sumirano, sve oblike postojanja: rodovsku zajednicu, feudalnu isključivost, tehnološko društvo, antagonističku umreženost global-planete, mitotvoračku i metafizičku duhovnost.

Pojedinac se svojevoljno i slobodno uklapa u društvene zajednice, a one same postoje kao summa svih istorijskih oblika. Sve je uporedno postojeće, ritualna i simbolizovana svakodnevica, ratovi, tehnologija, anarhoidna izolovanost, ostrvska usamljenost, porodica-selo-esnafska socijalna struktura.

Antički ideal, odnos polis-država, svodi se na elementarnije: pojedinac-društvo. Otuda i mitologija, antropologija, psihogeografija i anarhoidna poetika junaka i priča u ovom romanu. Priča, da, ali i pesama, predanja, legendi, jezika, rečnika, muzike, igre, zanata – jer glavna junakinja je priča koja priča druge priče koje čine svet.

Sa druge strane sociopsihologije, a kroz matematičke modele, stiže Nozikova teorija o tome kako se proizvoljni broj pojedinaca može organizovati u svekolikom mnogoličnom univerzumu, rečju, u prisustvu drugih ljudi. Proizvoljnom broju drugih ljudi, bez države, pravno-administrativnog aparata, vojske i policije.

Robert ne zaboravlja nikada: teorija igara nije matematička fikcija i teorijska disciplina već skrivena struktura i platonovska smrtonosna funkcija ništa drugačija od brojčane real-politike naše banalne svakidašnjice, prevlasti mnoštva nad pojedincem i beskrajnih i depresivnih posledica jednog tako jednostavnog i jednosmernog odnosa.

Naravno, u kontekstu te dramatične igre moći, Nozik razmišlja o jednom i njegovom vlasništvu (Maks Stirner) i na strani je pojedinca. Dve knjige, ili dva romana, ili dve naučne studije, u kvantno promešanim kartama. Čas su jedno, pa drugo. U svetu Keša, stanovnika Ursulinog univerzuma, pojedinci mogu menjati svoja imena i identitete, prema svome životnom dobu, ljudima ili zajednicama u kojima žive, ili shodno svojim mentalnim stanjima.

Identitet je vodenast, savršeni fluid koji ne prijanja, kvantni obrazac, pitanje verovatnoće. Neodređen i neodredljiv. Uslovljavaju ga okolnosti i datosti, bez obzira na to da li je reč o drugim ljudima ili svestima. U okeanu svesnosti, živi i neživi, veliki i mali objekti, metapojave i metastvarnosti, sve što postoji ili ne postoji, u istom su polju, identitet je suza na kiši koja podjednako rastapa Ridlijevog[2] replikanta Roja i detektiva Dekarta.

Kamengatalica je prezime naratorke Ursulinog romana, čije prvo ime je bilo Severna Sova, a u središnjem delu života je uzela ime Žena Kući Se Vraćajuća. Kada je budući suprug pita, „Dobro je to srednje ime koje ti je došlo, Ženo Kući Se Vraćajuća. Moraš li opet negde ići da bi ono i dalje bilo istinito?”, ona odgovara, „Ne, učim da budem svoje ime.”

Nije laka za čitanje Nozikova knjiga, i uprkos upornom čitanju, ne mogu reći da sam pri tom mnogo shvatio. Teško prohodna matematička analiza svih mogućih životnih situacija u kojima se čovek može zateći sa drugim ljudima i povodom drugih. Zapravo, knjiga i nije političko-društvena studija, već katalog situacija i rešenja, shodno teoriji igre, u kojima Nozik analizira i uzima u obzir sve aktere igre i njihove interese.

Nozikov tekst je matematika, zapravo, oblikovana kao almanah društva bez države, odnosno sa (ultra) minimalnom državom, kako je definiše Nozik, na srednjokraći države prirodnog stanja, utopije i dogovornog udruženja za elementarnu zaštitu od nasilja, prevare i zla koje prete pojedincu od drugih.

Drugih društvenih entiteta, države, policije, vojske i druge koje Nozik svim (teorijskim) silama drži daleko. I upravo ovde možemo da razmenimo junake ove dve knjige. Kamengatalicu iz Kuće Plave Gline i kći ratnika iz Kuće Kondora i Nozikove slobodne i dostojanstvene ljude u fluidnom, nestalnom polju priča i mitotvoračke istorije doline naroda Keša.

Sa pomalo bojazni, vraćam se preosetljivostima. Ko god je izvalio, nepromišljeno i izunutrašnjeno, ili, pak, „s podmuklom namerom koja nije žučna”[3], da je previše ljudi na svetu, dočekao je – raspeće, individualni genocid, prinudno-voljno samospaljivanje, policističnu optužbu za fašizam, svetozaveru, antihumanidiju te, najblaže, neljudskost.

Slažem se, kao društveno biće u svojoj konkretnoj državi, sa svime. Ali, pogledajmo trenutne banalnosti. Sve više feudalnih država, večnih ratova među njima, državotvornih vođa u vrlo doslovnom smislu, tehnokontrole kao oblika društvenosti, pokornih masa u opijumskim favelama, teslizacije bez golubova mira, bez bilo čega, priroda kao njiva a ne hram, kako bi rekao anti Bodler i – tako je kišilo nad brestovima…

Dobro, ima i drugačijih mišljenja, recimo ono Stivena Pinkera o našem, najboljem do sada svetu. Zaiskri suza u uglu oka, od ponosa, zaista.

U takvom svetu, u kome postoji samo „meki” pojedinac i „tvrda” država, nema mesta za drugo. Za ljude koji menjaju svoje obrazine, imena, sredine, srodnike i prijatelje po vlastitoj volji, ili za dobrovoljna udruženja po principima minimalne zaštite. Jer niti smo mi oni koji smo makar do maločas bili, da bi mirne duše glasanjem potvrdili svoj identitet u državi nepromenljivih konstrukcija, niti takva država može postojati bez totalitarne potvrde svog postojanja, iznudom priznanja kroz glasanje na četiri godine.

Jer gnusna je prevara javno insistiranje da nam je potrebna „pravna država”, pleonazam nimalo smisleniji od tautologije „jednakog prava glasa”. U Srbiji je tako kako jeste zbog toga što je to stanje zapravo država, ogoljena i razvijena do svojih „kreativnih” vrhunaca.

Država u svom klasičnom, doktrinarnom obliku dostiže svoj pik u Srbiji, futurističkoj teritoriji buduće total-države, nimalo jedinstvene na planeti. Literarni zadatak je ne učestovati u igri moći i identiteta, bezgranične moći razularene državne moći i okamenjenog pojedinčevog identiteta.

U trenutku glasanja mi kvantno polje mogućnosti, slobode i smisla određujemo kao tačnu konfiguraciju koju traži država i tačnu poziciju koju pojedinac ima u tom polju. Razdeljujemo stvarnost i svakom delu dodeljujemo značenje i poziciju koje do tada nije imalo.

Od svega, svih metastanja, određujemo jedno. I tim činom negiramo taj isti čin, jer odlučivanje prepuštamo onom entitetu na koji više nemamo uticaja: drugima. Postajući drugi, napuštamo polja svih mogućnosti, postajemo težina i tegoba i podređenost u svojim i drugim životima.

Jednom se određujemo, pa iako je to određivanje vremenski oročeno, na famozne četiri godine, vrtnja u krug traje i po isteku našeg glasanja, čeka nas isti okret zavrtnja. Vrtnja u krug koje ne samo što nije literarna već je vrtoglava, smućujuća real-politika. Kada se piloti i astronauti izlože centrifugi koji povećava broj gravitacija, pogled se sužava, crni krug ga uokvirava, i nešto kasnije gasi se svest.

Ovo ni kao metafora ne zvuči prijatno. I eto – glasanje kome možete pristupiti samo ako imate utvrđeni i nepromenljivi identitet i odluka koju donosite istog trenutka je gubeći, to je vidikovac na biračkom mestu. Osvetljeni smrtonosnim zrakom države, fiksirate svoju poziciju u svim beskrajnim poljima od kojih se sastoji naše večno biće.

Dobijate na težini, u tom soc-higsovom polju, i dobijate svoju beskrajno istu, mukotrpnu ulogu u svetu bez vas. Duplo golo. Ne, ovo nije proglas ka „belim”, ili pak „crnim” listićima, premda ove druge smatram elegantnijom formom odbijanja učešća, u stanju sveta gde ne predstavljate ništa, ni kao individua ni kao segment društva. Ako Ursula nigde neposredno ne govori o katastrofi koja je bila nužan i dovoljan uslov sveta Keša, Nozik na nekoliko mesta u „Anarhiji, državi, utopiji” daje naznake tranzicije države u (ultra) minimalnu državu, pa u minimalnu državu.

Njegovo pitanje sa početka knjige je jednostavno: „Postoji li zaista neka osoba koja bi, tražeći grupu mudrih i razboritih ljudi koji će rukovoditi njome za njeno dobro, odabrala onu grupu ljudi koji su članovi oba doma Kongresa?”. Sve su to „tvrdi taliri snova” koji zveče na „pločama sveta”, kako je pisao veliki pesnik Paul Celan.

Idiosinkrazija sa početka teksta se sada ponovo, podlo prišunjala. I dok se u svetu Keša može kao dašak osetiti Ursulino „povećanje složenosti i jačine polja razumnog života” (citat iz „Leve ruke tame”, drugog kultnog romana ove spisateljice) preko svođenja ljudskog društva na skupove „super-fluidnih” pojedinaca, kod Roberta takvih naznaka ni u tragovima nema. Niti ih može biti u geo-političkoj teoriji.

Međutim, Nozik u trećem segmentu svoje knjige, u promišljanjima odnosa utopije, realnog sveta i pojedinca kaže: „Ono što u našem stvarnom svetu odgovara modelu mogućih svetova, jeste širok i raznovrstan spektar društava u koje ljudi mogu da uđu ako im se dopusti, napuste ih ukoliko to žele, oblikuju ih u skladu sa svojim željama…”, pa onda nastavljajući: „…u stvarnom delovanju okvira postojaće samo ograničeni broj zajednica, tako da za veliki broj ljudi nijedna zajednica neće baš potpuno odgovarati njihovim vrednostima i težini koju im pripisuju.”

Nije potrebno poznavati matematičku teoriju skupova da bi se izveo posredan i posredujući zaključak: „…ukoliko postoji veliki spektar zajednica, tada (grubo rečeno) će veći broj osoba da se približi svom idealu života nego da postoji samo jedna vrsta zajednice”, piše Nozik.

Ne postoji samo jedna utopija i jedna vrsta života, utopija se sastoji od utopijâ, mnogo vrsta različitih i divergentnih društava, te je ona zapravo metautopija, sastavljena od mnoštva okvira za ostvarivanje dobrog života u idealnim društvima, uz suštinski uslov ravnopravne, slobodne i dobrovoljne privrženosti svojih članova.

Sa današnjim masovnim društvom i u sadašnjoj oskudici drugačijih društvenih okvira i zajednica (kapitalizam kao realno jedini trenutno postojeći svetski poredak), pojedinac postaje matičina radilica, a to niko ne želi da bude. Okret zavrtnja u magičnom krugu, zar ne?

Što nas je više, potrebna je brojnija i pokornija saglasnost u okvirima jednonumeričkog oblika sveta. Nozikova društvena matematika govori, tihim glasom, da to nije prihvatljivo. Isto nam govori i intuicija. I Lucija Anej Seneka, koji u prvoj knjizi pisama Luciliju, u sedmom i osmom pismu utvrđuje: „Pitaš me, šta da u prvom redu izbegavam: gomilu.”

Zar nije svejedno o čijem Kongresu ili Skupštini je maločas bilo reči?

P. S.  Ovaj tekst je treći nastavak spontano nastalog serijala eseja „Zašto nisam glasao” i „Borhes i ja u potrazi za novom demokratijom”. Dok prvi tekst u književnom i političkom smislu brani i obrazlaže autorovu idiosinkraziju prema načelu „jedan čovek – jedan glas” i jednakom pravu glasa za sve, drugi tekst sadrži realno-politički okvir za novi sistem demokratskih izbora, zasnovan podjednako na Borhesu, Kafki, Pekiću i tužnoj srpskoj političkoj zbilji.

Uzgred, tek sada, kroz hronologiju svojih tekstova, primećujem desetogodišnju ritmiku šlajfovanja ove zemlje i sveta kome pripada. Na nesreću, i ja.

[1] Ursula K. leGuin, „Always Coming Home”, prevod „Polaris”, Srbija, 1992; Robert Nozik, „Anarchy, State and Utopia”, prevod CID, Crna Gora, 2010.

[2] Ridli Skot, režiser filma „Istrebljivač”

[3] T.S. Eliot, prema prevodu Mirka Magaraševića

Štampao: Književni magazin 241-242

Piše: Goran STANKOVIĆ

PROČITAJ JOŠ

ODABERI JOŠ

Učestvujući u zakučastom i deprimirajućem društvenom životu modernih vremena, okruženi prevarama pojedinaca i varkama kolektiviteta, pa onda još i prignječeni zaokretom tih mračnih šrafova, Borhes i ja, zapravo Borhes u svojoj priči „Vavilonska lutrija”, a ja čitajući narečenog Borhesa, dođosmo do biti demokratije i, što nam beše veća želja, do toga kako zavrnuti taj sveopšti „vijak”, „šraf” iliti „zavrtanj” i spasti sebe i društvo svoje.

Ta kratka kafkijada jedna je od mitotvoračkih priča argentinca za koga Tonko Marojević kaže da „sažima svo iskustvo čovečanstva” i da je „čitao za sebe i sve nas”. Borhes i Borislav Pekić – još je jedna tajna književna veza toliko zapletena u „zaokretima” tzv. stvarnosti, da bi moto Pekićeve nenapisane „farse sa igranjem, pevanjem i pucanjem”, imenovane kao „Kako zabaviti gospodina Martina” mogao glatko poslužiti i kao moto celog Borinog dela, iako u naizgled nesličnom „stvarnosnom” ruhu. Jer „stvarnosti” i ovde i tamo behu samo halucinacije, tlapnje, ogledala.

S druge strane, svi dobro znamo da sve dok možemo da gledamo oči onoga sa kojim se, na sav glas, ili, pak, nečujno, potiho, raspravljamo u sebi, sve do tada živimo u demokratiji. Današnja njezina opšta kriza nije tajna, nije čak ni potrebno čitati autoritete i teoretičare, svi osećamo da nešto debelo ne valja.

Autoriteti kao što su Habermas, Darendorf, Sloterdik, Bodrijar, Derida, Žižek, kako vam za koga volja – kristališu  se u zdravorazumskom pušaču cigara i ispijaču viskija Vinstonu Čerčilu, i njegovoj 50 godina staroj doskočici: „Najbolji argument protiv demokratije je pet minuta razgovora sa prosečnim glasačem”. A osim „prosečnog”, masovno društvo i ne zna za drugog pojedinca, te tako, „nešto mi šapne u srcu i znam”…

Borhesova „Vavilonska lutrija” u krajnjem sledu sugeriše utopijsko-komunitarnu političku viziju društva. Jedan čovek može imati bilo koju ulogu u društvu, o čemu odlučuje lutrija. Vreme, ili „mandat” te uloge je ograničeno, ne postoji nasleđivanje uloga ni statusa. Utopijska prozna sanjarija, fantastika, metafora, simbol, alegorija? Nešto šesto? U proznom smislu – da, u političkom – daleko od ležerne prozodije.

Slične zamisli se pronalaze kod Tomasa Mora ili, pak, u brojnim eksperimentalnim utopijama razbacanim tokom 19. veka, posebno u tadašnjim imperijalnim i graničnim kulturama, britanskoj i američkoj.

Ako sam Borhes kaže da „Vavilonska lutrija” nije sasvim čista od simbolizma, proširimo tu simboličku nečistoću na realnu nečistoću osnovnog i neupitnog demokratskog aksioma, da se čin izbora odnosi na glasačev habitat. Ako je čin svesne volje u toj meri neprikosnoven i ispravan, odakle tolike primedbe na manjkavosti i neotpornosti čina izbora na manipulacije, demagogiju, medijska trovanja, javne prevare, trgovanja glasačkim dušama i kalifornikacije volje?

Zar to licemerje, da se glasač najpre proglašava suverenim, a posle čina glasanja nesposobnim i prevarenim, ne svedoči da je u borhesovski simboličkom smislu teško biti car u svom selu, jednooki među slepcima, prorok u komšiluku… Blizina udaljava, pa i u realno političkom smislu.

Stoga ćemo predložiti svet u kome ćemo skinuti to breme sa nejakih plaća svakog pojedinca, u svetu koji je odavno ukinuo tog istog pojedinca, u istoj srazmeri i istom ritmikom kojom ga je, demonsko-demokratskim vokabularom, postavio na pijedestal svekolikog društvenog i političkog poretka. Svi znamo da je preveliki teret biti odgovoran za sebe i svoj habitat, da se taj preteški teret svalio na nejaka pleća u vremenu zgomilanosti.

Ali novi glasački poredak nije sablja dimiskija koja uvodi red među nejač, naprotiv. Do pojedinca nam je itekako stalo, oslobođenog od mreža u kojima se koprca. I te kako je potrebno dati mu nove odgovornosti, čistijeg stanja i trajanja, iskonske ljudske odgovornosti za vlastitu rasu. Ne treba zaboraviti da je antropologija pokazala da je ljudsko dete jedino mladunče koje će ponuditi hranu drugom biću svoje vrste.

Svetska Vavilonska lutrija! Biramo za druge, jer smo birani od drugih! Kakav je to poklič za novi humanizam! Svetskom lutrijom bi se izvukli parovi država, naroda, u nekoj višoj i daljoj fazi i manjih grupa, koje bi glasale jedne za druge, koje bi izabrale umesto onog drugog! Svaki narod svake države i svake političke zajednice može biti razrešitelj problema i darodavac poretka, vrhunski arbitar i duh iz boce za nekog drugog.

Izabravši druge među drugim za druge, ne ostvaruje li se time savršeno antropološko određenje Drugim, kao formativnim parametrima vlastitog identiteta. Ti Drugi su nova, dodata vrednost korpusu ideja i vrednosti ljudske civilizacije, koje smo na ovakav način obuhvatili sobom, postajući konačno odgovorni za tog Drugog, za bilo kog Drugog, koga nam je donela svetska izborna lutrija.

Konkretne koristi su još i daleko mnogobrojnije. Niko ne može više da se žali da su ga prevarili, jer je odgovornost preneta na drugog, slučajem izabranog. A slučaj poštujemo, zar ne, jer u njegovom prisustvu nemamo izbora. Drugi ljudi su nam uvek jasniji, prozirniji, čitljiviji od onih koji nas okružuju a zamućenih istorijom, blizinom, prošlošću i budućnošću, znanjem i predrasudama…

I mi sami ćemo se lakše probiti kroz izmaglice prevara, maski, igranja uloga, kulturoloških klackalica i svakolikog uslovljavanja ljudi sa kojima živimo. Borhes bi se čitavim svojim životom, a i slepilom, složio: blizina zamagljuje, čini stvari nejasnim. Iz daljine stvari postaju jasnije. Visok čovek u daljini, kada ga sagledamo iz bliza, iznenađujuće je običan. Drugi ljudi su nam čitljiviji od onih na čije smo likove navikli u toj meri da i ne primećujemo koliko su nam postali mutni.

A još veća korist nas sačekuje iza ugla. Planetarna odgovornost za drugog, bratstvo sa svim ljudima koji zavise od nas u meri u kojoj i sami zavisimo od njih! Ko nije osetio tu odgovornost kada je vodio svoje dete ili starog roditelja kod lekara ili u kakvoj sličnoj nezgodi! Znamo koliko ljudi mogu da budu požrtvovani kada se osete odgovornim za svoje bliske.

A daljina približava, i neka to bude konačno preokretanje, novi okret tog Henri Džejmsovog zavrtnja, koji bi nam sveopšte i nezaustavljivo razbijanje ljudskog društva na čestične mase uplašenih, slabih i sterilnih pojedinaca preokrenuo u ovoga puta realno utopijsko ljudsko bratstvo. Ni to dosada nerazrešeno, osim kod Borhesa (i Kafke, jer je i on tu negde u ovom pamfletu), to pitanje slobode volje, s jedne, i uređenosti i smislenosti sveta, s druge strane.

Ali, to pitanje nije bauk-pitanje, čak i ono dobija svoje ishodište, pošto ljude pretvara u agente sudbine. Lično bih voleo da zemlja koja će odgovarati za nas koliko i srpsko društvo za nju bude Island, naprosto zato što cenim njihov slobodarski i ostrvski duh. Ne bih imao ništa protiv ni Butanaca, jer znaju šta znači zaštita prirode i kulturne tradicije. Ali, naše želje i treba da budu sićušne naspram kvantne neodređenosti lutrije.

Budimo odgovorni za druge, za planetarno društvo, u istoj meri u kojoj je borhesovsko iskustvo totaliteta društva kao totaliteta uloga u njemu značajno za pojedinca. Evo i te konačne komplementarnosti: Borhesova lutrija od bezličnog pojedinca stvara autentičnog i sudbine svesnog čoveka, moja svetska izborna lutrija od egoističnih i ciničnih društva stvara planetarno ljudsko bratstvo.

Nisam se mogao nadati boljem društvu u traganju sa konačnom demokratijom.

P. S. Ovaj tekst je nehotični nastavak eseja „Zašto nisam glasao”, objavljenog u „Književnom magazinu” broj 37-38 iz 2004. godine. Dok prvi deo teksta u književnom i političkom smislu brani i obrazlaže autorovu idiosinkraziju prema načelu „jedan čovek – jedan glas” i jednakom pravu glasa za sve, ovaj, drugi deo prvog teksta, sadrži realno-politički okvir za novi sistem demokratskih izbora, zasnovan podjednako na Borhesu, Kafki, Pekiću i tužnoj srpskoj političkoj zbilji.

Štampao: Književni magazin 154-157

Piše: Goran STANKOVIĆ

PROČITAJ JOŠ

ODABERI JOŠ